Ovaj tematski niz zaista podseća na veslanje protiv struje – čim čovek prestane da vesla, odmah počne da biva nošen unazad... No, ništa zato – završismo na svu sreću neke neodgodive službene obaveze, pa eto prilike da iznova počnemo da participiramo.
Teoriju o banalnosti zla je u šestdesetim godinama prošlog veka proučavao američki socialni psiholog Stanley Milgram...
Izvinite, draga moja gospođo, ali zarad preciznosti moramo naglasiti da je uistinu maestralni
Stenli Milgram zapravo proučavao čovekovo potčinjavanje autoritetu, što ste, uostalom, i Vi sami ispravno naveli u Vašoj narednoj rečenici. Izvanredno značajno Milgramovo istraživanje, međutim, prikazalo je samo jednu stranu problematike čovekovog zla –
mehanizam povinovanja individue socijalno kredibilnom autoritetu.
Drugi, nipošto ne manje važan aspekt ovog problema – postojanje želje za nanošenjem bola – apsolutno nije bilo obuhvaćeno Milgramovim eksperimentom.
U ovom pitanju je mnogo značajniji danas gotovo potpuno prenebregnuti rezultat eksperimentalno-psihološkog istraživanja dr
Roberta A. Barona, koji je publikovan u kapitalnom delu „
Human Agression”, čija je pak suština sledeća. Ispitanici, muški studenti univerziteta, upoznali su se sa jednom osobom pre početka eksperimenta (što takođe predstavlja tzv. augmentirani deo eksperimenta). Pomenuta pomno odabrana osoba-saradnik u eksperimentu, potom je trebala da bude „žrtva” u eksperimentu o učenju u kojem su pogrešni odgovori takođe kažnjavani elektrošokovima.
Razlika u odnosu na Milgramov eksperiment sastojala se u tome što su neki od pravih ispitanika bili prethodno svesno iznervirani od osobe-saradnika koju su oni znali samo kao poznanika, a uz to su sami ispitanici odlučivali o jačini elektrošokova koji će biti davani, a koji su varirali od veoma blagih do izrazito jakih i potencijalno opšasnih. Uza sve to, polovina ispitanika je mogla da vidi „rezultat”na „meraču bola”, koji je grafički prikazivao koliko jake bolove trpi osoba koju oni ispituju.
U slučajevima kada ispitanici nisu dobijali povratnu informaciju sa „merača bola” oni koji su bili isprovocirani su uglavnom puštali jače šokove od onih koji su bili neutralni. Radikalne razlike su se, međutim, pokazale kod ispitanika koji su imali pristup „meraču bola”.
Oni koji su bili neutralni, koji prethodno nisu bili isprovocirani, smanjivali su jačinu struje čim bi dobili „informaciju” o bolovima „ispitanika”. Oni koji su bili isprovocirani su, naprotiv, pojačavali jačinu struje, očigledno želevši da nanesu bol osobi koja ih je prethodno isprovocirala, a „merač bola” koji im je pokazivao da u tome uspevaju, još ih je više motivisao!
Ovde treba naglasiti da
bolovi za koje su oni verovali da ih nanose „žrtvi” nisu bili u ma kakvoj racionalnoj srazmeri sa provokacijom počinjenom pre samog eksperimenta. Značaj ovog eksperimenta je u enormno značajnoj dopuni
Milgramovog postulata. On je, naime, na osnovu rezultata eksperimenta zaključio da kriterijum od presudnog značaja nije psihološki profil čoveka, već situacija u kojoj se on nalazi.
Milgram je, sledstveno, svu odgovornost prebacio na situaciju, prenebregavši činjenicu da čovek ima sposobnost da razmišlja i da po osnovu istog odlučuje o svojim postupcima.
shvatamo ono što smo uvek nejasno znali: zlo može biti pobeđeno jedino ljubavlju." (M. Scott Peck:Ljudi laži - nada u izlečenje zla u ljudima)
Pogrešno, gospođo!
Zlo može biti pobeđeno jedino razmišljanjem. Ta činjenica potvrđena je eksperimentalnim proverama
„Teorije odluke i odabira” Martina Fišbajna i Icaka Ajzena.
U osnovi, ova praktično potvrđena postavka ukazuje na to da su
bihejvioralne namere čoveka funkcije dveju stvari – vrednosnog stava date osobe prema određenom ponašanju i subjektivne norme te osobe o ponašanju o kome je reč. Pokušaću da ovo pojednostavim primerom. Pretpostavimo da imam bihejvioralnu nameru da se sutra venčam. Teorija kaže da je ova namera pod kontrolom svega dve zavisne varijable:
1. Moga stava prema činu venčanja (mislim li da je činjenica da ću se sutra venčati lepa ili ružna, dobra ili loša, korisna ili štetna);
2. Moje subjektivne norme o činu sutrašnjeg venčavanja (postojanje uverenja da će većina ljudi koji su meni važni u mom socijalnom okruženju verovati da ja treba ili ne treba da se sutra venčam).
Ovo je potpuno arbitraran primer, koji se može zameniti ma kojom drugom ljudskom radnjom – stavljanjem praznog lista hartije u štampač, ustajanjem da bi se popila kafa, preseljenjem na drugu adresu ili ubistvom mog komšije – ma koja radnja koju je moguće vrednosno kvantifikovati.
Formalno, ovaj postulat je formalno predstavljiv jednačinom:
BI = A actwl + SN W2
Pri čemu je:
BI = Bihejvioralna namera
Aact = vrednosni stav prema radnji (aktu) =
∑ Biei (
Bi = verovanje o radnji kao verovatnoća da je jedna radna u vezi sa drugim objektom;
ei = evaluativni aspekt Bi, stav ispitanika;
n = broj verovanja;
∑ suma skupa.
SN = subjektivna norma
w1 i w2 = regresiona težina
Ljubav nema sa razlikovanjem dobra i zla nikakve veze, budući da je i sama tek puka subjektivna norma.
Svako Zlo za neko ili nešto dobro.
Zaista, g. Timke? Objasnite mi onda, molim Vas, koje je dobro sadržano u faktičkom primeru zla, oličenom u deliberatnoj inciziji bajoneta u stomak nevinog stanovnika sela Kao Kaj u Vijetnamu od strane američkog rendžera, a zarad pribavljana informacije o potencijalnom obitavalištu pripadnika Vijetkonga:
Rendžer divljački muči nevinog seljaka, selo Kao Kaj, Vijetnam – 1968.
Voli li Bog i ispoljavanje ovog aspekta Njegove Ovčice, ili je faktički nemoćan da spreči Ovčicu Svoju u u manifestantnom činjenu zla? Štaviše: može li se pretpostaviti da je Bog potpuno ravnodušan spram činjenja Ovčice Njegove?
ali i dalje tvrdim da su Bibli i Timke jedna te ista osoba.
Dokaži svoju tvrdnju.
Veruj mi, znala bih da te popalim!
Verujte, jedino uz pomoć darovne ponude u obliku vepra na ražnju, kao primarne subjektivne komponente kognitivne norme vrlog g. Upravnika.
Eh, Kad bi svako kome je nešto zamereno, prestao da čačka po temama - brzo bi ovaj forum bio preimenovan u "Biblijevi monolozi"
Ne čačkajte mečku, česnejši. Da ne bi posle bilo „jao, jao, pa meni je stvarno žao”.
