Milena Bogavac
Pola- pola
komad za veliku decu, male mame i tate
Šta sve može da se podeli. Čokolada. Ja uzmem tri štanglice, ti uzmeš tri štanglice. Šest bi bilo previše za jednog od nas. Možemo da podelimo jastuk: ti staviš glavu sa jedne, ja s druge. Sanjamo. I sutra ujutru, jedno sa drugim, podelimo svoj san. Možemo da podelimo žvaku. I bicikl. Jedan krug voziš ti, drugi ja. I ljuljašku, ako me pustiš da ti sednem u krilo. Klackalicu moramo da podelimo. Kad si sam na klackalici, to nema nikakvog smisla. Neke stvari su smišljene za dvoje. Školske klupe. Sedišta u autobusu. Dvokrevetne sobe. Čak su i jednokrevetne sobe za dvoje, ako ih s nekim podeliš. Možemo da podelimo skandinavku. Ti pišeš vertikalno, ja horizontalno. Možemo da podelimo kredu, mesto u ormanu i eurokrem, ako hoćeš da mi daš belo. I knjigu, ako se dogovorimo ko će prvi da čita. I klavir, pa da sviramo u četiri ruke. Možemo da naučimo kako se deli veoma mnogo toga: planeta Zemlja ima dve polulopte. Dele je meridijani i paralele. I sve ono što je celo, može se deliti na pola.
Mogu da podelim sve. Ali, ne mogu da podelim sebe.
Ne mogu da podelim ljubav. Ona je nedeljiva.
Volim te.
UČITELJICA: (peva)
Samo je jedna mama.
Samo je jedan tata.
Samo je jedna ljubav.
Za mene i za brata.
Hajdemo sada, svi zajedno.
TANJA i ANDREJ pevaju:
Samo je jedna mama
Samo je jedan tata...
(Tanja se trudi da isprati učiteljicu, učiteljica je popravlja. Na kraju, Tanja ostaje sama u svetlu. I peva)
TANJA:
Samo je jedna mama,
Samo je jedan tata.
Samo je jedna ljubav.
Samo sam jedna ja.
TANJA:
Samo sam jedna ja.
To sam shvatila kad su se moji razveli, i kad je mama, makazama, podelila naš foto-album. Isekla je tatu sa slika. Ostale su cele samo slike, na kojima smo ona i ja. Ali, ima nešto o čemu moja mama nije razmišljala. Na mojim i njenim slikama, nalazi se i tata, samo se ne vidi, jer je sa druge strane objektiva. Kada su prestali da se vole, i kad je tata prestao da nas slika, smanjio se i broj naših fotografija. Postala sam fotografkinja, kad sam odlučila da sama napravim slike za prazne strane u našem albumu. Na njima nije bilo nikog. Samo ja. Samo ja koja se ne vidim, jer sam sa druge strane objektiva. Ali, znam da sam tu.
● Ptičica!
(Tanja se nasmeši. Školjocanje blica)
ANDREJ:
Moji su se razvodili tri puta. Nemamo porodični album. Imamo samo slike sa njihovih venčanja. Na prvom su bili mladi. Tu sam i ja, kod mame u stomaku, ali se ne vidim, od venčanice. Na drugom venčanju, imaju bebu. Mene. Drži me baka. Mama nema venčanicu. Na trećem venčanju svojih roditelja, nisam bio. Odselio sam se iz Beograda, kod bake, u Kotor, i upisao sam srednju pomorsku školu. Kad su me zvali da mi jave „srećnu vest“, spustio sam slušalicu. TU TUUUU... TU TUUU... Nisam tu!
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, reci svom ocu da je sedam i trideset, a da prodavnice rade do pola devet.
ANDREJ:
Tata, mama je rekla da je sad pola osam, i da prodavnice rade još sat.
ANDREJEV TATA:
Reci majci da me ne čudi to što zna radno vreme svih prodavnica u gradu, i da je normalnim ljudima, koji nisu poremećeni od šopinga, kao ona, za kupovinu dovoljno sat.
ANDREJ:
Mama, tata je rekao da ćemo sada krenuti i da ćemo se vratiti za sat.
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, podseti oca da ti je prošli put kupio dva broja manje cipele, zato što mu je bilo važnije da se vrati do početka utakmice, nego to da li ćeš ti imati šta da obuješ!
ANDREJ:
Tata, rekla je mama da pazimo da mi patike budu taman.
ANDREJEV TATA:
Andrej, reci svojoj majci da... Što lažeš?! Nije to rekla!
ANDREJ:
To je rekla.
ANDREJEVA MAMA:
Nisam to rekla. Andrej, prenesi svom ocu šta sam mu rekla.
ANDREJ:
Neću da prenosim! Reci mu sama.
ANDREJEVA MAMA:
Ja s njim ne govorim.
ANDREJEV TATA:
Andrej, reci joj da ja ne govorim s njom.
ANDREJ:
Mama, tata sa tobom ne govori! Tata, mama ne govori s tobom!
ANDREJEVA MAMA:
Reci mu da ja ne govorim s njim.
ANDREJEV TATA:
Ja ne govorim s njom.
ANDREJEVA MAMA:
Ne. Ja ne govorim s tobom.
ANDREJEV TATA:
Ja ne govorim s tobom.
ANDREJEVA MAMA:
Nisi u pravu.
ANDREJEV TATA:
Jok, ti si.
ANDREJEVA MAMA:
Seljačino jedna!
ANDREJEV TATA:
Kalašturo!
ANDREJ:
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! (oboje ga pogledaju)
Vas dvoje ne govorite!
ANDREJEVA MAMA:
Ali, govorimo sa tobom!
ANDREJ:
Ja nisam tu!
TANJA:
Na prvoj fotografiji koju sam napravila, nalazi se moja rođenanska torta. Kupila sam je u samoposluzi, odnela je na klupu u parku, i upalila trinaest svećica. Dunula sam svećice i škljocnula.
To je bio moj prvi rođendan koji nije bio samo to.
Bio je i prva godišnjica od njihovog razvoda.
Godinu dana od kad je tata otišao od nas.
Mama bi rekla: simbolično.
Rekla bi: „Tvoj otac je uvek patio od velikih datuma“.
TANJINA MAMA:
Tvoj otac je uvek patio od velikih datuma. Nije mogao da izabere drugi dan... Nije mogao da sačeka sutra, pa da nam kaže. Morao je da ti upropasti rođendan.
TANJIN TATA:
Nije istina. Ona ne zna koliko sam dugo čekao da vam to kažem. I nisam rekao tebi, nego sam rekao njoj. Ona je bila ta koja je počela da vrišti i urla. Ona je polomila pola stana i izbacila moje stvari, kroz prozor, kao ciganka... Ona je napravila celu scenu, a ne ja.
Znači, rođendan ti je upropastila ona, nisam ja. Ja sam samo želeo da bude pravi trenutak. Da svi budemo dobro raspoloženi, da zajedno smislimo neko rešenje..
TANJINA MAMA:
Rešenje. On je hteo da smisli rešenje! Kakvo rešenje?! ... Doveo nas je pred svršen čin. Sve je bilo već rešeno, ali ne tog dana, nego tri meseca pre. Ili još pre.
● Tanja, to je tatina odluka. (Ja nisam kao on, ja te nikad ne bih tako povredila) ... On sada ima novu ženu, i on će uskoro dobiti novu bebu. (Ja sam dostojanstvena i ja sam pribrana, dobro sam razmislila i tačno znam šta ću da kažem)... On je odlučio da će živeti bez nas. (Ja nisam kao on! Ja sam požrtvovana majka i ja ću mojoj ćerki sve lepo objasniti!) Ali, nas je baš briga. (Mi nismo kao on!) Mi se nećemo mešati u njegov život (Mi nismo kao on!) i on neće u naš. (Odlično!) Imamo jedna drugu, i sve će biti okej. (Ja ću joj biti i otac i majka, ja ću je od svega sačuvati!) Ja sam tvoja mama i ja te volim najviše na svetu (za razliku od njega... ) U redu? (... sigurno uzima vijagru!) ... Volim te.
TANJA:
A tata?
TANJINA MAMA:
Nema više tate. To više neće biti samo tvoj tata... I ne smeš da mu dosađuješ. On sada ima novu porodicu. I treba da bude što više sa svojom novom bebom.
TANJIN TATA:
Tanja, to nije istina. Tata te voli isto kao pre. Sve će biti isto, samo što nećemo živeti zajedno, jer tvoja mama to ne želi. Ali, ti uvek možeš da dođeš kod mene... i uvek možeš da me pozoveš. Ja ću uvek biti tvoj tata.
TATA:
A kada dobiješ svoje dete?
TANJIN TATA:
To neće biti samo moje dete. To će biti tvoj brat. Ili sestra.
TANJA:
Ja neću ni brata ni sestru!
Mrzim te! ... Mrzim te! Mrzim te! Volim mamu!
TANJINA MAMA:
Mila moja, mila moja, mamina jedina devojčica... Nemoj da plačeš, dušo mamina. Nemoj da plačeš. Mi ćemo živeti lepo bez tate. ... Moja plata nije dovoljna, ali ja ću da nađem i drugi posao, ja ću da radim više i tebi ništa neće faliti, dušo moja mala...
TANJA:
Mama, nemoj da plačeš!
TANJINA MAMA:
(kroz suze) Ne plačem, dušo moja. Ja sam srećna što imam tebe, ti si sve moje na svetu i nama niko drugi ne treba.
(Tanja i njena Mama plaču, zajedno.)
ANDREJ:
Prilikom razvoda braka, sva zajednički stečena imovina, sada već bivših supružnika, deli se na pola. U Dejanovom i Marininom slučaju, ovaj član zakona shvata se doslovno.
ANDREJEV TATA:
Jedan sprat u ovoj kući je moj!
ANDREJEVA MAMA:
Je l’ ? A šta ćeš s njim? Ne možeš da živiš na dva mesta.
ANDREJEV TATA:
Nisam rekao da ću da živim na dva mesta, nego da ću ovde da stavim vrata i u vrata svoj ključ!
ANDREJEVA MAMA:
Na moju spavaću sobu?
ANDREJEV TATA:
To nije tvoja spavaća soba!
ANDREJEVA MAMA:
Pola te spavaće sobe je moje!
ANDREJEV TATA:
Tvoje? Da je nisi ti zaradila?
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam je zaradila!
ANDREJEV TATA:
Umetnica je počela da zarađuje.
ANDREJEVA MAMA:
Zaradila sam je, jeste… To što sam s tobom tu mogla da spavam, čista je umetnost, svinjo jedna!
ANDREJEV TATA:
Žene ko što si ti samo tako mogu i da zarade!
ANDREJEVA MAMA:
Sram te bilo, seljačino bolesna!
ANDREJEV TATA:
Biraj svoju polovinu!
ANDREJEVA MAMA:
Moja je polovina do prozora.
ANDREJEV TATA:
Je l to da bi ti ostao tvoj cipelarnik?
ANDREJEVA MAMA:
Šta ćemo sada, da delimo i cipelarnik?
ANDREJEV TATA:
Sve na pola!
ANDREJEVA MAMA:
I moje cipele!
ANDREJEV TATA:
Sve na pola! Uostalom, tvoje cipele koštaju kao dvosoban stan na Vračaru!
ANDREJEVA MAMA:
Savršeno. Prodaću ih da ti isplatim pola spavaće sobe!
ANDREJEV TATA:
Možeš samo da pregradiš sobu, o svom trošku… Inače, ne možeš da prelaziš na moju polovinu.
ANDREJEVA MAMA:
Samo ćeš mi iz te tvoje polovine dodati jedan jastuk, jedan jorgan, dve fioke iz komode i pola od svega što na njoj stoji!
ANDREJEV TATA:
To su moje stvari!
ANDREJEVA MAMA:
Sve na pola!
ANDREJEV TATA:
Sve na pola? … Izvoli… Osvojila si trideset pet kravata … ja za uzvrat dobijam hiljadu dvesta pari cipela. (iznervirano) Sve na pola!
ANDREJEVA MAMA:
Sve na pola! Uzmi i tri trpezarijske stolice!
ANDREJEV TATA:
Naravno da hoću!
ANDREJEVA MAMA:
A sto? Kako ćeš njega da podeliš?
ANDREJEVA MAMA:
Motornom testerom!
ANDREJEVA MAMA:
Pola te motorne testere je moje!
ANDREJEV TATA:
Nabij je sebi u dupe!
ANDREJEVA MAMA:
Prostačino!
ANDREJEV TATA:
Ko mi kaže… Uspijuša i zabavljačica!
ANDREJEVA MAMA:
Gadiš mi se, seljačino jadna!
ANDREJEV TATA:
A ne gadi ti se da trošiš moje pare?
ANDREJEVA MAMA:
To nisu tvoje pare! Je l jasno? Sve na pola!
ANDREJEV TATA:
Sve na pola! Jasno ti je da će svaka stvar u ovoj kući biti podeljena na pola! I ovaj fikus! I ovaj radijator! I ovaj frižider! Šporet. Aspirator. Blender. Secko. Kredenac… I ovo sranje, kako se zove…
ANDREJEVA MAMA:
Zove se mikrotalasna!
ANDREJEV TATA:
Pola mikrotalasne!
ANDREJEVA MAMA:
Pola mercedesa!
ANDREJEV TATA:
Pola mini morisa!
ANDREJEVA MAMA:
Mini je moj!
ANDREJEV TATA:
Tvoj je jer sam ti ga poklonio… U svakom slučaju, zajednički je stečen. Sve je zajedničko, je l tako.
ANDREJEVA MAMA:
Sve na pola!
ANDREJEV TATA:
Tako je. Pola. Hoću pola te kuhinjske krpe, pola te šerpe, pola pločica, pola lustera, pola kante za đubre…
ANDREJEVA MAMA:
Uzmi je celu, đubre jedno!
ANDREJEV TATA:
U redu. Onda ću tebi da ostavim WC šolju!
ANDREJEVA MAMA:
Može. Ti i tako ne umeš da je koristiš.
ANDREJEV TATA:
Kako si samo jadna, Marina…
ANDREJEVA MAMA:
Nastavi. Šta još deliš na pola?
ANDREJEV TATA:
Sve! Sve ću da delim na pola!!! Sve što vidiš u ovoj kući, podelićemo na pola!
ANDREJ:
A mene?
(trenutak tišine)
ANDREJEV TATA:
Sve na pola!
ANDREJ:
Pitao sam se: a mene?! Hoće i mene deliti na pola?!
Kada je počela sva ta njihova podela, osećao sam se i sam podeljen: između ljubavi i mržnje, za njih. Pola mene htelo je da se pomire.
Druga polovina htela je da ih oboje vidi mrtve! Ne lažem.
Dok su delili kristalne čaše, treskajući ih o pod – želeo sam da tako olupam njihove glupe glave… A istog časa, želeo sam i svoju, što kroz nju prolaze takve misli! I plakao sam… u svojoj sobi sve dok moja mama, to jest Marina nije ušla da pita: dušice mamina, zašto plačeš…
ANDREJEVA MAMA:
Zašto plačeš, pa nisi ti kriv!
Ti si mamino predivno dete… Nisi ti kriv što ti je otac bezosećajna svinja. To što je on džukela, đubre, bez trunke morala… ne znači da si i ti.
Dođi kod mame, dušo moja… Nemoj da plačeš… Andrej zašto ćutiš? … Andrej?! Odgovori mi… Andrej?
(Andrej ćuti i nepomično gleda u svoju majku)
ANDREJ:
Za Tanjin dvanaesti rođendan, kupio sam joj CD i knjigu, i jednu plišanu ovcu, što je kao privezak... Sam sam uvio poklon i sam sam napravio čestitku... i kad je trebalo da pozvonim na interfon, kroz prozor na ulicu, počele su da padaju stvari. Prvo košulje i kaputi, sa sve vešalicama... onda kompjuter Tanjinog tate, neki alat i knjige... Onda se na prozor popela Tanja, i vikala je da će da skoči.
TANJINA MAMA:
(Tanjinom tati) Je l vidiš šta si uradio?
TANJIN TATA:
Tanja, sine, dođi, smiri se...
TANJINA MAMA:
Sklanjaj se od nje, skote! Ostavi moje dete!
TANJA:
Ne sećam se toga. Toga se, recimo, ne sećam. Sećam se da mi je bio rođendan... Sećam se da je u pola šest, mama stavljala šlag na tortu i da je tata nešto pričao, s mojom mamom u kujni. Onda se sećam kako su počeli da viču... Onda se sećam da je mama bacila tortu. Onda se sećam da je polomila staklo na kredencu i da je počela da baca tatine stvari kroz prozor.
TANJIN TATA:
Kao ciganka!
TANJA:
Sećam da mi je rekla da više nećemo živeti zajedno. Jer moj tata ima drugu ženu. I s njom čeka drugo dete. Tata je rekao da je to istina. Mama je povukla čaršaf sa stola, čulo se lomljenje posuđa i cela soba je bila u staklu. Ne sećam se kad sam se tačno popela na prozor. Ali se sećam kad me je tata čvrsto uhvatio, i skinuo s prozora. Ja sam ga izgrebala po licu. Otela sam se i istrčala na vrata. A na stepeništu je bio Andrej...
TANJINA MAMA:
(Tanjinom tati) Je l vidiš šta si uradio?!
TANJIN TATA:
Ludakinjo, gde mi je dete?
ANDREJ:
Onda je Tanja, sva uplakana, strčala niz stepenište... Protrčala je pored mene, i ja sam potrčao za njom. Jurila je ko luda, i pretrčala je ulicu na crveno, i vozač autobusa je jedva uspeo da zakoči, a ja sam najbrže što sam mogao, trčao za njom. Zavukli smo se, posle, u kućicu u parku. Tanja je plakala i dao sam joj maramicu.
TANJA:
Mama i tata se razvode.
ANDREJ:
Pa šta? ... Moji mama i tata su se razveli već dva put.
TANJA:
Kako dvaput?
ANDREJ:
Prvo su se razveli, pa su se onda pomirili. Pa su se opet razveli. I možda će se opet pomiriti.
TANJA:
Kad bi se moji pomirili!
ANDREJ:
To je najgluplja želja na svetu. Ako se pomire, onda će opet da se posvađaju. To tako ide.
TANJA:
Ja neću da se vraćam kući.
ANDREJ:
Kako to misliš?
TANJA:
Neću. Ostaću ovde.
ANDREJ:
U kućici?
TANJA:
Večeras. A posle ću da vidim gde ću.
ANDREJ:
Ne možeš tako. Deca ne mogu da žive sama. Kad se roditelji razvedu, onda dete živi sa jednim od njih, a ide kod onog drugog, svakog drugog vikenda.
TANJA:
E, ja to neću.
ANDREJ:
Onda ćeš ići u dom.
TANJA:
Baš to i hoću. Hoću da idem u dom!
ANDREJ:
Smiri se, samo... Hajde sad da budemo još malo ovde, i da se vratimo tvojoj kući.
TANJA:
Ja nemam kuću više.
ANDREJ:
Dobro. Možemo da odemo kod mene.
TANJA:
Neću da idem kod tebe. Neću nigde da idem! Šta me gledaš? ... Neću da idem, nigde, i neću. Beži! Šta si došao ovde? Pusti me! Što si došao?
ANDREJ:
Došao sam zato što ti je rođendan.
TANJA:
Nije mi rođendan i neću! Beži... Šta hoćeš?
ANDREJ:
Hoću da sedim ovde sa tobom!
TANJA:
Zašto?
ANDREJ:
Zato što si mi najbolja drugarica.
TANJA:
Ja nisam ničija drugarica.
ANDREJ:
Dobro. Onda zato što sam ja tvoj drug.
(tišina)
ANDREJ:
I nemoj više nikad onako da trčiš preko ulice.
TANJA:
Nisi mi ti tata, znaš?
ANDREJ:
Znam.
TANJA:
Ja nemam tatu.
ANDREJ:
Imaš tatu.
TANJA:
Nemam. On više nije moj tata. On će da dobije novu bebu.
ANDREJ:
Otkud znaš?
TANJA:
Rekao je mojoj mami da će da dobije novo dete i da mu mama i ja više ne trebamo.
ANDREJ:
Je l ti to mama rekla?
TANJA:
Otkud znaš?
ANDREJ:
Znam, zato što su se i moji razveli. I to dva puta. Jednom kad sam bio beba, a drugi put u trećem razredu.
TANJA:
Kada si došao u našu školu?
ANDREJ:
Da. Kada se roditelji razvedu, najgore je što moraš da menjaš školu.
TANJA:
Ja neću da menjam školu.
ANDREJ:
Moraćeš da ideš u školu tamo gde bude živela tvoja mama, ako izabereš da živiš s njom.
TANJA:
Ja neću to da izaberem. Neću ništa da izaberem. Neću da se oni razvedu!
Ako se oni razvedu, onda ću ići u dom.
ANDREJ:
Sva deca prvo kažu: Neću. I kažu: hoću da idem u dom. I ja sam tako rekao, mami i tati. Rekao sam im da neću i da hoću u dom. Ali, ti ne možeš da biraš da li hoćeš u dom. Jer kad se mama i tata razvode, onda pozovu advokata. I onda advokat pozove socijalnog radnika. I onda socijalni radnik pozove mamu i tatu i onda tebe odvedu u centar za socijalni rad. To je najgore. Kad tamo sediš i čekaš. Pred vratima, u centru za socijalni rad.
To je strašno. To je strašnije nego vakcina. To je strašnije nego čudovište koje je gledao u onom filmu. To mu je bilo strašnije nego kontrolni iz matematike. Ustvari, to je najstrašnija stvar koja se desila, u njegovom svetu! Vakcina, zapravo nije strašna. Ubode, ali to brzo prođe. Čudovište, isto nije strašno. Zato što ono nije pravo i uvek možeš da promeniš kanal ili da isključiš DVD. Kontrolni, isto, nije strašan. Jer, on je dobar matematičar i rešenje nekog zadatka, sasvim sigurno zna.
Nema, međutim, odgovora na pitanje: koga više voliš?
Svi odgovori su tačni. Svi odgovori su pogrešni.
Šta god da kaže, zna da će reći potpuno pogrešnu stvar.
Naravno da više voli mamu. Naravno da više voli tatu. Naravno da voli mamu i tatu. Naravno da oni vole njega. I to je strašno.
To što ih voli, odjednom postaje toliko strašno...
On zna da to neće brzo proći. I nema daljinskog kojim se menja kanal.
I onda želi da sve to sanja. I onda ne može da se probudi. I onda želi da se rasplače, ali ne može čak ni da plače. Zbog toga što se suviše plaši.
Zbog toga što ne zna da reši zadatak, kojim ga ovo čudovište ubada, kao vakcinom: Mamu ili Tatu?
Neće proći. Mamu ili tatu?
Nema daljinskog. Mamu? Tatu?
TANJA:
Šta si ti rekao?
ANDREJ:
Rekao sam mojoj mami da izađe i da mi kupi neke kocke da slažem, da se malo smirim.
TANJA:
Dok ste čekali?
ANDREJ:
Da.
TANJA:
A posle?
ANDREJ:
Posle je jedna žena ušla i uvela me unutra, a moja mama je morala da ostane i da čeka.
TANJA:
I šta su te pitali?
ANDREJ:
Pitali su me s kim bih više voleo da živim.
TANJA:
I šta si rekao?
ANDREJ:
Rekao sam: sa bakom.
TANJA:
I onda?
(Onda se upali svetlo na drugom kraju scene. Za pisaćim stolom sedi Socijalna radnica)
SOCIJALNA RADNICA:
Sa bakom?
ANDREJ:
Da.
SOCIJALNA RADNICA:
Sa maminom bakom ili sa tatinom?
ANDREJ:
Ja imam samo baku od tate. Mamina mama je umrla.
SOCIJALNA RADNICA:
Gde živi tvoja baka?
ANDREJ:
Na moru.
SOCIJALNA RADNICA:
Na moru? ... Zanimljivo... Ideš kod nje kad je raspust?
ANDREJ:
Samo za letnji.
SOCIJALNA RADNICA:
A za zimski?
ANDREJ:
Za zimski idemo na skijanje.
SOCIJALNA RADNICA:
Ko ide na skijanje?
ANDREJ:
Mama, tata i ja.
SOCIJALNA RADNICA:
A kad bi morao da ideš na skijanje samo sa mamom, ili samo sa tatom- koga bi ti izabrao?
ANDREJ:
Baku.
SOCIJALNA RADNICA:
Baku koja živi na moru?
ANDREJ:
Da.
SOCIJALNA RADNICA:
To znači da kad bi se mami i tati nešto desilo...
ANDREJ:
Šta?
SOCIJALNA RADNICA:
Ništa. Naprimer, kad ne bi mogao da ih dobiješ telefonom...
ANDREJ:
Zašto?
SOCIJALNA RADNICA:
Na primer. Zato što nisu u dometu... Da li bi ti zvao svoju baku?
ANDREJ:
Ne bih.
SOCIJALNA RADNICA:
Koga bi zvao?
ANDREJ:
Policiju.
SOCIJALNA RADNICA:
Zanimljivo.
ANDREJ:
To je vama zanimljivo?
SOCIJALNA RADNICA:
Srećo, nemoj da se ljutiš na mene. Ja samo želim da popričamo i da čujem tvoje mišljenje. Znam da je period kroz koji prolaziš jako težak i volela bih da ti pomognem.
ANDREJ:
Zašto onda ne izađete, tamo, kod moje mame i ne kažete joj da se više ne razvodi s tatom?
SOCIJALNA RADNICA:
Ja to ne mogu da uradim. Tvoji mama i tata su odrasli ljudi, i imaju prava da donose svoje odluke.
ANDREJ:
Ako su odrasli, zašto ne sačekaju da ja odrastem, pa nek se onda razvode...
SOCIJALNA RADNICA:
Andrija, ja razumem da si ti ljut...
ANDREJ:
Ja se ne zovem Andrija.
SOCIJALNA RADNICA:
(pogleda u papire) Andrej... izvini, Andrej. ... Htela sam samo da te pitam: koga bi zvao ako bi i mama i tata bili zauzeti, i ne bi mogli da se jave?
ANDREJ:
Ako se mama ne javlja, znači da je na probi ili na setu i javiće se čim bude mogla. Ako se tata ne javlja, znači da vozi ili da je na sastanaku i da će me zvati, čim stigne. Koga da zovem?
SOCIJALNA RADNICA:
Baku?
ANDREJ:
Baka bi se zabrinula i onda bi tata poludeo, a mama bi se naljutila.
SOCIJALNA RADNICA:
Šta to znači: tata bi poludeo?
ANDREJ:
Tata ludi od posla.
SOCIJALNA RADNICA:
A mama?
ANDREJ:
Sve glumice su lude.
SOCIJALNA RADNICA:
Ko ti je to rekao?
ANDREJ:
Tata.
SOCIJALNA RADNICA:
Zanimljivo...
ANDREJ:
To uopšte nije zanimljivo.
SOCIJALNA RADNICA:
Glumice nisu zanimljive?
ANDREJ:
Jesu na televiziji. Ali nisu za svoju decu.
SOCIJALNA RADNICA:
To znači da bi tebi bilo zanimljivije da živiš sa tatom?
ANDREJ:
Ne.
SOCIJALNA RADNICA:
Sa mamom.
ANDREJ:
Ne.
SOCIJALNA RADNICA:
Nego?
ANDREJ:
Sa mamom i sa tatom.
SOCIJALNA RADNICA:
Mama ili tata?
ANDREJ:
Mama i tata.
SOCIJALNA RADNICA:
Mama ili tata?
ANDREJ
(ustane, iznervirano)
Mama ili tata? Ruka ili noga? Leva ili desna ruka?
Desna ili leva noga?
Nema tu- ili.
TANJA:
Trebalo je da joj lepo kažeš: hoću da idem u dom.
Ja ću, ako se moji razvedu, tako da kažem: neću kod mame. Neću kod tate. Hoću da se oni pomire, ili ja idem u dom. Ili – ili.
(Zatamnjenje. I onda: zvuk školjocanja aparata. I onda: blic)
TANJA:
Da sam tad imala fotoaparat, slikala bih kućicu u parku. Slikala bih tu kućicu, i pentralicu i tobogan, i to bi, rekla bi moja mama, bilo: simbolično. Kućica u koju se polako penješ, i kućica iz koje sklizneš, za tren. Tako se desilo i s nama.
To više nije bila naša kuća.
Moj tata više nikad nije živeo tu.
TANJINA MAMA:
Sam je tako odlučio.
TANJIN TATA:
Ona me je isterala.
ANDREJ:
Moji mama i tata se nisu razveli kao Tanjini, ili kao bilo koji drugi normalan par. Oni su se, ustvari, celog života razvodili. Ako ih pitate zašto, oboje će vam reći da su to radili za moje dobro. Ako ih pitate, što su se onda ponovo mirili, rećiće vam: zbog mene.
TANJA:
Za moju mamu, ništa nije bilo zbog mene. Za nju, sve je to bilo zbog njega. Za njega, sve je to bilo zbog nje. Za mene, sve je to bilo strašno. I zbog njega, i zbog nje.
TANJINA MAMA:
Tanja, dušo, sedi. Moramo da razgovaramo. Šta ima novo u školi?
TANJA:
Ništa.
TANJINA MAMA:
Kako to misliš- ništa?
TANJA:
Čas traje 45 minuta. Mali odmor pet, veliki petnaest. Redar briše tablu... Šta bi moglo da bude novo u školi?
TANJINA MAMA:
Recimo, kontrolni iz matematike.
(Tanja ćuti) ... Imali ste kontrolni iz matematike?
TANJA:
Nismo.
TANJINA MAMA:
Srela sam Andrejevu mamu. Andrej je imao kontrolni.
Ti i Andrej idete u isti razred.
TANJA:
Za sad.
TANJINA MAMA:
Kako to misliš, za sad?
TANJA:
Kada se ti i tata razvedete, ja ću da promenim školu.
TANJINA MAMA:
Tanja, Andrej je morao da promeni školu, jer su se on i njegova mama preselili.
TANJA:
I ja ću se preseliti!
TANJINA MAMA:
Gde ćeš se ti preseliti? Kod svog oca, koji nas je ostavio?
TANJA:
Ne.
TANJINA MAMA:
Nego?
TANJA:
U dom...
TANJINA MAMA:
Ne pričaj gluposti!
TANJA:
Ne pričam gluposti. Kada se ti i tata budete razveli, onda ću ja ići kod socijalnog radnika i socijalni radnik će me strpati u dom.
TANJINA MAMA:
To su gluposti. Ostaćeš sa mnom. Tanja, znam da nisi bila u školi prošle nedelje. (Tanja ćuti) ... Znam da si mi ti poslala poruku sa tatinog telefona, i znam da si poslala poruku onoj njegovoj na Fejsbuku.
TANJA:
Nisam.
TANJINA MAMA:
Nisi sa svog profila. Ali, ja to sve jedno znam.Ti si mala devojčica i ne smeš da se mešaš u moje i tatine stvari. Znam da ti ovo sve teško pada.
A zamisli kako je meni. Posle trinaest godina braka. Jednom, kad ti budeš žena, možda ćeš shvatiti kako je to.
TANJA:
Neću shvatiti.
TANJINA MAMA:
Možda i nećeš shvatiti. Daj Bože da ne shvatiš. Daj Bože da tvoj muž bude sasvim drugačiji. Ali, ja sam imala tvoje godine, a ti moje još nisi.
TANJA:
Kakve to veze ima?
TANJINA MAMA:
Tanja, ja znam da hoćeš da mi pomogneš, ali jedini način da mi pomogneš jeste da prestaneš da bežiš iz škole. I da prestaneš da šalješ poruke s tuđih telefona.
TANJA:
Prestaću.
TANJINA MAMA:
Obećavaš mi?
TANJA:
Obećavam.
TANJINA MAMA:
Dođi kod mene, dušo... Dođi.
TANJA:
Pusti me!.... Moram da idem.
TANJINA MAMA:
Gde ćeš?
TANJA:
U školu. (istrči)
TANJINA MAMA:
Ali, danas je nedelja. ... Tanja?! (viče za Tanjom, koja se ne odaziva... A onda sedne, sama i plače)
ANDREJ:
Tanja je mislila da sam je ja ocinkario svojoj mami, ali ja nisam. Prvo, zbog toga što sam te nedelje bio kod tate, jer je moja mama bila na turneji. A drugo, zato što i da sam hteo, ne bih znao šta da kažem. Nismo se više viđali svaki dan, Tanja i ja. Ona je prestala da dolazi u školu. Telefon joj je bio isključen, a kad je zovem na kućni, uvek je bilo zauzeto.
TANJINA MAMA:
Tanja, opet sam našla dignutu slušalicu od telefona.
TANJA:
Kakve ja veze imam sa tim?
ANDREJ:
Ne razumem, zbog čega dižeš slušalicu od telefona?
TANJA:
Zato da moju mamu ne bi dobili, kad budu zvali iz suda.
ANDREJ:
Ali to nema nikakve veze.
TANJA:
Naravno da ima.
ANDREJ:
Ako je ne budu dobili na telefon, poslaće poziv poštom.
TANJA:
Ja ću da ga uzmem i da ga spalim.
ANDREJ:
Poslaće ponovo.
TANJA:
Ponovo ću da ga spalim.
ANDREJ:
Poslaće i tvom tati. On će da kaže tvojoj mami.
TANJA:
Super. Tako će morati ponovo da progovore.
ANDREJ:
Uopšte neće. Možda je neće zvati lično. Možda će je zvati njen advokat i reći joj da tad i tad treba da bude u sudu.
TANJA:
Ja ću onda da zovem sud.
ANDREJ:
I šta ćeš onda?
TANJA:
Javiću im da je u sudu bomba. Onda će morati da evakuišu celu zgradu i sud neće raditi, ceo dan.
ANDREJ:
Odakle ti to?
TANJA:
Videla sam.
ANDREJ:
Na televiziji.
TANJA:
Na internetu. Znaš šta sam još videla, na internetu?
ANDREJ:
Šta?
TANJA:
Da mi je mama promenila status u „single“ a da na tatinom profilu piše „it’s complicated“.
ANDREJ:
Nisi valjda friend s kevom i ćaletom?
TANJA:
Samo mi fali da mi keva lajkuje status.
ANDREJ:
Kako onda znaš?
TANJA:
Rekla mi je Keti.
ANDREJ:
Koja Keti?
TANJA:
Keti Meluz.
ANDREJ:
Ko je to?
TANJA:
Niko koga ti znaš.
ANDREJ:
Prvo sam mislio da ima novu drugaricu. To bi objasnilo zbog čega me više nikad ne zove da blejimo. A onda sam je jednom video, u gradu.
Bio sam s tatom, vozili smo se taksijem, preko Gazele kad sam na stanici, kod Sava Centra, video Tanju- potpuno samu. Stajala je pred trafikom, i razgledala štampu. Imala je ranac za školu, mada je bila nedelja i nosila je teksas jaknu, a napolju je padala kiša.
Tata, eno je Tanja!
ANDREJEV TATA:
Gde?
ANDREJ:
Stajala je tamo na stanici... Hajde da se vratimo!
ANDREJEV TATA:
Ne možemo da se vratimo.
ANDREJ:
Tanja je tamo sama.
ANDREJEV TATA:
Verovatno nekoga čeka. Možda ti se učilio... Pozovi je, pa proveri.
(Andrej okreće broj)
ANDREJ:
Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.
ANDREJEV TATA:
Molim vas, skrenite ovde levo. ... Šta si rekao, Andrej? ... Stigli smo. Izvolite... Petsto, U redu je. Prijatno. Šta si rekao? ...
ANDREJ:
Ništa.
ANDREJEV TATA:
Lepo navuci kapu. Hladno je.
ANDREJ:
Gde si bila juče? Zvao sam te.
TANJA:
Blejala okolo.
ANDREJ:
S kim?
TANJA:
S Keti
ANDREJ:
S kojom Keti?
TANJA:
Ne znaš je. Nije ni bitno. Što si me zvao?
ANDREJ:
Bezveze... Da vidim šta ima... I da te pitam koji bus staje kod Sava Centra.
TANJA:
88, 89, 17, 18, 601. Ako imaš još neko pitanje, pozovi 9812.
(Tanja pakuje ranac i odlazi... Andrej na klupi nalazi njenu svesku. Vikne za njom)
ANDREJ:
Tanja! Sveska, Tanja! ... (Tanja ga ne čuje. Iz sveske ispadne papir. )
ANDREJ:
Nije me čula. Iz sveske je ispao papir. Dohvatio sam ga i na njemu našao crtež, sa autogramom: Dragim obožavateljima od Cathie Meloose. Nisam je više nikad pitao ko je Keti Meluz... Ni kad je ofarbala kosu, ljubičastom temperom, ni kad je sledeće nedelje probušila nos. I kad je počela da šminka oči i usta u crno, i da pegla kosu, maminom peglom za veš... nisam je pitao zašto to radi. To nije bila Tanja.
( Uskoro se začuje džingl neke kičerske TV emisije... U lajt- šou svetla, ulazi TV VODITELJKA. Ona se smeje od uva do uva, do vrha punđe do dna dekoltea)
TV VODITELJKA:
Ona je neko koga ne treba posebno predstavljati. Rođena Beograđanka, i pop zvezda svetskog kalibra, dobitnica tri MTV nagrade za ženske izvođače, zovu je adrenalin džanki a ušla je u ginisovu knjigu rekorda, nakon što je napravila podvodni koncert na na dubini od trista tri metra.
Za snimanje ove emisije, spustila se padobranom iz svog privatnog aviona.
Jedina i neponovljiva, kontroverzna, lepa i uspešna- Keti Meluuuz!!!
(Aplauz... Kičerski džingl, a zatim na scenu izlazi – Tanja. Ali, ne. To nije Tanja! Ovo je pop zvezda sa ljubičastom kosom... VIP persona: Keti Meluz)
TV VODITELJKA:
Keti, dobroveče.
TANJA:
Dobroveče.
TV VODITELJKA:
I pored brojnih obaveza oko promocije novog albuma, sletela si u naš studio.
TANJA:
U bukvalnom smislu reči. Obožavam da se spuštam padobranom u Beograd, mada je najbolji grad za skajdajving, definitivno,Sidnej.
TV VODITELJKA:
Sidnej, Njujork, London, Pariz, Amsterdam, Atina... Podvodni koncerti... Dobrotvorni rad u Africi... Misija ambasadorke dobre volje u Šri Lanki... Gde sad živiš?
TANJA:
Uglavnom u avionu.
TV VODITELJKA:
Čitala sam da si kupila vulkan u Grčkoj?
TANJA:
Misliš – vilu u Grčkoj? ... To imanje smo moj dečko i ja kupili pre nekoliko godina, to više nije novost, ali smo tek sada završili vilu. Jer je orgomna! Imamo akva park sa pet bazena i tobogan, koji ide sa krova, pravo u more.
TV VODITELJKA:
Pa, šta će ti onda bazeni?
TANJA:
Zato što u moru nemam đakuzi.
TV VODITELJKA:
Ah, pa da, pa da. Glupo pitanje. Kako teku pripreme za vaše venčanje?
TANJA:
Venčaćemo se u vazduhu, i svim svatovima kupili smo bele padobrane. Zar to nije kul?! ... Kuma će mi biti Anđelina, a mom dečku, kum naš zajednički prijatelj, Andrej Đorđević, iz Beograda.
TV VODITELJKA:
A ko je Andrej Đorđević?
TANJA:
Nebitan lik.
TV VODITELJKA:
Mnogo se priča o tvojoj venčanici.
TANJA:
Venčanicu je kreirao Sirano Deberžerak, a posebni kuriozitet je to što će biti napravljena od belih latica ruže, ispod kojih idu topić i biciklističke od padobranskog platna.
TV VODITELJKA:
Mada znam da svoj privatni život čuvaš daleko od javnosti, molim te da najzad za naše gledaoce, otkriješ ko je taj famozni tip!
TANJA:
Moj budući muž je poznati fotograf, ali neću da kažem njegovo ime.
TV VODITELJKA:
Da li je njemu posvećena pesma „I don’t want to tell your name“?
TANJA:
Ne.
TV VODITELJKA:
Koju ćeš nam pesmu večeras otpevati?
TANJA:
Sve jedno. Svaka je hit.
(Keti počinje svoj playback pop song, na lošem engleskom.
Svetla su kao u MTV spotu, ona igra kao Lady Gaga i zamišlja kako je mama i tata gledaju na televiziji. Zamišlja kako je njena maćeha gleda na televiziji, i zamišlja kako je Andrej – nebitan lik, gleda na televiziji... A onda u sobu uđe mama. Svetlo se promeni... Tanja i dalje đuska. Ne primećujući mamu)
TANJINA MAMA:
Tanja? Na šta to ličiš? ... Tanja!
(Tanja izvuče slušalice iz ušiju. Ispusti iz ruke četku, koju je držala kao mikrofon)
TANJA:
Nemoj da mi ulaziš u sobu bez kucanja!
TANJINA MAMA:
Kucala sam... Zvao te je Andrej... Šta si to uradila sa kosom?
Upropastila si kosu!
TANJA:
Za tvoju informaciju, nisam upropastila kosu nego sam je ofarbala...
(Tanjina mama vidi minđušu u njenom nosu)
TANJINA MAMA:
Šta je to u nosu?
TANJA:
Nije prava.
TANJINA MAMA:
Tanja!
TANJA:
To je na magnet.
TANJINA MAMA:
Da vidim... Skini.
TANJA:
Neću da je skidam. Šta je?
TANJINA MAMA:
Na šta to ličiš?
TANJA:
Bolje se vidi na šta ti ličiš! Nisi skinula tu trenerku sedam dana. Bolje skini taj lak, pa mi onda nešto pričaj.
TANJINA MAMA:
Kako mi se to obraćaš?
TANJA:
(kroz suze) Bolje vidi kako izgledaš! Izgledaš kao klošarka!
(Tanjina mama sad nesvesno počinje da sakriva nokte)
TANJA:
Nije ni čudo što tata ima drugu ženu...
TANJINA MAMA:
Tatjana!
TANJA:
Ja se ne zovem Tatjana!
TANJINA MAMA:
Vraćaj se ovamo!
(Ali, Tanja je već sa druge strane vrata... Negde napolju. Na vetru. U maloj teksas jakni. U malim biciklističkim, ispod suknjice, prave za Keti Meluz)
Milena Bogavac - Pola- pola
Milena Bogavac - Pola- pola
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Milena Bogavac - Pola- pola
Gde ona ide, kad tako krene? Ulazi u neke autobuse, pa se vozi do poslednje stanice... Onda izađe, i tako šeta. Razgleda izloge. Razgleda trafike. Na nekim trafikama, pita da li može da prelista novine. Sedne u Mek. Ako ima para naruči happy meal, sa igračkom. Ako nema, onda popije čaj. Izvadi svesku i crta. Modnu liniju Keti Meluz. Deli autograme „Mojim najdražim fanovima, bez kojih danas ne bih bila tu“ i crta omot za Ketin novi CD. U školu ne svraća. Šta će u školi? Tamo više nema drugare. Videće ona debela Ana, što joj je rekla da joj je mama kurva! Videće ona debela Ana – videće ko je Keti Meluz. Odveze se na Adu, baca kamičke u vodu i onda sanjari... Svi ćete vi videti, sanja. Videćete ko je Keti Meluz. Ode u Delta siti i šeta. Proučava zujalice. Ako bi sutra, naprimer, ponela makaze, i otišla u garderobu, mogla bi, vrlo spretno da skine zujalicu sa ove bluze... Rupica se ne bi ni videla... A bluza je prava, za Keti Meluz. Gde ona ide, kad tako krene? ... Jednom je kupila paklu cigara. Piše da je zabranjeno prodavati ih maloletnim licima... Ona je rekla da su cigare za njenog tatu. I lagala je. Ona više nema tatu. Njen tata čeka novu bebu. Ona nije ni maloletna. Ona je – Keti Meluz. ... Gde ona ide, kad tako krene? Zavuče se u kućicu u parku, pa ona pali, jednu cigaru na drugu. Ne puši, samo tako... mlati. Iscepa papir iz sredine sveske, pa ga onda pali na žar. Gleda kako papir gori i onda sanjari... Misli nešto koješta. O onoj bluzi i čarapama, mrežastim, pravim za Keti Meluz. Gde ona ide, kad tako krene?
TANJINA MAMA:
Gde ideš?
TANJA:
Kako to misliš?
TANJINA MAMA:
Gde ideš, kad tako izletiš napolje? U školu ne ideš, to znam. Gde ideš?
TANJA:
Nigde.
TANJINA MAMA:
Zabraniću ti da izlaziš.
TANJA:
Preseliću se kod tate.
TANJINA MAMA:
Misliš kod njegove žene?
TANJA:
Ne, nego kod tate.
TANJINA MAMA:
Tata te ostavio.
TANJA:
Tebe je ostavio!
TANJINA MAMA:
Šta si rekla?
TANJA:
Ništa.
TANJINA MAMA:
Šta si rekla?
TANJA:
Ništa!
(U njenoj glavi, na: „šta si rekla?“, Keti odgovori: „Try get a fucking life!“ ...
U njenoj glavi, sve je to sasvim drugačije. I smara je ova kretenska situacija. Ona više ne razmišlja o razvodu svojih roditelja. Jer to više nije ona. Ovo je Keti Meluz. )
ANDREJ:
Ključna stvar: kvalitet govedine! Kad uzmeš parče od četristo grama, da ono nije masno... Znači da nema ove bele, ove, kao neke trake... Ako ima malo, to se odstrani nožem... tako. Onda se meso prelije vodom... Ustvari, sa litar vode. Ja to merim tako što sipam u praznu flašicu od kisele. Znači, dve takve flašice su jedan litar... e onda... ubaciš so i malo bibera. Ne treba previše, da ne bude ljuto, nego samo malo, zato što je biber zdrav (Andrej kine od bibera, i sam sebi kaže) Nazdravlje... i sve to tako pustiš da se kuva, otprilike 45 minuta. Kao školski čas. Dok se ono krčka, dobro opereš i očistiš povrće. Kupio sam ljuštilicu u „sve za sto“ – mnogo je praktičnija od noža... I onda njom ljuštim – prvo šargarepu, pa kelerabu pa krompir, zato što krompir ne može dugo da stoji oljušten... požuti, kao jabuka, mada, u principu može da stoji, ako se ubaci u slanu vodu... U svakom slučaju, sve to sečemo na sitne kockice... Ne baš skroz sitne, više, onako: lego kocka veličine, i sve to ubaciš u supu. Pustiš da se kuva još dvadeset minuta, onda izvadiš meso, isečeš da na kocke i vratiš... i, moj autorski potpis na kraju: kockica svežeg đumbira! To je hit!
ANDREJEVA MAMA:
Andro, srce, stigla sam kući ... Kakav je ovo haos?
ANDREJ:
Pravio sam supu. Hoćeš?
ANDREJEVA MAMA:
Supu?
ANDREJ:
Od povrća, sa goveđim mesom.
ANDREJEVA MAMA:
Pospremi kuhinju i uključi aspirator. Užasno smrdi ta zaprška...
ANDREJ:
Zaprška u supi! Bravo! ...
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, izvini, odakle tebi... mislim, kako ti uopšte znaš da napraviš supu?
ANDREJ:
Video sam recept na internetu.
ANDREJEVA MAMA:
Na internetu?
ANDREJ:
U osnovi, da. Ali malo sam doradio... Hoćeš da probaš?
ANDREJEVA MAMA:
Danas mi je voćni dan.
(Andrej slegne ramenima, postavi sebi sto... sipa supu u tanjir i jede)
TANJA:
Na drugoj fotografiji koju sam napravila bile su moje igračke, pored kontejnera. ... Pošto se tata iselio, mama je upala u neko ludilo spremanja. Čitala je o feng šuiju- našla sam bookmark na internetu, i nenormalno se istirpovala na bacanje „suvišnih“ stvari... Strašno joj je bila bitna ta, kako se zove: či energija. „Vetar, energija vetra. Vetar podstiče kretanje energije a voda je dalje širi.“... tako je pričala. Ustvari, samo je htela da baci sve što je podseća na tatu. I tako jednom, kad sam se vraćala kući, vidim kesu pored kontejnera... i lepo vidim da iz nje viri Zechopovo uvo.
(Tanja uzima prašnjavu kesu punu plišanih igračaka, i izleće pred svoju majku, veoma besna)
TANJA:
Kako si mogla?
TANJINA MAMA:
Šta?
TANJA:
Kako si mogla da baciš moje igračke?
TANJINA MAMA:
Pa, ne igraš se više sa njima.
TANJA:
Ne igram se sa Zechopom? Sa Nili Kornjačom? Sa Magom? Kako se ne igram?!
TANJINA MAMA:
Tanja, ti imaš dvanaest godina. To su igračke za malu decu. Samo skupljaju prašinu i navlače negativnu energiju!
TANJA:
Pa šta?! To nije razlog da ih baciš u kontejner!
TANJINA MAMA:
Nisam ih bacila u kontejner, ostavila sam ih pored kontejnera.
TANJA:
To je isto! (ljubi Zeca) Zechope moj jadni...
TANJINA MAMA:
To nije isto! Moglo je da ih pronađe neko siromašno dete koje nema svoje igračke!
TANJA:
Boli me uvo za siromašno dete! Ovo su moje igračke!... Izvini, kornjačice moja, izvini...
TANJINA MAMA:
Ne želim da držim taj rasadnik grinja u kući!
TANJA:
Tata mi nikad ne bi bacio igračke!
TANJINA MAMA:
Tata ti nikad ne bi ni spremio sobu, a ja to svakodnevno radim! Tata ti nikad ne bi otišao na roditeljski, što ja takođe radim! Tata ne pere tvoj veš i ne skuplja tvoje patike po kući! Tata te ne pegla, ne kuva ti i ne brine za tebe!
TANJA:
Je l ja to tražim od tebe?!
TANJINA MAMA:
Ućuti!
ANDREJEV TATA:
I?
(Andrej ćuti)
ANDREJEV TATA:
Još uvek ćutiš?
(Andrej ćuti)
ANDREJEV TATA:
Pogledaj šta sam ti doneo, a? Šta kažeš? Auto na daljinski... Vidi kakav je, gledaj... Pravi trkački.
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila kamion za reciklažu!
ANDREJEV TATA:
Ja sam ti kupio autobus!
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila voz!
ANDREJEV TATA:
Ja sam ti kupio brzi voz!
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila rolere!
ANDREJEV TATA:
Šta si mu to kupila, on je muško!
ANDREJEVA MAMA:
Za razliku od tebe!
ANDREJEV TATA:
Bolje pogledaj koje su boje.
ANDREJEVA MAMA:
Crvene.
ANDREJEV TATA:
Ženska boja.
ANDREJEVA MAMA:
Crvena nije ženska boja. Andrej, je l ti se dopadaju roleri? To je sad hit!
ANDREJEV TATA:
Tebi je tvoj tata doneo trotrinet!
ANDREJEVA MAMA:
Trotinet – bedno. Od mame si dobio skejt. I kacigu.
ANDREJEV TATA:
Crvenu.
ANDREJEVA MAMA:
Tebi u inat, bedniče!
ANDREJEV TATA:
Andrej, sine... tata ti je kupio bicikl!
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, zašto ćutiš?
ANDREJEV TATA:
Zato što od tebe niko ne može da dođe do reči...
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, pogledaj... Kupila sam ti skuter!
ANDREJEV TATA:
Andrej, ja ću ti kupiti auto!
ANDREJEVA MAMA:
I to polovan, kao što si i ti.
ANDREJEV TATA:
Ti ćuti!
ANDREJEVA MAMA:
Zar nije dosta što ti dete ćuti?! Andrej, molim te, progovori...
ANDREJEV TATA:
Andrej, stvarno ću da ti kupim auto!
ANDREJ:
Ja nemam vozačku dozvolu.
(U prvom trenutku, Tata nije ni konstatovao da je Andrej progovorio)
ANDREJEV TATA:
Tata će da ti plati časove vožnje!
ANDREJ:
Ja sam maloletan.
(Potpuna tišina) Maloletan sam i biću još osam godina.
Ne morate da se trudite.
ANDREJEVA MAMA:
Progovorio si? ... Srce mamino! Progovorio si!
ANDREJ:
Jesam. Progovorio sam. I ako sam dva meseca ranije odlučio da zaćutim.Onda, kada su delili svoju imovinu na pola, odlučio sam da više ni sa kim ne razgovaram. I ćutao sam.
ANDREJEVA MAMA:
Njemu je potrebna stručna pomoć.
ANDREJEV TATA:
Tebi je potrebna stručna pomoć!
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, dušo... Reci nešto mami. Andrej, mama te voli!
ANDREJEV TATA:
Mi treba da pričamo ko dva muškarca.
Marina, ostavi me da razgovaram s njim.
ANDREJEVA MAMA:
On već dve nedelje ni sa kim ne razgovara.
ANDREJ:
Tačnije, tri. Samo što je Marini trebalo nedelju dana da primeti. Pete nedelje, u našem životu pojavila se psihološkinja. Psiholog, ali žensko. „Dijana Sarić, PhD dečije psihologije. Ništa se ne brinite, on je sada u rukama ekspertkinje“... Ekspert, ali žensko. Ekspertski mi je rekla da možemo sve vreme da ćutimo zajedno. I ćutali smo. Tri puta nedeljno, od četiri do šest. ... Tada sam shvatio izreku „Ćutanje je blago“.
U sobu mi se preselila tona igračaka, koje sam prestao da vadim iz kutija. Bilans mog dvomesečnog ćutanja bio je sledeći: jedanaest pakovanja lego kocki; tri železnice, dva para rolera, dve kacige: crvena od mame, plava od tate; četiri bicikla- od čega dva identična; trotinet; tridesetak kamiona i džipova i četiri probušene gume, na automobilu moje psihološkinje.
ANDREJEVA MAMA:
(ovoga puta u ulozi osvetnice)
Tražila sam da pomogneš mom sinu, a ne mom mužu, kučko!
ANDREJ:
Aplauz.
(Andejeva mama se pokloni. Žena je diva!)
(Tanja sa kesom punom starih igračaka, zvoni na vrata svog Tate. Tata joj otvara, zbunjen... a zatim, Tanja primećuje, nekako tužan. Zašto je tužan?)
TANJIN TATA:
Tanja?!
(Tanja ga jako zagrli i poljubi)
TANJA:
Došla sam. (radoznalo osmotri prostoriju u kojoj se našla, pa svog tatu tiho pita) ... Je l ona tu?
TANJIN TATA:
(Tanjin tata brzo odmahne glavom) Dođi, sedi... Sama si došla?
TANJA:
Pa, dao si mi adresu.
TANJIN TATA:
Jeste. Jesam. Kako si pronašla?
TANJA:
Šesnaesticom do Trga, posle na Zeleni Venac pa devedeset šesticom, šest stanica posle Ušća. Onda sam pitala ljude... Gde vam je soba za bebu?
TANJIN TATA:
Nemamo sobu za bebu.
TANJA:
Beba mora da ima sobu... i da znaš, krevetac ne sme da stoji u liniji sa vratima. To je feng šui. Mama mi je rekla. Imate samo ovu sobu?
TANJIN TATA:
Da.
(Tanja još jednom osmotri sobu, s osećanjem u kom se meša gađenje i sažaljenje. Nije to tako zamišljala. Iz lepog stana u centru, Tata se preselio u malu, novobeogradsku garsonjeru)
TANJA:
Donela sam nešto za bebu. Pogledaj! Gospodin Zechop, Nili Kornjača, roze slon – on nema ime, može beba kad poraste da mu da, onda... ovaj majmun... kad se ubace baterije, svetle mu oči i priča nešto smešno, ovako: Auuuauuu, ko Tarzan... Ovca Sonik... Meda Cmok... Barbika, ako bude žensko... Hoće biti muško ili žensko?
(Tata ćuti, potpuno skamenjen. Tanjine igračke ga tužno posmatraju.)
TANJA:
Tata? ... Tata! (Tata je pogleda kao da se upravo probudio)
TANJIN TATA:
Mhm?
TANJA:
Halo?! ... Hoće biti devojčica ili dečak?
(Tata duboko uzdahne, prođe prstima kroz kosu, zatim spusti ruke na Tanjina ramena)
TANJIN TATA:
Sedi tu, mila. Tako. Sedi.
TANJA:
Hoće biti žensko ili...
TANJIN TATA:
Neće.
TANJA:
Onda mu neće trebati Barbika.
(Tanja hitrim pokretom ustaje, stvalja Barbiku u svoj ranac)
TANJIN TATA:
Neće biti bebe. (Tanja ispusti ranac na pod, Tata ponovi rečenicu brže, kao da mu je sada več lakše da to izgovori) Neće biti bebe, Tanja. Nećemo dobiti bebu.
TANJA:
Kako? ...(Tata ne odgovara) Kako sad neće biti bebe?
Prvo će biti bebe, i ceo haos, onda odjednom neće! Ti mene zezaš? Zezaš me, je l da?
(Tanjin tata jako grli svoju ćerku. On zna da pred njom ne bi trebalo da plače... ali... Njegova dvanaestogodišnja ćerka izgleda verzirano u ovim stvarima.)
TANJA:
Ne, ti me ne zezeš.
TANJIN TATA:
Neće biti bebe, Tanja... Zorica je... Zorica, moja... tvoja maćeha... Zorica je izgubila bebu.
TANJA:
Ne razumem.
Nije beba minđuša, da se izgubi... Mislim, kako je mogla da izgubi nešto što nosi u stomaku?
TANJIN TATA:
To se nekada događa. Kad ženi, mislim, trudnici... kad joj nije dobro. Zorica je sad u bolnici. Izgubila je bebu.
TANJA:
Onda ćeš ti da se vratiš kući?
TANJIN TATA:
Ne.
TANJA:
Hoćeš, vratićeš se. Nema bebe- nema razvoda. Posvađali ste se zbog te bebe, sada je nema i gotovo. Idemo! Hajde, spremaj se. Ja ću sve mami da objasnim..
TANJIN TATA:
Tanja?
TANJA:
Šta je sad? Idemo.
TANJIN TATA:
Tanja, to nije baš tako jednostavno kao što tebi izgleda...
TANJA:
Čale, ti mene stvarno zezaš?!
TANJIN TATA:
Tanja, odrasli ljudi su... Hoću da kažem, odrasli... Kao tvoja mama i ja... Odrasli imaju mnogo problema. To nema nikakve veze sa decom, samo... Stvari nisu baš tako , je l, tu ima mnogo, mislim, mnogo toga. Razumeš?
TANJA:
Ne.
TANJIN TATA:
Znam... Znam. Nije baš lako da se to, ovaj, da se razume... Tvoja mama i ja smo, mi smo već dugo imali, hoću da kažem, je l, imali smo probleme.
TANJA:
Zato što si ti imao drugu ženu i zato što si imao drugo dete. Ako ih nemaš, nema problema. Pa, je l tako?
TANJIN TATA:
Kako to da ti objasnim, Tanja? ... Zorica je, ti ćeš je upoznati, ona je dobra žena, zaista, ona i ja, ovaj, mi ćemo živeti zajedno, mislim, možda ćemo se venčati, ja nisam, mislim, ja... tvoja mama i ja, to nije, to nije baš tako... Tvoja mama je – ona je divna, ona je divna majka, ali, ona i ja... hoću da kažem... ona je malo... (Tanjin tata tek sad ugleda nešto što mu privuče pažnju) Probušila si nos?
(Tanja i pogleda oko sebe. Besna je. Možda bi želela nešto da polomi)
TANJA:
Kakva je moja mama?
TANJIN TATA:
Ona je malo... kako da kažem... Ona je komplikovana.
TANJA:
Komplikovana.
(Sada joj zaista ništa nije jasno. ... U isto vreme, dvanaest autobuskih stanica dalje, Tanjina mama sedi na internetu)
TANJINA MAMA:
User name. Pasword: tatjana12. Log in. Postavi novu temu. Naslov: ___________. Ko brine o našoj deci? Kao majka... Ne... Kao samohrana majka, postavljam pitanje: ko brine o našoj deci? Maloletno dete danas može da uđe u svaku zlatarsku radnju i da probuši nos, pupak, obrvu, jezik, oko, polni organ! Bušiti maloletnike bez saglasnosti roditelja, jednako je bedno kao i praviti vanbračnu decu, dok su vam bračna u pubertetu!
(odjednom shvati šta radi) Dođavola!
(ustaje, uzima flašu vodke... nakrene je da se smiri... Zatim opet prilazi kompjuteru) Select all, backspace. Delete. Log out.
(eksira piće do kraja, i ostane, zamišljena. )
TANJA:
Ne razumem!
ANDREJ:
Šta ne razumeš?
TANJA:
On neće dobiti novu bebu. Ali, oni se sve jedno – razvode.
ANDREJ:
Razvod je potpuno normalna stvar.
TANJA:
Šta tu ima normalno?
ANDREJ:
Otkud znam... Čim se neko venča, on ima pravo da se razvede. I, znaš šta? Ja sam malo čitao o tome. U Srbiji se svaki peti brak završi razvodom.
TANJA:
Kako to misliš- svaki peti?
ANDREJ:
Tako piše na internetu. Po broju razvoda Srbija je prva u regionu. ... Bar smo u nečemu prvi. I znaš šta još? U svakom razredu imaš trećinu dece iz razvedenih brakova.
TANJA:
U našem nema.
ANDREJ:
To nije istina. Evo ti – ja. A moji su se razveli dva puta. Marko. Sanja. Zafir i
Dženet. Veljko.
TANJA:
Veljkovi nisu. Uvek dođu po njega u školu zajedno: mama i tata.
ANDREJ:
Samo što to nije njegov tata. Tata mu živi u Rusiji i ima dvoje dece, tamo.
TANJA:
Ne?
ANDREJ:
Sam mi je rekao. Onda, Ana.
TANJA:
Debela Ana?
ANDREJ:
Da. Razvedeni.
TANJA:
Ona mi je rekla da mi je mama kurva.
ANDREJ:
Da, pošto si ti njoj rekla da je debela ko njena mama.
TANJA:
Uh.
ANDREJ:
Eto. I ti.
SUDIJA:
Sporazumni predlog za razvod braka. Opštinski sud Beograd. Predlagači... Vaša imena, i brojeve ličnih karti, molim vas.
TANJIN TATA:
Mirko Aleksić, J1133409
TANJINA MAMA:
Nataša... Aleksić... evo lične karte.
SUDIJA:
Predlagači su zaključili brak u Beogradu pred matičarem Opštine Stari Grad, dana 10. marta 1998. godine. Dokaz: izvod iz matične knjige venčanih. Bračna zajednica je u početku bila skladna, ali je došlo do razmirica zbog različitog shvatanja života, braka i vaspitanja dece. Razmirice su dovele do toga da zajednički život stranaka bude nepodnošljiv.Dokaz: saslušanje stranaka. Stranke imaju dete, ćerku Tatjanu Aleksić, rođenu ... Kada je rođena vaša ćerka?
TANJINA MAMA:
(ironično) Ha. Mora da znaš, pošto ti patiš od velikih datuma.
TANJIN TATA:
Naravno da znam. Tanja je rođena 10. septembra 1999. godine.
SUDIJA:
U?
TANJINA MAMA:
U isti dan kad je njen otac odlučio da je napusti.
TANJIN TATA:
U Beogradu.
SUDIJA:
U Beogradu. Dokaz: izvod iz matične knjige rođenih.
Predlagači su se sporazumeli da brak bude razveden po osnovu sporazuma, jer su saglasni da majka vrši roditeljsko pravo, a da otac plaća alimentaciju, počev od tekućeg meseca, pa dok postoje zakonski razlozi. Otac će se, radi održavanja ličnih kontakata, sa maloletnim detetom viđati kad god je to moguće i u skladu sa obavezama i mogućnostima deteta i roditelja. Predlagači su se sporazumeli da svu pokretnu imovinu podele pravično i na jednake delove. Svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Predlagači... molim vas potpišite ovde.
(Tanjini mama i tata potpisuju)
SUDIJA:
Vaš brak se smatra zakonski razvedenim.
(sudija izlazi... a Tanjini mama i tata, ostaju na mestu. Slušaju zvuk njenih potpetica koje se udaljavaju. Kada se ona udalji, pogledaju jedno u drugo.)
TANJIN TATA:
Kako je Tanjica?
TANJINA MAMA:
Ludo i nezaboravno.
TANJIN TATA:
Kako si ti?
TANJINA MAMA:
Šta te briga kako sam ja.
(Tanjina majka odlazi na jednu, a Tanjin otac na suprotnu stranu scene)
ANDREJ:
Pritom, znaš koliko se poznatih ličnosti razvelo?
TANJA:
Otkud bih znala?
ANDREJ:
Elizabet Tejlor i Ričard Barton.
TANJA:
Ko su ti?
ANDREJ:
Neki matori glumci, što se Marina prži na njih. Oni su se dva put razvodili, pa zato Marina uvek kaže: „Ja sam ko Liz!“ ... U svakom slučaju, oni su baš poznati.
TANJA:
Nikol Kidmen i Tom Kruz!
ANDREJ:
Eh, da. Nikol Kidmen i Tom Kruz. Madona i Gaj Riči. Nelson i Vini Mendela.
ANDREJ I TANJA: (u glas)
Lejdi Dajana i Princ Čarls.
ANDREJ:
Eto vidiš... Kad mogu princeza i princ, što ne bi mogli Dejan i Marina, ili tvoji... Ustvari, retki su parovi koji se nisu razveli.
TANJA:
Anđelina i Bred.
ANDREJ:
Samo što je ona pre toga bila u braku s Bili Bob Tortonom, a on sa ...
TANJA:
Dženifer Aniston.
ANDREJ:
Pa, da.
TANJA:
Zašto se ljudi uopšte i venčavaju?!
ANDREJ:
Nemam pojma.
(Tanja se nasloni na njegovo rame i on je, drugarski zagrli. Ćute.)
TANJA:
Volela bih da sam tada mogla da fotografišem Andreja. Volela bih da njegovu sliku stavim u porodični album, jer on je – nekako u to vreme, postao član moje porodice. U periodu koji je naišao posle, novih je članova bilo sve više... a onda je došao i taj dan.
(Tanjina mama pomaže Tanji da se obuče. Zateže joj kosu, kaiš, zakopčava jaknu)
TANJINA MAMA:
Lepo se ponašaj. Nemoj da pričaš glasno i nemoj da im upadaš u reč. Ako te ponude sokom ili keksom, uzmi i reci hvala, ali- nemoj da jedeš kod njih, jer sam ja spremila ručak. Jasno?
TANJA:
Jasno.
TANJINA MAMA:
I ne zapitkuj suviše.
TANJA:
Neću.
TANJINA MAMA:
Nemoj da pitaš ništa oko te bebe.
TANJA:
Neću.
TANJINA MAMA:
Ako te tata pita kako sam ja, reci mu da sam odlično... I ne zaboravi da ga pitaš kad će alimentacija.
TANJA:
Šta?
TANJINA MAMA:
Alimentacija.
TANJA:
Šta je to alimentacija?
TANJINA MAMA:
Ne znaš?
TANJA:
Ne znam.
TANJINA MAMA:
Pitaj svog tatu da ti objasni šta je alimentacija.
(odnekud se čuje automobilska sirena)
TANJA:
Tata!
TANJINA MAMA:
I obavezno se vrati do tri.
(Tanja istrčava napolje... Mama izviri za njom)
TANJIN TATA:
Tanja! (zagrli je i podigne) Tanja, ovo je Zorica... Zorice, ovo je moja ćerka Tanja.
TANJINA MAČEHA:
Ćao, Tanja. (pruži joj ruku koju Tanja ne konstatuje) Drago mi je da smo se konačno upoznale... super ti je frizura.
TANJIN TATA:
To su sad godine za eksperimentisanje.
