Vreme je da se izaberu napadači, a ne bunkeraši!
Razmišljanje dobronamernog i delimično kvalifikovanog amatera
Pročitah juče nekoliko izjava jednog od nezvaničnih kandidata za visoke i odgovorne funkcije u budućoj rekonstruisanoj vladi Srbije. Odmah mi je zasmetala „ekspertska“ visina i nadmenost, sa koje se čuo vrlo oštar i kritički ton prema jednoj odluci nekadašnjih legitimnih državnih organa Srbije, od pre nekoliko godina, a koja se, gle čuda, tiče direktno ličnih materijalnih interesa samog eksperta ( pitanje stipendije: dobijene, nedobijene, prekinute...), da ne kažem već stasalog kritičara. Pitam se, kako neko misli da uopšte može da otpočne svoju karijeru „eksperta“ i visokog državnog činovnika, da ne kažem narodnog sluge, a da odmah krene sa političkim kritikama, ulazeći pre u polje politike nego u polje svoje eskpertize i stručnog rada. Da vam postavim jedno pitanje: šta bi se desilo sa nekim mladim i potencijalno dobrim fudbalerom, kada bi pre nego što je i pozvan da igra u nacionalnom timu, izašao u javnost sa kritikama rada predhodnog selektora kome se nudio a on ga odbio, ili sa pohvalama novog selektora koji je konačno uvideo greške predhodnog i pozvao ga?! Naravno, posle toga, njega ne bi pozvao u tim ni taj ni neki drugi selektor, sve dok ne bi zaćutao, ili bar dok ne bi pokazao svojim rezultatima i igrama, koliko zaista vredi. Ne možeš početi ni karijeru sportiste, tako što ćeš kritikovati one koji se nalaze hijerarhijski daleko iznad tebe, i to dok se sam nalaziš na najnižoj stepnici te iste hijerarhijske lestvice. Posebno ne možeš kritikovati svoje buduće poslodavce, kolege, kolege naučnike, državne službenike...
Stipendijom do patriotizma
Ne, nisam i ne želim biti zlonameran. Ne znam čak ni kakvi su bili zakonski propisi koji se tiču uslova za ostvarivanje prava na državnu stipendiju, kako tada, tako ni sada. Čak mislim da to nije ni važno. Ali žaliti se sluđenom javnom mnjenju Srbije, kako vam je pre nekoliko godina državna stipendija, te iste nepravedne države ukinuta, odmah nakon što ste dobili američku stipendiju, meni je lično u najmanju ruku tužno. Naša zemlja je siromašna i valjda se gospodin „ekspert” ne ljuti što on nije primao sve vreme dve stipendije (našu i američku), od kojih mu je ona američka svakako bila daleko veća i više nego dovoljna, a nekome drugom je i ona naša mala i siromašna, svakako bila neophodna i možda jedina šansa da se školuje. Pa zar se nema bar malo tog običnog ljudskog domaćeg patriotskog osećaja za pravdu. Zar neko misli da je pošteno da on prima dve stipendije, a neko nijednu. A šta da je on taj koji nema nijednu, a da je neko drugi na njegovom mestu i ima dve stipendije? Osim toga, taj gospodin očigledno nije ni bio potpisnik ugovora o precizno definisanim uslovima stipendiranja sa državom Srbijom, koji bi toj istoj siromašnoj majčici Srbiji garantovao da će se taj stipendista nakon završetka studija vratiti u našu siromašnu domovinu, da joj svojim znanjem uzvrati datu pomoć. Nalazim da isti gospodin i nije bio tako mnogo ekonomski pogođen obustavom isplate naše stipendije, po svojoj visini, sigurno više nego skromne, jer i sam kaže kako mu ta stipendija „nije značila mnogo finansijski, već mu je više značila tako što mu je davala osećaj pripadnosti Srbiji“! Čekajte, nekome se mora isplaćivati novac države Srbije samo zbog toga što mu daje osećaj pripadnosti! Prvi put čujem da novac može da pojača osećaj pripadnosti i umanji osećaj odbačenosti. Znam da živimo u vremenu u kome nas užurbano uče, da se skoro sve može izraziti u novcu, pa me i ne čudi što neko sa ovakvim stavom, može u tako prestižnoj školi kao što je Jejlu, da ima sa ovakvim stavovima i najviše ocene i iz etike.
Do školarine uz pomoć dva telefonska poziva
Evo i mog ličnog iskustva sa stipendijama, nacionalnim i stranim. Ja sam u redovnoj proceduri prijave na konkursa za upis na postdiplomske studije u toku 1997. godine (primano samo 5 stranaca iz čitavog sveta), uspeo da se upišem na iste, koje su se odvijale na prestižnom Kraljevskom koledžu u Londonu. Samo školarina je iznosila za godinu dana oko 40.000 nemačkih maraka, plus procenjeni troškovi života za tu godinu oko 24. 000 nemačkih maraka. Država u to vreme iscrpljena sankcijama nije mogla da mi pomogne, i ja sam to saopštio mom savetniku na koledžu u Londonu, lično prilikom našeg susreta i upoznavanja na fakultetu (otišao sam na taj susret zahvaljujući donatorstvu jedne velike državne kompanije). Moj mentor, ujedno i prodekan za nastavu na pomenutom koledžu, mi je obezbedio stipendiju Svetske banke u dva telefonska razgovora obavljena preda mnom! Ujedno mi je našao i posao sa trećinom radnog vremena da bih zaradio za stan hranu i ostale troškove života u Londonu! Ali imao je jedan mali uslov koji se meni nije svideo - da nakon diplomiranja moram raditi kod njih na Institut najmanje pet godina. Rekao sam da ću razmisliti i odgovoriti kada se vratim u Srbiju. Odgovorio sam da ne mogu to da prihvatim. I sledeće godine, 1998. Pisali su mi da ne moram ponovo konkurisati na iste postdiplomske studije, već da će me one automatski ponovo primiti po skraćenoj proceduri, ako želim. Završio sam postdiplomske studije ovde, i specijalizaciju, kao i doktorat. Imam sasvim solidnu karijeru naučnika i stručnjaka u ovoj zemlji. Sarađujem sasvim ravnopravno sa kolegama iz moje naučne oblasti, i to iz regiona i Evrope, i u mnogim oblastima je moja ustanova, po rezultatima, u gornjem delu tabele, uključujući i zemlje Evrope. Ne kajem se za svoju odluku, niti optužujem državu Srbiju što mi nije pomogla nekada nikakvom stipendijom. Ne bih se ni setio toga da me ne podsetiše izjave eksperta. Možda bi moja Srbija meni pomogla i onda, i mogla da me finansira nekom skromnom stipendijom, da nije bila iscrpljena ekonomskim sankcijama, između ostalog uvedeneih i od te iste Velike Britanije, na čijoj velikoj školi htedoh da se usavršavam.
U Srbiji nema uslova za ozbiljnu nauku?!
No, da se vratimo i ostatku izjave ovog eksperta, date za nacionalne medije ove države. Mlađani ekspert ističe da ga posebno, citiram „zanima EU, naše mesto u EU, budućnost EU i budućnost Srbije”! Tim redom, prvo budućnost EU pa na kraju budućnost Srbije! Nazdravlje! Pa zar je „ekspert” morao da krene sa ovakvim „eskpertskim izjavama”, koje su čisto političke a ne ekonomske, i to na samom početku! A tako bi bilo divno da je u prvim izjavama dao svoju sopstvenu viziju ekonomije Srbije, kakva je sada i kako i na koji način on vidi u budućnosti. Bar ja sam to želeo. Isti ekspert ističe kako u Srbiji „uopšte nema sredstava, ne samo finansijskih već i tehničkih da se neko od njih bavi ozbiljno naukom”. Dakle, problem je što mi nemamo gde da se vratimo jer nemamo gde da radimo. Čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas...izgleda da su sad uslovi stvoreni.
Ja i hiljade i hiljade naučnika i stručnjaka zemlje Srbije, koji se bavimo svojim oblastima ne znamo o kojim novouspostavljenim dobrim uslovima za rad u nauci ovaj ekspert govori! Ja nisam maliciozan, nimalo, naprotiv, ja samo ne znam o čemu se radio i osećam se veoma loše zbog toga. Da se razumemo, ja ne želim da kažem ništa loše niti na teret ove vlasti. Nije ovakvo stanje u nauci nastalo zarad njihovih grešaka, jer oni su na vlasti jedva godinu dana. proporcionalno toj činjenici je i njihov doprinos ovakvom lošem stanju. Ali opet ne mogu da verujem da se stanje u nauci tako promenilo nabolje da se to vidi i iz Njujorka, iz SAD-a, a ja to ne vidim ni iz Srbije. Izgleda da je stanje sa mojom dioptrijom naglo pogoršano. Bojim se samo da mi za tako loš vid treba neko jače optičko pomoćno sredstvo, nego što sam u mogućnosti da sebi priuštim, a to bi pre svega mogla biti stipendija američke vlade, u periodu od bar tri, četiri godine, ili možda i nešto još jače, a što ne umem ni da definišem. To je za mene već krupna nauka.
Podsetnik: Siromašna Kraljevina Srbija najviše je ulagala u školovanje
A ako bi se pak složili sa prvim delom prethodne izjave, koja govori o lošim uslovima za rad u nauci u Srbiji za ljude koji se školuju u inostranstvu, pa požele da se vrate, e za njih imam mali podsetnik. Evo o čemu se radi. Treba se podsetiti koliko je malena siromašna Kraljevina Srbija, ulagala u školovalanje ljudi u inostranstvu, koji su se nakon toga vraćali u svoju zemlju i vrlo često počinjali od potpune nule u svojim naučnim oblastima. Vrlo često su morali da obijaju pragove ministarstava, vrata političara i poslanika, uglednih i bogatih ljudi, uticajnih i uglednih raznoraznih društenih delatnika, a sve kako bi uspeli da objasne značaj i važnost realizacije svojih ideja za budućnost Srbije. Dešavalo se često da su morali da počinju od potpune nule, od praznog lista hartije, od nepostojeće opreme, ljudi i resursa, ili još gore: od nepostojeće i nepoznate naučne oblast, nepostojeće državne ustanove i institucije. Mogli su i oni da ne vrate u Srbiju, dok se ne stvore tehnički i finansijski uslovi, jer eto, trenutno, nema gde da rade.
Neću da podsećam da je jedan Milutin Milanković, kome država i nije plaćala školovanje, ipak, i pored mnogih neverovatnih finansijskih ponuda za posao (npr. velika plata i udeo u tada najuglednijoj kompaniji za proizvodnju betona i gradnju u Beču), izabrao da bude profesor Beogradskog univerziteta i stručni saradnik i predsednik državnog organa za tehnički prijem građevinskih objekata u Srbiji (radeći najbolje statičke procene i kontrole u to doba), i da svoja najveća otkrića postigne u malenoj kancelariji u potkrovlju PMF-a u Beogradu! Ne kažem, nisu svi poput njega, i ne mora ni da budu.
Možda je još upečatjiviji primer profesora Vladimira Jakšića, koji je završio visoke škole ekonomije u Tibingenu, Hajdelbergu i Beču, u prvoj polovini 19. veka, i godinama nije uspevao da nađe državni posao, a što ga uopšte nije sprečavalo da kao ekonomista, za početak svoje karijere krene samoinicijativno sa prvim meteorološkim merenjima u Srbiji, i to na svom imanju, na Senjaku, od 1848. godine, i da već 1856. godine, u Srbiji uspe da formira 27 mernih stanica, u 20 gradova Srbije, što je u tom trenutku bila najgušća mreža meteoroloških stanica u Evropi! A to mu je bio hobi! Ali je na studijama u Nemačkoj shvatio značaj praćena meteoroloških parametara za jednu zemlju, posebno poljoprivrednu kakva je Srbija bila. Otuda mu i ime oca srpske meteorologije! Kasnije otpočinje i karijeru državnog činovnika iz oblasti ekonomije, i to u ministarstvu finansija, da bi formiranjem kancelarije za obradu i prikupljane podataka od značaja za državnu ekonomsku i finansijsku politiku postao i otac srpske statistike! Ne, on se nije razočarao što nakon studija u elitnim školama u Nemačkoj, u Srbiji nije imao gde da radi i primeni svoja stečena znanja, u ondašnjoj seljačkoj nerazvijenoj zemlji! On je sve ono što Srbija tada nije imala, a po njegovom mišljenju je trebalo da ima, krenuo da stvara, pri čemu je vrlo često morao da značaj svojih ideja objašnjava mnogo manje obrazovanim da ne kažem često i nepismenima, a moćnim političarima. Postao je i član Srpske akademija nauka. Ali nije tražio da bude ministar ili savetnik političara. To ga nije zanimalo. On je bio samo ekspert i stručnjak.
Pitam se i koji su ti svi za mene nedovoljno informisanog, bezimeni mladi i stručni ljudi nekadašnje Srbije, išli u korak sa savremenim svetom i razvijali ondašnju seljačku Srbiju, na gotovo za nas danas, nezamislivom brzinom. Tako je telegraf u Srbiju stigao već 1855. godine, samo 11 godina nakon otvaranja prve telegrafske linije na svetu između Baltimor i Njujork 1844. godine.
Aleksandar Bel konstruiše prvi telefonski aparat 1875. godine, da bi prva telefonska linija u Beogradu proradila već 1883. godine, samo osam godina kasnije.
Godine 1874. se u Bernu održava osnivački kongres Svetskog poštanskog saveza, a Srbija je jedna od malobrojnih zemalja osnivača.
Godine 1880. se u Parizu održava konferencija Svetskog poštanskog saveza, gde se potpisuje Konvencija o međunarodnoj razmeni paketa do 3 kg težine. Srbija je jedna od ukupno samo 19 zemalja sveta potpisnica te konvencije! Srbija, siromašna i mala, tek oslobođena vazalnih odnosa sa otomanskom imperijom, nije išla samo u korak sa svetom, ona je bila među predvodnicama razvoja ondašnjeg mnogo bogatijeg sveta.
Ko su ti očigledno mladi i stručni ljudi u Srbiji, koji su bili svesni značaja svih ovih gore pobrojanih pristupa vlasti u izgradnji moderne infrastrukture i i institucija, a sve radi modernizacije i razvoja Srbije.
Za vođenje države životno iskustvo nepotrebno?!
Ne mogu da razumem da za mesto ministra finansija ili privrede ne treba nikakvo duže iskustvo već je dovoljno i par godina rada u nekoj konsultantskoj kući, a o životnom iskustvu i da ne pričamo – životno iskustvo očigledno u Srbiji nije ni potrebno za vođenje države! Može svako ko ima dosta glasova.
A da sada pogledamo malo u nama mnogo bližu i jasniju prošlost Srbije.
Sećam se eksperta Božidara Đelića, koga su uz priču da je radio sa profesorom Džefri Saksom, odmah postavili na mesto ministra. To čudo od čoveka nam je servirano kao nešto što nam je sam Bog poslo! Naravno, niko nije znao da kaže gde je taj čovek zaradio prestižno titulisanje sa onim „ekspert“. Ako gledate broj njegovih objavljenih naučnih radova u naučnim uglednim časopisima iz oblasti ekonomije i finasija, to jest u njegovoj oblasti, nećete naći nijedan. Bar ja nisam upseo u tome. Ako gledate broj autorizovanih predavanja i objavljenih članaka u međunarodnoj i domaćoj štampi, ni tu situacija nije mnogo bolja, tek par njih. Ako gledate učešće njegovo na naučnim projektima, opet nećete naći nijedan! Samo obavijena tajnom privatizacija u Poljskoj i Rusiji, gde je imao i određenih problema sa državnim institucijama Rusije, koje su mu i otkazale svoje gostoprimstvo. No, sa druge strane, i gospodin Đelić je bio iskren: rekao je da ga je profesor Saks, još kao svežeg studenta i diplomca angažovao u svom timu eskperata, i to tako što je na osnovu njegovog imena i prezimena zaključio da je možda Poljak, a kada mu je naš Božidar objasnio ponosno da je on Srbin, profesor Saks je rekao „svejedno, nije bitno, spremaj se da ideš sa mnom”. Eto neke koristi i od ovih naših za svet smešnih imena i prezimena.
Sećate se sigurno Dragoslava Avramovića. Taj čovek je završio pravni fakultet u Beogradu, doktorirao ekonomske nauke u Beogradu takođe, radio u Narodnoj banci Jugoslavije, potom kao odličan stručnjak odlazi u Svetsku banku, gde od mesta šefa Odeljenja za opšte studije, napreduje do mesta direktora. Da ne pominjem da je sve vreme bio savetnik mnogih organa UN, kao i banke za razvoj i trgovinu u Vašuingtonu itd. Kao penzioner u godinama (74 godine starosti), postavljen je za guvernera NBJ i sprovodi svoj program za zaustavljanje hiperinflacije, i to veoma uspešno. To je ekspert.
Slovenci su sve vreme tranzicije u svojoj zemlji, a po pitanju makroekonomske politike, slušali savete, pravnika, ekonomistu i rektora Ljubljanskog univerziteta Jože Mencingera. I dok je ta politika bila na snazi, a koja je bila u suštini potpuno suprotna od one predlagane od strane MMF i Svetske banke, Slovenija je ekonomski odlično stajala i 2005. godine imala nula eura dugova!!! Od tada se potpuno napušta njegovo stanovište i sprovodi neoliberalna politika koja dovodi Sloveniju do duga od preko 60 milijardi evra!
Ako moraju stranici neka budu nobelovci!
Ako već ova zemlja traži strance za savetnike i ministre u oblasti ekonomije (pod tim podrazumevamo i finansije i privredu i ekonomiju i trgovinu), onda je svetski izbor zaista više nego dobar. Mnogi su ovenčani i Nobelovom nagradom.
Prvi na mojoj listi je nobelovac Jozef Stiglic, koji je radio u Svetskoj banci, MMf-u i kao ministar finansija SAD-a. Poznat je kao veoma glasan i cenjen dugogodišnji kritičar neoliberalnog koncepta ekonomije. Ujedno sam siguran da za svoje aktivnosti ne bi ni tražio previše novca jer su retke zemlje koje bi imale hrabrosti da ga angažuju, a ujedno je i potpuno ostvaren čovek u materijalnom i karijernom smislu, pa bi mu ovo bio veliki profesionaslni izazov.
Majkl Spens, opet nobelovac, sledeći je na mojoj listi kome bi se mogla poveriti ekonomska politika naše zemlje. O njemu je na svom blogu pisao naš ugledni ekonomski analitičar, koji živi i radi u Londonu, Nebojša Katić. Tako sam se i ja o istom zainteresovao. Majkl Spens, pored toga što je nobelovac, je u svetu još poznatiji kao predsedavajući Komisije za rast i razvoj, koja je formirana 2006. godine, i koju su činili 21 stalni član iz 18 zemalja, i koja je za svoje aktivnosti, angažovala još dodatnih 300 stručnjaka širom sveta. Komisija je bila sponzorisana od strane zapadnih vlada, Svetske banke i fondacija. Komisija je analizirala ekonomsku politiku 13 ekonomski najuspešnijih država sveta u periodu od 55 godina, od 1950. do 2005. godine i pokušala da izvuče najmanji zajednički ekonomski sadržatelj tog uspeha. Parametri uspeha su da je zemlja obavezno imala bar 25 godina stopu rasta od najmanje 7 odsto godišnje. Nasuprot vladajućoj ekonomskoj „mantri“ o slobodnom tržištu kao temelju svake uspešne ekonomije, zaključci ove komisije se nisu nimalo svideli naručiocima ove studije, pa su je brže bolje pokušali gurnuti pod tepih i zaboraviti.
Majkl Spens je pokazao da je čovek od punog integriteta i da se protiv činjenica u nauci ne može ništa preduzeti (nije bilo po onoj-ako činjenice ne potvrđuju praksu-tim gore po činjenice). Studija ukazuje da ekonomski najuspešnije zemlje nisu baš ljubiteljice slobodnog tržišta. One ne da nisu jurile bezglavo u slobodno tržište, već su se trudile da što duže drže visoko podignute trgovinske barijere, kako bi što bolje zaštitile mladu industriju i privredu u razvoju! Vrlo sporo su ukidale carine i ostale mehanizme zaštite svoje privrede od konkurencije iz uvoza, pažljivo štiteći privredne grane koje su vlade predhodno proglasile za sebe najvažnije, odnosno strateške. Države su, takođe, nasuprot savetima MMF-as ulagale u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstvo mnogo više nego što je MMF to savetovao. Države su stimulisale i pomagale supstituciju uvoza domaćom robom, stimulišući, kad god je to bilo moguće, izvozne poslove svojih kompanija u razvoju, vrlo često osnovanih vrlo povoljnim državnim novcem, iz razvojnih fondova, ili čak i novca iz primarne emisije! Valuta tih zemalja je uvek bila potcenjenja kako bi se potpomogla međunarodna konkurentnost proizvodnje, a ne precenjena kako odgovara uvoznicima (kao u Srbiji danas). I ono najvažnije, sve ove zemlje su sprečavale nekontrolisani priliv stranih investicija (stranog kapitala), i razvoj su bazirale uglavnom na domaćoj štednji, kao najvažnijem izvoru investiranja! Pored toga, vlada je sebi dala za pravo da postavlja i dodatne uslove stranim investitorima u smislu privrednih grana gde su dobrodošle investicije i tamo gde nisu ni dozvoljene! Mantra „strane investicije” je ovim izveštajem zauvek ubijena. Majkl Spens, nobelovac, sa iskustvom i znanjem značajnim za razvoj Srbije je najbolji mogući izbor. Bilo bi divno da dođete do njega. (Jedino ako našim aktuelnim političarima smeta to što se ovaj Amerikanac ne bavi aktivno politikom u svojoj domovini SAD-u).
Sudeći po informacijama koje se pojavljuju u medijima, izgleda da je našim donosiocima odluka, političarima, najvažnije iz koje su zemlje eksperti, u kojim su političkim strankama članovi, i na kojim su političkim mestima do sada ti ljudi radili... Zašto ih onda zovu eksperti? Čudno zar ne!? Ako će ti stranici donositi političke odluke u ekonomiji, šta će nam onda uopšte ovakvi domaći političari?
Ha Džun Čang, profesor sa Kembridža, i jedan od najcitiranijih ekonomista današnjice. Šta to znači najcitiraniji? To znači da svi ugledni ekonomisti i profesori sveta, najčešće pri pisanju stručnih radova i analiza u ekonomiji, kao i u javnim nastupima, se pozivaju na mišljenje i stručne radove koje je izneo ovaj ugledni ekonomista. Ovaj ekspert je, što se po imenu i prepoznaje, poreklom iz Azije, tačnije Koreje i ne treba napominjati koliko bi nam značilo to njegovo dvojno iskustvo, koje se odnosi na ekonomiju i razvoj Koreje, kao vrlo uspešnog modela ubrzanog razvoja kome i Srbija teži, i odličnog poznavaoca svetskog ekonomskog sistema.
Erik S. Rejnert, norveški ekonomista, koji je završio ekonomiju u Sankt Galenu u Švajcarskoj, magistrirao na Harvardskoj poslovnoj školi i doktorirao ekonomiju na univerzitetu Kornelu u SAD. Niz godina je rukovodio industrijskim preduzećem koje proizvodi u tri evropske zemlje. Njego stručna oblast u ekonomiji su inovacije, ekonomija razvoja i istorija ekonomskih ideja. Poseduje jednu od najvećih biblioteka iz oblasti istorije ekonomskih ideja. Radio kao savetnik Ujedinjenih nacija za Konferenciju UN o trgovini i razvoju, Organizacije UN za industrijski razvoj i Odeljenja UN za ekonomska i socijalna pitanja. Radio je i za EU u okviru politike inovacija, regionalne politike i informacionih tehnologija. Njegova knjiga „Kako su bogate zemlje postale još bogatije...i zašto siromašne zemlje ostaju siromašne“ je bila najprodavanija knjiga Fajnenšal Tajmsa, koju su zapazili svi svetski ključni ekonomisti. Dobio nekoliko prestižnih nagrada iz ekonomije za svoj „nezaustavljivi doprinos novom ekonomskom razmišljanju u društvu”.
To su za mene, amatera u ekonomiji, svetski poznati ekonomski eksperti. Ali nemojmo da zbog njih napravimo grešku, i zaboravimo naše domaće ekonomske eksperte, koji za razliku od ovih svetskih, mnogo bolje poznaju naše posebnosti, naše mane, naše probleme, naš mentalitet, naše prednosti i mane. Lično mislim da samo naši domaći stručnjaci mogu da vrše odgovorne upravljačke funkcije, uz savetodavne usluge gore pomenutih stranaca. Ujedno pre nego što se usudim, da sa mojim, napominjem amaterskim poznavanjem ekonomske scene Srbije, nabrojim te naše stručnjake, moram nešto da napomenem. Ekonomija nije egzaktna nauka, i njen najbolji deo se sastoji upravo iz korišćenja predhodnih, u mnogo slučajeva viševekovnih iskustava, što je svrsatava u pravu empirijsku nauku. Kada sam jedne prilike, pre desetak godina, razgovarao sa našim čovekom, koji već decenijama radi na visokim menadžerskim pozicijama u velikim američkim kompanijama, on mi je rekao: „Menadžerski posao može da radi svako, jer svaki čovek u svom životu, i životu svoje porodice, ima ograničena materijalna sredstva koja ostvaruje najčešće nekim svojim radom (plate), kojima mora da pokrije sve svoje i porodične rashode (hrana, stanovanje, odeća, obuća, škola itd.), planirajući pri tome da u budućnosti ostvari razvoj (školovanje dece i njihovo zapošljavanje itd.), koji će rezultirati lakšim i boljim životom svih ćlanova porodice. Prema tome, svi ljudi koji rade nešto, imaju menadžerske sposobnosti i znaju šta je to ekonomija i kako se najbolje mogu ostvariti planirani rezultati! Zato i ja sebi dajem pravo da imam svoje mišljenje i u ekonimiji ove zemlje. Primetio sam, da se u Srbiji, uporno biraju i postavljaju ljudi, koji će da nam vode ekonomiju zemlje ( i privredu i finansije) među potpuno istom ideološkom grupacijom stručnjaka, onom grupacijom koju nam iz sosptvenih ideološkihrazloga nameću naši partneri i prijatelji, pa samim tim su i rezultati rada svih tih ljudi u suštini isti.
Različiti eksperti, ekonomija ista, baksuzna.
Zar iko u Srbiji može da nam napravi razlike u pristupu rada jednog Mlađana Dinkića i Božidara Đelića (ako zanemarimio razilku u tome ko je kome i zašto pominjao majku). Zar iko može da napravi razliku u radu i pristupu svih tih postoktobarskih guvernera narodne banke Srbije: Kori Udovički, Jelašića, Šoškića, pa i Jorgovanke Tabaković (a da to nije pol, frizura, i stepen zaborava akcenta srpskog jezika usled dugog i napornog rada u inostranstvu...). Ako nam drugi izaberu, ili nam nametnu te ljude da ih „sami izaberemo“, ali iz uvek iste idološke grupe ekonomista: rekao bih neoliberlnog ekonomskog koncepta, a koji se zasniva na deregulaciji, liberalizaciji i privatizaciji, po svaku cenu, i bez obzira na posledice po nacionalnu ekonomiju, radeći bez ikakvog plana privrednog razvoja zemlje, onda su i očekivani rezultati sasvim očekivani i uvek isti, bolje reći jadni. To je ona ekonomija u kojoj živimo preko 13 baksuznih godina. Možda nam taj broj i ne bude baksuz, ali ako promenimo način izbora vodećeg i prvog ekonomiste Srbije. I selektora državne fudbalske reprezentacije, kada gubi par godina, a neretko i kada izgubi samo par uzastopnih utakmica jednu za drugom, menjamo bez pardona i objašnjavanja javnosti zašto! A mi gubimo već dugih 13 godina. Vreme je da se izaberu napadači a ne bunkeraši! Mi nemamo nikakav rezultat da čuvamo. Mi smo već sve izgubili, i mora se igrati sa potpuno novim konceptom i doktrinom. Imamo puno ljudi koje trebamo da prestanemo da slušamo, a to su svi oni koji su za sve ove godine ovakvog vođenja ekonomije imali samo reči hvale i razumevanja! Neću da ih nabrajam, ima ko će to da radi mnogo stručnije i smislenije. Ja samo želim da potpuno amaterski ukažem na one koji nam sve vreme govore da ovo ne ide dobro i da mora da se radi drugačije. Pa gospodo izvolite i izborite se da učinite i vi nešto za ovu zemlju. Nemojte samo oštro kritikovati. Zahtevajte i da se pitate i radite! Pristupite veće jednom i radite u duhu svojih saznanja i verovanja (jer i to je bitno za ekonomiju). Ti koje bih ja pitao sada su i Mlađen Kovačević, i Jovan Dušanić, i Miodrag Zec, i Nebojša Katić, i Boris Begović, i mnogi mnogi drugi...
Nisam pomenuo, a voleo bih, da konsultujemo i ekonomske veličine onih zemalja koje ostvaruju najbolje ekonomske rezultate poslednjih decenija, a to su Kina, Koreja, Rusija, Brazil, Singapur, Argentina itd. A neka im naši mladi eksperti, školovani i u inostranstvu i kod nas, sposobni i željni da i oni odmah nešto učine za Srbiju (pa i ovaj koga dosta pominjah u prvom delu ovog teksta), pomognu svojim entuzijazmom, hrabrošću i odlučnošću koju u sebi sigurno kao mladi ljudi nose, i ubrzano stasaju i osposobe se, da i sami mogu da ponesu teret ovih teških vremena, na svojim plećima, koji Srbija, njihova jedina domovina i otadžbina, od njih imperativno zahteva i traži.
Dr Milenko Šekler
