Milivoje Mlađenović - Čeketalo

[branko]

Milivoje Mlađenović

Čeketalo

Pripovedač bajki za decu čiji roditelji nemaju vremena da odrastu

Neka, neka! Videćemo mi čija nana crnu vunu prede i čija strina radi u fabrici čarapa! Pravićete vi mene od blata...Od blata? Svašta! Pravićete me od keksa, od medenjaka i svilenih bombona, od šećera da me pravite! Šerbetom, bozom, kokakolom, limunadom da me zalivate reći ću vam - ne. I da bude danonoćno jasno: ne vraćam se nikad više! Slatkim uštipcima, ćeten alvom, srcima liciderskim opet da me mitite, ne dolazi u obzir. Ja sam svoje rekao: Kasno, Marko, na Kosovo... jao, ovo da se izbaci.To nije za ovu priliku. Izvinite...Ja sam svoje ispričao. Sad nek vam neko drugi decu uspavljuje bajkama. Nek vam priča papudžija. Nek vam priča sajdžija. Nek vam priča bozadžija. Nek vam priča bojadžija. Nek vam priča mlekadžija, kirajdžija, buregdžija, bunardžija, abadžija, poreždžija, duvandžija, kafedžija, rakijdžija, mehandžija, kujundžija, badavadžija, nek vam priča pričadžija, ja više neću. Nemam više reči!
Oni mene da izbace. Ej, mene! Kakvi su to roditelji, kakvi su to ljudi, gospodo? „Vaše usluge gospodine Čeketalo, nama više nisu potrebne. Trućate koješta, a osim toga kupili smo sve bajke sveta na DVD-u“, rekla je gospođa mama. Gospođa, hm...Jedna prakljača. Izvinite! Ne znate šta je prakljača? Molim. Pljosnat komad drveta s drškom, kojim se rublje udara, lupa kad se pere. Šta je prakljača bila kad je bila mala? – Cepanica. Eto, to sam ja rekao gospođi i umalo dobio otkaz. Šta je trebalo da joj kažem. Nešto moderno a da isto znači. Na primer: Izvinite gospođo, vi ste jedna centrifuga.
A tako sam se trudio, deco mila. Baš sam žarko želeo da svaku reč koju izgovore, osete. Da znaju njenu težinu, oblik, boju, miris! Ukus. Da razlikuje lake od teških reči, pa kad upotrebe neku tešku reč, da nikoga njome ne povrede. Da shodno prilikama biraju i oblik reči da ih lepo slože ko keramičke ili lego kocke, da njihov razgovor ne bude neudoban, da govore plave reči, svetlozelene reči, rozikaste, ćilibar reči da biraju. Da ne upotrebljavaju bljutave i smrdljive reči. Da razlikuju otrovne od lekovitih reči. Badava. I taman ja u reči badava, kad ti upade onaj roditelj muškog pola, pa ti reče on meni: „Tako dakle, badavadžijo, ja te plaćam da učiš decu i savremeno da govore i da im pričaš priče valjane, a ti im neke reči, stare, izanđale, otrcane podvaljuješ“.
S njima da se prepirem, njemu da objasnim? Šta je trebalo da kažem umesto badava - bez naknade, besplatno, gratis? Vratim se zbog dece.Oni meni tako, ehej! Meni! Čeketalu. Znaju li oni ko sam ja? Ja imam poreklo, nisam tikva bez korena. Plemenita familija Čeketalo vuče korene iz davnina. Moj deda Čeketalo Lepinjar, rođen je u vodenici na Drini. Govorio je tiho i uspavljivao, kao vodenični kamen uz pevušenje čeketela na košu. E, zato su ga i prozvali Čeketalo. I otac mi je bio govorljiv. Umeo je fino da melje reči u parnom mlinu Roberta Grinmilera u Starom Sivcu. I sam sam radeći u mlinsko – pekarskoj industriji „Đorđe

Vodeničarević - Brašnjar“ d.d. razvijao taj božanski dar, sve dok me nisu proglasili za tehnološki višak. Zbog čega pitate? – Zbog mnogogovorljivosti. Od tada sam se i ja latio privatnog biznisa, prihvatio privatluka. Idem, pričam priče deci čiji roditelji nikad nemaju vremena da odrastu. Ali kome danas da pričaš. Zašto - za babino brašno. Idi, molim te. Čuli ste moj slučaj. Divna su deca, ali današnji roditelji, bože mili! Današnji roditelji su mnogo, mnogo matori. Nikad od njih više deca neće biti. A to je tako neveselo. Beznadežno, duboko, tužno.
Kad već mama i tata ne umeju više kao nekad da pričaju priče, što ne puste nas, specijalce, da uletimo u taj prostor pre sna, dečjeg, zdravog i nasmejanog! Gde ja uletim s Baš Čelikom, Zlatnom jabukom i devet paunica, Međedovićem, Markom Kraljevićem i ostalom družinom... Ma, tu ni Mastersi, ni Nindža kornjače, ni ostali crtaći nemaju šanse. Ja što vam kažem.
Ali badava, bez koristi, bez naknade, gratis, džaba. Dubio sam ja na trepavici, pa polomio zub – evo, vidi. Noge sam pretvorio u točkove, pa slomio trepavicu – vidi. Svašta probao. Gutao sam plamen, al prevreo, pa opekao jezik – e, evo...neću da vam pokažem jezik. Nije lepo, i mnogo je kažu dugačak. Zato sam ostao bez posla. Svašta sam pokušavao pa da privučem pažnju na priču. Ne vredi! Niko nikog danas ne sluša. Ej, hoćete li da vam pokažem kako se zakucavam u zid. Hoćete. Znam, to biste voleli. Da se ja zakucam, pa da priči bude kraj. Mušmule vam i gloginje pasirane, cvrc! Šipak vam nemarmeladisani! Ima da slušate priču, pa na spavanje, na spavanje! Ko ne ume da sanja, nek se javi, ima da ga naučim.
Meni su upravo oni roditelji zamerali što im svojom pričom decu ne uspavljujem, nego ih budim. Pa to sam mili moji baš i hteo! A to i deca žele. Ajde, pokažite mi dete koje voli da spava? Molim. Naravno, samo bube lenjivice vole da spavaju. Ja sam u stanju da održim decu budnom dok roditelji ne zaspu. Tako sam i shvatio svoj zadatak, ali, jok, roditelji misle da deca treba da spavaju, spavaju, spavaju. Ma nemoj!
Neću pa neću da me u krevet
strpaju ko vreću.
Nek vam je jasno
neću da spavam
još nije kasno.
Ne mogu da prihvatim
takvo stanje
da pola života straćim na spavanje.
Hoću priče, sveže, nove,
neću da spavam,
hoću prosto
da potonem u snove.
Vi naravno nećete da verujete, što biste uostalom verovali. Ko kome danas
uopšte veruje na reč? Časna reč: otpustili su me bez reči – zbog reči! U stvari, ne
zbog reči, nego zbog cele priče. A baš sam lepu priču te večeri odabrao:

„Nemušti jezik“. Znate tu priču? Prirodno da vam je poznata. Jeste da je malo jeziva, ali lepa, mudra i poučna.
Neko momče čuvalo goveda (jer šta bi drugo dete vašeg uzrasta radilo po našim narodnim pričama) pa spazi zmiju u plamenu. On joj spasi život a ona mu se zahvali kod ćaleta, zmijskog cara, i izradi da dobije nemušti jezik. Možeš misliti – mislite vi. Međutim, to je natprirodna moć da čovek razume šta govore tice i trave i sve što je na svetu. Takvim darom obdaren ali i upozoren da o tome nikome ne sme reći reč, jer će ovaj odmah umreti, ovaj dečak ubrzo postane jako bogat, jer ga čavke ili neke druge ptice u svom neobaveznom ćaskanju upute na zakopano blago koje on preda vlasniku livade na kojoj je on čuvao goveda, Gazda, budući pošten, vrati nebrojeno blago čobaninu, smatrajući da njemu pripada jer ga je on i pronašao, a naročito zato što je pošten i po duši postupio. Tu onda dođemo da se poštenje poštenjem uzvraća, što je u mnogim našim pričama i bajkama oduvek zastupljeno. Na pomen poštenja, roditelji su se već mrštili, gunđali nešto u stilu, kao: „To danas ne važi. Gluposti!„ i tako to. Ništa! Ne obazirući se na to nastavim lepo priču, a deca me sve, ko i vi sada, netremice gledaju. Posle već znate kako je sve bilo. Bivši čobanić, sada veliki gazda, da ne kažem biznismen, uživao je sa svojom ženom u blagostanju, a vodeći računa i da drugi dobro žive. I živeli bi tako do kraja života kao što u narodnim pričama biva, da se jednog dana ne desi sledeće:
Na Božić, reši gazda da poseti pastire koje je poštovao, valjda. Poštovao je, doduše i svoju prošlost. Tu nastane neko veliko pseće krvoproliće, jer su psi hteli da se udruže sa vukovima i da koristeći gužvu oko božićnog slavlja, izvrše genocid nad mirnim jagnjećim stadom. Pokolj je sprečio jedan stari olinjali pas, sa dva zuba u glavi, koji je mnogo poštovao svog gospodara. Sve je dakle u ovoj priči satkano od poštovanja i uvažavanja. Taj stari, dobri pas jedini je i preživeo, jer je gospodar, znajući nemušti jezik, naredio u besu da se svi ostali psi unište. Vraćajući se, tako ljutit kući, gospodar čuje razgovor konja i kobile – „Hajde brže, šta zaostaješ kobilo jedna“ – kaže konj.A ona mu otprilike odgovara: - „Lako je tebi, konju jedan, da se frajerišeš. Ti nosiš samo gospodara, a ja troje: gazdaricu, u njoj dete i u sebi ždrebe“. Tu ti naš gospodar iz one ljutine, pređe u potpuno drugo stanje – poče histerično da se smeje, ko lud na brašno. Onda žena, neka tvrdoglava gospodarica, navali da sazna čemu se smeje, kad ona, koliko se seća, nije ispričala nikakav vic. Gospodar, imajući u vidu šta mu je zmijski car rekao, normalno ne htede da otkrije u čemu je štos. Ali ne vredi, navali žena da sazna tajnu, pa bog. Ne odstupa, a poznato je da kad žena nešto reši, da to niko ne može da spreči. I tako, gospodar reši da joj prizna čemu se smejao, pa da umre, jer drugog rešenja nema. Iz praktičnih razloga, on odma legne u kovčeg. Kad, eto ti onog starog, dobrog psa sa samo dva zuba u glavi. Dođe do gazdinog kovčega, sedne uz uzglavlje i počne da plače gorko. Gazda ga pomiluje i naredi ženi da donese psu komadić hleba. Nije žena ni čestito spustila hleb, a odnekud dotrči jedan alapljivi petao i počne da kljuca hleb. Pas ga sav u suzama izgrdi na pasja kola – „Sram te bilo, tebi je do jela, dok naš gazda umire“ a petao mu, onako preko mrve, odgovori odsečno, ni krestom da zatrese: „I neka ga, neka umre kad je lud! U mene ima sto žena, a on nije vredan jednu da umiri“. To reče i nastavi mirno da kljuca, terajući kokoške koje su pokušale da se približe trpezi.

Čuvši to, naš gazda skoči iz kovčega, uze neku čvornatu batinu pa ti njome izdeveta, a možda i izdeseta ženu. I teko ti se žena smiri da nikad više ne zapita čemu se njen gospodar smejao.
Samo što sam završio priču deci, roditelj muškog pola poče od zadovoljstva da se ceri. „Oj Čeketalo dragi, ta ti valja. To je tako dobra priča, mudra, poučna, prelepa!“ - „Šta“, skoči kao oparena gospođa Centrifuga, „Čemu se ti smeješ, pa čemu se smeješ. – Ničemu. - Priznaj! – Ničemu, ženo. – Priznaj!“. I počne. Bogme, žestoka svađa. Videći šta se događa, ja pokupih svoje reči, jer to mi je sav alat i zanat, i pobegoh. I evo me sad među vama, bez posla! Gotovo da je opasno po život pričati priče. Možda jedino da se prekvalifikujem u putujućeg glumca? Da pripovedam deci u vrtićima, školama, gde stignem i dokle stignem. Ispričaću sam kako sam ostao bez posla. To je dovoljno. I usput izvedem nekoliko kerefeka koje sam naučio od jednog ražalovanog mađioničara. Hoćete da se zakucam u zid? Cvrc! Mušmule vam i gloginje pasirane!

kraj