Najlepši odlomci iz knjiga
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
"Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice."
Jelena, žena koje nema - Ivo Andrić
Jelena, žena koje nema - Ivo Andrić
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Hulio Kortasar: ŠKOLICE
Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slučajnošću, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima sto se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.
Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slučajnošću, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima sto se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Nikol Kraus - ISTORIJA LjUBAVI
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parčeta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu.
Neko vreme, nova osećanja stalno su se stvarala.
Želja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lančanu reakciju, stvarajući osećanje ozlojeđenosti sa jedne, i otuđenje i usamljenost sa druge strane. Moguće da je izvesno vrckanje bokovima označilo rađanje ekstaze; munja je izazvala prvi osećaj straha.
Suprotno logici, osećaj iznenađenja nije odmah rođen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguće da je najstariji osećaj na svetu - osećaj ganutosti. Kada su jednom počeli da osečaju, ljudi su želeli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osećanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: večno razočaranje u život kao takav, olakšanje zbog neočekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Čak i sada, sva moguća osećanja još ne postoje."
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parčeta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu.
Neko vreme, nova osećanja stalno su se stvarala.
Želja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lančanu reakciju, stvarajući osećanje ozlojeđenosti sa jedne, i otuđenje i usamljenost sa druge strane. Moguće da je izvesno vrckanje bokovima označilo rađanje ekstaze; munja je izazvala prvi osećaj straha.
Suprotno logici, osećaj iznenađenja nije odmah rođen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguće da je najstariji osećaj na svetu - osećaj ganutosti. Kada su jednom počeli da osečaju, ljudi su želeli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osećanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: večno razočaranje u život kao takav, olakšanje zbog neočekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Čak i sada, sva moguća osećanja još ne postoje."
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Sussana Tamaro – IDI KUDA TE SRCE VODI
Uzimali smo jedno drugom reč iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U životu svakog čoveka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurečni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primećuju, svi imaju neku lepu reč za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlači med.
Uzimali smo jedno drugom reč iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U životu svakog čoveka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurečni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primećuju, svi imaju neku lepu reč za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlači med.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Herman Hese - MAGIJA KNJIGE
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika
i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige « izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istreb-
ljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka
nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da
formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika
i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige « izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istreb-
ljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka
nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da
formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Marsel Prust - U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.
Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.
Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).
Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.
Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.
Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Herman Hese - SREĆAN JE KO UME DA VOLI
Od toga dana, sve što je nekada bilo važno, postalo je lažno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmišljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono što je u jednom trenutku moglo da joj pričini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i ćutljiv, uljudan i lud, bogat i siromašan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na različite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj služim; nije mogla da smisli želju koju s lakoćom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim više nego bilo koji muškarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, činili nemoguće da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srećan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srećan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Sada kad sam uživao u toj sreći i više nije bilo potrebe da bilo šta žrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noć ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao šta nije u redu, postigao sam više nego što sam u svojim najsmelijim snovima zamišljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao što sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Ako se to i dogodilo, bilo je slučajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu počela da leči i ublažava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam ženu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobično putovanje! Čim sam se udaljio, u meni je počela da gori stara vatra. Što sam se više udaljavao i što je više vremena prolazilo, sve me je više mučila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnošljiv i primorao me da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?...
Od toga dana, sve što je nekada bilo važno, postalo je lažno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmišljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono što je u jednom trenutku moglo da joj pričini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i ćutljiv, uljudan i lud, bogat i siromašan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na različite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj služim; nije mogla da smisli želju koju s lakoćom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim više nego bilo koji muškarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, činili nemoguće da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srećan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srećan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Sada kad sam uživao u toj sreći i više nije bilo potrebe da bilo šta žrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noć ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao šta nije u redu, postigao sam više nego što sam u svojim najsmelijim snovima zamišljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao što sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Ako se to i dogodilo, bilo je slučajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu počela da leči i ublažava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam ženu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobično putovanje! Čim sam se udaljio, u meni je počela da gori stara vatra. Što sam se više udaljavao i što je više vremena prolazilo, sve me je više mučila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnošljiv i primorao me da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?...
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Paulo Koeljo - "11 MINUTA"
Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne mogu sprečiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.
Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne mogu sprečiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Ivo Andrić -Gospođica
"Treba da naiđu dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan događaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hernije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpen-proletarijata i sitnog, gladnog građanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urođenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze međusobno, od rođenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Rađaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek prođe a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje uglađene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reci u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama a opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su građene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophođenja."
"Treba da naiđu dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan događaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hernije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpen-proletarijata i sitnog, gladnog građanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urođenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze međusobno, od rođenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Rađaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek prođe a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje uglađene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reci u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama a opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su građene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophođenja."
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Zoran Ćirić - GLEDAJ NA TO OVAKO
Gledaj na to ovako: Ja sam najbolja stvar koja ti se nikada nije dogodila, a ti si najbolja stvar koju sam ikada imao. Znam da izgleda loše, a tako i zvuči. Ali, ne mari. Ovo je poslednji put da smo poželeli najbolje za sebe. Sada barem znamo da je pogrešno pokušati samoubistvo u samoodbrani.
Gledaj na to ovako: Nikada nećeš saznati šta si propustila, i to je najbolje u celoj priči. Jer, istina je precenjena. Svako jednom, u trenutku nesmotrenosti, pomisli da ce sve ovo večito trajati; da će njegova ljubav ostati ista: jednostavna i čista. Zato budi pažljiva kada sledeći put nešto poželiš.
Gledaj na to ovako: Nema sećanjá osim onih koja smo sami izmislili, naknadno. Tek kada smo bili sigurni da se završilo ono za šta nikada nećemo priznati da je gotovo. I nema sile koja će učiniti da tvoje suze budu krupne kao rano sazrele trešnje, nema slike u kojoj nešto takvo kaplje po mojim položenim dlanovima. Bila si dete, pa si se tako i ponašala. Rukovanje maramicama prepusti meni, rekao sam ti, i svakako da pamtim kako si me pogledala – očima zakolutanim iznutra, a ipak izvan sebe od nekontrolisanog sjaja.
Gledaj na to ovako: Možeš pobeći sa mnom, ali ne možeš pobeći od onoga što drugi zovu “sudbina”. Gledaj na to ovako: Izašao sam iz sna i ušao u ubalavljeni jastuk, zario ruku negde ispod i izvukao bočicu za podizanje ravnoteže. Odbrojao sam uobičajeni broj pilula i nije mi trebalo mnogo da zgnječim mozgove dostavljača i onih koji prijavljuju pacove za deratizaciju. A onda sam ugledao kišu. Padala je kao da hoće da nas opere od amfetaminskih spustova. Možda sam se osećao bolje, ali ne želim da znam kako sam izgledao dok sam te tražio na zajedničkoj polovini kreveta. Ne, ne želim da znam šta sam učinio jer više nisam mlad.
Gledaj na to ovako: Imaš očev nos, imaš majčinu kosu; jagodice, vrat, obrve, usne, brada – takođe su od sorte nalik njihovoj. Ali, imaš moju dušu. Tužna je kao vojnička truba koja nema za koga da odsvira poslednje ura. Možda bi pomoglo da dobro provetriš spavaću sobu na spratu, kada ispratiš goste sa svećom i šampanjcem u rukama. Pala si na mom testu jer sam odmah shvatio da si najbolja.
Gledaj na to ovako: Ja sam najbolja stvar koja ti se nikada nije dogodila, a ti si najbolja stvar koju sam ikada imao. Znam da izgleda loše, a tako i zvuči. Ali, ne mari. Ovo je poslednji put da smo poželeli najbolje za sebe. Sada barem znamo da je pogrešno pokušati samoubistvo u samoodbrani.
Gledaj na to ovako: Nikada nećeš saznati šta si propustila, i to je najbolje u celoj priči. Jer, istina je precenjena. Svako jednom, u trenutku nesmotrenosti, pomisli da ce sve ovo večito trajati; da će njegova ljubav ostati ista: jednostavna i čista. Zato budi pažljiva kada sledeći put nešto poželiš.
Gledaj na to ovako: Nema sećanjá osim onih koja smo sami izmislili, naknadno. Tek kada smo bili sigurni da se završilo ono za šta nikada nećemo priznati da je gotovo. I nema sile koja će učiniti da tvoje suze budu krupne kao rano sazrele trešnje, nema slike u kojoj nešto takvo kaplje po mojim položenim dlanovima. Bila si dete, pa si se tako i ponašala. Rukovanje maramicama prepusti meni, rekao sam ti, i svakako da pamtim kako si me pogledala – očima zakolutanim iznutra, a ipak izvan sebe od nekontrolisanog sjaja.
Gledaj na to ovako: Možeš pobeći sa mnom, ali ne možeš pobeći od onoga što drugi zovu “sudbina”. Gledaj na to ovako: Izašao sam iz sna i ušao u ubalavljeni jastuk, zario ruku negde ispod i izvukao bočicu za podizanje ravnoteže. Odbrojao sam uobičajeni broj pilula i nije mi trebalo mnogo da zgnječim mozgove dostavljača i onih koji prijavljuju pacove za deratizaciju. A onda sam ugledao kišu. Padala je kao da hoće da nas opere od amfetaminskih spustova. Možda sam se osećao bolje, ali ne želim da znam kako sam izgledao dok sam te tražio na zajedničkoj polovini kreveta. Ne, ne želim da znam šta sam učinio jer više nisam mlad.
Gledaj na to ovako: Imaš očev nos, imaš majčinu kosu; jagodice, vrat, obrve, usne, brada – takođe su od sorte nalik njihovoj. Ali, imaš moju dušu. Tužna je kao vojnička truba koja nema za koga da odsvira poslednje ura. Možda bi pomoglo da dobro provetriš spavaću sobu na spratu, kada ispratiš goste sa svećom i šampanjcem u rukama. Pala si na mom testu jer sam odmah shvatio da si najbolja.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Kristijan Grendal - U OKTOBRU
Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Zorica Sentić - MALA NIŠTA BEZNAČAJNE SITNICE
Zadovoljstvo : To je sok od isceđene sreće.
Sreća : Skup beskonačnog broja malih ništa
Mala ništa :
Jedna mirisna ruža. Osmeh deteta. Jedno zdravo u prolazu. Kafa u krevetu. Jedno jutarnje milovanje. Buđenje. Zbunjiv, nespretan, brz poljubac. Prijateljsko pismo. Jedno drugo ljubavno. Jedna kišna suza. Promašena pesma. Sveća koju palimo. Jedna druga, koju gasimo. Jedno Ne za jedno Da. Požutela slika. Jedan telefonski razgovor. Jedna istinita bajka. Jedan kamenčić, čudna uspomena. Jedan lastavičji prelet. Jedna opomena. Jedno vruće-kuvano vino sa karanfilićem. Stara pesma na harmonici. Jedan izdah između bezobrazne reči. Pramen kose. To jedno nežno jutro. Rana Zora. Noć bez kraja. Slanina i jaja. Isti san. Jedna bombona, mentol. Draž drhtanja. Mali deholte… Strasna zanesenost. Svadba starog prijatelja. Zaboravljena ljubav. Požutela razglednica. Tegla s medom i flašica puna snega. Tvoje večito pitanje: - Gde ode njegova bela boja…? Jedno klizanje. Tvoje ćutanje. Jedna epizoda serije na TV-u. Nezavršen roman. Zvuk violine na staroj ploči. Golub pismonoša. Tvoja nečujna muzika, moja nevidljiva krila. Naša tajna bajka. Tvoja želja, moja pesma. Igra karata. Svađa puna "volim te". Jedna oproštena greška. Malo soli zaboravljenog. Jedna kašicica meda u šolji mleka. Čaša rozea… Čaša crnog vina i kap koja prekipi. Karmin na košulji. Jedna kockica čokolade i jedan buket ljubičastih ruža. Jedna omiljena knjiga. Flaša neotvorenog šampanjca. Jedna napukla šolja. Jedan egiptski kip. Okret na biciklu. Prvi poljubac u bioskopu i moj ljuti tata. Pozlaćena para ispod jastuka ...Kaktus koji raste, na koji si se ubo... Oh, kako si vrisnuo! Neispunjeno obećanje. Prolaz preko zabranjenih staza. Neostvarene reči koje bole. Tvoja olovka koja piše samo istinu… Tajni, crveni, jedan jedini poljubac, jednog 31. decembra... Jedan odlazak. Jedan povratak. Prekid struje, jer nisi platio račun. Popodne na plaži gde smo izgoreli. Ljuti sosovi. Stara teta pokojna. Večere ispred TV-a … Neslana supa. Kašnjenje vozova, izmišljeni razlozi. Jedna suza. Prijatelji, neprijatelji. Pismo loše napisano, koje nisi razumeo. Luda ideja da ti poklonim kompas. Putovanje u Veneciju i gondolijer koji nije hteo da nam naplati. Tvoja večita ljubomora. Probušena guma, rezervna zaboravljena. Plavi suncokret koji više nije žut. Zapušen lavabo. Samo si rekao: "Ma, nije to ništa… baš ništa, sitnica…" i proveo si celu nedelju, uzalud…u ponedeljak si zvao majstora. Sećaš se kako nismo mogli da nađemo kravatu, a imao si sastanak sa bankarom… mislio si da će ga tvoja kravata impresionirati. Naljutio si se zbog neopeglane košulje. Klavir je bio raštimovan. Nisi se oporavio od gripa… tri dana. Jedan promašen sastanak. Odmor na Korzici. Sto od formike koji je još uvek u podrumu. Slike na kojima si video bubamare. Harmonika koja nikada neće sama svirati. Smejanje bez razloga. Bačene papuče. Neplanirano poslepodnevno spavanje kod tvoje mame... i tvoja tri ‘’volim te’’…moje tri tačkice... i naša večita brbljiva tišina.
