Priznajem da sam duboko impresioniran činjenicom da uprkos postojanju savremenih elektronskih informativnih opštila koja relevantne informacije čine gotovo trenutno dobavljivim i uistinu zadivljujućoj dostupnosti originalnih, a svojevremeno potpuno nepoznatih oficijelnih dokumenata, koja je – uprkos mnogim preprekama i žrtvama! – demokratski izborena, mnogi ljudi i dan-danas ostaju potpuno nesvesni referentnih sadržaja koji razjašnjavaju njima i dalje zagonetne oblasti društvenog (te po tom osnovu i privatnog!) života u kojem su negda participirali i o kojem sada lamentiraju u Jeremijadama o finansijkom gubitku kao rak-rani njihove zle životne sudbe.
Imajući u vidu da sam po profesiji (a i po ličnom uverenju) dužan da raznorodne informacije činim dostupnim pripadnicima društvene zajednice u kojoj i sam obitavam, osećam potrebu da ukažem na neke referentne i neosporene činjenice, koje će – za nadati se je! – doprineti boljem poimanju prošlosti ovog podosta napaćenog regiona i svesti da je upravo ekonomsko lamentiranje nad izgubljenim finansijskim ćarom bilo osnov njihovog zlehudog životnog gubitka.
Krenimo redom.
Zadivljujuće multietnička, multikonfesionalna, ekonomski prosperitetna, socijalno odgovorna i humanistički orijentisana Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija predstavljala je tokom više od 30 godina savremene evropske istorije regionalnu industrijsku silu i obrazac ekonomsko-socijalnog uspeha države. U dve decenije koje su prethodile 1980. godini godišnji rast bruto-nacionalnog dohotka (danas popularno GDP) SFRJ iznosio je u proseku 6,1 % godišnje (poređenja radi, prosek godišnjeg rasta GDP za 193 države sveta iznosio je tada 3,3 % godišnje), zdravstvena zaštita u njoj je bila besplatna, stopa pismenosti populacije iznosila je 91 %, nivo socijalne zaštite bio je veoma visok, a prosečni životni vek stanovnika iznosio je 72 godine.
No nakon dekade programiranog i namernog ekonomskog uplivisanja Zapada, pomenuta država je dezintegrisana, a njena industrijska ekonomija devastirana, dočim su njeni ostaci prepušteni direktno zavisnim nacionalnim državicama klijentskog tipa, a njeni negdašnji pregaoci svedeni na nivo potrošnog i vrlo jeftinog ljudskog repro-materijala .
Navedena spoznaja je evidentno prisutna kod najvećeg dela javnog mnenja u odnosnim klijentskim državicama-naslednicama, ali činjenica da su prethodna država i danas lamentirajući njeni nekadašnji subjekti bili izloženi svesnim i svrsishodnim naporima usmerenim ka repozicioniranju i restrukturiranju SFRJ i njenih stanovnika od strane SAD i njenih saveznika (a u skladu sa konceptom strategijske dominacije pomenute države kao nosioca i zastupnika tzv. liberalno-kapitalističkog društvenog sistema), gotovo je potpuno nepoznata.
Uprkos evidentnog postojanja i doslednog upražnjavanja miroljubive politike nesvrstanosti, te kontinuiranog održavanja intenzivne robno-trgovinske razmene sa zemljama EEZ, administracija predsednika Ronalda Regana je kao cilj svoje proaktivne politike svetske dominacije SAD anonsirala upravo ekonomiju SFRJ, i to u doskora tajnoj Obavezujućoj direktivi o nacionalnoj bezbednosti br. 133 (NSDD – 133) iz 1984. naslovljenoj sa „
Američka politika prema Jugoslaviji”, a koja je u svojoj cenzurisanoj varijanti objavljena 1990.
NSDD 133 - obavezujuće uputstvo o smernicama američke politike prema Jugoslaviji
Ono što je manje poznato jeste da je ista predstavljala zapravo elaboraciju
Direktive o Istočnoj Evropi br. 54 iz 1982. koja je postulirala potrebu „
za povećanim naporima usmerenim ka promociji tihe revolucije usmerene ka zbacivanju Komunističkih vlada i partija”, te „
reintegrisanju pomenutih zemalja Istočne Evrope u ekonomiju Svetskog tržišta”.
Ne verujete da postoji nešto takvo, poštovane dame i gospodo? Previše Vam to nalikuje
teorijama zavere? Nema problema. Proverite i uverite se svojim očima. On-line:
http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-54.pdf
Sa stanovišta postizanja strategijskih ciljeva SAD i Kapitalizma
in genera veoma poželjna indoktrinacija ciljne populacije proklamovanim vrednostima i postulatima tzv. tržišne ekonomije i
laissez faire neoliberalnog društvenog ustrojstva otpočeta je još ranije posredstvom implementacije specijalnih programa – operacija „Moćni Vurlicer” (Operation
Mighty Wurlitzer) i operacije „Ptica rugalica” (
Operation Mockingbird), no ovoga puta je zarad ostvarenja planova SAD i sledstvenog uništenja ekonomsko-nacionalnog jedinstva na Balkanu operacionalizovana jedna nominalno međunarodna ustanova –
Međunarodni monetarni fond – MMF/IMF.
U jesen 1989. MMF je instrumentalizovan da nametne mere rigorozne štednje Jugoslaviji, natera je na devalvaciju nacionalne valute, zamrzavanje plata i proglašavanje državnih industrijsko-proizvodnih subjekata za neprofitabilne i izložene potrebi sistemskog restruktuiranja. Sledstveno tim zahtevima, kojima se SFRJ u nadi štedrog izbavljenja od suštinski nebitnih posledica odsustva promišljenijih, matematički kompleksnijih varijanti racionalne realokacije materijalnih resursa (
a koja bi iziskivala primenu metoda planskog matematičkog upravljanja privredom i sledstveno odustajanje od rukovodeće uloge etabliranih ali bazično inkompetentnih političkih upravnih subjekata – državno-partijske nomenklature) pokorila, nezaposlenost je smesta porasla za 20 %, a federalna vlada u Beogradu je počela da obustavlja transferna plaćanja iz državne blagajne republikama i autonomnim pokrajinama. Fondovi su bili po nalogu MMF-a usmereni ka plaćanju inostranog duga, te su paralelno sa padom Berlinskog zida (uspešno odrađenog III sektora akcionog plana ostvarivanja globalne strateške dominacije sadržanog u direktivi NSDD-54) plate u Jugoslaviji pale za 41 %.
U tom trenutku i pri takvim okolnostima tadašnji je premijer SFRJ, g. Ante Marković, posetio Vašington i izvestio sa zabrinutošću svoje tamošnje sagovornike o rastu (ekonomski namerno izazvanih) etničkih tenzija u republikama–članicama SFRJ. Naslednik g.
Ronalda Regana, u pogledu potrebe globalne strateške dominacije SAD takođe bespogovorno neupitni g.
Džordž Buš, ubedio je g. Markovića u preku potrebu još dubljeg restrukturiranja Jugoslovenskog spoljnog duga. Obećan je vanredni paket ekonomske pomoći u zamenu za za liberalizaciju ustavne kontrole inostranih investicija, a ta je legislativa pak naterala u bankrot preko hiljadu velikih preduzeća u tadašnjoj SFRJ. Ona su mogla da budu budzašto kupljena od strane
Zapadnih investitora.
Daleko je veći problem, međutim, nastao u vezi 650.000 jugoslovenskih radnika koji su ostali bez posla. Ventil njihovog ekonomsko-socijalnog nezadovoljstva lako je mogao da bude otvoren izduvavanjem personalnih egzistencijalnih tenzija u nacionalističkom zanosu, koji je od strane specijalizovanih agencija SAD i njihovih zapadnih posestrima bio štedro subvencionisan.
Ekonomija je i nadalje pak strmoglavo išla silaznom putanjom. Industrijska proizvodnja je zabeležila negativnu stopu rasta od – 10%, dok je BNP/GDP ostvario negativnu stopu rasta od -7,5 %! I tada je u međuvremenu posredstvom nacionalne euforije (izduvnog ventila ekonomskog nezadovoljstva) na vlast u SR Srbiji prispeli
Slobodan Milošević napravio po njega neoprostivu grešku u očima Zapadnog Monetarnog Establišmenta: zaustavio je nametnute reforme MMF-a i „strukturno prilagođavanje” praktično anulirao.
Osveta je stigla vrlo brzo. Mesec dana kasnije, novembra 1990, Kongres SAD je usvojio
Zakon o dotaciji inostranim operacijama br. 101-513. zvuči Vam komplikovano? Verujte, uopšte nije. Godišnjim dotacijama potpomaže se korporativna kontrola inostranih ekonomija od strane SAD putem davanja/uskraćivanja finansijske podrške međunarodnim finansijskim institucijama, kao što su npr. Svetska banka.
Član 559 a. ovog dokumenta obustavio je davanje pozajmica Jugoslaviji i zahtevao momentalne i odvojene izbore u svih šest jugoslovenskih republika!
Da stvar bude još lepša, američko Ministarstvo inostranih poslova (State Departement) bilo je inokosno opunomoćeno da samo odluči o tome da li je svaki zasebni izbor (od 6 sprovedenih izbora po republikama) validan, te da odobri nastavak pružanja finansijske pomoći onim regijama Jugoslavije koje su ocenjene kao „demokratske”.
Rezultat?
U jugoslovenskim republikama koje su već bile teško destabilizovane pogrešno alociranom ekonomijom i nastalim mikro-nacionalističkim pukotinama koje su razbijale i cepale političko i socijalno tkivo jedinstvene države, ogroman priliv američkih dolara otišao je direktno u ruke desničarskih secesionističkih partija, koje su jašući na talasu nacionalizma, etničkog identiteta i obećanog rajskog, dolarski podržanog dembelisanja nakon otklona od ekonomski neefikasnog socijalizma, dobile izbore u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH.
Domicilna ekonomija po republikama je potpuno kolabirala, uzajamno optuživanje je izbilo na svim stranama, a separatističke tendencije pothranjivane decenijama od strane inostranih tajnih službi su procvetale. CIA je slavodobitno mogla da u Njujork Tajmsu od 28. novembra 1990. predvidi izbijanje građanskog rata u SFRJ.
Vizionarstvo je bilo zasnovano na svesti o dobro obavljenom zadatku. Koji je pak bio zasnovan na implementaciji usađivanja neutažive želje za personalnim finansijskim dobitkom po svaku cenu.
Hrišćansko-protokomunističkim rečnikom izraženo: na srebroljublju i lakomosti spram dobitka. Koji su - slava Svevišnjemu! - veoma živi & zdravi i danas.
)
