Sigmund Frojd - Psihologija mase i analiza ega

Post od **branko** » 19 Jun 2011, 09:56

Sigmund Frojd (1856 1939)

Psihologija mase i analiza ega

Preveo sa nemačkog Božidar Zec

I UVOD

Kada se pobliže razmotri, vrlo mnogo od svoje oštrine gubi suprotnost između individualne i socijalne psihologije (ili psihologije mase), suprotnost koja nam na prvi pogled može izgledati veoma značajnom. Doduše, individualna psihologija bavi se pojedincem i istražuje načine na koje on pokušava da zadovolji svoje nagone; ali samo retko i pod određenim uslovima ona je u stanju da zanemari odnose tog pojedinca prema drugim individuama. U duševnom životu pojedinca drugi se uvek pojavljuje kao uzor, kao objekt, kao pomagač ili kao protivnik, pa je zato individualna psihologija od samog početka i socijalna psihologija u tom proširenom, ali sasvim opravdanom smislu.
Odnos pojedinca prema roditeljima, brađi i sestrama, prema objektu svoje ljubavi, prema svom učitelju i prema svom lekaru, to jest svi odnosi koji su dosad bili glavni predmet psihoanalitičkog istraživanja imaju pravo da se smatraju socijalnim fenomenima, a tada su oni, ti odnosi, u suprotnosti s izvesnim drugim procesima koje smo nazvali narcističkim i u kojima zadovoljenje nagona izmiče, delimično ili potpuno, uticaju drugih ljudi. Dakle, suprotnost između socijalnih i narcističkih Blojler bi možda rekao: autističkih duševnih akata spada potpuno u oblast individualne psihologije i ne može se iskoristiti za odvajanje te psihologije od socijalne psihologije ili psihologije mase.
U pomenutim odnosima prema roditeljima, brađi i sestrama, prema voljenoj osobi, prema prijatelju, učitelju i lekaru pojedinac je pod uticajem samo jedne osobe ili vrlo malog broja osoba, od kojih je svaka postala veoma važna za njega. Naučnici su se sada navikli da, kada govore o socijalnoj psihologiji ili psihologiji mase, zanemare te odnose i da kao predmet istraživanja izdvoje istovremeni uticaj velikog broja ljudi na pojedinca, ljudi s kojima je on nečim povezan, dok mu oni inače mogu u mnogo čemu da budu strani. Psihologija mase bavi se, dakle, pojedincem kao članom plemena, naroda, kaste, staleža, institucije, ili kao sastavnim delom ljudske gomile koja se u određenom trenutku organizuje radi određenog cilja. Posle tog kidanja prirodne veze pojmljivo je bilo što se pojave koje se pokazuju pod tim posebnim uslovima, smatraju ispoljavanjima posebnog, dalje nesvodivog nagona, socijalnog nagona ćegk ttpkg, $goir ttL koji ne dolazi do izražaja u drugim situacijama. Mi, međutim, možemo prigovoriti kako nam je teško da broju pripišemo značaj tako velik da bi jedino on, broj, bio u stanju da u čovekovom duševnom životu probudi nov nagon koji inače nije uključen u igru. Naše očekivanje usmereno je, dakle, prema dve druge mogućnosti: da socijalni nagon ne može da bude izvoran i nerazloživ, i da se počeci njegovog formiranja mogu naći u užem krugu, na primer: u porodici.
Psihologija mase, iako tek u povoju, obuhvata jošnepregledno mnoštvo pojedinačnih problema i stavlja pred istraživača bezbrojne zadatke koji dosad nisu još ni jasno razdvojeni jedan od drugog. Sama klasifikacija raznih formi mase i opis psihičkih fenomena proizvedenih tim formama iziskuju veliki utrošak posmatranja i prikaza i već su doveli do nastanka obimne literature. Svako ko ovaj mali spis uporedi s velikim obimom psihologije odmah će pogoditi da se ovde od celog materijala razmatra samo nekoliko tačaka. I zaista, tu se nalazi samo nekoliko pitanja koja su naročito zanimljiva za duboka psihoanalitička istraživanja.

II

LE BONOV OPIS DUŠE MASE
Čini mi se da je celishodnije početi ne s definicijom već s ukazivanjem na oblast pojava, a zatim iz te oblasti izdvojiti nekoliko naročito upadljivih i karakterističnih činjenica od kojih može da počne naše istraživanje. Da bismo postigli te dve stvari, poslužićemo se izvodima iz Le Bonove knjige Psihološja gomile, knjige koja je s pravom postala čuvena.
Da sebi još jednom predočimo stanje stvari: ako bi psihologija koja se bavi pojedinčevim predispozicijama, nagonima, motivima, namerama, zatim njegovim postupcima i njegovim odnosima s ljudima koji su mu najbliži, ako bi, dakle, ta psihologija potpuno rešila svoj zadatak i objasnila sve te uzajamne zavisnosti, onda bi se ona odjednom našla pred novim nerešenim zadatkom. Ona bi morala da objasni iznenađujuću činjenicu da pod određenim uslovom ta individua, koja joj je postala razumljiva, oseća, misli i postupa sasvim drugačije nego što se od nje očekivalo, i da taj uslov jeste njeno uključenje u gomilu ljudi koja je stekla svojstvo „psihološke mase". Ali, šta je „masa"? Kako ona stiče sposobnost da tako presudno utiče na duševni život pojedinca? I u čemu se sastoji duševna promena koju ona nameće pojedincu?
Davanje odgovora na ta tri pitanja jeste zadatak teorijske psihologije mase. Najbolji način da se taj zadatak reši, očigledno je da se pođe od trećeg pitanja. Građu za psihologiju mase daje posmatranje pojedinčeve promenjene reakcije; svakom pokušaju objašnjenja mora da prethodi opis onog što treba da se objasni.
Sada dajem reč samom Le Bonu. On kaže: „U psihološkoj masi najčudnije jeste sledeće: ma kakve bile individue koje je sačinjavaju, ma koliko slični ili neslični bili njihov način života, zanimanje, njihov karakter ili njihova inteligencija, one već samim tim što su se pretvorile u masu poseduju kolektivnu dušu koja ih prisiljava da osećaju, misle i postupaju sasvim drugačije nego što bi svaka od njih ponaosob osećala, mislila i postupala. Postoje ideje i osećanja koji se samo kod individua povezanih u masu pojavljuju ili pretvaraju u postupke. Psihološka masa jeste provizorno biće koje se sastoji od heterogenih elemenata što su se na trenutak povezali jedan s drugim, baš kao što ćelije organizma sačinjavaju novo biće sa svojstvima potpuno drugačijim od svojstava pojedinačnih ćelija" (str. 13).
Dajemo sebi slobodu da Le Bonovo izlaganje prekidamo svojim opaskama. Prva od njih glasi: ako individue u masi obrazuju jedinstvo, mora da postoji nešto što ih povezuje, a to vezivo moglo bi da bude upravo ono što je karakteristično za masu. Le Bon, mećutim, ne daje odgovor na to pitanje; on razmatra promenu individue u masi i nju, tu promenu, opisuje izrazima koji se dobro slažu s osnovnim pretpostavkama naše dubinske psihologije.
„Lako je utvrditi koliko se individua koja pripada masi razlikuje od izolovane individue, ali nije tako lako otkriti uzroke te razlike.
Da bi se bar u izvesnoj meri pronašli ti uzroci, treba se najpre setiti činjenice koju je otkrila savremena psihologija, da ne samo u organskom životu već i u intelektualnim funkcijama dominirajuću ulogu imaju nesvesni fenomeni. Svesni duhovni život predstavlja samo vrlo mali deo u porećenju s nesvesnim duševnim životom. Najtananijom analizom, najoštrijim posmatranjem dolazi se samo do malog broja svesnih motiva duševnog života. Naši svesni postupci potiču iz nesvesnog supstrata stvorenog naročito uticajima nasleća. Taj supstrat sadrži bezbrojne tragove predaka, tragove koji sačinjavaju dušu rase. Iza priznatih motiva naših postupaka postoje, nema sumnje, skriveni razlozi koje ne priznajemo, a iza tih skrivenih razloga nalaze se još skriveniji razlozi, koji nam nisu ni poznati. Veći deo naših svakodnevnih postupaka jeste samo rezultat skrivenih motiva, motiva koje ne primećujemo“ (str. 14).
U masi, po Le Bonovom mišljenju, nestaju individualne tekovine pojedinaca, a time iščezava njihov osobeni karakter. Rasno nesvesno stupa u prvi plan; ono što je heterogeno tone u ono što je homogeno. Mi bismo rekli: psihička nadgradnja, koja se kod pojedinaca tako različito razvila, biva uklonjena, obesnažena, pa se na taj način ogoljuje (aktivira) nesvesni temelj, koji je jednak kod svakoga.
Tako bi nastao prosečan karakter individua koje sačinjavaju masu. Le Bon, mećutim, veruje da one pokazuju i nova svojstva koja ranije nisu imale, i traži razlog za to u tri različita momenta.
„Prvi od tih uzroka sastoji se u tome da u masi, već i zbog same njene veličine, individua stiče osećanje neodoljive moći koje joj dopušta da se prepusti nagonima koje bi, da je sama, morala da obuzdava. Za njihovo obuzdavanje biće utoliko manje povoda što anonimnost, a samim tim i neodgovornost mase, dovodi do potpunog iščezavanja osećanja odgovornosti koje koči individue" (str. 15).
Sa svog stanovišta ne bi trebalo toliki značaj da pripisujemo pojavi novih svojstava. Za nas bi bilo dovoljno da kažemo da u masi individua dospeva u situaciju koja joj dopušta da odbaci potiskivanja svojih nesvesnih nagona. Naizgled nova svojstva koja individua tada pokazuje jesu upravo ispoljavanja tog nesvesnog, u kojem se, u začetku, sadrži sve zlo ljudske duše; bez napora razumemo iščezavanje savesti ili osećanja odgovornosti u toj situaciji. Davno smo rekli da jezgro takozvane savesti jeste „socijalna strepnja".1
„Drugi uzrok, zaraznost, takođe pogoduje ispoljavanju specijalnih karakteristika kod mase i određivanju njihove usmerenosti. Zaraznost je fenomen koji je lako konstatovati, ali ga je teško objasniti; to je fenomen koji treba svrstati u red hipotetičkih fenomena, čijem proučavanju odmah pristupamo. U gomili svako osećanje je zarazno, svaka je radnja zarazna, i to u tolikoj meri da individua vrlo lako svoj lični interes žrtvuje zajedničkom interesu. Reč je o sposobnosti koja je sasvim suprotna individuinoj prirodi, i individua je pokazuje samo onda kad je sastavni deo mase" (str. 16).
Na toj poslednjoj rečenici kasnije ćemo utemeljiti jednu važnu pretpostavku.
„Treći i najvažniji uzrok uslovljava kod individua koje pripadaju masi posebna svojstva sasvim suprotna svojstvima izolovane individue. Ovde imam u vidu sugestibilnost, a pomenuta zaraznost jeste, uostalom, samo posledica sugestibilnosti.
Da bi se razumela ta pojava, treba se prisetiti izvesnih novih otkrića u fiziologiji. Mi sada znamo da pomoću raznih procedura čovek može da bude doveden u takvo stanje da se posle gubitka svoje celokupne svesne ličnosti potčinjava svim sugestijama onoga ko mu je oduzeo svest o njegovoj ličnosti, i da izvodi radnje koje su u apsolutnoj suprotnosti s njegovim karakterom i navikama. Čini se da vrlo pažljiva posmatranja pokazuju da individua koja je neko vreme sastavni deo aktivne mase ubrzo usled zračenja koja potiču od te mase, ili iz nekog drugog razloga koji nam je nepoznat dospeva u posebno stanje, vrlo slično fascinaciji u koju hipnotisani pada pod uticajem hipnotizera... Svesna ličnost potpuno je iščezla; nedostaju volja i sposobnost razlikovanja; sva osećanja i sve misli usmereni su u pravcu koji je odredio hipnotizer.
Takvo je otprilike i stanje individue koja pripada psihološkoj masi. Ona više nije svesna svojih radnji. Kao i kod čoveka pod hipnozom, tako i kod nje izvesne sposobnosti mogu da se ukinu, a da se druge istovremeno povećaju do najvišeg stepena. Pod uticajem sugestije ona s neodoljivom silinom izvodi određene radnje. Ta silina kod mase još je neodoljivija nego kod hipnotizovanog čoveka, jer sugestija, koja je jednaka za sve individue, jača usled uzajamnog delovanja" (str. 16).
„Prema tome, glavna obeležja individue koja se nalazi u masi jesu sledeća: iščezavanje svesne ličnosti, dominacija nesvesne ličnosti, usmeravanje misli i osećanja u istom pravcu pomoću sugestije i zaraze, tendencija prema neodložnom ostvarivanju sugerisanih ideja. Individua nije više ona sama, ona je postala bezvoljni automat" (str. 17).
Taj citat naveo sam tako podrobno da bih pokazao da Le Bon stanje individue u masi zaista proglašava hipotetičkim stanjem, a ne samo da ga
1 Izvesna razlika između Le Bonovog i našeg shvatanja potiče otuda što se njegov pojam nesvesnog ne poklapa sasvim s pojmom prihvaćenim u psihoanalizi. Le Bonovo nesvesno sadrži pre svega najdublja obeležja duše rase, koja za individualnu psihoanalizu nema sgvarnog značaja. Mi, doduše, ne previđamo da jezgro ega (id, kako sam ga kasnije nazvao), kome pripada „arhaično nasleđe" ljudske duše, da, dakle, to jezgro jeste nesvesno, ali, osim toga, mi izdvajamo „nesvesno pogisnuto", koje je proisteklo iz dela tog nasleđa. Taj pojam pogisnutog ne može se naći kod Le Bona upoređuje s takvim stanjem. Nemamo nameru da tu protivrečimo, ali želimo ipak istaći da dva poslednja uzroka promene pojedinca u masi (zaraza i povišena sugestibilnost) očigledno nisu istorodna, pošto zaraza treba da bude i manifestacija sugestibilnosti. Čini nam se da ni učinci obaju momenata nisu oštro razdvojeni u Le Bonovom tekstu. Možda ćemo najbolje protumačiti ono što Le Bon kaže ako zarazu povežemo s delovanjem pojedinačnih članova mase jednog na drugog, a na neki drugi izvor ukažemo kada je reč o onim fenomenima hipnotičkog uticaja koje on izjednačava s pojavama sugestije u masi. Ali, na koji izvor? Tu primećujemo očiglednu prazninu: kod Le Bona se ne pominje glavni element tog poređenja, ne pominje se, naime, lice koje u odnosu na masu igra ulogu hipnotizera. Pa ipak, on pravi razliku između tog neobjašnjenog fascinirajućeg uticaja i zaraznog delovanja koje pojedinci vrše jedan na drugog i kojim se pojačava prvobitna sugestija.
Navodimo još jedno važno stanovište s kojeg možemo ocenjivati individuu koja pripada masi: “Štaviše, zbog pukog pripadanja organizovanoj masi čovek se spušta nekoliko stepenica na lestvici civilizacije. Izolovan, on je možda bio obrazovana individua, u masi on je varvarin, to jest nagonsko biće. On poseduje spontanost, žestinu, divljačnost, a takođe entuzijazam i heroizam primitivnih bića" (str. 17). Le Bon se zatim posebno zadržava na slabljenju intelektualne sposobnosti koje pojedinac doživljava kada se utopi u masu.2
Ostavimo sada pojedinca i okrenimo se opisu duše mase koji daje Le Bon. U toj duši nema nijednog elementa čije bi izvođenje i klasifikovanje pričinjavali poteškoće psihoanalitičaru. Le Bon nam sam pokazuje put tako što nam skreće pažnju na njeno podudaranje s duševnim životom primitivaca i dece (str. 19).
Masa je impulsivna, promenljiva i iritabilna. Nju gotovo isključivo vodi nesvesno.3 Impulsi kojima se povinuje masa mogu, već prema okolnostima, da budu plemeniti ili svirepi, junački ili kukavički, ali u svakom slučaju oni su toliko zapovednički da do izražaja ne dolazi lični interes, čak ni interes samoodržanja (str. 20). Masa ništa ne radi s razmišljanjem. Čak i ako nešto ona želi strasno, to nikad ne traje dugo, jer je nesposobna da bude istrajna. Ona ne trpi odlaganje u postizanju onog što želi. Ona se oseća svemoćnom; za pojedinca u masi nestaje pojam nemogućeg.4
Masa je lakoverna i vrlo podložna uticaju; ona je nekritična; za nju ne postoje neverovatne stvari. Ona misli u slikama koje asocijativno izazivaju jedna drugu (baš kao što to biva kod pojedinca kada slobodno mašta) i čije slaganje sa stvarnošću ne proverava nikakva racionalna instancija. Osećanja mase uvek su vrlo jednostavna i vrlo preterana. Masa, dakle, ne poznaje ni sumnju ni neizvesnost.5
2 Uporedi Šilerov distih: „Svako, posmatran pojedinačno, jeste podnošljivo pametan i pronicljiv; // Kada su t sog
roge, odmah ćete misliti da je glupak.“
3 „Nesvesno" Le Bon upotrebljava ispravno u deskriptivnom smislu, kada ono ne znači samo „potisnuto".
4 Up. „Apšštib, MaJ>1e ipd A11tasć1 deg Oedapkep" u: To1et ipL Taoi.
5 U tumačenju snova, kojima zaista imamo da zahvalimo za svoja najbolja saznanja o nesvesnom duševnom životu, držali
smo se tehničkog pravila: zanemariti sumnju i neizvesnost u priči sna i tretirati svaki element manifestnog sna kao jednako izvestan. Sumnju i neizvesnost izvodimo iz uticaja cenzure, kojoj podleže rad sna, i pretpostavljamo da primarne snovne misli ne poznaju sumnju i neizvesnost kao kritički efekat. Kao sadržaji, one, naravno, mogu, kao i sve drugo, da se pojave u ostacima dana koji vode ka snu (v. TgaitAeiŠp%, 7. izdanje, 1922, str. 386).
Ona odmah ide do krajnosti; izrečena sumnja odmah se kod nje pretvara u neospornu izvesnost, a klica antipatije u divlju mržnju (str. 32)6
Sama sklona svim krajnostima, masa reaguje samo na prekomerne nadražaje. Ko hoće na nju da deluje, ne treba da logički odmerava svoje argumente; treba da slika najjačim bojama i da ponavlja uvek isto.
Pošto nije u nedoumici šta je istinito a šta lažno i pošto je, štaviše, svesna svoje velike snage, masa je isto tako netolerantna kao što je i podložna autoritetu. Ona uvažava silu, i na nju samo umereno može da deluje dobrota, koja za nju predstavlja isključivo oblik slabosti. Ono što ona zahteva od svojih junaka jeste snaga, čak nasilje. Ona hoće da njom vladaju i da je tlače, hoće da se boji svoga gospodara. U osnovi potpuno konzervativna, ona oseća veliko gaćenje prema svim novinama i naprecima i ima bezgranično strahopoštovanje prema tradiciji (str. 37).
Da bi se ispravno sudilo o moralnosti mase, mora se uzeti u obzir činjenica da kod ljudi stopljenih u masu nestaju sve individualne inhibicije i bude se, radi slobodnog zadovoljavanja, svi okrutni, brutalni, destruktivni instinkti, koji u pojedincu dremaju kao relikt davnih vremena. Ali pod uticajem sugestije masa je sposobna i za veliko odricanje, nesebičnost, predanost idealu. Dok je kod izolovane individue lična korist gotovo jedini motiv, ona je kod mase vrlo retko dominantna. Može se govoriti o podizanju pojedinčevog moralnog nivoa pod uticajem mase (str. 39). Dok je intelektualna sposobnost mase uvek duboko ispod pojedinčeve intelektualne sposobnosti, etičko ponašanje mase može pojedinčev moralni nivo i da visoko premapguje i da se duboko sroza ispod njega.
Neke druge crte u Le Bonovom prikazu potvrćuju opravdanost identifikovanja duše mase s dušom primitivca. Kod mase mogu najoprečnije ideje da postoje jedna pored druge i da podnose jedna drugu, a da iz njihove logičke protivrečnosti ne proistekne konflikt. Ali to nalazimo i u nesvesnom duševnom životu pojedinaca, dece i neurotičara, kao što je već davno dokazala psihoanaliza.7
Zatim, masa je potčinjena zaistamagičnoj moći reči; u duši mase reči mogu da izazovu najstrašnije bure, a mogu i da stišaju te bure (str. 74). „Razumom i argumentima ne može se povesti borba protiv izvesnih reči i
6 Ista ekstremna i bezmerna intešifikacija svake emocije pripada takođe dečjem afektivnom životu i ponovo se
sreće u snovnom životu, gde zahvaljujući unesvesnomdominirajućoj izolaciji pojedinačnih emocija blaga ljutnja doživljenatokomdana dolazi do izražaja kao želja da umre krivac, ili zrnce nekog iskušenja postaje povod zločinačkom postupku prikazanom u snu. O tome Hans Zaks ima lepu opasku: „Ono što nam san kaže o našim odnosima prema sadašnjosti (realnosti) mi zatim želimo da potražimo i u svojoj svesti, i ne smemo se čuditi ako otkrijemo da čudovište koje smo videli ispod uveličavajućeg stakla analize, izgleda kao infuzorija" (v. ĆaitLeiŠp§, 7. izdanje, str. 457).
7 Kod malog deteta, na primer, ambivalentni emocionalni stavovi prema osobama koje su mu najbliže postoje dugo jedan
pored drugog, a da ovaj ili onaj emocionalni stav ne osujećuje suprotan emocionalni stav u njegovom ispoljavanju. Ako najzad dođe do konflikta među njima, taj se konflikt često razrešava tako što dete menja objekt i premešta jednu od ambivalentnih emocija na objektzamenu. I iz istorije razvoja neuroze kod odraslog čoveka može se saznagi da potisnuta emocija često opstaje dugo vremena u nesvesnim ili čak svesnim fantazijama, čijisadržaj, naravno, direkgno protivreči vladajućoj tendenciji, a da ipak ta suprotnost ne navodi ego da preduzme mere progiv onog što je on, ego, odbacio. Fantazija se dosta dugo toleriše, sve dok iznenada, obično usled porasta afektivne kateksije fantazije, ne izbije konflikt, sa svim svojim posledicama, između nje i ega.
U procesu razvoja deteta u zrelu odraslu osobu dolazi do sve šire integracije njegove ličnosti, do objedinjavanja pojedinačnih nagona i stremljenja, koji su u njemu rasli nezavisno jedan od drugog odnosno jedno od drugog. Sličan proces u oblasgi seksualnog života već nam je dugo poznat kao objedinjavanje svih seksualnih nagona u definigivnu genitalnu organizaciju (Lgeg ANjapŠipdžp šg IehiaŠeope, 1905). Štaviše, da je ujedinjavanje ega podložno istim osujećenjima kao i ujedinjavanje libida, pokazuju mnogobrojni poznagi primeri, kao, recimo, primer istraživača prirode koji su sačuvali svoju veru u Bibliju, i drugi slični primeri. Razne mogućnosgi kasnijeg raspada ega čine posebno poglavlje psihopatologije.
formula. Pred masom one se izgovaraju svečano, i odmah se na licima pojavljuje izraz poštovanja, a glave se klanjaju. Mnogi ih smatraju prirodnim silama ili natprirodnim moćima" (str. 75). S tim u vezi setimo se samo tabua imena kod primitivaca, setimo se magičnih sila koje oni pripisuju imenima i rečima.8
I na kraju, masa nikad nije žudela za istinom. Masa zahteva iluzije, i ona ne može bez njih. Kod nje nerealno uvek ima prednost nad realnim; na nju nestvarno deluje gotovo isto tako jako kao i stvarno. Ona je očigledno sklona da ne pravi razliku između toga dvoga (str. 47).
Na tu prevlast fantazije i izneispunjenihželjaponiklih iluzija mi smo ukazali kao na određujući činilac u psihologiji neuroza. Otkrili smo da za neurotičare ne važi obična objektivna realnost, već da za njih važi psihička realnost. Otkrili smo da se simptom histerije temelji na fantaziji umesto na ponavljanju stvarnog doživljaja, a da osnova svesti o krivici kod prisilne neuroze jeste zla namera koja se nikad ne realizuje. Da, baš kao u snovima i hipnozi, tako i u duševnoj aktivnosti mase ispitivanje realnosti uzmiče pred snagom afektivno obojenih želja.
Ono što Le Bon kaže o vođama masa manje je iscrpno i ne omogućuje nam da tu tako jasno uočimo zakonitost. On misli da čim se živa bića okupe u izvesnom broju, svejedno da li je reč o krdu životinja ili gomili ljudi, ona se instinktivno potčinjavaju autoritetu predvodnika (str. 86). Masa je poslušno krdo koje ne može da živi bez gospodara. Ona toliko želi da bude poslušna da se instinktivno potčinjava svakom ko sebe naimenuje za njenog gospodara.
Iako na taj način potreba mase ide u susret vođi, on ipak toj potrebi mora da odgovara svojim ličnim svojstvima. On sam mora da bude fasciniran nekom jakom verom (nekom idejom) da bi u masi probudio veru; on mora da ima jaku, imponujuću volju, koju od njega prima bezvoljna masa. Le Bon zatim govori o raznim vrstama vođa i o sredstvima kojima oni deluju na masu. Uopšte uzev, on smatra da vođe postaju značajne zahvaljujući idejama u koje oni sami fanatično veruju.
Štaviše, tim idejama kao i vođama on pripisuje tajanstvenu i neodoljivu moć, koju zove „prestiž". Prestiž je vrsta vlasti koju nad nama ima neka individua, neko delo ili neka ideja. Ta vlast potpuno parališe našu kritičku sposobnost i ispunjava nas divljenjem i poštovanjem. Ona očigledno izaziva osećanje koje je slično fascinaciji u hipnozi (str. 96).
Le Bon razlikuje stečeni, ili veštački, i lični prestiž. Prvi se, kada je reč o ljudima, stiče zahvaljujući imenu, bogatstvu ili ugledu, a kada je reč o shvatanjima, umetničkim delima itd., on proističe iz tradicije. Pošto u svakom slučaju taj prestiž ima svoje korene u prošlosti, on nam neće mnogo pomoći da razumemo taj zagonetni uticaj. Lični prestiž ima samo mali broj ljudi, koji zahvaljujući njemu postaju vođe; taj prestiž jeste razlog što im se potčinjava svako kao da je začaran. Ali svaki prestiž zavisi i od uspeha, i gubi se u slučaju neuspeha (str. 103).
Mi nemamo utisak da je Le Bon uspeo da ulogu vođa i važnost prestiža potpuno uskladi sa svojim sjajnim opisom duše mase.

III

DRUGI POGLEDI NA KOLEKTIVNI DUŠEVNI ŽIVOT

Le Bonovim opisom poslužili smo se kao uvodom zato što se u naglašavanju nesvesnog duševnog života tako lepo podudara s našom psihologijom. Sada, međutim, moramo dodati da zapravo nijedna od tvrdnji toga autora ne donosi ništa novo. Sve negativno i diskreditujuće što on kaže o manifestacijama duše mase, već su drugi pre njega rekli isto tako određeno i isto tako neprijateljski, i sve to u istom duhu, od najranijih vremena, ponavljaju mislioci, državnici i pesnici.9 Obe teze koje sadrže Le Bonove najvažnije poglede, ona o kolektivnoj inhibiciji intelektualnog funkcionisanja i ona o pojačavanju afektivnosti u masi, formulisao je Zigele samo malo pre njega.10 U stvari, Le Bonu pripadaju samo poređenje s duševnim životom primitivaca i ono što je rekao o nesvesnom, ali i jedno i drugo često su doticali mnogi pre njega.
Štaviše, opis i ocena duše mase, kako su ih dali Le Bon i drugi, vrlo često su podvrgavani kritici. Nema sumnje da su oni ispravno posmatrali sve gorepomenute fenomene duše mase, ali mogu se primetiti i druge, upravo suprotne manifestacije oblikovanja mase, koje nas navode da mnogo više cenimo dušu mase.
Sam Le Bon bio je spreman da prizna da u određenim okolnostima moralnost mase može biti viša nego moralnost pojedinaca koji je sačinjavaju, i da su samo kolektivi sposobni za visok stepen nesebičnosti i predanosti.
„Dok je kod izolovane individue lična korist gotovo jedini motiv, ona je kod mase vrlo retko dominantna" (str. 38).
Drugi istraživači ističu da u stvari tek društvo propisuje pojedincu norme moralnosti, dok pojedinac po pravilu zaostaje, na ovaj ili onaj način, iza tih visokih zahteva. Oni ističu još nešto: da se u izuzetnim okolnostima u kolektivu pojavljuje entuzijazam, koji je omogućavao najveličanstvenije masovne podvige.
Što se intelektualnog rada tiče, ostaje, doduše, činjenica da je za velike odluke u mišljenju, za značajna otkrića i za rešenja problema sposoban samo pojedinac koji radi u samoći. Ali i duša mase sposobna je za genijalna duhovna dela, kao što to dokazuje pre svega sam jezik, zatim narodna pesma, folklor i sl. A osim toga, ostaje otvoreno pitanje koliko pojedinačni mislilac ili pesnik duguje podsticajima mase u kojoj živi, i da li je on nešto više nego dovršilac duševnog rada u kojem su i drugi učestvovali.
S obzirom na te oštre protivrečnosti, čini se da rad u oblasti psihologije mase ne može da da nikakve rezultate. Međutim, tu je lako naći izlaz. Verovatno su u pojam „mase" bile uključene vrlo različite tvorevine, koje je potrebno razgraničiti. Tvrdnje Zigelea, Le Bona i drugih odnose se na nedugovečne mase, koje se zbog nekog prolaznog interesa brzo formiraju od raznih individua. Sasvim je očigledno da su na radove tih autora uticale karakteristike revolucionarnih masa, pre svega iz perioda velike Francuske revolucije. Suprotne tvrdnje potiču iz uvažavanja onih stabilnih masa ili društvenih grupa u kojima ljudi provode svoj život i koje se ovaploćuju u institucijama društva. Mase prve vrste postavljene su, takoreći, na mase druge vrste, baš kao što su na moru kratki ali visoki talasi postavljeni na duge talase.
Makdugal u svojoj knjizi Tće Sgoir M1pL (Kembric, 1920) polazi od iste, gorepomenute protivrečnosti i nalazi rešenje te protivrečnosti u faktoru organizacije. U najjednostavnijem slučaju, kaže on, masa (§goir) uopšte nema organizaciju ili ima organizaciju koja jedva zaslužuje da se pomene. Takvu masu on naziva gomilom (sgoŠ). On, mećutim, priznaje da se ljudska gomila može teško formirati ako u njoj nema bar začetaka organizacije, i da se upravo u tim jednostavnim masama naročito lako primećuju neke osnovne činjenice kolektivne psihologije (str. 22). Da bi se od slučajno okupljenih članova neke ljudske gomile formiralo nešto nalik masi u psihološkom smislu, neophodan uslov jeste da ti pojedinci imaju nešto zajedničko, zajedničko interesovanje za neki predmet, slično emocionalno usmerenje u izvesnim situacijama i (ja bih ovde dodao: prema tome) izvestan stepen sposobnosti da utiču jedan na drugog (zote s1e§gee ojgeargosaG tjgiepse ćeŠeep te tet\)ep ojte%goir str. 23). Ukoliko su jače te zajedničke crte (Mz teŠaNjoto$epe1gu), utoliko se lakše od pojedinaca formira psihološka masa i utoliko su uočljivije manifestacije „duše mase".
Najneobičniji i ujedno najvažniji rezultat formiranja mase jeste povećanje afektivnosti do kojeg dolazi u svakom njenom članu (ehakaPop og t(etfsaćop ojetoPop str. 24). Po Makdugalovom mišljenju, ljudski afekti dostižu u masi visinu koju retko kad dostižu u drugim uslovima, a osim toga, njeni članovi osećaju veliko zadovoljstvo što se tako nesputano prepuštaju svojim strastima i pri tom utapaju u masu, gube osećanje individualne ograničenosti. Tu ponesenost individua Makdugal objašnjava onim što š.ššrppar\e oj (kges1 MisPop ojetopop ću \mau ojterptgŠe hutratePs gearote (str. 25), to jest objašnjava je emocionalnom zarazom koja nam je već poznata. Činjenica je da posmatrani znakovi afektivnog stanja mogu automatski da kod posmatrača izazovu isti afekt. Što je veći broj ljudi kod kojih isti afekt može istovremeno da se primeti, to je jača ta automatska prinuda. Pojedinac tada gubi kritičku sposobnost i prepušta se istom afektu. Ali pri tom on pojačava uzbućenje u onima koji su na njega delovali, pa se tako afektivni naboj pojedinaca povećava uzajamnom indukcijom. Pri tom, očigledno, deluje nešto nalik prisili da se postupa isto kao drugi, da se ostane u harmoniji s mnogima. Grublja i jednostavnija osećanja imaju veće izglede da se na takav način rašire u masi (str. 39).
Taj mehanizam intenzifikacije afekta podupiru i neki drugi uticaji koji dolaze od mase. Masa ostavlja na pojedinca utisak neograničene moći i nesavladive opasnosti. Ona, na trenutak, zamenjuje celo ljudsko društvo, koje je nosilac autoriteta čijih se kazni pojedinac boji i radi kojeg je on sebi nametnuo tolika ograničenja. Očigledno je opasno protivrečiti masi, i pojedinac je bezbedan ako sledi primer onih oko sebe, to jest ako postupa po principu „u kakvo se kolo uhvatiš tako igraj“. Pokoravajući se novom autoritetu, pojedinac može da odbaci svoju raniju „savest" i da tako popusti privlačnosti povećanog zadovoljstva koje on sigurno postiže ukidanjem svojih inhibicija. U celini uzev, nije, dakle, tako čudno što vidimo da pojedinac u masi čini ili odobrava stvari koje bi u normalnim životnim uslovima izbegavao, i čak se možemo nadati da ćemo na taj način osvetliti deo tame koja se tako često pokriva zagonetnom rečju „sugestija".
Makdugal ne osporava ni tezu o kolektivnoj inhibiciji inteligencije u masi (str. 41). On kaže da ljudi s nižom inteligencijom srozavaju na svoj nivo ljude s višom inteligencijom. Potonji bivaju osujećeni u svojoj aktivnosti zato što uopšte pojačavanje afektivnosti stvara nepovoljne uslove za konkretan umni rad, a onda zato što su pojedinci zaplašeni masom i što njihov misaoni rad nije slobodan, i zato što se kod svakog pojedinca snižava svest o odgovornosti za svoja dela.
Makdugalov konačan sud o psihičkom ponašanju jednostavne, „neorganizovane" mase nije povoljniji od Le Bonovog suda. Takva masa je (str. 45): vrlo razdražljiva, impulsivna, strasna, nepostojana, nedosledna, neodlučna i pri tom u svojim postupcima spremna na krajnosti, dostupna samo grubljim strastima i jednostavnijim osećanjima, neobično povodljiva, lakomislena u svojim rasućivanjima, brzopleta u svojim sudovima, prijemčiva samo za najjednostavnije i najnesavršenije zaključke i argumente, lako usmerljiva i uzdrmljiva, lišena samosvesti, samopoštovanja i osećanja odgovornosti, ali spremna da dopusti da je svest o sopstvenoj snazi podstakne na takva nedela kakva očekujemo samo od apsolutne i neodgovorne sile. Ona se, dakle, ponaša pre kao nevaspitano dete ili kao nenadzirani strasni divljak u situaciji koja mu je strana; u najgorim slučajevima njeno ponašanje više liči na ponašanje čopora divljih životinja nego na ponašanje ljudskih bića.
Pošto Makdugal ponašanje visokoorganizovanih masa suprotstavlja onom koje je upravo opisano, mi smo i te kako nestrpljivi da saznamo u čemu se sastoji ta organizacija i koji je činioci proizvode. Autor nabraja pet tih rppsgra! sopDŠot za podizanje duševnog života mase na viši nivo.
Prvi fundamentalni nivo jeste izvesni stepen kontinuiteta u sastavu mase. Taj kontinuitet može da bude materijalan ili formalan: materijalan, ako iste osobe duže vremena ostanu u masi; formalan, ako je unutar mase razvijen sistem odrećenih položaja što se dodeljuju osobama koje smenjuju jedna drugu.
Drugi uslov jeste da pojedinac mase stvori sebi odrećenu predstavu o prirodi, funkciji, sposobnostima i zahtevima mase, da bi se na taj način kod njega razvio emocionalni odnos prema celini mase.
Treći uslov jeste da masa uspostavi odnos s drugim, njoj sličnim, ali ipak u mnogo čemu od nje različitim masama, da se, recimo, s njima nadmeće.
Četvrti uslov jeste da masa ima tradiciju, običaje i ustanove, naročito takve koji se tiču mećusobnih odnosa njenih članova.
Peti uslov jeste da u masi postoji odrećena struktura koja se izražava u specijalizaciji i diferencijaciji poslova što pripadaju pojedincima.
Po Makdugalu, ispunjenjem tih uslova uklanjaju se psihički nedostaci mase. Od kolektivnog snižavanja intelektualne sposobnosti štitimo se tako što rešavanje intelektualnih zadataka uskraćujemo masi i prepuštamo ih njenim pojedinačnim članovima.
Čini nam se da onaj uslov koji je Makdugal označio kao „organizaciju" mase može s više opravdanja da se opiše na drugačiji način. Zadatak se sastoji u tome da se masi pribave upravo ona svojstva koja su bila karakteristična za individuu i koja su kod individue zatrta formiranjem mase. Jer je individua, izvan primitivne mase, imala svoj kontinuitet, svoju samosvest, svoju tradiciju i svoje običaje, svoju posebnu funkciju i položaj, i držala se odvojeno od svojih rivala. Svojim ulaskom u „neorganizovanu" masu ona j e na neko vreme izgubila tu posebnost. Ako na taj način uvidimo da se radi o tome da se masa snabde atributima individue, prisetićemo se sadržajne opaske V. Trotera11, koji u tendenciji prema formiranju mase vidi biološku kontinuaciju višećelijskog karaktera svih viših organizama.12

IV

SUGESTIJA I LIBIDO

Mi smo pošli od osnovne činjenice da pojedinac, nalazeći se u masi, pod njenim uticajem doživljava promenu, često duboku, svoje duševne aktivnosti. Njegova afektivnost neobično se pojačava, a njegova intelektualna sposobnost primetno slabi oba ta procesa očigledno teku u pravcu izjednačavanja s drugim pojedincima u masi, i taj rezultat može da se postigne samo ukidanjem onih inhibicija nagona koje su svojstvene svakom pojedincu, i pojedinčevim odricanjem od onih izražavanja svojih sklonosti koja su za njega specifična. Čuli smo da se te često neželjene posledice mogu bar delimično sprečiti višom „organizacijom" mase, ali time se ne opovrgava osnovna činjenica psihologije mase ne opovrgavaju se one dve teze: o intenzifikaciji afekata i o sputavanju mišljenja u primitivnoj masi. Ono što nas tu zanima jeste da naćemo psihološko objašnjenje za duševnu promenu koju pojedinac doživljava u masi.
Racionalni činioci kao, na primer, gorepomenuto zastrašivanje pojedinca, to jest dejstvo njegovog nagona samoodržanja, očigledno ne pokrivaju posmatrane fenomene. Ono što nam inače, kao objašnjenje, nude autori radova iz psihologije mase i iz sociologije uvek je isto, mada ima razna imena to je čarobna reč „sugestija". Tard sugestiju zove imitacijom, ali moramo dati za pravo autoru koji nam objašnjava da imitacija potpada pod pojam sugestije, da je upravo posledica sugestije.13 Le Bon sve što je zagonetno u socijalnim fenomenima svodi na dva činioca na uzajamnu sugestiju pojedinaca i na prestiž voća. A prestiž se, opet, može prepoznati samo po njegovoj sposobnosti da izazove sugestiju. Držeći se Makdugala, jedno vreme smo imali utisak da njegov princip „primarne afektivne indukcije" čini suvišnom pretpostavku o sugestiji. Ali, daljim razmišljanjem, ipak smo uvideli da nas taj princip vraća već poznatim pojmovima „imitacije" ili „zaraze", samo s odlučnim naglašavanjem afektivnog činioca. Nema sumnje da smo skloni da podlegnemo osećanju čije znakove primećujemo kod drugog čoveka, ali koliko često odolevamo uspešno toj sklonosti, odbacujemo to osećanje, koliko često reagujemo na sasvim suprotan način? Zašto, dakle, podležemo toj zarazi kad smo u masi? I opet moramo reći da sugestivni uticaj mase jeste ono što nas prisiljava da se povinujemo toj sklonosti imitaciji i što indukuje emociju u nama. Uostalom, kod Makdugala ni ne možemo zaobići pojam sugestije; i on nam, kao i drugi autori, kaže da se mase odlikuju posebnom sugestibilnošću.
Na taj način pripremljeni smo za tvrdnju da sugestija (ispravnije: sugestibilnost) jeste zapravo prafenomen koji više ne može ni na šta da se svede, da ona jeste osnovna činjenica ljudskog duševnog života. Tako je mislio i Bernhajm; godine 1889. bio sam svedok njegovih začućujućih umeća. Ali sećam se da sam i tada osećao prigušeni otpor prema toj tiraniji sugestije. Kad se Bernhajm izderao na bolesnika koji se opirao: “Šta to radite? Uoš uoiz soŠgeš^eapoppegG rekao sam sebi da je to očigledna nepravda i nasilje, da čovek svakako ima prava na kontrasugestije ako neko pokušava da ga potčini pomoću sugestija. Moj otpor dobio je kasnije oblik protesta protiv shvatanja da sugestija, koja sve objašnjava, sama ne treba da bude objašnjena. Imajući sugestiju u vidu, ponovio sam staro šaljivo pitanje:14
Hristofor je nosio Hrista,
Hristos je nosio ceo svet,
Reci gde je Hristofor
Tada stavio nogu?
Kada se sada, posle gotovo tridesetogodišnjeg prekida, ponovo bavim zagonetkom sugestije, otkrivam da se tu ništa nije promenilo. Tvrdeći to, ja mogu da zanemarim jedan jedini izuzetak onaj koji svedoči upravo o uticaju psihoanalize. Vidim da se istraživači naročito trude oko toga da korektno formulišu pojam sugestije, to jest da utvrde konvencionalnu upotrebu toga termina;15 taj trud nije izlišan, jer se u nemačkom jeziku ta reč sve više, i u sve širem značenju, upotrebljava i uskoro će označavati svaki uticaj, baš kao u engleskom, gde to š$$e$1, š^ešop odgovaraju nemačkim rečima pakek^ep [svojski preporučivati], Apge%ip% [podstrek na nešto]. Ali, dosad nije objašnjena suština sugestije, to jest nisu objašnjeni uslovi pod kojima uticaji nastaju bez dovoljnog logičkog obrazloženja. Tu tvrdnju mogao bih potkrepiti analizom literature nastale tokom poslednjih trideset godina, ali nema potrebe da to uradim jer znam da se priprema iscrpno istraživanje koje ima upravo taj zadatak.16
Umesto toga ja ću pokušati da za objašnjenje psihologije mase upotrebim pojam libida, pojam koji nam je tako dobro poslužio u proučavanju psihoneuroza.
Libido je termin iz oblasti teorije o afektivnosti. Tako nazivamo kvantativnomveličinomsmatranu (iako zasad nemerljivu) energiju onih nagona koji imaju veze sa svim onim što može da se podvede pod reč "ljubav". Suštinu onog što smo nazvali ljubavlju čini, naravno, ono što se obično naziva ljubavlju i o čemu pevaju pesnici čini je polna ljubav kojoj je cilj polno spajanje. Ali od te ljubavi ne odvajamo ono što i inače potpada pod pojam ljubavi, ne odvajamo, s jedne strane, ljubav prema sebi, a s druge, ljubav prema roditeljima i deci, prijateljstvo i opšte čovekoljublje, a ni predanost konkretnim predmetima i apstraktnim idejama. Naše opravdanje leži u činjenici da nas je psihoanalitičko istraživanje naučilo da sva ta stremljenja jesu izraz istih nagona; u odnosima između polova ti nagoni krče sebi put ka polnom spajanju, ali u drugim okolnostima oni su odvraćeni od tog cilja ili su sprečeni da ga postignu, no ipak svoju izvornu suštinu uvek čuvaju u meri dovoljnoj da njihov identitet ostane prepoznatljiv (u karakteristikama kao što su samopožrtvovanost ili težnja zbližavanju).
Mi, dakle, mislimo da je rečju “ljubav" u njenim raznovrsnim primenama jezik izvršio jedno sasvim opravdano sažimanje i da ne možemo učiniti ništa bolje nego da na toj reči zasnujemo takođe svoja razmatranja i izlaganja. Tom odlukom psihoanaliza je izazvala buru negodovanja, kao da je bila kriva za bogohulnu novinu. Pa ipak, tim „proširenim“ shvatanjem ljubavi psihoanaliza nije stvorila ništa originalno. U svom poreklu, funkciji i odnosu prema polnoj ljubavi Platonov „eros" savršeno se poklapa s ljubavnom silom, libidom psihoanalize, kao što su to detaljno pokazali Nahmanson i Pfister,17 a kad apostol Pavle u čuvenoj Poslanici Korinćanima najviše slavi ljubav, on je, naravno, shvata u istom „proširenom" smislu,18 a to samo pokazuje da se ljudi ne odnose uvek ozbiljno prema velikim misliocima, čak ni onda kad im se navodno veoma dive.
Te ljubavne nagone psihoanaliza a roćop i s obzirom na njihovo poreklo naziva seksualnim nagonima. Većina „obrazovanih" ljudi smatrala je taj naziv uvredom i osvetila se tako što je psihoanalizi prigovorila za „panseksualizam". Ko seksualnost smatra nečim sramnim i ponižavajućim za ljudsku prirodu, može slobodno da se posluži otmenijim izrazima eros i erotika. Mogao sam i sam, od samog početka, da tako postupim, i na taj bih način izbegao mnoge sukobe. Ali nisam to želeo, jer ne volim da popuštam plašljivosti. Nikad ne znaš kud će te taj put odvesti; isprva popuštaš u rečima, a onda, malopomalo, i u suštini. Ne vidim nikakvu zaslugu u stidu od seksualnosti; grčka reč „eros", koja treba da ublaži uvredu, ipak je samo prevod naše nemačke rečiPeće [ljubav]; a na kraju krajeva, za koga radi vreme, nema potrebe da popušta.
Pokušaćemo, dakle, s pretpostavkom da ljubavni odnosi (ili, da upotrebimo neutralniji izraz, emocionalne veze) takođe čine suštinu duše mase. Prisetimo se da se kod nama poznatih autora ne pominju takvi odnosi. Ono što bi njima, tim odnosima, odgovaralo, očigledno je skriveno iza paravana sugestije. Svoja očekivanja temeljimo zasad na dve privremene misli. Prvo, da masu očigledno drži zajedno nekakva sila. A kojoj bi se sili taj učinak mogao pripisati pre nego erosu, koji sve u svetu drži skupa? Drugo, da ako pojedinac u masi odustane od svoje posebnosti i podlegne sugestiji drugih članova mase, ima se utisak da on to radi zato što oseća potrebu da s njima pre bude u slozi nego u sukobu, odnosno da on to možda ipak radi “njima za ljubav".
18 „Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono kojeječi, ili kimval koji zveči" itd. (1. Kor 13, 1)

V

DVE VEŠTAČKE MASE: CRKVA I VOJSKA

Iz morfologije masa znamo da se mogu razlikovati mnoge vrste masa i suprotni smerovi u njihovom razvoju. Ima vrlo nepostojanih i vrlo postojanih masa; ima homogenih masa, koje se sastoje od istovrsnih individua, i nehomogenih masa; ima prirodnih masa i veštačkih masa, koje zahtevaju spoljašnju prinudu radi držanja njihovih članova zajedno; ima primitivnih masa i strukturiranih, vrlo organizovanih masa. Ali iz razloga zasad još nejasnih želeli bismo da posebno istaknemo razliku kojoj su drugi autori posvećivali, nažalost, premalo pažnje; imam u vidu razliku između masa koje su bez vođa i masa s vođama. Suprotno uobičajenoj praksi, svoje istraživanje počinjemo ne s relativno jednostavnom masom već s vrlo organizovanim, postojanim, veštačkim masama. Najzanimljiviji primeri takvih tvorevina jesu crkva, zajednica vernika, i armija, vojska.
Crkva i vojska jesu veštačke mase, to jest izvesna spoljašnja prinuda primenjuje se da bi se sačuvale od raspadanja19 i da bi se sprečile promene u njihovoj strukturi. Po pravilu, osoba se ne pita, niti ona može da bira, hoće li da uđe u takvu jednu masu; pokušaj da se iz nje izađe obično se sprečava ili strogo kažnjava, ili je povezan sa sasvim određenim uslovima. U ovom trenutku nas uopšte ne zanima zašto su tim asocijacijama potrebne takve posebne mere zaštite. Privlači nas samo jedna okolnost ona da se u tim visokoorganizovanim, natakavnačinodraspadazaštićenim masama mogu vrlo jasno uočiti izvesni odnosi, koji su mnogo skriveniji u drugim slučajevima.
U crkvi (kao dobar primer možemo uzeti katoličku crkvu) kao i u vojsci ma koliko različite njih dve bile vlada lažna predstava (iluzija) da postoji poglavar u katoličkoj crkvi Hristos, u vojsci vojskovođa koji sve pojedince u masi voli jednakom ljubavlju. Od te iluzije sve zavisi; ako bi ona bila odbačena, odmah bi se, ukoliko bi to dopustila spoljašnja prinuda, raspale i crkva i vojska. O toj jednakoj ljubavi Hristos sasvim jasno kaže: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.“ Prema svakom članu te verujuće mase on se odnosi kao dobrodušni stariji brat; on im je zamena za oca. Svi zahtevi koji se postavljaju pojedincima izvode se iz Hristove ljubavi. Crkva je prožeta demokratskim duhom upravo zato što su pred Hristom svi jednaki, svi imaju jednakog udela u njegovoj ljubavi. Ne bez velikog razloga ukazuje se na sličnost između hrišćanske zajednice i porodice, i ne bez velikog razloga verujući sebe nazivaju braćom u Hristu, to jest braćom po ljubavi koju Hristos ima prema njima. Nema nikakve sumnje da veza svakog pojedinca sa Hristom jeste istovremeno uzrok međusobnoj vezi pojedinaca. Slično važi i za vojsku; vojskovođa je otac koji sve svoje vojnike jednako voli, i zato su vojnici drugovi. Vojska se strukturno razlikuje od crkve po tome što se sastoji od stepenasto ustrojenih masa. Svaki kapetan je takoreći, vrhovni komandant i otac svojoj četi, a svaki podoficir je takoreći vrhovni komandant i otac svome vodu. Doduše, slična hijerarhija stvorena je i u crkvi, ali u njoj ne igra istu ekonomsku ulogu, pošto se više znanja i brige o pojedincima može pripisati Hristu nego vrhovnom komandantučoveku.
19 [Fusnota pridodata 1923]: Čini se da se kod masa atributi „stabilan" i „veštački" poklapaju ili da su bar tesno povezani.
Zbog te koncepcije libidinozne strukture armije nama će se s pravom prigovoriti da tu nisu našle mesta ideje otacbine, nacionalne slave itd., koje su tako važne za povezanost armije. Na taj prigovor odgovaramo da je to drugačiji, ne više tako jednostavan slučaj masovne veze, i kao što pokazuju primeri velikih vojskovođa, Cezara, Valenštajna i Napoleona, takve ideje nisu preko potrebne za postojanje armije. O mogućoj zameni vođe vodećom idejom i o odnosima između njih nešto ćemo reći kasnije. Zanemarivanje tog libidinoznog faktora u armiji, čak i onda kad on nije jedini aktivni faktor, nije samo teorijski nedostatak već i praktična opasnost. Pruski militarizam, koji je bio isto tako lišen poznavanja psihologije kao i nemačka nauka, to je možda morao da iskusi u Prvom svetskom ratu. Ratne neuroze, koje su razorile nemačku vojsku, prepoznate su uglavnom kao protest pojedinca protiv uloge koja mu je dodeljena u vojsci, a u skladu s nalazima E. Zimela20 može se tvrditi da je među uzrocima oboljenja najčešći uzrok bio grubi odnos pretpostavljenog prema običnom čoveku. Da se više uvažavao taj libidov zahtev, verovatno se ne bi tako lako poverovalo u fantastična obećanja sadržana u Četrnaest tačaka američkog predsednika i ne bi se veličanstveni instrument slomio u rukama nemačkih vođa.
Treba istaći da je u tim dvema veštačkim masama svaki pojedinac libidinozno povezan, s jedne strane, sa vođom (Hristom, vojskovođom), a s druge sa drugim članovima mase. Kako se te dve veze odnose jedna prema drugoj, da li su one iste vrste i jednako vredne i kako ih psihološki treba opisati ta pitanja moraćemo kasnije da istražimo. Ali već se sada odvažujemo da ranijim autorima blago prigovorimo što nisu dovoljno cenili značaj vođe za psihologiju mase; naš izbor toga kao prvog predmeta istraživanja doveo nas je u povoljniji položaj. Čini nam se da se nalazimo na pravom putu na kojem možemo objasniti glavni fenomen psihologije mase pojedinčevu neslobodu u masi. Ako je svaki pojedinac u tako velikoj meri emocionalno vezan u dva pravca, neće nam biti teško da na osnovu te okolnosti objasnimo promenu i ograničenje koji su posmatrani u njegovoj ličnosti.
Suština mase sastoji se u njenim libidinoznim vezama na to ukazuje i fenomen panike, koji se najbolje može proučavati na vojnim masama. Panika nastaje kada se takva jedna masa raspada. Njena karakteristika jeste da se više ne sluša naređenje pretpostavljenog i da se svako stara o sebi, ne obazirući se na druge. Uzajamne veze su prekinute, i oslobađa se ogromni i besmisleni strah. Naravno, i tu bi se lako moglo prigovoriti da se pre događa obrnuto: strah je toliko narastao da se pokazao jačim od svih obzira i veza. Makdugal je čak (str. 24) paniku (doduše, ne vojnu) upotrebio kao tipičan primer intenzifikacije afekata zarazom (rptagu tLisPop), intenzifikacije koju on toliko ističe. Međutim, taj racionalni metod objašnjenja ovde je sasvim neadekvatan. Treba upravo objasniti zašto je strah postao tako ogroman. Ne može se okriviti veličina opasnosti, jer ista armija koju sada obuzima panika ranije je uspešno odolevala sličnim i čak većim opasnostima; upravo je u suštini panike da nije povezana s pretećom opasnošću, i često izbija usled najtrivijalnijih sitnica. Ako se u paničnom strahu brine samo o sebi, pojedinac time pokazuje da su prekinute afektivne veze, koje su dotad za njega smanjivale opasnost. Sada, kada je sam suočen s opasnošću, on svakako može misliti da je ona veća. Suština je, dakle, u tome da panični strah pretpostavlja labavljenje u libidinoznoj strukturi mase i da sasvim opravdano reaguje na to labavljenje, a nikako ne obrnuto da se libidinozne veze mase prekidaju usled straha od opasnosti.
Tim opaskama nikako se ne protivreči tvrdnji da strah u masi raste do ogromnih razmera usled indukcije (zaraze). Makdugalovo shvatanje sasvim je ispravno za slučaj da je opasnost realno velika i da u masi ne postoje jake emocionalne veze uslovi koji su ispunjeni kada, na primer, u pozorištu ili na nekom mestu za zabavu izbije požar. Ali vrlo poučan i za naše ciljeve koristan slučaj jeste onaj koji smo gore pomenuli, a u kojem vojnu jedinicu obuzima panika iako se opasnost nije povećala preko uobičajene i često dobro podnošene mere. Ne može se očekivati da upotreba reči „panika" bude jasno i jednoznačno odrećena. Ponekad se tako naziva svaki masovni strah, ponekad, opet, strah pojedinca, kada taj strah preće svaku meru, a često se ima utisak da je to ime rezervisano za slučaj da izbijanje straha nije opravdano uzrokom. Ako reč „panika" uzmemo u značenju masovnog straha, možemo naći dalekosežnu analogiju. Individuin strah izazvan je ili veličinom opasnosti ili prekidom emocionalnih veza (libidinalnih kateksija); taj poslednji slučaj jeste slučaj neurotičnog straha.21 Na isti način panika nastaje usled povećanja opasnosti koja svima preti, ili usled prekida emocionalnih veza koje masu drže na okupu, a taj poslednji slučaj analogan je neurotičnom strahu (up. zanimljiv, mada pomalo fantastičan članak Bele fon Felzegija: „Rašk ips1 Rapkotr1eh", Imago, VI, 1920).
Svako ko kao Makdugal (/. s.) paniku opisuje kao jedan od najočiglednijih učinaka §goir tMa, dolazi do paradoksa da ta duša mase ukida samu sebe u jednoj od svojih najupadljivijih manifestacija. Nema sumnje da panika znači raspad mase; ona ima za posledicu nestanak svih obzira koje inače članovi mase pokazuju jedan prema drugom.
Tipičan povod za izbijanje panike približno je onakav kako ga opisuje Nestroj u parodiji na Hebelovu dramu o Juditi i Holofernu. Jedan od vojnika viče: „Voća je izgubio glavu!" i odmah svi Asirci počinju da beže. Gubitak voće u bilo kojem smislu, gubitak vere u njega, izaziva paniku, iako je opasnost ostala ista; uzajamne veze izmeću članova mase nestaju, kao po pravilu, u isto vreme kad i veza članova sa svojim voćom. Masa se rasprši kao što se rasprši batavska suza kad joj se odvali oštri kraj.
Ne može se tako lako posmatrati razlaganje religiozne mase. Nedavno mi je došao u ruke engleski roman Šgep i iž Lagk koji je napisao katolik i koji mi je preporučio londonski biskup. U njemu se vešto i, čini mi se, tačno opisuje mogućnost takvog razlaganja i njegove posledice. U romanu, čija se radnja dešava u sadašnjosti, priča se kako neprijatelji Isusovog imena i hrišćanske vere uspevaju da udese da se u Jerusalimu otkrije grobnica u čijem natpisu Josif Arimatejski priznaje da je iz pobožnih pobuda, treći dan posle sahrane, tajno izvadio Hristovo telo iz groba i sahranio upravo na to mesto. Time su opovrgnuti Hristovo vaskrsenje i Hristova božanska priroda, a posledica tog arheološkog otkrića jeste potres evropske kulture i ogroman porast nasilja i svakojakih zločina, čiji se broj smanjuje tek pošto se otkrije zavera falsifikatora.
Pri tom pretpostavljenom razlaganju religiozne mase ne pojavljuje se strah, za koji nedostaje povod, već se pojavljuju siloviti i neprijateljski impulsi prema drugim ljudima, impulsi koji se ranije nisu mogli ispoljiti zahvaljujući Hristovoj ljubavi jednakoj prema svima.22 Ali izvan te veze, čak i u vreme Hristovog carstva, nalaze se oni ljudi koji ne pripadaju zajednici vernika, ljudi koji Hrista ne vole i koje Hristos ne voli; zato religija, čak i ako ona sebe zove religijom ljubavi, mora da bude surova, nemilosrdna prema onima koji joj ne pripadaju. U stvari, svaka religija jeste takva religija ljubavi za sve koje obuhvata, i u prirodi je svake religije da bude okrutna i netrpeljiva prema onima koji joj ne pripadaju. Ma koliko nam lično teško padalo, mi ne možemo suviše prigovarati vernicima zbog okrutnosti i netrpeljivosti; što se okrutnosti i netrpeljivosti tiče, ljudima koji nisu vernici i koji su ravnodušni mnogo je, psihološki gledano, lakše. Ako se danas ta netrpeljivost ne ispoljava više tako nasilno i svirepo kao u ranijim stolećima, mi iz toga teško da možemo zaključiti o ublažavanju ljudskih običaja. Mnogo je pre uzrok tome u neospornom slabljenju religioznih osećanja i libidinoznih veza zavisnih od tih osećanja. Ako se umesto religiozne pojavi neka druga, za masu objedinjujuća veza, kao što je to sada, izgleda, slučaj sa socijalističkom vezom, prema onima koji nisu obuhvaćeni tom drugom vezom pokazivaće se ista netrpeljivost kao u vreme verskih ratova, i ako bi razlike izmeću naučnih pogleda mogle ikad da dobiju sličan značaj za mase, isti rezultat ponovio bi se i za tu motivaciju.

VI

SLEDEĆI ZADACI I RADNE SMERNICE

Dosad smo istraživali dve artificijelne mase i otkrili da u njima vladaju dve vrste emocionalnih veza, od kojih prva veza s voćom igra, bar za mase, odrećeniju ulogu nego druga mećusobna veza članova mase.
U morfologiji masa ima mnogo toga što treba da se istraži i opiše. Mogli bismo poći od činjenice da puko mnoštvo ljudi još nije masa, sve dok se u njemu nisu uspostavile gorepomenute veze; ali morali bismo priznati da se u bilo kojem mnoštvu ljudi vrlo lako pojavljuje tendencija prema formiranju psihološke mase. Morali bismo da poklonimo pažnju raznim masama, više ili manje postojanim, koje nastaju spontano, morali bismo da proučavamo uslove njihovog nastanka i njihovog raspada. Razmotrili bismo, pre svega, razliku izmeću masa koje imaju voću i masa koje su bez voće. Razmotrili bismo da li su mase s voćom prvobitnije i potpunije, da li u drugim masama voća može da se zameni idejom, apstrakcijom, ka čemu prelaz predstavljaju već religiozne mase sa svojim nevidljivim voćom, i da li zajednička tendencija, želja koja objedinjuje mnoštvo ljudi, može na isti način da posluži kao zamena. Ta apstrakcija, opet, mogla bi više ili manje savršeno da se otelotvori u ličnosti takoreći sekundarnog voće, i iz odnosa izmeću ideje i vođe proistekli bi zanimljivi varijeteti. Vođa ili idejavodilja mogli bi takođe da budu takoređi negativni; mržnja prema određenoj ličnosti ili instituciji mogla bi takođe da deluje ujedinjujuđe i da proizvede slične emocionalne veze kao i pozitivna naklonost. Tada bi se takođe postavilo pitanje da li je vođa zaista neophodan za suštinu mase, a postavila bi se i mnoga druga pitanja.
Ali sva ta pitanja, koja se delimično mogu obraditi i u literaturi o psihologiji mase, neđe uspeti da našu pažnju odvrate od osnovnih psiholoških problema s kojima se suočavamo u strukturi mase. Nas najpre privlači razmatranje koje obeđava da đe nas najkrađim putem dovesti do dokaza da libidinozne veze jesu ono što karakteriše masu.
Razmislimo o tome kakva je uopšte priroda emocionalnih odnosa među ljudima. Po čuvenoj Šopenhauerovoj priči o bodljikavoj prasadi koja se smrzava, nijedan čovek ne podnosi suviše prisno približavanje drugog čoveka.23
Prema svedočanstvu psihoanalize, gotovo svaki duži prisni emocionalni odnos između dve osobe brak, prijateljstvo, odnos između roditelja i dece24 sadrži talog negativnih, neprijateljskih oseđanja, koji se ne primeđuje samo zbog potiskivanja. To je manje prikriveno u sukobu između poslovnih partnera ili u gunđanju potčinjenog protiv svog pretpostavljenog. Isto se događa i onda kad se ljudi združuju u veđe jedinice. Svaki put kad se dve porodice povežu brakom, svaka od njih misli da je bolja ili plemenitijeg porekla nego druga. Od dva susedna grada svaki je zavidljivi suparnik drugom; svaki švajcarski kanton gleda s potcenjivanjem na druge kantone. Najsrodnija narodna plemena ne trpe se među sobom: južni Nemac ne podnosi severnog Nemca, Englez sve najgore govori o Škotlanđaninu, Španac prezire Portugalca. Mi se više ne čudimo što veđe razlike izazivaju teško savladljivu odvratnost Gala prema Germanu, arijevca prema semiti, belca prema obojenom.
Kad je neprijateljstvo usmereno protiv inače voljenih osoba, mi to nazivamo ambivalentnošđu oseđanja i, na sigurno suviše racionalan način, objašnjavamo raznim povodima za sukobe interesa koji sukobi nastaju upravo u tako prisnim odnosima. U neskrivenoj nenaklonosti i odbojnosti što ih ljudi oseđaju prema strancima s kojima dolaze u dodir, mi prepoznajemo izraz samoljublja, narcizma, koji teži svojoj samoafirmaciji i ponaša se kao da odstupanje od njegovih razvojnih oblika jeste veđ kritika tih oblika i uključuje zahtev da se oni promene. Mi ne znamo zašto se tolika osetljivost usmerava upravo prema tim pojedinostima diferencijacije; očigledno je, međutim, da se u tom ponašanju ljudi ispoljava spremnost na mržnju, da se ispoljava agresivnost čije je poreklo nepoznato i kojoj smo u iskušenju da pripišemo elementarni karakter.25
23 „Jednog hladnog zimskog dana nekoliko bodljikave prasadi stiskalo se da bi se uzajamnom toplotom zaštitili od sm
rzavanja. Ali ubrzo su osetili da jedno drugog bodu, što ih je nateralo da se razdvoje. A kad su se, da bi se zgrejali, opet primakli jedno drugom, pojavila se ponovo ona druga nevolja, tako da su se oni kretali između ta dva zla sve dok nisu pronašli srednje rastojanje na kojem su mogli najlakše da izdrže" (Rageg%a ipL RagaIrotepa, II. TeI, XXXI., OMsćšbbe ipd Ragaće1p).
24 Možda s jedinim izuzegkom odnosa majke prema sinu, koji se zasniva na narcizmu, ne narušava se kasnijim rivalite
tom i pojačava se početnim pokušajem izbora seksualnog objekta.
25 U nedavno (1920) objavljenom radu „JešeIb deb 1lb1rššrb" pokušao sam da povežem polarnost ljubavi i mržnje s
pretpostavljenom suprotnošću između nagona života i smrti i da seksualne nagone postavim kao najčistije primere onih prvih nagona života.
Ali sva ta netrpeljivost iščezava privremeno ili trajno pri formiranju mase i u masi. Sve dok formiranje mase traje, ili dokle ono seže, individue se ponašaju kao da su uniformne, trpe posebnost druge individue, izjednačuju se s drugom individuom i ne osećaju odbojnost prema njoj. Takvo ograničenje narcizma može, prema našim teorijskim pogledima, da bude posledica samo jednog faktora libidinozne veze s drugim ljudima. Samoljublje ima prepreku samo u ljubavi prema drugima, u ljubavi prema objektima.26 Odmah se postavlja pitanje ne mora li interesna zajednica sama po sebi, bez ikakvog libidinoznog dodatka, da vodi trpljenju drugih ljudi i imanju obzira prema njima. Na taj prigovor može se odgovoriti da na takav način ipak ne dolazi do trajnog ograničenja narcizma, pošto ta tolerancija ne traje duže od neposredne koristi koja se izvlači iz saradnje s drugima. Međutim, praktična vrednost tog spornog pitanja jeste manja nego što bi se moglo očekivati, jer je iskustvo pokazalo da se u slučaju saradnje redovno uspostavljaju libidinozne veze između drugova koje odnos između njih produžavaju i učvršćuju izvan okvira koristi. U socijalnim odnosima ljudi događa se isto što je psihoanalitičkom istraživanju postalo poznato u razvoju individualnog libida. Libido se oslanja na zadovoljavanje velikih životnih potreba i za svoje prve objekte bira ljude koji učestvuju u tom procesu. I kao kod pojedinca, tako je i u razvoju čitavog čovečanstva samo ljubav delovala kao kulturni faktor u smislu obrta od egoizma ka altruizmu. I to kako polna ljubav prema ženi sa svim iz nje proisteklim obavezama da se sačuva ono što žena voli, tako i deseksualizovana, sublimovano homoseksualna ljubav prema drugom muškarcu, koja se nadovezala na zajednički rad.
Ako se, dakle, u masi pojave ograničenja narcističkog samoljublja koja ne deluju izvan nje, to je ubedljiv dokaz da se suština mase sastoji u novoj vrsti libidinoznih veza među članovima mase.
Ali, sada nas naša radoznalnost nagoni da postavimo pitanje kakve su te veze u masi. U psihoanalitičkom učenju o neurozama mi smo se dosad maltene isključivo bavili vezom onih ljubavnih nagona sa svojim objektima koji još teže neposrednim seksualnim ciljevima. Očigledno je da u masi ne može biti reči o takvim seksualnim ciljevima. Tu imamo posla s ljubavnim nagonima koji su ipak odvraćeni od svojih prvobitnih ciljeva, a da zbog toga ne deluju s manjom energijom. Već u okviru uobičajene seksualne kateksije objekta primetili smo pojave koje odgovaraju odvraćanju nagona od njegovog seksualnog cilja. Opisali smo ih kao stepene zaljubljenosti, i saznali smo da one donekle oštećuju ego. Sada ćemo tim pojavama zaljubljenosti posvetiti veću pažnju, s razlogom očekujući da ćemo u njima naći okolnosti koje mogu da se prenesu na veze što postoje u masama. A osim toga, želeli bismo da znamo da li ta vrsta kateksije objekta, koja nam je poznata iz seksualnog života, predstavlja jedini način emocionalne veze s drugom osobom, ili da li moramo u obzir da uzmemo i druge takve mehanizme. Iz psihoanalize mi stvarno saznajemo da postoje i drugi mehanizmi emocionalne veze, takozvane identifikacije, nedovoljno poznati, teško opisivi procesi, čije će nas istraživanje na neko vreme odvojiti od teme „psihologija mase".

Post od **branko** » 19 Jun 2011, 09:57

VII IDENTIFIKACIJA

Identifikacija je psihoanalizi poznata kao najraniji izraz emocionalne veze s drugom osobom. Ona igra izvesnu ulogu u predistoriji Edipovog kompleksa. Mali dečak pokazuje posebno zanimanje za oca; on bi voleo da postane, i da bude, onakav kakav je otac, da ga u svemu zameni. Možemo mirne duše reći da on uzima oca kao ideal. To ponašanje nema nikakve veze s pasivnim ili ženskim stavom prema ocu (i prema muškarcu uopšte); naprotiv, ono je tipično muško. Ono se vrlo lepo slaže s Edipovim kompleksom, u čijoj pripremiučestvuje.
Istovremeno s tom identifikacijom s ocem, možda čak i ranije, dečak započinje, po anaklitičkom tipu, kateksiju majke kao objekta. Tada on, dakle, pokazuje dve psihološki različite veze: kad je reč o vezi s majkom, posredi je čisto seksualna kateksija objekta, a kad je reč o vezi s ocem, posredi je identifikacija s njim kao uzorom. Obe veze postoje neko vreme jedna pored druge, ne utičući jedna na drugu niti smetajući jedna drugoj. Usled nezaustavljivog objedinjavanja duševnog života one se najzad susreću, i, kao posledica tog susticanja, nastaje normalan Edipov kompleks. Mališa primećuje da mu na putu k majci smeta otac; njegova identifikacija s ocem dobija sada neprijateljsku nijansu i postaje identična sa željom da se otac zameni i kod majke. Identifikacija je od samog početka ambivalentna; ona može da postane i izraz nežnosti i želja da neko bude odstranjen. Ona se ponaša kao izdanak prve, oralne faze organizacije libida, u kojoj je čovek željeni i cenjeni objekt asimilovao jedenjem i pri tom ga kao takvog uništio. Kao što je poznato, ljudožder ostaje na tom stanovištu; on toliko voli svoje neprijatelje da ih proždire, i ne proždire ljude koje iz ovog ili onog razloga ne voli.27
Sudbina te identifikacije s ocem kasnije se lako gubi iz vida. Može se desiti da se u Edipovom kompleksu odigra preokret, da se otac, u okviru ženskog stava, uzme kao objekt od kojeg neposredni seksualni nagoni očekuju svoje zadovoljenje, i tada je identifikacija s ocem postala prethodnik objekatske veze s ocem. Isto, s odgovarajućim zamenama, važi i za malu kćer.
Lako je formulisati razliku izmeću identifikacije s ocem i izbora oca kao objekta. U prvom slučaju otac je ono što bi se želelo biti, au drugom ono što bi se želelo imati. Razlika je, dakle, u tome da li veza dotiče subjekt ili objekt ega. Zato je prva veza moguća već pre svakog izbora seksualnog objekta. Mnogo je teže da se ta razlika jasno prikaže s metapsihološkog stanovišta. Znamo samo toliko da identifikacija teži da sopstveni ego oblikuje onako kako izgleda drugi ego koji je uzet kao „uzor".
Iz složenijih veza identifikaciju izdvajamo pri formiranju neurotičnog simptoma. Pretpostavimo da mala devojčica, koju sada uzimamo kao primer, dobije isti bolni simptom kao i njena majka na primer, isti mučni kašalj. Do toga može doći na razne načine. Ili je identifikacija ista, to jest potiče iz Edipovog kompleksa, i tada znači devojčičinu neprijateljsku želju da zauzme majčino mesto, pa simptom izražava objekatsku ljubav prema ocu; simptom realizuje zamenu majke pod uticajem svesti o krivici: htela si da budeš majka, sada si to bar u patnji. To je kompletni mehanizam formiranja histeričnog simptoma. Ili, pak, simptom jeste isti kao simptom voljene osobe; tako, na primer, Dora28 imitira očev kašalj. U tom slučaju mi možemo stanje stvari da opišemo samo na sledeći način: identifikacija se pojavila umesto izbora objekta, izbor objekta je regredirao do identifikacije. Čuli smo da je identifikacija najranija i najizvornija forma emocionalne veze; u uslovima formiranja simptoma, to jest potiskivanja, i vladavine mehanizama nesvesnog često se događa da izbor objekata ponovo postane identifikacija, to jest da ego poprimi svojstva objekta. Neobično je što pri tim identifikacijama ego ponekad kopira nevoljenu, a ponekad voljenu osobu. Mora nam takođe pasti u oči da je u oba slučaja identifikacija parcijalna, vrlo ograničena, da pozajmljuje samo jednu crtu od osobe koja joj je objekt.
Postoji treći, vrlo čest i značajan slučaj formiranja simptoma slučaj kada identifikacija potpuno zanemaruje objekatski odnos prema kopiranoj osobi. Ako, na primer, devojka u pansionu od nekog s kim se tajno voli dobije pismo koje izazove njenu ljubomoru i na koje ona reaguje histeričnim napadom, neke od njenih prijateljica koje znaju za pismo dobiće takođe histeričan napad, što je, kako mi kažemo, posledica psihičke infekcije. U tom slučaju reč je o mehanizmu identifikacije na temelju mogućnosti ili želje da se staviš u istu situaciju. I druge bi devojke volele da imaju tajnu ljubavnu vezu, i pod uticajem svesti o krivici one prihvataju i patnju povezanu s takvom ljubavlju. Bilo bi pogrešno tvrditi da one taj simptom prisvajaju iz saosećanja. Naprotiv, saosećanje nastaje tek iz identifikacije, a dokaz za to jeste da se takva infekcija ili imitacija događa i u slučajevima kada se između dve osobe može pretpostaviti još manja prethodna simpatija nego što je ona koja obično postoji među prijateljicama u pansionu. Jedan ego je u jednoj tački primetio znatnu analogiju s drugim egom u našem primeru u spremnosti na isto osećanje; zatim u toj tački nastaje identifikacija, i pod uticajem patogene situacije te se identifikacija premešta na simptom koji je proizveden od strane prvog ega. Posredstvom simptoma identifikacija tako postaje znak mesta poklapanja dvaju ega, mesta koje treba držati potisnuto.
Ono što smo naučili iz ta tri izvora, možemo sažeti na sledeći način: prvo, identifikacija je najizvornija forma emocionalne veze s objektom; drugo, regresivnim putem, tako reći introjekcijom objekta u ego, ona postaje zamena za libidinoznu vezu s objektom, i treće, ona može nastati uvek kada primetimo da imamo neku zajedničku crtu s osobom koja nije objekt naših seksualnih nagona. Što je važnija ta zajednička crta, to uspešnija može da bude ta parcijalna identifikacija i da tako predstavlja početak nove veze.
Već slutimo da uzajamna veza članova mase ima karakter takve identifikacije zasnovane na važnoj afektivnoj zajedničkoj crti, i možemo pretpostaviti da ta zaj ednička crta leži u prirodi veze s vođom. Druga j edna slutnja kaže nam da još ni iz daleka nismo iscrpli problem identifikacije i da smo suočeni s procesom koji se u psihologiji zove „uosećavanje" i koji igra glavnu ulogu u našem razumevanju onog što je u drugim ljudima suštinski tuđe našem egu. Ali ovde ćemo se ograničiti na neposredne afektivne učinke identifikacije, i ostavićemo po strani njen značaj za naš intelektualni život.
Psihoanalitičko istraživanje, u kojem su se ponekad već napadali teži problemi psihoza, moglo nam je takoće da pokaže identifikaciju u nekoliko drugih slučajeva koji nam nisu odmah razumljivi. Ovde ću podrobno izložiti dva takva slučaja kao graću za naša dalja razmatranja.
U čitavom nizu slučajeva geneza muške homoseksualnosti jeste sledeća. Mladi čovek je neobično dugo i intenzivno bio, u smislu Edipovog kompleksa, fiksiran za majku. Ali najzad, posle završenog puberteta, dolazi vreme da se majka zameni drugim seksualnim objektom. Tada se dogaća iznenadni obrt: mladić ne napušta majku, već se identifikuje s njom; on se pretvara u nju, i sada traži objekte koji mogu da mu zamene njegov ego i koje on može da voli i neguje onako kako je njega volela i negovala majka. To je čest proces, koji se može potvrditi u bezbroj slučajeva i koji je, naravno, sasvim nezavisan od svake pretpostavke o organskoj pokretnoj sili i motivima onog iznenadnog pretvaranja. U toj identifikaciji pada u oči njena opširnost; ona menja ego u jednom vrlo važnom delu, u seksualnom karakteru, po uzoru na dosadašnji objekt. Pri tom se sam objekt napušta; da li se on napušta potpuno ili samo u smislu da on ostaje u nesvesnom o tome ovde nećemo raspravljati. Identifikacija s napuštenim ili izgubljenim objektom kao zamena za taj objekt, introjekcija objekta u ego, za nas stvarno nije više nikakva novost. Takav proces može ponekad da se neposredno posmatra kod male dece. Nedavno je u 1p1;egpa1;špa1e HećbsćgŠ Šg Rbusćoapa1ube objavljen opis takvog jednog slučaja: dete, nesrećno zbog gubitka mačeta, reklo je, nimalo ne oklevajući, da je sada ono samo mače, pa je na sve četiri puzalo, nije htelo da jede za stolom, itd.29
Drugi primer takve introjekcije objekta dala nam je analiza melanholije afekcije u čije se najneobičnije uzroke ubraja upravo realni ili afektivni gubitak voljenog objekta. Glavna karakteristika tih slučajeva jeste surovo samoponižavanje ega, povezano sa bespoštednom samokritikom i gorkim prigovorima samom sebi. Analize su pokazale da se to omalovažavanje i ti prigovori odnose zapravo na objekt i da predstavljaju egovu osvetu objektu. Senka objekta pala je na ego, kao što sam rekao na drugom mestu.30 Introjekcija objekta tu je sasvim jasna.
Te melanholije, mećutim, pokazuju nam i nešto drugo, nešto što može da bude važno za naša kasnija razmatranja. One nam pokazuju ego podeljen, raspadnut na dva dela, od kojih jedan besni na drugi. Taj drugi deo jeste deo koji je promenjen introjekcijom i koji sadrži izgubljeni objekt. Ali ni deo koji se ponaša tako surovo nije sam nepoznat. On obuhvata savest, kritičku instancu u egu, koja se i u normalnim vremenima odnosila kritički prema egu, ali nikad tako neumoljivo i tako nepravedno. Već prilikom ranijih analiza (7š EtŠćgip§ s1e§ Matbbtib, Tgaieg ips! Me1apsćoće) bili smo primorani da pretpostavimo da se u našem egu razvija takva instanca koja može da se odvoji od drugog ega i da doće u sukob s njim. Mi smo je nazvali „idealom ega" i u njene funkcije ubrojali samoposmatranje, moralnu savest, cenzuru snova i glavni uticaj pri potiskivanju. Rekli smo da je ona naslednik prvobitnog narcizma u kojem je detinji ego bio dovoljan samom sebi; rekli smo da ona iz uticaja okoline postepeno prikuplja zahteve koje ta okolina postavlja egu i koje ego ne može uvek da ispuni, tako da čovek, kada ne može da bude zadovoljan svojim egom, ipak sme da zadovoljenje nađe u idealu ega diferenciranom iz ega. U iluzijama posmatranja, istakli smo zatim, očigledan biva raspad te instance i pri tom se otkriva njeno poreklo iz uticaja autoriteta, pre svega roditelja.31 Nismo, međutim, zaboravili da navedemo da veličina udaljenosti tog ideala ega od aktuelnog ega jako varira od čoveka do čoveka i da kod mnogih ljudi ta diferencijacija unutar ega ne seže dalje nego kod deteta.
Ali pre nego što tu građu iskoristimo za razumevanje libidinozne organizacije mase, moramo da razmotrimo neke druge primere uzajamnih odnosa između objekta i ega. Vrlo dobro znamo da tam primerima uzetam iz patologije nismo iscrpli suštinu identafikacije i da na taj način

VIII

ZALJUBLJENOST I HIPNOZA

Čak i u svojim đudima jezik ostaje veran nekakvoj realnosti. Tako on ljubavlju naziva vrlo raznolike emocionalne odnose koje i mi teorijski podvodimo pod ljubav; a onda, opet, on sumnja da li je ta ljubav autentična, prava, istinska, i tako ukazuje na čitavu skalu moguđnosti unutar ljubavnih fenomena. Ni nama nije teško da je otkrijemo putem posmatranja.
U čitavom nizu slučajeva zaljubljenost nije ništa drugo nego kateksija objekta od strane seksualnih nagona radi neposrednog seksualnog zadovoljenja, kateksija koja i nestaje kada je taj cilj postignut; to je ono što se zove običnom, čulnom ljubavlju. Ali, kao što je poznato, libidinozna situacija retko kad ostaje tako jednostavna. Sigurnost s kojom se moglo računati na ponovno buđenje upravo ugasle potrebe mora da je bila prvi motiv da se na seksualne objekte usmeri trajna kateksija, da se seksualni objekt „voli" i u intervalima kada žudnja ne postoji.
Vrlo čudan tok razvoja čovekovog ljubavnog života pokazuje nam još nešto. U prvoj fazi života, koja se obično završava kad se napuni pet godina, dete je u jednom od roditelja našlo svoj prvi ljubavni objekt, na koji su se usredsredili svi njegovi seksualni nagoni sa svojim zahtevom za zadovoljenje. Potiskivanje koje se zatim pojavljuje prisiljava ga da se odrekne veđine tih detinjih seksualnih ciljeva, i ostavlja za sobom duboku modifikaciju u njegovom odnosu prema roditeljima. Dete i dalje ostaje vezano za svoje roditelje, ali nagonima koje moramo nazvati „nagonima osujeđenim u svom cilju“. Oseđanja koja ono odsad ima prema tim voljenim osobama označavaju se kao jedan deo zagonegke formiranja mase ostavljamo netaknut. Tu bi morala da interveniše mnogo temeljnija i obuhvatnija psihološka analiza. Od identafikacije put vodi preko imitacije ka uosećavanju, to jest ka razumevanju mehanizma kojim nam se uopšte omogućuje da zauzmemo stav prema nekom drugom duševnom životu. I u manifestacijama postojeće identafikacije ima još mnogo toga da se objasni. Ona, izmeću ostalog, ima za posledicu da mi ograničavamo svoju agresiju prema osobi s kojom smo se identafikovali, da tu osobu poštećujemo i pomažemo joj. Proučavanje takvih identifikacija, kao onih, na primer, koje su u korenu klanovske zajednice, dovelo je Robertsona Smita (ŠtŠr apL Mata$e, 1885) do iznenaćujućeg ogkrića da one počivaju na priznavanju zajedničke supstance, pa da se stoga mogu sgvorita i zajedničkim obedovanjem. Ta crta dopušta da se takva identafikacija poveže s praistorijom ljudske porodice, praistorijom koju sam konstruisao u svom delu To1et ipL TaŠ.
„nežna". Poznato je da ranije “čulne" težnje ostaju više ili manje sačuvane u nesvesnom, tako da u izvesnom smislu celina prvobitnog strujanja i dalje postoji.33
Kao što je poznato, s pubertetom se pojavljuju nove, vrlo jake težnje ka neposrednim seksualnim ciljevima. U nepovoljnim slučajevima one su, kao čulno strujanje, odvojene od trajućih „nežnih" emocionalnih usmerenja. Tada pred sobom imamo sliku čija dva aspekta izvesni književni pravci tako rado idealizuju. Muškarac pokazuje sanjalačke sklonosti prema visokopoštovanim ženama, koje, međutim, ne bude u njemu seksualnu strast, i on je potentan s drugim ženama s onima koje ne „voli", koje potcenjuje ili čak prezire.34 Češće, međutim, adolescent uspeva da postigne izvesni stepen sinteze nečulne, nebeske ljubavi i čulne, zemaljske ljubavi, i njegov odnos prema seksualnom objektu odlikuje se zajedničkim delovanjem nesputanih nagona i nagona koji su sputani u pogledu svoga cilja. Dubina zaljubljenosti nasuprot čisto čulnoj želji može da se meri po veličini udela koji u zaljubljenosti imaju upogledusvogaciljasputani nagoni nežnosti.
U vezi s pitanjem zaljubljenosti, nama je od samog početka padao u oči fenomen seksualnog precenjivanja padala nam je u oči činjenica da je voljeni objekt u izvesnoj meri pošteđen kritike, da se sve njegove osobine cene više nego osobine nevoljenih osoba ili nego u vreme kada nije bio voljen. Ako se čulne težnje donekle potisnu ili zapostave, javlja se iluzija da se objekt zbog njegovih duševnih vrlina voli i čulno, a u stvari je obrnuto tek je čulno dopadanje u stanju da mu da te vrline.
Ono što tu iskrivljuje sud jeste težnja ka idealizaciji. Ali sada nam je lakše da se snađemo. Mi vidimo da se s objektom postupa kao sa sopstvenim egom, da, dakle, u zaljubljenosti veći deo narcističkog libida pretiče na objekt. U nekim formama ljubavnog izbora čak je očigledno da objekt služi kao zamena za nepostignuti ideal ega. Objekt se voli zbog savršenstava koja su se htela postići za sopstveni ego i koja bi se sada, tim zaobilaznim putem, htela steći radi zadovoljenja svog narcizma.
Ako seksualno precenjivanje i zaljubljenost nastave da se povećavaju, tumačenje slike biva sve jasnije. Težnje koje traže neposredno seksualno zadovoljenje mogu sada potpuno da se potisnu, kao što se to obično događa, na primer, u mladićevoj sanjalačkoj ljubavi; ego postaje sve nezahtevniji, skromniji, a objekt sve veličanstveniji i vredniji; na kraju, objekt dolazi u posed egovog celokupnog samoljublja, tako da egovo samožrtvovanje jeste prirodna posledica. Objekt je tako reći pojeo ego. Crte skrušenosti, nanošenja štete sebi samom i ograničenja narcizma postoje u svakom slučaju zaljubljenosti; u ekstremnom slučaju one se samo pojačavaju, a zbog uzmicanja čulnih zahteva jedino one vladaju.
To se često događa u nesrećnoj, beznadežnoj ljubavi, jer svako seksualno zadovoljenje uvek iznova snižava seksualno precenjivanje. Istovremeno s tom „predanošću" ega objektu, koja se više ne razlikuje od sublimirane predanosti nekoj apstraktnoj ideji, potpuno prestaju funkcije koje su dodeljene idealu ega. Utihnjuje kritika koju vrši ta instanca; sve što objekt čini i zahteva ispravno je i besprekorno. Savest se ne primenjuje na ono što je urađeno u korist objekta; u ljubavnoj zaslepljenosti čovek postaje zločinac ne kajući se. Čitava situacija može potpuno da se sažme u sledeću formulu: objektje zauzeo mesto ideala ega.
Sada je lako opisati razliku izmeću identifikacije i zaljubljenosti u njenim ekstremnim oblicima, koji se zovu „fascinacija" ili “ljubavna potčinjenost". U prvom slučaju ego je sebe obogatio svojstvima objekta, on je objekt, da se poslužimo Ferencijevim izrazom, „introjektovao“ u sebe; u drugom slučaju on je osiromašen, on se predao objektu, objektom je zamenio svoj najvažniji sastavni deo. Mećutim, ako malo bolje pogledamo, ubrzo ćemo primetiti da takav opis ukazuje na suprotnosti koje zapravo ne postoje. Ekonomski gledano, nije reč o osiromašenju ili obogaćenju čak i ekstremna zaljubljenost može da se opiše kao stanje u kojem je ego introjektovao u sebe objekt. Možda druga jedna razlika pre pogaća suštinu stvari. U slučaju identifikacije objekt se izgubio ili je napušten; on se, zatim, u egu ponovo uspostavlja, ego se delimično menja po uzoru na izgubljeni objekt. U drugom slučaju objekt je sačuvan, i postoji hiperkateksija objekta od strane ega i na račun ega. Ali i to izaziva nedoumicu. Da li je utvrćeno da identifikacija pretpostavlja napuštanje kateksije objekta? Zar identifikacija ne može da postoji pri sačuvanom objektu? I pre nego što se upustimo u razmatranje tog neugodnog pitanja, možda ćemo već uvideti da druga jedna alternativa obuhvata suštinu tog stanja stvari, to jest da li se objekt postavlja na mesto eš ili ideala ega.
Od zaljubljenosti do hipnoze postoji očigledno samo jedan korak. Upadljiva je podudarnost meću njima. Isto ponizno potčinjavanje, popustljivost, nekritičnost kako prema hipnotizeru tako i prema voljenom objektu. Isto odumiranje subjektove sopstvene inicijative; nemanje sumnje da je hipnotizer zamenio ideal ega. U hipnozi svi su odnosi samo još jasniji i intenzivniji, tako da bi bilo svrsishodnije da se zaljubljenost objasni hipnozom, a ne obrnuto. Hipnotizer je jedini objekt, i pažnja se poklanja samo njemu. Činjenica da ego, kao u snu, doživljava ono što hipnotizer zahteva i tvrdi, podseća nas da smo propustili da meću funkcijama ideala ega pomenemo i proveru realnosti.35 Nije čudno što percepciju ego smatra realnom ako njenu realnost jemči psihička instanca kojoj je inače poverena provera realnosti. Potpuno odsustvo težnji koje su neosujećene u svojim seksualnim ciljevima još više doprinosi ekstremnoj čistoti pojava. Hipnotički odnos jeste neograničena, ljubavlju prožeta predanost koja isključuje seksualno zadovoljenje, dok je u slučaju zaljubljenosti takvo zadovoljenje ipak samo privremeno potisnuto i ostaje u pozadini kao mogućnost.
Ali, s druge strane, možemo takoće reći da hipnotički odnos jeste (ako je taj izraz dopušten) masa s dva člana. Hipnoza nije dobar objekt za porećenje s masom, jer je tačnije ako se kaže da je ona identična s masom. Iz složene strukture mase ona nam izdvaja jedan element ponašanje pojedinca prema voći. Tim ograničenjem broja hipnoza se razlikuje od mase, baš kao što se nepostojanjem neposrednih seksualnih težnji razlikuje od zaljubljenosti. Utoliko ona zauzima srednji položaj izmeću njih dve.
Zanimljivo je što upravo seksualne težnje koje su u svom cilju osujećene proizvode takotrajne veze među ljudima. Ali to se lako može razumeti na osnovu činjenice da te težnje ne dolaze do punog zadovoljenja, dok neosujećene seksualne težnje jako slabe svaki put kada postignu seksualni cilj. Sudbina je čulne ljubavi da se ugasi kada je zadovoljena; da bi potrajala, ona mora od samog početka da bude pomešana s čisto nežnim, to jest upogledusvogciljaosujećenim komponentama ili da pretrpi takvu transformaciju.
Hipnoza bi nam odmah razrešila zagonetku libidinozne konstitucije mase, da i sama ne sadrži crte koje izmiču dosadašnjem racionalnom objašnjenju kao zaljubljenost iz koje su neposredne seksualne težnje isključene. Ima u njoj još mnogo toga što je nerazumljivo i mistično. Ona sadrži primesu paralisanosti proisteklu iz odnosa između nekoga ko je premoćan i nekoga ko nema moći, ko je bespomoćan, što može činiti prelaz ka hipnozi strahom od životinja. Način na koji se hipnoza proizvodi i njen odnos prema snu nisu jasni, a zagonetni način na koji joj se neke osobe potčinjavaju, dok je druge potpuno odbacuju, ukazuje na još nepoznat činilac koji deluje u njoj i koji možda tek omogućuje čistotu libidinoznih stavova u njoj. Treba takođe istaći da, čak i kada postoji potpuna sugestivna popustljivost, moralna savest hipnotisane osobe može da pokaže otpor. Ali to se može pripisati činjenici da pri hipnozi, kako se ona obično izvodi, može sačuvano da ostane znanje da se radi samo o igri, o lažnoj reprodukciji neke druge, životno mnogo važnije situacije.
Zahvaljujući dosadašnjim razmatranjima mi smo, međutim, potpuno spremni da damo formulu za libidinoznu konstituciju mase, bar takve mase kakvu smo dosad razmatrali, mase, dakle, koja ima vođu i koja putem prekomerne „organizacije" nije mogla sekundarno da stekne svojstva individue. Takva primarna masajeste neki broj individua koje sujedan te isti objekt postavile na mesto svog ideala eš i koje su seusled tošusvom egu identifikovale jedna s drugom. Taj odnos može grafički da se prikaže na sledeći način.

IX

INSTINKT STADA

Ne možemo dugo uživati u iluziji da smo tom formulom rešili zagonetku mase. Odmah počinje da nas tišti pomisao da smo zapravo problem prebacili na zagonetku hipnoze, zagonetku u kojoj toliko toga ima još da se objasni. I sada nam drugi jedan prigovor pokazuje dalji put.
Možemo sebi reći da su jake afektivne veze koje prepoznajemo u masi potpuno dovoljne da se objasni jedna od njenih karakteristika nedostatak samostalnosti i inicijative kod njenih članova, istovrsnost reakcije svih njenih članova, njihovo srozavanje, takoreći, na nivo individua mase. Ali masa nam, ako je posmatramo kao celinu, pokazuje više od toga. Neke od njenih crta oslabelost intelektualne sposobnosti, nesputanost afektivnosti, nesposob-nost za umerenost i za odgađanje, sklonost da se prekorači svaka granica u izražavanju osećanja i da se osećanje potpuno isprazni kroz aktivnost te i slične crte, koje nalazimo tako upečatljivo opisane kod Le Bona, pokazuju očiglednu sliku regresije duševne aktivnosti na raniji stepen, koji bez čuđenja posmatramo kod divljaka ili kod dece. Takva regresija naročito je svojstvena običnim masama, dok, kao što znamo, kod visokoorganizovanih veštačkih masa takva regresija može u znatnoj meri da bude zaustavljena.
Tako stičemo utisak da imamo posla sa stanjem u kojem su pojedinačno osećanje i lični intelektualni akt individue suviše slabi da bi se sami pojavili, pa stoga moraju čekati da budu pojačani tako što će ih na isti način ponoviti ostali članovi mase. Sećamo se koliko tih fenomena zavisnosti pripada normalnoj konstituciji ljudskog društva, kako se malo originalnosti i lične hrabrosti nalazi u njemu, koliko svakim pojedincem vladaju stavovi duše mase koji se manifestuju kao rasne osobenosti, staleške predrasude, javno mnjenje itd. Zagonetka sugestivnog uticaja postaje za nas veća ako priznamo da ga vrši ne samo vođa nego i svaki pojedinac na svakog pojedinca, i mi sebi zameramo što smo jednostrano istakli odnos prema vođi, a neopravdano potisnuli drugi faktor uzajamne sugestije.
Poučeni, na takav način, da budemo skromni, mi smo skloni da čujemo drugi glas glas koji nam obećava objašnjenje utemeljeno na jednostavnijim osnovama. Takvo jedno objašnjenje nalazim u mudroj Troterovoj knjizi o instinktu stada,36 i jedino mi je žao što njen autor nije potpuno izbegao antipatije koje su bile posledica poslednjeg velikog rata.
Duševne fenomene uočene u masi Troter izvodi iz instinkta stada (%ge^apošpezz), koji je urođen čoveku kao i drugim životinjskim vrstama. Biološki gledano, ta stadnost jeste analogija sa višećeličnošću i tako reći produžetak višećeličnosti, a u okviru teorije o libidu ona je još jedna manifestacija izlibidaproističuće sklonosti svih istovrsnih živih bića da se združuju u sve obuhvatnije jedinice.37 Pojedinac se oseća nepotpunim (tsotrŠe) ako je sam. Već strah malog deteta jeste manifestacija tog instinkta stada. Suprotstavljanje stadu isto je što i odvajanje od njega, pa se zato to suprotstavljanje bojažljivo izbegava. Stado, međutim, odbacuje sve što je novo ili neobično. Instinkt stada jeste nešto primarno, nešto što se ne može dalje razlagati (mMsć sappog će arŠ ir).
Primarnim Troter smatra sledeće nagone (ili instinkte): nagon samoodržanja, nagon za hranom, polni nagon i nagon stada. Ovaj poslednji često se suprotstavlja ostalima. Svest o krivici i osećanje dužnosti jesu karakteristični posedi stadne životinje ($ge$apoš attađ. Po Troterovom mišljenju, iz instinkta stada proističu i represivne snage koje je psihoanaliza otkrila u egu, a iz istog izvora, dakle, potiču otpori na koje lekar nailazi pri psihoanalitičkom lečenju. Jezik ima za svoj značaj da zahvali svoj oj po desnosti za uzaj amno sporazumevanje u stadu, i na j eziku u velikoj meri počiva međusobna identifikacija pojedinaca.
Dok se Le Bon pretežno bavio karakterističnim nepostojanim masama, a Makdugal stabilnim asocijacijama, Troter se usredsredio na najopštije saveze u kojima živi čovek, taj gdop roIpkop, i pokazao njihovu psihološku osnovu. Troter, međutim, ne mora da izvodi poreklo instinkta stada, pošto on taj instinkt smatra nečim primarnim i nečim što ne može dalje da se razlaže. NJegova primedba da Boris Sidis izvodi nagon stada iz sugestibilnosti, za njega, srećom, ne važi; to je poznato, ali nezadovoljavajuće objašnjenje, pa mi mnogo ubedljivije izgleda obrnuto objašnjenje da je sugestibilnost izdanak instinkta stada.
Međutim, Troteru se s još više prava nego drugima može prigovoriti da premalo uzima u obzir ulogu vođe u masi, dok smo mi ipak pre skloni suprotnom sudu da se suština mase ne može shvatiti ako se zanemari vođa. Instinkt stada ne ostavlja nimalo mesta za vođu; vođa je samo slučajni dodatak stadu, a s tim je povezana i činjenica da od tog instinkta ne vodi put ka potrebi za bogom; stadu nedostaje pastir. Međutim, Troterova teorija može da se potkopa i psihološki, to jest može se bar dokazati verodostojnost tvrdnje da instinkt stada nije nerazloživ, da nije primaran u smislu u kojem su primarni instinkt samoodržanja i polni instinkt.
Nije, naravno, lako pratiti ontogenezu instinkta stada. Strah koji pokazuje malo dete kada je ostavljeno samo i koji Troter smatra već manifestacijom tog instinkta ipak pre dopušta drugo j edno tumačenje. Strah j e u vezi s maj kom, a kasnije s drugim prisnim osobama, i jeste izraz neispunjene čežnje, s kojom dete ne zna ništa drugo da uradi nego da je pretvori u strah.38Takođe, strah usamljenog malog deteta ne smanjuje se pojavom nekog drugog čoveka „iz stada", već naprotiv, taj strah izaziva se upravo približavanjem takvog „stranca". Tada se kod deteta dugo ne primećuje ništa od instinkta stada niti od masovnog osećanja. Nešto poput tog instinkta ili tog osećanja obrazuje se najpre u porodici s više dece, obrazuje se iz odnosa dece prema roditeljima, i to kao reakcija na početnu zavist s kojom starije dete prihvata mlađe. Naravno, starije dete hoće, iz ljubomore, da potisne mlađe, da ga odvoji od roditelja i da ga liši svih njegovih povlastica, ali suočivši se sa činjenicom da i to dete kao i svu kasniju decu roditelji jednako vole, i usled nemogućnosti da svoj neprijateljski stav zadrži a da ne naškodi sebe, ono je prinuđeno da se identifikuje s drugom decom, pa se tako u gomili dece formira masovno osećanje ili osećanje zajednice, koje se zatim u školi dalje razvija. Prvi zahtev te reaktivne formacije jeste zahtev za pravednošću, zahtev da prema svima odnos bude jednak. Poznato je kako se glasno i nepotkupljivo taj zahtev iznosi u školi. Ako već sam ne možeš da budeš povlašćen, onda ipak neka niko ne bude povlašćen. Ta transformacija zamena ljubomore masovnim osećanjem u dečjoj sobi iučionici mogla bi se smatrati neverovatnom, da isti proces nismo posmatrali kasnije, u drugim okolnostima. Setimo se samo gomile ushićenih i zaljubljenih žena i devojaka koje se tiskaju oko pevača ili pijaniste posle njegovog nastupa. Svakoj od njih lako bi, naravno, bilo da bude ljubomorna na ostale, ali zbog svoga broja i s tim povezane nemogućnosti da dođu do predmeta svoje zaljubljenosti, one se toga odriču, pa umesto da se međusobno počupaju, one postupaju kao jedinstvena masa, zajedno se klanjaju svom junaku, i verovatno bi bile radosne ako bi mogle da podele pramen njegove kose. Isprva rivalke, one su uspele da se kroz zajedničku ljubav prema istom objektu identifikuju jedna s drugom. Ako nagonska situacija može, kao što to obično biva, da ima razne ishode, onda nam neće biti čudno što stvarni ishod jeste onaj s kojim je povezana mogućnost izvesnog zadovoljenja, dok drugi neki ishod, sam po sebi očigledniji, izostaje zato što mu realne okolnosti uskraćuju postizanje toga cilja.
Ono što se kasnije u društvu pojavljuje kao kolektivni duh, earŠ Le sogra, itd., ne opovrgava svoje poreklo iz prvobitne zavisti. Niko ne treba da se ističe, svi treba da budu jednaki i da imaju isto. Socijalna pravda znači da sebi uskraćuješ mnogo toga, da bi se i drugi toga odrekli ili, što je isto, da to ne bi zahtevali. Taj zahtev za jednakošću jeste koren socijalne savesti i osećanja dužnosti. On se, na neočekivan način, pojavljuje u strahu sifilističara da ne zaraze druge ljude, strahu koji smo shvatili zahvaljujući psihoanalizi. Strah tih nesrećnika odgovara njihovom žestokom suprotstavljanju nesvesnoj želji da svoju zarazu prenesu na druge ljude, jer zašto da samo oni budu zaraženi i lišeni tolikih stvari, a drugi da ne budu. Isti smisao ima i lepa priča o Solomonovoj presudi. Ako je jednoj ženi umrlo dete, neka ni druga nema živog deteta. Po toj želji prepoznaje se žena koja je izgubila dete.
Socijalno osećanje počiva, dakle, na preokretanju prvobitno neprijateljskog osećanja u pozitivno naglašenu vezu koja ima karakter identifikacije. Koliko smo dosad mogli da shvatimo, izgleda da se to preokretanje dogaća pod uticajem zajedničke nežne veze s osobom koja se nalazi izvan mase. Ni mi sami svoju analizu identifikacije ne smatramo iscrpnom, ali za našu sadašnju nameru biće dovoljno ako se vratimo na jednu njenu crtu ako se vratimo na njen zahtev da se izjednačavanje sprovede dosledno. U raspravi o dvema veštačkim masama, crkvi i vojsci, već smo čuli da njihova pretpostavka jeste da sve njihove članove jednako voli jedna osoba voća. Ali, ne zaboravimo da zahtev za jednakošću u masi važi samo za njene članove, da ne važi za voću. Svi članovi treba meću sobom da budu jednaki, ali svi oni hoće da njima vlada jedna osoba. Mnoštvo jednakih, koji mogu da se identifikuju jedan s drugim, i jedna jedina osoba koja je superiorna u odnosu na sve njih to je situacija koju nalazimo u masi sposobnoj da opstane. Odvažimo se, dakle, da ispravimo Troterovu tvrdnju da je čovek životinja stada, i kažimo da je on preživotinja horde, pojedinačno biće u hordi koju predvodi starešina.

X

MASA I PRAHORDA

Godine 1912. prihvatio sam Darvinovu pretpostavku da je praforma ljudskog društva bila horda kojom je neograničeno vladao jak mužjak. Pokušao sam pokazati da je sudbina te horde ostavila neizbrisive tragove u istoriji ljudskog nasleća i, naročito, da je razviće totemizma, koji obuhvata početke religije, morala i društvene organizacije, povezano s nasilnim ubijanjem voće horde i pretvaranjem paternalne horde u bratsku zajednicu.39 To je, doduše, samo hipoteza, poput mnogih drugih kojima istoričari koji se bave preistorijom pokušavaju da rasvetle tamu davnih vremena jšgzo Šogu, kako ju j e duhovito nazvao j ed an simpatični eng l eski kritičar ali j a mislim da takva hipoteza zaslužuje pohvalu ako se pokaže podesnom da unese koherentnost i razumevanje u sve novije i novije oblasti.
LJudske mase opet nam pokazuju poznatu sliku prejakog pojedinca usred gomile jednakih drugova, sliku koja se sadrži i u našoj predstavi o prahordi. Psihologija te mase, poznata nam iz često pominjanih opisa iščezavanje svesne pojedinačne ličnosti, usmerenost misli i osećanja u istom pravcu, dominacija afektivnosti i nesvesnog duševnog života, sklonost neodložnom ostvarivanju iskrslih namera sve to odgovara stanju regresije na primitivnu duševnu aktivnost kakvu smo skloni da pripišemo upravo prahordi.40
Masa nam, dakle, izgleda kao ponovo oživela prahorda. Kao što pračovek potencijalno postoji u svakom pojedincu, isto tako prahorda može ponovo da nastane od bilo koje ljudske gomile; ukoliko masa habitualno ovlada ljudima, u njoj ćemo prepoznati dalje postojanje prahorde. Moramo zaključiti da je psihologija mase najstarija psihologija čoveka; ono što smo, zanemarujući sve tragove mase, izolovali kao individualnu psihologiju, izdvojilo se tek kasnije, postepeno i tako reći još uvek samo delimično, iz stare psihologije mase. Kasnije ćemo pokušati da odredimo ishodišnu tačku toga razvoja.
Dalje razmišljanje pokazaće nam u kom pogledu ta tvrdnja treba da se ispravi. Individualna psihologija mora bar isto toliko da bude stara kao i psihologija mase, jer su od samog početka postojale dve psihologije psihologija pojedinačnih članova mase i psihologija oca, starešine, voće. Članovi mase bili su isto povezani kao i danas, ali otac prahorde bio je slobodan. NJegovi intelektualni činovi bili su jaki i nezavisni čak i u izolaciji, a njegovoj volji nije bilo potrebno da bude ojačana voljom drugih ljudi. Mi, dakle, pretpostavljamo da je njegov ego bio malo vezan libidinozno; on nije voleo nikoga osim sebe, ili je druge voleo samo ukoliko su služili njegovim potrebama. NJegov ego nije ništa suvišno davao objektima.
Na samom početku istorije čovečanstva on je bio natčovek koga je Niče očekivao od budućnosti. Čak i danas članovi mase imaju potrebu za iluzijom da ih voća voli jednako i pravedno; ali sam voća ne treba nikoga drugog da voli, on može da ima gospodarsku narav, da bude apsolutno narcističan, samopouzdan i samostalan. Mi znamo da ljubav ograničava narcizam, i mogli bismo pokazati kako je ona, delujući na taj način, postala kulturni činilac.
Praotac horde još nije bio besmrtan, kakav je postao kasnije deifikacijom. Kad je umro, morao je da bude zamenjen; na njegovo mesto verovatno je dolazio najmlaći sin, koji je dotad bio član mase kao i svako drugi. Mora, dakle, postojati mogućnost da se psihologija mase transformiše u individualnu psihologiju; mora da se pronaće uslov pod kojim se takva transformacija lako vrši, baš kao što su pčele u stanju da, u slučaju potrebe, od larve
40 Za prahordu mora naročigo da važi ono što smo upravo opisali u opštoj karakteristici čoveka. Volja pojedinca bila je preslaba da bi se on osmelio na akciju. Nije bilo nikakvih drugih impulsa sem kolektivnih, postojala je samo zajednička volja, pojedinačne volje nije bilo. Predstava se nije usuđivala da se pretvori u volju ako nije smatrala da je ojačana percepcijom svoje opšte raširenosti. Ta slabost predstave objašnjava se snagom emocionalne veze koja je postojala između članova prahorde, ali istovrsnost životnih okolnosti i nepostojanje privatne svojine pripomažu da se odredi uniformnost duševnih akata kod pojedinaca. Kao što se može videti kod dece i vojnika, ni ekskrementalne potrebe ne isključuju zajedničku aktivnost. Jedini veliki izuzetak predstavlja seksualni čin, pri kojem je tređi bar suvišan, a u krajnjem slučaju osuđen na bolno čekanje. O reakciji seksualne potrebe (genitalnog zadovoljenja) na stadnost vidi dole.
naprave maticu umesto radilice. Može da se zamisli samo jedna mogućnost: praotac je svoje sinove onemogućio da zadovolje svoje neposredne seksualne potrebe; prinudio ih je na apstinenciju i, prema tome, na emocionalne veze s njim i meću sobom koje su mogle da proisteknu iz stremljenja osujećenih u pogledu svog seksualnog cilja. On ih je primorao da prihvate psihologiju mase. NJegova seksualna ljubomora i netrpeljivost postale su, u krajnjoj liniji, uzrok psihologije mase.41
Onom ko je postao njegov naslednik bila je data i mogućnost seksualnog zadovoljenja, a time je bio otvoren izlaz iz uslova psihologije mase. Fiksacija libida za ženu, mogućnost zadovoljenja bez odlaganja i akumulacije energije okončale su značaj njegovih seksualnih stremljenja osujećenih u svom cilju, i dopuštale su da njegov narcizam uvek naraste do svoje pune visine. Na taj odnos ljubavi prema oblikovanju karaktera vratićemo se u dopunskom poglavlju.
Da još posvetimo pažnju vrlo poučnom problemu u kakvom je odnosu prema konstituciji prahorde sredstvo kojim se, kada se zanemare prinudna sredstva, neka veštačka masa drži na okupu. Kod vojske i crkve videli smo da to sredstvo jeste iluzija da voća sve pojedince voli jednako i pravedno. Ali to je naprosto idealistička prerada stanja u prahordi, u kojoj su svi sinovi znali da ih otac jednako proganja i u kojoj su se oni jednako bojali oca. Već sledeća forma ljudskog društva, totemistički klan, ima za pretpostavku to preoblikovanje, koje je osnova svim društvenim obavezama. Nerazoriva snaga porodice kao prirodne kolektivne formacije počiva na činjenici da se ta nužna pretpostavka očeve jednake ljubavi može pokazati opravdanom u slučaju porodice.
Ali mi očekujemo još više od svoćenja mase na prahordu. Ono treba da nam približi i ono što je još nerazumljivo i tajanstveno u masi, a što se krije iza zagonetnih reči „hipnoza" i „sugestija". Ja mislim da ono to i može. Setimo se da hipnoza ima u sebi nešto što neposredno izaziva nelagodnost; ali karakter te nelagodnosti ukazuje na nešto što je staro i dobro poznato, a što je potisnuto.42 Pogledajmo kako se hipnoza indukuje. Hipnotizer tvrdi da poseduje tajanstvenu moć koja subjektu oduzima volju, ili, što je isto, subjekt veruje da hipnotizer ima takvu moć. Ta tajanstvena moć (popularno često još nazivana životinjskim magnetizmom) mora biti ista ona moć koja se meću primitivnim narodima smatra izvorom tabua, ista ona moć koja izvire iz kraljeva i plemenskih starešina i koja približavanje njima čini opasnim (tapa). Hipnotizer tvrdi da poseduje tu moć, a kako je on pokazuje? Tako što poziva osobu da ga gleda u oči; on, što je vrlo tipično, hipnotizuje svojim pogledom. A upravo je pogled plemenskog starešine za primitivnog čoveka opasan i nepodnošljiv, kao kasnije pogled božanstva za smrtnika. Još je i Mojsije morao da izigrava posrednika izmeću svoga naroda i Jehove, pošto narod ne bi mogao da podnese božji pogled, i kada se on vratio od Boga, lice mu je sijalo deo „mane" prešao je na njega, baš kao što se to dogaća s posrednikom kod primitivnih naroda.43
41 Može se takođe prešostavigi da su sinovi, kada su bili prognani i odvojeni od oca, napredovali od međusobne identifikacije ka homoseksualnoj objekatskoj ljubavi i da su tako stekli slobodu da ubiju oca. Doduše, hipnoza može da se izazove i na druge načine, što dovodi do zablude i što je dalo povoda stvaranju neadekvatnih fizioloških teorija; može ona da se izazove, na primer, fiksacijom očiju za neki bleštavi predmet ili slušanjem monotonog zvuka. U stvari, ti postupci služe samo odvraćanju svesne pažnje od jednih stvari i njenom vezivanju za druge stvari. Situacija je ista kao da hipnotizer kaže subjektu: „Sada se bavite isključivo mnome, ostali svet je potpuno nezanimljiv.“ Bilo bi, naravno, tehnički necelishodno ako bi hipnotizer to rekao; tim rečima subjekt bi bio istrgnut iz svog nesvesnog stava i bio podstaknut na svestan otpor. Ali dok hipnotizer izbegava da subjektovo svesno mišljenje usmeri ka svojim namerama, a osoba na kojoj se izvodi eksperiment tone u aktivnost u kojoj joj svet izgleda nezanimljiv, događa se da ona nesvesno svu svoju pažnju usredsređuje zapravo na hipnotizera, zapada u stav raporta, prenosa na hipnotizera. Dakle, posredni metodi hipnotizovanja, slično kao neke tehnike u pravljenju dosetke, uspevaju da zaustave izvesne raspodele psihičke energije koje bi narušile tok događaja u nesvesnom i oni, na kraju krajeva, vode istom cilju kao i neposredni metodi uticanja ukočenim pogledom ili glađenjem.44
Ferenci je tačno ustanovio da hipnotizer, izdajući zapovest da se zaspe, što se često radi na početku hipnoze, zauzima mesto roditelja. On misli da treba razlikovati dve vrste hipnoze: onu ulagivačko umirujuću, koju je povezao s majkom, i onu preteću, koju je povezao s ocem.45 Ali već sama zapovest da se spava, izdata pri hipnozi, ne znači ništa drugo nego zahtev da se sva pažnja odvrati od sveta i usredsredi na hipnotizera; to tako shvata i subjekt, jer u tom odvraćanju pažnje od spoljašnjeg sveta leži psihološka karakteristika sna i na njemu počiva srodnost sna sa hipnotičkim stanjem.
Svojim merama, dakle, hipnotizer u subjektu budi deo njegovog arhaičnog nasleđa, koje ga je učinilo popustljivim i prema roditeljima i koje je ponovo individualno oživelo; ono što je tako probuđeno jeste predstava o nadmoćnoj i opasnoj ličnosti, prema kojoj je moguć samo pasivnomazohistički stav, kojoj mora da se podredi sopstvena volja i s kojom biti nasamo, „u četiri oka", predstavlja opasan poduhvat. Samo tako otprilike i možemo zamisliti odnos člana prahorde prema praocu. Kao što znamo iz drugih reakcija, pojedinac je sačuvao promenjiv stepen sposobnosti za oživljavanje tih starih situacija. Znanje da je hipnoza ipak samo igra, lažna obnova onih starih utisaka, može, međutim da ostane sačuvano i da pomogne u pružanju otpora suviše ozbiljnim posledicama hipnotičkog ukidanja volje.
Neprijatni, kompulzivni karakter mase, koji se pokazuje u pojavama sugestije što je prate, može, dakle, s pravom da se svede na njeno poreklo od prahorde. Vođa mase još uvek je praotac od koga se zazire; masa još uvek hoće da njome vlada neograničena sila; ona strasno želi autoritet; da se poslužimo Le Bonovim rečima, ona žudi za potčinjavanjem. Praotac je ideal mase, koji
44 Ta situacija, u kojoj je subjekt nesvesno prilagođen hipnotizeru, a svesno zaokupljen monotonim, nezanimljivim per
cepcijama, ima paralelu u situaciji koja nastaje tokom psihoanalitičkog lečenja, paralelu koja zaslužuje da se ovde pomene. U svakoj analizi dogodi se bar jednom da pacijent tvrdoglavo tvrdi kako mu upravo sada ništa ne pada na pamet. Dolazi do zastoja u njegovim slobodnim asocijacijama, i uobičajeni načini da se one pokrenu ostaju bez rezultata. Ako analitičar uporno insistira, pacijent najzad priznaje da misli na pogled koji se pruža s prozora ordinacije, na tapete na zidu koje vidi pred sobom, ili na gasnu lampu što visi s tavanice. Odmah se zna da je on otišao u prenos, da se prepustio jošnesvesnim mislima koje se odnose na lekara, a čim mu se to objasni, nestaje zastoj u njegovim asocijacijama.
umesto ideala ega upravlja egom. Hipnoza ima prava da bude opisana kao masa koja se sastoji od dve osobe, a sugestija se može definisati kao ubeđenje koje nije zasnovano na percepciji i razmišljanju, već na erotskoj vezi.46

XI

JEDAN STEPEN U EGU

Ako, oslanjajući se na međusobno komplementarne radove o psihologiji mase, sagledamo život današnjih ljudi, možemo, suočeni s komplikacijama koje se tu pojavljuju, izgubiti hrabrost da pokušamo da damo sažeti prikaz. Svaki pojedinac jeste sastavni deo mnogih masa, identifikacijom je mnogostrano vezan, i svoj egoideal izgradio je u skladu s najrazličitijim uzorima. Svaki pojedinac ima, dakle, udela u mnogim kolektivnim dušama u duši svoje rase, staleža, verske zajednice, nacionalnosti, itd. i može se takođe uzdići do delića samostalnosti i originalnosti. Te postojane, trajne osnovne formacije, sa svojim ravnomerno trajućim dejstvima, manje padaju u oči nego brzo stvorene, prolazne mase na osnovu kojih je Le Bon sačinio sjajnu psihološku karakteristiku duše mase, i u tim bučnim efemernim masama koje su postavljene iznad drugih masa dešava se pravo čudo: ono što smo priznali upravo kao individualno dostignuće nestaje bez traga, iako samo privremeno.
To čudo protumačili smo na sledeći način: pojedinac napušta svoj egoideal i zamenjuje ga masovnim idealom otelotvorenim u vođi. I moramo odmah dodati da to čudo nije u svim slučajevima jednako veliko. Kod mnogih individua razdvajanje ega i ideala ega nije mnogo napredovalo, oba se još lako poklapaju, ego često sačuva svoju raniju narcističku samodopadljivost. Ta okolnost veoma olakšava izbor vođe. Često on treba da poseduje samo tipična svojstva tih individua u naročito oštroj i čistoj formi i da ostavlja utisak veće snage i libidinozne slobode, i već mu u susret ide potreba za jakim starešinom i daje mu premoć na koju on inače možda i ne bi pretendovao. Drugi članovi mase, čiji se egoideal inače ne bi u njemu otelotvorio bez korekcije, podležu „sugestiji", to jest bivaju povučeni identifikacijom.
Ono što smo mogli da doprinesemo objašnjenju libidinozne strukture mase, svodi se, kao što vidimo, na razlikovanje ega od ideala ega i na timeomogućenu dvostruku vrstu veze identifikaciju i postavljanje objekta na mesto ideala ega. Pretpostavljanje takvog stepena u egu kao prvi korak u analizi ega mora postepeno da potvrdi svoju opravdanostu najrazličitijim oblastima psihologije. U svom spisu Tš EtŠćgip§ s1e§ Matbbtib47 ja sam sabrao sve pre svega iz oblasti patologije što sam mogao iskoristiti da potkrepim to razdvajanje. Može se, međutim, očekivati da će se, kada prodremo dublje u psihologiju psihoza, njegov značaj pokazati mnogo većim. Pomislimo samo na to da ego sada stupa u odnos objekta prema egoidealu koji se iz njega razvio, i da se možda sva uzajamna dejstva između spoljašnjeg objekta i ega kao celine, dejstva koja smo upoznali u teoriji neuroza, ponavljaju na toj novoj sceni unutar ega.

46 Treba, čini mi se, istaći da su nas razmatranja sadržana u ovom odeljku navela da napustimo Bernhajmovu koncepciju
hipnoze i da se vratimo na naivnu, stariju koncepciju hipnoze. Po Bernhajmu, svi hipnotički fenomeni mogu da se izvedu iz neobjašnjivog faktora sugestije. Zaključili smo da sugestija jeste delimična pojava hipnotičkog stanja i da je hipnoza dobro utemeljena na dispoziciji koja je u nesvesnom preživela iz praistorije ljudske porodice.
Ovde ću pratiti samo jednu od posledica koje su moguće s tog stanovišta, i tako ću nastaviti razmatranje problema koji sam na drugom mestu morao da ostavim nerešen.48 Svaka od psihičkih diferencijacija s kojima smo se upoznali predstavlja novo otežavanje psihičke funkcije, povećava njenu labilnost i može da bude ishodište njenog prekida, to jest da bude početak oboljenja. Rodivši se, mi smo napravili korak od apsolutno samodovoljnog narcizma prema percepciji promenljivog spoljašnjeg sveta i prema početku pronalaženja objekata, a s tim je povezana činjenica da novo stanje ne možemo trajno podnositi, da ga periodično poništavamo, da se u snu vraćamo svom ranijem stanju nemanja nadražaja i izbegavanja objekata. Pri tom, doduše, sledimo mig spoljašnjeg sveta, mig koji nam periodičnom smenom dana i noći privremeno oduzima najveći deo nadražaja što deluju na nas. Drugi primer takvog koraka, patološki značajniji, ne podleže takvoj kvalifikaciji. U toku svog razvoja mi smo svoju psihu razdvojili na koherentni ego i na nesvesni i potisnuti deo koji je ostao izvan ega, i znamo da je stabilnost te nove tekovine izložena stalnim potresima. U snu i u neurozi taj isključeni deo, tražeći pristup, kuca na vrata koja nadziru otpori, a na javi i u zdravom stanju mi koristimo posebne majstorije da bismo, zaobilazeći otpore i stičući zadovoljstvo, privremeno pustili u svoj ego ono što je potisnuto. Dosetka i humor, a ponekad i komika uopšte, mogu da se posmatraju u tom svetlu. Svaki poznavalac psihologije neuroza setiće se sličnih, manje važnih primera, ali ja žurim da prećem na primenu koju imam u vidu.
Sasvim je verovatno da se ni odvajanje egoideala od ega neće trajno podnositi i da se mora privremeno prekidati. Pri svim odricanjima i ograničavanjima koja se nameću egu, periodično kršenje zabrana jeste pravilo, kao što to pokazuje institucija praznika, koji u početku nisu bili ništa drugo nego ekscesi dopušteni zakonom i koji za svoj veseli karakter treba da zahvale osloboćenju koje donose.49 Rimske saturnalije i naš današnji karneval poklapaju se u toj bitnoj crti s praznicima primitivnih naroda, koji se obično završavaju svakojakim neumerenostima i kršenjem inače najsvetijih zapovesti. Ali ideal ega obuhvata zbir svih ograničenja kojima ego treba da se povinuje, pa bi zato derogacija ideala morala da bude veličanstveni praznik za ego, koji bi tada opet mogao da bude zadovoljan samim sobom.50
Uvek postoji osećanje pobede kad se nešto u egu poklopi sa idealom ega. Kao izraz napetosti izmeću ega i ideala može da se shvati i osećanje krivice (i osećanje inferiornosti).
Kao što je poznato, ima ljudi čije opšte raspoloženje periodično oscilira od preterane potištenosti, preko izvesnog srednjeg stanja, do povišenog dobrog osećanja, i te oscilacije pojavljuju se u amplitudama čija je veličina vrlo različita, od nečegštojejedvaprimetno do ekstrema koji, u vidu melanholije i manije, izazivaju velike nevolje ili smetnje u životu takvih ljudi. U tipičnim slučajevima tog cikličnog rastrojstva čini se da spoljašnji povodi ne igraju presudnu ulogu; što se unutrašnjih motiva tiče, kod tih bolesnika ne nalazimo ih u većem broju i oni nisu drugačiji nego kod svih drugih bolesnika. Zbog toga se stvorila navika da se ti slučajevi smatraju nepsihogenim. O drugim, vrlo sličnim slučajevima cikličnog rastrojstva koji se, međutim, lako mogu izvesti iz psihičkih trauma, biće kasnije govora.
Ne znamo, dakle, šta je uzrok tim spontanim oscilacijama u raspoloženju; mehanizam smenjivanja melanholije manijom nije nam poznat. Prema tome, bili bi to bolesnici za koje bi mogla važiti naša pretpostavka da se njihov egoideal privremeno rastvara u njihov ego pošto je prethodno vladao njime s neobičnom strogošću.
Da bi se izbegle nejasnoće, recimo sledeće: na osnovu naše analize ega ne može se sumnjati da se u slučajevima manije ego i ideal ega stapaju, tako da se osoba u raspoloženju trijumfa i samozadovoljstva, raspoloženju koje nije narušeno samokritikom može radovati, jer više ne postoje njene inhibicije, njeni obziri prema drugima ni njeni prigovori samoj sebi. Manje je očigledno, ali je ipak vrlo verovatno, da melanholičareva nesreća jeste izraz oštrog sukoba između dveju instanci ega, sukoba u kojem preosetljivi ideal bespoštedno iznosi na videlo svoju osudu ega u maniji inferiornosti i u samoponižavanju. Ostaje samo pitanje da li uzrok tih promenjenih odnosa između ega i ideala ega treba tražiti u gorepomenutim periodičnim pobunama protiv ega ili za to treba učiniti odgovornim druge okolnosti.
Prelaz u maniju nije nužna crta u simptomatologiji melanholične depresije. Postoje jednostavne, jednokratne, a i periodično ponavljane melanholije koje nikad nemaju takav ishod. S druge strane, postoje melanholije u kojima povod očigledno ima etiološku ulogu. To su one koje se pojavljuju posle gubitka voljenog objekta, bilo zbog njegove smrti bilo usled okolnosti koje su iznudile povlačenje libida od objekta. Takva psihogena melanholija može takođe preći u maniju, i taj ciklus može više puta da se ponovi, kao što se to događa u slučaju naizgled spontane melanholije. Tu su, dakle, stvari prilično nejasne, pogotovo zato što je dosad psihoanalitički istražen samo mali broj oblika i slučajeva melanholije.51 Zasad razumemo samo one slučajeve u kojima je objekt napušten jer se pokazao nedostojan ljubavi. Putem identifikacije on se zatim ponovo uspostavlja u egu, i strogo mu sudi egoideal. Prigovori i napadi usmereni prema objektu pojavljuju se kao melanholični prigovori samom sebi.52 I pri takvoj melanholiji moguć je prelaz u maniju, tako da ta mogućnost predstavlja crtu koja je nezavisna od ostalih karakteristika kliničke slike.
Ja, međutim, ne vidim razlog da se činilac periodične pobune ega protiv ideala ega ne uzme u obzir kod obe vrste melanholija, i kod psihogenih i kod spontanih. Kod spontanih melanholija može se pretpostaviti da je ideal ega sklon posebnoj strogosti, koja zatim automatski povlači za sobom njegovo privremeno ukidanje. Kod psihogenih melanholija ego se na pobunu podstrekava surovim postupanjem s njim njegovog ideala surovim postupanjem s kojim se ego susreće kada postoji identifikacija s odbačenim objektom.
51 Up. K Aćgaćat, „Ašagge tg rbusćoapagu[1bsćep Eg1ogbsćip§ ipd VećapŠip§ deb tašbsćdergebb1Uep 1ggebetb...”, 1912,
u: KIpšske VeIga$e šg R$uskoapa1u$e, 1921.
52 Tačnije rečeno: oni se kriju iza prigovora sopstvenom egu, daju im čvrstinu, žilavost i zapovedni karakter kojima se
odlikuju prigovori što ih sebi upućuju melanholičari.

XII DODACI

Tokom istraživanja koje se sada privremeno završava otvarali su nam se razni sporedni putevi koje smo u početku izbegavali, ali na kojima nam je štošta obećavalo bliže uvide. Sada ćemo nadoknaditi ponešto od onog što smo tako propustili.
A) Razlika izmeću identifikacije ega s objektom i zamene ideala ega objektom zanimljivo se objašnjava na primeru dve velike veštačke mase koje smo proučavali na samom početku na primeru vojske i hrišćanske crkve.
Očigledno je da vojnik za ideal uzima svoga pretpostavljenog, to jest vojskovoću, a da se identifikuje sa sebi jednakima i da iz te zajednice sastavljene od njihovih ega izvodi obaveze uzajamnog pomaganja i deljenja onog što se ima, obaveze koje podrazumeva drugarstvo. On, mećutim, biva smešan ako poželi da se identifikuje s vojskovoćom. Strelacu Valenštajnovom lo1oru upravo se zbog toga ruga naredniku:
U nakašljavanju i u pljuvanju Uspećete da ga oponašate!
Drugačije stoje stvari u katoličkoj crkvi. Svaki hrišćanin voli Hrista kao svoj ideal i oseća se povezanim s drugim hrišćanima, pošto se s njima identifikuje. Ali crkva zahteva više od njega. On treba da se identifikuje i sa Hristom i da druge hrišćane voli kao što ih je Hristos voleo. Crkva, dakle, u oba slučaja zahteva dopunu libidinozne pozicije date masovnom formacijom. Identifikacija treba da se pridoda tamo gde je izvršen izbor objekta, a ljubav prema objektu tamo gde postoji identifikacija. Taj dodatak očigledno prelazi granice konstitucije mase. Čovek može biti dobar hrišćanin, a da mu ipak bude daleka ideja da sebe stavi na Hristovo mesto, da kao on voli sve ljude. Kao slabo biće, čovek ne mora da od sebe zahteva Spasiteljevu veličinu duše ni Spasiteljevu snagu ljubavi. Ali taj dalji razvoj raspodele libida u masi jeste verovatno faktor na kojem hrišćanstvo temelji svoje insistiranje da je postiglo viši moral.
V) Rekli smo da bi bilo moguće da se u psihičkom razvoju čovečanstva navede tačka u kojoj se i za pojedinca dogodio napredak od psihologije mase do individualne psihologije. Ono šgo sada sledi, napisano je pod uticajem razmene misli s Otom Rankom.
Radi toga moramo nakratko da se vratimo naučnom mitu o ocu prahorde. Otac prahorde bio je kasnije uzdignut do tvorca sveta, i to s pravom, jer je on napravio sve sinove koji su sačinjavali prvu masu. Svakom od njih on je bio ideal, njega su se oni bojali, ali su ga i poštovali, iz čega je kasnije nastao pojam tabua. U jednom trenutku sinovi su se udružili, ubili oca i njegovo telo raskomadali. Niko od tih kolektivnih pobednika nije mogao da zauzme njegovo mesto, ili ako je neko od njih uspeo u tome, borbe su se obnavljale sve dotle dok nisu uvideli da se svi moraju odreći očevog nasleća. Tada su oni osnovali totemističko bratstvo, i u tom bratstvu svi su imali ista prava i bili povezani totemskim zabranama kojima se čuvalo sećanje na ubistvo i kojima se ispaštalo za to ubistvo. Ali i dalje je postojalo nezadovoljstvo onim što se postiglo, i ono je bilo izvor novih razvoja. Oni koji su se povezali u „bratsku masu" postepeno su se približavali uspostavljanju starog stanja na novom nivou: muškarac je opet postao glava porodice i ukinuo je povlastice ginekokratije koja je bila zavedena u periodu bez oca. Kao kompenzacija za to, on je možda priznao tada materinska božanstva, čiji su sveštenici bili kastrirani radi majčine zaštite, po primeru koji je dao otac prahorde; pa ipak, nova porodica bila je samo senka nekadašnje porodice, očeva je bilo mnogo, i svaki od njih bio je ograničen pravima drugoga.
Tada je možda čežnja podstakla pojedinca da se odvoji od mase i da preuzme očevu ulogu. Onaj ko je to učinio bio je prvi epski pesnik, a to je bilo izvedeno u njegovoj mašti. Taj pesnik sakrio je istinu lažima u skladu sa svojom čežnjom. On je izmislio herojski mit. Heroj je bio onaj koji je sam ubio oca oca koji se u mitu još pojavljivao kao totemističko čudovište. Kao što je otac bio dečakov prvi ideal, tako je sada u heroju koji teži da zameni oca pesnik stvorio prvi ideal ega. Veza sa herojem verovatno je bio najmlađi sin, majčin miljenik, koga je ona zaštitila od očeve ljubomore i koji je u doba prahorde postao naslednik. U poetskoj obradi pradavnih vremena žena, koja je bila nagrada za pobedu i mamac da se ubistvo izvede, verovatno je bila pretvorena u nagovaračicu i podstrekačicu na nedelo.
Heroj je, navodno, sam bio počinilac dela, na koje bi se sigurno usudila jedino horda kao celina. Ali, kao što je Rank primetio, bajka je sačuvala jasne tragove poricanih činjenica. Jer u njoj se često događa da heroj kojem predstoji težak zadatak najčešđe je to najmlađi sin koji se u prisustvu ocasurogata pravi glup, to jest bezopasan da, dakle, heroj taj zadatak rešava samo uz pomođ gomile malih životinja (pčela ili mrava). Te životinje bile bi brađa u prahordi, baš kao što u snovnoj simbolici insekti i gamad znače brađu i sestre (prezrivo smatrani malom decom). Štaviše, svaki zadatak u mitu i bajci lako se prepoznaje kao zamena za herojsko delo.
Mit je, dakle, korak kojim pojedinac istupa iz psihologije mase. Prvi mit sigurno je bio psihološki mit, mit o heroju; eksplikacioni mit o prirodi verovatno se pojavio mnogo kasnije. Pesnik koji je načinio taj korak i na taj se način u mašti odvojio od mase, ipak ume (kako je na drugom jednom mestu primetio Rank) da joj se u stvarnosti vrati. Jer on odlazi u masu i priča joj o delima svoga heroja kojeg je izmislio. U stvari, taj heroj nije niko drugi nego on sam. On se, dakle, spušta na nivo realnosti, a svoje slušaoce uzdiže na nivo fantazije. Slušaoci, međutim, razumeju pesnika; zahvaljujuđi istom odnosu čežnje prema praocu oni mogu da se identifikuju sa herojem.
Lažnost herojskog mita kulminira u deifikaciji heroja. Možda se deifikovani heroj pojavio pre nego Bog Otac, što znači da je prethodio povratku praoca kao božanstva. Hronološki gledano, tada bi sled bogova izgledao ovako: Boginja Majka heroj Bog Otac. Ali tek s uzdizanjem nikadzaboravljenog praoca božanstvo je dobilo crte koje i dandanas prepoznajemo u njemu. U ovom skraćenom prikazu odrekli smo se građe koju smo, da bismo pogkrepili svoju konstrukciju, mogli da nađemo u legendama, mitovima, bajkama, istoriji običaja, itd.
S) U ovoj raspravi mnogo smo govorili o direktnim i o upogledusvogciljaosujeđenim seksualnim nagonima, pa se nadamo da to razlikovanje neće naići na velik otpor. Ali podrobno razmatranje tog pitanja neće biti suvišno čak i ako se u njemu samo bude ponovilo ono što je u velikoj meri već ranije rečeno.
Detetov libidinozni razvoj dao nam je prvi, ali i najbolji primer seksualnih nagona koji su osujećeni u pogledu svoga cilja. Sva osećanja što ih dete ima prema svojim roditeljima i starateljima lako prelaze u želje koje izražavaju njegovo seksualno stremljenje. Od tih voljenih osoba dete zahteva sve nežnosti koje su mu poznate; ono hoće da ih ljubi, da ih dodiruje, da ih gleda, hoće da im vidi genitalije i da je prisutno kada one vrše veliku ili malu nuždu; ono obećava da će se oženiti majkom ili negovateljicom, ma šta ono pod tim podrazumevalo; ono namerava da rodi ocu dete, itd. Neposredno posmatranje kao i naknadno analitičko istraživanje ostataka detinjstva ne ostavljaju nikakvu sumnju u neposredno stapanje nežnih i ljubomornih osećanja sa seksualnim namerama i pokazuju nam na koliko temeljan način dete voljenu osobu pretvara u objekt svih svojih jošpogrešno usmerenih seksualnih stremljenja (up. Bt A№apspip§ep gig 8ehiaŠeope).
Zatim, taj prvi oblik detinje ljubavi, kojiu tipičnim slučajevima pripisujemo Edipovom kompleksu, od početka perioda latentnosti podleže, kao što znamo, talasu potiskivanja. Ono što od njega ostaje pokazuje nam se kao čista nežna emocionalna veza koja se odnosi na iste osobe, ali ta veza ne može više da se označava kao „seksualna". Psihoanalizi, koja osvetljava dubine psihičkog života, nije teško da pokaže da i seksualne veze iz detetovih prvih godina nastavljaju da postoje, ali su one potisnute i pripadaju oblasti nesvesnog. Psihoanaliza nas ohrabruje da tvrdimo da svuda gde srećemo nežno osećanje ono, to nežno osećanje, jeste naslednik potpuno "čulne" objekatske veze s dotičnom osobom ili s njenim prototipom (njenim imagom). Doduše, bez posebnog istraživanja ona nam ne može otkriti da li u datom slučaju ta prethodna kompletna seksualna struja još postoji kao potisnuta ili da li je ona već potrošena. Da budemo još jasniji: sasvim je izvesno da ta struja još postoji kao forma i mogućnost i da ona može regresijom da ponovo bude aktivirana, podvrgnuta kateksiji; ostaje još pitanje na koje ne može uvek da se odgovori, pitanje: koji stepen kateksije i operativne snage ona još ima u sadašnjem trenutku. Pri tom moramo u jednakoj meri izbegavati dva izvora grešaka moramo izbegavati Scilu potcenjivanja značaja potisnutog nesvesnog i Haribdu sklonosti da se normalne pojave mere obavezno merom patoloških pojava.
Psihologija koja neće ili ne može da pronikne u dubinu onog što je potisnuto, u svakom slučaju smatra nežne emocionalne veze izrazom stremljenja koja nisu usmerena ka seksualnom cilju, iako su proistekla iz stremljenja koja imaju takav cilj. Neprijateljska osećanja svakako su malo složenije ustrojena.
Imamo pravo da kažemo da su ona odvraćena od tih seksualnih ciljeva, mada je teško da se udovolji zahtevima metapsihologije pri davanju opisa takvog odvraćanja od cilja. Uostalom, ti nagoni koji su u pogledu svojih ciljeva osujećeni, uvek sačuvaju nekoliko od prvobitnih seksualnih ciljeva; i nežni privrženik, i prijatelj, i poštovalac traže fizičku blizinu i mogućnost vićenja osobe koja se sada voli samo u „paulinskom" smislu. Ako hoćemo, to odvraćanje od cilja možemo da smatramo početkom sublimacije seksualnih nagona ili pak da granicu sublimacije postavimo još dalje. Seksualni nagoni koji su osujećeni u pogledu svojih ciljeva imaju veliku funkcionalnu prednost u odnosu na neosujećene seksualne nagone. Pošto su nesposobni za odista potpuno zadovoljenje, oni su naročito podesni za stvaranje trajnih veza, dok neposredni seksualni nagoni gube svoju energiju svaki put kada se zadovolje, pa moraju da sačekaju da budu obnovljeni ponovnom akumulacijom seksualnog libida, tako da za to vreme objekt može da se promeni. Osujećeni nagoni sposobni su za svaki stepen mešanja sa neosujećenim nagonima; oni mogu da se transformišu natrag u ove potonje, baš kao što su iz njih i proistekli. Poznato je kako se lako erotske želje razvijaju iz prijateljskih, na priznavanju i divljenju zasnovanih emocionalnih odnosa (up. Molijerovo „poljubite me za ljubav grčkog"), izmeću učitelja i učenice, umetnika i ushićene slušateljke, a pogotovo kod žena. I zaista, nastanak takvih, isprva svakenamerelišenih emocionalnih veza neposredno otvara utabani put prema izboru seksualnog objekta. U svojoj raspravi „Pobožnost grofa Ludviga fon Cincendorfa" Pfister je dao vrlo jasan i sigurno ne izolovan primer kako se lako čak i intenzivna religiozna veza pretvara opet u silovito seksualno uzbućenje. S druge strane, i transformacija neposrednih, po sebi kratkovečnih seksualnih stremljenja u trajnu, čisto nežnu vezu predstavlja nešto vrlo obično; konsolidacija izzaljubljenostisklopljenog braka počiva velikim delom na tom procesu.
Nećemo se, naravno, čuditi ako čujemo da seksualna stremljenja koja su osujećena u pogledu svojih ciljeva, nastaju iz neposrednih seksualnih stremljenja onda kad unutrašnje ili spoljašnje prepreke onemoguće postizanje seksualnih ciljeva. Potiskivanje tokom perioda latentnosti jeste takva unutrašnja prepreka, ili tačnije: jeste prepreka koja je postala unutrašnja. Što se oca prahorde tiče, pretpostavili smo da on svojom seksualnom netolerancijom primorava sve sinove na apstinenciju i tako ih gura u veze koje su osujećene u pogledu svojih ciljeva, a za sebe zadržava slobodu seksualnog uživanja i na taj način ostaje nevezan. Sve veze na kojima počiva masa imaju prirodu nagona koji su osujećeni u pogledu svojih ciljeva. Ali, time smo se približili razmatranju nove teme približili smo se razmatranju odnosa izmeću neposrednih seksualnih nagona i formiranja mase.
B) Poslednje dve opaske već su nas pripremile da tvrdimo kako su neposredna seksualna stremljenja nepovoljna za formiranje mase. Doduše, i u istoriji razvoja porodice postojali su masovni odnosi seksualne ljubavi (grupni brak), ali što je značajnija za ego bivala polna ljubav, što je više ona razvijala zaljubljenost, to je ona upornije zahtevala ograničenje na dve osobe ipa sit ipo ograničenje koje je propisano prirodom genitalnog cilja. Poligamske sklonosti bile su prinućene da se zadovolje sukcesivnim menjanjem objekata.
Dve osobe koje su upućene jedna na drugu radi seksualnog zadovoljenja, demonstriraju protiv nagona stada, protiv masovnog osećanja, time što traže usamljenost. Što su zaljubljenije, to potpunije zadovoljavaju jedna drugu. Odbacivanje uticaja mase ispoljava se kao osećanje stida. Javlja se vrlo jako osećanje ljubomore da bi se izbor seksualnog objekta zaštitio od uplitanja masovne veze. Samo ako nežni, to jest lični faktor ljubavne veze potpuno ustupi mesto čulnom faktoru, moguć je polni odnos para u prisustvu drugih lica, ili: mogući su istovremeni seksualni činovi unutar grupe, kao što se dogaća na orgijama. Ali, to je regresija na ranije stanje polnih odnosa, u kojem zaljubljenost još nije igrala nikakvu ulogu, u kojem su se seksualni objekti smatrali jednako vrednim, recimo, u smislu Šoovih pakosnih reči: biti zaljubljen znači nepristojno precenjivati razliku između jedne žene i neke druge žene.
Ima mnogo indikacija da se zaljubljenosttek kasnije pojavilau seksualnim odnosima između muškarca i žene, tako da je i suprotnost između polne ljubavi i masovne veze nastala kasnije. Sada može izgledati da je ta pretpostavka nekompatibilna s našim mitom o praporodici. Navodno je gomilu brađe ipak ljubav prema majkama i sestrama nagnala da ubiju oca, i teško je tu ljubav zamisliti drugačije nego kao celovitu i primitivnu ljubav, to jest kao čvrsti spoj nežne i čulne ljubavi. Ali, pri daljem razmišljanju, taj prigovor našoj teoriji pretvara se u njenu potvrdu. Jedna od reakcija na oceubistvo ipak je bilo ustanovljenje totemističke egzogamije, zabrana svakog seksualnog odnosa s onim ženama u porodici koje su bile nežno voljene od detinjstva. Time je bio zabijen klin između muškarčevih nežnih i čulnih oseđanja, koji još i danas čvrsto stoji u njegovom ljubavnom životu.57 Usled te egzogamije, čulne potrebe muškaraca morale su se zadovoljiti tuđim i nevoljenim ženama.
U velikim veštačkim masama, crkvi i vojsci, nema mesta za ženu kao seksualni objekt. LJubavni odnos između muškarca i žene ostaje izvan tih organizacija. Čak i tamo gde se formiraju mase sastavljene od muškaraca i žena polna razlika ne igra nikakvu ulogu. Jedva da ima smisla postaviti pitanje da li je libido koji drži masu na okupu homoseksualne ili heteroseksualne prirode, jer on nije diferenciran po polovima i, što je vrlo važno, sasvim zanemaruje ciljeve genitalne organizacije libida.
Čak i u osobi koja je inače apsorbovana u masu, neposredna seksualna stremljenja čuvaju jedan mali deo njene individualne aktivnosti. Ako postanu prejaka, ona razlažu svaku masovnu formaciju. Katolička crkva ima najbolje razloge kada svojim vernicima preporučuje bezbračnost i svojim sveštenicima nameđe celibat, ali je zaljubljenost često i sveštenike nagonila da istupe iz crkve. Na isti način ljubav prema ženi kida masovne veze rase, nacionalne izdvojenosti i socijalnog klasnog sistema, i tako proizvodi kulturno važne učinke. Čini mi se da se može tvrditi kako je homoseksualna ljubav mnogo kompatibilnija s masovnim vezama, čak i tamo gde se pojavljuje kao nesputano seksualno stremljenje; čudna činjenica, čije bi nas objašnjavanje odvelo daleko.
Psihoanalitičko istraživanje psihoneuroza naučilo nas je da njihove simptome treba izvoditi iz neposrednih seksualnih stremljenja koja su potisnuta, ali koja su ostala aktivna. Tu formulu možemo upotpuniti tako što đemo dodati: ili iz takvih upogledusvogciljaosujeđenih stremljenja čije osujeđenje nije sasvim uspelo ili je napravilo mesta povratku potisnutom seksualnom cilju. U skladu s tim jeste činjenica da neuroza svoju žrtvu čini asocijalnom i izdvaja je iz uobičajenih masovnih veza. Može se ređi da neuroza ima slično dezintegrativno dejstvo na masu kao i zaljubljenost. S druge strane, može se videti da se tamo gde je dat snažan podsticaj formiranju mase, neuroze mogu povuđi i, bar za neko vreme, nestati. Takođe se sasvim opravdano pokušavalo da se taj antagonizam između neuroze i masovne formacije iskoristi za terapeutske svrhe. Čak i onaj ko ne žali za nestajanjem religijskih iluzija iz današnjeg kulturnog sveta priznaće da su one, sve dotle dok su još imale snage, onima koji su njima bili sputani pružale najefikasniju zaštitu od neuroze. Nije, takođe, teško da se u svim vezama s mističnoreligioznim ili filozofskomističnim sektama i zajednicama prepozna izraz naopakih lečenja raznih neuroza. Sve je to povezano sa suprotnošću između neposrednih seksualnih stremljenja i seksualnih stremljenja koja su osujećena u pogledu svojih ciljeva.
Prepušten samom sebi, neurotičar je prinuđen da svojim simptomskim formacijama zameni velike masovne formacije iz kojih je isključen. On za sebe stvara sopstveni svet mašte, sopstvenu religiju, sopstveni sistem iluzija, i tako institucije čovečanstva ponavlja u karikaturalnoj formi koja jasno ukazuje na ogromni doprinos neposrednih seksualnih stremljenja.58
E) Na kraju, dodajmo još, sa stanovišta teorije libida, uporednu ocenu stanja kojima smo se bavili, to jest zaljubljenosti, hipnoze, masovne formacije i neuroze.
Zaljubljenost počiva na istovremenom postojanju neposrednih seksualnih stremljenja i upogledusvogciljaosujećenih seksualnih stremljenja, pri čemu objekt privlači k sebi deo narcističkog libida ega. U njoj ima mesta samo za ego i objekt.
Hipnoza je slična zaljubljenosti po ograničenju na te dve osobe, ali ona sasvim počiva na seksualnim stremljenjima osujećenim u pogledu svog cilja i postavlja objekt na mesto ideala ega.
Masa umnožava taj proces; ona se podudara sa hipnozom u prirodi nagona koji je drže na okupu, i u zamenjivanju ideala ega objektom; ali tome ona dodaje identifikaciju s drugim individuama, koja je možda bila isprva omogućena njihovim istim odnosom prema objektu.
Oba stanja, hipnoza i masovna formacija, jesu nasleđeni talog iz filogeneze ljudskog libida, hipnoza kao predispozicija, a masa, osim toga, kao neposredni ostatak. Zamena neposrednih seksualnih stremljenja onim seksualnim stremljenjima koja su osujećena u pogledu svoga cilja, ta, dakle, zamena dovodi i kod hipnoze i kod mase do razdvajanja ega i ideala ega do razdvajanja koje je započelo već u stanju zaljubljenosti.
Neuroza se nalazi izvan toga niza. Ona takođe počiva na osobenosti u razvoju ljudskog libida na dvostrukom početku neposredne seksualne funkcije, na početku koji je prekinut periodom latentnosti.59 Utoliko ona sa hipnozom i masovnom formacijom deli karakter regresije, koji ne postoji pri zaljubljenosti. Ona se pojavljuje svuda gde napredak od neposrednih seksualnih nagona ka seksualnim nagonima koji su osujećeni u pogledu svojih ciljeva, nije bio sasvim uspešan, i ona predstavlja konflikt između onih delova nagona koji su primljeni u ego pošto su prošli kroz takav razvoj, i onih delova tih istih nagona koji, nadirući iz potisnute oblasti nesvesnog, teže kao i drugi, potpuno potisnuti nagonski impulsi svom neposrednom zadovoljenju. Neuroze su sadržajno vrlo bogate jer obuhvataju sve moguće odnose između ega i objekta, kako one u kojima je objekt zadržan, tako i one druge u kojima je objekt napušten ili je uspostavljen u samom egu, a obuhvataju i konfliktne odnose između ega i ideala ega.

Zvanični forum Kamerne scene ''Miroslav Antić'' Senta

Sigmund Frojd - Psihologija mase i analiza ega

Sigmund Frojd - Psihologija mase i analiza ega

Re: Sigmund Frojd - Psihologija mase i analiza ega

Ko je OnLine