I dnevnik sa slikama južne Francuske, koji nikada nisi našao... u kome si napisao velikim, crvenim i debelim slovima: " …tri tačkice, da ne zaboravim da joj kažem da je volim cele godine, a ne samo prvog maja."
I ona stara školska sveska koju sam sada pronašla, u kojoj su spavale mnoge od ovih reči, nabačene jednog prvog maja 1968, moje prve godine u Francuskoj. Sa naslovom "beznačajne sitnice " ili mala ništa …
Zadovoljstvo : To je sok od isceđene sreće.
Sreća : Skup beskonačnog broja malih ništa
Mala ništa :
Jedna mirisna ruža. Osmeh deteta. Jedno zdravo u prolazu. Kafa u krevetu. Jedno jutarnje milovanje. Buđenje. Zbunjiv, nespretan, brz poljubac. Prijateljsko pismo. Jedno drugo ljubavno. Jedna kišna suza. Promašena pesma. Sveća koju palimo. Jedna druga, koju gasimo. Jedno Ne za jedno Da. Požutela slika. Jedan telefonski razgovor. Jedna istinita bajka. Jedan kamenčić, čudna uspomena. Jedan lastavičji prelet. Jedna opomena. Jedno vruće-kuvano vino sa karanfilićem. Stara pesma na harmonici. Jedan izdah između bezobrazne reči. Pramen kose. To jedno nežno jutro. Rana Zora. Noć bez kraja. Slanina i jaja. Isti san. Jedna bombona, mentol. Draž drhtanja. Mali deholte… Strasna zanesenost. Svadba starog prijatelja. Zaboravljena ljubav. Požutela razglednica. Tegla s medom i flašica puna snega. Tvoje večito pitanje: - Gde ode njegova bela boja…? Jedno klizanje. Tvoje ćutanje. Jedna epizoda serije na TV-u. Nezavršen roman. Zvuk violine na staroj ploči. Golub pismonoša. Tvoja nečujna muzika, moja nevidljiva krila. Naša tajna bajka. Tvoja želja, moja pesma. Igra karata. Svađa puna "volim te". Jedna oproštena greška. Malo soli zaboravljenog. Jedna kašicica meda u šolji mleka. Čaša rozea… Čaša crnog vina i kap koja prekipi. Karmin na košulji. Jedna kockica čokolade i jedan buket ljubičastih ruža. Jedna omiljena knjiga. Flaša neotvorenog šampanjca. Jedna napukla šolja. Jedan egiptski kip. Okret na biciklu. Prvi poljubac u bioskopu i moj ljuti tata. Pozlaćena para ispod jastuka ...Kaktus koji raste, na koji si se ubo... Oh, kako si vrisnuo! Neispunjeno obećanje. Prolaz preko zabranjenih staza. Neostvarene reči koje bole. Tvoja olovka koja piše samo istinu… Tajni, crveni, jedan jedini poljubac, jednog 31. decembra... Jedan odlazak. Jedan povratak. Prekid struje, jer nisi platio račun. Popodne na plaži gde smo izgoreli. Ljuti sosovi. Stara teta pokojna. Večere ispred TV-a … Neslana supa. Kašnjenje vozova, izmišljeni razlozi. Jedna suza. Prijatelji, neprijatelji. Pismo loše napisano, koje nisi razumeo. Luda ideja da ti poklonim kompas. Putovanje u Veneciju i gondolijer koji nije hteo da nam naplati. Tvoja večita ljubomora. Probušena guma, rezervna zaboravljena. Plavi suncokret koji više nije žut. Zapušen lavabo. Samo si rekao: "Ma, nije to ništa… baš ništa, sitnica…" i proveo si celu nedelju, uzalud…u ponedeljak si zvao majstora. Sećaš se kako nismo mogli da nađemo kravatu, a imao si sastanak sa bankarom… mislio si da će ga tvoja kravata impresionirati. Naljutio si se zbog neopeglane košulje. Klavir je bio raštimovan. Nisi se oporavio od gripa… tri dana. Jedan promašen sastanak. Odmor na Korzici. Sto od formike koji je još uvek u podrumu. Slike na kojima si video bubamare. Harmonika koja nikada neće sama svirati. Smejanje bez razloga. Bačene papuče. Neplanirano poslepodnevno spavanje kod tvoje mame... i tvoja tri ‘’volim te’’…moje tri tačkice... i naša večita brbljiva tišina.
I dnevnik sa slikama južne Francuske, koji nikada nisi našao... u kome si napisao velikim, crvenim i debelim slovima: " …tri tačkice, da ne zaboravim da joj kažem da je volim cele godine, a ne samo prvog maja."
I ona stara školska sveska koju sam sada pronašla, u kojoj su spavale mnoge od ovih reči, nabačene jednog prvog maja 1968, moje prve godine u Francuskoj. Sa naslovom "beznačajne sitnice " ili mala ništa …
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Ricard Bah - MOST PREKO VEČNOSTI
Ričarde, moj dragoceni prijatelju, ovo ti kažem blago, čak nežno s ljubavlju. Ti blagi tonovi ne prikrivaju bes, oni su stvarni. Nema optužbi, okrivljivanja ili grešaka. Jednostavno pokušavam da razumem i ublažim bol. Ističem ono što sam primorana da prihvatim: da ti i ja nećemo nikada doživeti razvoj, a još manje veličanstvenu vezu izraslu do punog procvata.
