Nevena Rakočević Pavlović - Tajna začaranog ostrva

[ivanbajcic]

Невена Ракочевић Павловић
ТАЈНА ЗАЧАРАНОГ ОСТРВА


контакт: nevenadja@gmail.com

Гусари: Петар, Теодор, Тадија, Мартин, Стефан, Ђорђе
Капетан
Виле: Лили, Хелена, Вања, Мара, Лана, Јована, Ивона,
Вила предводница
Драгуљ

Kреће музика, светло се диже, музика се стиша...
На сцени су гусари и виле који спавају. Гласно хрчу.

МРАК, музика се појачава

Слика 1.

Светло се диже на леви део сцене, музика у офф
Из левог џепа се појављује Капетан

Капетан: Хммм, да видимо шта раде ови моји! И јааааоооо....Дижите се ленштине једне (лупи ногом о сцену, гусари скачу пробуђени)

Капетан: Шта се то овде дешава? Какав је то кревет?!
Теодор: Какав кревет?
Петар: Нема овде никаквог кревета!
Сви: Нема, нема ....
( брзо прекривају кревет покривачем)

Капетан: Добро. Крећемо у нову авантуру. Идемо у потрагу за зачараним острвом.
Мартин: Какаво острво?
Теодор: А где је то острво?
Капетан: Па кад бисмо знали где је не би било зачарано.
Ђорђе: Јао шефе, како сте ви паметни!
Капетан (лупа се по челу): У реду, сви на своје задатке. Брзо!

(Гусари ужурбано раде свако своје, а Капетан вади мапу, проучава је, вади из џепа мало кормило и покреће брод.)

А за то време...
Светло се диже на десној страни сцене. Виле се буде.

Предводница: Хајде, бабе једне! Гимнастика! Један, два, један два (раде вежбе)
Хелена: Јао, ја још ни кафу нисам попила...
Драгуљ: Ја ни причу прочитала...
Мара: Ја нисам ни једном пала!
Лили: Анице, немој !

Почиње да дува ветар, виле се комешају, смета им, али и гусари на левој страни сцене.
Креће да пада киша, виле беже у десни џеп.

Аница: О Боже, као да су од шећера! (окрене се и оде за њима)

(Звук ветра и кише се појачава, гусари се боре са буром, падају у море, пливају и излазе на обалу острва. Сви стају око Капетан док из десног џепа једна изнад друге гвире виле и слушају их)

Капетан: Ја мислим да смо нашли зачарано острво!
Мартин: Шефе, а ко живи на овом острву?
Капетан: Вештице!
Теодор: Какве вештице?!
Капетан: Мноооого ружне!!!!
Сви: Хииииии.....

(Виле уз гласан повик попадају испред њих, гусари скоче, изваде оружје и у ставу за борбу се сви заледе на 3 сек.)

Теодор: Много ружне вештице, а?
Капетан: Па саааад ...(чеше се по глави)
Стефан: То нису вештице, то су вииилеее! (Вилински смех)

(Мартин падне у несвест. Сви почну да се смеју.)

Лили: А ко је ово?
Ивона: И јууу, стварно, ко је ово?
Мара: Па то су гусари! ( Гусарски повици)
Хелена: Морамо да им помогнемо.
Предводница: Ма ми њих уопште не познајемо!
Лана: Могу за сада да остану на обали, шта мислите?
Све: Да, да....
Предводица: Хајдемо девојке, касније жемо разговарати. ( Вилински смех)

(Виле одлазе у десни џеп)

Тадија: Ми смо овде дошли по чаробни драгуљ! Како ћемо сад са овим вилама?!
( Сви скоче и запуше му уста, Капетан се лупа по челу)

Тадија: Па добро...само сам питао за драгуљ!
( Опет му сви запуше уста, Капетан се лупа по челу)

Капетан: Е момци, много сте глупи!
( Сви гусари гурну прст у уво)
Ђорђе: А што глуви шефе?
Капетан:Не глуви него не паметни !
Мартин: Шефе, а шта то значи?
Тадија: Знам ја, знам ја...То је она врста манга коју смо нашли прошле недеље у Јужној Америци.
Петар: Ја нисам манго!
Стефан: Ни ја!
Капетан: Јаоооо, мораћете да идете на неке часове.
Сви: Неееееее, какве часове ?!!!
Капетан: Добро...Ко зна да чита?
(Сви звижде и гледају горе)
Капетан: Ко зна да пише?
(Сви звижде и гледају горе)
Капетан: Ко је био Магелан?
Теодор: Иххх шефе....
Мартин: Питај нас нешто лакше.....
Капетан: Ко је био Капетан Кука?
Тадија: Знам ја, знам ја....То је другар оног крокодила!
Ђорђе: Ма не...То је заклети непријатељ Петра Пана. Он се оженио Звончицом!
Сви: Стварно?!
Ђорђе: Не! Немам појма шта је било са њим.
(Сви се смеју)
Капетан: Јао Боже, хајде да се одморимо мало, па идемо да поправимо брод.
Теодор: Шефе, а кад ћемо да једемо?!
Петар: Мени крче црева!
Сви: И мени, и мени....
Капетан: Спавај! Брзо!

( Сви легну и одмах утону у сан. Гласно хрчу. Појављују се виле. Шуњају се, полако им узимају оружје и односе у десни џеп. Гусари се буде, ништа не примећују)

Капетан: Хајдемо на посао, брод неће сам да се поправи.
Теодор: Али ја сам гладан!
Сви: И јаааа, и јаааа....
Капетан: Сигуран сам да ће нам виле донети касније клопицу.
Тадија: Касније?
Ђорђе: Ја никад нисам јео касније?
Петар: Шефе како се једе касније?
Мартин: Ма ја бих само обичан сендвич. Та вилинска храна касније ко зна каква је!
Теодор: Свашта!
Капетан: Ја не знам како нисам полудео од вас до сада! Сви на посао!!!!

( Сви раде на броду. Из десног џепа излази Предводница, носи кутију са храном, а за њом иду Лана и Хелена)

Предводница: Шта мислите?
Хелена: Исто што и ти.
Лана: Такође.
Предводница: Мислите да могу да нам помогну?
Хелена: Јако су смотани и смешни.
Лана: Али ипак су гусари. Сигурна сам да могу.
Предводница: Мислите да им кажем?
Обе виле: Да!
Предводница: Истину?!
Обе виле: Да!
Предводница: У реду, зваћу Капетана на разговор. Капетанеее! Капетанееее!!!

(Капетан дотрчава, угледа кутију са храном и све време разговора пружа руке ка њој, а Предводница је помера. Гусари седе у равној линији и слушају разговор, реагујући)

Капетан: Звали сте ме ваше вилинско височанство, мислим господарице вило, мислим...царице, краљице мислим....Знате већ! Је л' та храна за нас?
Предводница: Прво морате да саслушате нашу причу и да нам обећате помоћ.
Сви гусари: Јаоооо....
Капетан: У увце сам се претворио...
Мартин: Шефе...Нисте!
Теодор: Али шефе...Ви ни немате магију!
Тадија: Ма немојте да варате виле, неће нам дати да једемо!
Капетан ( лупа се по челу): Доста!
Стефан: Шефе, једног дана ће тако да вам отпадне глава хахахахаха
Капетан: Не обраћај пажњу вило, тако је стално...Говори. (обоје седну на под)
Предводница: Па било је то једне олујне ноћи....
Хелена: Падала је вееелика киша и дувао јак ветар...(седне)
Лана: Муње су парале мрачно небо и громови пуцали...(седне)

Из десног џепа се једна за другом појављују виле, свака допуњује причу и седне на сцену.

Вања: Угледале смо неко трепераво светло, у даљини, на обали...
Лили: Чинило се да је неки брод олуја довела до нас....
Мара: Кренуле смо кроз шуму, да видимо шта се дешава....
Јована: Било нас је страх, али смо морале да знамо....
Ивона: Док смо стигле до обале киша је престала...
Драгуљ: Виделе смо да се вода повукла и да светлост долази из песка....

Предводница: Све смо се нагле над њом када је као муња из малог камена сноп светлости ушао у најближу вилу.
Драгуљ: То сам била ја. Осетила сам чудну топлину и одједном сам знала да ће све бити у реду.
Хелена: На обали је остао обичан камен, а његову магију је преузела једна од нас....

Капетан: Лепа прича. И шта сад?
Предводница: Шта сад?! Шта сад?!
Лана: Па сви разбојници овог света су чули за драгуљ и сви нас стално нападају.
Мара: Јуре острвом и траже камен.
Вања: Стално смо у страху. А нико не зна истину!
Капетан: Чекајте, хоћете да кажете да је чаробни драгуљ у ствари једна од вас? Мала вила?!
Све виле: Па да!
Капетан: Момци, пропаде нам сезона!
Сви гусари: Јаооо, безвезе....
Предводница: Сазнале смо да је драгуљ садржао сво добро овог света у себи. Зато га сви траже.
Хелена: Ко га има, имаће среће заувек!
Лили: Никада неће упознати ништа лоше!
Капетан: Аха...Мени ови из организације послова, из наше гусарске агенције нису тако рекли. Само да донесемо драгуљ. Мислим да ови из кадровске службе не би прихватили вилу уместо тога ( чеше се по глави)

Теодор: Шефе, па шта ћемо сад?
Тадија: Даме су у невољи.
Ђорђе: Ја сам за то да им помогнемо!
Мартин: Ја све хоћу, само нам дајте више да једемо, за бога милога и не ону вашу храну КАСНИЈЕ, него бар кекс ако може, ха?
Предводница: Договорено!

Сви се смеју, једу кекс, причају, музика креће, светло у офф
МРАК

Слика 2.

Светло се диже, музика у офф....(Виле и Гусари раде заједно гимнастику)

Предводница: Хајде, бабе једне!
Стефан: Хеј, ја нисам баба!
Петар: Ти си деда!
Теодор: Шеф нас никад овако не мучи.
Мартин: Жено...Ти си окрутна!
Хелена: После идете на часове...
Ђорђе: Ма какве часове, ти се шалиш!
Теодор: Слушајте, дајте ми неког опаког разбојника да му ја покажем где је лево, па ћете да видите да не морам да знам да читам.
Мартин: А ти као знаш где је лево, хахахахаха
Теодор: Наравно да знам...( и покаже десно)

Сви се смеју. Виле одлазе у десни џеп.

Капетан: Добро, можда си у праву...Требало би да се спремимо за акцију. Да ли је оружје на месту? Свима је све наоштрено и спремно?

Гусари се пипају, гледају около, нико нема оружје.

Петар: Шефе....Јооооој !
Капетан: Шта је сад?!
Тадија: Мени нема оружја!
Сви: Ни мени, ни мени...
Капетан: Како сте могли да изгубите оружје?! Па ви сте гусари, а не тамо неки дрљави разбојници! Ево мени је сабља увек ту ( хвата се за појас и занеми, оружја нема)
Теодор: Ето, ове луде виле су нас тотално зачарале.
Ђорђе: Куку....Шта ћемо сад?
Стефан: Мене баш брига! Ја сам деда! Ја ни не могу да се борим!
Капетан: Момци, ситуација је озбиљна. Ако нисмо наоружани, не можемо да се боримо.

Из десног џепа излазе виле, носе оружје.

Предводница: Хтеле смо само да се уверимо да сте заиста добри и да ћете нам помоћи.
Теодор: Слушај госпођА....Ми смо ти стара гарда, не дирамо дамице, а поготово не вилинске дамице
( Вилински смех, Мартин падне у несвест)

Сви се смеју.

Петар: Опет овај, дај човече дижи се хахахахах
Капетан: Вечерас идемо у заседу. Видео сам неко комешање по шуми, мисли да ће вечерас битка да се одржи на обали.
Сви гусари: Дааа, дааа, аргх !!!!
Капетан: Идемо сви на своја места. Дамице, не сметајте....( Вилински смех, Мартин падне у несвест)
Тадија: Немојте више, ко бога вас молим, упропастићете јунака!
Вања: Добро, посматраћемо све, па ћемо да помогнемо ако затреба.
Капетан: Идемо....

Светло се на сцени спушта на 50% ....Виле одлазе у десни џеп, али све прате једна изнад друге као на почетку. Гусари се шуњају, силазе у публику, реагују на публику, као да ће да се бију, пењу се на сцену другим степеништем и крећу у љуту борбу са непријатељем. Сваки гусар сређује по једног разбојника, општи метеж је на сцени.....У једном тренутку сви застају, мала вила Драгуљ излази из џепа и говори....

Драгуљ: Сво зло нек' ветар однесе, само добро нек' нам донесе.
Јована: Лепота нек' нам обасја лице, а осмех обузме јагодице.
Ивона: Нек' мала вила сада зна, да свим невољама долази крај !

Диже се светло на 100%, сви излазе на сцену.

Теодор: Ух, жестока борба!
Ђорђе: Шефе, шефе, јеси видео како сам гааа....
Капетан: Јесам, све сам видео, били сте сјајни!
Петар: Шефе, је л' можемо ми да останемо да живимо овде?
Тадија: Може, мени се баш свиђа...( Вилински смех, Мартин падне у несвест)
Стефан: Ево...И Мартин се слаже....хахахахахаха

Сви се смеју.

Предводница: Можете. Помогли сте нам, али морамо некако да разгласимо по свету да овде нема драгуља.
Хелена: Да, или ће да наставе да нас нападају....
Теодор: Ма то је просто, написаћемо писма сви гусарским и разбојничким удружењима да драгуљ не постоји!
Ђорђе: Шта ћемо да радимо?
Капетан: Написаћемо писма.
Мартин (Теодору): А ти као знаш да пишеш? Хаххахахах
Теодор: Пааа....Јао, да....Безвезе...Па шта хоћеш не знаш ни ти!
Мартин: Е баш...баш...ух, па не знам ни ја....
Вања: Ево ја ћу да те научим (вилински смех, Мартин падне у несвест)

Сви се смеју, креће музика, играју веселе се....светло у офф

КРАЈ