Stendalov sindrom

[branko]

Stendalov sindrom

Stendalov sindrom je psihosomatska bolest koja se ispoljava ubrzanim lupanjem srca, konfuzijom ili čak halucinacijama, kad se osoba nađe ispred nekog umetničkog dela. Termin može da se upotrebi i kada je pred osobom mnoštvo umetničkih predmeta velike lepote, između kojih treba da odabere jedan ili više njih. Odnosi i na lepote prirode.

Bolest je nazvana po poznatom piscu Stendalu (pseudonim Marie-Henri Beyle), koji je opisao svoje iskustvo s fenomenom tokom svoje posete Firenci, 1817.

Postoje mnogi opisi ljudi koji podlegali vrtoglavici i nesvestici u galeriji Ufiči. Primer datira iz ranog 19. veka, a sindrom je imenovan tek 1979, kada ga je opisala italijanski psihijatar Graziella Magherini, koja je primetila i opisala više od 100 sličnih slučajeva među turistima i posetiteljima u Firenci. Sindrom je prvi put dijagnostikovan 1982.

Ma koliko nam u našem prostoru, donedavno hermetički zatovrenom, bila nepoznata ili retka pojava Stendalovog sindroma, odnosno snažnog izliva emocija neposredno pre i tokom uživanja u umetničkom delu, ipak ga predosećamo, želimo i težimo ka njemu, možda baš kao nekakvom ventilu za sve nagomilano u nama. Da li smo toga svesni, umemo li ga opisati i na koji način, to je stvar individualnosti i lične ekspresije.