Osećala sam da ako je išta u mom životu zasluživalo napuštanje svih prethodno ustanovljenih šablona, i prevazilaženja svih poznatih granica, onda je to bila ova veza. Pretpostavljam da bi trebalo da se osećam poniženo zbog svega što sam uradila da bi ona uspela . Umesto toga, ja sam ponosna na sebe i drago mi je što sam prepoznala retku i lepu priliku koju smo imali, i da sam joj pružila sve što sam mogla u najčistijem i najuzvišenijem smislu da bih je očuvala. Sada me to teši. U ovom za mene veoma bolnom trenutku, priznajem da ne znam šta bih još mogla da učinim da bih nas odvela u prelepu budućnost koju smo mogli da imamo.
Uprkos bolu, srećna sam što sam te upoznala na ovako divan način, i uvek ću ceniti ono vreme koje smo proveli zajedno. Sazrevala sam sa tobom, i mnogo toga naučila od tebe, a znam da sam i ja tebi mnogo dobra donela. Oboje smo bolji ljudi zahvaljujuci tome što smo dotakli jedno drugo.
U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje druge strane; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava i svaka strana gubi i delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i parališe drugu.
Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ućutkana.
Ja sam još uvek tvoj prijatelj kao što znam da si i ti moj. Šaljem ovo pismo srca punog duboke i nežne ljubavi i ogromnog poštovanja koje gajim prema tebi , kao i sa iskrenom tugom što je prilika koja je toliko obećavala, tako retka i tako lepa, morala da bude propuštena
Ričarde, moj dragoceni prijatelju, ovo ti kažem blago, čak nežno s ljubavlju. Ti blagi tonovi ne prikrivaju bes, oni su stvarni. Nema optužbi, okrivljivanja ili grešaka. Jednostavno pokušavam da razumem i ublažim bol. Ističem ono što sam primorana da prihvatim: da ti i ja nećemo nikada doživeti razvoj, a još manje veličanstvenu vezu izraslu do punog procvata.
Osećala sam da ako je išta u mom životu zasluživalo napuštanje svih prethodno ustanovljenih šablona, i prevazilaženja svih poznatih granica, onda je to bila ova veza. Pretpostavljam da bi trebalo da se osećam poniženo zbog svega što sam uradila da bi ona uspela . Umesto toga, ja sam ponosna na sebe i drago mi je što sam prepoznala retku i lepu priliku koju smo imali, i da sam joj pružila sve što sam mogla u najčistijem i najuzvišenijem smislu da bih je očuvala. Sada me to teši. U ovom za mene veoma bolnom trenutku, priznajem da ne znam šta bih još mogla da učinim da bih nas odvela u prelepu budućnost koju smo mogli da imamo.
Uprkos bolu, srećna sam što sam te upoznala na ovako divan način, i uvek ću ceniti ono vreme koje smo proveli zajedno. Sazrevala sam sa tobom, i mnogo toga naučila od tebe, a znam da sam i ja tebi mnogo dobra donela. Oboje smo bolji ljudi zahvaljujuci tome što smo dotakli jedno drugo.
U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje druge strane; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava i svaka strana gubi i delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i parališe drugu.
Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ućutkana.
Ja sam još uvek tvoj prijatelj kao što znam da si i ti moj. Šaljem ovo pismo srca punog duboke i nežne ljubavi i ogromnog poštovanja koje gajim prema tebi , kao i sa iskrenom tugom što je prilika koja je toliko obećavala, tako retka i tako lepa, morala da bude propuštena
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
LEŠEK KOLAKOVSKI: Ključ nebeski - Valaam ili Problem objektivne krivice
Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po naređenju Božjem u važnom državnom pitanju, a putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi. Aliti učini istovremeno da anđeo sa mačem velikim vidljiv bejaše samo magarici – što se, uostalom, ne jednom dešava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu:
– Zašto me biješ?
Valaam, ne čudeći se posebno zbog njena govora, jer se u ta vremena događahu i daleko veća čuda, gnevno ogovori:
– Ti mi se rugaš! Šteta što nemam mača, jer bih te posekao.
Bog ipak, koji govoraše prostim ustima pokorne životinje, dosta dugo ne reče jahaču o čemu se, u stvari, radi i prepiraše se s Valaamom koji beše prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i učini anđela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah shvati situaciju. Anđeo pak skoči odmah na njega sa grdnjama.
– Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica – vikaše – spasla ti je život, jer da je nastavila put, bez milosti bih te raspolutio ovim sečivom, a nju bih ostavio u životu.
– Ali, milostivi Gospodine – braniše se Valaam – nisam te video jer mi se nisi pokazao.
– Ne pitam te da li si me video ili nisi – vikaše anđeo lupajući nogama – pitam te zašto si tukao nevinu životinju?
– Ali, Gospodine – govoraše Valaam zamuckujući – tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na mome mestu tako postupio.
– Ne svaljuj krivicu na „svakoga” – grmnu anđeo – reč je o tebi, a ne o „svakom”. Protivila ti se jer sam joj ja naredio, a ti, bijući je, usprotivio si se meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji me je poslao, a koji je još viši pretpostavljeni.
– Ali, dostojni, poštovani, veleuvažni Gospodine – zaječa Valaam – ta nisam te video, pa kako sam mogao...
– Opet zaobilaziš stvar – prekide ga anđeo frkćući od ljutine. – Svi ste vi isti. Svaki greši i govori da „nije znao”; trebalo bi pakao lokotom zaključati kad bi se uzimala u obzir takva izvlačenja. Zgrešio si objektivno, razumeš? Objektivno si se suprotstavio Bogu.
– Razumem – reče tužno Valaam, već pokoran. Stajaše na putu mali, debeo, nesrećan, i brisaše znoj s ćelave glave. – Sada već dobro razumem. Ja sam objektivni grešnik, prema tome, uopšte sam grešnik. Zgrešio sam jednom jer te nisam video. Zgrešio sam drugi put jer sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam treći put jer sam hteo da jašem dalje, uprkos Božjoj zabrani. Zgrešio sam četvrti put jer sam se sa tobom svađao. Ja sam posuda greha, gmaz nečisti, za koga bi i pakao bio blagoslov. Zgreših veoma, Gospodine. Imaj mislosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete plahovitosti.
– Hajd’, dobro, prestani da se pravdaš – frknu anđeo, ali već mirno, odobrovoljen. – Putuj sad dalje.
– Na koju stranu, Gospodine? – upita Valaam.
– Na istu na koju si i krenuo – odgovori anđeo.
Valaam jauknu i zajeca.
– Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine.
– Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ dalje – odgovori anđeo.
– Pa zašto si me zadržavao, Godspodine?
– Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako hteo.
Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja polazeći promumla:
– Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja, moj gospodar je podneo samo moralnu neprijatnost, a mene još uvek bole leđa.
A zatim se polako udalji zajedno sa jahačem.
Naravoučenijâ u ovoj priči ima mnogo, ali nećemo sva navesti. Vredno je napomenuti, ovo u slučaju da se anđeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio magaricu koja bi sigurno poslušno skrenula s puta. Ali tada ne bi sigurno imao prilike za zaslugu – jer kakva je to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je zaobići nevidljivu, a on baš to nije hteo da učini.
Naravoučenije prvo: ne omalovažavaj glas stoke, jer ona često zna bolje.
Naravoučenije drugo: neznanje je greh, i pravdajući se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim gresima.
Naravoučenije treće: u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apsolutnim razumom.
Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice neće nas osloboditi čak ni Gospod Bog.
Naravoučenije peto: to su posledice kada se dvoje ponašaju racionalno, ali kad svako ima druge stvarne premise.
Naravoučenije šesto: takav je život.
Lešek Kolakovski: „Ključ nebeski - Razgovori sa Đavolom”, Beograd : BIGZ. - 1990, str. 31 – 33.
Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po naređenju Božjem u važnom državnom pitanju, a putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi. Aliti učini istovremeno da anđeo sa mačem velikim vidljiv bejaše samo magarici – što se, uostalom, ne jednom dešava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu:
– Zašto me biješ?
Valaam, ne čudeći se posebno zbog njena govora, jer se u ta vremena događahu i daleko veća čuda, gnevno ogovori:
– Ti mi se rugaš! Šteta što nemam mača, jer bih te posekao.
Bog ipak, koji govoraše prostim ustima pokorne životinje, dosta dugo ne reče jahaču o čemu se, u stvari, radi i prepiraše se s Valaamom koji beše prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i učini anđela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah shvati situaciju. Anđeo pak skoči odmah na njega sa grdnjama.
– Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica – vikaše – spasla ti je život, jer da je nastavila put, bez milosti bih te raspolutio ovim sečivom, a nju bih ostavio u životu.
– Ali, milostivi Gospodine – braniše se Valaam – nisam te video jer mi se nisi pokazao.
– Ne pitam te da li si me video ili nisi – vikaše anđeo lupajući nogama – pitam te zašto si tukao nevinu životinju?
– Ali, Gospodine – govoraše Valaam zamuckujući – tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na mome mestu tako postupio.
– Ne svaljuj krivicu na „svakoga” – grmnu anđeo – reč je o tebi, a ne o „svakom”. Protivila ti se jer sam joj ja naredio, a ti, bijući je, usprotivio si se meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji me je poslao, a koji je još viši pretpostavljeni.
– Ali, dostojni, poštovani, veleuvažni Gospodine – zaječa Valaam – ta nisam te video, pa kako sam mogao...
– Opet zaobilaziš stvar – prekide ga anđeo frkćući od ljutine. – Svi ste vi isti. Svaki greši i govori da „nije znao”; trebalo bi pakao lokotom zaključati kad bi se uzimala u obzir takva izvlačenja. Zgrešio si objektivno, razumeš? Objektivno si se suprotstavio Bogu.
– Razumem – reče tužno Valaam, već pokoran. Stajaše na putu mali, debeo, nesrećan, i brisaše znoj s ćelave glave. – Sada već dobro razumem. Ja sam objektivni grešnik, prema tome, uopšte sam grešnik. Zgrešio sam jednom jer te nisam video. Zgrešio sam drugi put jer sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam treći put jer sam hteo da jašem dalje, uprkos Božjoj zabrani. Zgrešio sam četvrti put jer sam se sa tobom svađao. Ja sam posuda greha, gmaz nečisti, za koga bi i pakao bio blagoslov. Zgreših veoma, Gospodine. Imaj mislosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete plahovitosti.
– Hajd’, dobro, prestani da se pravdaš – frknu anđeo, ali već mirno, odobrovoljen. – Putuj sad dalje.
– Na koju stranu, Gospodine? – upita Valaam.
– Na istu na koju si i krenuo – odgovori anđeo.
Valaam jauknu i zajeca.
– Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine.
– Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ dalje – odgovori anđeo.
– Pa zašto si me zadržavao, Godspodine?
– Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako hteo.
Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja polazeći promumla:
– Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja, moj gospodar je podneo samo moralnu neprijatnost, a mene još uvek bole leđa.
A zatim se polako udalji zajedno sa jahačem.
Naravoučenijâ u ovoj priči ima mnogo, ali nećemo sva navesti. Vredno je napomenuti, ovo u slučaju da se anđeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio magaricu koja bi sigurno poslušno skrenula s puta. Ali tada ne bi sigurno imao prilike za zaslugu – jer kakva je to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je zaobići nevidljivu, a on baš to nije hteo da učini.
Naravoučenije prvo: ne omalovažavaj glas stoke, jer ona često zna bolje.
Naravoučenije drugo: neznanje je greh, i pravdajući se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim gresima.
Naravoučenije treće: u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apsolutnim razumom.
Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice neće nas osloboditi čak ni Gospod Bog.
Naravoučenije peto: to su posledice kada se dvoje ponašaju racionalno, ali kad svako ima druge stvarne premise.
Naravoučenije šesto: takav je život.
Lešek Kolakovski: „Ključ nebeski - Razgovori sa Đavolom”, Beograd : BIGZ. - 1990, str. 31 – 33.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Ernesto Sabato - OTPOR
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvri uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaze našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspele da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U razlicitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvri uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaze našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspele da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U razlicitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Gi de Mopasan - GOSPOĐA ERME
Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.
Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.
Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.
Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Gorica Nešović i Jelica Greganović - PRIČI NIKAD KRAJA
Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna…a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim „Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?“ Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna…Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali…natalitet bi još drastičnije padao.
Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe…
Onda porodjaji…vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop…sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) …e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : „Zaboravi!“…Zaboravila.
E, onda donesete kući bebu… U bolnici sve to nekako drugačije ide…kod kuće počinje prava priča… Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa…Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika…Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla…romantika je pukla kao balon od sapunice…Auuu…Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji…
Tu negde počinje doba nespavanja…bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada…grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema…I tako tri bebe, jedna za drugom… Živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.
Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu sveta. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi…temperatura 67 stepeni, kao u Švedskoj sauni… Lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici…ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno… Kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem…da šampon ne udje u oči, da beba ne viri previše iz vode…a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka…ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… Prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde… Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… Ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… Ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš…ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda…rukavice, one male… Čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… A kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… Prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… Doba puževa.
Posle toga stiže vreme mobilnosti… Tek tu počinje zabava… Pet godina nisam ni jela ljudski…niti se opustila. Taman nešto počnem, kad neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… Padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa vuci!… Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… U sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao andjeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.
Kasnije dolazi vreme igračaka…cela kuća se pretvara u poligon… Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… U foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… Izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah…Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… Celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… Naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena…sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…
Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda… Ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti… A onda drama… Uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rodjendan… Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.
Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda… Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas… Odlazak na more, kao emigracija… Nosi se sve, sve je neophodno… Cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što postoji… Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u ta doba odrastanja… Imali smo premalo ruku.
Sad smo porasli… Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš… Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih… Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba… Žao nam da ga menjamo… A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš… Samo jurcaju.
Ako je ovaj tekst slušao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase.
Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna…a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim „Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?“ Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna…Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali…natalitet bi još drastičnije padao.
Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe…
Onda porodjaji…vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop…sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) …e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : „Zaboravi!“…Zaboravila.
E, onda donesete kući bebu… U bolnici sve to nekako drugačije ide…kod kuće počinje prava priča… Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa…Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika…Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla…romantika je pukla kao balon od sapunice…Auuu…Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji…
Tu negde počinje doba nespavanja…bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada…grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema…I tako tri bebe, jedna za drugom… Živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.
Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu sveta. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi…temperatura 67 stepeni, kao u Švedskoj sauni… Lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici…ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno… Kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem…da šampon ne udje u oči, da beba ne viri previše iz vode…a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka…ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… Prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde… Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… Ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… Ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš…ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda…rukavice, one male… Čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… A kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… Prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… Doba puževa.
Posle toga stiže vreme mobilnosti… Tek tu počinje zabava… Pet godina nisam ni jela ljudski…niti se opustila. Taman nešto počnem, kad neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… Padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa vuci!… Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… U sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao andjeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.
Kasnije dolazi vreme igračaka…cela kuća se pretvara u poligon… Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… U foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… Izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah…Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… Celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… Naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena…sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…
Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda… Ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti… A onda drama… Uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rodjendan… Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.
Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda… Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas… Odlazak na more, kao emigracija… Nosi se sve, sve je neophodno… Cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što postoji… Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u ta doba odrastanja… Imali smo premalo ruku.
Sad smo porasli… Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš… Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih… Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba… Žao nam da ga menjamo… A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš… Samo jurcaju.
Ako je ovaj tekst slušao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Lucije Anej Seneka: AD LUCILIUM EPISTULE MORALES – Epistula I
Postupi ovako, moj Lucilije: spasi se samom sebi i sabiraj i čuvaj svoje vreme; ono ti je dosad oduzimano ili kradeno, ili ti je ono samo izmicalo. Budi uveren da stvar stoji onako kako ti ja pišem: neki nam se časovi otimaju, neki potajno grabe, a neki nam sami iščezavaju. Ipak je najsramotniji gubitak vremena onaj koji se dešava zbog nemarnosti: i ako htedneš da stvar tačnije posmotriš, videćeš da najveći deo života izmiče ljudima koji zlo rade, velik deo onima koji ništa ne rade, a ceo život onima koji svagda rade nešto drugo nego što bi trebalo.
Koga mi možeš pomenuti ko neku vrednost pripisuje vremenu, ko ceni dan, ko uviđa da on svakodnevno umire? Jer u tome se veoma varamo što smrt očekujemo kao nešto buduće: velik deo nje već je prošao; sve što od našega života leži za nama, to smrt već drži u svojim rukama.
Prema tome, moj Lucilije, čini onako kao što mi pišeš da činiš: sve svoje časove drži povezane; na taj način manje ćeš zavisiti od sutrašnjega dana ako si na današnji dan stavio ruku. Dok se život odlaže i pomera, u tome on i prolazi. Sve je, moj Lucilije, tuđa imovina, a samo je vreme naše. Samo ovu, ka bekstvu sklonu i klizavu stvar dala nam je priroda u našu sopstvenost, pa ipak nas iz nje može proterati ko god hoće. I tolika je ludost ljudi u tome što dopuštaju da im se u dug uračunavaju sitne i bezvrednosne stvari, lako naknadljive, a niko ne misli da je išta dužan kad je dobio vreme, a ovo je ipak jedina stvar koju ni zahvalan čovek ne može da vrati.
Ti ćeš možda pitati šta radim ja, koji ti dajem ove pouke. Ja ću ti sasvim otvoreno priznati: radim ono što radi raskošan, ali brižljiv čovek; račun o mojim izdacima slaže se. Ne mogu reći da ništa ne gubim, ali mogu reći šta gubim i zašto i kako. Mogu navesti uzroke moga siromaštva. Ali se meni dešava kao i većini onih koji su bez svoje krivice dospeli u oskudicu: svi im opraštaju, ali im niko ne pomaže. Ja ne smatram za siromaha onoga kome je dovoljno i ono malo što mu je preostalo. Ti ipak, radije čuvaj svoje i počni na vreme. Jer, kao što su mislili naši dedovi, „dockan je štedeti kad se stigne do dna”. Jer ne samo ono što je najsitnije, nego i ono što je najlošije, ostaje na dnu.
Ostaj mi u zdravlju!
Postupi ovako, moj Lucilije: spasi se samom sebi i sabiraj i čuvaj svoje vreme; ono ti je dosad oduzimano ili kradeno, ili ti je ono samo izmicalo. Budi uveren da stvar stoji onako kako ti ja pišem: neki nam se časovi otimaju, neki potajno grabe, a neki nam sami iščezavaju. Ipak je najsramotniji gubitak vremena onaj koji se dešava zbog nemarnosti: i ako htedneš da stvar tačnije posmotriš, videćeš da najveći deo života izmiče ljudima koji zlo rade, velik deo onima koji ništa ne rade, a ceo život onima koji svagda rade nešto drugo nego što bi trebalo.
Koga mi možeš pomenuti ko neku vrednost pripisuje vremenu, ko ceni dan, ko uviđa da on svakodnevno umire? Jer u tome se veoma varamo što smrt očekujemo kao nešto buduće: velik deo nje već je prošao; sve što od našega života leži za nama, to smrt već drži u svojim rukama.
Prema tome, moj Lucilije, čini onako kao što mi pišeš da činiš: sve svoje časove drži povezane; na taj način manje ćeš zavisiti od sutrašnjega dana ako si na današnji dan stavio ruku. Dok se život odlaže i pomera, u tome on i prolazi. Sve je, moj Lucilije, tuđa imovina, a samo je vreme naše. Samo ovu, ka bekstvu sklonu i klizavu stvar dala nam je priroda u našu sopstvenost, pa ipak nas iz nje može proterati ko god hoće. I tolika je ludost ljudi u tome što dopuštaju da im se u dug uračunavaju sitne i bezvrednosne stvari, lako naknadljive, a niko ne misli da je išta dužan kad je dobio vreme, a ovo je ipak jedina stvar koju ni zahvalan čovek ne može da vrati.
Ti ćeš možda pitati šta radim ja, koji ti dajem ove pouke. Ja ću ti sasvim otvoreno priznati: radim ono što radi raskošan, ali brižljiv čovek; račun o mojim izdacima slaže se. Ne mogu reći da ništa ne gubim, ali mogu reći šta gubim i zašto i kako. Mogu navesti uzroke moga siromaštva. Ali se meni dešava kao i većini onih koji su bez svoje krivice dospeli u oskudicu: svi im opraštaju, ali im niko ne pomaže. Ja ne smatram za siromaha onoga kome je dovoljno i ono malo što mu je preostalo. Ti ipak, radije čuvaj svoje i počni na vreme. Jer, kao što su mislili naši dedovi, „dockan je štedeti kad se stigne do dna”. Jer ne samo ono što je najsitnije, nego i ono što je najlošije, ostaje na dnu.
Ostaj mi u zdravlju!
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Sara Kejn: ŽUDNJA
Želim da se igramo žmurke i da ti poklonim svoju odeću i kažem da mi se sviđaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupaš i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i držim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedeš moju porciju i da se nađemo kod Rudija i pričamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slušaš i da gledamo sjajne filmove i da gledamo očajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografišem dok spavaš i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti kradeš cigarete i nikad ne možeš da nađeš šibicu i da ti pričam o TV programu od prošle noći i da te vodim kod očnog lekara i ne smejem se tvojim šalama i da te želim ujutru ali te puštam da spavaš još malo i da ljubim tvoja leđa i milujem ti kožu i kažem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oči tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepeništu pušeći dok tvoj komšija ne dođe kući i da sedim na stepeništu pušeći dok ti ne dođeš kući i da se brinem kad kasniš i obradujem kad stigneš ranije i da ti poklonim suncokrete i dođem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostiš i da gledam tvoje slike i želim da si oduvek bila tu i da čujem tvoj glas u svom uhu i osećam tvoju kožu na svojoj koži i da se uplašim kad pobesniš i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa očešljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kažem da izgledaš divno i da te smirujem kad se uznemiriš i grlim kada te boli i da te želim kad osetim tvoj miris i da te vređam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ušuškam te noću i da se smrznem kad ti uzmeš ćebe i skuvam kad ga ne uzmeš i topim kad se osmehuješ i rastapam kad se smeješ i da ne razumem zašto misliš da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se čudim kako možeš i da pomisliš tako nešto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pričam o anđelu drveta i začaranom šumskom dečaku koji je preleteo okean zato što te je voleo i da ti pišem pesme i pitam se zašto mi ne veruješ i da osećam to tako duboko da ne mogu da nađem reči i da ti kupim mače koje posle zamrzim jer mu posvećuješ više pažnje nego meni i da te zadržavam u krevetu kad moraš da kreneš i plačem kao beba kad konačno odeš i da ubijam bubašvabe i kupujem ti poklone koje ne želiš i posle ih nosim nazad i da ti predložim da se udaš za mene i ti ponovo kažeš ne i da nastavim da te pitam jer iako ne veruješ da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osećajući kako je pust bez tebe i da želim ono što ti želiš i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispričam najgore o sebi i pokušavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zaslužuješ ništa manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kažem ti istinu i kad ne želim i pokušavam da ne prećutim ništa jer znam da ti tako više voliš i da mislim da je sve gotovo ali ostajem još samo deset minuta dok me ne izbaciš iz svog života i zaboraviš na mene i da pokušavam da ti priđem bliže jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pričam s tobom na lošem nemačkom i još gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delić sveprožimajuće bezuslovne nepokolebljive posvećene beskrajne ljubavi koju osećam za tebe.
Želim da se igramo žmurke i da ti poklonim svoju odeću i kažem da mi se sviđaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupaš i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i držim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedeš moju porciju i da se nađemo kod Rudija i pričamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slušaš i da gledamo sjajne filmove i da gledamo očajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografišem dok spavaš i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti kradeš cigarete i nikad ne možeš da nađeš šibicu i da ti pričam o TV programu od prošle noći i da te vodim kod očnog lekara i ne smejem se tvojim šalama i da te želim ujutru ali te puštam da spavaš još malo i da ljubim tvoja leđa i milujem ti kožu i kažem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oči tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepeništu pušeći dok tvoj komšija ne dođe kući i da sedim na stepeništu pušeći dok ti ne dođeš kući i da se brinem kad kasniš i obradujem kad stigneš ranije i da ti poklonim suncokrete i dođem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostiš i da gledam tvoje slike i želim da si oduvek bila tu i da čujem tvoj glas u svom uhu i osećam tvoju kožu na svojoj koži i da se uplašim kad pobesniš i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa očešljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kažem da izgledaš divno i da te smirujem kad se uznemiriš i grlim kada te boli i da te želim kad osetim tvoj miris i da te vređam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ušuškam te noću i da se smrznem kad ti uzmeš ćebe i skuvam kad ga ne uzmeš i topim kad se osmehuješ i rastapam kad se smeješ i da ne razumem zašto misliš da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se čudim kako možeš i da pomisliš tako nešto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pričam o anđelu drveta i začaranom šumskom dečaku koji je preleteo okean zato što te je voleo i da ti pišem pesme i pitam se zašto mi ne veruješ i da osećam to tako duboko da ne mogu da nađem reči i da ti kupim mače koje posle zamrzim jer mu posvećuješ više pažnje nego meni i da te zadržavam u krevetu kad moraš da kreneš i plačem kao beba kad konačno odeš i da ubijam bubašvabe i kupujem ti poklone koje ne želiš i posle ih nosim nazad i da ti predložim da se udaš za mene i ti ponovo kažeš ne i da nastavim da te pitam jer iako ne veruješ da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osećajući kako je pust bez tebe i da želim ono što ti želiš i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispričam najgore o sebi i pokušavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zaslužuješ ništa manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kažem ti istinu i kad ne želim i pokušavam da ne prećutim ništa jer znam da ti tako više voliš i da mislim da je sve gotovo ali ostajem još samo deset minuta dok me ne izbaciš iz svog života i zaboraviš na mene i da pokušavam da ti priđem bliže jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pričam s tobom na lošem nemačkom i još gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delić sveprožimajuće bezuslovne nepokolebljive posvećene beskrajne ljubavi koju osećam za tebe.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Re: Najlepši odlomci iz knjiga
Ivo Andrić - Gospođica
Tim suvim plačem i tim isprekidanim, neizgovorenim rečenicama obraća se onom grobu u Sarajevu, moli ga da joj oprosti ovo što sama sebi ne može da oprosti, da je razume, da shvati kako je teško živeti bez igde ikoga a nemoguće izići nakraj sa ljudima. »Tolike su prepreke u svetu, tata, i takve velike i nepredviđene promene i takva neslućena iznenađenja, da čovek izgleda lud sa svojim naporima kako bi svemu doskočio i održao se. Sve znam i sve pamtim što si mi naredio i ostavio u amanet, ali šta to vredi kad je svet takav da su u njemu laž i obmana moćniji od svega drugog. Sve, sve sam činila da se osiguram. Ali šta koristi, kad ti priđu sa strane sa koje se ne nadaš. I ako nas niko ne prevari, prevarimo se sami. Oprosti mi što sam posle tolikih godina i napora ovako izgubljena i bespomoćna, ali nisam ja izneverila svoj zavet, nego je mene izneverio svet. Ti znaš kako sam radila, krvavo i teško. Mislila sam da će tvoja reč, udružena sa mojom voljom i naporom, biti dovoljna odbrana od svega. Ali nije tako. U ovom svetu nema odbrane ni sigurne zaštite. Gore je i teže, tata, nego što si ti slutio. Ko pozivi, taj tek vidi šta je ovaj svet i šta su ljudi u njemu. Ko nema, gaze ga; ko steče, otimaju.«
Tako je, otprilike, govorila Gospođica u sebi, žaleći se detinjski i besmisleno na sve i na svakoga, daljini i grobu u njoj, ali ni s te strane nije bilo odjeka ni utehe. Zato se obraćala živima, misleći na Ratka i na Jovanku i na svoj doživljaj. Pitala se: zar ta muška životinja ne može da bude čista i poštena ni za trenutak, bar po izuzetku? Izgleda, ne. I zar niko nikome ne može da priđe bez skrivenih namisli i prohteva? I kako da se čovek tu razazna i odbrani od svega što mu prilazi maskirano i lažljivo, od gladnih, opasnih i nedokučljivih nagona koji žive u ljudima i nad kojima nemate nikakve vlasti, jer ih ni oni sami i ne poznaju dobro a kamoli da vladaju njima?
Sve brže i življe su se ukrštavala takva pitanja, gonila jedno drugo i slagala se u njoj. Ona se povijala pod njihovim teretom, koji je neprestano rastao, ali odgovora nije nalazila. A nije ni mogla da ga nađe, jer ljudi kao što je ona, kad dođu u ovakav položaj, ne mogu ništa da shvate i ne umeju ništa drugo da vide ni čuju od života do njegove nedostatke i svoje žalbe na njih.
Tim suvim plačem i tim isprekidanim, neizgovorenim rečenicama obraća se onom grobu u Sarajevu, moli ga da joj oprosti ovo što sama sebi ne može da oprosti, da je razume, da shvati kako je teško živeti bez igde ikoga a nemoguće izići nakraj sa ljudima. »Tolike su prepreke u svetu, tata, i takve velike i nepredviđene promene i takva neslućena iznenađenja, da čovek izgleda lud sa svojim naporima kako bi svemu doskočio i održao se. Sve znam i sve pamtim što si mi naredio i ostavio u amanet, ali šta to vredi kad je svet takav da su u njemu laž i obmana moćniji od svega drugog. Sve, sve sam činila da se osiguram. Ali šta koristi, kad ti priđu sa strane sa koje se ne nadaš. I ako nas niko ne prevari, prevarimo se sami. Oprosti mi što sam posle tolikih godina i napora ovako izgubljena i bespomoćna, ali nisam ja izneverila svoj zavet, nego je mene izneverio svet. Ti znaš kako sam radila, krvavo i teško. Mislila sam da će tvoja reč, udružena sa mojom voljom i naporom, biti dovoljna odbrana od svega. Ali nije tako. U ovom svetu nema odbrane ni sigurne zaštite. Gore je i teže, tata, nego što si ti slutio. Ko pozivi, taj tek vidi šta je ovaj svet i šta su ljudi u njemu. Ko nema, gaze ga; ko steče, otimaju.«
Tako je, otprilike, govorila Gospođica u sebi, žaleći se detinjski i besmisleno na sve i na svakoga, daljini i grobu u njoj, ali ni s te strane nije bilo odjeka ni utehe. Zato se obraćala živima, misleći na Ratka i na Jovanku i na svoj doživljaj. Pitala se: zar ta muška životinja ne može da bude čista i poštena ni za trenutak, bar po izuzetku? Izgleda, ne. I zar niko nikome ne može da priđe bez skrivenih namisli i prohteva? I kako da se čovek tu razazna i odbrani od svega što mu prilazi maskirano i lažljivo, od gladnih, opasnih i nedokučljivih nagona koji žive u ljudima i nad kojima nemate nikakve vlasti, jer ih ni oni sami i ne poznaju dobro a kamoli da vladaju njima?
Sve brže i življe su se ukrštavala takva pitanja, gonila jedno drugo i slagala se u njoj. Ona se povijala pod njihovim teretom, koji je neprestano rastao, ali odgovora nije nalazila. A nije ni mogla da ga nađe, jer ljudi kao što je ona, kad dođu u ovakav položaj, ne mogu ništa da shvate i ne umeju ništa drugo da vide ni čuju od života do njegove nedostatke i svoje žalbe na njih.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost