Kratke priče

Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Kratke priče

Post od *frajla* »

Borba vukova

Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
„U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.“
„I koji vuk pobedjuje?“ - upita unuk.
A stari čiroki odgovori:
„Onaj kojeg hraniš.“
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od *frajla* »

ZEN

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od *frajla* »

Ogledalo

Opet se srećemo. Više ni ne znam koji dan zaredom. Dovoljno dugo da bi mogao da kažeš da se viđamo svaki dan. Znam da ne možeš ni da se setiš kada me poslednji put nisi video. Prestani i da pokušavaš. Uzalud je. Taj dan kao da nije ni postojao. Ja sam uvek tu.

Znam zašto me ne voliš. Znam zašto me ponekad čak i mrziš. Znam zašto ponekad poželiš da bi bilo bolje da se nikada nisam ni rodio. Prepoznajem taj pogled. Prečesto sam ga viđao na tvom licu da bi ga i dalje ignorisao, da bi se pravio kao da misliš o nečemu drugom. O poslu. O njoj i njenim beskrajnim zahtevima i ucenama. O njima, koji su ti svaki dan za vratom sa svojim savetima, predlozima i idejama. Svaki dan su sve teži i teži za podneti. Ponekad pomisliš da napustiš sve, samo kako bi pobegao od njih, ali to nije taj izraz lica. Te oči ne gledaju ovako. U njima nema ovoliko mržnje koliko vidim danas, iako nije neki posebno težak dan. Imao si i težih, mučnijih. Crnjih. Čak i onda kada ti je trebalo nedelju dana da pustiš svetlo u svoju sobu, nisi me ovako gledao. Ali proćiće te to. Uvek prođe. Vratiš se ti u “normalu.”

Nikada ti nije bilo jasno šta to drugi vide u meni. Šta ih to oduševljava toliko da bi me zavoleli tako brzo. Svi tvoji prijatelji, njihovi roditelji, pa čak i potpuni stranci. Nešto im je jako simpatično, ali ti to nikada nećeš shvatiti, jer ne možeš. A ja ti neću reći. Nema smisla da ti objašnjavam nešto što ni ne možeš razumeti. A ne možeš jer ti je lakše da imaš neki razlog da me mrziš. Najlakše je mrzeti nešto što ne razumeš. Ali nisi ti zbog toga ništa drugačiji od ostalih. To svi rade. Zbog toga si samo normalniji. Veruj mi.

Teško je gledati u oči nekome čiji pogled tako duboko prodire i razgolićuje. Predamnom si uvek go. Bar si toga svestan. A jednog dana ćemo se pomiriti i pojavljivaćeš se ovde sa osmehom i sjajom u očima. Samo je pitanje vremena kada će doći taj dan. Ja sam optimista, a znam da si i ti. To ne možeš sakriti. Ipak si ti dobar u duši, koliko god se loše prema meni ponašao, iako obojica znamo da to ni na koji način ne zaslužujem. Nisam mazohista ni u kom smislu. Toliko me ipak poznaješ. I znaš još jedno. Znaš da bez mene ne bi bilo i tebe, i obrnuto. Mi smo jedno.

A sad namesti tu kravatu kako treba i požuri. Zakasnićeš, a onaj dosadni g. K će te opet terati da ostaješ prekovremeno. To ne volimo.

Autor: Nikola Branković
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od *frajla* »

Kako se čuva ljubav

Majka i dečak šetaju plažom.
U jednom trenutku dečak upita:
- "Mama kako se čuva ljubav?"
Mama ga pogleda i odgovori:
- "Zgrabi malo peska i stisni u šaku."
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje.
- "Ali mama pesak mi beži!"
- "Znam ali sad potpuno otvori šaku."
Dečak je posluša, ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- "Ni ovako ne uspevam zadržati pesak."
Na to majka sa smeškom na licu reče:
- "Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga zastitiš, a dovoljno otvoren da bude slobodan."
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zaštićen od vetra, a i slobodan da ne klizi kroz prste.
- "Eto, sine, kako se čuva ljubav."
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od *frajla* »

Bezumnik


U vrtu jedne ludnice sretoh mladića bledog lika, lepog i čuđenjem obuzetog.
Sedoh kraj njega na klupu, te ga upitah: “Zašto si ovde?”

On me pogleda zapanjeno, pa reče: “Pitanje ti je neumesno, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene hteo da načini svoju sliku i priliku, a to je hteo i moj stric. Moja majka htela je da budem baš kao njen uvaženi otac. Moja je sestra isticala svoga muža moreplovca kao savršen primer na koji bi trebalo da se ugledam. Moj brat je mislio da treba da budem kao i on, dobar atleta. Tako su i moji učitelji: doktor filozofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto rešili i svaki je od njih hteo da budem odraz njegovog lika u ogledalu. E, zato sam došao ovde. Ovde mi sve deluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam.”

Utom se iznenada okrenu ka meni i reče: “Nego, reci ti meni, da li su i tebe ovamo takođe oterali obrazovanje i dobar set?”

A ja odgovorih: “Ne, došao sam u posetu.”

On reče: “Aha…ti si, dakle, jedan od onih što žive u ludnici s one strane zida.”
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Razgovor radoznalog deteta sa svojom mamom

Šta je najlepše na svetu?
Ti dok spavaš.

Zašto?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš znam da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir koji mi treba da bih bila srećna.

Šta je najveće na svetu?
Tvoje oko. Što stane u njega ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga što možeš da vidiš pa da hodaš okolo poluzatvorenih očiju.

Šta je najslađe na svetu?
San. Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.

Šta je najteže na svetu?
Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što čuvaš.

Šta je najveća prevara?
Najveća prevara je kad dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom ušuškani u isti stan, isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno drugom. Najveća
prevara je kad je između dvoje ljudi topao tanjir supe jedina toplota koja postoji.

Šta najviše boli?
Usamljenost. Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom sebi u tu samoću može smestiti bilo šta i iz sebe može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga je najgora samoća koja čoveku može da se desi.

Plašiš me, ne pominješ ljubav! Postoji li ljubav?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi pronašla pravu ljubav moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer ćete one samo činiti nesrećnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronađi je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i možda ću uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako kako ja mislim da te treba voleti i onoliko koliko ja mislim da te treba voleti.

Zašto misliš da me niko ne može voleti kao ti?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumeti. Kad budeš imala dete videćeš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu, ljubav sama po sebi koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najveća i najjednostavnija ljubav na svetu.

Stvarno me plašiš.
Ne treba da se plašiš. Samo se čuvaj pogrešnih ljudi, pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav
život izgleda pogrešno i ti sama sebi kad se pogledaš u ogledalo.

Čega se najviše treba čuvati?
Ljudi. Biće puno onih koji će te opipavati dok ne vide gde si najosetljivija a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče svoje rane. Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga se najviše čuvaj.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Mi žene

Jednog dana, kad je krojačica šila sedeći pored reke, naprstak joj je upao u reku. Ona je zaplakala, a Gospodar koji je prolazio tuda je čuo i pitao: "Drago dete, zašto plačeš?" Odgovorila mu je da joj je naprstak upao u reku, a potreban joj je jer pomaže mužu da zaradi novac i izdržava porodicu. Gospodar je stavio ruku u vodu i izvukao zlatni naprstak sa nizom safira.

"Da li je ovo tvoj naprstak" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo spustio ruku u vodu. Izvukao je zlatni naprstak optočen rubinima.

Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar ponovo. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo zamočio ruku u vodu i izvadion kožni naprstak.

"Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Da".
Gospodaru je bilo drago što je žena iskrena, pa joj je dao sva tri naprstka i krojačica je otišla kući srećna.

Nekoliko godina kasnije, krojačica je šetala pored reke sa svojim mužem. Muž se okliznuo, upao u reku i nestao pod vodom. Žena je zavikala, i ponovo je Gospodar prolazio tuda. Pitao je: "Zašto zapomažeš?" "O Gospodaru, muž mi je upao u reku."

Gospodar je skočio u vodu i izvukao Džordža Klunija. "Da li je ovo tvoj muž?" upitao je.

"Da", povikala je krojačica. Gospodar je bio jako ljut. "Lažeš! To nije istina!"Krojačica odgovori: "Oh, oprostite mi gospodaru. To je nesporazum. Vidite, da sam rekla "ne" za Džorža Klunija, vi biste izvukli Bred Pita.
Onda, kada bih rekla "ne" za njega, vi biste izvukli moga muža. Kada bih rekla "da", vi biste mi ih dali svu trojicu. Gospodaru, ja nisam najboljeg zdravlja i ne bih mogla da briniem o sva tri muža, zato sam rekla "da" za Džordža Klunija."

Tako joj je Gospodar dozvolio da ga zadrži.

Moralna pouka ove priče je: kada žena laže, to je uvek zbog dobrog i časnog razloga, i uvek u najboljem interesu drugih. To je naša priča, i mi je se držimo.

U potpisu,

Mi žene
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti ?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
“Šta je u pitanju?” – upitao sam.
“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”
“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”
“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Predpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”
“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”
“Zato se ne oslanjam samo na njega” – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”
“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”
“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”
“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.
“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicama nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”
“Ali oni ne rade kako treba.”
“Ne rade, zato što osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepo reč?”
Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan”
Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”
“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni”
Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.
Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”
“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. Ti si samo jedna jedinka.”
“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”
“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.
“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”

Art Bačvold
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu čuvenog nemačkog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaže da je bio lep čovek. Imao je pilično nisku figuru i bio je grotesko povijen u leđima. Jednoga dana otišao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kćer Frumtje. Mozis se beznadežno zaljubio u nju. Međutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osećala odbojnost prema njemu.

Kada je došlo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojčine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga što je odbijala da ga pogleda, osećao je duboku tugu. Posle nekoliko pokušaja da započne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi venčavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizući pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi dečak, Gospod objavi kojom će se devojkom oženiti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buduću mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja žena biće grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Bože, grbava žena biće prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oči i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osećanja. Ustala je i pružila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privržena supruga.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Ovo je priča o jednom čoveku koga bih nazvao Tragačem. Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovek čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač oseti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.
Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo pre nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog proljećnog cveća. Sa svih strana brežuljak beše ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između belog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.
Pusti da mu pogled kao leptir preleće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom belom kamenu:

Abdul Tareg, živeo 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:

Jamir Khalib, živeo 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač oseti jako uznemireno. To predivno mesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmernom tugom, sede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, videvši nepoznatog čoveka krenu prema njemu. Neko vreme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.
- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovde dešava? Zašto ima toliko mrtve djece zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i nateralo ga da napravi dečije groblje?!

Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: levo, to što ga je obradovalo i desno, vreme trajanja te radosti.
Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dve? Tri i po?… Zapiši.

Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što verujemo da je to jedino istinski proživljeno vreme.

Horhe Bukaj
Tragač
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Voz života

Nedavno sam čitala knjigu u kojoj je život bio upoređivan s putovanjem u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Život je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza dešavaju se prijatna iznenađenja. Čovek proživljava srećne trenutke ali ima i nezgoda, nesreća i žalosti.

Kad se rodimo zakoračimo u voz. Susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja. Npr. naši roditelji... Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kad-tad, oni ce sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, nežnosti, prijateljstva i društva. Međutim, u voz će uci druge osobe koje će nam biti jako važne. To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje ćemo sresti i zavoleti u svom životu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju. Drugi pak u svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoći.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čeznju. Mnogi nas sunovraćuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu našeg putovanja. Naravno, to nas ne sprečava da na sebe preuzmemo teškoće putovanja i samoće i da ih potražimo i da pokušamo da se smestimo u njihov vagon. Dešava se i to da ne možemo da se smestimo blizu njih jer je mesto već neko drugi zauzeo .

I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci neće vratiti. Pokušajmo od svog putovanja kroz život da učinimo najbolje sto možemo. Pokušajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokušajmo u svakom od njih da vidimo najbolje što je u njima. Setimo se toga da na svakom delu životnog koloseka, neko od saputnika može "skliznuti" i da su mu potrebne naše simpatije i razumevanje. I nama se može desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da će se naći neko ko će da nas razume.

Najveća misterija putovanja je ta što ne znamo kad ćemo tačno izaći iz voza isto kao što ne znamo ni kada će da siđu naši saputnici ... čak ni oni koji sede pored nas.

Biću veoma tužna i žalosna kad budem morala da siđem iz voza. Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Međutim gajim nadu da će doci glavini kolosek. Tada ću videti kako svi oni pristižu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To će me silno obradovati. Biću srećna i zbog činjenice da sam im pomgla da povećaju svoj putni prtljag položivši u njemu prave sadržaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srećno putovanje. Pokušajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sedište koje će u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi čeznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srećno i prijatno putovanje!
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od Bibliotekar »

Ogden Neš: BAD, KAD-TAD BUDI GAD! (KRATKA GATKA ZA VEĆU DECU)

Bio jednom jedan dobrodušni dečko po imenu Bad, jedini sin uboge udovice kojoj su zelenaši zagorčali život klet, pa je u potrazi za srećom krenuo u beli svet.

Poneo je samo majčin blagoslov i koricu hleba, kad najednom, nasred puta, opazi žabu koju je zmija baš htela da proguta. On otera zmiju i žabi život spase. I žaba se zakle da će mu biti zahvalna dok je živa, zna se.

Ubrzo zatim morade sav da se strese videvši jednu koku koju je kobac baš hteo da odnese. Zaštitio je koku pošto je kopca hrabro napao i koka se zakle da će mu dobrotu uzvratiti ako u nevolju ikada bude zapao.

Malo potom, čim je prešao preko nekog mostića, spazio je lisicu koja je baš htela da proždere kunića. On otera lisicu, koja je sirotog kunića zalud vrebala, pa kunić zahvali Badu i obeća mu svoju pomoć ako mu ova ikada bude trebala.

Posle tih spasonosnih podviga Bad se sav naduo, toliko se ponosio - a imao je i čime. Ali malo dalje zmija, kobac i lisica skočiše na njega, dušu mu isteraše na nos i premlatiše ga na mrtvo ime. Čak mu oteše i onu koricu hleba i svaki od njih smaza po trećinu pre no što je Bad stigao da kaže „Jao!”.

A žaba, koka i kunić kada su za sve to čuli, rekoše da im je žao.

Eto vidite, Bad se ogrešio o pravilo ponašanja koje je od svih drugih pravila u životu jače: ne sprijateljuj se sa ugnjetenima ako nisi spreman da na sebe primiš ugnjetače! :twisted:
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kratke priče

Post od branko »

I tako se Bad učlani u SKJ...
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od Bibliotekar »

Ma kakvi - Bad je tipični Amerikanac, on se učlanio u matičnu podružnicu Internacionale:

Slika
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Epska tragedija Makrene Spasojević

Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku.

Slika

Pada neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.

A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.

Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.

A opet, mesta za čuđenje baš i nema. Jer, iako ni po čemu osobita, Makrena je uistinu tragični simbol nesrećne žene i majke, glavna heroina epske tragedije koja bi i danas, verovatno, umela da slomi roditeljsko srce.

Tragom ove priče uputila se i ekipa Pressmagazina, ali u Slovcu, mestu gde počiva ova div-žena, osim novog spomenika i davnašnjeg zaborava, nismo zabeležili ništa vredno. Jednostavno, ovde niko, pa čak ni oni najvremešniji, ne pamti svedočenje o Makreninoj nesrećnoj sudbini, baš kao što su je zaboravili i savremenici neposredno posle smrti. Ali, ono što je promaklo narodu nije i jednom kralju, čime je i sam dospeo u središte neobične priče koju danas pripovedamo.

Slika
Vezirov most - Makrena je srela kralja Petra dok je srpska
vojska prelazila Crni Drim


A sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti.

Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo.

Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video.


Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj.

Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape.

- Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet".

Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste.

Slika
Narodni kralj - Petar Karađorđević je do kraja života
pamtio susret sa Makrenom


Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati.


I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva.

Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička..."

Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom.

Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili.

- Smrtna bila, pa umrla - kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest - Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu!

Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije."

Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape.

U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra" Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape.

- Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.

Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu.

Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti:


- Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki - rekao je Aničić. - Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.

Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati. (Vlada Arsić)
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Kratke priče

Post od Bibliotekar »

Zaista nemam nameru da narušavam pijetet spram Makrene Spasojević i pomalo preduge storije o njoj, ali zarad istorijske istine moram da repliciram na tvrdnju da je „kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima.”

Ne, uopšte nije jedini. Naprotiv. Evo, na primer, jednog neuporedivo grandioznijeg spomenika koji je jedan drugi vladar, ruski car Nikolaj I Romanov podigao u čast jednog ordinarnog podanika, običnog seljaka Ivana Susanjina, koji je 1613. spasao život cara Mihaila Romanova:

Slika

Carski spomenik običnom seljaku - Ivanu Susanjinu u Kostromi

Inskripcija na spomeniku od crvenog mermera koji je podignut 1851. i izrađen od strane vajara V. Devut-Malinovskog, glasi:

Ivanu Susanjinu, spasiocu ruske vere i carizma, koji je žrtvovao svoj život za Cara, od zahvalnih mu potomaka.”

Tek toliko da se zna.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Kratke priče

Post od Upravnik »

Evo, na primer, jednog neuporedivo grandioznijeg spomenika koji je jedan drugi vladar, ruski car Nikolaj I Romanov podigao u čast jednog ordinarnog podanika, običnog seljaka Ivana Susanjina, koji je 1613. spasao život cara Mihaila Romanova:
A gde to na spomeniku piše? ;)
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Kratke priče

Post od Palma »

Eto, tako izgleda bez predhodnog dogovora sa Biblijem! :D
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
aleksey
Globalni moderator
Postovi: 1008
Pridružio se: 08 Dec 2010, 15:28

Re: Kratke priče

Post od aleksey »

 
Veliki Manitu napisao:A gde to na spomeniku piše? ;)
Pa valjda je važnije da to Bibli kaže, nego da na spomeniku piše. ;)

Kad Bibli kaže da je to tako - onda je to tako. :!:

Und Schluß
Don't cry because it is over, smile because it happened.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kratke priče

Post od branko »

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju