Dobrica Erić - Torta sa pet spratova

[branko]

Dobrica Erić

Torta sa pet spratova

Humoristička poema za malu i veliku decu


U JEDNOM SELU KRAJ REKE GRUŽE

U jednom selu
kraj reke Gruže
gde struja sija
melje i struže
Gde mašine
žanju i kose
a koke na dan
po triput nose
U selu gde se
bikovi tove
(neću da kažem
kako se zove)
Gde ljudi čokote
i šljive muzu
i buču pijani
po kukuruzu
A sunce vazdan
razgoni krda
preko livada
reka i brda
E, u tom selu
usred tog sela
u kući pred kojom
kruška zrela
Stalno ponekog
gosta ima
življaše jedan
dečačić Sima!
S njim behu samo
otac i mati
postari, dobri
i – bogati.
Pune magaze
puni podrumi
Belo stado
pase po šumi.
U polju zvone
medenice
Oko kuće
more pšenice.
U bašti bunar
bistar ko suza
Dole kraj reke
gaj kukuruza.
Čopor svinja
u voću ’rska
Dinja ko bure
na bregu prska.
Kućica vrlo
lepa i planska
Na tavanu vici
pastrma lanjska.
Pred kućom kruška
kao što rekoh
Kroz kuću teče
med i mleko.
Stočić, tri lica
tri čaše vinca
mala i srećna
porodica!
Mama Jela
i tata Marko
vole svog Simu
ko sunce jarko.
A Sima... Sima
moram da kažem
Sima je malo
više ramažen
i tako nekako
vrag bi ga znao
kao da je
sa Marsa pao.
Ako što kažeš
bune se stari:
– To nije važno!
– Ništa ne mari!
– Petnaest godina
ta još je klinac.
– Mamino sunce!
– Tatin jedinac!
Sima voli
mamu i tatu
i voli da nosi
zvečke o vratu.
Razbija prozore
jaganjce šiša
Još igra ,,uje"
i ,, tutumiša".
Jednom je cveće
vinom zalio
Drugi put seno
zapalio.
Jaše krave
dubi u viru
i... VOLI jednu
tršavu MIRU
Ali više
od svega – Sima
voli TORTU
sa ORASIMA!
Svakog časa
iz nekog hlada
iz kuće, s kruške
ili iz žita
zabruji Simina
s e r e n a d a
sa tamburice
a p e t i t a:
Torto, tortice, najlepši cvetu
šta bih bez tebe na ovom svetu!
Kome bih svoje srdašce dao
pred kim bih, mlađan, ničice pao?
Joj, torto, torto, srce mi igra
ja bih te oto od ljutog tigra!
Slatka tortice, oprosti, molim
poješću te – kol’ko te volim!
ČUVAM OVCE KRAJ PUTIĆA
Dok Sima ,,mrsi"
torti konce
i leti lasta
kao strelica
dotle Mira
napasa ovce
i pućpuriče
ko prepelica:
Čuvam ovce kraj putića
i čekam da bane Sića.
Oko mene trava vene
i bube se s cvećem ljube.
LJubičica voli svica
leptir bulku mirišnicu
A ja vi-ve-vo-volickam
Siću... Simu... Sinišicu!
Glas joj zadrhta
ko zlatna žica
i devojčica
naglo ućuta
jer Sima dolete
preko živica
na brzom ždrepcu
vrbovog pruta.
– Sinica, crniša!
– Mirjana, leptirjana!
– Siniša, crniša
poplaši mi ovce!
– Mirjana, leptirjana
tako je, doslovce!
– Joj, Siniša, nemirko
baš si vetropirko!
– Joj, Mirjana, nemirjana
baš si leptirjana!
– Ko će već s tobom
da se nadmudruje!
– Ko će već s tobom
da se nadluđuje!
Mira sede
i, uzev plavu
torbicu, ćutke
zabaci kosu
a Sima čučnu
kraj nje u travu
čeprkajući
prstom po nosu:
Znam ja što bi se
ti zadevala
pomisli on
sav srećan: Vraže
čuo sam ja
šta si pevala
samo što neću
da ti kažem!
– Šta ti to pleteš
ako smem znati?
– Smeš, što da ne smeš
Čarape, tati.
– Blago tvom tati
kod tako vredne...
– E, da ispletem
i tebi jedne!
– Ja više volim
da idem bos!
– Da dižeš prašinu
i čačkaš nos!
– To je onako
po navici...
’Teo sam da ti
dam nešto, ali
sad ne dam, sad ću
da dam Slavici!
– Ih, već se duriš
a ja se šalim.
Čeprkaj, brate
dok ti krv line!
– Moj prst čačka
moj nos, i tačka!
Čvrknuću te
po toj glavici
da ti sto zvezda
oko nje sine!
– Dela, dela
samo me pipni.
– Pipnuo sam te
evo, i šta ćeš!
– Moj brat je, da znaš
tamo, na lipi!
– Ne bojim se ja
dok mi je praćke!
– Uh, što si sila
Čik još jedanput!
– Da znaš da jesam
I smem i dvaput!
– Siniša, nemoj
da se pipkaš!
– Mirjana, nemoj
da se čikaš!
– E, baš hoću
čik, čik, čik!
– E, baš ću i ja
pip, pip, pip!
– E pa, čekaj ti
umem i ja!
– Ti! Baš me briga
Meni to prija!
– Gili... gili...
– Jao, sve mi nešto mili!...
– Siniša, nemoj da se gicaš!
– Mirjana, nemoj da se golicaš!
– E, hoću, vala
dok ti se smrkne!
– Mi... miruj, Miro
mogu da crknem!
Valjali su se
i okretali
polje i nebo
iznad drveća
a leptiri su
sitno treptali
i žmiruckale
očice cveća.
– Govori, šta ćeš
da daš Slavici?
– Ma kakvoj Slavici
čupoglavici!
Ako baš
’oćeš da znaš
tebi sam doneo
zvonce od zlata
da ga vežeš ovniću
oko vrata!
– Joj, što je slatko
Je l’ stvarno zlatno?
– Od suvog zlata
Kaže moj tata
sto pet karata!
– I, Sićo, bog te
daću ti za njega
pola torte!
– A kad, kad?
– Pa... nekad
strpi se mêno.
– Ne lipši, magarče
dok stigne seno.
Vidiš da je već
vreme užine.
Aj’, zdravo! Evo
moje družine!
DRUŽINA ,,DIVLJE MAČKE"
Preko plasta
ko jato lasta
preleteše četvorica
Siminih ,,konjanika"
kopljanika:
Čičak, Zričak
Šiljak i Piljak.
Sima se vinu
na svoga ,,ata"
i trže sablju
iz korica:
– Mi smo družina
,,Divlje mačke"!
Jeste li svi
stavili značke?
– Jesmo!!!
– Da l’ su vam
pri ruci praćke?
– Jesu!!!
– A gdeu su?
– TU SU! SVE SU!
– Dobro! Nemoj
da se dogodi
da neko ne može
da mi pogodi
vrapca u letu
pčelu na cvetu
i svaku drugu
metu na svetu!
– Neće, neće!
– Kad se kreće?
– Sad, odmah, evo
Pozdrav na levo!
Od travne Gruže
do ravne Bačke
pred nama beže
svi naglavačke!
Sablje i puške
u ruke muške
Juriš na dvorac
,,Krlove kruške"!
I oni tirput
obigraše
oko Mire
pa odjahaše
sevajući tabancima.
A mala dama
ostade sama
međ leptirima
i jaganjcima:
,,Teško tebi, sad
jadna kruško!
Krle će nekom
da smrsi konce.
Baš mi je krivo
što nisam muško."
– Jaaagrrr! Dođi
da ti dam zvonce!
Ta-ko! Miruj
da stegnem končić.
Nije to neki
običan zvončić
već zlatan! Moje
slatke očice
zaludećeš mi
sad sve ovčice!
I ona cmoknu
jagnje u oko
pa se jednim
nestašnim skokom
vinu na meki
brežuljak plasta
sva ljubičasta
kao lasta:
LJubičica voli svica
leptir bulku mirišnicu
A ja vi-ve-vo-volickam
Siću... Simu... Sinišicu!
NE DOLIJA TAJ DELIJA ZBOG ZELENIH ŠEFTELIJA
Čim sunce cveta
i dan išeta
i počne s Jelom
da bućka jaja
pred kuću bane
gomila sveta
i razlegne se
žagor i graja:
– Dobro jutro!
– O, zdravo, Mila!
Što si tako
poranila!
– I ne pitaj me!
– Što? Sedi malo.
– Gde ti je ono nevaljalo?
– Nevaljalo
A ko to, Mila?
– Sima! Šta si se
izbečila!
Ne pitam valjda
za svetog Savu.
Sinoć mi razbio
detetu glavu!
– Zar opet?!
– Opet! Ovo je strašno!
– I joj, baš je
neko nestašno...
A je l’ mu mnogo?
– Nego šta je.
Skočila čvoruga
ko guščje jaje!
– Jadno... Plače li?
– Jok, nego peva!
– Što ga zadeva!
– Šta veli Steva?
– Prebiće ga
kaže, ko džukca!
– Privij mu malko
crnoga lukca!
– Kak’og lukca.
Jutros u zoru
odvede ga
Stevan doktoru.
– Ako... još bolje.
Što su ti deca
Zaigraju se
i – pukne peca.
– Moram i zato
da dajem novac.
Kak’o dete
to je zlikovac!
Ako se ovo
još jednom desi
Stevan će živog
da ga obesi!
Tek što se stiša
ta prva čarka
banu komšija
Tozo kod Marka:
– Zdravo, Marko!
– O, zdravo, Tozo!
– Onaj tvoj opet
razbi moj prozor!
– Ma nije valjda?
– Jeste, pa bog!
Video ga
moj mali Mića.
Pope se, veli
s praćkom na stog
i – pršte prozor
u sto parčića!
– Baš u sto!
– I više! To je
bre, strašno.
Još sve se sručilo
u naćve s brašnom!
– U naćve! E jeste
neko nestašno...
– Nestašno! A moj
prozor! A brašno?
More, ti njemu
malo pripreti
il’ ću ja njega
da opametim!
Uto graknu
iza sena
još jedna žena
narogušena:
– Zdravo svanuli!
– Zdravo, Dano!
– Otkud ti ovde
ovako rano?
– Slušaj, da kažeš
onom tvom blesku
da mi više
ne dira breskvu!
– Kakvu breskvu!
– Šta ti to reče?
– To što ste čuli!
Svako veče...
Još, bre, zelena
a obro pola.
Premlatiću ga
znajte, ko vola!
– Smiri se, Dano
dete... O, ljudi
što bar ne čekne
da prirudi.
– Jednom će mi
u šake pasti!
– Mogao je trbu’
da upropasti!
Tada među njih i treća
žena bupnu kao vreća:
– Ne dolija
taj delija
zbog zelenih
šeftelija!
Ja mislim da on
mnogo više
obraća pažnju
na slatkiše!
– To je tačno!
Moj bi se Sima
u d a v i o
u slatkišima!
– Prija-Koko
otkud ti banu
u ovu našu tarapanu?
– Dođoh da vidim
tebe i Jelu!
Pričam, i pričaću
po celom selu:
Ono mi vaše
šugavo prase
zdipilo tortu
sa terase!
– Prase!
– S terase!
– Ma, zar moj Sima!
– A je l’ ti bila
sa orasima?
– Jašta! Nije
valjda, s peskom.
Prvo me zviznu
u glavu breskvom!
– I joj, blesko
zar mojom breskvom!
– To ne znam. Samo
znam ovo: ja se
prućih po kući
a ono prase
odnese tortu
sa terase!
– E, ako, vala
baš mi ćef! Šta si
tražila s tortom
na terasi!
– Bože, Marko...
Je l’ ti se bila
Koko, bar dobro
umutila?
– Jašta! Dva sata
bućkala Cica.
Još dete plače.
A ono pašče...
– To mu je najdraža
poslastica!
– Dalo bi, pače
i gunj za parče...
– Nama to uopšte
nije u sorti
a on bi živeo
samo na torti!
Prija Koka
graknu, al’ uto
banu još jedan
komšija s prutom:
– Gde je? Gde je
sunce mu žarko!
– Ko, ko? Šta, šta?
– S i m a!
– Tu je...
– Čuj, Marko!
Tako mi ovog
današnjeg danca
onaj tvoj mi
ošišo vranca!
– Moj Sića!
– Zar on?
Svi:
Posta i frizer!
Jela:
– Mogo je prste
da mu odgrize!
Marko:
E, lažeš, Miljko
lažeš, bre, mnogo!
Ma gde bi to
moj Sima mog’o?
Da reče... ovna
ili... jarčinu
nego – konja
konjetarčinu!
Pa on je, klasa mi
još dete...
Koka:
– K l i n a c !
Dana:
– Mamino sunce!
Tozo:
– Tatin jedinac!
Marko:
Ko se ruga
pocvrckaju ga.
A ti si, Miljko
pravi lažljivko!
– Nisam, Marko
sunca mi jarkog.
Imam svedoka
oba mi oka!
Privezao ga
lepo za šljivu
i ošišao mu
i rep i grivu!
– To Sima nije!
– Ne panjkaj dete!
– Jeste! Svi kažu!
Svi:
– Jeste!!! Jeste!!!
– Šiš! dreknu Marko.
– Šta kakoćete
kao da ćete
da snesete
po jedan mućak
sebi za ručak!
– Ti si mućak!
– I to od ćurana!
– Pevčino matora
i očerupana!
Jela:
– Mila... Dano...
Koko... Marko...
Ta nemojte se
vređati tako!
Marko:
– Vala, kad bi’
i pevac bio
i krečo od zore
do smiraja
vas dve-tri ne bi’
,,pogazio"
pa da bi snele
zlatna jaja!
– Ju, sram te bilo
bezobrazilo!
– Gazile te mečke
poprečke!
– I za onog mućka
tortobućka
što ti je Jela
pod starost snela
zahvali nekom
komšijskom petlu!
Marko izbulji
oči i skoči:
– Jelo, daj metlu!
Daj brže metlu
da zbrišem ovo
đubre, ko ništa
ispred kuće
i iz dvorišta!
Usred te buke
ženske i muške
brod sunca stade
u plavoj luci
i na lisnatoj
katarci kruške
stvori se Sima
s praćkom u ruci:
,,Drži-prži
drži-prži
Ne mogu više
da izdržim!
Ugnjaviće mi
kevu i ćaćka
Uh, što me sad
zasvrbe praćka!
Prvo ću Miljka
krmeljivka..."
– Joj, moja ruka!
,,Pa onu Kokušu
torokošu..."
– Joj, moja noga!
Koka se uhvati
za cevanicu
i vide na nebu
zvezdu Danicu:
– Drž’te, ’ajduka
oko stoga!
– Sima!!!
– Pred svima
sto mu bogova!
– Juriš, svi za njim
oko stogova!
– Joj, ja ne mogu!
– Ćuti, Koko
Fala bogu
kad nije – oko!
Koka se baci
na Jelu, ščepa
metlu sa drškom
i odšepa:
– E, mlatnuću ga
jednom po glavi
pa da je jedino
u državi!
I TAKO, ETO, SVAKOGA DANA
I tako, eto
svakoga dana
grmi svet na
našeg derana.
Što god se desi
leti i zimi
to ti se odmah
pripiše Simi.
Protiv njega
zavere kuju
Mama i tata
često mudruju:
– Šta su svi skočili
na tebe, sine?
– Ma, pusti, liko
Bezobraštine!
– Dana... pa Koka
pa onaj Tozo...
– Mogu svi da mi
pljucnu pod prozor!
– Nije, valjda
dete krivo
što se rodilo
zdravo i živo!
– Svi oni nas
mrze, al’ ako
A i ti Simo
smiri se malko.
Šta se zadevaš
s tim ništacima
i dižeš prašinu
po sokacima.
– Ma, njima, ćale
nije po volji
što sam ja rođen
i što sam bolji
od Čička, Zrička
Piljka i Šiljka
i što imaš
n a s l e d n i k a !
– To jeste! Tako mi
svetog Mijata
to je istina
istincijata!
– Moj mudrac! Moja
zubljica luča.
Mogao bi, majci
da bude – uča!
– Kakav uča.
Daj da se ruča.
Gladan sam, liko
ko neki kučak!
– ’Oću, sine!
– Odma’, Simo!
– Čekni da ti
postavimo!
– Evo, sofrica
tronoščica!
– I na sofrici
jedno pilence!
– Za našeg sinca
vetropirca!
– Za naše detence
vetropirence!
– Ja ću krilance
šiju s jadčićem
i batačić sa
karabatačićem!
– Samo ti kaži!
– Samo ti reci!
– Uzmi nož, Marko
pa mu iseci!
– ’Oću, ’oću!
U-hu, još vruće!
– Evo i tortice!
– Ma, nemoguće!
– Tu je i vince!
– I vince! Toči!
– Mamino sunce!
– Tatine oči!
Pre nego što
omasti usne
Sima kap vinca
u grlo pljusne
pa zacvrkuće
ko tamburica
s tananim žicama
zazubica:
Što je ovaj život kratak
kad u ruci držiš batak
Dva bataka – ko dva cveta
od pileta sisančeta!
Što volim piliće
kad dođu kod Siće!
Što da kidam svoje živce
kad u čaši peva vince
i kada mi s trpezice
torta nudi ljupko lice!
Kalemite sorte
i bućkajte torte!
PALA ROSA, MIRIŠE MAK
Simin tata
svake večeri
dok jato zvezda
nad njima treperi
stoji zamišljen
pored ograde
i gleda gore
u vinograde:
,,Divota prava
Sve spava, hrče
Samo raž šušti
i popci cvrče.
Šta je zvezda
O, bože moj
pravi pravcati
pčelinji roj!
Možda i jesu
to pčele. Jašta
A mesec im je
košnica. Svašta.
Batali ti te
nebeske knjige
Imaš ti preče
zemaljske brige.
Pripazi malo
roj svojih pčela.
Od ovih polja
i ovih sela
nema na svetu
lepših predela.
Ja sam, tako mi
klasa pšenice
s čuturom vode
i pô somuna
prešao zemljinu
kuglu pešice
i to od Gruže
pa do Soluna.
Ali, brate
u svom životu
ne videh nigde
ovu lepotu.
Selo i polje
reka i gaj
Pravi pravcati
zemaljski raj!
Sa malo truda
i malo volje
možeš da živiš
kao grof. I bolje.
U leto mora
i da se zapne
mora i znoj
s čela da kapne
ali zato
kad padne sneg
krkaš i živiš
ko pravi beg."
Blizu negde
srebrno zvonce
pokida tišini
svilene konce.
Ču se i ptica
i svitac sinu.
Starac oseti
čudnu milinu.
Srce mu zaigra
a pogled zasja
pa pruži ruku
u kosu klasja:
,,Pala rosa
Miriše mak.
Ova je zemljica
moj pčelinjak.
Miriše, bruji
kipi od meda.
Raj, pa to ti je.
O, gledaj, gledaj!
Bulke se ljuškaju
ko medenice.
Zvoni... Tako mi
klasa pšenice
ne bi’ dao
ovo imanjce
za celo celcato
nebesko dance!
Da mi je samo
da ovaj moj
pčelinjak što pre
dobije roj.
Briga me jedna
žari i pecka.
Kolence moje
sve češće klecka.
Ruka drhturi
odmenu ište
A Sima mi je
još mlad, derište.
Ni sebi, ni drugom
taj ne da mira
Nema većega
vetropira.
Svaki dan se
poneko žali
A mi ga štitimo
mali, pa mali.
A nije mali
petnaest, bre
Treba ga ženiti
i to što pre!
Valjalo bi ga
šljicnuti malo
ali kako ćeš
kad nam je palo
ko s neba, i to
u poslednji čas.
A već smo mislili
da će i nas
stići ona
najcrnja kazna
da nam kućica
ostane prazna.
Ima tu jedan
jedini spas
i za njega
a i za nas.
Brzo će se
on promeniti
samo, treba ga
o ž e n i t i .
Svakog onog
što tako leti
kao da mu je
u turu roj
može samo
da opameti
vojska, ili ženidba
brajko moj!
Pošto u vojsku
neće još dugo
treba ga ženiti
i ništa drugo!
Idem iz ovih
stopa, bo’me
da porazgovaram
s Jelom o tome".
I on kroz jedan
klas, jedar, zreo
snimi srebrni
noćni predeo
pa zadovoljan
tiho zapliva
kroz mesečinu
i senke šljiva.
PESMA O LEPINJAMA I ĐAVO NA STOGU
Simina mama
sva u naćvama
mesi i tepa
lepinjama:
Lepinjice, leptirice
lepinjice, ljubičice
lepinjice, bele kate
zeman da cvetate
Moj Sima je vrlo lakom
na lepinje sa kajmakom!
Sipa, sipa, sipa
sitan sneg iz sita
u tom snegu Sića
lovi golubića
Golubić je pitom
i sav beo pri tom
pa guče sve tiše
oko mog Siniše
da mu san ne utekne
da mu cvet ne uvene
da mu dan ne urekne
lepinjice rumene
jer zna da je Sića lakom
na lepinje sa kajmakom!
Od lepinje lepotice
nema lepšeg lepca
lepite se, lepinjice
Siniši za nepca
Spavaj, Simo, spavaj
a sutra će, avaj
sutra će da kidišu
svi na moga Sinišu
A on mi je nežan još
a on mi je kao broš
a on mi je mnogo lakom
na lepinje sa kajmakom!
Simina mama
lepinje peče
i proviruje
u vedro veče.
Rosa svetluca
na dlanu lista
mesec ko dukat
na nebu blista.
,,Lepo veče
Što mi se drema
Sima već spava
a Marka nema.
Sutra moram
da perem veš
Što će lepinjice
da budu reš.
Još kad ih namažem
starim kajmakom
Sima će slatko
da doručkuje...
Šta li je to
sa mojim Markom?
Zvonce se neko
napolju čuje.
Lepa noć... Bože
Što mi se drema.
I Sima zaspo
a njega nema.
Gde li to, samo
svaku noć šnjuva?
Nadgledam, veli
malo letinu.
Da se ne bude
bože sačuva’
zacopo u neku
babetinu?
Uh, bože, sve me
koščice tište.
Baš će neko
gadno vremište.
Sveta Petko
Crna Jelena
šta je ono
na vr’u sena!?"
Zastade, trepnu
prnu ko ćurka
a njen glas mirno
veče uzburka:
– Simo! Siiimooo
jadna ti majka.
Diži se! Trči
zovi Marka!
Neko se vinu
u krunu kruške.
Marko dolete
kao iz puške:
– Tu sam ja! Bejah
malo u polju.
Šta se derendžaš
ko da te kolju?
– Gde si, Marko
za ime boga?
Eno ga đavo
Na vr’u stoga!
Marko pogleda
u pravcu sena:
– Kakav ćavo
šta ti to buncaš?
Smiri se, more
Jelo, Jelena.
Pa... pazi, stvarno
nešto svetluca!
– Krsti se, krsti
Zovi sve svece!
– Pa to je Simin
fenjer od pece!
Jela svede
oči i sede:
– I joj, a meni
prepuče žuč!
– De! skoči Marko.
– Šta ti bi starko?
– Ništa... Pogledni
al’ bukti luč.
– E, jes’ on... Pazi
varnice! Ženo
zapaliće nam
klasa mi, seno!
– Što me prepade
crni moj sine?
– Trči, brže
daj merdevine!
– Ja ne bi’ mogla
da mrdnem, vala
taman da gori
i stog i štala.
– Ja ću, ček, ja ću!
On se uzmuva
ko neka luda
bezglava muva:
– Ček... ja... gde... ko će
sad da ih nađe.
A-ha, evo ih!
O, šta nas snađe!
Ako malčice
sad ćarne vetar
neće nam pomoći
ni sveti Petar!
Noć tiho zriče.
Nešto se miče
na krušci.
Pljušti mesečina.
Marko se žurno
penje i šmiče
a Jela cupka
kraj merdevina:
– Brže, Marko
Požuri malko!
– Da imam krila
ja bi’ lako!
Kad izbi na vrh
jedna varnica
polete poput
crvenog svica.
– Pazi, skidaj!
– Ama, ne može.
Nataknuo ga, vrag
na sam stožer.
– Zapni, zap... tako
E, jesi dika!
Zlo bi bilo
da ne privikah.
– A da ja nisam
na vreme čuo
ode nam ceo
kotar u puor.
– Ja mislim: spava
a on nas plaši...
– E, bre, Simo
baš prekrdaši!
– Da nam zapališ
kuću, crnjane
pa da pod starost
na most stanemo!
– Sad se on kesi
sa neke grane.
Sedi da malko
dušom danemo.
I tako oni
brižno sedoše
pored stoga
na plasku sena
pa uzdahnuše
i razvezoše
sećajući se
cvetnih vremena:
– Lepo veče.
– Lepo, čoveče.
– Rosa kapljuca
sa svakog lista.
– Mesec ko dukat
na nebu blista.
– A život teče
teče... teče.
– Nekad smo često
’vako sedeli
i šaputali
čitave noći.
– A sad smo, Jelo
već osedeli
i, još malo
nećemo moći
ni da idemo
ni da stojimo
na ovoj zemljici
obrasloj travom
ni da mrdamo
ni da brojimo
zlatne cvetiće
zvezda nad glavom.
– E-he, tako to
mora, čoveče.
– Bilo bi bolje
da sam – goveče!
Pasuckao bi’
travicu, lepo
i buko bezbrižno
desetak leta
I ne bi’ mrdnuo
nikad ni repom
za sve brige
ovoga sveta!
– Jesi ti, Marko
luckoglav malko
da ne kažem
baš, izlapeo.
Čuće te Sića.
Imaš sinčića
ko anđelčića
i šta bi ’teo?
– E, vidiš, tu baš
i leži zeka.
Imamo sina
i punu kuću
svega, od meda
do tičjeg mleka
ali opet nam
kola škripuću.
I zato, Jelo
ja stalno smišljam
i sve se mislim
i premišljam
i sve te misli
u glavi zgrćem
pa ih zagledam
pa ih prevrćem...
– O-pa... vozi
rogozi! Ama
šta li ti znači
ta zavrzlama?
– Znam ja šta znači
a znaćeš i ti.
Moraćemo ga
što pre ženiti!
– K o g a ?
– S i m u ?
– Budi bog s tobom
Da se čovek
prekrsti nogom!
– Svadba će biti
čim sazri voće
a ti se krsti
čime god ’oćeš!
– Priveži ti to
za rep kučetu.
Jesi l’ ti bio
u podrumčetu?
– Niti sam bio
niti sam pio.
– Da ženiš dete
bog te ubio!
– Da ženim
I to, tako reći
sutra! Zar sam
ja bio veći?
– Bio si sav
slinav i krastav!
– Ali nestašan
i brz ko lasta!
– Jesi... Bio si
pravi komarac.
Tri meseca si
spavo pod šljivom.
A vrečao si
hi-hiii, ko jarac
kad počnem da te
žarim koprivom!
– Ja i sad volim
da ležim, tako
napolju, i da
posmatram svice.
A tebe sam se
isprva, bako
plašio više
nego veštice.
Jela tužno
zamaha glavom
i bricnu oči
i nos rukavom:
– Sećam se: čuvam
ovčice, pletem
i plačem... Bežo si
od mene, dugo.
A posle... kmečo si
ko malo dete
kad ja poglednem
u nekog drugog.
Marko zbunjeno
pogleda svice
što svetlucaju
oko živice:
– Eh, bio sam
i mlad, i mali
i vetropirast...
– Pa šta ti fali?
Bio si srećan
kol’ko si težak.
Svi su vikali
,,Lepa ko vila!"
– Pa jes’... imao sam
sa sve dronjama
tačno trideset
i sedam kila!
– Sad, kako bilo
da bilo, vala
ja sam te malo
u red dognala!
– Ti!
– Ja, ja, lično!
Marko se prenu
i lupi šakom
po kolenu:
– E pa zato
ja, bre, i vičem
da oženimo
ovo derište!
Celo selo
na njega kuka
Neka se mane
tih nestašluka.
mi smo već sedi
starost je tu
A voće rađa
i žita zru.
Ko će da seje
ko će da žanje
ko će da radi
ovo imanje?
Simine su
ruke još mlade.
Treba nam jedno
snažno čeljade
da ove krive
grbače naše
malko odmeni
dok nam on staše.
– Aaa, tu sam te
čekala, kmete
Zato ti ’oćeš
da ženiš dete!
– Ženim, pa ženim
šta ti tu meni.
Red je da i nas
neko odmeni!
Da nam, bar, sprema
jelo i piće
i da koti unučiće
kao zečiće!
I on se češnu
po sedoj glavi
a mama Jela se
malko raskravi:
– Pa, sad, to jeste.
No, treba znati
da li će Sima
na to pristati?
– Sima! Pristaće
od prve, lola.
Smem da se kladim
i to u – vola!
– I jao, sunce
mamino jarko!
A koju ćemo
devojku, Marko!
– Piii, ima ovde
u našem kraju
sto devojaka
za udaju!
– Ima, ima
i svaku znamo
al’ ima malo
da probiramo.
Dobru... poštenu
i lepog stasa...
– Koje! Tako mi
pšeničnog klasa
buljuk ovaca
za svadbu koljem!
– I vepra!
– I june!
Zar nije bolje
da s mladom ore
no da od zore
razbija glave
i prozore!?
Ima, bre, Jelo
da celo selo
ponapijamo
vinom i vrućom
i da ti tri danca
tabane glanca
svatovsko kolo
pred našom kućom!
REŠILI SMO, SINE SIMO, DA TE MALKO... OŽENIMO!
Sledećeg jutra
čim zacvrkuta
srećna senica
iznad pšenica
Čim zapištaše
mali pilići
i zacilikaše
gladni prasići
I čim sunašce
rumenim zrakom
još vruću tortu
snova raseče –
Sima smaza
kolač s kajmakom
Jela uzdahnu
a Marko reče:
– Rešili smo
sine Simo
da te malko
oženimo!
– Koga, mene
Pa ako, ako.
– Pristaješ!!!
– Ja? Pri...
A šta to? Kako?
– Lako! Pesma
svirka, pir, momče!
Dovešćemo ti
jedno devojče!
– Biće bar sto
torti na piru!
– Joj, ’oću! A, je l’
ovaj... je l’ Miru?
– Ma jok! Mira je
još mala, sine.
Ne ume ni da
obriše sline!
– Samo ti slušaj
mamu i tatu
pa ćeš dobiti
pravu pravcatu
nevestu! Da vidiš!
Ko vila! Ne bi...
– E, neću, neću
eto je tebi!
Jeli već suze
u oku sjaje.
Raseče lepinju
i namaza je
a zatim priđe
zagrli mazu
i pomilova ga
po obrazu:
– Simo, sine
nemoj ti tako.
Mira je mala.
,,I, crni Marko
ogrešićemo se
o dete, skote!"
– Mira još ne zna
da pravi torte!
– Ne zna!?
– Pa ne zna.
A ja, bre, ej
ne mogu više
da bućkam šnej!
Sima nabra obrvice:
– Iiii... nisam jeo
torte od juče!
Mama nervozno
skuplja mrvice
a tata kola
oko stola:
– Dovešćemo ti
curu ko luče!
Rumena kao
bulka u licu
a ruke bele
snažne i vešte
pa kad dokopa
bućkalicu
ono svi prozori
na kući trešte!
Sija sunce
mušice zuje
Sima se klati
i potrepkuje:
,,To bi bila
prava divota
Svaki svakcati
danak po torta!"
Jela i Marko
žurno hodaju
oko njega
i pridodaju:
– Ima tu gore
u prika Luke
tri devojčeta
ko tri jabuke!
– Koje, tako mi
klasa pšenice
sve tri su kao
tri medenice!
– Ne znaš koja je
lepša i bolja!
– Biraj, Simo
koju ti volja!
– Rumena kao
bulka u licu
– A ruke vele
snažne i vešte
– Pa kad dokopa
bućkalicu
ono svi prozori
na kući trešte!!!
– Oni gaje
pčele i jedu
i piju samo
mlad med i čaj!
– Ima, bre, da se
kupaš u medu
i da ga piješ
ko vode – fraj!
Sima se vrti
na iglicama
opleten sunčevim
žilicama:
,,Sad sam obro
zeleno voće.
Ovde se nešto
ozbiljno mućka.
Ma, nek doveu
koju god ’oće
samo nek dobro
torte bućka!
I nek to oni
spetljaju sami.
Ja moram smesta
na zbor u portu."
– Pa dobro: pristajem!
Al’ ima da mi
svaki dan pravi
po jednu tortu!
– I joj, sunce
mamino jarko!
Je l’ ti sad srce
na mestu, Marko?
– Jeste, Jelo
lučence belo!
Ima, klasa mi
da celo selo
ponapijamo
vinom i vrušom
i da tri danca
tabane glanca
svatovsko kolo
pred našom kućom!
JURIŠ NA DVORAC KRLOVE KRUŠKE
I već posle
dva-tri minuta
zakićen perom
od neke ptice
Sima se na besnom
paripu pruta
nađe na čelu
svoje konjice:
– Mi smo družina
,,Divlje mačke"
Jeste li svi
stavili značke?
– Jesmo!!!
– Ja nisam
mogo da nađem!
– Bićeš kažnjen
čim sunce zađe!
– ’Oće li danas
da bude pljačke?
– Biće! Što držiš
mač naopačke?
– U, nisam vido!
– Kad mesec dođe
javi se u štab
velikog vođe!
Sablje i puške
u ruke muške
Juriš na dvorac
Krlove kruške!
I ljuta četa
razigra vrane
konje i opkoli
sa dve-tri strane
dvorac sav od
srebra i zlata:
Sručiše po jedan
pluton u vrata
a zatim sjahaše
sa atova
i svaki isuka
sabljicu tanku
pa biše, biše
i osvojiše
najlepši dvorac
na svetu – jednu
tek zarudelu
k a r a m a n k u
vlasništvo slavnog
Krste Tobdžije
iz Prve gružanske
divizije.
Vinuše se
na tanke grane
i počeše svojski
da tamane:
– Kruško, kruščice
svu noć te sanjam!
– Mogao bih te
ceo dan jesti!
– Ćutite, banuće
Krsteganja!
– Nek bane, pa će se
lepo provesti!
– ,,Divlje mačke" se
ne plaše čiče
što kao petao
kukuriče!
– ,,Divlje mačke"
imaju puške!
– Nadaju ,,šuške"
i beru kruške!
– ,,Divlje mačke"
nose mačeve
i deru starce
kao jarčeve!!!
I tada kruška
poče da gori
i da se ljulja
i pade tama
jer se dole
pod krošnjom stvori
Tobdžija Krle
sa roguljama:
– Aaa, tu li ste
došle, tičice.
Siđite malko
kod čičice!
Beračima
zastade dah
i kroz lišće
prostruja strah:
– Ono Krsta
ovog mi krsta!
– Beži!
– Skači!
– Šta ćemo, Simo?
– Skači ti
na one šiljce!
– Jedini spas je
da poletimo!
– Joj, pretvori nas
bože, u ptice!!!
– Tu sam ja vas
odavno čeko.
Prisešće vam
likino mleko!
Sima izvrte
oba džepa:
,,Nema je, ispala.
Ej, praćko, praćko!
Da si mi ti sad
praćkice lepa
ne bi nas
tako lako ufaćko!
Dole šiljato
gore visoko
DŽaba mu kruške
i sve mu džaba!"
Simi odjednom
zasija oko:
– Deco, kruške
Brza paljba!
I čim to reče
sručiše se
kruške na Krla
poput grada
i dok se starac
prenu i strese
Družina pršte
preko livada.
On steže rogulje
ljući od zolje
i stušti se za
Simom niz polje:
– Ovo je... da ti
pamet stane!
Platićeš mi
ti, klipetane.
Zapamtićeš ti
ko je Krsta.
Juriću te, znaj
sve do Trsta!
Sima preskoči
plastuljak sena
i doviknu mu
preko ramena:
– E, ne’š me stići
bre, Krle, pa da
pa da me juriš
do – Carigrada!
MOJE OČI KROZ SUZE VIRE
Tek u smiraj
naš junak prođe
poput poraženog
vojskovođe
kroz jabučare
poviše sela
pa siđe dole
u čaire
i napivši se
vode sa vrela
svrati kod male
pastirke Mire:
– Uh, da se slatko
po travi prućim.
Zar ti još nisi
otišla kući?
Mira pogleda
Simu kroz štriku
i vragolasto
zabaci kiku:
– Mi noćevamo
tu, u trlici...
– Koji – vi?
– Pa mi: ja, bato, deda.
Što je lepo
tišina, svici.
A ti si opet
nešto izgleda...
– Zamalo me
ne stiže Krle
veštice mu
na glavi vrle!
– Krle! Jao
opet si brao...
– Taman počeli
a on pod krušku
pa kad li nam
nadade ,,šušku"...
– I zar ti nisi
brži no starac?
– Vraga, kad skače
ko divojarac.
Da se ne zavrze
za neki glog
u jednom potoku
stiže, pa bog.
– Je l’ pao?
– Pade!
– A da ne pade?
– Bio bi pogreb
umesto svadbe!
– Kakve svadbe?
– Ne znaš... Pa, mene
mama i tata
’oće da žene!
Mira opet
zabaci kiku
i pogleda ga
stidno kroz štriku:
– Da žene! A, ovaj
hoćeš li mene?
Simi zabruja
popac u uhu
i šešir lepršnu
po vazduhu:
– Ja sam ’teo
al’ oni koče
Dovešće mi
neko devojče
krupno i zdravo
i, znaš, od sorte
koje će dobro
da mućka torte!
Devojčica
ubra maslačak
i razduva mu
beli oblačak:
– Ti to zbog torte.
Pa, ako, dela.
Kao da ja to
ne bih umela.
– Pa, ne bi, Miro
ti si još mala.
– Ako, ako...
Videćeš, vala
kad jednog dana
napravi Mira
tortu veću
od tvog šešira!
– Ih, od šešira.
Baš si ti mače.
Ona će da napravi
ko... ko bakrače!
– Ih, ko bakrače
Čudne mi cure.
Ja ću da napravim
tortu ko bure!
– Ona će veću.
Veeliku! Ama
ko ona tvoja
trla, bez krova!
– A ja ću, baš
za inat vama
da napravim tortu
sa pet spratova!
I devojčica
srdito mahnu
rukom, pa ode
kod svoga stada
a dečak trepnu
pljucnu, uzdahnu
i zapeva usred
cvetnih livada:
Moje oči kroz suze vire
što si mi gorak, slatki živote
Šta mi vredi torta bez Mire
šta mi vredi Mira bez torte?
KUPI JAJA KO ČUMA DECU
Sledećeg dana
diže se graja
po sokacima
i šorovima:
– Nema jaja!
– Pokrade jaja!
– Sima! Niko
drugi, do Sima!
– Meni deset!
– Meni dvadeset!
– Meni trideset!
– Meni pedeset!
– Poče i da
krade, zamlata!
– Pa, ne prave se
torte od blata!
– Sejo, moja
ono je kralo
otkako je
na zemlju palo!
– Ma nije, valjda
crna drugo?
– Nego šta je
Al’ neće dugo.
– Jao, je li
istina, žene
svega vam, da će
da ga – ožene?
– Nego šta!
– Ju, da l’ su šašavi!
– Ima da mu tuca
lukac na glavi!
– Treba da mu
razlupa pecu!
– Kupi jaja
ko čuma decu!
Sima sve to
sluša i tužan
bulji sa kruške
po čairima:
,,Eto ti, vidiš.
Ni kriv, ni dužan
a svi zinuli
Sima, pa Sima!
Što god im fali
sve ja kriv.
Čudi me, samo
kako sam živ.
Opet ću nekom
razbiti njušku.
Pazi, mačići
došli pod krušku.
Ma šta me briga
šta viču sove.
Meni je savest
mirna i čista.
Što da kradem
tuđe mućkove
kad nama svaki dan
,,nose" po trista.
Ne vredi više
buljiti oči.
Nema Mire.
Sad ću da skočim.
Sad ću da skočim
dole na mačad
pa nek sav prsnem
u paramparčad!
Nek se nažive
posle bez mene.
Šta su se, bog te
sve ove žene
samo na mene nakanile?
Nadule nosove
ko bobošare.
Daobgda im se nastanile
sve same lindre
u kokošare!
Eno je! Mira
Mirica! Mirić.
Gle, al’ leprša
kao leptirić!
E, sad neću
da skačem. O-pa
prođe me, bre
sva ona mora.
Neću da skačem
dok ne rascopam
još stotak glava
i prozora!"
Praćka se praćnu
od miline
i ču se krhka
staklena cika.
Sima se vinu
u visine
i zacvrkuta
iznad šljivika:
Da mi nije jedne Mire
ne bih znao za leptire
ne bih znao svice sjajne
na bubice zvane tajne.
Kad ja priđem bliže Miri
srce mi se razleptiri!
Neka priča šta ko hoće
ljubav ti je kao voće
kao torta s orasima
filovana uzdasima!
LJubav ti je kao praćka
što mi moje srce gaćka!
I, BOG TE MAZO, ŠTAGA JE CVEĆA
Uz smeh i graju
i cvrkut ptica
prođe i ova
bučna sedmica.
A kad prva
nedelja granu
i prosu svoje
praznične zvuke
Sima sa mamom
i tatom banu
pred kuću starog
pčelara Luke.
Pčelar Luka
s maskom na licu
pregledao je
jednu košnicu
i pevuckao
uz svirku pčela
neku veselu
poskočicu:
Kad god pčelar meda lacne
poneka ga pčela žacne!
Marko otvori
uska vratanca
i tek tad spazi
svog starog znanca:
– Dobar dan
tako svima!
– O, dobar dan
prijatelju!
– Nadate li se
vi gostima?
– Nadamo, nadamo.
Pa, u nedelju...
Sima kao
opčinjen stade
u šumi šeboja
i bele rade:
– I, bog te mazo
Štaga je cveća!
– Mamino sunce!
– Tatina sreća!
– Da mu uberem
jedan cvetić?
– Dela, dela.
Je l’ to naš zetić?
– ’Oćeš li šeboj?
– Lepša je bela...
– Ja bih karanfil!
– Dela, dela.
Imamo cveća
za pola sela!
– Daj mu i jedan
grozdić vrbene!
– I plavi zvončić!
– Ajde, bre, Sojka
šta si se splela
kog vraga, kao
koza u pruću.
Pozovi ovaj
narod u kuću!
– Ja! Oh, izvol’te.
Zbunih se, pusta.
Pa nisi ni ti
Luko, bez usta!
Što ih ti...
Svetog ti Save
skini već jednom
to sito s glave!
– Pazi, stvarno.
Eto ti... Ja se
zagovorio.
Juče me bile
izujedale
ko prase, pa se
sad bolje čuvam.
Izvoli, prile!
U tom trenutku
kroz prozorče
proviruckaše
šestore oči:
– Eno ga, eno!
– Joj, što je momče!
– Mogu iz mesta
da ga preskočim!
– Pa ako! Znam ja
da je vama
krivo što su
tata i mama
odlučili
mene da dadu!
– E, to je, da znaš!
– Imaće mlaaadu!
– A i jeste ti
dasa! Ko pužić.
– Što će to
da bude mužić!
– Prema svecu
i tropar.
– Što ćete da
budete par!
– Ćutite, čuće!
– Ne boj se, neće.
– Izgleda, mnogo
voli cveće.
– Kad vidi torte
ima da zine.
– Kaži mu da
obriše sline!
– Kakva pleća
pa hod, pa struk!
– Ko da odoli
takvim čarima!
– Možeš da ga
okačiš o kuk
pa da ga nosiš
po vašarima!
– Ta, ućutite
jezik presekle.
Kazaću mami
sve što ste rekle!
Tri devojke se
uz smeh i ciku
raspauniše
po sobičku.
A gosti uđoše
u punom sjaju
u jednu lepu
belu odaju.
Ćilimi, slike
lanjske budimke.
Starinski sat
na zidu kuca.
A na stolu
na stolu, jao
tri torte, kao
tri zlatna sunca!
Sima izbeči
četvore oči:
– I, ene, liko!
– Ćut! Sedi tu!
– Sve mi vodica
na usta toči.
– Strpi se malo.
,,Vidi ti nju.
Strpeo bih se
ja već nekako
da to nije
slatko, preslatko.
Da mi je samo
malko da gricnem.
Porastoše mi
tri zazubice!"
– Posedajte
gde vam je zgodno.
– Sedi ti, momče
ovde, slobodno.
– Ispekosme se
dovde, a ovde
ladovina
ko medovina!
– Pčelarska kuća
pa sve medeno
Daj taze vode
i meda, ženo.
– Da znate, samo
što nam je med.
Da ga sečeš
a ne da točiš.
Aj’, prvo Marka
takav je red.
Zagrebi, prile
nemoj da smočiš.
– Vala, i neću
ne brini za to.
Oohooo, ala se
žuti, ko zlato!
Ja sam ti, što viko
LJubo Bubac
ja sam ti veliki
medoljubac.
Šta ćeš lepše
mlad med i taza...
– Pa on, bre, liko
sve ono smaza!
Dosta je, ćale
treba i meni.
Ko se od nas
dvojice ženi!
– Srce moje
razborito!
Imamo meda
puno korito.
Možemo da te
svakoga dana
kljukamo medom
ko ćurana!
– Ja više volim
tortu... Al’, sad
kad nema kiše
valja i grad.
– Biće i torte.
Prijo, izvol’te.
– Ja ću malčice
na vr’ kaš’čice.
– More, zagrebi
ti to, zagrebi.
Za torte ti je
moja Nata
što kažu, majstor
od zanata!
Nazdravlje prijo.
Evo sad tebi.
Uzmi kašičicu
pa samo briši
i sve to lepo
počaklajiši.
– Bez brige! On je
za to, zaista
pravi pravcati
specijalita!
– Imaš ti neku
veću kaš’čicu?
– Imam, imam
kako da nemam.
– Daj de ti, Sojka
onu flašicu
da se mi kucnemo
i da gucnemo.
Zdrav budi, Marko
i dobro došo!
– Od boga zdravlje.
Bolje te našo!
Ooo-hooo-hooo
dobra raki’ca!
– Posle meda
valja kapljica.
– Ko melem. Elem
sve ide redom.
Kako si prošo
letos sa medom?
– Ova sezona
nije baš bila...
bagrem je cveto
prilično kasno.
Pa opet nekako
naciguljasmo
jedno pe-šes
stotina kila.
– Bravo! Baš mi je
milo i drago.
To ti je, brate
čitavo blago!
Sima oliza
čanak i štucnu:
– Što bi’ ja voleo
da budem pčelar!
Marko kašljucnu
a Luka zucnu:
– Pčelar je
najpametnija pčela!
Dok se sve druge
potucaju
po livadama
i kucaju
na zaključana
vratanca cveća
i buše šarena
neba drveća
dotle se pčelar
bezbrižno brčka
u viru meda
i sluša cvrčka.
Ja sam ti ovde
ko mali car.
Kad god zaželim
što je slatko, tu je.
Svaki je roj
moj orkestar,
kojim matica
diriguje!
– Čika Luko
reci ti nama
šta je to matica
i da li peca?
– Pa... matica je
mama pčelama.
I peca... kad je
naljute deca!
– Ako je pčelama
mama matica
ko je onda
njihov tatica?
– E, to ti ja
ne znam baš tačno
Ona to tako
nekako, sama.
Ja mislim da je
ona, jamačno
pčelama i
tata i mama!
– O bože, bože
kako to može?
– Ništa lasnije
niti krasnije.
– Dabome... Samo
u svemu tome
nešto mi nije
baš najjasnije!
DA PREĐEMO, DAKLE NA STVAR
Marko kinu
podiže štap
i ispi čašu
naiskap:
– More, Luko
ispisniče
batali ti te
pčelarske priče.
Nismo mi zato
od kuće pošli.
Pitaj ti nas
što smo mi došli.
– Samo polako.
Srkni još malko.
To ćeš mi ti sam
kazati, Marko.
– Oohooo! Da pređem
dakle, na stvar:
Kao što vidiš
ja sam već star.
A isto tako
i moja Jela.
Što si ti, ženo
čak tamo sela?
– Svejedno...
– Sedi ovde, kod čiče.
Valjda se ovo
i tebe tiče.
– Bože, Marko...
– Dela, dela!
uzviknu Sojka
i mama Jela
taman htede
da priđe bliže
kad Sima šapnu:
– Nešto mi gmiže
pod samom gušom!
– Dede, dušo!
Uh, sve ti džaba
bubašvaba!
– Joj! dreknu Sima.
– Ćut! ciknu mama.
Pritrča Sojka:
– Ček ja ću, čekaj!
I nasta prava
zavrzlama:
– Šta je?
– Ma, ništa!
Ima poneka
ali su vrlo...
– Joj, moje grlo!
– Mirne, mirne!
Samo da pirnem
pa će... Ne boj se
nema zube.
Eto ti, ode...
– Uh, gadne bube!
Bije mi srce
kao u bika.
– Pij malo voše.
Ček da te lika
povuče malko
za uši, sine.
– Neee! Eno još dve
bubetine!
Pazi, jedna se
po stolu šeće.
’Oće na tortu!
– Ne boj se, neće.
Ma, ’oće, liko
sunca mi! Ne daj!
– Smiri se neće...
– Ma ’oće! Gledaj
već se penje.
I, čudnog skota.
Eno još jedne.
E, ode torta!
– Dobro, Simo!
reče Marko.
– Neka buba
smiri se malko.
Imamo mi sad
preče stvari...
I, kažem, Luko
mi smo već stari.
A ti znaš naše
imovno stanje.
Puna kućica
dobro imanje.
Nije tu neki
veliki pos’o.
NJive oko kuće
bunar pred nosom.
Fale nam samo
ove dve stvari:
što nas je malo
i što smo stari.
Eto, to mi je
zadruga cela:
ja, moj sin Sima
i žena Jela.
Sin Sima mi je
još maloletan
ali je vrlo
bistar i spretan.
Pa smo ti ja
i moja Jela
tri noći i
tri dana cela
smišljali, smišljali
i razmišljali
i sve to precizno
proučili
i najzad, evo
odlučili
da jednog lepog
nedeljnog danca
kucnemo na
tvoja vratanca.
Evo, ona je tu
pa neka kaže
ako ja nešto
slučajno, lažem!
Mama Jela je
lomkala prste
i okretala
svoj žuti prsten:
,,E, kad on
počne da gudi
dođe ti lepo
da izludiš!"
– Bože, Marko
za ime sveta
šta vazdan zavrćeš
i zanovetaš
ko da ti je
vrag jezik spleo.
Reci već jednom
to što si hteo!
– S neba, pa – bup
u rebra, znači.
Moraš ti uvek
da mi tolmačiš.
Prgavija je
Luko, od zolje.
Govori ti
kad umeš bolje!
Luka reče:
– Sve mi je jasno.
Rekao je čovek
lepo i krasno.
Da se kucnemo.
Tako! Daj ruku.
Ja sam već dobio
tvoju poruku.
Nas dvojica se
fala bogu
poznajemo
od malih nogu.
Srećan sam i
presrećan, vala
što su se i deca
begenisala!
Po Božjoj, našoj
i njinoj želji
mi smo od danas
PRIJATELJI!
– Srećno bilo!
– Daj de još kilo!
– Čuješ li, sine?
– Čuješ li, Simo?
– Dede, sad da se
izljubimo!
I dok je Sima
češkao rame
i nestrpljivo
oštrio zube
pripiti očevi
i srećne mame
počeše da se
grle i ljube:
– Srećno!
– I cvetno!
– Ja sam znala!
Svu noć sam bele
konje sanjala!
– Ja sanjam: igra
kolo u raži...
– Još jednom, prijo!
– I triput, prile!
– Devojku vodimo
još danas!
– V a ž i !
– Sve tri su nam
lepe ko vile!
– To će Sima
da kaže, brate.
Nek izabere
koju god ’oće.
A svadba će
biti, da znate
čim ovršemo
i sazri voće!
– Nemoj ti
što se tiče nas
da čekaš ni šljivu
ni grozd, ni klas.
– Nama su puni
i tor i bure!
– Tu su i bošče
i boščice...
– A šifonjeri
za sve tri cure
puni su, do vrha
kao košnice!
– Sve tri su lepe
ko paunice!
– Sve tri su vrednice
i čistunice!
– A nisu prznice
ni neke maze
iako imaju
dobre miraze!
– Svaka ima
čitava stada
gubera, ćilima
i serdžada!
– Nata mi ima
ima mi Nata
raznoga ruva
za tri vajata!
– I nosi Nata
oko svog vrata
jedno đerdanče
od sto dukata!
– Još ću da dam
uz moju kćericu
i mašinicu
s i n g e r i c u !
– Nije što je
moja, i nije
da je ja falim
ali – što šije!
Sve sama kroji
i šije, ženo
i sve joj stoji
ko prišiveno!
– Sve tri su ko tri
dunje od zlata.
Ali, što jes’ – jes’
najbolja Nata!
– Eh, nemoj, Luko
sve su ti kćeri.
Ti, prile, ži’mi
sam izaberi.
– A, jok! To će
Sima! Pre svega
dosta je on nas
slušo, je l’ tako.
Sad ćemo mi da
slušamo njega.
Je l’ tako, Jelo?
– Tako je, Marko!
Sojka zbunjeno
mahnu rukom
i kriomice se
pogleda s Lukom:
– U redu... Naatooo
Dođite, zlato!
Sima je slamkom
čačkao zube:
,,Sad će da bude
tumbe-lumbe.
Odoše one
đavolje bube.
Malo im bilo
pod gušu, bog te
nego još pošle
pravo na torte.
Da su još malo
njuškale, vala
prisela bi im
ta bublja šala.
Tri torte, ko tri
buketa cveća
Ne znaš koja je
lepša i veća.
Mac, maac, tortice
Da li vi bar
znate kako vas
ja gledam željno.
Ženidba ti je
bogovska stvar.
Imam da se ženim
triput nedeljno!
Ko se ne bi
ženio, bog te
za tri prave
pravcate torte!
Ona prva je
sa čokoloadom.
Ona druga
izgleda, ima
u filu malo
margarina.
A ona treća
ona najveća
ona je, sunca mi
sa orasima!
I, da bi ovi
negde da odu
spuckao bih je
kao jagodu!"
Tada sinuše
zlatne iglice
i upadoše
tri dunduljice
rumene kao
tri poljske bulke:
– Dobar daaan!
– LJubim rukee!
– Fala... fala!
– Žive bile!
– Jesu l’ vam ove
bluze od svile?
– Ne! Od perlona!
– Baš su slatke!
Suknjice su vam
malo pokratke.
– I ja kažem
al’ one vole...
– E, pa, sad biraj
Simo, sokole!
– Tu su ti sve tri
nemoj da žmuriš.
– Kaži, koju ćeš?
Reci, pred svima!
Sima se prenu
i zajapuri:
– PA... JA BIH ONU
SA ORASIMA!
Zlatne iglice
još žešće zasjaše
i svi se naduše
i nasmejaše:
– Ko o čemu
baba o tučku!
– Pravo i kaže
Zeman je ručku!
– More, svaka mu
reč vredi zlata.
Ovu tortu je
pravila Nata.
Prema tome
je l’ da, Sojka
uz tortu ide
i – devojka!
– Pa jeste! Vidi
ti njega, samo.
Nato, srce
dođi ovamo.
Poljubi, lepo
svekra u ruku
i daj svekrvi
ovu jabuku.
Bucmasta cura
s ružom na čelu
pritrča pred
Marka i Jelu.
– E, baš ovak’u
snahu želimo!
– Ko breg! Mani te
starinske trice!
– Je li, liko...
– Šta je Simo?
– Smem li sad da je
malčice gricnem?
– Šta?! Vidi, vidi
ti vražju sortu!
Koga da gricneš?
– Ma, tortu, tortu!
– Aaa, ček još malo.
– E, neću! Jao
valjda sam dosta
danas čekao!
– I jesi, zetiću.
Zorice, smesta
da mi poslužiš
torticom zeta.
Vidiš da mi je
gladno ko pače.
Otfikari mu
podobro parče.
Curica priđe
a Sima reče:
– Daj de ti ovamo
to perorešče!
Ne znaš ti, još ti
bre, ne znaš mene.
Ja smažem celu
tortu, dok tre’neš!
Dečak se vinu
iz svog kutka
Torta mu polete
u susret sama
i već posle
dva-tri trenutka
on je lebdeo
među zvezdama.
Tri devojke su skakutale
oko njega i cvrkutale:
– Valja l’? Mi nismo
baš mnogo vične!
– Polako, zete
zadavićeš se!
– Koja je od nas
najlepša za vas?
Sima se plaznu
i diže vaznu:
,,Šta me gledaju
ko neke blese?"
– Pa, ne znam ni ja.
Sve tri ste slične
ko da ste ispale
ispod prese!
I dok su ga
nestašne cure
čerupale ko neko ćure
Sima zabruja
ko tamburica
sa zlatnim žicama
zazubica:
Kad se neka torta načne
razvedre se oči plačne
i svaka se kap na licu
pretvori u ljubičicu!
Bor’te se, bor’te
oko svake torte!
Ali ljubav kada prošeta
po tvom srcu kao lasta
dao bi sve torte sveta
za dva oka vragolasta!
Bućkajte sneg plavi
za torte ljubavi!
TOČI, MARKO, RAKICANCA DA NAPOJIM KONJA VRANCA
Uveče, kad je
žrvanj meseca
počeo biser
zvezda da melje
u avliji pred
Markovom kućom
puče puška i
buknu veselje:
Iii-ju-ju-ju! Iiiii-ju-ju!
– Daj de, gazda, bukliju!
– Toči, Marko
rakicanca
da napojim
konja vranca!
– Gde su ona
burad stara
puna meda
puna žara!
– Skidaj zvono
sa zvonara!
– Ima da imaš
i što nemaš!
– Sviraj, bre, svirče
nemo’ da dremaš!
Svirač:
Ja sam Braca s hiljadarca
ako koga to zanima
Ja navijam čigre igre
u srcu i tabanima!
– Toči! – viknu
Marko. – Kolji!
Mora da bude
svakom po volji!
Daj venac cveća
Beri te ruže!
Pootvarajte
svinjce i bačve!
Nek šiknu česme
šljivke i vinca!
I nek se čuje
do ravne Mačve
kako je Marko
Čolić iz Gruže
ženio svoga
sina jedinca!
I razleže se
svatovska pesma
kroz mesečeva
bela povesma:
Domaćine, otvori kapije
i dočekaj svojte i komšije!
Svekrvice, ostavi mašice
evo tebi željene snašice!
Mladoženja, mlado cveće naše
mladica ti sa prozora maše!
– Iiiiiiii ju-ju-ju-ju-ju!
Zgrte se celo
celcato selo
i zaklokota
rakijsko vrelo.
Sve zađevice
i sve svađe
prskoše za tren
u komađe.
Bleknu u toru
skiknu u svinjdžu
kreknu petao
u kokošinjcu.
Spade katanac
sa svake reze
Zagrokta harmonika
oko trpeze.
Sinuše svici
u svakoj glavi
i zagmizaše
pod kožom mravi.
Zaciktaše
cure i snaše
Prsti se hitro
isprepletaše.
Šareni vihor
svirke i buke
ponese kolo
okolo kruške.
– Opa, cupa,
nek se peni!
– Nek se zna
ko sina ženi!
– Srećna snaha
domaćine!
– Daj de ’vamo
raki’čine!
– Tresni, Koko
žešće, žešće!
– Sviraj, svirče
kukunješče!
Svirač Braca
peva i svira
i sve se vrcka
na jednom mestu
i vragolasto
ispod šešira
baca pogled
na nevestu:
Da ti dubim, da ti klečim
na stolu na dva stoparca
Dok te tešim, dok te lečim
oderem te kao jarca!
Mladoženja ko
po... kiso golub
pocupkivaše
s mladom u kolu.
A buljuk dece
skakuće kradom
za mladoženjom
i za mladom:
– Sićo!
– Simo!
– Stani menko!
– Mladoženja!
– Mladoženjko!
– Digo nos, dasa
što se ženi.
– Platićete
vi sutra meni!
– Mladoženja
mladoženja!
’Oće mlada da ti
ke... kestenja!
Sitne pare oči kvare
krupne pare slađe žare
Care, care, prvo plati
znam ja kol’ko ima sati!
Svirač Braca
peva i svira
iskićen parama
svuda po licu
i vragolasto
ispod šešira
kreska okom
na nevesticu:
Curo što me okom peckaš
imaš lokne ko šnenokle
Ako skoknem pa te cmoknem
tri dana ćeš da se smeškaš!
Razvi se kolo
uz ciku čaša
oko kuće
štale, salaša.
Svi pocupkuju
i podvriskuju
i motre kako
presmerna snaša
pogleda u
harmonikaša.
– E, jes ono
neki vrag!
– Baš je mio
baš je drag!
– Crna Koko
meni izgleda
da se mlada
s njim popogleda!
– Pa neće, valjda
da duva u gajde.
Od onog čvarka
nema joj vajde!
Simi se smrači
zvezdano veče:
,,Šta je dece,
a ja se mlatim..."
Pa se odjednom
pusti i reče:
– Igraj ti, sad ću
ja da se vratim!
Deca se sjatiše
sa svih strana
kao pevčevi
oko ćurana:
– Evo nam Sićka
mladoženjićka!
– Blago njemu!
– Imaš li tremu?
– Čik da čvrkneš
mladu u... bradu!
– Ne čikaj
Čičkucalo
razbiću ti
pljuckalo!
– Ima haljinče
sve na tufne!
– Teško Sićaćku
sa njom u mraćku!
– Kad zaspi, ti joj
ukradi štrufne
da napravimo
još koju praćku!
– Pis, Piljak! Može
neko da čuje.
– Ej, ajde da se
igramo – ,,uje"!
– Važi! Važi!
– Ti žmuriš, Simo!
– Mućak, Zričak
da se brojimo!
Ide miš
po polici
nosi tikvu
na guzici
Miš pade
tikva puče
ćos, ćos
Razbi
tebi N O S?
– Šiljak, Šiljak!!!
– Šiljak vam u... svima!
– Ima samo
među stogovima!
I jato dece
prhnu kroz cveće
što prosu svoje
mirisne čini
A stara kruška
zvecnu još žešće
đerdanom kola
na mesečini.
– Brže, Tozo
šta si se srozo!
– Polako, Mila
nemam ja krila!
– Šta samo cupkaš
u jednom mestu?
– Onaj vrag nešto
preža nevestu!
– Gde joj se dede
đuveglija?
– Otišo da se
igra delija!
– Može mlada
da mu strada!
– ’Oće snaša –
,,jarmonikaša"!
– Jesi vrag, Koko
cmoknem te u oko!
– Cmokneš ti mene
Tozo, mence
u jedno drugo
mestašcence!
– Iiiii-ju! Iiiii-ju-ju!
– Bukliju! Daj bukliju!
– Toči, Marko, rakicanca
da napojim konja vranca!
ŠTA OVI DOLE DREČE I SVIRE I PEKU OVNA – KAD NEMA MIRE
Rokće ,,Dolapa"
svadbari vrište
pljušti piće
i prašte puške
a mladoženja
Sima, potišten
šćućurio se
na vrhu kruške.
,,Prisešće meni
torta i ova
derendžijada
oko stolova"
Čas se kaje
čas misli da je
neki lep san
pun torti, snio:
Dve je pojeo
jednu doneo
kući... i tu se
p r o b u d i o .
I tuga mu je
na srce pala
jer to ne beše
ni san, ni šala.
Vriska se ori
gozba se sprema
Svi se skupili
a Mire nema.
I zato već sat
sa vršnih grana
on zuri preko
srebrnih međa
kao da mu je
ova zvezdana
noć odjedanput
pala na leđa.
,,Sve mi se nešto
vrti u glavi.
Šta ovi dole
skaču po travi
i što li džabe
dreče i svire
i peku ovna
kad nema Mire?
Naljutila se
ima i pravo
Neće mi više
reći ni zdravo
a kamo l’ da još
neki put ode
sa mnom u Gaj
u jagode.
I, što mi je
najžalije
sve to zbog one
Natalije.
Đavo je odneo
i nju i torte!"
– Siiimooo!!!
,,Ćude, neko me zove.
Kakvi su joj
obrazi, bog te
ko da je duvala
u me’ove.
Dao bih praćku
frulu od zove
i pristo bih da
sam torte mutim
samo da se nekako
spasem od ove
bede i da se
Mira odljuti!"
SILAZI, SINIŠA DA VODIŠ KOLO
Ključa veselje
ključaju lonci
Mirišu plećke
i zaponci.
Kuvar, s kutlačom
u ruci, javlja:
– Gotovo! Može
da se postavlja!
Presta gizdavo
kolo da veze
i svi se zgrtoše
oko trpeze:
– Opa, cupa
ko grom supa!
– Potamo se
malčice, grofe!
– Dajte mladence
na čelo sofre!
– Toči vino!
– Seci pečenje!
– NEMA NIGDE
MLADOŽENJE!
– Siiimooo!
– Sinišaaa!
– Gde li se krije?
– Tu je on, negde
sa decom...
– Nije!!!
– I mi ga tražimo
već dva sata!
– Nek ide Nata
neka ga ’vata!
Rasu se ova
vesela svita
po voćnjacima
i preko žita
pa se potom
svi bučno sliše
među stogove
sena i slama
i tu ga neki
primetiše
na vrhu kruške
među zvezdama.
– Eno ga, eno!
– Gde je, gde, more?
– Koji ga đavo
diže čak gore!
– Silazi, Simo!
– Vidim te, lolo!
– Silazi, Siniša
da vodiš kolo!
– Neće za inat
kad ga teramo!
– Silazi, Sićo
da večeramo!
– Neće da mrdne
ni malim prstom.
– Bež’te, dok nije
bilo ko s Krstom!
I dok je ova
svita, pripita
obigravala
oko kruške
dolete mama
Jela ko strela
i sve ih pobi
ko iz puške:
– Silazi, Simo
s te klete grane!
POBEŽE TI MLADA
CRNJANE!
Prostruja žamor
ko vetar šašom:
POBEŽE NATA
S HARMONIKAŠOM!
Marko pun bakrač
rakije prosu:
– Zar doživeh
i tu sramotu!
Sima se prenu
i strese rosu:
– Da nije, slučajno
odnela tortu?
Smeh se prosu
ko zreo žir
a onda naglo
zavlada mir.
Jelo se hladi
Svici obleću
stogove kao
srebrne dvorce
Čulo se kako
cvrčak u cveću
kotrlja svoje
zlatne praporce.
Iznad kuće,
kao maslačci
pojaviše se
beli oblačci:
Pljusnuše sitne
kapljice kiše
puče grom
i sevnu munja
i svatovi se
šćućuriše
ispod dunja
i svojih gunja...
EVO MENE, EVO I CURE
OTVARAJ, ĆALE, JOŠ JEDNO BURE
I baš tada
neki pas lanu
i škripnu kapija
a potom... potom
u tihu i pokislu
avliju banu
Mirin deda sa
ogromnom tortom.
Simi iščeze
tuga sa lica
pa slete s kruške
ko veverica:
– Deda Pajo
što si sam?
– Posla me Mira
znaš, da ti dam
ovu tortu
sa spratovima.
A, dobro, šta ti je
sa svatovima?
– Tu su, negde
A gde je ona?
– U trli, s bratom
nešto je bona.
Pirnu blag noćni
vetar, povi se
granje u kome
kapljice sjaje
pa granu mesec
i svatovi se
zgrtoše oko
torte i Paje:
– LJudi moji
toliku tortu
nisam video
u svom životu!
– Ringe-ringe-raja
došo deda Paja!
– Mila li ga maja
tu su naša jaja!
– Priznaj, ko je krao
sad si dolijao!
– Deda Pajo, Pajčence
daj nam po parčence!
Deda Paja:
– To smo ja i Mira
to smo ja i ona
Ne sme da se dira
dalje od poklona!
Sima polete
kao kroz san
mahnuvši svojim
plavim šeširom
i dok si pljesnuo
dlanom o dlan
upade u avliju
zajedno s Mirom:
– EVO MENE
EVO I CURE
OTVARAJ, ĆALE
JOŠ JEDNO BURE!
Kuljnu šarena
bujica graje
kao da je, kao da je
pukla neka
ledena brana.
Marko ožive:
– Ta, gde je nađe?
Jela je zagrli
sva razdragana:
– Ma, treba uvek
slušati mlađe!
– Tako je! Bravo
Simo, močino!
– Seci pečenje
Toči to vino!
Ali, opet
ne bi po želji
Tu behu Mirini
roditelji
Svi sada Simu
u zvezde kuju
al’ oni neće
ni da čuju:
– More, batal’te
vi to što znate!
– Znam da bi vi to
smućkali vešto!
– Ne može to
tek tako, Marko.
– Valjda se i mi
pitamo nešto!
– A šta bi vi to
hteli, na primer?
– Hoćete da je
date za kneza?
– Markov sin Sima
služi za primer!
– Nema mu ravna
u tri sreza!
– Sve je to tako
sve mi to znamo.
– I ništa protiv
toga nemamo.
– Posle dve-tri
godine, može
ali sad –
sačuvaj bože!
– Pa, neka deca
zajedno rastu!
– Ja sam još mlađi
doveo Nastu!
– Deda Pajo
reci ti nešto...
– Ja sam čovek
već ostario
ali, ako se
dečica vole
ja im ne bi’
ništa kvario.
LJudi digoše
graju još veću
Sima i Mira
stoje i trepću.
Deda Paja
spusti kulu
torte na sto
i zapali lulu.
Marko i Jela
radosno šire
ruke oko
Sime i Mire:
– Je li ti, mala garava!
– Molim...
– Voliš li ti mog Simu?
– ...Volim...
– A ti, Siniša, nju?
– Ko, ja? Bog te
Volim je više
nego sve torte!
– Bravo, vravo!
– Nosi te đavo!
– Seci pečenjce
za mladence!
– Šta njeni kažu?
– Slažu se...
– Ne slažu!
– More, batal’te
vi to što znate!
Tad kuvar Račo
mahnu kutlačom:
– Da ne bi ostali
mi bez večere
neka se dečica
sad lepo vere.
Proleti vreme
dok kažeš bradva
i još dva-tri
leta, pa – svadba!
– Tako je, brate!
– Živeo Rača
kralj lonaca i bakrača!
– Šta oni kažu?
– Slažu se, slažu!
– Šta ćemo sad
bez svirača?
– Kakav svirač
poskoči Marko.
– Kakav svirač
sunce mu žarko!
Šta će nam, šta će vam
šta će nam on
Samo da kreči
ovde ko pevac.
Komšija Tozo
trk za gramofon!
Ima, bre, da nam
svira – Krnjevac!
I opet buknu
pesma i grunu
prangija kroz noć
zlatorunu.
Poteče vino
oko kuće
i zamirisa
pečenje vruće.
Svi zaplivaše
u masnom jelu
ispruženih ruku
i vratova.
Sima i Mira
behu na čelu
Pred njima torta
sa pet spratova.
– Pet reda fila
Jesi ti sila!
– Da bi još jaja
veća bi bila.
– Sva si gnezda
opelješila...
– Ti si reko
da ne umem
i zato sam se
bila rešila
da je napravim
ili da umrem!
– Ja onda jedva
ostadoh živ
a eto... nisam
ni slutio...
– Znala sam da ćeš
ti biti kriv
ali.. ti si se
već odljutio.
– I crnje sam ja
knjige listao.
Ne obraćaj
ti na to pažnju
Pa ja bih, bre
Miro, pristao
da me zbog tebe
peku na ražnju!
– Druga će biti
lepša i veća.
– Kad ćeš da napraviš?
– Kad mi obećaš
da više nećeš
praviti puške
ni razbijati
ni krasti kruške.
– Miro, kunem se
kevom i ćaćkom:
ja se večeras
rastajem sa praćkom!
I on zažmirka
na levo oko
i šapnu: ,,Krle
diši duboko..."
I praćkica se
praćnu – i pršte
flaša u ruci
Tobdžije Krste.
– Crni Siniša!
– Ne brini ništa!
Krle poskoči
i zavrišta:
– Pun pogodak!
Evo ti ruka
starog vuka
iz Prvog puka
sa pet medalja
i sedam rana
iz slavnih dana
Kajmakčalana!
Svi podigoše
flaše i čaše
i kucnuše se
i zagrajaše.
Uto Krnjevac
poče da veze
i svi skočiše
iza trpeze.
Jela zagrli
buduću snašu
Marko nabode
mesec na flašu
pa skoči preko
prepunog stola
i uhvati se
na čelo kola:
– U kolo, Jelo
lučence belo!
Ima, klasa mi
da celo selo
ponapijamo
vinom i vrućom
i da tri danca
tabane glanca
svatovsko kolo
pred našom kućom!
Tada sva deca
kao leptiri
dolepršaše
Simi i Miri:
– Srećno!!!
– Hvala...
– I to od srca!
– Da vam ljubav
bruji ko česma!
– Ko će to da
počalabrca?
– MI, SVI ZAJEDNO
AL’ PRVO – PESMA!
I svi k torti
pružiše ruke
ko pruće u kom
razvigor struji
i poneše je
oko kruške
i zacvrkutaše
kao slavuji:
Blizu moje male kuće
ima jedno krupno brdo
u noć hladno, u dan vruće
i sa svih strana tvrdo.
To brdo je neki vrač
nadenuo ko kolač!
Prepleteno živucama
navezeno ptičicama
filovano gustim hladom
i sunčevim vodopadom.
Sto puta sam kazao
slatko bih ga smazao!
Kraj tog brda, izdaleka
teče jedna seka reka
Ona poji žedno krdo
i ogleda krupno brdo.
I njoj baš sad iz matice
proviruju tri zlatice
i prskaju svakog puža
svaki cvet i svaki klas.
Ta reka se zove Gruža
a to brdo – Talambas!

REČNIK MANJE POZNATIH REČI

Bakrač – bakarna posuca sa drškom
bataliti – razvaliti, pokvariti
bobošara – paprika za sarmu
begenisati – simpatisati
bošča – marama sa darovima
buklija – svatovska čutura
Vozi-rogozi – uzrečica
vrelo – izvor
Gajde – stari muzički instrument: svirala sa duvaljkom
gizdavo – kićeno
gunja – gornja muška odeća od sukna
Daća – posmrtna gozba
dubi – stoji na glavi
dunduljica – bucmasta devojčica
Đuveglija – mladoženja
Žacne – ubode, ujede (pčela i osica)
Zadeva – zadžarkuje, izaziva
zaponac – pečena nogica od jagnjeta
zazubice – želja, kad nešto mnogo želiš
zacilikaše – zaskičaše (prasići)
zlatica – krompirova buba
zolja – muva što peca stoku
Kicošluk – pomodarstvo
krakat – dugonog
krkljanac – velika gužva
Lacne – lizne, uzme malo
lindra – pogrdni izraz za lisicu
Matica – glavna pčela u košnici
mašice – metalni držač za žar
medenica – zvono koje nosi krupna stoka
meno – malo, malko
mehovi – sprava od kože za raspaljivanje žara u kovačnici
Nakanile – okomile, navalile
naćve – drveno korito za mešanje hleba
naciguljasmo – natočismo, nakupismo
Pastrma – sušeno meso
peca – vrsta bundeve (pošalica za ošišanu glavu)
povesmo – prerađeno vlakno od konoplje
prangija – starinska eksplozivna naprava kojom se označava početak veselja
preža – vreba, motri
prirudi – počne da zri
puor – pepeo
počaklajisati – pogrebati sve iz tanjira
počalabrcati – pojesti nešto, onako uzgred
Ražanj – motka za pečenje mesa
reza – zatvarač na vratima
rogulje – drvena alatka za dizanje sena i slame
ruvo – ruho, odelo
Singerica – mašina za šivenje
somun – vrsta hleba
stog – seno složeno u kupu
stožer – motka oko koje se slaže, dene, seno i slama
Tarapana – gužva, svađa
tor – zgradica za ovce
tropar – pesma koja se peva u crkvi u slavu nekog sveca
Uja – dečja igra
Čair – ograđena livada, veliki pašnjak
čili – nestaje
čarka – mala svađa, prepirka
Šeftelija – vinogradska breskva
šmiče – teško diše
štrika – čipka
štrufne – ženski gumeni držači za čarape