TANJINA MAĆEHA:
Znam... Moja sestričina ima zelenu kosu.
TANJA:
Zelenu?
TANJINA MAČEHA:
Da, da. Skroz zelenu.
TANJA:
Bljak.
(U Restoranu. Tanjin Tata i Tanjina maćeha naručuju hranu)
TANJIN TATA:
Tanja, šta ćeš ti?
TANJA:
Vodu.
TANJIN TATA:
Šta ćeš da jedeš?
TANJA:
Ješću kod kuće.
TANJIN TATA:
Uzmi makar neki...
TANJINA MAĆEHA:
Tanja, u pravu si. Ni ja nisam nešto gladna. Bolje da naručimo kafu i sok.
TANJIN TATA:
Pa, dobro... (imaginarnom konobaru) Izvinjavam se, promenili smo plan... Hoćemo samo piće... Aha, u redu. (Zorici i Tanji) Moramo da se premestimo za onaj sto.
(premeštaju se)
TANJA:
Koliko Vaša sestričina ima godina?
TANJINA MAĆEHA:
Ima šesnaest. Ide u gimnaziju... i ima starijeg brata, koji studira u Americi.
TANJA:
U Americi?
TANJINA MAČEHA:
Da. Tako je hteo njegov tata, pošto ima rodbinu tamo, onda je Marko- to je moj sestrić, sada kod njih. Ali, ne sviđa mu se Amerika. Pisao mi je da će se vratiti kad završi fakultet.
TANJA:
Vama je pisao?
TANJINA MAĆEHA:
Da.
TANJA:
A je l on ima mamu?
TANJINA MAĆEHA:
Naravno... Ja sam mu tetka. On je sin moje sestre.
TANJA:
Rođene sestre?
TANJINA MAĆEHA:
Da. Mlađe. Zove se Slavica.
TANJA:
Kako to da Vaša mlađa sestra ima veliku decu, a da vi još nemate?
(Zorica obori čašu sa sokom, Tanjin tata ustaje da briše... Zorica se briše salvetom)
TANJA:
Izvinjavam se.
TANJINA MAĆEHA:
Ništa... ništa... mila, pa nisi ti prosula, nego ja... Osušiće se.
TANJA:
Ostaće vam fleka.
TANJINA MAČEHA:
Nema veze. I slušaj, Tanja. Ja bih volela da nas dve pređemo na Ti. Može?
TANJA:
Ja svim starijim ljudima govorim vi.
TANJIN TATA:
Tanja, Zorica nije svi.
TANJA:
Nije. Ali je i bilo ko. Hoću da kažem, za mene tada, mogla je da bude bilo ko. Ona nije moja mama. I ne tiče me se ko je. Mogla je slobodno tu da sedi i da se smeška, i da priča o svojim sestričinama sa zelenom kosom i sestrićima u Americi. Meni je sve to svejedno. Ona za mene nikad nije postala ništa drugo, od žene sa flekom od soka na košulji. Pa, i da je stoput tatina. I posle... kad su se stvarno venčali... i kad sam svake druge nedelje odlazila kod njih, ona za mene nije postala niko važan. A trudila se. I to je najgore! Najgore je to što se toliko užasno trudila.
TANJINA MAMA:
I?
TANJA:
Šta I?
TANJINA MAMA:
Kako je prošlo?
TANJA:
Lepo.
TANJINA MAMA:
Lepo?
TANJA:
Lepo.
TANJINA MAMA:
Kakva je?
TANJA:
Ko?
TANJINA MAMA:
Ko?!
TANJA:
Ima kosu do tu.
(Tanja seda pored mame i daljinskim upali televiziju. Tanja i Mama gledaju film sa Elizabetom Tejlor i Ričardom Bartonom.)
ANDREJEV TATA:
Momče, hteo sam o nečemu da porazgovaramo.
ANDREJ:
Znam.
ANDREJEV TATA:
Otkud znaš?
ANDREJ:
Kad god me zoveš na basket, hoćeš o nečemu da razgovaraš.
ANDREJEV TATA:
Pazi stvarno. Da, da. Možda si u pravu... Hteo sam s tobom da porazgovaram kao muškarac s muškarcem.
ANDREJ:
Preskoči uvod, Dejane.
ANDREJEV TATA:
Sine, ja se ženim.
ANDREJ:
Marinom?
ANDREJEV TATA:
Marinom, naravno. Tvojom majkom. Ona je žena mog života. Ona je tvoja majka. Mi smo ponosni na tebe. Ti si sjajan. Ti si sada već momak. I mi mislimo da bi zbog tebe, trebalo da pokušamo još jednom. Nije ti drago?
ANDREJ:
Drago mi je. ... Nego, slušaj, Dejane.
ANDREJEV TATA:
Reci, sine.
ANDREJ:
I ja sam hteo o nečemu da razgovaram s tobom.
ANDREJEV TATA:
Ti znaš da sa mnom možeš da pričaš o svemu! Je l neka cica? A?
ANDREJ:
Ne.
ANDREJEV TATA:
Hoćeš neke pare?
ANDREJ:
Neću tvoje pare, Dejane. Hoću da idem u Kotor.
ANDREJEV TATA:
U Kotor? ... Pa, ićićemo Andro. Kad se završi školska godina... i kad položiš prijemni.
ANDREJ:
Ne. Hoću da idem u Kotor da polažem prijemni.
ANDREJEV TATA:
Molim?
ANDREJ:
Hoću da upišem nautiku.
ANDREJEV TATA:
Ima brodarska i u Beogradu.
ANDREJ:
Ne razumeš.
ANDREJEV TATA:
Ne razumem. Šta ćeš u Kotoru? Ovde su ti roditelji, ovde imaš sve. Stvarno ne razumem.
ANDREJ:
E, pa objasniću ti! Hoću da budem što dalje od vas. Od tebe, Bedniče i od one tvoje Kalašture i od svih vaših pozorišnih scena! Hoću da odem u Crnu Goru, ili još dalje, u Ameriku, hoću da odem na Severni pol samo da ne gledam vaše face i da ne slušam vaše cvrkutanje, koje se u svakom momentu može pretvoriti u tuču!
(Ali, to je bio samo Andrejev trip. U stvarnosti, on nije rekao ništa... Vreme je za trenutak stalo i njegov otac postavlja isto ono pitanje od malo pre)
ANDREJEV TATA:
Ne razumem. Šta ćeš u Kotoru? Ovde su ti roditelji, ovde imaš sve. Stvarno ne razumem.
ANDREJ:
Pomorska škola u Kotoru je najstarija i najbolja u ovom delu Evrope.
ANDREJEV TATA:
Nikad mi nisi rekao da hoćeš da budeš pomorac.
ANDREJ:
Nikad me nisi ni pitao.
ANDREJEV TATA:
Molim?
ANDREJ:
Ništa.
TANJA:
Kako to misliš ništa?! ... Ideš u Kotor, čoveče! I nećeš biti tu četiri godine!
ANDREJ:
Dolaziću.
TANJA:
Kad? Za raspust?... Čuješ me šta te pitam?!
ANDREJ:
Rekao sam ti. Ne mogu da živim sa Dejanom i sa Marinom. Ja dobro znam kako to izgleda.
TANJA:
Kako izgleda?
ANDREJ:
Kao da imam dvoje užasne dece, koja se stalno tužakaju međusobno. Ja to više ne mogu! Povraća mi se od oboje! Shvataš?! Povraća mi se od njih!
TANJA:
Kako može da ti se povraća od roditelja?
ANDREJ:
Tanja, rećiću ti nešto, al ne smeš nikom da kažeš.
TANJA:
Neću.
ANDREJ:
Zakuni se.
TANJA:
Ti nisi normalan. Da ti se kunem? Zvučiš ko neka baba. Uostalom, ti i hoćeš da ideš da živiš sa babom. Šta je?
ANDREJ:
Dobro. Obećaj mi onda da nikom nećeš reći.
TANJA:
Obećavam.
ANDREJ:
Hvala ti... Je l se sećaš kad smo prošlog petka išli u pozorište?
TANJA:
Predstava je bila otkazana.
ANDREJ:
Jeste. ... Vratio sam se kući i tamo...
TANJA:
Šta?
ANDREJ:
Ništa.
TANJA:
Reci sad kad si počeo. Ajde. Šta?
ANDREJ:
Pa, blam me je.
TANJA:
Pa neću nikom da kažem. Šta?
ANDREJ:
Znaš šta sam zatekao kod kuće?
TANJA:
Hoćeš da mi kažeš- šta?
ANDREJ:
E, pa ovako... Zatekao sam: Dejanove cipele u predsoblju... i pantalone u dnevnoj sobi... i Marininu spavaćicu ispred njene spavaće sobe... Razumeš?
TANJA:
Razumem.
ANDREJ:
I onda, odjednom, dolazi Dejan sa prijavom: sine, ženim se!
TANJA:
Trebalo bi da budeš srećan!
ANDREJ:
E, ja nisam srećan i meni se povraća!
TANJA:
Šta si uradio?
ANDREJ:
Šta sam uradio. Izašao sam iz stana i vratio se u jedan.
TANJA:
Gde si bio do jedan?
ANDREJ:
U kućici.
TANJA:
U kojoj kućici?
ANDREJ:
U kućici u parku.
TANJA:
Ti nisi normalan.
ANDREJ:
Veruj mi da sam najnormalnija ličnost u svojoj porodici.
TANJA:
Budalo. Tvoji se vole! To je sve normalno. Šta misliš, kako su tebe napravili?
ANDREJ:
Aaaaaaaa! Ne pričaj mi o tome. Užas. Užas. Povratiću.
TANJA:
Samo ti kažem. To je normalno.
ANDREJ:
Ako je normalno, zašto se onda stalno svađaju?! Meni to nije normalno! Ja neću da celog života budem epizodni glumac u njihovoj španskoj seriji! Neću da budem opravdanje za njihova mirenja i svađanja. Boli me uvo za to.
TANJA:
I zato ideš u Crnu Goru?
ANDREJ:
Da. Idem u Crnu Goru.
TANJA:
Znaš šta?! ... Hvala ti. Super si drug. I mnogo ti hvala.
ANDREJ:
To nema nikakve veze sa tobom!
TANJA:
Trebalo je da upišemo istu školu.
ANDREJ:
To nema nikakve veze. Moraš da me razumeš.
TANJA:
To što te ja razumem, ne znači da mi je drago.
(Tanja se okrene i ode. Andrej ostane sam.)
ANDREJ:
(kada se Tanja dovoljno udalji vikne za njom) Ništa ti ne razumeš, Tanja! Ti ništa ne razumeš, glupačo! (publici) Samo ja moram sve da razumem. Ja moram sve da razumem, je l da? Moram da razumem Tanju, jer joj je teško, jer su se njeni razveli. I moram da razumem Dejana, jer mu je teško, jer mnogo radi, da bi zaradio za mene- ko da ja to od njega tražim, da bude bogat, boli me uvo da li je bogat, kad nikad nije imao vremena, kad nikad ništa nisam mogao da ni da mu kažem! A tek Marina! „Moraš da me razumeš, Andrej. Ja sam umetnica. Ume-tni-ca!“ ... Ja moram da je razumem?! Ne moram nikoga da razumem! Više me boli uvo za sve!
TANJA:
Sledeća slika za moj porodični album, bila je slika laptopa moje majke. U to vreme, još nisam znala kako se slika upaljen monitor, da fotografija ne bude mutna .... A možda mi se i pred očima malo zamutilo, kada sam videla da moja majka- moja jadna, ostavljena i požrtvovana majka... Moja feng-šui, stroga i pravedna, posvećena gospođa majka, ima lažni nalog na Fejsbuku na koji kači fotke u čipkanom vešu – ten people like this! – i gde joj stižu crvena srca, od lika koji se zove Bane!
● Šta je bre ovo?
TANJINA MAMA:
Koje?
TANJA:
Šta je bre ovo? Je l si ti normalna? Ko ti je ovaj tip?
TANJINA MAMA:
Uh...
TANJA:
Hoćeš li da mi odgovoriš?
TANJINA MAMA:
Hoću. Smiri se! Sačekaj! Hoću. Odgovoriću ti, samo se smiri. U redu?
TANJA:
Nije u redu! Ko ti je ovaj tip?
TANJINA MAMA:
Planirala sam da ti kažem.
TANJA:
Kad si planirala?
TANJINA MAMA:
Planirala sam da ti kažem, kad budem sigurna da je to-to.
TANJA:
Šta?
TANJINA MAMA:
Veza. Razumeš? Normalna, prava veza.
TANJA:
Ti si u vezi sa tipom s Fejsbuka?
TANJINA MAMA:
On nije s Fejsbuka, on je sa Senjaka.
TANJA:
A ti si odvratna! Odvratna! Kao ona najgora, ona, drolja, ona, odvratna...
TANJINA MAMA:
Tatjana!!! Prestani tako da pričaš sa mnom!
TANJA:
Blam me je što postojiš! Kako bi htela da pričam sa tobom?
TANJINA MAMA:
Sa minimumom poštovanja za to što sam tvoja majka i za to sam ti posvetila ceo svoj život!
TANJA:
(ironično) Ceo svoj život!
TANJINA MAMA:
Tako je, Tanja. Ceo život. Ti si ceo moj život, Tanja. Ti znaš koliko ja tebe volim...
TANJA:
A njega?
TANJINA MAMA:
Koga to- njega?
TANJA:
Tog manijaka! Tog perverznog drkadžiju sa Fejsa. Jer njega voliš?!
TANJINA MAMA:
On nije manijak. Zove se Branislav. Ima dvoje dece. Razveden je. Po zanimanju je arhitekta.
TANJA:
Gde si ga upoznala? ... Na Fejsbuku?
TANJINA MAMA:
Ne. Upoznali smo se na forumu Feng Šui Srbija.
TANJA:
Je l imate sajber seks?
(Tanjina mama zvizne Tanji šamarčinu. Za sekund ili dva, ništa se ne dogodi. Kao da obe još nisu shvatile ni šta se dogodilo. I kao da je Tanjinoj mami, istog trenutka žao)
TANJA:
Nemoj više nikad da me udariš, jer ću ti vratiti. Je l ti to jasno?
TANJINA MAMA:
Nemoj više nikada tako da razgovaraš sa mnom.
(vrlo duga tišina)
TANJINA MAMA:
Bane i ja smo se videli, nekoliko puta. Izašli smo... Mislim, u grad. Išli smo na neko predavanje... i na koncert, i na večeru, par puta. Tanja, ti si već devojka. Ili ćeš uskoro biti devojka. U septembru ćeš krenuti u gimnaziju... Ja ne mogu ceo život tebe da smaram. Ne mogu da živim tvoj život. Možda ti sada to ne smeta, ali uskoro će ti smetati. Ti imaš svoje prijatelje... Možda ćeš uskoro imati dečka. Imaš svoje tajne... Imaš svoje probleme. Tanja, i ja ... Tanja, ja moram da imam svoje. Ja sam tvoja majka, Tanja. Ali, ja nisam stara žena, Tanja. Meni je potrebno da imam nekog ... Nama je potrebno da imamo još nekog u životu. Tvoj tata i ja – mi smo bili mladi kad smo se venčali. Meni nije žao zbog toga Tanja, jer imam tebe... Ali, sa njim –nisam bila srećna. Postoji hiljadu stvari koje odrasli rade... Postoji hiljadu sitnih stvari koje, kad s nekim živiš, postaju krupne. Tvoj otac i ja, Tanja, to ćeš razumeti kada porasteš... Tvoj otac i ja nismo mogli da ostanemo u braku.
TANJA:
Je l mogu samo nešto da te zamolim?
TANJINA MAMA:
Šta to?
TANJA:
Nemoj da kačiš slike u crnoj čipki na Fejs.
Svi imaju tajne. Odrasli imaju tajne. I deca imaju tajne. I ništa nije baš sasvim onako kao što izgleda. Čak ni one porodice iz reklame za banku. Prelepa mama, prelepi tata, sin, ćerka i pas – ulaze u novu kuću sa travnjakom. Šta se dešava posle? Zamisli takav scenario! Psa ispred kuće pregazi auto, i to devojčica vidi. Auto je vozio njen tata, koji se vraća od lekara, gde su mu rekli da je teško bolestan. Kad čuje vest, mama- sluđena, ostavlja ručak na šporetu. Šerpa se zapali, vatra dohvati zavese, i polovina kuće izgori. Dečak ima strašne opekotine... Mesec dana kasnije, počinje rat. Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje?... Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje, dok sediš ovde, sa svojim ćebetom i nerviraš se što su na svakom programu reklame! Ništa nije baš sasvim onako kao što izgleda. I sve se, baš sve, u svakom trenutku, može promeniti. Taj dečak koji prosi na ulici, jednom je imao kuću, dok tata nije poginuo, i dok ih iz kuće nisu izbacili. Sad živi s mamom i četiri sestre u kućici od kartona. Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje? Život je užasan! U svetu se trenutno vodi trideset devet ratova. Svake godine, devet miliona dece umre – zato što je gladno ili zato što nije primilo vakcine! Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje? S tim roditeljima koji ne pričaju, ali su – zdravi. S tom jedinicom iz matematike, koju ćeš popraviti na dvojku. Život je užasan! I baš zato je izmišljena ljubav! Život je užasan, ali ga ipak voliš!
ANDREJ:
Kad su se treći put razveli, vest sam primio preko skajpa. Marina mi je napisala kako je Dejan vara. I bio sam siguran da nikad u životu neću ni sa kim da se ženim. Bio sam tada još klinac... Hteo sam samo da odem na brod, i da se nikad ne vratim na ovo naše kopno. Pisao sam Tanji o tome.
TANJA:
Pisao je toliko gluposti, da to niko normalan ne bi mogao da čita.
ANDREJ:
Pa, ti si čitala!
TANJA:
Ko kaže da sam ja normalna?! ... Do osamnasete godine, farbala sam se u ljubičasto. Pet puta sam se tetovirala. I probušila pupak i nos. U jednoj fazi, svako veče sam išla na neku žurku... i bila sam ludo zaljubljena u nekog starijeg tipa. Onda sam se zaljubila u fotografiju. I od tad živim prilično ludo, na neki drugi način. Mnogo radim.
ANDREJ:
Previše radiš.
TANJA:
Ljudi mi često kažu to da previše radim.
TANJINA MAMA:
Tanja, previše radiš...
TANJIN TATA:
Tanja, kako to da nemaš dečka?
TANJA:
Šta će mi dečko? ... Da mrvi po stanu i da mi pravi ljubomorne scene, kad treba da idem na službeni put.
ANDREJ:
Zašto bi dečko morao da ti pravi ljubomorne scene?
TANJA:
Svi su takvi.
ANDREJ:
Nemoj da lupaš.
TANJA:
Ne lupam. Svi su muškarci isti.
ANDREJ:
Je l sam i ja isti?
TANJA:
Ti se ne računaš.
ANDREJ:
Zašto se ne računam?
TANJA:
Zato što si mi ti drug.
ANDREJ:
Znam. Ja sam ti drug. Šta još?
TANJA:
Dolaziš jednom u šest meseci, donosiš poklone iz Južne Afrike, Južne Amerike, Kanade i Belorusije, pa onda opet odeš.
ANDREJ:
Eto vidiš. Praviš mi sada ovde scenu, zato što idem na službeni put.
TANJA:
Uopšte ti ne pravim scenu!
ANDREJ:
Nego? Kako to zoveš?
TANJA:
Ja samo kažem... Inače, nemam nikakvog razloga da ti pravim scene. Mislim: halo? Ti nisi moj muž.
ANDREJ:
Zašto ti nisam muž?
TANJA:
Zato što se nismo venčali!
ANDREJ:
Zašto se nismo venčali?
TANJA:
Prvo i prvo: zbog toga što se ja nikad neću udati. Drugo: nisi me nikad ni pitao.
ANDREJ:
Sada te pitam.
TANJA:
Šta?
ANDREJ:
Da li hoćeš da se udaš za mene?
TANJA:
Budalo.
ANDREJ:
To nije odgovor.
TANJA:
Kakav bre odgovor?
ANDREJ:
Odgovor na moje pitanje. Da li hoćeš da se udaš za mene?
TANJA:
Jesi ti ozbiljan?
ANDREJ:
Nikad u životu nisam bio ozbiljniji!
TANJA:
Zašto da se udam za tebe?
ANDREJ:
Zato što si predivna i zato što te volim.
TANJA:
Ti nisi normalan!
ANDREJ:
Ni ti nisi normalna!
TANJA:
Ja sam savršeno normalna!
ANDREJ:
Malo pre si rekla da nisi. (publici) Je l ste je čuli?
TANJA:
Kakve sad oni veze imaju sa tim?
ANDREJ:
Nemaju nikakve, osim što sve vreme, dok pričaš sa mnom, gledaš u njih.
TANJA:
Pa gde da gledam?
ANDREJ:
U mene. Pogledaj me. Tako.
Tanja, skroz sam ozbiljan. Želim da se udaš za mene. Želim da budem sa tobom celog života.
TANJA:
Brak je najbolji način da to upropastiš.
ANDREJ:
Ne mora da bude!
TANJA:
Najbolje da ne mora.
ANDREJ:
Najbolje da mora. Ne mora! Naš brak bi bio drugačiji!
TANJA:
Po čemu?
ANDREJ:
Po tome što bismo se mi trudili.
TANJA:
Ko bi se trudio?
ANDREJ:
Ja bih se trudio! Užasno bih se trudio da te ne vređam, da ti ne smetam, da ti ne pravim ljubomorne scene, da te ne varam, da ti pomognem u bilo čemu i da...
TANJA:
Šta je bre tebi?
ANDREJ:
Zaljubljen sam u tebe!
TANJA:
Otkud sad to?
ANDREJ:
Otkud sad to?! Petnaest godina sam zaljubljen u tebe! To svi vide, od početka predstave. Od trećeg razreda. Od kad sam došao u tvoju školu. Uvek sam bio zaljubljen u tebe. Hoćeš ili nećeš? Udaj se za mene, Tanja!
TANJA:
Zašto?
ANDREJ:
Zato što me voliš! I zato što ja volim tebe.
TANJA:
To nije razlog.
ANDREJ:
To je jedini mogući razlog.
(muzika i HAPPY END)
U Beogradu, mart 2011
TANJINA MAMA:
Gde ideš?
TANJA:
Kako to misliš?
TANJINA MAMA:
Gde ideš, kad tako izletiš napolje? U školu ne ideš, to znam. Gde ideš?
TANJA:
Nigde.
TANJINA MAMA:
Zabraniću ti da izlaziš.
TANJA:
Preseliću se kod tate.
TANJINA MAMA:
Misliš kod njegove žene?
TANJA:
Ne, nego kod tate.
TANJINA MAMA:
Tata te ostavio.
TANJA:
Tebe je ostavio!
TANJINA MAMA:
Šta si rekla?
TANJA:
Ništa.
TANJINA MAMA:
Šta si rekla?
TANJA:
Ništa!
(U njenoj glavi, na: „šta si rekla?“, Keti odgovori: „Try get a fucking life!“ ...
U njenoj glavi, sve je to sasvim drugačije. I smara je ova kretenska situacija. Ona više ne razmišlja o razvodu svojih roditelja. Jer to više nije ona. Ovo je Keti Meluz. )
ANDREJ:
Ključna stvar: kvalitet govedine! Kad uzmeš parče od četristo grama, da ono nije masno... Znači da nema ove bele, ove, kao neke trake... Ako ima malo, to se odstrani nožem... tako. Onda se meso prelije vodom... Ustvari, sa litar vode. Ja to merim tako što sipam u praznu flašicu od kisele. Znači, dve takve flašice su jedan litar... e onda... ubaciš so i malo bibera. Ne treba previše, da ne bude ljuto, nego samo malo, zato što je biber zdrav (Andrej kine od bibera, i sam sebi kaže) Nazdravlje... i sve to tako pustiš da se kuva, otprilike 45 minuta. Kao školski čas. Dok se ono krčka, dobro opereš i očistiš povrće. Kupio sam ljuštilicu u „sve za sto“ – mnogo je praktičnija od noža... I onda njom ljuštim – prvo šargarepu, pa kelerabu pa krompir, zato što krompir ne može dugo da stoji oljušten... požuti, kao jabuka, mada, u principu može da stoji, ako se ubaci u slanu vodu... U svakom slučaju, sve to sečemo na sitne kockice... Ne baš skroz sitne, više, onako: lego kocka veličine, i sve to ubaciš u supu. Pustiš da se kuva još dvadeset minuta, onda izvadiš meso, isečeš da na kocke i vratiš... i, moj autorski potpis na kraju: kockica svežeg đumbira! To je hit!
ANDREJEVA MAMA:
Andro, srce, stigla sam kući ... Kakav je ovo haos?
ANDREJ:
Pravio sam supu. Hoćeš?
ANDREJEVA MAMA:
Supu?
ANDREJ:
Od povrća, sa goveđim mesom.
ANDREJEVA MAMA:
Pospremi kuhinju i uključi aspirator. Užasno smrdi ta zaprška...
ANDREJ:
Zaprška u supi! Bravo! ...
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, izvini, odakle tebi... mislim, kako ti uopšte znaš da napraviš supu?
ANDREJ:
Video sam recept na internetu.
ANDREJEVA MAMA:
Na internetu?
ANDREJ:
U osnovi, da. Ali malo sam doradio... Hoćeš da probaš?
ANDREJEVA MAMA:
Danas mi je voćni dan.
(Andrej slegne ramenima, postavi sebi sto... sipa supu u tanjir i jede)
TANJA:
Na drugoj fotografiji koju sam napravila bile su moje igračke, pored kontejnera. ... Pošto se tata iselio, mama je upala u neko ludilo spremanja. Čitala je o feng šuiju- našla sam bookmark na internetu, i nenormalno se istirpovala na bacanje „suvišnih“ stvari... Strašno joj je bila bitna ta, kako se zove: či energija. „Vetar, energija vetra. Vetar podstiče kretanje energije a voda je dalje širi.“... tako je pričala. Ustvari, samo je htela da baci sve što je podseća na tatu. I tako jednom, kad sam se vraćala kući, vidim kesu pored kontejnera... i lepo vidim da iz nje viri Zechopovo uvo.
(Tanja uzima prašnjavu kesu punu plišanih igračaka, i izleće pred svoju majku, veoma besna)
TANJA:
Kako si mogla?
TANJINA MAMA:
Šta?
TANJA:
Kako si mogla da baciš moje igračke?
TANJINA MAMA:
Pa, ne igraš se više sa njima.
TANJA:
Ne igram se sa Zechopom? Sa Nili Kornjačom? Sa Magom? Kako se ne igram?!
TANJINA MAMA:
Tanja, ti imaš dvanaest godina. To su igračke za malu decu. Samo skupljaju prašinu i navlače negativnu energiju!
TANJA:
Pa šta?! To nije razlog da ih baciš u kontejner!
TANJINA MAMA:
Nisam ih bacila u kontejner, ostavila sam ih pored kontejnera.
TANJA:
To je isto! (ljubi Zeca) Zechope moj jadni...
TANJINA MAMA:
To nije isto! Moglo je da ih pronađe neko siromašno dete koje nema svoje igračke!
TANJA:
Boli me uvo za siromašno dete! Ovo su moje igračke!... Izvini, kornjačice moja, izvini...
TANJINA MAMA:
Ne želim da držim taj rasadnik grinja u kući!
TANJA:
Tata mi nikad ne bi bacio igračke!
TANJINA MAMA:
Tata ti nikad ne bi ni spremio sobu, a ja to svakodnevno radim! Tata ti nikad ne bi otišao na roditeljski, što ja takođe radim! Tata ne pere tvoj veš i ne skuplja tvoje patike po kući! Tata te ne pegla, ne kuva ti i ne brine za tebe!
TANJA:
Je l ja to tražim od tebe?!
TANJINA MAMA:
Ućuti!
ANDREJEV TATA:
I?
(Andrej ćuti)
ANDREJEV TATA:
Još uvek ćutiš?
(Andrej ćuti)
ANDREJEV TATA:
Pogledaj šta sam ti doneo, a? Šta kažeš? Auto na daljinski... Vidi kakav je, gledaj... Pravi trkački.
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila kamion za reciklažu!
ANDREJEV TATA:
Ja sam ti kupio autobus!
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila voz!
ANDREJEV TATA:
Ja sam ti kupio brzi voz!
ANDREJEVA MAMA:
Ja sam ti kupila rolere!
ANDREJEV TATA:
Šta si mu to kupila, on je muško!
ANDREJEVA MAMA:
Za razliku od tebe!
ANDREJEV TATA:
Bolje pogledaj koje su boje.
ANDREJEVA MAMA:
Crvene.
ANDREJEV TATA:
Ženska boja.
ANDREJEVA MAMA:
Crvena nije ženska boja. Andrej, je l ti se dopadaju roleri? To je sad hit!
ANDREJEV TATA:
Tebi je tvoj tata doneo trotrinet!
ANDREJEVA MAMA:
Trotinet – bedno. Od mame si dobio skejt. I kacigu.
ANDREJEV TATA:
Crvenu.
ANDREJEVA MAMA:
Tebi u inat, bedniče!
ANDREJEV TATA:
Andrej, sine... tata ti je kupio bicikl!
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, zašto ćutiš?
ANDREJEV TATA:
Zato što od tebe niko ne može da dođe do reči...
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, pogledaj... Kupila sam ti skuter!
ANDREJEV TATA:
Andrej, ja ću ti kupiti auto!
ANDREJEVA MAMA:
I to polovan, kao što si i ti.
ANDREJEV TATA:
Ti ćuti!
ANDREJEVA MAMA:
Zar nije dosta što ti dete ćuti?! Andrej, molim te, progovori...
ANDREJEV TATA:
Andrej, stvarno ću da ti kupim auto!
ANDREJ:
Ja nemam vozačku dozvolu.
(U prvom trenutku, Tata nije ni konstatovao da je Andrej progovorio)
ANDREJEV TATA:
Tata će da ti plati časove vožnje!
ANDREJ:
Ja sam maloletan.
(Potpuna tišina) Maloletan sam i biću još osam godina.
Ne morate da se trudite.
ANDREJEVA MAMA:
Progovorio si? ... Srce mamino! Progovorio si!
ANDREJ:
Jesam. Progovorio sam. I ako sam dva meseca ranije odlučio da zaćutim.Onda, kada su delili svoju imovinu na pola, odlučio sam da više ni sa kim ne razgovaram. I ćutao sam.
ANDREJEVA MAMA:
Njemu je potrebna stručna pomoć.
ANDREJEV TATA:
Tebi je potrebna stručna pomoć!
ANDREJEVA MAMA:
Andrej, dušo... Reci nešto mami. Andrej, mama te voli!
ANDREJEV TATA:
Mi treba da pričamo ko dva muškarca.
Marina, ostavi me da razgovaram s njim.
ANDREJEVA MAMA:
On već dve nedelje ni sa kim ne razgovara.
ANDREJ:
Tačnije, tri. Samo što je Marini trebalo nedelju dana da primeti. Pete nedelje, u našem životu pojavila se psihološkinja. Psiholog, ali žensko. „Dijana Sarić, PhD dečije psihologije. Ništa se ne brinite, on je sada u rukama ekspertkinje“... Ekspert, ali žensko. Ekspertski mi je rekla da možemo sve vreme da ćutimo zajedno. I ćutali smo. Tri puta nedeljno, od četiri do šest. ... Tada sam shvatio izreku „Ćutanje je blago“.
U sobu mi se preselila tona igračaka, koje sam prestao da vadim iz kutija. Bilans mog dvomesečnog ćutanja bio je sledeći: jedanaest pakovanja lego kocki; tri železnice, dva para rolera, dve kacige: crvena od mame, plava od tate; četiri bicikla- od čega dva identična; trotinet; tridesetak kamiona i džipova i četiri probušene gume, na automobilu moje psihološkinje.
ANDREJEVA MAMA:
(ovoga puta u ulozi osvetnice)
Tražila sam da pomogneš mom sinu, a ne mom mužu, kučko!
ANDREJ:
Aplauz.
(Andejeva mama se pokloni. Žena je diva!)
(Tanja sa kesom punom starih igračaka, zvoni na vrata svog Tate. Tata joj otvara, zbunjen... a zatim, Tanja primećuje, nekako tužan. Zašto je tužan?)
TANJIN TATA:
Tanja?!
(Tanja ga jako zagrli i poljubi)
TANJA:
Došla sam. (radoznalo osmotri prostoriju u kojoj se našla, pa svog tatu tiho pita) ... Je l ona tu?
TANJIN TATA:
(Tanjin tata brzo odmahne glavom) Dođi, sedi... Sama si došla?
TANJA:
Pa, dao si mi adresu.
TANJIN TATA:
Jeste. Jesam. Kako si pronašla?
TANJA:
Šesnaesticom do Trga, posle na Zeleni Venac pa devedeset šesticom, šest stanica posle Ušća. Onda sam pitala ljude... Gde vam je soba za bebu?
TANJIN TATA:
Nemamo sobu za bebu.
TANJA:
Beba mora da ima sobu... i da znaš, krevetac ne sme da stoji u liniji sa vratima. To je feng šui. Mama mi je rekla. Imate samo ovu sobu?
TANJIN TATA:
Da.
(Tanja još jednom osmotri sobu, s osećanjem u kom se meša gađenje i sažaljenje. Nije to tako zamišljala. Iz lepog stana u centru, Tata se preselio u malu, novobeogradsku garsonjeru)
TANJA:
Donela sam nešto za bebu. Pogledaj! Gospodin Zechop, Nili Kornjača, roze slon – on nema ime, može beba kad poraste da mu da, onda... ovaj majmun... kad se ubace baterije, svetle mu oči i priča nešto smešno, ovako: Auuuauuu, ko Tarzan... Ovca Sonik... Meda Cmok... Barbika, ako bude žensko... Hoće biti muško ili žensko?
(Tata ćuti, potpuno skamenjen. Tanjine igračke ga tužno posmatraju.)
TANJA:
Tata? ... Tata! (Tata je pogleda kao da se upravo probudio)
TANJIN TATA:
Mhm?
TANJA:
Halo?! ... Hoće biti devojčica ili dečak?
(Tata duboko uzdahne, prođe prstima kroz kosu, zatim spusti ruke na Tanjina ramena)
TANJIN TATA:
Sedi tu, mila. Tako. Sedi.
TANJA:
Hoće biti žensko ili...
TANJIN TATA:
Neće.
TANJA:
Onda mu neće trebati Barbika.
(Tanja hitrim pokretom ustaje, stvalja Barbiku u svoj ranac)
TANJIN TATA:
Neće biti bebe. (Tanja ispusti ranac na pod, Tata ponovi rečenicu brže, kao da mu je sada več lakše da to izgovori) Neće biti bebe, Tanja. Nećemo dobiti bebu.
TANJA:
Kako? ...(Tata ne odgovara) Kako sad neće biti bebe?
Prvo će biti bebe, i ceo haos, onda odjednom neće! Ti mene zezaš? Zezaš me, je l da?
(Tanjin tata jako grli svoju ćerku. On zna da pred njom ne bi trebalo da plače... ali... Njegova dvanaestogodišnja ćerka izgleda verzirano u ovim stvarima.)
TANJA:
Ne, ti me ne zezeš.
TANJIN TATA:
Neće biti bebe, Tanja... Zorica je... Zorica, moja... tvoja maćeha... Zorica je izgubila bebu.
TANJA:
Ne razumem.
Nije beba minđuša, da se izgubi... Mislim, kako je mogla da izgubi nešto što nosi u stomaku?
TANJIN TATA:
To se nekada događa. Kad ženi, mislim, trudnici... kad joj nije dobro. Zorica je sad u bolnici. Izgubila je bebu.
TANJA:
Onda ćeš ti da se vratiš kući?
TANJIN TATA:
Ne.
TANJA:
Hoćeš, vratićeš se. Nema bebe- nema razvoda. Posvađali ste se zbog te bebe, sada je nema i gotovo. Idemo! Hajde, spremaj se. Ja ću sve mami da objasnim..
TANJIN TATA:
Tanja?
TANJA:
Šta je sad? Idemo.
TANJIN TATA:
Tanja, to nije baš tako jednostavno kao što tebi izgleda...
TANJA:
Čale, ti mene stvarno zezaš?!
TANJIN TATA:
Tanja, odrasli ljudi su... Hoću da kažem, odrasli... Kao tvoja mama i ja... Odrasli imaju mnogo problema. To nema nikakve veze sa decom, samo... Stvari nisu baš tako , je l, tu ima mnogo, mislim, mnogo toga. Razumeš?
TANJA:
Ne.
TANJIN TATA:
Znam... Znam. Nije baš lako da se to, ovaj, da se razume... Tvoja mama i ja smo, mi smo već dugo imali, hoću da kažem, je l, imali smo probleme.
TANJA:
Zato što si ti imao drugu ženu i zato što si imao drugo dete. Ako ih nemaš, nema problema. Pa, je l tako?
TANJIN TATA:
Kako to da ti objasnim, Tanja? ... Zorica je, ti ćeš je upoznati, ona je dobra žena, zaista, ona i ja, ovaj, mi ćemo živeti zajedno, mislim, možda ćemo se venčati, ja nisam, mislim, ja... tvoja mama i ja, to nije, to nije baš tako... Tvoja mama je – ona je divna, ona je divna majka, ali, ona i ja... hoću da kažem... ona je malo... (Tanjin tata tek sad ugleda nešto što mu privuče pažnju) Probušila si nos?
(Tanja i pogleda oko sebe. Besna je. Možda bi želela nešto da polomi)
TANJA:
Kakva je moja mama?
TANJIN TATA:
Ona je malo... kako da kažem... Ona je komplikovana.
TANJA:
Komplikovana.
(Sada joj zaista ništa nije jasno. ... U isto vreme, dvanaest autobuskih stanica dalje, Tanjina mama sedi na internetu)
TANJINA MAMA:
User name. Pasword: tatjana12. Log in. Postavi novu temu. Naslov: ___________. Ko brine o našoj deci? Kao majka... Ne... Kao samohrana majka, postavljam pitanje: ko brine o našoj deci? Maloletno dete danas može da uđe u svaku zlatarsku radnju i da probuši nos, pupak, obrvu, jezik, oko, polni organ! Bušiti maloletnike bez saglasnosti roditelja, jednako je bedno kao i praviti vanbračnu decu, dok su vam bračna u pubertetu!
(odjednom shvati šta radi) Dođavola!
(ustaje, uzima flašu vodke... nakrene je da se smiri... Zatim opet prilazi kompjuteru) Select all, backspace. Delete. Log out.
(eksira piće do kraja, i ostane, zamišljena. )
TANJA:
Ne razumem!
ANDREJ:
Šta ne razumeš?
TANJA:
On neće dobiti novu bebu. Ali, oni se sve jedno – razvode.
ANDREJ:
Razvod je potpuno normalna stvar.
TANJA:
Šta tu ima normalno?
ANDREJ:
Otkud znam... Čim se neko venča, on ima pravo da se razvede. I, znaš šta? Ja sam malo čitao o tome. U Srbiji se svaki peti brak završi razvodom.
TANJA:
Kako to misliš- svaki peti?
ANDREJ:
Tako piše na internetu. Po broju razvoda Srbija je prva u regionu. ... Bar smo u nečemu prvi. I znaš šta još? U svakom razredu imaš trećinu dece iz razvedenih brakova.
TANJA:
U našem nema.
ANDREJ:
To nije istina. Evo ti – ja. A moji su se razveli dva puta. Marko. Sanja. Zafir i
Dženet. Veljko.
TANJA:
Veljkovi nisu. Uvek dođu po njega u školu zajedno: mama i tata.
ANDREJ:
Samo što to nije njegov tata. Tata mu živi u Rusiji i ima dvoje dece, tamo.
TANJA:
Ne?
ANDREJ:
Sam mi je rekao. Onda, Ana.
TANJA:
Debela Ana?
ANDREJ:
Da. Razvedeni.
TANJA:
Ona mi je rekla da mi je mama kurva.
ANDREJ:
Da, pošto si ti njoj rekla da je debela ko njena mama.
TANJA:
Uh.
ANDREJ:
Eto. I ti.
SUDIJA:
Sporazumni predlog za razvod braka. Opštinski sud Beograd. Predlagači... Vaša imena, i brojeve ličnih karti, molim vas.
TANJIN TATA:
Mirko Aleksić, J1133409
TANJINA MAMA:
Nataša... Aleksić... evo lične karte.
SUDIJA:
Predlagači su zaključili brak u Beogradu pred matičarem Opštine Stari Grad, dana 10. marta 1998. godine. Dokaz: izvod iz matične knjige venčanih. Bračna zajednica je u početku bila skladna, ali je došlo do razmirica zbog različitog shvatanja života, braka i vaspitanja dece. Razmirice su dovele do toga da zajednički život stranaka bude nepodnošljiv.Dokaz: saslušanje stranaka. Stranke imaju dete, ćerku Tatjanu Aleksić, rođenu ... Kada je rođena vaša ćerka?
TANJINA MAMA:
(ironično) Ha. Mora da znaš, pošto ti patiš od velikih datuma.
TANJIN TATA:
Naravno da znam. Tanja je rođena 10. septembra 1999. godine.
SUDIJA:
U?
TANJINA MAMA:
U isti dan kad je njen otac odlučio da je napusti.
TANJIN TATA:
U Beogradu.
SUDIJA:
U Beogradu. Dokaz: izvod iz matične knjige rođenih.
Predlagači su se sporazumeli da brak bude razveden po osnovu sporazuma, jer su saglasni da majka vrši roditeljsko pravo, a da otac plaća alimentaciju, počev od tekućeg meseca, pa dok postoje zakonski razlozi. Otac će se, radi održavanja ličnih kontakata, sa maloletnim detetom viđati kad god je to moguće i u skladu sa obavezama i mogućnostima deteta i roditelja. Predlagači su se sporazumeli da svu pokretnu imovinu podele pravično i na jednake delove. Svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Predlagači... molim vas potpišite ovde.
(Tanjini mama i tata potpisuju)
SUDIJA:
Vaš brak se smatra zakonski razvedenim.
(sudija izlazi... a Tanjini mama i tata, ostaju na mestu. Slušaju zvuk njenih potpetica koje se udaljavaju. Kada se ona udalji, pogledaju jedno u drugo.)
TANJIN TATA:
Kako je Tanjica?
TANJINA MAMA:
Ludo i nezaboravno.
TANJIN TATA:
Kako si ti?
TANJINA MAMA:
Šta te briga kako sam ja.
(Tanjina majka odlazi na jednu, a Tanjin otac na suprotnu stranu scene)
ANDREJ:
Pritom, znaš koliko se poznatih ličnosti razvelo?
TANJA:
Otkud bih znala?
ANDREJ:
Elizabet Tejlor i Ričard Barton.
TANJA:
Ko su ti?
ANDREJ:
Neki matori glumci, što se Marina prži na njih. Oni su se dva put razvodili, pa zato Marina uvek kaže: „Ja sam ko Liz!“ ... U svakom slučaju, oni su baš poznati.
TANJA:
Nikol Kidmen i Tom Kruz!
ANDREJ:
Eh, da. Nikol Kidmen i Tom Kruz. Madona i Gaj Riči. Nelson i Vini Mendela.
ANDREJ I TANJA: (u glas)
Lejdi Dajana i Princ Čarls.
ANDREJ:
Eto vidiš... Kad mogu princeza i princ, što ne bi mogli Dejan i Marina, ili tvoji... Ustvari, retki su parovi koji se nisu razveli.
TANJA:
Anđelina i Bred.
ANDREJ:
Samo što je ona pre toga bila u braku s Bili Bob Tortonom, a on sa ...
TANJA:
Dženifer Aniston.
ANDREJ:
Pa, da.
TANJA:
Zašto se ljudi uopšte i venčavaju?!
ANDREJ:
Nemam pojma.
(Tanja se nasloni na njegovo rame i on je, drugarski zagrli. Ćute.)
TANJA:
Volela bih da sam tada mogla da fotografišem Andreja. Volela bih da njegovu sliku stavim u porodični album, jer on je – nekako u to vreme, postao član moje porodice. U periodu koji je naišao posle, novih je članova bilo sve više... a onda je došao i taj dan.
(Tanjina mama pomaže Tanji da se obuče. Zateže joj kosu, kaiš, zakopčava jaknu)
TANJINA MAMA:
Lepo se ponašaj. Nemoj da pričaš glasno i nemoj da im upadaš u reč. Ako te ponude sokom ili keksom, uzmi i reci hvala, ali- nemoj da jedeš kod njih, jer sam ja spremila ručak. Jasno?
TANJA:
Jasno.
TANJINA MAMA:
I ne zapitkuj suviše.
TANJA:
Neću.
TANJINA MAMA:
Nemoj da pitaš ništa oko te bebe.
TANJA:
Neću.
TANJINA MAMA:
Ako te tata pita kako sam ja, reci mu da sam odlično... I ne zaboravi da ga pitaš kad će alimentacija.
TANJA:
Šta?
TANJINA MAMA:
Alimentacija.
TANJA:
Šta je to alimentacija?
TANJINA MAMA:
Ne znaš?
TANJA:
Ne znam.
TANJINA MAMA:
Pitaj svog tatu da ti objasni šta je alimentacija.
(odnekud se čuje automobilska sirena)
TANJA:
Tata!
TANJINA MAMA:
I obavezno se vrati do tri.
(Tanja istrčava napolje... Mama izviri za njom)
TANJIN TATA:
Tanja! (zagrli je i podigne) Tanja, ovo je Zorica... Zorice, ovo je moja ćerka Tanja.
TANJINA MAČEHA:
Ćao, Tanja. (pruži joj ruku koju Tanja ne konstatuje) Drago mi je da smo se konačno upoznale... super ti je frizura.
TANJIN TATA:
To su sad godine za eksperimentisanje.
TANJINA MAĆEHA:
Znam... Moja sestričina ima zelenu kosu.
TANJA:
Zelenu?
TANJINA MAČEHA:
Da, da. Skroz zelenu.
TANJA:
Bljak.
(U Restoranu. Tanjin Tata i Tanjina maćeha naručuju hranu)
TANJIN TATA:
Tanja, šta ćeš ti?
TANJA:
Vodu.
TANJIN TATA:
Šta ćeš da jedeš?
TANJA:
Ješću kod kuće.
TANJIN TATA:
Uzmi makar neki...
TANJINA MAĆEHA:
Tanja, u pravu si. Ni ja nisam nešto gladna. Bolje da naručimo kafu i sok.
TANJIN TATA:
Pa, dobro... (imaginarnom konobaru) Izvinjavam se, promenili smo plan... Hoćemo samo piće... Aha, u redu. (Zorici i Tanji) Moramo da se premestimo za onaj sto.
(premeštaju se)
TANJA:
Koliko Vaša sestričina ima godina?
TANJINA MAĆEHA:
Ima šesnaest. Ide u gimnaziju... i ima starijeg brata, koji studira u Americi.
TANJA:
U Americi?
TANJINA MAČEHA:
Da. Tako je hteo njegov tata, pošto ima rodbinu tamo, onda je Marko- to je moj sestrić, sada kod njih. Ali, ne sviđa mu se Amerika. Pisao mi je da će se vratiti kad završi fakultet.
TANJA:
Vama je pisao?
TANJINA MAĆEHA:
Da.
TANJA:
A je l on ima mamu?
TANJINA MAĆEHA:
Naravno... Ja sam mu tetka. On je sin moje sestre.
TANJA:
Rođene sestre?
TANJINA MAĆEHA:
Da. Mlađe. Zove se Slavica.
TANJA:
Kako to da Vaša mlađa sestra ima veliku decu, a da vi još nemate?
(Zorica obori čašu sa sokom, Tanjin tata ustaje da briše... Zorica se briše salvetom)
TANJA:
Izvinjavam se.
TANJINA MAĆEHA:
Ništa... ništa... mila, pa nisi ti prosula, nego ja... Osušiće se.
TANJA:
Ostaće vam fleka.
TANJINA MAČEHA:
Nema veze. I slušaj, Tanja. Ja bih volela da nas dve pređemo na Ti. Može?
TANJA:
Ja svim starijim ljudima govorim vi.
TANJIN TATA:
Tanja, Zorica nije svi.
TANJA:
Nije. Ali je i bilo ko. Hoću da kažem, za mene tada, mogla je da bude bilo ko. Ona nije moja mama. I ne tiče me se ko je. Mogla je slobodno tu da sedi i da se smeška, i da priča o svojim sestričinama sa zelenom kosom i sestrićima u Americi. Meni je sve to svejedno. Ona za mene nikad nije postala ništa drugo, od žene sa flekom od soka na košulji. Pa, i da je stoput tatina. I posle... kad su se stvarno venčali... i kad sam svake druge nedelje odlazila kod njih, ona za mene nije postala niko važan. A trudila se. I to je najgore! Najgore je to što se toliko užasno trudila.
TANJINA MAMA:
I?
TANJA:
Šta I?
TANJINA MAMA:
Kako je prošlo?
TANJA:
Lepo.
TANJINA MAMA:
Lepo?
TANJA:
Lepo.
TANJINA MAMA:
Kakva je?
TANJA:
Ko?
TANJINA MAMA:
Ko?!
TANJA:
Ima kosu do tu.
(Tanja seda pored mame i daljinskim upali televiziju. Tanja i Mama gledaju film sa Elizabetom Tejlor i Ričardom Bartonom.)
ANDREJEV TATA:
Momče, hteo sam o nečemu da porazgovaramo.
ANDREJ:
Znam.
ANDREJEV TATA:
Otkud znaš?
ANDREJ:
Kad god me zoveš na basket, hoćeš o nečemu da razgovaraš.
ANDREJEV TATA:
Pazi stvarno. Da, da. Možda si u pravu... Hteo sam s tobom da porazgovaram kao muškarac s muškarcem.
ANDREJ:
Preskoči uvod, Dejane.
ANDREJEV TATA:
Sine, ja se ženim.
ANDREJ:
Marinom?
ANDREJEV TATA:
Marinom, naravno. Tvojom majkom. Ona je žena mog života. Ona je tvoja majka. Mi smo ponosni na tebe. Ti si sjajan. Ti si sada već momak. I mi mislimo da bi zbog tebe, trebalo da pokušamo još jednom. Nije ti drago?
ANDREJ:
Drago mi je. ... Nego, slušaj, Dejane.
ANDREJEV TATA:
Reci, sine.
ANDREJ:
I ja sam hteo o nečemu da razgovaram s tobom.
ANDREJEV TATA:
Ti znaš da sa mnom možeš da pričaš o svemu! Je l neka cica? A?
ANDREJ:
Ne.
ANDREJEV TATA:
Hoćeš neke pare?
ANDREJ:
Neću tvoje pare, Dejane. Hoću da idem u Kotor.
ANDREJEV TATA:
U Kotor? ... Pa, ićićemo Andro. Kad se završi školska godina... i kad položiš prijemni.
ANDREJ:
Ne. Hoću da idem u Kotor da polažem prijemni.
ANDREJEV TATA:
Molim?
ANDREJ:
Hoću da upišem nautiku.
ANDREJEV TATA:
Ima brodarska i u Beogradu.
ANDREJ:
Ne razumeš.
ANDREJEV TATA:
Ne razumem. Šta ćeš u Kotoru? Ovde su ti roditelji, ovde imaš sve. Stvarno ne razumem.
ANDREJ:
E, pa objasniću ti! Hoću da budem što dalje od vas. Od tebe, Bedniče i od one tvoje Kalašture i od svih vaših pozorišnih scena! Hoću da odem u Crnu Goru, ili još dalje, u Ameriku, hoću da odem na Severni pol samo da ne gledam vaše face i da ne slušam vaše cvrkutanje, koje se u svakom momentu može pretvoriti u tuču!
(Ali, to je bio samo Andrejev trip. U stvarnosti, on nije rekao ništa... Vreme je za trenutak stalo i njegov otac postavlja isto ono pitanje od malo pre)
ANDREJEV TATA:
Ne razumem. Šta ćeš u Kotoru? Ovde su ti roditelji, ovde imaš sve. Stvarno ne razumem.
ANDREJ:
Pomorska škola u Kotoru je najstarija i najbolja u ovom delu Evrope.
ANDREJEV TATA:
Nikad mi nisi rekao da hoćeš da budeš pomorac.
ANDREJ:
Nikad me nisi ni pitao.
ANDREJEV TATA:
Molim?
ANDREJ:
Ništa.
TANJA:
Kako to misliš ništa?! ... Ideš u Kotor, čoveče! I nećeš biti tu četiri godine!
ANDREJ:
Dolaziću.
TANJA:
Kad? Za raspust?... Čuješ me šta te pitam?!
ANDREJ:
Rekao sam ti. Ne mogu da živim sa Dejanom i sa Marinom. Ja dobro znam kako to izgleda.
TANJA:
Kako izgleda?
ANDREJ:
Kao da imam dvoje užasne dece, koja se stalno tužakaju međusobno. Ja to više ne mogu! Povraća mi se od oboje! Shvataš?! Povraća mi se od njih!
TANJA:
Kako može da ti se povraća od roditelja?
ANDREJ:
Tanja, rećiću ti nešto, al ne smeš nikom da kažeš.
TANJA:
Neću.
ANDREJ:
Zakuni se.
TANJA:
Ti nisi normalan. Da ti se kunem? Zvučiš ko neka baba. Uostalom, ti i hoćeš da ideš da živiš sa babom. Šta je?
ANDREJ:
Dobro. Obećaj mi onda da nikom nećeš reći.
TANJA:
Obećavam.
ANDREJ:
Hvala ti... Je l se sećaš kad smo prošlog petka išli u pozorište?
TANJA:
Predstava je bila otkazana.
ANDREJ:
Jeste. ... Vratio sam se kući i tamo...
TANJA:
Šta?
ANDREJ:
Ništa.
TANJA:
Reci sad kad si počeo. Ajde. Šta?
ANDREJ:
Pa, blam me je.
TANJA:
Pa neću nikom da kažem. Šta?
ANDREJ:
Znaš šta sam zatekao kod kuće?
TANJA:
Hoćeš da mi kažeš- šta?
ANDREJ:
E, pa ovako... Zatekao sam: Dejanove cipele u predsoblju... i pantalone u dnevnoj sobi... i Marininu spavaćicu ispred njene spavaće sobe... Razumeš?
TANJA:
Razumem.
ANDREJ:
I onda, odjednom, dolazi Dejan sa prijavom: sine, ženim se!
TANJA:
Trebalo bi da budeš srećan!
ANDREJ:
E, ja nisam srećan i meni se povraća!
TANJA:
Šta si uradio?
ANDREJ:
Šta sam uradio. Izašao sam iz stana i vratio se u jedan.
TANJA:
Gde si bio do jedan?
ANDREJ:
U kućici.
TANJA:
U kojoj kućici?
ANDREJ:
U kućici u parku.
TANJA:
Ti nisi normalan.
ANDREJ:
Veruj mi da sam najnormalnija ličnost u svojoj porodici.
TANJA:
Budalo. Tvoji se vole! To je sve normalno. Šta misliš, kako su tebe napravili?
ANDREJ:
Aaaaaaaa! Ne pričaj mi o tome. Užas. Užas. Povratiću.
TANJA:
Samo ti kažem. To je normalno.
ANDREJ:
Ako je normalno, zašto se onda stalno svađaju?! Meni to nije normalno! Ja neću da celog života budem epizodni glumac u njihovoj španskoj seriji! Neću da budem opravdanje za njihova mirenja i svađanja. Boli me uvo za to.
TANJA:
I zato ideš u Crnu Goru?
ANDREJ:
Da. Idem u Crnu Goru.
TANJA:
Znaš šta?! ... Hvala ti. Super si drug. I mnogo ti hvala.
ANDREJ:
To nema nikakve veze sa tobom!
TANJA:
Trebalo je da upišemo istu školu.
ANDREJ:
To nema nikakve veze. Moraš da me razumeš.
TANJA:
To što te ja razumem, ne znači da mi je drago.
(Tanja se okrene i ode. Andrej ostane sam.)
ANDREJ:
(kada se Tanja dovoljno udalji vikne za njom) Ništa ti ne razumeš, Tanja! Ti ništa ne razumeš, glupačo! (publici) Samo ja moram sve da razumem. Ja moram sve da razumem, je l da? Moram da razumem Tanju, jer joj je teško, jer su se njeni razveli. I moram da razumem Dejana, jer mu je teško, jer mnogo radi, da bi zaradio za mene- ko da ja to od njega tražim, da bude bogat, boli me uvo da li je bogat, kad nikad nije imao vremena, kad nikad ništa nisam mogao da ni da mu kažem! A tek Marina! „Moraš da me razumeš, Andrej. Ja sam umetnica. Ume-tni-ca!“ ... Ja moram da je razumem?! Ne moram nikoga da razumem! Više me boli uvo za sve!
TANJA:
Sledeća slika za moj porodični album, bila je slika laptopa moje majke. U to vreme, još nisam znala kako se slika upaljen monitor, da fotografija ne bude mutna .... A možda mi se i pred očima malo zamutilo, kada sam videla da moja majka- moja jadna, ostavljena i požrtvovana majka... Moja feng-šui, stroga i pravedna, posvećena gospođa majka, ima lažni nalog na Fejsbuku na koji kači fotke u čipkanom vešu – ten people like this! – i gde joj stižu crvena srca, od lika koji se zove Bane!
● Šta je bre ovo?
TANJINA MAMA:
Koje?
TANJA:
Šta je bre ovo? Je l si ti normalna? Ko ti je ovaj tip?
TANJINA MAMA:
Uh...
TANJA:
Hoćeš li da mi odgovoriš?
TANJINA MAMA:
Hoću. Smiri se! Sačekaj! Hoću. Odgovoriću ti, samo se smiri. U redu?
TANJA:
Nije u redu! Ko ti je ovaj tip?
TANJINA MAMA:
Planirala sam da ti kažem.
TANJA:
Kad si planirala?
TANJINA MAMA:
Planirala sam da ti kažem, kad budem sigurna da je to-to.
TANJA:
Šta?
TANJINA MAMA:
Veza. Razumeš? Normalna, prava veza.
TANJA:
Ti si u vezi sa tipom s Fejsbuka?
TANJINA MAMA:
On nije s Fejsbuka, on je sa Senjaka.
TANJA:
A ti si odvratna! Odvratna! Kao ona najgora, ona, drolja, ona, odvratna...
TANJINA MAMA:
Tatjana!!! Prestani tako da pričaš sa mnom!
TANJA:
Blam me je što postojiš! Kako bi htela da pričam sa tobom?
TANJINA MAMA:
Sa minimumom poštovanja za to što sam tvoja majka i za to sam ti posvetila ceo svoj život!
TANJA:
(ironično) Ceo svoj život!
TANJINA MAMA:
Tako je, Tanja. Ceo život. Ti si ceo moj život, Tanja. Ti znaš koliko ja tebe volim...
TANJA:
A njega?
TANJINA MAMA:
Koga to- njega?
TANJA:
Tog manijaka! Tog perverznog drkadžiju sa Fejsa. Jer njega voliš?!
TANJINA MAMA:
On nije manijak. Zove se Branislav. Ima dvoje dece. Razveden je. Po zanimanju je arhitekta.
TANJA:
Gde si ga upoznala? ... Na Fejsbuku?
TANJINA MAMA:
Ne. Upoznali smo se na forumu Feng Šui Srbija.
TANJA:
Je l imate sajber seks?
(Tanjina mama zvizne Tanji šamarčinu. Za sekund ili dva, ništa se ne dogodi. Kao da obe još nisu shvatile ni šta se dogodilo. I kao da je Tanjinoj mami, istog trenutka žao)
TANJA:
Nemoj više nikad da me udariš, jer ću ti vratiti. Je l ti to jasno?
TANJINA MAMA:
Nemoj više nikada tako da razgovaraš sa mnom.
(vrlo duga tišina)
TANJINA MAMA:
Bane i ja smo se videli, nekoliko puta. Izašli smo... Mislim, u grad. Išli smo na neko predavanje... i na koncert, i na večeru, par puta. Tanja, ti si već devojka. Ili ćeš uskoro biti devojka. U septembru ćeš krenuti u gimnaziju... Ja ne mogu ceo život tebe da smaram. Ne mogu da živim tvoj život. Možda ti sada to ne smeta, ali uskoro će ti smetati. Ti imaš svoje prijatelje... Možda ćeš uskoro imati dečka. Imaš svoje tajne... Imaš svoje probleme. Tanja, i ja ... Tanja, ja moram da imam svoje. Ja sam tvoja majka, Tanja. Ali, ja nisam stara žena, Tanja. Meni je potrebno da imam nekog ... Nama je potrebno da imamo još nekog u životu. Tvoj tata i ja – mi smo bili mladi kad smo se venčali. Meni nije žao zbog toga Tanja, jer imam tebe... Ali, sa njim –nisam bila srećna. Postoji hiljadu stvari koje odrasli rade... Postoji hiljadu sitnih stvari koje, kad s nekim živiš, postaju krupne. Tvoj otac i ja, Tanja, to ćeš razumeti kada porasteš... Tvoj otac i ja nismo mogli da ostanemo u braku.
TANJA:
Je l mogu samo nešto da te zamolim?
TANJINA MAMA:
Šta to?
TANJA:
Nemoj da kačiš slike u crnoj čipki na Fejs.
Svi imaju tajne. Odrasli imaju tajne. I deca imaju tajne. I ništa nije baš sasvim onako kao što izgleda. Čak ni one porodice iz reklame za banku. Prelepa mama, prelepi tata, sin, ćerka i pas – ulaze u novu kuću sa travnjakom. Šta se dešava posle? Zamisli takav scenario! Psa ispred kuće pregazi auto, i to devojčica vidi. Auto je vozio njen tata, koji se vraća od lekara, gde su mu rekli da je teško bolestan. Kad čuje vest, mama- sluđena, ostavlja ručak na šporetu. Šerpa se zapali, vatra dohvati zavese, i polovina kuće izgori. Dečak ima strašne opekotine... Mesec dana kasnije, počinje rat. Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje?... Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje, dok sediš ovde, sa svojim ćebetom i nerviraš se što su na svakom programu reklame! Ništa nije baš sasvim onako kao što izgleda. I sve se, baš sve, u svakom trenutku, može promeniti. Taj dečak koji prosi na ulici, jednom je imao kuću, dok tata nije poginuo, i dok ih iz kuće nisu izbacili. Sad živi s mamom i četiri sestre u kućici od kartona. Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje? Život je užasan! U svetu se trenutno vodi trideset devet ratova. Svake godine, devet miliona dece umre – zato što je gladno ili zato što nije primilo vakcine! Da li ti sada tvoj život izgleda malo bolje? S tim roditeljima koji ne pričaju, ali su – zdravi. S tom jedinicom iz matematike, koju ćeš popraviti na dvojku. Život je užasan! I baš zato je izmišljena ljubav! Život je užasan, ali ga ipak voliš!
ANDREJ:
Kad su se treći put razveli, vest sam primio preko skajpa. Marina mi je napisala kako je Dejan vara. I bio sam siguran da nikad u životu neću ni sa kim da se ženim. Bio sam tada još klinac... Hteo sam samo da odem na brod, i da se nikad ne vratim na ovo naše kopno. Pisao sam Tanji o tome.
TANJA:
Pisao je toliko gluposti, da to niko normalan ne bi mogao da čita.
ANDREJ:
Pa, ti si čitala!
TANJA:
Ko kaže da sam ja normalna?! ... Do osamnasete godine, farbala sam se u ljubičasto. Pet puta sam se tetovirala. I probušila pupak i nos. U jednoj fazi, svako veče sam išla na neku žurku... i bila sam ludo zaljubljena u nekog starijeg tipa. Onda sam se zaljubila u fotografiju. I od tad živim prilično ludo, na neki drugi način. Mnogo radim.
ANDREJ:
Previše radiš.
TANJA:
Ljudi mi često kažu to da previše radim.
TANJINA MAMA:
Tanja, previše radiš...
TANJIN TATA:
Tanja, kako to da nemaš dečka?
TANJA:
Šta će mi dečko? ... Da mrvi po stanu i da mi pravi ljubomorne scene, kad treba da idem na službeni put.
ANDREJ:
Zašto bi dečko morao da ti pravi ljubomorne scene?
TANJA:
Svi su takvi.
ANDREJ:
Nemoj da lupaš.
TANJA:
Ne lupam. Svi su muškarci isti.
ANDREJ:
Je l sam i ja isti?
TANJA:
Ti se ne računaš.
ANDREJ:
Zašto se ne računam?
TANJA:
Zato što si mi ti drug.
ANDREJ:
Znam. Ja sam ti drug. Šta još?
TANJA:
Dolaziš jednom u šest meseci, donosiš poklone iz Južne Afrike, Južne Amerike, Kanade i Belorusije, pa onda opet odeš.
ANDREJ:
Eto vidiš. Praviš mi sada ovde scenu, zato što idem na službeni put.
TANJA:
Uopšte ti ne pravim scenu!
ANDREJ:
Nego? Kako to zoveš?
TANJA:
Ja samo kažem... Inače, nemam nikakvog razloga da ti pravim scene. Mislim: halo? Ti nisi moj muž.
ANDREJ:
Zašto ti nisam muž?
TANJA:
Zato što se nismo venčali!
ANDREJ:
Zašto se nismo venčali?
TANJA:
Prvo i prvo: zbog toga što se ja nikad neću udati. Drugo: nisi me nikad ni pitao.
ANDREJ:
Sada te pitam.
TANJA:
Šta?
ANDREJ:
Da li hoćeš da se udaš za mene?
TANJA:
Budalo.
ANDREJ:
To nije odgovor.
TANJA:
Kakav bre odgovor?
ANDREJ:
Odgovor na moje pitanje. Da li hoćeš da se udaš za mene?
TANJA:
Jesi ti ozbiljan?
ANDREJ:
Nikad u životu nisam bio ozbiljniji!
TANJA:
Zašto da se udam za tebe?
ANDREJ:
Zato što si predivna i zato što te volim.
TANJA:
Ti nisi normalan!
ANDREJ:
Ni ti nisi normalna!
TANJA:
Ja sam savršeno normalna!
ANDREJ:
Malo pre si rekla da nisi. (publici) Je l ste je čuli?
TANJA:
Kakve sad oni veze imaju sa tim?
ANDREJ:
Nemaju nikakve, osim što sve vreme, dok pričaš sa mnom, gledaš u njih.
TANJA:
Pa gde da gledam?
ANDREJ:
U mene. Pogledaj me. Tako.
Tanja, skroz sam ozbiljan. Želim da se udaš za mene. Želim da budem sa tobom celog života.
TANJA:
Brak je najbolji način da to upropastiš.
ANDREJ:
Ne mora da bude!
TANJA:
Najbolje da ne mora.
ANDREJ:
Najbolje da mora. Ne mora! Naš brak bi bio drugačiji!
TANJA:
Po čemu?
ANDREJ:
Po tome što bismo se mi trudili.
TANJA:
Ko bi se trudio?
ANDREJ:
Ja bih se trudio! Užasno bih se trudio da te ne vređam, da ti ne smetam, da ti ne pravim ljubomorne scene, da te ne varam, da ti pomognem u bilo čemu i da...
TANJA:
Šta je bre tebi?
ANDREJ:
Zaljubljen sam u tebe!
TANJA:
Otkud sad to?
ANDREJ:
Otkud sad to?! Petnaest godina sam zaljubljen u tebe! To svi vide, od početka predstave. Od trećeg razreda. Od kad sam došao u tvoju školu. Uvek sam bio zaljubljen u tebe. Hoćeš ili nećeš? Udaj se za mene, Tanja!
TANJA:
Zašto?
ANDREJ:
Zato što me voliš! I zato što ja volim tebe.
TANJA:
To nije razlog.
ANDREJ:
To je jedini mogući razlog.
(muzika i HAPPY END)
U Beogradu, mart 2011
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju