Aleksandar Popović - Paradni trčuljak

[branko]

Aleksandar Popović

Paradni trčuljak

Igra za lutke u dva dela

LICA:
Pardon, paradni trčuljak
Dalila, kamila s tepiha
Kvocoška
Sida
Žaba
Glava glumice
Događa se tuda-svuda

PRVA SLIKA: (NA PRVOM CUGU)

(Kolaž: persijski tepih – oko središnje šare ide ukrug šest kamila)
Pardon (dođe pred tepih i gleda kako kamile šetaju ukrug):
Hej, sestrice! Zar vam nije dosadno?!
Dalila (izađe iz kruga i ode u ugao tepiha bliže Pardonu, pa tu
zastane): Ah... plemeniti neznače... ah...
Pardon: Ja sam trčuljak...
Dalila: Ja sam Dalila...
Pardon: Hoćeš li, Dalila, da budeš moj pomoćnik?
Dalila: Hoću... a šta ti radiš?
Pardon: Ništa...
Dalila: Ti si ništic?
Pardon: Ali imam plan kako ću postati neko i nešto...
naša će slika dospeti u novine!
Dalila: Ah, odvažni trčuljku, ah...
Pardon: Kad već imam lakovane čizme, moram ih nekako
upotrebiti... napravićemo paradu.
Dalila: A šta ćemo jesti?
Pardon: Kolače.
Dalila: To volim...
Pardon: A voliš li da pevaš?
Dalila: Volim kad sam sita.
Pardon: U redu, Dalila, u redu... nemoj samo da prekardašiš
sa svojim zahtevima... ti nisi još, može biti,
neka velika zvezda da bi sebi mogla dozvoliti
luksuz da jedeš ananas dinje s kristal šećerom...
Evo ti, kao akontacija, jedna kisela bombona...
Dalila: Hvala.
Pardon: Nemoj samo sad da mi cvrčiš kao palačinka na
usijanom tiganju, nego pusti glas preko trga da
stakla zazveče na prozorima!
(Mrak i promena dekora. Trg nekih smešnih šešira, nekih smešnih
noseva koji se sijaju kao ogledalca, nekih veselih cvetova,
nekih plavičastih i oranžastih treperavih osvetljenja. Svetlo
lagano narasta. Pleh muzika: pompezni marš. Oko cvetova i
šešira smuca se Kvocoška i proviruje. Iz jednog pravca na trg
dolazi Sida s đačkom torbom na leđima. Ona se osvrće i gleda
levo-desno. Iz drugog pravca nastupaju u maršu Pardon i
Dalila.)
Pardon i Dalila (nastupajući pevaju u duetu):
Kroz koprive striže,
Preko brda gmiže,
Niz gelender kliže,
Kroz odžake liže,
Sve bliže i bliže,
i evo ga stiže...
(Puno, puno malih treperevih zvončića. )
Hor glasića (uz zvončiće prihvati pesmu u bržem ritmu):
Ko neki bombuljak,
ko neki žapčuljak,
ko neki klempuljak,
ko neki prpuljak,
ko neki džabuljak,
ko neki smotuljak
- paradni trčuljak...
Pardon i Dalila (uglas snažno): Pardon!!!
Sida: A zašto „Pardon“?
Pardon: Zato što sam ja izmislio da se tako fi no zovem...
Pardon!
Kvocoška: Živeo naš paradni Pardon s sa svojim baletskim
Dalilama!
Pardon: Kniks, Dalila, kniks!... leva-desna, jedan-dva!...
(Dalila se graciozno nakloni. )
Sida: I malo ti je što si paradni... i što si trčuljak... nego
još imaš i tako lepo vaspitanu Dalilu!
Pardon: Pa kad bih ja voleo da budem mnogo omiljen
i slavan... još kad bi mi izašla slika u večernjim
novinama na srednjoj strani... moram ja da pravim
parade!
Sida: Pa pravi ih kad si tako srećan!
Pardon: A mogu li se maline sa šlagom praviti bez šlaga?
Sida: Ne mogu...
Pardon: Pa ne može se ni jedna parada napraviti s nekim
ko nema diplomu malog baletskog tečaja
pri Domu kulture „Braća Stamenković“.
Sida: To znači da Dalila nije sluhista?
Pardon: Ni govora! Dalila je notalna Dalila... ona sve po
notama svira kašičicom u porcelanskoj šolji...
Dalila: Cin-cin-cin!
Pardon: I nikad ne kaže „neću“.
Sida: Nego, kako ti kažeš, Dalila?
Dalila: Hvala, ne mogu...
Pardon: I nikad ne kaže: „šta je“.
Sida: Nego, kako ti kažeš, Dalila?
Dalila: Mooo-lim...
Sida: Ala si ti neka svilena Dalila! Čuvaj se samo nazeba
i nemoj neprestano da gledaš u beton!
Dalila: A zašto?
Sida: Zato što svaki slon gleda u beton, a ti nisi slon
nego si notalna Dalila... i moja, molim drugarica
učiteljica kaže: „Ne treba nikad kriti oči!”
Dalila: A kako treba?
Sida: Treba svoga sagovornika uvek gledati pravo u
lice.
Pardon: Kako se ti zoveš, devojčice?
Sida: Ja se zovem Persida – Sida.
Pardon: Molim te, Persido–Sido, daj mi tvoj mali autogram!
Sida: Šta će ti?
Pardon: Treba mi, znam ja... kad si ti tako pametna, ti
ćeš jednoga dana postati neka velika ličnost, a
ja ću onda moći da se pohvalim da imam mali
autogram velike ličnosti!
Sida: A na čemu da ti dam autogram? Imaš li spomenar?
Pardon: Imao sam i spomenar... ali ostao mi je u šupi na
klaviru kad sam cepao drva... sad ga više nemam...
ali daj mi autogram na tarabi!
Sida: Daću ti, samo da potrčimo do tarabe, jer već
je prilično kasno, a ja moram doći u školu na vreme!
Pardon: Ako ćemo morati da trčimo, pričekaj da izujem
čizme, jer ja uvek trčim bos... štedim pendžeta...
Sida: Mora biti da imaš punu kuću stvari kad si tako
čuvaran.
Pardon: Imam stvari, ali bez kuće...
Sida: A kad padne kiša, je l’ tebi pokisnu stvari bez
kuće?
Pardon: Ne pokisnu... sklonim ih ja... nešto u džepove,
nešto pod kišobran... Dalilo, pričuvaj mi čizme
dok se ja ne vratim i nemoj da se družiš s mangupima!
Dalila: Reći ću im: „Plezite se vi... pljujte s prozora na
glave prolaznika, ja to neću da radim... ja nisam
mangup, ja sam dobra Dalila“... Daj mi jednu kiselu
bombonu!
Pardon: Daću ti kad se vratim, nisam ih ni ja još dobio...
nikako ne mogu da se setim ko bi mogao da
mi ih dâ... Hajdemo, Sido!
(Sida i Pardon brzo odu. )
Kvocoška (čim odu Sida i Pardon ona dođe kod Dalile): Ja
sam vam najviše pljeskala kad ste marširali!...
(Kamila se okreće od nje, neće da sluša. ) I ja sam
tebe nazvala balerinom!... (Kamila se okreće od
nje, neće da sluša. Kako se to okretanje ponavlja,
izgleda kao da njih dve igraju neku okretnu igru. )
A vrlo verovatno da ti i nisi neka balerina!
Dalila: Jesam!
Kovocoška: I hoćeš li da se upoznaš sa mnom ili si ti jedna
mnogo uobražena Dalila?
Dalila: Nisam uobražena, samo ne znam da li si ti
mangup.
Kvocoška: Nisam mangup, ja sam Kvocoška!
Dalila: Milo mi je.
Kvocoška: Drago mi je što smo se upoznale.
Dalila: Ti imaš domaće vaspitanje.
Kvocoška: Daću ti pola, Dalila, pa ćeš za uzvrat i ti meni
nešto dati... da se trampimo!...
Dalila: Hvala, ne mogu... ja sam gladna, a nemam ništa
ni slatko, ni slano...
Kvocoška: Imaš lakovane čizme!
Dalila: Pardonove čizme?
Kvocoška: Pojedi ih!
Dalila: Zar obe?!
Kvocoška: Načni ih od leve, pa ako ti jedna bude sita, drugu
ostavi za užinu!
Dalila: Pojela bih ja, ali se opet plašim da ti nisi mangup?...
Možda me nagovaraš na neko zlo?
Kvocoška: Ala te je majka lepo vaspitala da svoju najbolju
drugaricu Kvocošku tako vređaš!
Dalila: Pa jesi li ti ozbiljno moja najbolja
drugarica,Kvocoško?
Kvocoška: Najozbiljnije!
Dalila: Izvini onda, molim te, ako sam te nešto uvredila!
Kvocoška: Izvinjavam se, ali ako pojedeš levu lakovanu
čizmu!
Dalila: Dobro, am!... Am-am-am... i gotovo... pojela sam!
Kvocoška: Idi sad pa se pohvali Pardonu šta si uradila.
Dalila: A ako se on namrgodi?
Kvocoška: Ti mu reci: „Ha-ha-ha!“...
Dalila: A ako se on naljuti što mu se u brk podsmevam?
Kvocoška: Onda će te najuriti iz parade i na tvoje mesto
ću doći ja!... Ha-ha-ha... kvoc-kvoc-kvoc!...
(Brzo se izgubi između šešira i cvetova. )
Dalila (sva očajna): Pardonu!... Ja nisam bila dobra!... Pardonu!...
Ja sam se družila s mangupima!... . Šta sad
da radim?... Nagovorili su me da ti pojedem
levu lakovanu čizmu!... Pardonu!... Oprosti mi,
neću nikad više!
(Odjuri. )
Kvocoška (čim Dalila ode, ona izađe između cvetova i šešira,
pa se radosno rakolji i poigrava. Muzika džez. Ona igra i peva
u stilu mjuzik-hola):
Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška,
to sam ja Kvocoška!...
Nasađena na tri ćoška,
spremna da se ma s kim koška,
sve na račun tuđeg troška...
Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška,
to sam ja Kvocoška!...
Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška,
to sam ja Kvocoška...
(Prestane da igra i peva. )
Ali što sam Dalilu natociljala!... Kvoc-kvockvoc!...
Sad će je Pardon najuriti iz parade, pa će
umesto nje primiti mene... Kvoc-kvoc-kvoc!...
(Najednom zastane i osluškuje. ) Aha-aha... ide
neko... (Brzo se sakrije između cvetova i šešira. )
Pardon (dolazi s Dalilom, oboje utučeni i tužni):Morao sam
preko trga da promarširam u vunenim čarapama,
Dalilo... glupa moja Dalilo... (Čuju se zvončići. ) Čuješ li kako nam se smeju? (Čuju se zvončići. )
Dalila: Ko nam se smeje?...
Pardon (čuju se zvončići): Svi... svi nam se smeju...
Kvocoška (proviruje gore negde visoko iznad nekog cveta):
Kvoc-kvoc-kvoc!... (Zvončići. )
Pardon: Svi nam se rugaju, pa čak i ona!
Dalila (gleda levo-desno, Kvocoška se sakrije): Koja?
Kvocoška (opet proviruje): Kvoc-kvoc-kvoc!... (Zvončići. )
Pardon: Po glasu bih rekao kao da je to neka Kvocoška...
Dalila: Kvocoška nije dobra!... Ona je mangup!...
Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!... (Oko nje naizmenično raznobojna
svetla iz pištolja. ) Kvoc-kvoc-kvoc!...
(Zvončići. )
Pardon (spazi je): Eno je, eno!... (Zvončići, zvončići, zvončići.)
Popela se na okrugli ružičasti astal ispred poslastičarnice,
pa se smeje i krevelji...
Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!... (Zvončići i raznobojna svetla
naizmenično. )
Pardon: A oko nje igraju balet plavičaste žvrljotine i
ljubičaste škrabotine!... (Zvončići i komešanje
raznobojnog svetla. )
Dalila: Hej, vi plave i ljubičaste, šta to radite?!(Zvončići
i komešanje raznobojnog svetla. )
Kvocoška: Tapiramo odžake!... Kvoc-kvoc-kvoc!...
Pardon: Istina je... to će ovoga proleća biti moderno za
male žute kuće: crveni krov s rodom na natapiranom
odžaku!
Dalila: A šta to?
Pardon: Okrugle minđuše od žutog zlata... aha!
Dalila: Kupi mi minđuše od žutog zlata da i ja budem
moderna!
Pardon: Jeste, ali ti si neposlušna... i svako ko je neposlušan,
on ima da bude demodiran... zbog toga
ti ništa neću kupiti... Pojela si mi levu lakovanu
čizmu!... Zašto si to učinila?
Dalila: Bila sam gladna...
Pardon: Što nisi pojela kolač ili bananu?
Dalila: Tako si mi obećao... ali kad ti nemaš ni kolač, ni
bananu...
Pardon: Nemam ja ni rukavicu... mogla si mi pojesti i
neku drugu malu rukavicu koju nemam!
Dalila: Kad sve što nemaš ne može da me zasiti...
Pardon: Zar ti baš uvek moraš biti sita, mala glupa i
proždrljiva, Dalilo?!
Dalila: Pa tako smo se dogovorili kad smo se prvi put
u životu sreli na persijskom tepihu...
Pardon: Ti si se vrtela ukrug oko cvetne šare!
Dalila: A ti si rekao: „Hajde da se igramo parade, kupiću ti kolač!“
Pardon: I ti si pristala.
Dalila: Ja jesam, ali ti... ti mi nisi kupio kolač...
Pardon: I ti si mi zbog toga, mala i glupa Dalilo, pojela alat!
Dalila: Ja sam ti pojela samo čizmu, nemoj sad da preuveličavaš.
Pardon: Pa čizme su komandantu parade isto što su
odžačaru one njegove crne okrugle četke!...
Isto što su i krojačici igla i naprstak!...
Dalila: Lako je tebi da fi lozofi raš sa mnom kad sam ja
mala i glupa Dalila, pa sem malog tečaja baleta
pri domu kulture „Braća Stamenković“ nemam
drugih kvalifi kacija.
Pardon: Misli ti šta hoćeš, mala Dalilo, ali ja bez leve lakovane
čizme ne mogu više da obavljam svoj
paradni zanat!
Dalila: Šta će onda s nama biti?
Pardon: Rastaćemo se zanavek... ah!
Dalila: Uh, a ja?
Pardon: Ti se vrati na persijski tepih da se šetaš ukrug sa
svojim sestricama oko cvetne šare.
Dalila: Biće mi dosadno... naučila sam da slušam pleh-
-muzike i igram male balete... nemoj me ukočiti
u razvoju!
Pardon: Moram!
Dalila: Zašto moraš?
Pardon: Zato što ti nisi bila dobra... meni je žao, ali sama
si kriva... kriva si kao na oko nakrivljena bereta...
Dalila: Ako sam ja kriva, nisi ti kriv... ti si bio dobar... a
ako mene kazniš, ni tebi neće biti lako na srcu...
Ostaćeš sâm kao stari panj... pa kad ti ostaneš
tako sâm kao što je sâm najcrnji mrak bez ijednog
svica, šta ćeš?... Šta ćeš ti na ovom velikom
svetu tako sâm bez tvoje Dalile?
Pardon: Ne znam... još da imam dve čizme, možda bi
me primili u vojnike... i možda bi mi dali naduvenu
kesu da gruvam u artiljeriji... a ovako?...
Dalila: A ovako?
Pardon: A ovako s jednom čizmom, ko zna... jedna čizma
je za jednu nogu... jednu nogu imaju suncokreti...
možda bih mogao da se upišem u
suncokrete...
Dalila: A šta rade suncokreti?
Pardon: Sunčaju se.
Dalila: I imaju naočare za sunce?!
Pardon: Kad bi to imali, ja se ne bih dugo premišljao, ali
nemaju ni naočare za sunce, ni more za kupanje,
ni lopaticu za pesak... imaju samo sunčanje
i sunčanje, pa opet sunčanje.
Dalila: O, ne idi – ne idi, moj lepi Pardonu, u suncokrete,
provreće ti mozak!...
Pardon: Ali opet moram negde gde primaju s jednom
čizmom, samo ne znam gde...
(Pardon zamiče između smešnih šešira. )
Dalila: Kuda ćeš, Pardonu?
Pardon: Da uprtim korpu... ako ću ma gde odlaziti, moram
poneti svoj špajz bez hrane.
( Izlazi s korpom na leđima; nosi je kao što se nosi ranac na
kajišima. )
Dalila: Kuda odlaziš, Pardonu, reci mi da i ja doputujem
za tobom, da te zamolim da mi oprostiš
što sam pogrešila, pa nisam bila dobra... neću
nikad više!
Pardon: Ne vredi, Dalilo, ne vredi... ni ja sâm ne znam
kuda ću... gde me oči vode i noge nose...
Dalila: Gde je to?
Pardon: Ne znam... možda je i u nekoj zalutaloj šumi... ili
u nekom neprohodnom i izgubljenom tavanu,
teško meni!... Moraću za savet da pripitam nekog
đaka, oni svašta uče u školi, pa su mnogo
naučeni i bistri, više znaju od mene i tebe, Dalilo!...
(Školsko zvonce. ) Čuješ li, to se smeje školsko
zvonce za odmor... brzo se skloni, Dalilo!...
(Gura Dalilu. )
Dalila: Zašto da se sklonim?
Pardon: Zato što nisi bila dobra, a ja od nekog đaka
koji ovde protrči da kupi kifl u hoću da tražim
savet... Mogu da mi kažu: „Ne damo ništa onome
ko nije bio dobar“... Skloni se!... (Gura Dalilu
između smešnih šešira. ) Sakrij se i ne mrdaj dok
ja ne dobijem odgovor šta da radim s jednom
čizmom!... (Odgura Dalilu i brzo se vraća natrag.
Dotrči Sida s kifl om, on je presretne. ) Sido!
Sida: Ko me to zove?
Pardon: Ja!
Sida: Ko si ti?
Pardon: Doskora sam bio paradni, a sad sam samo najobičniji
trčuljak bez postavljenja... takozvani
Pardon...
Sida: Imaš kratko i zvučno ime na kojem bi ti mogla
pozavideti svaka šivaća mašina, pa čak i trkački
automobil!
Pardon: A u stvari ja sam samo jedan mali i šućmurasti
besposličar...
Sida: Vidim ja...
Pardon: Šta vidiš, Sido?
Sida: Ma čekaj, reci ti prvo meni, otkud znaš kako se
ja zovem...
Pardon: Pa zar se ti ne sećaš?!
Sida: Čega?
Pardon: Mi smo se upoznali!
Sida: Kad?
Pardon: U jedan lepi plavičasti sumrak.
Sida: Ja se ne sećam... gde je to bilo?
Pardon: Na prozoru sobe u kojoj ti spavaš... imala si
dugačku žutu spavaćicu s oranžastim tufnicama...
Sida: Zaista, ja imam takvu spavaćicu od fl anela!
Pardon: Ti si ležala na belom uzglavlju... i smešila si se
na mene iako su ti oči bile sklopljene... ja sam
znao da ti u stvari žmuriš... marširao sam jednu
uspavanku s mojom Dalilom po ramu tvog
širom otvorenog prozora... paradirali smo sve
ukrug oko tvoje saksije s muškatlom!
Sida: Zaista, ja u svom prozoru gajim muškatlu u
saksiji!
Pardon: Reci mi onda, stara moja poznanice Sido, šta ti
vidiš na meni.
Sida: Vidim da je kod tebe sve nekako naopačke.
Pardon: Misliš: majica?
Sida: Pa i majica.
Pardon: E, tu grešiš iako si đak... to je namerno!
Sida: A što?
Pardon: To je moj izum... glavu provučem kroz rukav, a
ruku kroz okovratnik...
Sida: Strašno!
Pardon: Nije strašno nego je praktično... Zar to još niste
učili u školi?
Sida: Nismo!
Pardon: Onda ću i ja tebe nešto da naučim... kome je
desnica mnogo razvijena i ima atletski mišić,
čvrst i velik kao što je čvrsta i velika carigradska
lubenica... taj zna da mu je desnoj ruci u rukavu
tesno... kao što je meni... Znaš, ja tri puta dnevno
radim fi skulturu!...
Sida: To je zdravo.
Pardon: Jeste, samo nije najbolje što uvek radim istu
fi skulturu istom rukom!
Sida: Koju fi skulturu? Kojom rukom?
Pardon: Desnom rukom dižem i spuštam kašičicu od
tanjira do usta i natrag... gore-dole... srk-srksrk!...
srk-srk-srk!
Sida: Pa posle?
Pardon: Ali ne posle, nego još mnogo pre, čak u sredu...
upoznao sam se s jednom žutom Dalilom
s persijskog tepiha i bilo nam je slavno... predstavljali
smo parade i kreveljili smo se gde god
smo stigli... ja sam cupkao, a ona je tako lepo i
notalno dizala prašinu... i sve je bilo cakum-pakum,
dok mi odjutros na vrlo misteriozan način
nije poručala levu čizmu.
Sida: Čizmu u slatkom kupusu?!
Pardon: Ne, ne...
Sida: Ili pohovanu s pomfritom?
Pardon: Bez garnira, onako... samo levu lakovanu čizmu...
Dalila (samo njen glas otpozadi): Am!!!
Pardon: I gotovo... Dao sam joj za kaznu otkaz i rekao
joj: „Vrati se na persijski tepih da se šetaš ukrug,
kao što si i pre radila!!!
Dalila (samo njen glas otpozadi): Neću!!... Ovaj, hvala ne
mogu!!!
Sida: A ti?
Pardon: Očajan sam, ne znam kako ću da sastavim kraj
s krajem... a opet, mesec brzo istrči... treba platiti
račun za struju, za stan, za ogrev... pa pranje
stepenica, lift... a gde su sitni troškovi... Još je
sreća što ne pušim!
Sida: Znaš li ti još nešto da radiš sem što znaš da
cupkaš u lakovanim čizmama?
Pardon: Šta znam: možda i znam?
Sida: Znaš li da igraš na sportskoj prognozi?
Pardon: Nisam za to ni čuo.
Sida: A za loto i hipo-toto?
Pardon: Pojma nemam...
Sida: Čitaš li ti uopšte dnevnu štampu?
Pardon: Sumnjam, jer... sećam se kad su mi jednom zatrebale
novine da od njih napravim molersku
krunu, ja sam ih kupio na kilo.
Sida: A upotrebljavaš li neki deterdžent, kad već novine
ne čitaš?
Pardon: Od tih otmenijih stvari upotrebljavam samo
ratluk na čačkalici.
Sida: Jadna li ti koža, trčuljku, ... kad ti ne znaš da deterdžent
nije za jelo!To je sredstvo za snežno
belo pranje rublja!... I nisam te pitala zbog toga,
vidim da si musav, higijena ti nije jača strana!...
Ali u kutijama s deteredžentima ima nagradnih
kupona, to ti je bila poslednja šansa da dođeš
do neke crkavice... a ovako... probaj nešto na
dominama... Znaš li da varaš na dominama?
Pardon: Jaoj, molim te, Sido, daj me već jedanput upitaj
nešto što znam!
Sida: Kad si ti ko bukva cepanica... S kojeg kraja da
pipnem, ne znam... imaš lovačku korpu na leđima...
Pardon: To je moj špajz bez zimnice.
Sida: Znaš li da budeš lovac, da pucaš?
Pardon: Znam da pucam jabukama i kestenjem u usijanoj
rerni! Baš sam hteo to i da te pitam...
Sida: Pitaj me!
Pardon: Ako strpljivo pričekam u polju iza nekog grma,
hoće li se neki zec na ražnju prevariti da uskoči
u moj špajz?
Kvocoška (proviri; zvončići cikavo): Kvoc-kvoc-kvoc!...
Sida: Ćuti, glupi trčuljku, zar ne čuješ da ti se zvončići smeju!
Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!...
Pardon: Znam ja nju, tu zajedljivu Kvocošku!... Neka se
smeje, ja ću probati da ulovim zeca na ražnju
u svoj špajz, pa ću se onda smejati, a ko se poslednji
smeje, on se najslađe smeje!... Ne znam
samo šta da radim s ovom jednom lakovanom
čizmom...
Sida: Pokloni je nekom muzeju.
Pardon: Pa posle?
Sida: Posle se upiši u neku nižu muzičku školu, pa
nauči da radiš drvorez na violini!
Pardon: Al’ kad nemam violinu... Reci ti meni nešto što
mogu s ovim što imam...
Sida: A šta imaš?
Pardon: Imam vunene čarape... Sad sam se setio!... U
vunenim čarapama znam da preskočim plot...
ooooooooooo-op!!!... (Skoči i odleti sa scene. )
Sida: Plot je visok, trčuljku!... Niko preko plota ne
može da vidi šta se tamo s druge strane plota
događa s tobooom!
Pardon (samo njegov glas otpozadi): Sidooooo!
Sida: Gde siiiiiiiii?!
Pardon: Evo me iza plotaaaaaaa!
Sida: Piši mi kad stigneeeeeeeš!
Pardon: Zaboravio sam da ponesem plajvaz i štrikaće
igleeeee!
Sida: Čuvaj se da ne nazebeš bez pulovera iz grmaaaaa!...
(Školsko zvonce. )
Pardon: Zar ti nećeš sa mnoooom?!
Sida: Htela bih al’ ne moguuuuu!... Zvoni zvonce za
početak časaaaaaa! Prošao je odmoooooooor!
(Školsko zvonce jenjava, Sida otrči. )
Pardon: Kad se budeš vraćala iz školeeeeeee, ... (Svetlo
lagano trne. ) udari prečicom kroz polje pored
grmaaaaaaaa!... Dođi da vidiš da li mi je u špajz
uskočio zec na ražnju.
(Svetlo sasvim trne.)
Kvocoška (kratko u mraku): Kvoc-kvoc-kvoc!...
ZAVESA

DRUGA SLIKA

(U polju nekih kišobrana, nekih likom opletenih fl aša, nekih lepih kristalnih čaša, nekih abažura.)
Pardon (s korpom na leđima sedi i peva):
Preko polja,
kas,
kas!...
Pa u korpu, pa u korpu
-đumbas!!!...
Zeko, jesi li uskočio?
Žaba (proviruje iz Pardonove korpe): Ja nisam zeka!
Pardon: Nego?
Žaba: Ja sam žaba.
Kvocoška (odnegde proviri; cikavo zvončići. ): Kvoc-kvockvoc!...
Pardon: Iskoči, žabo, iz moga špajza, neću te!... Smeje
mi se Kvocoška što sam umesto zeca na ražnju
ulovio žabu na lastišu!
Kvocoška (opet odnekud proviri; cikavo zvončići): Kvockvoc-
kvoc!...
Žaba: Ne slušaj ti zlobnu Kvocošku, jer ja nisam žaba
kao neka obična žaba!
Pardon: A kakva si ti neobična žaba?
Žaba: Ja sam začarana žaba koja zna da skače preko
tarabe!
Pardon: Zar je i to neko znanje?
Žaba: Jeste, kad ti kažem!... Kad preskočimo devet taraba,
iza devete tarabe naći ćemo desetu staru
šupu i u šupi na ekseru visi jedanesti čarobni
kaput... ooooo-p!...
(Pardon skoči s korpom i odleti sa scene. )
Dalila (samo njen glas van scene): Pardooooon!... . Gde siiiiiii?...
Pardooooon!... (Dolazi ucveljena i plačna,
sedne i plače. ) Nigde ga nema... nikad ga više
neću naći... dobri moj Pardon!
(Zapeva tužno uz tamburicu. )
Život je more,
talasi ga kreću,
na tim talasima,
čovek zida sreću...
(Veselo školsko zvonce, žagor dece. Dotrči Sida i naleti na Dalilu.)
Sida: Dalila!...
Dalila: Na put se krećem,
put mi je dalek,
možda se s tobom
rastajem zanavek...
Sida: Zašto tako tužno pevaš, Dalila?
Dalila: Zato što nisam bila dobra.
Sida: Ma da nisi ti ta Dalila koja je Pardonu poručala
levu lakovanu čizmu?!
Dalila: Aha... ta sam... ali se mnogo u životu kajem...
Sida: Pa hoćeš li od sada biti poslušna?
Dalila: Hoću!
Sida: Hoćeš li svake nedelje praviti trčuljku puding
sa suvim grožđem?!
Dalila: Bih ja, ali kad ne znam da ulupam jaja žicom.
Sida: A znaš li u avanu da istučeš tučkom kocku šećera?
Dalila: Ne znam!
Sida: A znaš li s tiganja da obrneš palačinku u vazduhu?
Dalila: Ne znam!
Sida: Znaš li ti uopšte šta je to tiganj?
Dalila: Ja?
Sida: Ti- ga – ti!... Ti – ga – ti!... Ti – ga nećeš pogoditi!...
Razumeš li?
Dalila: Baš ništa!
Sida: Pa šta ti znaš?... Čekaj, znaš li šta je ovo?
(Violina stilizovano. Sida povlači neki veliki stilizovani rajsferšlus.)
Dalila: To je neki mali voz.
Sida: Auuuuuuuu!... Ala si ti neka glupa Dalila kad ne
znaš da je ovo rajsferšlus.
(Stilizovano, Sida povlači veliki rajsferšlus. )
Dalila: Rajsferšlus?
Sida: Rajsferšlus, mala glupa Dalilo... to nije nikakav
voz, nego je to samo jedan mali rajsferšlus za
crvene vindjakne... Eto, sad znaš!
Dalila: Znam!
Sida: I nisi više tako glupa kao što si bila pre glupa
kad si pojela levu lakovanu čizmu!
Dalila: Eh, da smo se ranije sreli... oh... da me naučiš šta
je to rajsferšlus... ah... da budem pametna... uh...
(Zapeva tužno uz tamburicu. )
Život je more,
talasi ga kreću,
na tim talasima
čovek zida sreću...
Sida: Ne tuguj, mila, dobra Dalilo... ja ću sad reći trčuljku
da ti sve oprosti i da te ponovo primi u
društvo...
Dalila: Ali on ne može bez leve lakovane čizme...
Sida: Kupićemo mu u februarskoj radnji levi lakovani
lak, pa neka preleakira sve leve stvari: i čizme,
i uši, i brkove, i ulice... Kad već toliko luduje za
tim levim lakom!
Dalila: Ali gde da ga nađemo da mu damo ta leva lakovanja?...
Ko zna gde je on sad?... Možda se u
očajanju bacio pod avion?...
Sida: Nije-nije!... Ja znam gde je on... tu je iza grma...
čeka da mu zec na ražnju uskoči u špajz... Pardoooooooon!
Dalila: Pardoooooon!!!
Kvocoška (proviruje tu i tamo; piskutavi zvončići): Kvockvoc-
kvoc!...
Sida: Ko se to kliberi u visokoj travi?
Kvocoška (izađe, pa igra i peva u stilu mjuzik-hola):
Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška,
to sam ja Kvocoška!...
Nasađena na tri ćoška,
spremna da se ma s kim koška,
sve na račun tuđeg troška...
Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška,
to sam ja Kvocoška!...
Dalila: A kome si ti to opet smeješ, zlobna Kvocoško?
Kvocoška: Smejem se vašem bivšem paradnom trčuljku
koji je preko trga promarširao u vunenim čarapama!...
Kvoc-kvoc-kvoc!...
Sida: To znamo!... Bilo, pa prošlo... čudnog li čuda!... I
svakog čuda za tri dana dosta!
Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!... A da li znate... kvoc-kvockvoc...
da je u špajzu umesto zeca na ražnju
ulovio žabu!... Kvoc-kvoc-kvoc!...
Dalila: Lažeš, ti si zlobna!... Ti mnogo lažeš!
Kvocoška: Ako mi ne verujete, preskočite preko devet taraba,
pa ćete se i sami uveriti... Eno ga Pardon,
skače sa žabom po barama!
Sida i Dalila (uglas): Jaoooooo...
Kvocoška: Pantalonice je ukaljao... komarci su ga izujedali...
čičkovi ga zamrsili... vunene čarape su mu skroz mokre, nazepšće...
Pardon (samo njegov glas iza scene): A-a-a pćiha!!!
Kvocoška: Čujete li!... Kvoc-kvoc-kvoc!... Kija kao nilski
konj!... Kvoc-kvoc-kvoc!...
Sida: E, pa što je mnogo – mnogo je!... Iako si Kvocoška,
opet ne bi umela biti tako pakosna i zla!
Kvocoška: E, baš hoću, uta-ta!... Kvoc-kvoc-kvoc!...
Dalila: Jesi li je čula, Sido!... Ona je i mene nagovorila
da pojedem levu lakovanu čizmu.
Sida: Pa što mi odmah to ne kažeš da se Kvocoškinih
zala već toliko nakupilo da ćemo s njom smesta
morati na suđenje!
Kvocoška: Jaoj, nemojte, molim vas... Kvoc-kvoc-kvoc!... Ja
se plašim!... Kvoc-kvoc-kvoc!...
Dalila: A kako se nisi plašila, Kvocoško, kad si mene
nagovarala da pojedem levu lakovanu čizmu?
Kvocoška: Nisam verovala da će i moje delo doći na videlo...
Kvoc-kvoc-kvoc!... Oprostite mi... pustite
me da još malo budem pakosna... Kvoc-kvockvoc!...
Sida: Ne vredi ti sad da moliš, Kvocoško!... Ti si htela
drugome jamu da iskopaš, pa ćeš sad sama u
nju upasti... Kuvarica će ti suditi!... Ona je kraljica
kujne s krunicom od belog uštirkanog platna...
Hej, kraljice-kuvarice!
Glava glumice (s kuvarskom dijademom od belog uštirkanog
platna sa šlingerajima): Ko me zove, ko me
ište?
Sida: Mi, kraljico kujne naše!... Kovocoška je jedna
napravila puno zala i treba joj suditi!
Glas glumice: Šta je Kvocoška uradila?
Kvocoška: Ništa-ništa!... Kvoc-kvoc-kvoc!
Dalila: Mnogo je lagala!
Sida: Bila je mnogo zlobna i zavidna!
Dalila: Nagovorla me je da paradnom trčuljku Pardonu
pojedem levu lakovanu čizmu!
Glava glumice: To je strašno!
Kvocoška: I šta će sad sa mnom biti?... Kvoooc...
Glava glumice: Zna se... i čuće se... čuće se kad dođe
veče...
(Sa strane uleti ruka glumice, zgrabi Kvocošku i brzo je odnese
sa scene. Saksofon se raskokodače, violina zakriči. To je muzički
uvod za pesmu. )
Sida i Dalila (zapevaju u duetu):
A kad dođe tužno veče.
Za Kvocošku kobno veče,
Kuvarica kratko reče...
Glava glumice (peva dalje):
Presuda je: na đuveče,
na pirinču da se peče,
presuda je na đuveče... -
I nek život dalje teče...
(Glava glumice se lagano spušta naniže. )
Sida: E, pa tako joj i treba kad je bila mnogo zla!
Dalila: A nama treba nešto drugo...
Sida: Šta nama treba?
Dalila: Treba nam da nađemo mog dobrog trčuljka...
Sida (pođe ukrug po sceni): Hajd’ za mnom da ga potražimo...
možda se sakrio iza nekih vrata.
Dalila: A da nije ušao u šifonjer?
Sida: Nigde ga nema, kao u zemlju da je propao!
(Dolazi Pardon u čarobnom kaputu na šesnaest redi dugmeta
koja sviraju. Asocijacija na harmoniku. Kaput je do zemlje. Vide
mu se samo ruke i glava. On dolazi pritiskujući rukama na dugmeta
svoga kaputa. Svira harmoniku veselo i cupka po taktu.
Za njim cupka žaba. )
Hej, vas dvoje!... Šta to kod vas tako veselo svira?
Pardon: To svira moj jedanaesti čarobni kaput iz desete
čarobne šupe koja se nalazi iza devete tarabe!...
Zar me ne prepoznajete?!
Dalila: Nešto si nam poznat po čuvenju!
Sida: Ko si ti?
Žaba: Pa to je vaš paradni trčuljak...
Pardon: Pardon!
Dalila: Nisi ti moj Pardon „... moj Pardon ima vunene
čarape, a ti ih nemaš?!... “
Pardon: Ja ih nemam zato što imam čarobni kaput, jer
čarobni je kaput čaroban zato što je dugačak!
Svi (uglas): Čak do zemlje!
Sida: Zaista?!
Žaba: A ko obuče takav čarobni kaput čak do zemlje,
on sakrije noge i niko ne može da zna da li on
na nogama ima dve ili samo jednu lakovanu
čizmu!
Svi (uglas): Odlično!
Pardon: Pored toga, ... nečarobni stari kaputi su ili na
jedan ili na dva reda dugmeta... a ovaj stari čarobni
kaput ima šesnaest redi dugmeta... i to
muzikalnih!
(Zasvira harmoniku i svi zaigraju i zapevaju. )
Svi (pevaju uz harmoniku):
Kroz koprive striže,
preko brda gmiže,
niz gelender kliže,
kroz odžake liže,
sve bliže i bliže,
i evo ga stiže...
(Brži ritam. )
Ko neki bombuljak,
ko neki žapčuljak,
ko neki klempuljak,
ko neki prpuljak,
ko neki džombuljak,
ko neki smotuljak
- paradni trčuljak...
Pardon!!!
Sida: E, ja sad moram da skrenem nalevo, tamo mi je
kuća... ali, pre nego što se rastanemo...
Pardon: Zar ćemo se rastati?!
Sida: Da, nažalost... putevi nam se razilaze... ipak... vi
ste samo neki trčuljci, neke Dalile, neke žabe, a
mene kod kuće čeka brdo domaćih zadataka.
(Jedna ruka sa strane spusti Kvocošku na scenu među prisutne
i odozdo izroni glava glumice. )
Glava glumice: Presuda je bila da Kvocoška ode na đuveče,
ali, pomislite, snela nam je jaje i tako je
zaslužila pomilovanje...
(Glava tone. )
Kvocoška: Neću više nikada biti pakosna i nevaljala, dajem
vam časnu reč!... Primite me u svoju paradu!
Svi (uglas): Primamo te, Kvocoško!!!
Sida: Onda je opet sve u redu, ja mogu da se požurim,
da bih na vreme napisala domaće zadatke!...
Pardon: Ali čim završiš, Sido... dođi kod nas u goste, videćeš
pored vrata tamburicu umesto zvonca...
samo zasviraj mi ćemo ti otvoriti... kod nas te
ništa neće podsećati na školu...
Sida (mahne publici): Do viđenja, društvo!...
Brzo ode.
SVI (mašu za Sidom i viknu uglas): Do viđenja!...
(Onda se okrenu publici i poklone se. )
Do viđenja!...

ZAVESA