Fidel Kastro

[branko]

Fidel Kastro



FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA


Piše: Borislav LALIĆ


Don Anhele, izgore ti kuća
5. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
DON Anhel Kastro Arhis, doseljenik iz Španije i Amerikanci koji su se u goste sami pozvali, nastanili su se na Kubi u isto vreme, što će genetski i politički odrediti sudbinu Fidela Kastra.
Postoje dve priče o tome kako je Anhel Kastro došao na Kubu. Po jednoj, bilo je to pri samom kraju 19. veka kada je na Kubi buktao rat za nezavisnost od španske kolonijalne vlasti, rat koji će se 1898. godine pretvoriti u oružani sukob između Španije i SAD, naravno oko toga ko će biti gospodar kubanskog ostrva, poslednje španske kolonije u Latinskoj Americi. Po toj verziji, Anhel je kao regrut došao iz Španije na Kubu 1898. godine da se bori protiv Amerikanaca.
Po drugoj verziji, Anhel je na Kubu došao nekoliko godina ranije, posredstvom svog ujaka, nastanjenog na kubanskom ostrvu, i to isključivo iz ekonomskih razloga, kao što su u ono vreme činili mnogi njegovi zemljaci.
U svakom slučaju, neosporno je da se Kastrov otac na Kubu doselio iz španske pokrajine Galicija, istog onog regiona iz kojeg je ponikao španski diktator Fransisko Franko.
Don Anhel, kako su ga svi zvali, prvo je radio u ciglani u Santa Klari, u centralnom delu Kube, a onda se preselio na istok zemlje, u mesto Majari, preko puta Sijera Maestre, region poznat po plantažama šećerne trske. Tu je prvo radio kod američke firme "Junajted frut kompani" a onda se osamostalio i počeo da stvara sopstveno imanje, kupujući parče po parče zemlje.
Taj izuzetno vredni čovek, koji je na Kubu stigao bez centa u džepu, prirodno inteligentan i preduzimljiv, obdaren fizičkom snagom i upornošću, gradio je svoje imanje i svoj ugled domaćina u Majariju, brže nego što se od njega moglo očekivati.
- Moj otac je - ispričao je mnogo godina kasnije Fidel Kastro američkom novinaru Li Lokvudu - bio vlasnik velike plantaže šećerne trske. Bio je latifundista, bogati vlasnik zemlje koji je eksploatisao seljake. Nije plaćao porez ni na zemlju ni na letinu, a i bavio se politikom uz pomoć novca...
KASTRO je izgovorio ove reči kada njegov otac više nije bio među živima, i kada je njegov sin bio na putu izgradnje socijalizma na kubanskom ostrvu, pa se i takav njegov sud o ocu uklapao u Fidelove revolucionarne principe i političke potrebe.
- Naš otac jeste bio bogat - rekao mi je jednom prilikom drugi Anhelov sin Ramon - ali ja se ne sećam da se uopšte bavio politikom. A trebalo bi da se sećam, jer ja sam stariji od Fidela. Naš otac je u osvit dana ustajao i odlazio na plantaže, odakle se vraćao tek uveče. On nije prestajao da radi na poljima i kada je postao bogat i kada je zašao u godine...
Anhel Kastro, koji je rođen u Galiciji 1875. godine, oženio se na Kubi, relativno kasno, kada mu je bilo skoro 40 godina, s Marijom Luis Argote, koja je takođe bila španskog porekla. Ona mu je izrodila dvoje dece - sina Pedra Emilija i ćerku Lidiju. A onda je brak pukao. Kako? Fidel o tome ne želi da govori, kao što je inače veoma škrt na rečima kada se radi o njegovom životu i porodici, ali se zna da se u životu don Anhela pojavila druga žena.
Bila je to Lina Ruz Gonzales, devojka koja je kao kuvarica i spremačica radila na hacijendi don Anhela. Bilo joj je 26 godina, a Anhelu 52 kad se 13. avgusta 1926. godine rodio Fidel. Ali, Fidel je bio treće dete iz te veze. Pre njega Lina je rodila Anhelu i Ramona. Tek kada se Fidel rodio, Anhel i Lina su se venčali, da bi posle toga izrodili još četvoro dece: Raula, Emu, Augustinu i Huanitu.
Kastrova majka Lina Ruz je, takođe, bila poreklom iz Galicije odakle su njeni roditelji došli na Kubu pre njenog rođenja. Tako je Fidel i po ocu i po majci "čisti Galjego", što u Španiji a i van nje, znači puno. Kad Španci za nekog kažu Galjego to znači mnogo više od geografske i nacionalne odrednice. To će reći da se radi o čoveku tvrde glave, visprene i prepredene pameti, upornom, lukavom, hrabrom i neobuzdanom u svemu. Možda i u tom detalju treba tražiti objašnjenje za Fidelovu izuzetnu ličnost, njegov buntovni karakter i njegovu "ludačku hrabrost". I njegov enigmatični karakter.
Kad je Anhel Kastro ušao u poznije godine, a Fidel počeo da se bavi politikom, don Anhel je imao pravu latifundiju: 12.000 hektara pod šećernom trskom, jedan mali rudnik nikla, stočnu farmu, veliku kuću u galicijskom stilu, štale i obore, svoje radnike na farmi. Računalo se da njegovo imanje vredi pola miliona dolara, što su onda bila velika suma.
A ONDA će doći Fidel i sve će to da ode "do đavola" kako bi rekla njegova sestra Huanita, koja se zbog revolucije svoga brata "odmetnula" sa Kube u Ameriku.
"Naša porodica je bila velika i rekao bih srećna, priča mi Ramon, dok razgovaramo na farmi Valje de Pikadura, čiji je on upravnik. Svi smo pomagali na imanju, a u dane praznika bi svi posedali za velikim stolom na tremu. A onda su došla nova vremena. Stasao je Fidel i sve je krenulo drugačije. Počeli smo da se rasturamo..."
Ramon, Fidel i Raul su krenuli u školu, završili su četiri razreda osnovnog obrazovanja u Majariju, a onda je nastala prava drama.
- Otac je čuo da pravimo probleme u školi - priča Ramon - pa mu je to došlo kao dobar izgovor da donese odluku da više i ne idemo u školu, da smo se opismenili i da je to dovoljno. Ja sam to jedva dočekao, jer me je više interesovala zemlja nego škola. Ne bih rekao da je to i Raulu teško palo, jer on školu nikada nije voleo. Ali, onda se Fidel pobunio...
- Tačno je ono šta je napisano u novinama i knjigama - priča Ramon o Fidelovoj pobuni protiv oca. - On je onda imao desetak godina. Otišao je kod majke i rekao da on hoće da ide u školu, da ga u tome ne sprečavaju. Majka je bila uz Fidela. Njih dvoje su uvek bili bliski. Ali, Fidel nije bio siguran da će majka uspeti da privoli oca da promeni odluku, pa joj je rekao još i ovo: "Kaži mu da ću mu zapaliti kuću ako me ne pošalje u školu".
- Otac je bio jako besan - nastavlja Ramon, ali je sutra popustio. - Ne znam u kojoj je meri uticala na njega naša majka, ali verujem da je mogla da odluči i ona druga stvar - Fidelova pretnja. Stari je sigurno dobro znao da bi Fidel to mogao da uradi, hoću reći da zapali kuću i sve oko nje...
SLAVA PREZIMENA
KASTRO je završio Pravni fakultet 1949. godine. Njegov otac Anhel, koji nije imao prilike da se školuje, izuzetno se obradovao njegovoj diplomi, uprkos svim pričama o sukobima dvojice svojeglavih ljudi, predstavnika dve tako različite generacije. Don Anhel, kako mi je ispričao Ramon, priželjkivao je u potaji svoje duše da će Fidel jednog dana ući u kubanski parlament i da će se na Kubi proneti slava prezimena Kastro.
Stari Anhel se ipak s razlogom nadao. Njegov sin će zaista proneti širom Kube i širom sveta slavu prezimena Kastro, ali na način kakav njegov otac nije mogao ni zamisliti, a verovatno ni poželeti.
(Nastaviće se)


Pogled kroz ključaonicu
6. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
KAD sam u leto 1972. godine, staromodnom limuzinom kubanskog Ministarstva spoljnih poslova, stigao na uzvišenje iznad Gvantanamskog zaliva, na samom jugoistoku kubanskog ostrva, dočekao me je kapetan Hulio Martinez, koji mi je odmah rekao da sam prvi Jugosloven kojeg je sreo u životu, mada ta baza nije na kraju sveta.
Popeli smo se na brdašce, na kojem su stražu držale visoke palme i skoro nevidljivi kubanski vojnici u sivomaslinastim uniformama. Ušli smo u podzemni bunker i kad smo stigli na njegov drugi kraj, sa terase, koja je bila natkrivena betonskom kapom, pogled je pukao na ceo zaliv Gvantanamo.
"Sve ovo šta vidite pred nama, do iza onih brda u daljini, to je kubanska zemlja i kubansko more, koji su nam oteti i ilegalno zaposednuti odJenkija", kaže kapetan Martinez.
Slučaj baze Gvantanamo je duboko utkan u istoriju savremene Kube i ima značajnu i simboličnu ulogu i za razumevanje revolucije Fidela Kastra.
Rat za Kubu između SAD i Španije je počeo 21. aprila 1898. godine, kada je prema Kubi krenula američka ratna flota sa 125.000 ljudi. Ekspediciju je predvodio bivši rančer i kauboj Teodor Ruzvelt, koji će nekoliko godina kasnije postati američki predsednik.
Španija je prihvatila svaku mirnu soluciju, ali za mir je bilo kasno. Rat je trajao svega deset nedelja i završio se američkom pobedom. Španci su morali da odu sa Kube da bi ustupili mesto Amerikancima.
Mir je potpisan u Parizu krajem te godine. Kubance tamo niko nije ni zvao za pregovarački sto. SAD su tim mirom dobile Kubu sa zadatkom da je "pripreme" za nezavisnost.
Tu zapravo počinje kubanska "američka drama", u kojoj će Fidel Kastro igrati presudnu ulogu, mnogo ozbiljniju i težu od one na koju je ukazivao Hose Marti.
U NAREDNE tri godine, dok je bila pod američkom vojnom upravom, Kuba je pripremana za nezavisnost. Stvari su se odvijale u pravcu koji je naznačio ondašnji državni sekretar Eliju Rut, u depeši američkom vojnom zapovedniku na Kubi Leonardu Vudu: "SAD neće ni pod kojim uslovima nikome dozvoliti da obezbedi sebi stratešku poziciju na Kubi."
Stvar je "formulisana" na inicijativu američkog senatora iz Konektikata Orvila Plata 1901. godine. U tom "Platovom amandmanu" sadržana je sva suština i sva tragična pozicija Kube na vododelnici na kojoj su se smenile dve kolonijalne sile.
Amerika je, inače, i tokom proteklog veka u nekoliko navrata pokušala da od Španije kupi Kubu. Poslednja ponuda koju je dao američki konzul u Havani bila je 130 miliona dolara! Španija to nije prihvatila, ali je Kubu na kraju izgubila bez centa.
"Naša sudbina je, pisao je tih godina jedan drugi američki senator Stiven Daglas iz Nju Orleansa, da Kuba bude naša, i bilo bi suludo o tome sada uopšte raspravljati. To je prirodno stanje stvari."
Senator Plat je u amandmanu, koji je prihvatio američki kongres, zapisao tri stvari. Prvo, da će Kuba taj "amandman" uneti u svoj ustav ako misli da postane nezavisna. Drugo, kubanske vlasti će dozvoliti Amerikancima da intervenišu na Kubi uvek kada procene da su tamo ugroženi američki interesi i američka imovina, a to će reći i kada je ugrožen i ustavni poredak zemlje. I treće, Kuba se obavezuje da Amerikancima, upravo radi takve misije, da na raspolaganje parče zemlje i mora na trajno korišćenje radi uspostavljanja vojne baze.
Tako je Kubancima uzet zaliv Gvantanamo i njegova okolina. Sve je bilo toliko providno i provokativno, da je i jedan član američkog kongresa, prilikom debate o tom "amandmanu", primetio: "Pa, to je isto kao da nekom dajete ključ od svoje spavaće sobe..."
Kubanci su morali da prihvate. "Platov amandman" je u leto 1901. godine unet u kubanski Ustav, i Kuba je postala nezavisna!
A KAKO će i koliko će biti nezavisna, najbolje je opisao, mnogo godina kasnije, jedan od američkih ambasadora na Kubi Erl Smit, kada je rekao: "Američki uticaj na Kubi je bio toliki da je američki ambasador u Havani bio druga po značaju politička ličnost na Kubi, odmah iza predsednika. A počesto čak važniji i od predsednika..."
Kuba nije bila samo strateški važna za Amerikance. To rajsko ostrvo, za koje je Kolumbo rekao, kada se iskrcao na njegove obale, da ljudske oči nisu videle ništa lepše na svetu, dugo oko 1.200 i široko oko 200 kilometara, je najveći "šećerni vrt" sveta, i Amerikanci su već tada, na početku veka držali u svojim rukama polovinu produkcije šećera na Kubi. Na severozapadnom delu ostrva, u pokrajini Pinar del Rio, uzgaja se najbolji duvan na svetu, onaj od kojeg se prave čuvene kubanske cigare kakvih nema nigde više na kugli zemaljskoj. Sa suptropskom klimom, u kojoj je prosečna temperatura na ostrvu oko 26 stepeni, sa peskovitim plažama i morem tirkizno-zelene boje, Kuba je i turistički raj na Zemlji.
Ubrzo u tim prvim decenijama prošlog veka, Amerikanci će na Kubi postati gospodari šećera, duvana, plaža, kockarnica, mafijaškog biznisa, života i smrti, i navući će na sebe gnev, ogromne većine Kubanaca, koji će brzo shvatiti ono na šta susedni Meksikanci odavno ukazuju: "Tako blizu Amerike, a tako daleko od Boga..."
Američki profesor iz Teksasa Robert Smit, zapisao je u svojoj knjizi "SAD i Kuba" i ovo zapažanje: "Juče sam u ruke uzeo jedan kubanski list i zagledao sam se u naslov preko cele prve strane: "Mržnja prema Americi, postaje religija Kubanaca".
Taj naslov, na čiju će se suštinsku poruku Amerika često žaliti tokom proteklih decenija, nije objavljen 1959. godine kada je Kastro pobedio na Kubi, nego ravno tri i po decenije ranije - 1922. godine, posle serije američkih vojnih intervencija na Kubi i mnogo čega drugog šta su Kubanci doživljavali od Amerikanaca na ostrvu. Kastro onda još nije bio ni rođen.
USKORO iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.


Ramonova dolina
7. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
PROLAZILI smo u otvorenom džipu kroz naselje Valje de Pikadura, u centralnoj Kubi. Na seoskim sokacima tog nedeljnog podneva bilo je dosta dečurlije. Kada su ugledala džip, deca su potrčala ka njemu, vičući na sav glas:

- Fidele, Fidele...

Mongo je zaustavio "gaz", nagnuo se preko volana i povikao na decu:

- Šta drečite, mangupi. Ja nisam Fidel. Fidel je moj brat.

- Zbune se ponekada i građani - smeje se. - A posle mi se izvinjavaju i kažu da ja preterano ličim na Fidela. "A ne, ne", kažem ja njima. "Niste u pravu. Ne ličim ja na Fidela, nego Fidel na mene. On je moj mlađi brat..."
Roman je visok kao i njegov brat. Ima tamnu i neurednu bradu, na glavi mu je onaj sivomaslinasti kačket isturenog oboda. U vojničkoj je uniformi. Na nogama su mu duboke, vojničke cipele. Čak mu je i korak isti - dug i bez imalo elegancije.
- Kompanjero, ja sam Ramon Kastro - predstavio se. - Za mog mlađeg brata ste sigurno čuli. On se zove Fidel, i, kažu, mnogo liči na mene.

Obilazimo farmu "Valje de Pikadura", koju po njemu zovu "Ramonova dolina". To je stočna farma, najveća i najuglednija na Kubi. Ramon je njen upravnik. "Ramonova dolina" deluje rajski. Ovde se ne kosi seno, niti se sprema zimnica za stoku. Na Kubi zime nema. Stoka pase cele godine.

RAMONA niko ne zove krštenim imenom. Svi ga zovu Mongo. Kao što Fransiska zovu Pančo, a Hosea Pepe.

Mongo je jedno od devetoro dece u porodici Anhela i Line Kastro. Često ga zovu i "treći brat", mada on ni po kakvom redosledu to ne bi mogao da bude. Sem po jednom, onom koji je nametnula kubanska revolucija. A tu je Fidel, svakako prvi, dok drugu poziciju i u vlasti i u revoluciji drži najmlađi brat Raul, koji u zemlji pokriva resor vojske i policije.

Ramon je postao "treći brat" tek onda kada je došao na čelo ove farme. Do tada, malobrojni su bili i Kubanci koji su za njega znali.

- Na mom slučaju možete videti - pričao mi je na "osmatračnici" iznad doline Valje de Pikadura dok smo pušili kubanske cigare i ispijali domaći rum - kako jedan bivši buržuj služi revoluciji. Ja, zapravo, i ne znam šta je to buržuj. Bio sam dete bogatog oca, sa kojim sam, dok je bio živ, radio na imanju.

Ramon nije direktno učestvovao u Fidelovim revolucionarnim udarima, ali je bio u toku. Priča mi kako je Fidel pripremao udar protiv diktatora Batiste 1953. godine, kad je izveden napad na kasarnu "Monkada".

- Umalo da taj Fidelov ustanak ne zakasni zbog tri pišljiva novčića. Neposredno uoči udara, naišao Fidel do mene da nešto uzme - priča mi Mongo. - Po podne odemo u kafanu i tamo zaglavimo. Sedimo i pijemo, a nekakav kafanski muzičar priđe našem stolu i traži napojnicu. Fidel pretura po džepovima i pošto je našao samo tri metalna novčića, spusti ih muzičaru u šešir. A ovaj, neki drčan čovek, tresnu šešir o patos, opsova Fidela i zametnu se kavga. Priskočiše i neki drugi članovi muzičke trupe, izbi tuča, stiže policija i uhapsiše Fidela. Do dugo u noć sam se mučio da Fidela izvučem iz policije.

- Ne, ne mislim da se naš otac pribojavao Fidelove revolucije - priča Ramon. - On jednostavno nije verovao da će od te revolucije išta biti. U to onda niko nije verovao, sem možda samog Fidela.

- Jedina osoba na ovom svetu koje se Fidel pribojavao bila je naša majka Lina - priča Mongo. - Njih dvoje su bili vezani jedno za drugo na način koji je teško opisati, ali su bili veoma bliski.

- Raul ili neko drugi - nastavlja Ramon - ispričao mi je u onim godinama neposredno posle trijumfa revolucije da je Fidel posle sednice vlade, na kojoj je doneta odluka o agrarnoj reformi, sa uzdahom kazao: "A kako sada da ovo saopštim majci."

Tu, na tom problemu zemlje, počeli su da pucaju šavovi i porodice Kastro. Ramon je posle očeve smrti 1956. godine vodio porodično imanje. Ostala deca su živela svoje normalne živote. Jedino se najmlađa Huana počela baviti politikom, ali sa "naopake strane". Sve je otvorenije kritikovala brata, družila se sa Kastrovim neprijateljima.

U svojoj knjizi "Zašto se borim protiv Fidela", Huana je zabeležila ovakvu epizodu iz života porodice Kastro.

"Tog dana po podne", piše Huana, "a mislim da je bio 26. mart 1962. godine, Fidel je iznenada došao u našu kuću. Dočekale smo ga mama i ja. Poljubio je majku u lice i zgrlio je nežno. A onda se okrenuo majci:
- Koliko grla stoke imaš na imanju?
Mama mu je odgovorila. On je nastavio:
- Plašim se da uskoro tu stoku nećeš imati. Druga agrarna reforma kreće.
Majka je planula.
- E, to ćemo tek da vidimo.
I videla je. Preko dve agrarne reforme za sve, i one treće, porodične, kojom je Fidel hteo da da lični primer, porodica Kastro je ostala i bez zemlje, i bez stoke, i bez bogatstva."
Sa tim se, izgleda, najteže mirila Huanita.
- Sa njom, stvar se gadno odvijala - priča mi Mongo. - I ona je slično Fidelu, bila buntovnik, ali protiv revolucije i dvojice braće. Fidel je to znao, ali se pravio da ne vidi.

Jednog dana Huana je rekla da hoće da ode sa Kube, da više ne može da gleda šta se radi.
Raul nije bio za to. Rekao je Fidelu da nju treba osujetiti, pa makar morali i da je uhapse.
- Pusti, Raule, neka ide. I neka nosi sve što je njeno, sve šta joj treba - kazao je Fidel i tako je bilo.
Onda se sa Kube teško odlazilo. Onima koji se odluče na odlazak, dozvoljavano je da odnesu samo jedan kofer ličnih stvari i pet dolara u kešu.
Huana je pokupila sve svoje stvari, sela u avion i otišla sa Kube u Ameriku zauvek.
HUANITA
FIDEL Kastro o svojoj sestri nerado govori. On retko govori i o svojoj porodici. Ipak, osvrnuo se jednom na slučaj sestre Huane.
- Imperijalisti nemaju milosti, niti obzira. Oni za svoje ciljeve pokušavaju da potkupe, korumpiraju i regrutuju čak i najbliže srodnike iz naših porodica. To je slučaj i sa mojom sestrom.
Uskoro iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.
(Nastaviće se)


Napad na "Monkadu"
8. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
AKO je diktator Batista, kojim slučajem i pomislio da će se mladi buntovni advokat Fidel Kastro, posle tužbe sudu protiv njega, primiriti kao što to čine i mnogi drugi akademski buntovnici, grdno se prevario, čak i pored toga što su mu Kastra, pre puča, lično predstavili kao mladog i perspektivnog advokata, sina bogatog latifundiste iz Orijentea.

Možda se u tim trenucima, dok mu je Kastro pretio robijom od sto godina, i setio tog korpulentnog momka, a moguće je da ga je u svojoj moći i oholosti, i smetnuo sa uma. Svejedno, brzo će ga se prisetiti i zauvek ga upamtiti.

Fidel se, ipak, držao onih reči koje je izgovorio nad grobom Edvarda Čibasa kada je rekao da je za diktaturu jedini pravi odgovor oružana pobuna. "Ako je Batista na silu došao na vlast", rekao je on tada, "onda ga silom treba i ukloniti".

Kad je u martu 1952. godine izvršen vojni puč, Kastro je definitivno prelomio da se "diže na oružje". U dubokoj tajnosti, on je od leta te godine počeo da radi na formiranju svog "pokreta" za obaranje diktatora Batiste. Ljude je uglavnom regrutovao iz redova studenata, mada je među njima bilo i nekoliko činovnika i radnika.

"Ja sam znao da se nešto ozbiljno sprema, ali mi Fidel nikada nije rekao da skuplja borce za udar na vojnu kasarnu 'Monkada', sedište garnizona u gradu Santjago de Kuba", ispričao mi je mnogo godina kasnije Ramon Kastro, "El Mongo", stariji brat, koji u revoluciji direktno nije učestvovao, ni na "Monkadi", ni u Sijera Maestri. "Dolazio je Fidel povremeno kod mene", nastavlja on, "uglavnom kada mu je trebalo novca. Davao sam mu diskretno, ne baš veće sume, jer je kasu kontrolisao otac Anhel, koji onda, naravno, nije znao šta se sprema, mada je od Fidela mogao očekivati svakakve nevolje. On i majka Lina su se posebno pribojavali za Raula, koji je kao senka pratio Fidela, a onako sitan i povučen, nije bio spreman za tuče i avanture kao njegov stariji brat".

U PROLEĆE 1953. godine, dakle, u vreme prve godišnjice Batistinog puča, Kastro je imao na spisku 165 "zaverenika", mladih ljudi među kojima je retko ko imao više od 30 godina. Među njima bile su i dve mlade žene: Hajdi Santamarija, čiji je brat Abel bio Kastrov pomoćnik, i Melba Ernandes, koja će Kastra pratiti kroz celu revoluciju.

To je bila grupa hrabrih fanatika, koji su rešili da maltene golim rukama obore Batistu. Na Kubi je, inače, odavno postojao taj kult hrabrosti kada je domovina u pitanju. I Marti je govorio: "Umreti nije ništa. Umreti znači živeti za otadžbinu. Onaj koji umire, a zna za šta umire, živeće."

I Kastro je delio to mišljenje, pa će se svi njegovi budući govori i poklici završavati rečima: "Domovina ili smrt!"

Kastrova zamisao je bila samoubilačka, kao što će se ubrzo i pokazati, ali će se iz nje začeti embrion kubanske, tj. Kastrove revolucije. A plan je bio ovakav: Kastro će sa grupom od stotinak naoružanih ljudi, obučenih u vojne uniforme, napasti i zauzeti kasarnu garnizona "Monkada" u Santjagu, drugu po veličini u zemlji, zauzeti je i proglasiti opšti ustanak protiv Batiste. Posle toga, računao je on, doći će do spontanog ustanka nezadovoljnih Kubanaca, studenata i radnika, doći će do pobuna u drugim vojnim kasarnama, počeće radnički štrajkovi, i Batista će biti oboren.

Da li je Kastro mogao znati da je ta njegova hrabra zamisao beznadežna, da je to avantura koja nema realnog oslonca? Dići revoluciju sa stotinak, maltene golorukih mladica, to je previše i od jednog Fidela Kastra.

Bio toga svestan ili ne, Kastro nije ni pomislio da odustane. Možda je on u tom trenutku bio jedini Kubanac koji je verovao da se Batista može i mora oboriti i da ne treba sedeti skrštenih ruku i čekati bolja vremena i prave uslove.

U noći između subote i nedelje 26. jula 1953. svi pripadnici Kastrove trupe bili su na živinskoj farmi kod Siboneja, na domaku Santjaga. Bilo ih je 162. Kastro im je prvi put kazao kuda su krenuli i šta će sutra ujutro da se dogodi. Većina je bila zapanjena, a njih deset se toliko uplašilo da su odmah rekli da oni u napad na "Monkadu" ne idu, da odustaju. Kastro je to prihvatio, jer je svoje izlaganje završio rečima da svako može da odustane, ali im nije dao da odmah krenu kući. Ostali su zaključani u Siboneju.

PLAN je bio sledeći: napad kreće u zoru. Jedna manja grupa od 27 ljudi napašće kasarnu Bajamo, u okolini Santjaga, koja treba da služi kao odstupnica, a glavnina snaga - nešto više od 100 ljudi, ide na "Monkadu", s tim što će u taj glavni napad ići dve odvojene grupe. Prva koju će predvoditi Kastro, udara na glavnu kapiju, a druga sa boka, ali u isto vreme. Kastrov brat Raul i njegovih deset ljudi, dobili su zadatak da zauzmu Palatu pravde, a Abel Santamarija, koji je inače bio Kastrov zamenik, sa sličnom grupom, treba da se domogne zdanja Civilne bolnice.

I tako je Kastro tog 26. jula, u 5.15 krenuo u istoriju, ali preko poraza. U "Monkadi", u kojoj je bilo oko 700 vojnika, izgleda da nisu bili sasvim iznenađeni. Kad se pojavio na glavnom ulazu, Kastra je dočekala vatra iz automatskog oružja. A onda se desilo nešto kobno. Druga grupa, ona koja je trebalo da napadne "Monkadu" s boka, nije se pojavljivala. Njihova kolona automobila je pogrešila put i zalutala.

U Santjagu se dogodila prava katastrofa. Od 111 učesnika napada na kasarnu "Monkada" osam je palo u borbi sa vojnicima, a 61 je posle zarobljavanja i mučenja, ubijen na licu mesta, na ulicama, ili u kasarni. Ostali su se razbežali. U napadu na kasarnu "Bajamo", od 27 učesnika, 12 je poginulo na licu mesta, dok je preostalih 15 zarobljeno ili pobeglo. Na strani vojske bilo je 19 poginulih i 27 ranjenih.

Kastrov brat Raul je krenuo da beži kolima, ali je brzo shvatio da će ga tako lakše uhvatiti. Napustio je auto i dva dana je pešačio, ka roditeljskoj kući u rodnom Biranu. Nije stigao. Uhvatili su ga na tom putu i priveli u zatvor.

Pali su i mnogi drugi. Kastro se krio sve do noći između 31. jula i 1. avgusta, kada ga je vojna patrola, u kojoj je bilo 12 vojnika, uhvatila na spavanju, zajedno sa dvojicom drugova. Ostao je živ, zahvaljujući jednom crnom naredniku, koji je naredio vojnicima da ne pucaju, mada je naređenje od vojne komande, odnosno Batiste, bilo da se niko živ ne zarobljava.

"Ne pucajte, hoću ga živog", povikao je poručnik Pedro Manuel Sarija, koji će kasnije ispričati da je tako postupio na svoju ruku i uz sopstveni rizik.

Uskoro iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.
(Nastaviće se)


Kastro protiv Batiste
9. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
U REVOLUCIONARNOM usponu mladog Fidela Kastra, posebnu, da ne kažemo presudnu ulogu, imao je jedan njegov "zemljak" - Fulgensio Batista, karijerni vojnik i diktator kakvog je teško naći i u bogatoj galeriji bezočnih vlastodržaca u Latinskoj Americi, koja nikada od sticanja nezavisnosti nije oskudevala u vladarima - despotima, pljačkašima i tiranima. Ta "dinastija" nastavlja se sve do današnjih dana - Truhiljo u Dominikani, Papa Dok na Haitiju, Somos u Nikaragvi, Strosner u Paragvaju, Batista na Kubi, Norijega u Panami, Banzer u Boliviji, Pinoče u Čileu...
Fulgensio Batista je rođen na početku prošlog veka u pokrajini Orijente, nedaleko od Kastrovog rodnog mesta. Potiče iz siromašne porodice u čijim žilama teče krv Španaca, Mulata i Kineza.
Pročuo se taj narednik kubanske vojske 1933. godine po svom "naredničkom puču" u Havani, kada je oboren diktatorski režim predsednika Herarda Makada. Batista nije onda zaseo u stolicu vlasti, ali se nametnuo kao vođa "naredničke pobune", preko noći je dobio čin pukovnika i iz senke počeo da vlada Kubom. Svakako, uz pomoć domaćih moćnika, raznih mafijaških i gangsterskih grupa, a naročito uz podršku Amerikanaca koji su na Kubi uvek podržavali onog ko štiti njihove interese i njihovu imovinu.

Kad je Kastro stigao u Havanu, Batista je već bio završio svoj prvi predsednički mandat, na koji je izabran 1940. godine, čak i uz pomoć komunista, koji su na Kubi imali svoju partiju od 1926. godine. Odmah po isteku mandata, on je otišao sa Kube, prebogat kao što su odlazili i svi njegovi prethodnici. Na Kubu su došli novi predsednici, ali teror, pljačka i korupcija su se nastavili nesmanjenom žestinom.

U toj klimi opšte nacionalne frustracije, u kojoj su se na vlasti smenjivale diktatorske kamarile, student prava Fidel Kastro je tražio svoje mesto pod proključalim političkim suncem Kube. Nije znao kuda će sa svojim buntovnim karakterom i svojom enormnom energijom. Bio je dobar student, još bolji govornik, popularan među drugovima i devojkama, neumoran i neukrotiv, ali ipak oprezan.

FIDEL Kastro, kome su bile 22 godine, upoznao je 1948. godine prelepu studentkinju sa Filozofskog fakulteta Mirtu Dijas Baralt, i veoma brzo se odlučuje da se njome oženi. Venčanje je obavljeno u katoličkoj crkvi u mestu Blanes, u Kastrovoj pokrajini Orijente, odakle je bila i njegova verenica.

Sva vrata ovog sveta bila su otvorena za Fidela Kastra. Studije su se primicale kraju, njegovi roditelji su po bogatstvu bili u eliti kubanskog društva, a porodica njegove supruge Mirte, ne samo da je bila bogata, nego je bila i deo kubanskog političkog establišmenta. Stvari će, međutim, ipak krenuti sasvim drugim tokom.
Tačno deset meseci posle venčanja, Kastro i Mirta su dobili sina, kojem su dali ime Fidel, mada će ga svi zvati Fidelito.
Kad je 1950. godine dobio diplomu pravnog fakulteta, Kastro je još bio u redovima Narodne stranke Eduarda Čibasa. Onda se već ozbiljno bavio politikom i razmišljao je da se kandiduje za kubanski parlament, dok je Čibas bio izgledan kandidat za novog predsednika Kube. A onda se desila nesvakidašnja tragedija - Čibas se ubio.
Naredne godine, koja je bila izborna, Kastro se, ipak, kandidovao za poslanika. Svi su izgledi bili da će proći. Njegove pristalice i pojedini političari su smatrali da bi mladi advokat Kastro, jednog, ne tako dalekog, dana mogao da osvoji i predsedničku fotelju.

Nije bilo tako suđeno. Fulgensio Batista, zloglasni "narednik" koji je odavno već bio general, vratio se na Kubu 9. marta 1952. godine i izvršio državni udar.

U tom vojnom puču, čije će gorke plodove gutati Kubanci u narednih sedam godina, Batista se zapravo prošetao. Domaća buržoazija i političke klike ogrezle u korupciji, obradovale su se njegovom povratku, isto kao što su bile radosne i mafijaške i gangsterske grupe iz SAD, koje su Kubu već tretirale kao jednu od svojih najznačajnijih baza za svoje operacije.

BATISTA jedino nije računao na "farmerovog sina" iz Orijentea, koji je u međuvremenu stasao i uvrteo u svoju tvrdu glavu da njegova misija nije da nasledi latifundiju oca Anhela i da pravi političku karijeru uz moćnu porodicu svoje žene Dijas Baralt, nego da menja Kubu i to na način kako niko nije radio od njenog nastanka.

Pažljiv posmatrač je to mogao primetiti i za vreme sahrane Eduarda Čibasa, do kojeg je Kastro držao tako mnogo. Tu pored njegovog groba, funkcioneri Ortodoksne partije i drugi govornici pozivali su Kubance da "osude diktaturu" da "iskažu političku i građansku neposlušnost". Samo je Fidel bio izričit: "Protiv diktature postoji samo jedan odgovor - oružana borba!"

U toj atmosferi beznađa i revolta, dok se Batista iznova ustoličavao u predsedničkoj palati, mladi advokat Fidel Kastro, kojem je onda bilo 26 godina i koji je besplatno zastupao svoje drugove i siromašne građane, podneo je, na zaprepašćenje svojih roditelja, tužbu protiv Batiste!

U tužbi, koju je nekoliko nedelja posle vojnog puča, podneo protiv diktatora okružnom sudu u Havani, Kastro je napisao da je "narednik" Batista svojim vojnim pučem prekršio šest članova kubanskog ustava i da zbog toga traži da se, shodno slovu zakona, osudi na sto godina robije.

Previše i od jednog Kastra.

Ali, on nije popuštao. "Logika mi govori, napisao je Kastro u tužbi sudu, da ako na Kubi postoje sudovi i ako sude po zakonu, Batista mora da bude osuđen. U suprotnom, ako on nastavi da i dalje bude predsednik Kube, premijer, senator, general, vojni i civilni zapovednik sudske, vojne i izvršne vlasti, onda to znači da sudovi ne postoje u ovoj zemlji. Je li to naša užasna realnost? Ako jeste, gospodo sudije, recite nam to odmah, skinite toge i podnesite ostavku!"
Diktator Batista se nije previše uzbudio zbog te Kastrove tužbe. Čak bi se reklo da ju je ignorisao, isto kao što su i mnogi drugi pomislili da je to samo očajnički i propagandistički gest jednog mladog i neobuzdanog čoveka.
Ubrzo će se pokazati da je Batista morao upamtiti ime tog mladog pravnika koji će mu jednog, ne tako dalekog, dana, doći glave.
(Nastaviće se)


Istorija će mi
dati za pravo
10. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
TRI žene su tih avgustovskih letnjih dana 1953. očajnički pokušavale da doznaju šta se desilo sa Fidelom Kastrom i njegovim bratom Raulom. Vesti koje je lansirao diktatorski režim, govorile su o tome da je grupa "zaverenika" koja je napala "Monkadu" likvidirana i da su ubijene njene vođe Fidel Kastro i Abel Santamarija.

Lokalne novine u Santjagu donele su preko cele strane naslov "Fidel Kastro mrtav!"

Fidelova supruga Mirta preklinjala je u Havani svog brata Rafaela Dijasa Đalarta, koji je onda već bio visoki funkcioner u ministarstvu unutrašnjih poslova, da dozna šta je sa Fidelom. On je obećao da će se obavestiti, mada je u dubini svoje duše priželjkivao i verovao da njegov zet nije više među živima i da se njegova sestra oslobodila bede.

Natali Revuelta je preko svojih veza u vrhu vlasti takođe tragala za sudbinom čoveka kojeg je sledila i toliko volela da je bila spremna na sve.

Najviše je tugovala i brinula Lina Ruis, koja je u rodnoj kući Kastrovih u Biranu svake noći palila sveće i molila se Bogu za živote dvojice svojih sinova - Fidela i Raula.

Stari Anhel, kojemu je onda već bilo skoro 80 godina, ispričao mi je Ramon, samo je pušio i ćutao, ali je pomno slušao vesti sa radija.

Ne male zasluge za svoj život u tim dramatičnim danima Kastro duguje lokalnom biskupu Peresu Sarantesu, koji je inače bio prijatelj porodice Anhela Kastra. On je uspeo da sredi da zarobljenog Kastra ne odvedu u kasarnu "Monkada" i u vojni zatvor, gde bi ga pukovnik Čavijano sigurno ubio, nego da ga preda u nadležnost civilnih sudskih vlasti, koje će mu i suditi.

Biskup Serantes je odmah javio Mirti da je njen muž živ, a ova je vest prenela Kastrovima u Biranu. Nati Revuelta je obaveštena svojim kanalima.

IME Fidela Kastra, uprkos debaklu na "Monkadi", pronelo se širom Kube i Latinske Amerike, ali su ga u svoje spise ubeležile i američke tajne službe, koje su znale šta ko na Kubi doručkuje.

Batista je svakako iskoristio taj događaj da se obračuna sa svojim protivnicima i da zauvek "smiri" tog "buntovnog farmerovog sina", optužujući za "zaveru" domaće komuniste i strane agente.

U tim optužbama, međutim, nije bilo ni trunke istine. KP Kube nije cenila Fidela Kastra, kao što ni on njih nije voleo. Odbijala ga je njihova disciplina i njihova "analiza" da revolucija mora čekati na objektivne uslove, a takvih uslova na Kubi još nema. Kubanski komunisti su držali da je Fidel "avanturista sa dobrim namerama", ali da njegova taktika ne može imati uspeha.

Posle napada na "Monkadu" komunisti su izdali saopštenje u kojem kažu: "Energično odbacujemo pučističke metode, tako tipične za buržoaske političke frakcije, koje su u ovom slučaju primenjene u pokušaju zauzimanja dve vojne kasarne u Santjagu. To je bio avanturistički pokušaj."
Jedan od bliskih Kastrovih sledbenika Selija Sančes izjavila je da "Monkada" nije bila grobnica, nego kolevka Kastrove revolucije.

Lepo bi zvučale te proročanske reči, da nisu izgovorene mnogo godina posle debakla u "Monkadi", onda kada su se i komunisti kajali što su Kastra toliko grdili i potcenjivali.

U međuvremenu Fidel se pripremao za suđenje. Odbacio je ponudu uglednih advokata, među kojima je bila i ekipa branilaca iz redova advokatske komore, da ga brane pred sudom. Rešio je da se brani sam.

PRE nego će početi suđenje Kastru, ostalim optuženima, učesnicima napada na "Monkadu" su izrečene kazne - trojici po 13 godina robije, dvadesetorici po 10, trojica su dobila po tri godine, a jedine dve žene koje su učestvovale u napadu, osuđene su na po sedam meseci.

Potom, 16. oktobra, usledilo je suđenje Kastru. U bolničkoj sobi nije bilo mesta za publiku. Pored sudija i "stranaka", bilo je prisutno samo šestoro novinara, među kojima i Marta Rohas, izveštač "Boemije", koja je pomno zabeležila Kastrovu odbranu.

Optužba je bila kratka. Tužilac je optužio Fidela za zaveru protiv poretka, vojske i države, i zatražio kaznu od 26 godina robije.

"Moram priznati", rekao je Kastro, "da me je tužilac razočarao i potcenio. On je svu optužnicu protiv mene sažeo u dva minuta. Gospodo sudije, zar ne mislite da je to premalo da se opravda zahtev da jedan čovek provede na robiji ceo život".

Kastro je, ipak, bio opsežniji. Govorio je više od dva časa. "Pravo na otpor i pobunu", govorio je Fidel, "protiv diktatorskog režima, zapisano je i u našem ustavu. Posle onog šta je sve uradio diktator Batista, narodu Kube, ugnjetenom i obespravljenom, ostalo je samo pravo da se odupre ugnjetaču i nepravdi. To je pravo koje mu nikakva sila ne može ukinuti.

Pravo na pobunu protiv despotizma, gospodo sudije, poznato je od najstarijih vremena i to od ljudi svih doktrina, svih ideja i svih uverenja".

A onda je počeo da zaključuje: "Ne zaboravite, gospodo sudije, da će se na ono šta vi danas ovde činite, buduća pokolenja često osvrtati. Vi sudite meni, ali ne zaboravite da će suditi i vama, i to ne jednom, već bezbroj puta, uvek kada se u budućnosti bude preispitivala sadašnja situacija. Pitanje pravde je večito pitanje."
Na kraju, prilično smireno, okrenuo se sudijama i izgovorio završne reči:
"Što se mene tiče, znam šta me sve očekuje u zatvoru. Znam da će mi tamo biti teže nego bilo kom drugom robijašu. Ali, ja se ne plašim, kao što se nisam plašio ni gneva bednog tiranina, koji je lišio života sedamdeset mojih drugova. Osudite me, to nije važno. Istorija će mi dati za pravo."

Sudije su presudile. Fidel Kastro se osuđuje na 15 godina robije.
(Nastaviće se)


Odlazim da se vratim
11. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
POSLE debakla na "Monkadi" i osude na 15 godina robije, niko više na Kubi nije ni pomišljao da će se taj buntovni mladi čovek Fidel Kastro, kojem je bilo 27 godina, ikada više vratiti na političku scenu Kube.

Za to su postojala bar tri argumenta. Prvo, "Monkada" je bila, ne samo poraz, nego katastrofa. Kastro je tamo izgubio većinu svojih ljudi - 70 od 130 završilo je na groblju, 29 u zatvoru, a samo njih nekoliko je uspelo da pobegne sa ostrva. Posle takvog poraza, niko nije mogao očekivati da će se Kastro, ako za to ikada bude imao priliku, drznuti da opet započne svoju "revoluciju".

Drugo, Kastro je osuđen na 15 godina robije, što će reći da će tamo provesti najbolje godine svog života, taman toliko da sazri i da se "opameti".

I treće, i režim diktatora Batiste će iz svega toga izvući pouke i, teško da će Kastru ili bilo kome drugom, poći za rukom da se ponovo "digne na oružje".

"Ja ću nastaviti da se borim. Niko i ništa me neće zaustaviti, ni mržnja mojih političkih neprijatelja, ni molbe mojih bližnjih, ni moji pojedini školski drugovi, koji misle drugačije. Zapaliću duh revolucije sa jednog na drugi kraj Kube", pisao je Kastro svom prijatelju, novinaru iz Havane Luisu Agueru i svojoj polusestri Lidiji, koja mu je, uz Raula, bila najprivrženija u porodici.

Pisao je i svojoj ženi Mirti: "Dobro sam. Ti znaš da mene robija neće slomiti. Budi mirna i hrabra. Više od svega mi moramo misliti na našeg sina Fidelita. Želim da ide u školu koju odabereš. A kad dođeš, povedi ga. Nadam se da će mi dozvoliti da ga vidim..."

Fidelitu je onda, u zimu 1954. godine, bila šesta godina.

"Pisao je i meni", priča mi Ramon, koji je Kastrovu dramu preživljavao na imanju, zajedno sa roditeljima. "Objasni roditeljima", pisao mi je Fidel sa robije, "da zatvor nije ni tako užasna, a ni sramotna stvar kako bi oni mogli da pomisle. Ja nisam ovde zbog nečasnih zlodela. Kad se čovek nađe na robiji i zbog političkih dela i iz istorijskih motiva, onda je i zatvor časno mesto. Reci im da sam ja ovde zato što sam izvršavao svoju dužnost..."

ODLAZILA su iz zatvora i njegova pisma Natali Revuelti, koja su počinjala sa "voljena Nati", a vraćala su se ona koja su se završavala rečima uvek "tvoja Nati"

Ipak, glavna Kastrova briga u zatvoru bila je da preko svojih veza u Havani, preko sestre Lidije, supruge Mirte i Hajdi Santamarije, koja je brzo izašla iz zatvora, obezbedi da se štampa njegov govor sa suđenja "Istorija će mi dati za pravo".

Kastro je insistirao da se knjižica "Istorija će mi dati za pravo" štampa u 100.000 primeraka i rastura po Kubi, ali se pokazalo da je to nemoguće, jer za to, jednostavno, nije bilo novca, pa je njegov govor štampan samo u 20.000 primeraka, što je takođe bio visok tiraž. Kastro, koji je i onda više od bilo koga drugog u njegovoj okolini, shvatao značaj propagande, zapravo je osećao da će to biti njegov politički "manifest" i da će taj govor ići od ruke do ruke i proneti slavu i ideju njegovog pokreta.

Ime Fidela Kastra u to vreme bilo je već čuveno i van granica Kube. List "Boemija", jedne od najuglednijih novina i na Kubi i u Latinskoj Americi, objavio je onda listu od deset najčuvenijih ličnosti u svetu u 1953. godini, i među njih uvrstio i Fidela Kastra.
U međuvremenu, stizali su paketi od brata Ramona, koji je u ime porodice, sa imanja u Majariju, održavao stalne veze sa Fidelom. "Šalji još tompusa", javljao je Fidel iz zatvora.

A onda je u leto 1954. godine stigla neprijatna vest. Radio Havana je javljao da je Kastrova supruga Mirta, na platnom spisku Ministarstva unutrašnjih poslova! Da tamo radi i prima platu. Fidel je bio zaprepašćen. Zar je moguće da žena čoveka koji je putem oružja pokušao da obori režim Fulgensija Batiste od tog istog diktatora prima platu. Nije mogao u to da poveruje. Bio je čvrsto ubeđen da je to režimska podvala, zapravo pokušaj da se Kastro kompromituje u očima kubanske javnosti.

Ali, Kastro je bio u zabludi. Njegova sestra Lidija, koja je u porodici uvek bila bliska sa Fidelom, održavala je sa njim redovne i bliske veze i dok je bio u zatvoru. Tih dana je opet došla bratu u posetu. "Istina je, Fidele", rekla je i sama utučena. "I ne samo to, Mirta sada traži i razvod."

ŠTA se desilo? To nikada nije do kraja razjašnjeno. Ni Mirta, ni Fidel tokom celog svog života nisu voleli ni pristajali da govore o svojim odnosima i uopšte o ličnim i porodičnim stvarima. Ali, svejedno, brak je pukao, ljubav se ugasila.

Već iduće godine Mirta se udala za kubanskog političara Emilija Nunjeza Blanka, sina kubanskog ambasadora u UN, a Kastru je ostalo da se iz zatvora bori za svog sina Fidelita, koji je tada zakoračio u sedmu godinu života.

A svojoj sestri Lidiji, povodom loma u svom ličnom životu, Fidel je iz zatvora uputio sledeću rečenicu:

"Ne brini za mene. Ti znaš da ja imam čelično srce i da ću čuvati svoje dostojanstvo do poslednjeg daha mog života. Sad je važna bitka za Fidelita. Ako mi uzmu njega, to je kao da su me ubili. Kada o tome mislim, ja sam izgubljen."

U leto 1954, dok je Kastro još prebolevao rane od dramatičnog raskida sa Mirtom, na Kubi je počelo da se govori o amnestiji za političke zatvorenike. Tražili su to intelektualci, liberalni političari, studenti, novinari i porodice političkih robijaša, među kojima je bila i Fidelova majka Lina.

Amnestija je proglašena 3. maja 1955. Batista je taj dekret potpisao tri dana kasnije, a već 15. maja u podne, na kapiji zatvora, na ostrvu Isla de los Pinos, pojavio se Fidel Kastro. Izašao je nasmejan, u pratnji svojih drugova i sa rečima: "Sledeći put ćemo uspeti." Mislio je, očito, na "Monkadu".

U Havani, Kastro je ubrzo posle oslobođenja iz zatvora proglasio da će se njegov pokret od sada zvati "Pokret 26. jul", ime koje je dobio po datumu napada na kasarnu "Monkada" i da će mu glavni politički cilj biti oslobađanje Kube od diktature.

Nekoliko nedelja kasnije Kastro je izbegao u Meksiko.

"MANIFEST"
ZA sobom je Kastro ostavio "Manifest", koji će "Boemija" objaviti narednih dana:
"Odlazim za to što su sva vrata političke borbe zatvorena za mene. Ova diktatorska vlast, koja se služi terorom i represijom, nema nameru da ode. Strpljenje kubanskog naroda se bliži kraju. Mislim da je kucnuo trenutak da tražimo svoja prava, a ne da molimo za njih. Ja odlazim, ali ću ubrzo da se vratim..."

[branko]

Susret sa Če Gevarom
12. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
JEDAN od prvih ljudi koje je Kastro potražio kada je početkom jula 1955. godine stigao u Sijudad Meksiko, bio je pukovnik u penziji Alberto Bajo, Kubanac poreklom i veteran iz španskog građanskog rata. Taj neobični čovek, kojeg su smatrali pionirom gerilskog ratovanja sa početka 20. veka, čuo je za kubanskog "buntovnika" Fidela Kastra, ali nije mogao da dođe sebi od iznenađenja kako je taj mladi čovek zamišljao svoju istorijsku ulogu u oslobađanju Kube i kako se ponašao.

"Sedeo je ispred mene", priseća se Bajo u svojim uspomenama, "i odjednom je počeo da viče kao da smo u njegovoj, a ne u mojoj kući. Gestikulirao je silovito svojim dugim rukama i govorio mi povišenim glasom kao da smo u žestokoj svađi. "Ti si Kubanac, vikao je na mene, i ti imaš apsolutnu dužnost da nam pomogneš"...

Bajo, koji je iz španskog građanskog rata izašao kao pukovnik i odmah se doselio u Meksiko, nije mogao da dođe do reči:

"Taj mladi i razgoropađeni čovek", priseća se Bajo, "govorio mi je kako će da obori diktatora Batistu kada se uskoro iskrca na Kubu. 'A kada će to biti?', pitao sam ga. 'Kada budem skupio dovoljno ljudi i kada budem imao novac da kupim brod kojim ćemo otploviti na ostrvo', odgovorio je. Koliko sam mogao da shvatim, on u tom trenutku nije imao ni ljude, niti jednog dolara u džepu. Bio sam zaprepašćen. Šta je ovo, dečje fantazije, nebuloze. Ko je ovaj čovek? Ali, on je insistirao da prihvatim da obučavam gerilskoj taktici njegovu buduću vojsku.

Bio sam zbunjen, ali sam pomislio da se sa njim ne vredi sporiti i pogađati. Rekao sam mu kratko: prihvatam. Stisnuli smo jedan drugom ruku i razišli se bez dogovora kada da se ponovo vidimo. Ja sam bio ubeđen da se više nećemo gledati, da je daleko do te njegove vojske i do tih njegovih brodova. Zato sam valjda tako olako i prihvatio njegovu ponudu, verujući da od toga neće biti ništa."

U tom trenutku, Kastro je imao samo dvojicu "vojnika". Jedan je bio njegov brat Raul, koji je prethodnog meseca došao u Meksiko, a drugi, njegov stari drug sa "Monkade", Niko Lopes, koji je u Meksiko stigao iz Gvatemale, gde se sklonio od progona Batistinog režima...

TREĆI Kastrov vojnik pojavio se nekoliko dana kasnije. Bio je to argentinski lekar Ernesto Gevara, koji je u Meksiko stigao takođe iz Gvatemale. Tamo je i upoznao Kastrovog saborca Nika Lopesa, a preko njega, po dolasku u Meksiko, i Kastrovog brata Raula. Njih dvojica, Raul i Lopes, doveli su jedne julske noći Gevaru kod Kastra. Našli su se u stanu Kubanke Marije Antonije Gonzales, koja je prihvatila braću Kastro kao "podstanare".

U Meksiko je Gevara stigao sa svojom devojkom, Peruankom Hildom Gadeom i zarađivao za život kao ulični fotograf, mada je povremeno radio i u lokalnoj bolnici. Ernesto Gevara, kojeg su već u Gvatemali počeli da zovu "Če", znao je za Kastra, ali je on tada imao druge preokupacije.

Po dolasku u Meksiko, Gevara je bio siguran samo u to da se više neće vraćati u Argentinu. Ali je imao i jednu opsesiju - da ode u Kinu. On se tih meseci dogovorio sa svojim drugom Meksikancem Eduardom Toresom da putuju u Kinu. Kupili su karte za brod koji je putovao u Šangaj i trebalo je da krenu krajem leta 1955. godine.

"Nisam ga odgovarala od te zamisli", ispričala mi je Hilda Gadea, koja se te godine udala za Čea. "Nisam, jer sam znala da to ne vredi. A slutila sam da Kina nije njegova krajnja destinacija. On je preko Kine hteo da se domogne Vijetnama..."

SLUČAJ je, međutim, hteo drugačije.

"Jednog julskog dana, mislim da je bilo sredinom meseca", priča mi Gadeova kada sam je sreo u Havani 1970. godine, "Če me je obavestio da će se tog dana kasno vratiti kući!

'Idem da se vidim sa Kubancima', kazao je. 'Biće tamo i Fidel Kastro'."

Do susreta je došlo u kući Marije Antonije Gonzales, u samom centru meksičke prestonice. Gevara je u tu kuću ušao u osam uveče, a izašao je iz nje u zoru. Razgovarali su te noći njih dvojica punih deset časova.

"Nisam se mnogo raspitivala o čemu su pričali", kaže Gadea, "ali on se sa tog sastanka vratio kao drugi čovek. Nije više pominjao putovanje u Kinu. Bilo mi je jasno da ga je taj čovek uzeo pod svoje, da je te noći postao član Kastrove ekspedicije i da ga od toga više ništa neće odvratiti".

Kad se vratio kući, Če Gevara je rekao svojoj verenici Gadei: "Ako se Kubi desilo išta dobro posle Martija, onda je to pojava Fidela Kastra..."

A Kastro, susret sa Čeom ovako opisuje: "Bio je to neobičan čovek. Argentinac po rođenju, lekar po struci, a revolucionar po duhu. Osetio sam, maltene u prvih nekoliko minuta našeg susreta, da će da se priključi mom pokretu, da će krenuti sa nama na Kubu..."

Ali, do Kube je put još bio dalek. Kastro je iz Meksika "bombardovao" kubansku štampu i svoj "Pokret 26. jul", saopštenjima i političkim manifestima u kojima je, ponavljajući svoje teze iz odbrane na sudu u Santjagu de Kubi, objašnjavao program svoje revolucije.

U jesen 1955. godine, Kastro je krenuo na turneju po SAD sa prevashodnim zadatkom da pridobije tamošnju kubansku emigraciju i da od njih prikupi što više novca za revoluciju. U ta dva meseca posetio je 12 gradova na istočnoj obali SAD, osnovao je više "patriotskih klubova" i klubova pristalica "Pokreta 26. jul", a prikupio je i značajna finansijska sredstva.

Na toj dvomesečnoj turneji, Kastro je rekao u Njujorku pred oko hiljadu njegovih kubanskih pristalica: "Mogu danas da vas obavestim, i to sasvim pouzdano, da ćemo do kraja 1956. godine biti ili slobodni ljudi, ili mučenici."

To je bilo prvi put da Kastro javno saopštava da ide na Kubu da diže ustanak i da obara diktatora Batistu.

U JEDAN GLAS
KAD su se u predvečerje 24. novembra, članovi Kastrove "trupe" našli na obali mora i ugledali "Granmu", mnogi su pomislili da će taj brodić da posluži samo za to da ih prebaci do glavnog broda na pučini. Bilo ih je, zajedno sa Kastrom 82, a na jahti je bilo mesta samo za 25. Ipak, ukrcali su se svi.
Pola dva po ponoći, 25. novembra, po mrkloj i kišovitoj noći, "Granma" je isplovila iz Luke "Tukspan", neopaženo i bez svetla. Jedino su se čuli skladni glasovi njene posade koja je u jedan glas, pod pljuskom, pevala kubansku nacionalnu himnu.

Uskoro iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.


Mrtav Kastro hoda
13. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
PRE nego što će se ukrcati na "Granmu" i zaploviti put Kube, Kastru je u Meksiku, oktobra 1956. godine stigla vest sa Kube da je njegov otac Anhel umro na porodičnom imanju "Birna", na istoku ostrva. Imao je 80 godina.
Kastro, koji nikada nije puno govorio o svojoj familiji i svojim ličnim problemima, ćutke je primio vest o očevoj smrti. Njegovi drugovi i poznanici iz Meksika se sećaju da o tome nije ni reč progovorio.
Ramon, stariji Kastrov brat, koji je onda bio na Kubi, ispričao je autoru ovih redova, da Kastro nije svratio kući ni kada je izašao sa robije, u maju prethodne godine. Raul je odmah požurio da vidi roditelje, a Fidel je otišao u Havanu da spremi svrgavanje diktatora Batiste, da politički lansira svoj "Pokret 26. jul" i traži pristalice za borbu.
Njegova sestra Huanita, koja je posle pobede revolucije izbegla u Ameriku, ispričala je američkom novinaru Tedu Šulcu, da je Kastru sve bilo preče od svoje porodice.
Kad je u Meksiko stigla vest o Anhelovoj smrti, Kastro je bio u završnici priprema za odlazak na Kubu.
Ali, taj put nije ispao kako je on zamislio. Posle ukrcavanja u meksičkoj luci Tukspan, jahta "Granma" sa posadom od 82 čoveka, počela je da poskakuje na pomahnitalom moru, zanoseći se skoro do prevrtanja pod naletima oluje i pod tropskim pljuskovima. Na nekim mestima voda je prodirala. Pumpe nisu radile, pa su ljudi rukama i kantama praznili jahtu. Većinu je zahvatila morska bolest. Niko više nije pevao. Nisu bili sigurni ni u to da plove u pravom smeru.
TREĆEG dana more se smirilo, ali kopna nije bilo nigde na vidiku. Kastro je shvatio da oni neće stići na obalu Kube za pet dana, kako je planirano, pa je naredio racionalizaciju sledovanja i štednju goriva. U zoru 30. novembra, kada je "Granma" trebalo da bude na obali ispod Sijera Maestre, Kastru su saopštili da su prešli samo tri četvrtine puta. U tim časovima Frank Pais je, po dogovoru, u gradu Santjago de Kuba, dao je naredbu za dizanje ustanka, ali poduhvat nije uspeo.
Kastro je za to vreme plovio prema obali Kube. Međutim, goriva je počelo da nestaje. Nije više bilo ni hrane. U zoru 2. decembra, dakle, s dva dana zakašnjenja, "Granma" je prispela blizu obale, ali na jednu, dve milje južnije od planiranog mesta. Novi problem - jahta nije mogla da priđe obali od ševara i blata.
Kastro je naredio iskrcavanje i ljudi su zagazili u vodu, blato i ševar, ostavljajući na brodu deo opreme, jer sve nisu mogli da ponesu. Poslednji sa jahte su izašli Če Gevara i Kastrov brat Raul.
Kastro je bio zadovoljan. "Ispunio sam obećanje, rekao je. Vratio sam se na Kubu pre kraja 1956."
Batista je, ipak, bio spreman da dočeka Kastra. Zaveo je vanredno stanje i dva časa posle iskrcavanja "Granme", imao je informacije da je Kastro stigao na Kubu.
Kad je sreo prve seljake, u podnožju Sijera Maestre, Kastro je nastupao otvoreno, govoreći im: - Ne plašite se. Ja sam Fidel Kastro. Došao sam da oslobodim kubanski narod od diktatora...
Posle te prve Kastrove noći na Kubi, Batista je od svog generala s terena Pedra Rodrigeza Avile dobio izveštaj da su njegove ekspedicione jedinice pobile 40 pobunjenika, da su među ubijenima i Fidel Kastro, njegov brat Raul, a takođe i Kastrov zamenik Huan Manuel Markes. Pobunjenici su identifikovani na osnovu nađenih dokumenata u njihovim džepovima. Leševi pobijenih pobunjenika, javljao je general, biće privremeno sahranjeni na licu mesta, a kasnije će ih vojska brodovima preneti u Havanu...
Taj izveštaj je odmah prosleđen štampi. Na njega je naleteo dopisnik američke agencije UPI i odmah ga "pod hitno" prosledio u svet. Udarna vest je bila smrt Fidela Kastra, čije je ime već onda bilo poznato i van granica Kube. Američki novinar Frensis Makarti je svoju vest potkrepio podatkom da je Kastro identifikovan na osnovu pasoša koji je pronađen u njegovom džepu.

ZADRHTALO je od bola majčino srce u Majariju. Fidelova majka Lina, nije mogla da poveruje u tu crnu vest, ali je i njoj, kao i većini Kubanaca, bilo jasno da se nešto strašno desilo. "Majka i ja smo", ispričao mi je Ramon, koji je onda bio na imanju, "krenuli u Santjago Kuba da proverimo tu vest, ali nismo ništa saznali, isto kao što nam nisu dozvolili da krenemo ka Sijera Maestri i proverimo vest na licu meta".

Ali, uprkos toj laži režima, Kastru se dva dana kasnije, 5. decembra, zaista desila strašna stvar. Bila je sreda. Premorena Kastrova trupa sela je da se odmori, u blizini mesta Alegria del Pio, u podnožju Sijera Maestre. Bili su svi na okupu. U četiri časa po podne, specijalne jedinice Batistine vojske, po dojavi seljaka, ili slučajno, naišli su na Kastrovu trupu i praktično je zatekli na "spavanju". Osuli su vatru sa svih strana. Kastrovi saborci su padali kao stabljike šećerne trske pod mačetama. Nije bilo izlaza. Bili su u klopci. Spasavali su se kako ko može.

Kastrova "pobunjenička armija" bila je razbijena. Jedan deo je pao na licu mesta, a ostali su se razbežali po šumi i među stabljikama šećerne trske. Bežao je svako za sebe. Kasnije će se saznati da je 21 Kastrov borac zarobljen i odmah streljan, dok je njih 22 odvedeno u vojne zatvore. Bilo je onih koji su pobegli svojim kućama. Neki su se predali, a za neke se nikada nije saznalo kuda su otišli. Kastrov zamenik Markes je ubijen tog istog dana.

Kastro je s dvojicom drugara pobegao uz planinu. Posle nedelju dana okupili su se svi preživeli - ukupno njih 16.

- Sada znam da ćemo ovaj rat dobiti - rekao je Kastro prestravljenim saborcima, koji još nisu verovali da su preživeli.

Početkom januara u Havani su se pojavile vesti da je Kastro ipak živ, da mu raste trupa na Sijera Maestri. A onda je došla prva Kastrova bitka. Napao je 16. januara 1957. godine malu vojnu kasarnu kod mesta La Plata, zauzeo je i zapalio, ali je pre toga zarobio trojicu vojnika i zaplenio dragocenu količinu oružja.

Režim u Havani je tog dana mogao da se uveri da mrtav Kastro hoda, ali se nije oglasio. Revolucija je, zaista, počinjala.

STRAH I NEVERICA
JEDAN od Kastrovih saboraca iz toga vremena Rene Rodrigez, opisao je te prve korake Kastrove revolucije, koja je onda postojala samo u njegovoj glavi. - Kada smo se okupili - seća se Rodrigez, - a to je bilo onog dana kada se pojavila Raulova grupa, čuo sam Fidela kako kaže: "Dani diktature su odbrojani..." Zanemeo sam. Pogledao sam ga sa strane, sav prestravljen i pomislio sam u sebi: Ovaj čovek je lud...
(Nastaviće se)


Aplauzi na Ist Riveru
14. avgust 2006

Piše: Borislav Lalić
TO je bio izuzetno svečan dan u Palati UN. Tih oktobarskih dana 1995. godine, proslavljala se pedeseta godišnjica stvaranja svetske organizacije, čiji sam svedok, kao dopisnik, i ja bio.
U Njujorku se tih dana nije moglo mrdnuti od kolona automobila sa stranim delegacijama, policije, demonstranata, tajnih agenata i znatiželjnika. Sva svetska politička i diplomatska elita sjatila se u "prestonicu" ujedinjenih naroda - 150 šefova država i vlada i tridesetak delegacija na ministarskom nivou. I hiljadu novinara.
"Fijesta" je počela da se "zagreva" pre nego što će i početi svečana sednica. Za to su se potrudili kubanski lider Fidel Kastro i američki domaćini koji odavno nisu imali priliku da ga "ugoste", pa su ovu svečanost iskoristili da nadoknade bar nešto od izgubljenog vremena i pokažu neželjenom gostu sa "crvenog ostrva", da se nisu nimalo obradovali što je došao.
A nisu mogli da mu zabrane da dođe, jer ne dolazi u posetu SAD, nego Ujedinjenim nacijama. Dali su mu vizu, ali su i njemu i njegovoj delegaciji ograničili kretanje na zonu metropole.
Dva dana pre svečane sednice, Rudolfo Đulijani, gradonačelnik Njujorka, grada domaćina, priredio je svečani prijem za sve delegacije, ali nije poslao pozivnicu za Fidela Kastra. Kad su ga novinari zapitali kako je to mogao da uradi, odgovorio je, u maniru koji može biti sve sem diplomatski: da bi Kastra "radije video na groblju" nego u gradskoj većnici! Slično je bilo i sa banketom koji su organizovali predsednik Bil Klinton i šef američkog Stejt departmenta Voren Kristofer. Kastro je opet ostao bez pozivnice.
Kubanski lider se tome mogao i nadati. Umesto da čeka pozivnice, on je, opet u svom maniru, našao način da američkoj javnosti pokaže da je u Njujorku. Grupa američkih poslovnih ljudi, koji se još nadaju da će praviti poslove na Kubi, jer ni blokada neće biti večna, priredila je u Harlemu svečani prijem za kubanskog lidera. Došli su poznati američki poslovni ljudi, intelektualci, čuvena imena američke estrade i medija. Bilo je, u svakom slučaju, veselije nego na banketu kod Kristofera i Klintona. I interesantnije za novinare.
A onda je 22. oktobra počela svečana, jubilarna sednica UN. Po ustaljenom običaju prvi je govorio šef brazilske države, a onda predsednik zemlje domaćina Bil Klinton. Prepuna svečana sala UN pomno je slušala govornike, dočekujući ih i ispraćajući aplauzima. Nekog više, nekog manje, ali za svakog korektno.
NEGDE po podne došao je red na kubanskog vođu Fidela Kastra. Ovog puta nije bio u sivomaslinastoj uniformi, nego u civilnom odelu, s kravatom i zakopčanim sakoom.
Popeo se za govornicu, ovlaš dotakao mikrofon i zagledao se u salu, koja je bila dupke puna. A onda je krenuo aplauz. Prvo uobičajen, a onda sve snažniji i snažniji. Kastro se desnom rukom nehatno poigravao svojom bradom, gledao je netremice u prisutne, ali nije počinjao da govori.
Nije ni mogao. Aplauz je još trajao. I taman kada bi se učinilo da počinje da se stišava i proređuje, vraćao bi se iznova, u talasima i sve jače. Scena je delovala nestvarno i zbunjujuće. Za govornicom je stajao čovek koji predstavlja jednu malu zemlju i ideologiju koju u toj sali, sem možda dva-tri izuzetka, niko ne deli i ne podržava. Ali, ljudi su aplaudirali. Sem, naravno, Klintona, koji u tim trenucima nije znao šta će s rukama i kuda će s pogledom. I delegata Izraela i Azerbejdžana, koji takođe nisu pomerali ruke.
Ni onda, ni danas nije mi bilo jasno da li su ti aplauzi svetske elite Fidelu Kastru bili znak podrške njemu, ili izraz prkosa i solidarnosti s njegovom malom zemljom, koja decenijama odoleva pritiscima, blokadi i pokušajima fizičke likvidacije njenog vođe. Pred njima je stajao čovek koji je nadživeo devetoricu američkih predsednika i koji još odoleva. Kroz te aplauze, makar oni u praksi ne značili ništa, ljudi različitih političkih profila, iz raznih krajeva sveta, oni koji Ameriku vole ili je ne vole, očigledno nisu odolevali, a da ne odaju priznanje čoveku koji je tako hrabro sve to preživeo i još je na nogama.
Usamljen za govornicom, uspravan i zagledan preko sale, Kastro je delovao kao mitska figura čak i za jednog Borisa Jeljcina, koji je aplaudirao iz sve snage, ne osvrćući se na svog prijatelja Klintona.
Opet su ga ispratili aplauzima. Sišao je s govornice brže nego što je ikada učinio. To skoro da više nije bio Kastro kojeg su upamtili po njegovim maratonskim govorima. Završio je izlaganje za svega pet minuta, koliko je bilo i propisano.
A NEKADA je bilo sasvim drugačije. Stariji hroničari i danas prepričavaju Kastrov prvi dolazak na zasedanje Generalne skupštine UN 1960. godine. Pamte ga, jer je bio skandalozan.
Kastro je onda tek uzeo kormilo vlasti kubanske revolucije, ali i to mu je bilo sasvim dovoljno da izazove na sebe podozrenje i bes američke vlade, koja je već onda u vreme Ajzenhauerove administracije imala dva jasno definisana scenarija za Kubu. Prvi je bio da se tajnim kanalima, uz pomoć antikastrističke kubanske emigracije u SAD i angažovanje Cije, obori Kastrov režim, a drugi da se putem atentata likvidira mladi kubanski lider.
Takav čvrst i izričit stav Vašingtona bio je izazvan time da je Kastro, suočen s prvim ekonomskim pritiscima američke vlade, kao što je bilo ukidanje izvoznih kvota za šećer, počeo da nacionalizuje američke firme na Kubi. Na to je Amerika posebno osetljiva.
Postojao je i drugi razlog, koji je posebno uznemiravao Vašington. Bilo je to sve primetnije okretanje Kube Sovjetskom Savezu, ali ne samo radi ekonomske pomoći, nego i ideološki. Te 1960. godine, u vrhu kubanske revolucije, koju je Vašington na početku smatrao kao liberalno-građansku, počeo je da se pominje njen socijalistički karakter.
S tim "prtljagom" u diplomatskoj torbi, Kastro je 18. septembra 1960. godine stigao u Njujork. Doleteo je avionom kubanske avio-kompanije "Kubana" i s pratnjom u kojoj je bilo 85 ljudi. Bio je to njegov prvi dolazak na zasedanje OUN.
Skandal je počeo da se plete još na aerodromu, kada su Kubanci, odmah posle sletanja, uzleteli i svoj avion vratili u Havanu, da ga američke vlasti ne bi zaplenile kao kompenzaciju za američku nacionalizovanu imovinu na Kubi.
Ali, to nije bilo ništa u odnosu na ono šta će uslediti narednih dana.
(Nastaviće se)

Zagrljaj sa Hruščovom
15. avgust 2006

Piše: Borislav Lalić
KASTROVOJ delegaciji američke vlasti su odmah saopštile da će im biti ograničen radijus kretanja samo na Njujork. Kastro je na to odgovorio istom merom. Odmah je javio bratu Raulu, koji je ostao u Havani, da sazove vladu, ograniči kretanje osoblju američke ambasade samo na Havanu, a američkom ambasadoru samo na četvrt Vedado, i da pride nacionalizuje još neke od američkih firmi.
Potom su nastale muke oko smeštaja kubanske delegacije. Nijedan njujorški hotel nije hteo da ugosti Kubance. Na kraju, uz posredovanje Stejt departmenta, menadžment hotela "Šelburn"na Leksington aveniji, pristao je da primi Kastra i njegovu delegaciju, ali su kao "osiguranje" zatražili da Kubanci polože basnoslovan depozit.
Kastru nije puno trebalo da plane. Pokupio je celu svoju delegaciju, i onako neraspremljeni, s torbama u rukama, zaputili su se ka palati UN, na Prvoj aveniji. Došli su da protestuju i da od generalnog sekretara UN, a ne od Amerikanaca, traže da im nađe smeštaj.
Pred smernim i zbunjenim Dagom Hamarseldom, koji je onda bio generalni sekretar, Kastro je, kao da je na mitingu, rekao da neće odatle mrdnuti dok se ne nađe prihvatljiv smeštaj za njegove ljude, a ako se to ne desi, da će povesti celu kubansku delegaciju u Central park i tamo razapeti šatore.
Fidel, ipak, nije čekao Hamarselda. Paralelno je radio i na drugim kanalima. Pokupio je svoje ljude i otišao u zapušten hotel "Tereza", usred crnačkog Harlema, tamo gde niko od belaca ne zalazi. Menadžeri tog hotela i crnački živalj Harlema, oduševljeno su dočekali Fidela i njegove ljude. Slavlje na ulicama oko hotela trajalo je celu noć i neće prestajati dok Kubanci ne odu.
Američka štampa je tih dana, izveštavajući o tim skandalima, dosoljavala sa svoje strane što je više mogla. Pisalo se o bahanalijama Kubanaca u hotelu "Tereza", o tome da oni kolju piliće po hotelskim sobama, da je hotel pun kurvi.
A onda su počele da se dešavaju ozbiljnije stvari. Sovjetski lider Nikita Hruščov, na zasedanje UN stigao je brodom "Baltik", dan pre nego će se Kastro useliti u hotel "Tereza" u Harlemu. Sutradan, 20. oktobra Hruščov, koji je i sam bio majstor za medijske spektakle, pojavio se u svojoj crnoj limuzini, ispred hotela "Tereza" i "bacio se Kastru u zagrljaj".
"Došao sam kod Kastra", zapisao je Hruščov u svojim memoarima, "da mu stisnem ruku u znak simpatija i solidarnosti u situaciji kada su ga Amerikanci tako bezočno maltretirali. Odlaskom u taj Crni hotel i u tu Crnu četvrt Njujorka hteo sam da pokažem svoju solidarnost i sa crncima i sa Kubancima..."
"Ostavio je na mene dubok utisak", piše dalje Hruščov. Onako visok, sa bradom, markantan, delovao je kao od jednog komada. Pozdravili smo se srdačno, a onda smo se zagrlili. Upotrebljavam ovaj izraz 'zagrlili', ipak, sa određenom ogradom. Morate imati u vidu moju i njegovu visinu. On se poprilično sagao i zagrlio me, činilo mi se, celim svojim telom, a ne samo njegovim dugim rukama. Meni je bilo lakše, jer nisam morao da se saginjem, a i bio je tanji od mene..."

SUŠTINA te kratke posete je bila o onom šta će sutradan napisati "Njujork tajms", koji kaže da je to najznačajniji događaj koji Harlem pamti. I scena koju će Amerika morati da upamti.

Zagrljaj Kastra i Hruščova, međutim, imao je mnogo šire dimenzije od Harlema gde je susret trajao svega dvadesetak minuta. Nekoliko dana kasnije, Hruščov je Kastra pozvao na večeru u sovjetsku rezidenciju u Njujorku. Tada se već ozbiljno razgovaralo. Večera je potrajala četiri i po časa. Negde oko ponoći Hruščov je izašao iz rezidencije da isprati Kastra do kola. To je opet bila scena za novinare i poruka za Amerikance.
"Kastro želi prijateljske odnose sa SSSR, on računa na našu vojnu pomoć", izjavio je sovjetski lider po povratku u ambasadu, ne krijući da je mladi kubanski lider zadobio njegove simpatije. "Može od njega ispasti dobar komunista", dodao je Hruščov, a onda je zamišljeno primetio: "Ipak treba biti oprezan. Kastro je kao mlado ždrebe koje još ne zna šta je teret. Moraće još da uči, ali jeste inteligentan. U svakom slučaju, moramo biti obazrivi..."

Za Kastra i njegovu revoluciju stvari su se odvijale mnogo bolje nego što su krenule posle sletanja njegovog aviona u Njujork.

Posle Hruščova, Kastru u posetu su došli indijski premijer Nehru, predsednik egipatske vlade Naser i mnogi drugi. Bolju legitimaciju i podršku Kuba nije mogla očekivati.

A ONDA je i na Kastra došao red da se obrati Generalnoj skupštini UN. Bio je 26. septembar 1960. godine. U prethodnih nedelju dana on je već postao politička zvezda zasedanja, koje je takođe bilo svečano, jer se obeležavala 15. godišnjica osnivanja OUN.

U sali Palate nacija pojavio se u svom punom sjaju: u uniformi sivomaslinaste boje, sa raskopčanim okovratnikom na vojničkoj bluzi sigurnog koraka i još sigurnijeg izgleda. Bile su mu svega 34 godine. Delovao je samouvereno i opušteno.

Kad se peo na govornicu, delegati i novinari su primetili da nešto nosi u naduvenom desnom džepu vojničke bluze. Pomislili su da su unutra papiri, a to bi moglo da znači da će njegov govor potrajati. Prevarili su se. U džepu ipak nisu bili papiri. Kad je Kastro stao za govornicu, u maniru rođenog govornika i komunikatora sa masama, prvo je osmotrio prepunu salu, pogladio ovlaš svoju bradu, a onda se mašio za džep. Izvukao je iznutra poveći termos, očigledno napunjen kafom ili vodom, stavio ga pored mikrofona, opet pogledao preko sale i počeo da govori.

Govorio je puna četiri i po sata, nadahnuto, interesantno, bez papira i znakova zamora. I duže nego iko pre njega.

A da li je na govornicu taj njegov termos doneo zbog suvog grla, ili zbog toga da se slučajno ne maši za čašu vode koja se tu nalazila i koju je neko drugi punio, to je ostala zagonetka, mada je onih dana kubanska služba bezbednosti znala da se na Kastra pripremaju u Njujorku bar dva atentata, od kojih je jedan trebalo da bude izveden trovanjem.
GEST S MARAMICOM
KAD se popeo na govornicu UN 6. septembra 2000. godine opet su ga pozdravili aplauzima. Fidel je i tada prešao pogledom preko sale, a onda se zagledao u govornicu ispred sebe. Pored mikrofona i čaše s vodom, tu je bila i ona odvratna žarulja, koja svojim crvenim svetlom upozorava govornika da se drži propisanog vremena.

Kastro je prvo opipao lampicu, a onda je izvadio iz džepa belu čistu maramicu i prekrio je.

Sutradan u svim svetskim novinama objavljena je neviđena scena kako Kastro maramicom prekriva signalnu sijalicu.
(Nastaviće se)


Marks ispod palme
16. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ

KASTRO se setio Marksa naknadno i doveo ga pod kubansku palmu tek pošto je njegova revolucija pobedila, što je jedinstven slučaj u istoriji komunističkih zemalja, ako su takve ikad i postojale.

Kubanska revolucija nije iznikla iz komunističke ideologije, niti je delo komunističke partije Kube. Stvari su tamo išle sasvim obrnutim redom. Nije, dakle, marksizam doneo Kubancima revoluciju, nego je Kastrova revolucija donela Kubi marksizam i to tek onda kada se nova vlast poprilično utvrdila i kada su se fidelisti prisetili da bi im marksizam, tj. zaokret ka nosiocima i čuvarima komunističke ideologije i komunističke vlasti mogao biti spasonosan.

"Komunizam nije bio otac kubanske revolucije, ali jeste njeno dete", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus u svojoj knjizi "Politička biografija Fidela Kastra", uz napomenu da su se američki analitičari i stručnjaci iz Stejt departmenta i CIA, uludo i glupo trudili da dokažu i otkriju Kastrove "marksističke korene", kojih uopšte nije bilo.

Kuba je bila prva i jedina komunistička zemlja, mada je ta odrednica kao i u svim drugim slučajevima, relativna, koja je postala komunistička tek pošto su vođe njene revolucije uzele vlast. U svim drugim zemljama, Rusiji, istočnoj Evropi, Kini i Koreji, revolucionarnu vlast su osvajali i gradili, a ponegde i dobijali, komunisti.

Tačno je, na Kubi je postojala komunistička partija i pre Kastra. Zvala se Narodna socijalistička partija Kube i osnovana je još 1921. godine. Kubanski komunisti, međutim, nisu hteli na vreme da uskoče u Kastrov revolucionarni voz, koji se sa Sijera Maestre sjurio u Havanu, u januaru 1959. godine. Posle pobede revolucije, za koju se u prvoj godini uopšte nije znalo koje je boje, kubanski komunisti jesu bili spremni da se priklone novoj vlasti, ali na putu takvih njihovih namera su se isprečili fidelisti, koji, naravno, nisu hteli ni sa kim da dele vlast.

KASTRO je u više navrata priznao da nije bio marksista, mada je uvek u tome ostavljao izvesnu odstupnicu da sebe ne bi previše distancirao od marksističkog opredeljenja kojem će se kasnije prikloniti, svakako više iz nužde nego iz ubeđenja.

U jednom razgovoru sa američkim novinarom Li Lokvudom, Fidel je priznao da pre pobede njegove revolucije nije pročitao ništa od Marksa, čak ni njegov i Engelsov "Komunistički manifest".

Kada je već postao marksista, pokušao je da objasni da je ideju i embrion marksizma osetio u svom srcu još ranije, u svojim mladim godinama, da se za to instinktivno pripremao, da je to bio njegov neizbežan put.

Neposredno posle pobede kubanske revolucije, Kastro je u aprilu 1959. godine bio u poseti SAD. Tada je još bio dobrodošao gost čak i kod zvanične Aemrike, mada su se već pojavile sumnje u njegove političke namere. Za vreme jednog susreta, koji su za gosta sa Kube, upriličili izdavači američkih najvećih medija, Kastro je izjavio: "Ja nisam komunista, niti se slažem sa komunistima."

Naravno, nije pričao napamet. On jeste bio revolucionar, rušitelj starog poretka, reformista i buntovnik, ali nije bio komunista. Rukovodstvo KP Kube nikada do pobede nije bilo uz Kastra. Za vreme samoubilačkog napada na kasarnu "Monkada", kubanski komunisti su čak osudili taj poduhvat kao "avanturistički čin" neodgovorne buržoaske omladine.
Hruščov je za vreme boravka u Njujorku 1960. godine izjavio: "Kastro sada nije komunista, ali će, zahvaljujući američkoj politici, to biti za dve godine..."

Hruščov se jedino prevario u vremenu. Fidel nije čekao dve godine.

Učinio je to već 1. decembra 1961. godine, za vreme jednog televizijskog obraćanja naciji. "Ja sam marksista-lenjinista, udario je šakom o sto, i biću marksista-lenjinista do poslednjeg dana svog života."

Pre nego što će Kastro dati tu bombastu izjavu i okrenuti se sovjetskom bloku, desile su se krupne stvari na relaciji Vašington - Havana. U aprilu 1961. godine, dakle osam meseci pre te izjave, američka administracija je organizovala oružanu invaziju Kube u Zalivu svinja. Iz aviona su paljene plantaže šećerne trske na Kubi, diplomatski odnosi između dve zemlje su prekinuti, a Amerika je godinu dana ranije ukinula Kubi kvotu za izvoz šećera, što je bilo ravno stavljanju ekonomske omče oko kubanskog vrata.

DESILO se, zapravo, ono na šta je Hruščov upozoravao i šta su svi znali: Amerika je gurnula Kastra u naručje sovjetskog bloka i marksističko-lenjinističke ideologije, mada će vreme pokazati da se Marks dosta teško snalazio ispod palme, i da je kubanski marksizam, zapravo bio i ostao fidelizam bez i trunke sumnje u to.

Če Gevara je u ono vreme tu situaciju ovako objasnio američkom novinaru Metjusu: "Za sve ste krivi vi Amerikanci. Što nas više budete terali da se oslanjamo na sovjetski blok, to će biti jači kubanski komunisti."

Muka, a ne ideologija, naterala je, ipak, Fidela Kastra da se prikloni komunističkoj strani i da "pocrveni", mada se taj izraz u njegovom slučaju mora uzeti sa velikom rezervom. Teško je poverovati u tvrdnju da je tvrdokorni kubanski lider napravio zaokret od 180 stepeni da bi zavisnost od SAD, protiv čega se tako hrabro borio, zamenio zavisnošću od sovjetskog bloka.

Kastro je, dakle, u marksizmu-lenjinizmu pokušao da potraži spas, kako za svoju revoluciju, tako i za svoju vlast. Vreme i godine, koji će uslediti, pokazaće da će taj zaokret, koji jeste bio iznuđen, odnosno neizbežan, izrasti u sistem koji će imati sve karakteristike komunističke ideologije, malo sovjetske, nešto kineske, ali će sve do današnjeg dana sačuvati karakteristike fidelizma, u kojem kubanski komunisti, čak i pošto je Kastro zakoračio među njih, nikada nisu imali ni vlast, ni glavnu reč na Kubi. U oktobru 1965. godine u vreme dok je Če Gevara ratovao u Kongu, a veze između Havane i Moskve ušle u zrelije godine saradnje i savezništva, Kastro je osnovao Komunističku partiju Kube, naravno marksističkog karaktera i u bratskim odnosima sa KP Sovjetskog Saveza.

Kako i danas primećuju mnogi analitičari i poznavaoci Fidelovog razvojnog puta, Kastro u svim tim godinama nije uspeo da postane pravi komunista. On nikada nije smatrao KP Kube svojom partijom, nego kao nešto što je bilo nužno na putu kojim je vodio svoju revoluciju.

Ipak, Hruščov je bio u pravu kada je još daleke 1960. godine rekao da od Kastra može "ispasti dobar komunista", ali da to nije sigurno, da treba biti oprezan.

Kastro je, ipak, pre svega ostao fidelista, a potom sve ostalo.

(Nastaviće se)


Vatre pod Andima
17. avgust 2006

NEUKROTIV u svojim ambicijama i vizijama, Fidel Kastro je od početka, a naročito od pobede svoje revolucije, gledao dalje od obala kubanskog ostrva. On i njegov "samozvani ideolog", a prikladnije bi bilo reći njegov romantični saputnik, Če Gevara, bili su opsednuti idejom da će goreti njihove vatre i pod Andima, da će plamen revolucije zahvatiti celu Latinsku Ameriku.
Kastro je duboko verovao, a teško da se toga oslobodio i do danas, da je jedini izlaz za zemlje Latinske Amerike da krenu putem Kube, da je u svakoj od tih zemalja moguća revolucija, i to ona koja će preko "pobunjeničkog žarišta", bilo da je reč o gerilskim poduhvatima u planinama, ili gradskoj gerili na ulicama, naići na široku podršku narodnih masa i završiti se revolucionarnim društvenim preobražajem, kako se to desilo na Kubi.
Bez obzira na to što se malo ko sa tom tezom slaže na američkom kontinentu, vrh kubanske revolucije je smatrao da se Kuba može izolovati materijalno i ograditi blokadom, ali da ideja kubanske revolucije ne može biti izolovana, isto kao što se ne može izbrisati iz istorije Latinske Amerike ime Fidela Kastra. Fidelisti zapravo veruju da kubanska revolucija za narode Latinske Amerike nije samo socijalistički, nego pre svega revolucionarni društveni poduhvat, koji ima za cilj oslobađanje tih zemalja od zavisnosti spolja i radikalno rešavanje pitanja socijalne pravde.
O tome je, baš povodom Kube, govorio i američki predsednik Džon Kenedi kada je izjavio da je "neispunjeni zadatak kapitalizma da u zemljama u razvoju na delu pokaže da je u stanju da ljudima obezbedi socijalnu pravdu kojoj oni teže".
U svakom slučaju, fidelisti su godinama bili uvereni, a moguće je da su i sada, da Kastrova revolucija ima mesijansku ulogu da od Kordiljera Anda napravi Sijera Maestru Latinske Amerike.
Kastro i Če su takvo svoje uverenje gradili na primeru Kube i, naravno, polazeći od toga da je u većini zemalja Latinske Amerike gerilski pokret već imao korene, da se pucalo u Argentini, Urugvaju, Peruu, Venecueli, Boliviji i Kolumbiji, a takođe i u zemljama Centralne Amerike. Ako je uspelo na Kubi, zašto ne bi i tamo, upozoravala su njih dvojica.
MEĐUTIM, ono šta ni Če, ni Kastro, nisu uzimali ozbiljno u obzir, to je baš sama činjenica da je uspešna kubanska revolucija, tj. slučaj Kube, mogao da nanese ponajviše štete gerilskim pokretima na "zelenom kontinentu". Vašington je baš zbog Kube, aktivirao sve svoje "odbrambene mehanizme", naravno, na platformi "Monroove doktrine", uspostavljene još u prethodnom veku, na kraju španske kolonijalne vladavine na tom kontinentu. "Monroova doktrina", koja je dobila ime po ondašnjem šefu američkog Stejt departmenta Džejmsu Monrou, polazi od toga da, posle odlaska Španaca, "Amerika pripada Amerikancima", da niko izvan američkog kontinenta ne može tamo da se meša. U praksi, ta stvar je pojednostavljena i "doktrina" uprošćeno glasi: obe Amerike, i Severna i Južna, pripadaju jednoj Americi, onoj koja nosi naziv Sjedinjene Američke Države.
Ta "doktrina" je aktivirana odmah posle pobede Kastrove revolucije, odnosno pošto je ona pocrvenela i počela da se vezuje za drugi, komunistički blok, tj. Sovjetski Savez.
Američki predsednik Džon Kenedi formulisao je američki stav povodom slučaja Kube, na nekoliko dana pre nego će biti ubijen 20. novembra 1963. godine, ovako: "SAD moraju biti spremne da pomognu svakoj državi u američkoj hemisferi koja bude pokušala da se odbrani od nasrtaja komunističkog ubacivanja spolja. Mi moramo upotrebiti sva raspoloživa sredstva da sprečimo rađanje nove Kube u ovoj hemisferi."
Još određeniji i oštriji u tom stavu je bio Kenedijev naslednik u Beloj kući Lindon Džonson, koji je 2. maja 1965. godine izjavio: "Američke nacije ne mogu i ne smeju dozvoliti da se na našoj hemisferi uspostavi novi komunistički režim."
Te poruke su se morale ozbiljno uzeti u obzir. To se moglo videti i na slučaju Dominikanske Republike, u koju je Džonson u aprilu 1965. godine poslao 30.000 marinaca da tamo spreče "rađanje nove Kube", mada takva opasnost realno nije ni postojala.
Kastro je mislio drugačije. "Mi verujemo da će biti revolucije u Latinskoj Americi. Mi verujemo u to zato što smo sigurni da će je biti", tvrdio je Kastro pre nego je Če Gevara krenuo u Boliviju da tamo, u podnožju Anda, potpali "gerilsko žarište".
Isto tako je tvrdio da je gerilski rat, a ne politička organizacija, najvažniji uslov za izbijanje revolucija u Latinskoj Americi. To je bio njegov odgovor Moskvi, koja je smatrala da bez političke organizacije, tj. komunističke partije, nema revolucije.
ČE je bio glavni zagovornik, teoretičar i izvođač takvih ideja. Već u prvoj godini posle revolucije, publikovao je svoje teoretsko delo "Gerilsko ratovanje". Polazeći od iskustva kubanske revolucije i realnosti Latinske Amerike, za koju je imao najviše razumevanja i saznanja, Če je u tom delu definisao sledeće tri postavke:
- Narodne snage u bilo kojoj zemlji Latinske Amerike mogu da dobiju rat protiv regularne vojske i režima.
- Ne mora se uvek čekati da se steknu svi uslovi za revoluciju. Pobunjeničko žarište, što će reći stvaranje gerilskog pokreta, makar u reduciranim dimenzijama, može biti dovoljno da se uslovi stvore i da revolucija krene.
- Kada je reč o Latinskoj Americi, planina a ne grad je pravo mesto oružane borbe. Gerila u planinama i džunglama, a ne gradski oružani poduhvati, predstavlja političko-vojnu prethodnicu moguće revolucije - socijalističke, antiimperijalističke i antioligarhijske.
Taj kontinentalni "revolucionarni žar" Kastra i Če Gevare, brinuo je i kubanske komuniste, koji u prvim godinama posle pobede revolucije nisu bili u ljubavi sa fidelistima. Kasnije će se otkriti iz njihovih pisama i depeša Moskvi, da su za Čea govorili da je "trockista" i "anarhista", da je taj "romantični avanturista" buržoaske provijencije, pod uticajem nekih levih intelektualaca iz zapadne Evrope, da ga džaba ne zovu Kinez, da je "ideološki šarlatan".
Bilo je u tome i određenih prigovora i poruka za samog Kastra, naročito u kasnijim godinama, kada je Moskva bila otvoreno protiv "izvoza" kubanske revolucije i kubanskog mešanja u revolucionarna vrenja u Latinskoj Americi, gde su Sovjeti preko tamošnjih komunističkih partija pokušavali da drže stvari pod kontrolom.
Če i Kastro su mislili drugačije. Tako je Če Gevara, posle propasti njegovog poduhvata u Kongu, u oktobru 1966. godine krenuo u tajnu misiju u Boliviji. Borio se skoro godinu dana i izgubio i glavu i revoluciju.

(Nastaviće se)
FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (14)

Operacija "Njujork tajms"
18. avgust 2006

U ŽIVOTU i političkoj karijeri Fidela Kastra jedan novinar je odigrao, ako ne presudnu, a ono izuzetno važnu ulogu. Bio je to reporter "Njujork tajmsa" Herbert Metjus, novinarski veteran iz španskog građanskog rata i izveštač sa evropskih ratišta za vreme Drugog svetskog rata. Metjus je Americi i svetu otkrio i lansirao Fidela Kastra, u trenutku kada je malo ko znao, a još manje verovao u njega.

Desilo se to sredinom februara 1957. godine, dva i po meseca posle Kastrovog nesrećnog iskrcavanja na Kubu.

U to vreme Kastrova trupa u Sijera Maestri jedva da je imala 30 ljudi. Režim na Kubi je i dalje tvrdio da je Kastro mrtav i da na Sijera Maestri zapravo nema gerile, da tamo deluje samo nekoliko obezglavljenih grupica njegovih buntovnika.


Giljermo Garsija, prvi seljak koji se Fidelu pridružio na planini, priseća se svog prvog susreta sa Fidelom. Posle masakra Kastrove grupe u mestu Alegrija del Pio, Fidel je jednog predvečerja stigao pred njegovu kuću sa dvojicom drugova. Kastro onda nije znao da li je iko od njegovih "saputnika" sa "Granme" preživeo, a bilo ih je na jahti 82.

- Bilo je to 12. decembra - seća se Garsija. - Prošlo je već deset dana od prispeća "Granme". Zapamtio sam taj momenat veoma dobro. Krenuli smo uzbrdicom, između banana. U jednom trenutku Fidel me je zapitao: "Da li smo već u Sijera Maestri?" "Jesmo", odgovorio sam. On je zastao, zagledao se ka vrhu planine i rekao: "Sada sam siguran da će revolucija trijumfovati..."

- U tom trenutku - kaže dalje Garsija - bila smo samo nas četvorica, imali smo dve puške i 127 metaka. Bio sam zbunjen, i zaprepašćen, ali nisam ništa rekao...

POČETAK Kastrove revolucije je, ipak, bio težak i spor. Ona se još prevashodno odigrala u Kastrovoj glavi. Batistin režim je i dalje tvrdio da su braća Kastro mrtvi, da je njegov poduhvat propao.

Štampa se nije usuđivala da to demantuje, a nije ni imala priliku da stupi sa Fidelom u kontakt. Onda je Kastro opet potegao svoje omiljeno oružje - da se javnosti sam predstavi, ako to već drugi neće. Poslao je u Havanu svog "izaslanika" da stupi u kontakt sa nekim od stranih dopisnika, po mogućnosti novinarom "Njujork tajmsa".

Plan je uspeo. Uredništvo uglednog američkog lista prihvatilo je inicijativu i krišom na Kubu poslalo veterana Herberta Metjusa. Američki novinari su onda na Kubi bili kao kod svoje kuće i niko nije posumnjao da Metjus ide na Sijera Maestru Kastru u pohode.

On je kod Kastra stigao preko lanca "veza" 17. februara 1957. godine. Kastru nije bilo teško da ga impresionira. Šarmantan, zgodan, uverljiv i iznad svega siguran u sebe i u ono što namerava da uradi, pridobio je poverenje i simpatije starog novinarskog vuka. On je bio nešto novo na Kubi, i za Amerikance. Pojavio se neko ko bi mogao da potkopa temelje korumpiranom režimu Fulgensija Batiste, kojeg je u najcrnjim tonovima "slikala" i američka štampa.

Metjus se sa Sijera Maestre vratio u Havanu opet inkognito, a onda je otputovao u Njujork. Tamo je napisao intervju sa mladim buntovnikom Fidelom Kastrom, kao i reportažu o boravku među gerilcima na Sijera Maestri.

Tako je Fidel dospeo na naslovnu stranu "Njujork tajmsa". Odjeknula je ta vest širom Latinske Amerike, a dospela je i na stranice evropske štampe.
Ta dva napisa u "Njujork tajmsu" lansirala su Kastra kao heroja borbe protiv jedne ozloglašene diktature.

REŽIM u Havani je žestoko reagovao na pojavu Kastra u "Njujork tajmsu". Kubanski ministar odbrane Santjago Verdeha, čiji su vojnici "likvidirali" Kastra još pre dva meseca, izdao je saopštenje u kojem se kaže da novinar "Njujork tajmsa" piše članke iz domena fantastike, da je napravio intervju sa mrtvim čovekom, da je sve što je napisao čista izmišljotina.

- Odgovorili smo im već sutradan - kaže Metjus - i to tako što smo objavili novi članak o Kastru na Sijera Maestri, ali ovog puta sa fotografijom na kojoj se lepo vidimo Fidel i ja zajedno, usred planine...

Metjus kaže da su ga kod Kastra impresionirale tri stvari: prvo, da je u njemu video pravi "odgovor" na ozloglašeni režim Fulgensija Batiste. Drugo, da je došao do zaključka da će režimska vojska teško da se izbori protiv gerile u planini. I treće, možda najvažnije, bila je to izuzetna ličnost mladog kubanskog buntovnika.

- Ličnost tog mladog čoveka - zapisao je Metjus u knjizi "Fidel Kastro - politički portret" - prosto osvaja. I nameće se svima koji su oko njega. Nije bilo teško primetiti da ga ti mladi ljudi prosto obožavaju. Sada mi je jasno da će omladina na Kubi prihvatiti Kastra kao svog idola. Preda mnom je bio jedan obrazovan čovek, fanatično posvećen svojim idealima. Ali, preda mnom je bio, nema sumnje, i jedan ludački hrabar čovek sa neospornim kvalitetima vođe.

Čak je i Fulgensio Batista, u svojim memoarima, koje je napisao posle bekstva sa Kube, zapisao da ga je vojska "obmanula" da je Kastro onda bio mrtav, ali je priznao da je taj intervju u "Njujork tajmsu" bio, ne samo propagandno koristan za mladog buntovnika iz Sijera Maestre, nego da je "Kastru pomogao da započne karijeru legendarne ličnosti".

Posle epizode sa "Njujork tajmsom", popularnost Fidela Kastra naglo je skočila i u Americi i na Kubi. Nisu onda ni Amerikanci bili zaljubljeni u Batistu, a mladi buntovnik sa Sijera Maestre, sin bogatog zemljoposednika, koji uz to nije imao nikakve veze sa komunistima, nije ničim izazivo sumnju da bi na ostrvu mogao da ugrozi američke interese.

A na samoj Kubi, politička klima se sve više usijavala.

STUDENTSKI PUČ

HOSE Antonio Ečeverija, vođa studentskog "Revolucionarnog direktorijuma", nije pošao sa Kastrom u planinu, ali nije imao ni strpljenja da čeka. On je 13. marta 1957. godine, sa 150 mladih ljudi, većinom studenata, upao u predsedničku palatu sa namerom da ubije Batistu, i Kubu oslobodi diktature pre nego barbudosi stignu sa Sijera Maestre. Napad se završio katastrofalno po studente. Batista je uspeo da pobegne preko krova, a oko 40 "pučista" je pobijeno. Među njima je bio i Antonio Ečevarija.

Sredinom maja bivši predsednik Kube Prio poslao je iz SAD brodom na obale Kube 27 zaverenika da organizuju obaranje diktatora, ali se poduhvat, zbog izdaje, završio sa porazom i ubistvom 23 od 27 zaverenika. Slično se završila i pobuna pukovnika Karlosa Tabernilje u gradu Sijenfuegosu, u kojoj su 33 oficira izgubila živote.

[branko]

Barbudosi u Havani
19. avgust 2006

KRAJEM maja 1958. godine Kastro je u trupi imao 127 ljudi, ali se održavao u Sijera Maestri. Čak je tih dana uspeo da izvojuje bitku kod mesta El Uvero. U napadu na vojnu kasarnu, ubijeno je 14 vojnika, dok je Kastro imao gubitak od šest gerilaca.

Posle te bitke, u kojoj se posebno istakao Če, Kastro ga je pozvao i saopštio mu:

"Od danas nisi više trupni lekar, nego `el komandante`
- major Kubanske revolucionarne vojske."

"Nije u tom trenutku od mene bilo ponosnijeg čoveka na kugli zemaljskoj" - zapisao je Če u "Uspomenama na kubansku revoluciju".

U jesen te godine Kastro je sa Sijera Maestre poslao naciji svoj novi "politički manifest" u kojem Kubancima obećava sledeće:

- slobodne izbore i vraćanje na snagu Ustava iz 1940. godine;

- socijalne i ekonomske reforme;

- agrarnu reformu, s tim što bi se zemljoposednicima dala nadoknada za uzetu zemlju;

- opštenarodna kampanja opismenjavanja stanovništva.

Uz to, Kastro je obećavao da će se boriti protiv stranog mešanja u unutrašnje stvari Kube.

Preko talasa "Pobunjeničkog radija", Kastro je poručio Kubancima da će posle obaranja Batiste, za novog predsednika predložiti sudiju Manuela Urutiu, čoveka umerenih političkih pogleda sa kubanskog desnog političkog centra.

BATISTA je 12. marta 1958. godine iznova suspendovao građanske slobode i lansirao ofanzivu sa 10.000 vojnika protiv Kastra. Operacija je dobila zvučno ime "Kraj Fidela". Kastrova trupa je onda imala 320 ljudi, ali se dobro držala u klancima Sijera Maestre.

Međutim, glavni problem Batiste, ipak, nije bio Kastro i njegovi borci u planini, nego politička klima na Kubi i u samoj armiji. Malo je ko za njega onda hteo da se bori.

Bela kuća i CIA su držali Kastra na oku, ali je preovladavao stav da se treba manje plašiti tog mladog i romantičkog buntovnika, koji je potekao iz redova vladajuće klase i čiji su politički pogledi, ipak samo, građanski, nego bezočne Batistine diktature, koja načinom svoje vladavine priziva revolt, nemire i revoluciju.

Tokom leta 1958. godine vojska je imala oko 30 sudara sa Kastrovom pobunjeničkom trupom na Sijera Maestri. Prema izveštajima "Pobunjeničkog radija", skoro 1.000 vojnika je pobijeno, 433 su zarobljena, dok su gubici pobunjenika bili svega 27 mrtvih.

Redovi Kastrovih trupa su naglo počeli da se popunjavaju. Stizali su komunisti, koji više nisu od Kastra tražili da čeka da se steknu "objektivne okolnosti" za revoluciju, dolazili su studenti i intelektualci, pristupali su seljaci i berači šećerne trske...

Kraj Batistine diktature sve se više ocrtavao na vidiku.

Sa time su i Amerikanci počeli da se mire, mada je njihova zabrinutost bila velika, jer su i njihovi interesi na Kubi bili enormni.

Direktne američke investicije na Kubi bile su veće od milijardu dolara, 40 odsto kubanskih fabrika šećera bilo je u američkim rukama, telefon, električne centrale, železnice, industrija nikla i rafinerija nafte, takođe su bili u rukama Amerikanaca. Američka mafija je kontrolisala kockarnice, turizam i prostituciju na ostrvu.

U decembru 1958. godine, Kastro je otvorio dva fronta. Jednim, koji se kretao preko Santa Klare ka Havani, komandovao je Če Gevara, a drugim usmerenim ka istoku zemlje - Raul Kastro. Kada je Če Gevara ušao u Santa Klaru 29. decembra te godine, zauzeo je grad bez borbe. Ceo vojni garnizon sa 2.500 ljudi predao se bez ispaljenog metka.
U NOĆI između 31. decembra 1958. godine i 1. januara 1959. godine, diktator Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva po ponoći, seo je sa svojom porodicom i kamarilom od 40 ljudi u avion i pobegao u Dominikansku Republiku, odakle će se kasnije sa svojim milionima dolara preseliti na Floridu.

Sutradan je Če Gevara sa svojim trupama umarširao u Havanu. Niko se nije usudio da pruži otpor. Kastro je pad Batiste dočekao u svom štabu blizu Santjaga, odakle će nekoliko dana kasnije krenuti na svoj pobednički marš ka Havani, u koju je ušao 8. januara 1959. godine.

"Revolucija zapravo sada počinje", izjavio je po ulasku u kubanski glavni grad.

No, sumnje više nije bilo: Kastrovi barbudosti su se posle dve godine ratovanja spustili sa Sijera Maestre u Havanu. Zvali su ih popularno "barbudosi", jer se niko od njih za vreme gerile nije brijao, ni šišao, pa je to postao maltene njihov znak raspoznavanja. Izuzetak je bio samo Fidelov brat Raul.

Inače, vojska Fidela Kastra je na kraju 1958. godine imala oko 3.000 boraca, mada Kastrovi "istoričari" tvrde da ih je bilo više. To je, ipak, diskutabilno, pogotovo ako se ima u vidu da su se za vreme pobedonosnog marša Kastrovih gerilaca, onda kada je bilo jasno da je sa Batistom gotovo, ljudi, jednostavno, pridruživali ustanicima, a da nisu imali ni prilike ni metka da ispale. Čitave vojne jedinice su prelazile na njegovu stranu.

Kastra je u Havani dočekao devetogodišnji sin Fidelito, kojeg je majka poslala iz SAD, gde je živela pošto se preudala.

Ali, Kastra su dočekale i oduševljene kubanske mase, koje su u njemu videle heroja i mesiju i bile spremne da ga slede dokle god on bude hteo da ih vodi.

O tom entuzijazmu i magnetskoj ličnosti Fidela Kastra, ostavio je zapis i ondašnji britanski ambasador u Havani Tomas Peterson:

"Kastrov sugestivan nastup sa balkona predsedničke palate delovao je omamljujuće. Govorio je iz glave, slobodno, ubedljivo. Dok sam ga gledao, shvatio sam koliko je magična njegova ličnost. Delovao mi je kao mešavina Hosea Martija, Robina Huda, Garibaldija i Hesusa Krista. Činilo mi se da on poseduje hipnotičku moć nad onima koji ga slušaju i koji slepo veruju u ono šta im govori o svojoj vladi, slobodi i o sudbini Kube..."

Prvi januar 1959. godine, kako god ga ko ocenjivao, predstavlja najprelomniju tačku u istoriji Kube kao države.


PRIJATELjSTVO između Kastra i Hemingveja trajalo je kratko, ali je ostavilo traga. Veliki pisac je imao neskrivene simpatije za Kastrovu revoluciju i družio se sa Fidelom u prve dve godine posle njegove pobede. Odlazili su u lov na "veliku ribu", ispijali kubanski rum, pušili kubanske cigare.

"Nekoliko puta sam pročitao njegovu knjigu `Za kim zvona zvone`, kaže Kastro. On je onda već godinama živeo u predgrađu Havane, gde je i našao inspiraciju i `likove` da napiše svoje delo `Starac i more`. Voleo je Kubu, ali smo voleli i mi njega..."
(Nastaviće se)

Godina od deset miliona
20. avgust 2006

KADA sam prvi put stigao na Kubu, početkom 1970. godine, već narednog vikenda sam se našao na plantažama šećerne trske, sa mačetom u ruci. Zajedno sa kubanskim dobrovoljcima i grupom stranih dopisnika, sekao sam tog nedeljnog prepodneva vitke stabljike šećerne trske, dajući tako skroman doprinos kampanji "dest miliona tona".
Kao i sve kubanske godine, u toj i prethodnoj dekadi, i ta je imala svoje ime. Zvali su je "godina od deset miliona".
Jedna od prethodnih godina imala je ime "slavni geriljeros", svakako, u znak sećanja na Če Gevaru. Drugu su zvali "godinom produktivnosti", treću "godinom herojskog Vijetnama".
Godina od "deset miliona", logično, imala je svoje značenje i svoju poruku. Time se htelo reći da Kuba u toj godini, jedanaestoj posle revolucije, mora proizvesti deset miliona tona šećera, više od 1.000 kilograma po glavi stanovnika!
To je premnogo. Pre toga, na ostrvu, na kojem raste najbolja šećerna trska na svetu, nikada nije proizvedeno više od 7 miliona tona "belog zlata". Cilj je utoliko teže postići i zato što je zemlja pod sankcijama, sa slabom mehanizacijom, proređenim voznim parkom, zastarelim šećeranama.
Ali, Fidel je rekao da može. On je tu berbu od deset miliona tona najavio 25. oktobra 1989. godine, kada je zafra (kubanski naziv za berbu šećerne trske - primedba autora) krenula. Taj ciklus berbe obično traje šest meseci - od početka novembra do maja, ali će te godine potrajati mesec-dva duže.
Šećernu trsku seče i Fidel Kastro. Vešto barata mačetom, hvata trsku širokim zamasima svojih dugih ruku i po ceo dan održava isti ritam.
Na plantažama šećerne trske, njegova, inače, korpulentna figura znači mnogo. U košulji i pantalonama sivomaslinaste boje, sa sombrerom na glavi, sav umazan od znoja i prašine, on celu naciju, koja se nikada nije odlikovala entuzijazmom, drži u groznici zahuktale kampanje od deset miliona.
Za nas strane novinare, koji smo se tog vikenda našli na plantažama šećerne trske, bio je to impresivan prizor, mnogo više nego za njegove sunarodnike, koji su se već navikli na njegovo takvo mešanje sa narodom.
Na Kubu sam doputovao iz Meksika. Slučaj je hteo da na Kubu stignem u jeku kampanje od "deset miliona".
Sumnje nema, Fidel je, drsko uporan, kakvim ga je Bog dao, hteo da uradi nemoguće - da pokaže onima koji su mu nametnuli blokadu, da revolucija može izbaciti na tržište i celih deset miliona tona šećera.
Nije se radilo, međutim, samo o teranju inata, čemu je kubanski lider takođe bio sklon. Kubanska revolucija je na početku te decenije već počela da se spušta na tle okrutne realnosti i da se više okreće onom od čega se živi - jačanju ekonomske baze zemlje, u kojoj je siromaštvo primetno na svakom koraku.
DOK sam tog nedeljnog dana, pod vrelim tropskim suncem, sekao šećernu trsku, nisam ni sanjao da će Fidel Kastro potpuno zanemariti taj moj doprinos kampanji od deset miliona i, nekoliko meseci kasnije, žestoko me "prozvati" na jednom havanskom mitingu, pred nekoliko stotina hiljada ljudi.
Ali, kada se to desilo ja sam bio u Meksiku. Posle dvonedeljnog boravka na Kubi, napisao sam seriju članaka o revoluciji i zafri od deset miliona tona i čekao sam sledeću priliku da krenem na ostrvo.
Jednog dana pozvao me je telefonom iz Havane naš ambasador Vojin Daković da mi kaže da ne bi bilo uputno da se uskoro tamo pojavljujem.
- Zašto? - začudio sam se.
- Kastro ti je juče, sa mitinga, uputio revolucionarne pozdrave.
Ambasador je bio uzbuđen. Nije ni meni bilo pravo, tim pre što sam za kubansku revoluciju i za njenog vođu gajio određene simpatije.
"Nesporazum" je nastao oko jednog mog članka koji sam napisao na temu kampanje od deset miliona tona. Taj članak je objavila "Borba", koja je onda tretirana kao zvaničan organ partije, pa su moja zaključivanja iz tog napisa dobila veću težinu od one koju su realno mogla da imaju.
A počeo sam ga ovako: "Kad je lider kubanske revolucije Fidel Kastro donosio plan o proizvodnji deset miliona tona šećera u ovoj godini, on je, izgleda, više bio u oblacima, nego na plantažama šećerne trske."
Ipak, nije ta rečenica razbesnela kubanskog vođu. Ražestilo ga je ono što sam napisao na kraju tog teksta, objašnjavajući suštinski motiv tog njegovog poduhvata. Rečenica u zaključku je glasila: "Ambicija da se krene u nemoguću kampanju od deset miliona tona, izgleda da je isto tako bila motivisana Kastrovim saznanjem, do kojeg je konačno došao, da je unosnije izvoziti šećer nego revoluciju."
BILO je to previše. Tim pre što je ta jetka opaska dolazila sa stranica štampe zemlje koju Kastro u ono vreme nije ni u kom slučaju uzimao kao primer za ugled. Zato je on na tom mitingu žestoko opalio i po meni, i po "Borbi", i po "jugoslovenskom revizionizmu", odričući bilo kome od nas pravo da "uči kubansku revoluciju kako će raditi" i koliko će tona šećera proizvoditi.
Tog leta ipak sam morao da odem na Kubu. Ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova sa kojima sam se prvo sreo, nisu pominjali ni zafru od deset miliona, ni onaj moj članak. Nisam ni ja.
Berba šećerne trske već je bila završena. Kubanci su poklali svoje ćurke i prasiće, na ulicama kubanskih gradova su održani karnevali, ali plan od deset miliona, ipak, nije ispunjen. Proizvedeno je nešto više od osam miliona tona šećera, više nego ikada ranije, ali cifra iz Kastrovih snova nije dostignuta.
Slučaj je hteo da se tih dana sretnem sa Kastrom na otvaranju neke škole u unutrašnjosti. Za vreme svečanosti, počela je da pada topla tropska kiša. Niko, međutim, nije odlazio. Kisnuli smo zajedno sa Kastrom, koji nije dozvoljavao da mu neko prinese kišobran.
Posle govora predstavili su me Fidelu.
Zagledao me je iskosa svojim crnim, lukavim očima i, držći me i dalje za ruku, rekao:
- Ah, to si ti... Danas ćemo da kisnemo zajedno...
I nije izdržao. Zabeleli su se u blag osmeh, usred neuredne crne brade, niz koju su se slivali mlazevi kiše, njegovi zdravi zubi.
Popričali smo s nogu, brišući nadlanicom mlazeve vode sa očiju, ali proteklu zafru nismo pominjali, niti onaj moj članak po kojem me je Fidel upamtio.
Očigledno da je moja uloga u kampanji od dest miliona tona šećera bila završena.
Posle toga smo se sretali u Havani, u unutrašnjnosti Kube, za vreme njegovog boravka u Beogradu i uvek me je taj čovek, nezgrapne figure i prostosrdačnog ponašanja, fascinirao svojom izuzetnom ličnošću.

(Nastaviće se)

Smrt ga nije htela
21. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ

"ON je na smrt uvek gledao kao na neizbežnog profesionalnog saputnika koji njegov život drži stalno na kocki. On se celog života borio na prvoj liniji fronta, a da pri tom nije zadobio ni ogrebotinu. On je izašao nepovređen iz toliko pokušaja ubistava koji su bili preduzeti protiv njega. Toliko puta je sebi spasao život tako što nije svake noći spavao u svom krevetu..."
Kada čovek čita ove opore redove nobelovca Garsije Markesa o životu i smrti, i to baš u danu kada je svetom krenula vest da je kubanski osamdesetogodišnji lider pao na bolesničku postelju i legao pod hirurški nož, spontano će pomisliti da on to piše o svom prijatelju Fidelu Kastru, da je u tih desetak redova sažeta sva sudbina njegovog rizičnog, i samo zahvaljujući čudu, do duboke starosti dovedenog života.
Ali, u navedenim redovima nije Fidel Kastro, nego jedan njegov takođe slavni prethodnik - Simon Bolivar, čiji je turbulentni i rizični život Garsija Markes ovekovečio u romanu "General u svom lavirintu".
Kastro, kao da je i sam pisao roman o Bolivaru, dotakao je jednom prilikom tu temu hazarda i smrti:
"Oduvek sam znao da sam smrtan. Ključ moga života je bio zapravo u tome da sam u svakom trenutku bio svestan iznenadne smrti, toliko da me to nije ni preokupiralo. Kada me je moj buntovni karakter gurnuo na put revolucionarne borbe, a da me niko nije na to terao, znao sam da je malo verovatno da ću dugo poživeti. Ali, eto, poživeo sam..."
Jedan od prvih pokušaja atentata na Kastra, preduzet je septembra 1960. godine, kada je on došao u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN. Plan za ubistvo mladog kubanskog lidera dat je u nadležnost američkoj mafiji, koja je Kastra takođe smatrala za "dužnika", jer joj je već u prvoj godini vladavine uništio "biznis" na Kubi. Formiran je fond od 200.000 dolara sa nalogom da se Kastro likvidira, bilo putem atentata na ulici, bilo da se otruje u hotelu. Pokušaj je propao pre svega zahvaljujući tome što je Kastro "probio uobičajeni protokol, pa svoju delegaciju nije smestio u hotelu `Šelburn`, na Menthetnu, nego je otišao u Harlem, u zapušteni hotel `Tereza`, gde su ga u deset narednih dana slavili i čuvali tamošnji crnci i kubanski prijatelji.
A tih atentata, u okušaju i projekciji, pa čak i onih u završnoj fazi, kada je Fidel izbegavao smrt pukim slučajem, bilo je, kako je rekao sam, kubanski lider, ravno 637!
JEDAN od atentata pripreman je neposredno posle propale američke invazije u Zalivu svinja 1961. godine. Pokušaj te invazije Kastro je slomio za nepuna 72 časa. Kastrove trupe su zarobile 1.200 američkih plaćenika, većinom pripadnika kubanske antikastrističke emigracije. Tada su i počeli mučni pregovori o sudbini tih zarobljenika. Pošto su diplomatski odnosi između dve zemlje bili prekinuti, Vašington je u Havanu kao pregovarača poslao poznatog advokata Džejmsa Danovana.
Kao znak dobre volje, Danovan je Kastru na poklon doneo sportsku jesenju vindjaknu!
"Sa tom jaknom su hteli da me ubiju, ispričao je kasnije Kastro, uz napomenu da je taj slučaj došao i pred američki Kongres. To je zapravo bio "poklon" od CIA. Ta lepa skrojena i krznom postavljena jakna, bila je impregnirana smrtonosnim bakterijama. Srećom, nisam je ni probao. Stvar je propala, možda zato što su bili nesmotreni, pa se nisu setili da se tako debela odeća ne nosi u toploj Kubi..."
Kastru je u novembru 1963. godine bila pripremljena smrtonosna zamka u Parizu. Trebalo je da bude ubijen otrovnim penkalom, ali ga je, kako se tvrdi, spasao američki predsednik Kenedi, koji je tog istog dana ubijen u Dalasu, pa je tako i plan za atentat poremećen.
Za vreme jedne posete Kolumbiji, Kastro je takođe bio na meti atentatora. Sa njim je onda u društvu bio i nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Kada se kasnije saznalo za taj neuspeli atentat, Kastro je pokušao da se našali na svoj i Gabov račun:
"Bila bi mi čast da umrem uz tako velikog pisca..."
Na Kubi je naveden i pokušaj atentata, u kojem bi za mamac služio kubanski šef diplomatije Raul Roa. Plan je bio da se prvo ubije Roa, a da se onda na njegovoj sahrani, na koju će Kastro sigurno doći, likvidira i kubanski lider.
Skoro neverovatnu priču ispričao je pre dve godine kubanski emigrant u Majamiju Hose Antonio Ljama.
Ljama je bio član paravojne grupe, sastavljene od četvorice komandosa kubanskog porekla, čiji je cilj bio preduzimanje subverzija na Kubi i ubistvo Fidela Kastra, uz pomoć 10 ultralakih i teledirigovanih aviona, koji bi puni eksploziva, iz čamaca nedaleko od obala Kube, putem satelitskih telefona, bili navođeni na ciljeve na Kubi. Među "ciljevima" je, svakako, bio i kubanski lider, koji tako često nastupa na otvorenom prostoru.
SMRT Kastra, očigledno, nije htela. Nije mu bilo suđeno da umre od nasilničke ruke.
"Ne znam, zašto i dalje na tom insistiraju", primetio je Kastro. "Zar oni misle da će, ako me ubiju, rešiti problem? Neće."
U jednom od tih pokušaja, Kastro je umalo nastradao. CIA je, naime, znala da on ponekada uveče, navrati u kafeteriju hotela "Havana libre" da popije milk-šejk. Zajedno sa odbeglom mafijom sa Kube, koja je još imala na licu mesta svoje ljude, nađen je konobar koji je radio u kafeteriji i koji je pristao da otruje Kastra. Dali su mu pilulu sa cijankalijem, koju je on sklonio u zamrzivač frižidera, čekajući na pogodnu priliku.
Prilika se ubrzo ukazala. Kastro je ušao u hotel i naručio svoj milk-šejk, konobar je potražio pilulu u frižideru, ali kada je hteo da je izruči u čašu, nije mogao. Pulula je bila zamrznuta i nije mogao ni da je slomi.
Bilo je i drugih pokušaja. Jedan, o kojem priča Fidel, zbio se 1972. godine kada je Kastro krenuo u posetu Čileu, gde je na vlasti bio socijalista Salvador Aljende. CIA je za tu priliku regrutovala za atentat na njega jednog venecuelanskog kamermana, u čiju je kameru bio instaliran automat, tako da bi atentator u Kastra pucao snimajući ga.
"Imali su me onda na nišanu", priča Kastro. "Nišan i oružje su bili u televizijskoj kameri."
No, svejedno, Kastro je izašao čitav i iz te partije "ruskog ruleta". Aljende nije. On je u jesen te iste godine izvršio samoubistvo, kada su Pinočeove trupe napale predsedničku palatu i pokušale da ga zarobe. Kažu da je pucao sebi u glavu iz automata koji mu je, godinu ranije, poklonio Fidel Kastro.

IGRAM IGRU

"I TAKO svakog dana učestvujem i pobeđujem u igri koja se zove - `kako pobediti smrt` i priznajem, mnogo me raduje da to toliko teško pada mojim neprijateljima", rekao je Kastro.
Danas Fidel igra jednu drugu igru, onu koja nema nikakve veze sa CIA i koja se takođe zove - kako pobediti smrt. Na bolesničkoj postelji, daleko od očiju javnosti, on vodi poslednju bitku svog života.
(Nastaviće se)

Život sa libretom
22. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ
SVE šta je Kastrova revolucija uradila na političkom, socijalnom i spoljnom planu, našlo se u senci teške ekonomske situacije koja je počela da pritiska zemlju već u prvih nekoliko godina posle ulaska barbudosa u Havanu.
Uzrok tome bila je bila američka ekonomska blokada Kube, koja je usledila već na početku 1962. godine, ali su ekonomskoj krizi značajno doprinele i greške mladog rukovodstva, koje ni samo nije znalo kuda će i šta ga sve čeka.
Kuba se našla u velikoj nevolji, jer je cela njena privreda bila upućena na američko tržište, isto kao što je i veliki broj plantaža šećerne trske, fabrika šećera i drugih kompanija bio u američkim rukama. Kastro je u takvoj situaciji spas potražio na sovjetskom tržištu, ali za to je valjalo platiti cenu, koja se sastojala u tome da se on prikloni Moskvi, ne samo ekonomski, nego i ideološki.
Kad je predsednik Kenedi tih godina zapitao novinara "Vašington posta" Teda Šulca, da li ima šanse da Fidel Kastro, "slično Titu", napravi zaokret, ovaj mu je odgovorio da je tako nešto moguće, ali "u obrnutom smeru". Kastro jeste napravio "zaokret" kao Tito, ali on je na pritiske Vašingtona spas potražio u Moskvi, isto kao što je jugoslovenski predsednik na pretnje Moskve zaštitu našao u priklanjanju Americi.
Potkraj šezdesetih, stanje u zemlji je bilo očajno. U prodavnicama nije imalo šta da se kupi. Ljudi nisu bili zainteresovani da rade.
Iz tih godina datira, ne po dobru čuvena libreta - najtiražnija i najomraženija knjižica na Kubi, na osnovu koje Kubanci, po principu racionalizacije, kupuju hranu i sve druge artikle potrebne za domaćinstvo. Libretom je precizno propisano koliko ko, recimo, može kupiti nedeljno mesa, kafe, jaja i sapuna. Naravno, ako te robe ima u prodavnicama. Tako je bilo onda, a tako je i danas. Libreta se još "čita" na Kubi, mada Kastro obećava njen kraj.
A ONDA je 1968. godine došla kubanska "kulturna revolucija", u kojoj nije bilo ni "crvenih gardista", ni nereda, ali je pojava bila slična.
U martu te godine, iznenadno, i u svom stilu, Kastro proklamuje "Veliku revolucionarnu ofanzivu". Dekretom je nacionalizovan ceo privatni sektor u oblasti trgovine i usluga, praktično sve ono što je ostalo u privatnim rukama. Preko noći je nacionalizovano 58.012 privatnih firmi - kafića, barova, dućana, bakalnica, obućarskih i šnajderskih radnji, pa do uličnih kioska.
U to vreme, dok su činovnici, intelektualci, studenti, pa čak i akademici, odlazili na svoje "parcele" na proizvodni rad, Kastro je i Kubance i strance šokirao idejom da će na tom svom ultrarevolucionarnom putu ka "pravom socijalizmu", iz ekonomskog života zemlje i njenog platnog prometa eliminisati i novac! "Apsolutno je nužno", rekao je on u to vreme, "da demistifikujemo novac, kao buržoasku tvorevinu, a ne da ga rehabilitujemo. U stvari, mi planiramo da ga sasvim eliminišemo!"
U godinama koje su usledile posle "Velike revolucionarne ofanzive", kubanska privreda je zapala u takvu krizu da je proradilo i crno tržište na kojem je pezos u odnosu na dolar izgubio vrednost za 30 puta. Istina, za dolar se onda nije ništa moglo kupiti, jer je sve išlo preko "librete", ali ljudi su se dovijali da preko stranaca kupe nešto u diplomatskim prodavnicama.
Desetak godina kasnije, Kastro je, ipak, napravio zaokret i počeo da vraća u život sitni privatni biznis, zelene pijace, manje seljačke farme, zanatske radnje. Stanje se nešto popravilo, ali libreta je i dalje ostala.
U međuvremenu sovjetska ekonomska pomoć Kubi prešla je milion dolara dnevno, sve je na Kubi pokretala ruska nafta, u SSSR je odlazio kubanski šećer. Američka blokada se nastavljala, ali kubanska privreda je bolovala iznutra.
Potkraj osamdesetih godina, kada se pojavio Gorbačov, Kastro je izjavio da on neće ići tim putem, da je Gorbi grobar socijalizma, pa je opet došlo do suzbijanja privatnog biznisa na Kubi.
A onda je došao "specijalni period", najteže i najdramatičnije kubanske godine od dolaska Kastra na vlast. Desilo se to posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. Sovjetska pomoć Kubi presušila je preko noći, reducirano je sovjetsko tržište za kubanske proizvode, povukli su se sa Kube ruski vojni savetnici i tehnički stručnjaci.

TO su bile najteže godine preživljavanja. U 1991. godini, na primer, svaki Kubanac je sa libretom u ruci mogao da kupi sledovanje od 200 grama ribe na svakih deset dana, pola kila mesa nedeljno, ili alternativno jedno pile na 50 dana, 4 jaja nedeljno, pola kila pirinča, 750 grama šećera, 125 grama pasulja i 25 grama kafe nedeljno. Mleko su samo dobijala deca, starije osobe i bolesni, sledovanje hleba bilo je 250 grama dnevno. Svake dve godine ljude je sledovalo četiri para gaća, dva para čarapa, jedna košulja ili bluza, četiri metra materijala za šivenje.
Kubanci, ipak, nisu ostali bez duha i smisla za humor. Tih godina je na Kubi prepričavan sledeći vic. Razgovaraju dvojica Kubanaca o dometu revolucije. "Najviše smo postigli u oblasti obrazovanja, zdravstva i bezbednosti ljudi na ulicama", kaže jedan. "A znaš koja su tri najgora dometa naše revolucije", pita drugi, i odgovara: "doručak, ručak i večera".
U tim teškim godinama "specijalnog perioda" nastala je i kubanska biciklistička revolucija. Neko se u vladi dosetio da ne mora sve da se kreće pomoću goriva, pa su Kubanci posegli do Kine i počeli da uvoze i kupuju bicikle, mada Kuba nikada nije bila biciklistička nacija, pa su mnogi morali da nauče kako da se održe na dva točka. Te godine je uvezeno milion bicikala i 60.000 tricikala, koji su služili za prevoz robe.
U leto 1993. godine došlo je do zaokreta. Otvorene su privatne pijace, vraćen je u život privatni posao, ljudi su mogli da gaje stoku i da imaju u posedu parče zemlje, da proizvode voće i povrće i da ga iznose na pijace. A onda je legalizovan dolar, koji je do tada cirkulisao ilegalno. Njime je moglo da se kupuje samo u specijalnim prodavnicama. Uveden je i konvertibilni pezos, onaj koji je kupljen za zelene dolare, pa je i njima mogla da se kupuje roba bez ograničenja i "librete". Pojavile su se tako na Kubi dve klase ljudi: oni koji imaju dolare, koji su mogli da žive bolje, i oni koji ih nemaju i kojima je libreta i dalje bila neizbežni i jedini saputnik.

FIDELOVA PLATA

"NE posedujem ništa, niti igde imam devizni račun", izjavio je nedavno Kastro. "Moja plata je 750 pezosa, što po zvaničnom kursu iznosi oko 30 dolara mesečno. Nije mnogo, ali ne gladujem. Platim rentu i članarinu partiji, i ostane neki pezos. Ah, da, pomažem i jednoj tetki po majčinoj liniji.
A rekao sam onima iz `Forbsa` i onima koji iza njih stoje - nađite te moje milione dolara i učiniću ono šta će vas najviše obradovati: podneću ostavku."
(Nastaviće se)


Odlazak patrijarha
23. avgust 2006

Piše: Borislav LALIĆ

KAO da je slutio šta će ga zadesiti, ostareli kubanski lider Fidel Kastro je u proleće 2006. godine pokušao da objasni šta bi sve moglo da se zbiva u slučaju da on krene na poslednji put i kako bi svet na to mogao da reaguje.

"Kada jednog dana stvarno umrem, što će svakako da se desi, niko neće poverovati da sam mrtav. Moji i neprijatelji Kube toliko puta su me upokojavali da će iko teško poverovati u takvu vest. Mogao bih tako i ja mrtav da nastavim da hodam, kao što su mrtvog Sida vodili na konju u bitke i dobijali ih... Prema tome, neka moji neprijatelji ne gaje iluzije. Ako umrem sutra, moj uticaj na Kubi može samo da poraste."

Kubanski susedi sa severa, a to se pre svega odnosi na kubansku antikastrističku emigraciju u Majamiju, misle da se to o čemu kubanski vođa priča već desilo, i da kubansko rukovodstvo, sa Fidelovim bratom Raulom na čelu, ulaže grčevito napore da sa "mrtvim Fidelom na konju" odbrani revoluciju koja je njegovo delo, a njihov zadatak.

Živog Kastra počinje da sahranjuje i američka administracija, koja očigledno jedva čeka da se otarasi kubanskog vođe. Buš je nedavno odobrio "plan" za američko angažovanje u tranziciji vlasti na Kubi, pri čemu se iz Vašingtona jasno stavlja do znanja da SAD "neće sedeti skrštenih ruku", već da će se angažovati da Kubanci "ostvare svoje demokratske težnje" i oslobode se Kastra.

To na Kubi izaziva ozbiljnu zabrinutost. Havana dobro zna kako se Vašington "angažovao" oko Kube - za 47 godina otkako je Kastro na vlasti, 45 godina traje američka blokada ostrva, bilo je na hiljade subverzija i jedan pokušaj invazije, registrovano je 637 pokušaja fizičke likvidacije Kastra.

Kastro je, međutim, nadživeo devetoricu američkih predsednika. Buš je deseti po redu i on sada sasvim otvoreno govori o tome da je njemu palo u deo da isprati kubanskog lidera, ako ne nasilno, kako su to radili njegovi prethodnici, a ono Božjom voljom.

MOGUĆE je da se tako nešto može i dogoditi, ali to nije ono suštinsko pitanje koje je pokrenuto povodom Fidelovog osamdesetog rođendana, a naročito posle njegove iznenadne bolesti i operacije. Glavno pitanje je sledeće: šta će biti sa Kubom posle Fidela, može li biti Kastra posle Kastra, da li njegov brat - Raul može uraditi išta više sem tog privremenog premošćavanja vlasti?

Zasada, ništa nije izvesno. Prvo treba sačekati da se vidi šta će biti sa Kastrom posle operacije.

Fidel Kastro je na političku scenu Kube i Latinske Amerike grunuo snagom vulkanske erupcije, blesnuo je kao meteor koji se još nije ugasio. Taj hrabri mladi čovek, buntovnik, utopista, revolucionar, preko noći je transformisao svoju zemlju, šokirao i probudio Latinsku Ameriku, i o zlu zabavio desetoricu američkih predsednika, koji su svi odreda od Ajzenhauera i Kenedija do oba Buša, pokušavali da ga uklone i likvidiraju.

Analitičari su skloni da kažu da je Fidel Kastro izdanak vremena u kojem je živeo, da su ga istorijske okolnosti izbacile u orbitu. Pre bi se moglo reći, bez imalo rizika od preterivanja, da su kubanska revolucija i sve ono što se dešavalo sa njom i oko nje, pa čak i te "istorijske okolnosti", "izdanak" i delo izuzetne ličnosti Fidela Kastra i njegovih nemogućih poduhvata.

Svi se, međutim, slažu u jednom: nikada u istoriji Kube i Latinske Amerike jedan čovek nije dostigao takve dimenzije svetske političke figure i oreol žive legende kao što je slučaj sa kubanskim vođom, koji je nedavno proslavio svoj 80. rođendan u bolesničkoj postelji.

"Ko je zapravo taj čovek Fidel Kastro, kojeg tako često opisuju kao Fidela mesiju, Fidela komunistu, Fidela pajaca, Fidela famoznog kao i sa još toliko drugih atributa?", pita se američki istoričar Hjuber Harding, ali se ne usuđuje da da odgovor.

Na to pitanje ništa određeniji odgovor ne daje ni Amerikanac Teodor Draper, koji Fidela ovako definiše: "Fidel Kastro - demagog i idealista, avanturista i revolucionar, anarhista i komunista, katapultiran je u orbitu vlasti i slave, a da za sobom nije imao nikakvu političku stranku, nikakvu istinsku vojsku, a takođe ni istinski politički program..."
ZA Kubance, za generacije Kubanaca koje su stasale i formirale se pod njim, Kastro je patrijarh koji skoro punih pet decenija vlada Kubom na način kako to malo ko čini u svetu: u prvom licu direktno, u dnevnom kontaktu sa ljudima, ne držeći se slova zakona i svoje premijerske fotelje, koja ga, kako sam priznaje, ne drži.

Za Kubance, Kastro nije ni predsednik, ni premijer, ni generalni sekretar, pa čak ni "Jefe madžimo" - vrhovni zapovednik oružanih snaga. Za njih on je jednostavno - Fidel. Cela Kuba je sa Fidelom na ti, cela nacija je decenijama naučila da čeka da se on pojavi na televizijskom ekranu i da kaže šta da se radi. On vlada Kubom kao patrijarh porodicom - njegovo je pravo i poslednja reč.

Mada žive teško, Kubanci Fidelu neće tako lako okrenuti leđa. "Za one koji ne poznaju istoriju Kube", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus, "treba reći da je Kastrov režim prva poštena vlada na Kubi, poštena u smislu da se niko iz vlasti nije obogatio".

"Imaću sreću da umrem bez ijedne devize u džepu ili na računu", izjavio je Kastro nedavno.

Na zapadu, a i u Evropi, poverovali su da Kastru i njegovom režimu neće biti spasa posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. To su zaista bile užasne godine za Kubu. Na američku blokadu, koja traje decenijama, došla je i spontana blokada. Kuba se odjednom našla na usamljenom brodu na pučini čije potonuće svi očekuju.

Kastro se, ipak, održao. "Ova revolucija neće menjati svoj kurs, šta god da se desi. Kobna greška Gorbačova je u tome što je poverovao da se boljke socijalizma mogu lečiti kapitalističkim lekovima. Ne mogu, ali ga ti lekovi mogu ubiti", rekao je Kastro.

A kad mu je pisac i prijatelj Garsija Markes rekao da bi Gorbačov mogao spasti socijalizam, tako što će mu vratiti humani lik, Kastro mu je rekao odsečno: "Neće, Gabo. To će biti katastrofa..."

Ono što je Kastro spasao, na Kubi uporno nazivaju marksizmom-lenjinizmom, a to nije to. To je jednostavno fidelizam, kao što je uvek bio. Ne može Lenjin ispod palme. I tako će biti dok bude Kastro.

Ali njemu vreme ističe. Njega je tamo sve manje. Taj čovek koji je toliko voleo i umeo da bude viđen, postao je državna tajna, nevidljiv. Neuhvatljiv, moguće je zauvek.

Kastro, njegov brat Raul i njegovi saborci očigledno misle da će biti Kastra i posle Kastra.

Pre nego je pao u bolesničku postelju, Kastro je izjavio da je svestan da se kraj primiče, ali da je uveren da Kuba neće upasti u dramu i doživeti traumu tranzicije vlasti.

Teško. Scenarija za takve nasledne filmove u ovom svetu, i na zapadu i na istoku, bilo je mnogo, ali nijedan film po njima još nije ni snimljen, niti viđen.


KUBANSKI BOLIVAR

I KENEDI je pokušao da sruši Kastra, ali ga je uvažavao i upozoravao na njegovu pojavu. "Fidel Kastro je naslednik Simona Bolivara koji je na smrt i život vodio na Andima rat protiv španske kolonijalne vlasti. Taj mladi kubanski Bolivar može dovesti u pitanje našu dominaciju u Latinskoj Americi, ako ga na vreme ne sprečimo", rekao je Kenedi o Kastru.

KAO INDIJANCI
"AMERIKANCI moraju da shvate da nas nikada neće baciti na kolena, čak da se nađemo u situaciji da moramo da živimo kao ovdašnji Indijanci pre dolaska Kristofera Kolumba na ostrvo", izjavio je svojevremeno Kastro.

Drugi deo tog upozorenja skoro da se i desio početkom devedesetih godina kada se raspao Sovjetski Savez. Nikada Kubancima nije bilo teško kao onda. Ali, i to su preturili preko glave.

KNjIGA O KASTRU
USKORO iz štampe izlazi knjiga "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča o vođi kubanske revolucije iz pera dugogodišnjeg dopisnika sa Kube i Latinske Amerike Borislava Lalića. Knjiga ima oko 300 strana i bogato je ilustrovana.

(KRAJ)