Nevena Rakočević Pavlović -OPERACIJA POKLOPAC

[ivanbajcic]

НЕВЕНА РАКОЧЕВИЋ ПАВЛОВИЋ
ОПЕРАЦИЈА „ПОКЛОПАЦ“

контакт: nevenadja@gmail.com


Лица: Саша, Давид, Ема, Ана, Нина, Сара, Лара, Анђа, Софија, Тара, Теа.

Место радње: паркић иза солитера.

Саша иде стазом иза солитера, носи ранац на леђима, стално се осврће као да проверава да ли га неко прати. Одједном застаје, хвата се за главу и почиње да виче јер га је неко погодио металним поклопцем од Кока-Коле, баченим са неке од тераса солитера.

Саша: Јаоооо! Шта је ово? Шта се дођавола дешава?!!! (гледа горе)...Ма ко је то могао...јаооо, како боли...ало! немој да ти се попнем горе мали....ко год да си...пронаћи ћу те! (стоји и гледа ка врху солитера, појављује се Давид који чита новине и налеће на Сашу. Обојица падају на земљу)
Давид: Побогу господине! Шта то радите?!
Саша: Шта ЈА радим?! Шта ВИ радите?! Зашто не гледате куда идете?!
Давид: Пролазим овуда свакога дана и заиста не очекујем да је неко дрво израсло на сред пута од јуче !!! Зашто стојите ту?
Саша: Неко ме је погодио у главу, нечим са терасе...Плашим се да није разбијена...
Давид: Ко? Флаша?
Саша: Каква сад флаша? Глава !!!
Давид: А-ха, дајте да погледам...ја сам лекар. А нее, не, само чворуга...додуше, прилична (смеје се)
Саша (чеше главу): Да...баш смешно, господине докторе.
Давид: Ко би то могао да буде?
Саша: Па то и ја покушавам да утврдим (обојица гледају ка небу)

Утрчава Ема, носи папире, обара их на земљу.

Сви: Ааааа, шта је ово....
Ема: Ух, побегох...
Саша: Е какав дан, да човек не поверује...
Давид: Зашто јурите толико!!!!
Ема: Ма бежим !
Саша: Шта се догодило?
Ема: Јуре ме...ох, како сам се препала..
Давид: Ко вас јури...фурије...ахахаха
Саша: Докторе...ви сте баш весео човек...
Ема: Не! Не јуре ме фурије, него нешто горе од њих...јуре ме пси !
Давид: Ахахаххаха кучићи...обични кучићи...ахахахаха
Ема: Драго ми је да вас то забавља...И зашто стојите овде као кипови?
Саша: Неко ме је погодио у главу, поклопцем Кока-Коле, одозго, са терасе.
Ема: И јууу! Па ко?
Давид: Па да знамо ко, не би стајали овде, зар не? Већ бисмо држали тог неког „за гушу“.
Саша: Ви заиста не престајете да ме изненађујете!
Давид: Штооо?
Ема: Знам једну девојку која живи овде...стално баца ђубре, ситнице, преко ограде...мора да је она.
Саша: Сигуран сам да није било случајно.
Давид: Не, него је неко покушао да вас убије...ахахахахахах
Саша: Ма...не разумете...није важно...(сво троје гледају ка небу).

Појављује се Ана, гледа у телефон, налеће на њих, падају.

Саша: Ово је невероватно! Питам се да ли желе да ме убију из ваздуха или са земље.
Давид: Ако још једном паднем, кунем се да ћу....ух!
Ана: О Боже! Тако ми је жао..опростите, молим вас...јесте ли добро?
Ема: Суууупер смо!
Ана: Нешто сам се загледала у телефон...свашта, никад ми се ово није десило.
Саша: Ни мени...
Ана: Шта радите овде?
Давид: Неко покушава да неутралише господина па формирамо комисију која ће утврдити ко су починиоци.
Саша: Побогу, човече!
Ана: Штаааа?
Ема: Неко га је погодио у главу (показује на Сашу), одозго, са терасе.
Ана: А-ха! То је она безобразница Милица, тачно знам!
Давид: Неее, неее, ово је озбиљно! Ради се о правом атентату.

У ноге им се уплиће пас, сви скоче, Ема само што се не онесвести...појављује се Лара.

Лара: Опа, која екипа! Шта се овде дешава људи? Видим нека галама, па рекох да погледамо шта је.
Саша: Ви? Који Ви?
Лара: Па, Кербер и ја.
Саша: Молим вас, ово је платнени пас.
Лара: Ма иди, бре...ти ћеш да ми кажеш да је платнени!
Давид: Кербер је пас који чува улаз у подземни свет, и чини ми се да има више од једне главе.
Лара: Тачно! Па и има...(прекида је Саша)
Саша: А ви овде видите више глава?
Лара: Ати си неки комедијаш?
Давид: Не, ја сам.
Ана: Јаооо, што је сладак...
Ема: Да, док год је од платна...

Појављује се Нина, слуша музику, налеће на њих...

Давид: Е, сад сам био спреман...
Саша: И ја.
Лара: А у...вама је баш забавно.
Ана (виче): Па зар не видите да стојимо, зашто не гледате куда идете?!...Ово је страшно, замало да ми се поломи телефон!
Ема: Ууууу, најбоље је Ти да јој кажеш!
Нина: Ма шта вам је свима? Добро, извините, нисам вас видела, е свашта!
Саша: Да скратимо: неко ме је погодио у главу, чепом од Кока-Коле, одозго, са терасе.
Нина: Па?
Саша: Молим?
Нина: Па није смак света, можда је случајно некоме испао.
Давид: Ево још једног Неверног Томе...не, мислимо да неко покушава да га убије.
Ема: Па сад...
Лара: Ахахахахаха, какви лудаци (каже публици)...А мој пас и ја смо дошли да помогнемо.
Нина: Који пас?
Сви: Па Кербер!
Нина: Јесте ли ви нормални?!
Давид: За њих не знам...али ја сам савршено уравнотежена личност. Ја сам лекар.
Саша: Хајде да видимо да ли неко познаје некога ко живи овде, осим Цице и Мице, које добронамерно бацају ђубре преко ограде тераса.
Ана: Мислите, да ли знамо неког сумњивог? Као у детективским филмовима? Јаоооо, како је узбудљиво!!!
Лара: Ахахахаха, ја нећу кући ! (седа на земљу и игра се са псом).

Појављује се Сара, гледа у огледало, сви се помере, она падне.

Сара: Е баш сте каваљери ! Дозвољавате да дама овако падне. Срам вас било!
Давид: Ја бих вам радо помогао, али „љубио сам земљу“ превише пута данас.
Ема: Јесте ли добро?
Ана: Мораш да гледаш куда идеш. Ова стаза је веооома опасна.
Нина: А са тераса вребају атентатори.
Лара: Али не брини, Кербер ће те заштитити (окружују је док ово говоре)
Сара: Ааааа! Шта вам је ! Не разумем, је л' то у „Лази Лазаревићу“ обезбеђење има слободан дан ?

У све њих се залеће Софија која џогира и сви попадају.

Сви: Јаоооо, опет...е ово је неиздрживо!
Софија: Ох, извините молим вас, јаоооо уганула сам ногу.
Сара: Џаба запомажете, нико вам неће помоћи...и сама не знам да ли да бежим или да питам шта сви раде овде.
Саша: Па знате...(прекида га Нина)
Нина: Ма неко га је погодио у главу са терасе, мош' мислити, чепом од Кока-Коле и сад покушавамо да сазнамо ко.
Софија: Безвезе, а ја се замислила, нисам вас ни видела...Знам ја неке људе који живе овде.
Давид: А-ха! Ето нам трага !
Саша: Знам да вам је забавно, али ја сам озбиљан.
Ема: А ко си ти пријатељу? Да ниси неки политичар или дипломата или...
Ана: Ма хајде молим те....
Сара: Погледај га само...студент неки гарант, ко би тебе хтео да убије?
Нина: Можда газдарица због кирије?! Аххахахахахах
Лара: Ја мислим да треба ово да схватимо озбиљно.
Давид: Па да, као ти тог плишаног љубимца, је л' ?
Лара: Докторе, знаш ону чувену....ГОВОРИ ТИХО И НОСИ ПСА СА СОБОМ !

За то време, десно од њих, Тара се појављује, стоји, гледа их и куца неку поруку телефоном. Са леве стране иза њих, се појављује Анђа, културно их замоли да се помере, сви је збуњено гледају. Долази до Таре.

Анђа: Да ли ме ви очекујете?
Тара: Мени кажете?
Анђа: Да, вама. Да ли мене чекате?
Тара: Нисам сигурна. Добила сам поруку од..(Анђа јој ставља руку преко уста и осврће се око себе)
Анђа: Шта вам је, јесте ли полудели? Како тако јавно...свашта.
Тара: Опростите...нова сам. Тек сам завршила обуку...
Анђа: Ех, лепо сам им рекла да ми не шаљу клинце.
Тара: Госпођо, ја нисам никаква клинка, ја сам обучени...(Анђа јој опет запуши уста)
Анђа: Јао, с ким ја имам посла. Хајдемо...

Почиње да пада киша (из офа се чује звук)...

Софија: Јаооо киша!
Давид: Хајдемо испод оне настрешнице...
Саша: Да, хајде, брзо...
Тара: Хоћемо и ми?
Анђа: Понашај се нормално.
Сара: Фуј! Овде је контејнер!
Ана: Нисте могли да предложите неко боље место?
Давид: Слободне сте да одете девојке, ако вам амбијент није по вољи.
Саша: Имам ја ћебе...можемо да га ставимо доле, нема места за све на клупи.
Нина: Одлично, свакако је доле трава.
Ема: И ја ћу ту...
Сара: Боље да сте нам то ћебе дали да ставимо на клупу...
Саша: Ма прекини да се пренемажеш!
Сара: Мени кажете?
Саша: Да...теби кажем.
Ана: Мали...тебе нису довољно јако лупили у главу. Како то причаш са њом.
Софија: Прекините да се свађате...
Ема: Па не, стварно...шта хоћеш ти уопште? (пита Сару)..Нисмо ми криви што је почела да пада киша.
Лара: Ја мислим да је баш романтично...ахахахаха...зезам се...мрзим кишу...и романтику. Шта кажеш Кербере?
Давид: Престаните да причате са плишаном играчком!
Лара: Ма шта тебе брига шта ја радим?
Давид: Зашто уопште радите то? Зашто не купите правог пса?
Лара: Ако баш хоћеш да знаш...зато што ће прави једном да угине! То ми се једном десило и једва сам преживела. Од тада имам Кербера и сасвим ми одговара. Па шта ако није прави, мени не смета. Не смара ни мало...као неки (показује на Давида)
Давид: Опростите, нисам знао.
Лара: Јој, не патетиши...
Тара: А ви се сви познајете.
Саша: Ма не, неко ме је...
Ана: Опет овај!
Нина: Е досадан си...погодио га неко чепом у главу и сад спроводи истрагу да сазна ко!
Тара: Хахахахахаха одлично!
Анђа: А ви сте госпођице право из канцеларије? Видим да вам стално испадају папири.
Ема: Да, са посла...

Из офа се зачује глас пљачкаша, сви скачу, заузимају НИНЏА СТАВ, креће музика, стоје залеђени и онда крећу да се туку са пљачкашима које публика не види, али се наслућују радњом и звуком. Музика полако иде у оф, тако се и они смирују и полако седају у тишини, свако на своје место. У једно тренутку Давид је имао пиштољ у рукама. Сада га ставља у џеп. Сви се гледају, озбиљни, ћуте.

Ема: Докторе, хајде извадите то из џепа.
Давид: Шта?
Софија: ТО што смо сви видели.

Давид вади пиштољ, окреће га око прста и враћа назад у џеп.
Саша: Ау брате, шта све ово би?!
Ана: Шта би?! Па ни ти пријатељу ниси баш стајао и дозволио да те пљачкају.
Нина: А ви госпођо? (обраћа се Анђи) Ти потези су ми јако познати.
Давид: У реду...јасно је да сви имамо ПОНЕКУ тајну. Питање је само...
Ана: Питање је зашто би о томе требало да разговарамо?
Сара: Ја можда нећу!
Саша: А ВИ сте ме госпођице највише изненадили.
Сара: Ха, изненадио би се ти....
Тара: А ја сам мислила...(Анђа је прекида)
Анђа: Мислила је...мислила је...па..није вам она баш много паметна. (Тара је бесно погледа)
Нина: Зашто је не пустите да каже шта хоће?! И ко сте уопште ВИ?
Лара: Да, само сте се створиле овде?
Саша: Да не живите ви можда у овом солитеру?
Анђа: Живим, зашто?
Саша: А-ха! А да ли пијете кока-колу?
Анђа: Молим?...Мислим да би требало да поразговарате међусобно, откријете код ког сте то мајстора сви учили кунг-фу, зашто носите пиштоље, ћебад и осталу опрему за преживљавање, па тек онда да се окомите на јадне, незаштићене госпође!
Софија: Хахахахахха некога би можда и преварила, али мене НЕ!
Ема: Ни мене! Ово вам је главом и брадом ТАЈНИ АГЕНТ!
Нина: Откуд знаш?
Софија: Пази ово...мало пре је Саша питао да ли живи овде и она је рекла „Да“.
Сара: Па шта?
Ема: Како шта? Неко ко живи овде оде кући кад почне киша, не седи испред зграде и не крије се испод настрешнице.
Лара: Госпођо...проваљени сте!
Анђа: Већу глупост нисам чула у животу!
Тара: Можда је боље да...
Анђа: Да ћутимо! Да, боље је. А ко сте ви? Сви ви? Зашто сте се окупили овде?
Саша: Случајно! Знате...
Анђа: Знам..неко те је звекнуо у главу. Очигледно нисте оно за шта се издајете. Према томе говорите...за кога радите?

Сви ћуте и гледају се.

Тара: Шта? Сад су сви тајни агенти?! Баш!
Давид: Неке ствари није потребно рећи на глас.
Ана: Да, нема потребе свима је све јасно.
Саша: Мени ништа није јасно.
Сара: Мученик....хајде, доста је било!
Саша: Добро...мени је речено да дођем овде у одређено време...ето, то је од мене довољно.
Давид: Мени је речено да се сретнем са тобом.
Ема: Мене су само јурили кучићи.
Давид: Стварно?!
Ема: Не...рекли су ми да вас двојицу нађем овде.
Нина: И шта сад? Значи ли то да смо сви добили исти задатак...односно да нам је задатак да се нађемо?
Сара: Очигледно! Не знам само шта је са ЈАДНОМ, НЕЗАШТИЋЕНОМ ГОСПОЂОМ...
Ана: Ја сам из Париза дошла због овога...
Софија: Шта ли је поента? Зашто су нас спојили? Шта треба да радимо?
Анђа: Е сад причај! (Тари говори)
Тара: Слушајте, треба да се нађемо и да сачекамо да нам неко пошаље поруку о томе какав је следећи задатак. Ово је вероватно велико окупљање.
Саша: Па нису морали да ме лупају у главу онда!
Ема: Нисам сигурна да је то био део задатка.
Нина: И шта сад? Треба заједно да радимо?
Давид: Немогуће, ја радим сам.
Лара: Па ни ја нисам луда за друштвом (баца Кербера иза себе)
Давид: Ахахахах генијална маска!
Лара: Хвала докторе, лакше вас је преварити него моју бабу.
Давид: Ма види, мала..
Лара: Нисам ти ја мала...знаш...
Софија: Ух, добро смирите се, сачекајмо.
Сара: А одакле ће да нам стигне порука?
Ана: Са неба! Па смс-ом!
Софија: Мени никада није стизала тако...
Саша: Смирите се више...ух, како ћу да радим са вама! Не могу да вреујем да сте сви агенти...неки од вас ми пре личе на манекене!

Иза канте се изненада појављује Теа. Прилази им полако, сви је пренеражено гледају.

Теа: А шта ако неко лаже?
Ема: Лаже шта?
Теа: Да је агент.
Давид: Зашто би неко лагао да је агент, и ко сте сад ВИ?
Теа: Ако ти кажем мораћу да те убијем.
Саша: Зашто сте дошли?
Теа: Ви сте дошли...ја сам све време ту.
Ана: Али како то да те уопште нисмо видели?
Теа: То је мој посао.
Нина: Значи ти си шпијун!
Теа: Не, ја сам добра комшиница. Дошла сам да видим да ли вам је потребна помоћ.
Анђа: О чему се ради? У реду, схватамо да сви радимо за исту организацију. Реци, зашто су нас окупили? Тебе чекамо, зар не?
Теа: Да...ви мене, а ја вас.
Сара: Јаоооо, прекини да причаш у стиховима. Баш нервира!
Теа: Имамо кртицу у организацији!
Софија: Па какве ми имамо везе са тим?
Теа: Знамо да је неко од вас.

Сви се гледају. Одједном су сви свима сумњиви.

Саша: Знао сам. Рекао сам лепо да овде има оних који уопште не личе на агенте.
Сара: Шта хоћеш да кажеш?!
Саша: То што си чула!
Сара: А можда си баш ти кртица!
Давид: А можда је госпођа!
Софија: А можда је мала са псом!
Лара: А можда је ова са госпођом!
Нина: А можда је дама из Париза!
Теа: А можда да сви мало ућутите!!!!

Сви ућуте, гледају се испод ока.

Давид: Не свиђа ми се ово. Шта сад треба да радимо?
Теа: Ко од вас има тетку у Канади?
Тара: Па ја их имам неколико...мислиш правих или оних које нам је организација доделила?
Теа: Мислим ПРАВИХ.
Саша: Ја имам.
Сара: Ето! Знала сам! Лепо сам рекла да је он!
Теа: Седи доле! Значи ти ниси...
Давид: Молиииим вааас! Па шта то значи?! Ја имам ујака у Филаделфији, је л' то значи да сам кртица?
Теа: Занимљиво.
Анђа: Не знам како мисли организација ово да реши.
Теа: Лако...идете на задатак заједно.

Сви се буне.

Теа: Тишина! (kreće muzika numera 2. Nemoguća misija) Треба да упаднете у корпорацију ТАКС у Мадриду, да из главног рачунара прекопирате податке о извозу у Јужноафричку републику и да их донесете у Београд.
Нина: Ништа лакше! Ја то могу сама.
Лара: Мислим да није тако једноставно. Причај! У чему је фора.
Теа: То је једна од најчуванијих зграда у Европи, скоро је немогуће ући без пет провера које укључују и скенирање очију оног ко има специјални приступ просторији са главним рачунаром.
Саша: Ок, онда нам треба добра стратегија. Има нас довољно. Која је олакшавајућа околност?
Теа: За две недеље корпорација организује доделу годишњих награда директорима. У холу је бал. То је начин да уђете. Даље сте препуштени себи.
Тара: Ко нам је веза? Ти?
Теа: Да, поделите дужности према способностима. Нема потребе да објашњавам. И наравно...овај разговор се никада није десио...(одлази назад на своје место, односно нестаје).
Ема: Добро, да видимо...Нина води, јасно ми је.
Нина: Хвала!
Софија: Чула сам за тебе. Драго ми је да ћемо радити заједно.
Сара: Јако лепо...али једно не заборављајте...Међу нама је кртица!
Ана: Што целу ствар чини немогућом мисијом.
Анђа: Како да радимо ако знамо да ће неко да саботира целу ствар.
Давид: Да, помишљам да је цео овај задатак осмишљен да би ми нашли кртицу уместо да се помуче ови из организације.
Софија: Да! Ја мислим да треба да га одбијемо!
Ема: Шта да одбијемо?
Софија: Задатак.
Ана: Не долази у обзир!
Нина: Снаћи ћемо се некако, а кртица ће се одати свакако.
Тара: Мени је ово први задатак.
Саша: Е, на здравље! Сад треба и њу да чувамо.
Давид: Доста расправе, морамо да се договоримо око припреме.
Лара: Слажем се...ово је губљење времена.
Саша: Хајде, дођите сви на ћебе.

Померају га на средину, сви седају и почињу договоре потпуно припремљени и сигурни у себе.

Нина: Неће бити лако, али је могуће...можеш ли да користиш Кербера? (пита Лару)
Лара: Да шетам плишаног пса кроз хол ТАКС-а?
Нина: Не наравно, набавићемо правог...у реду?
Лара: Ок.
Нина: Ставићемо камеру на огрлицу пса тако да ови крај рачунара виде све у просторији и могу да јављају о евентуалним проблемима и кретњама сви гостију.
Саша: Циљ нам је да издвојимо типа који има приступ главном рачунару.
Давид: А онда га препустите мени, на даљу обраду...(ломи прсте себи)
Саша: Докторе, бићемо заједно...осећам да су ваше методе мало другачије од мојих.
Са нама иду Софија, Госпођа и Ема. Лара, Ана и Сара остају у холу и воде рачуна о томе да нико не крене за нама. Нина и Тара воде операцију путем мреже...у штабу сте и сви на крају зависимо од вас.
Тара: А зашто ја да будем у штабу?! Хоћу да учествујем у самој операцији (скаче и почиње да изводи кунг-фу ударце; све време Давид нервозно шета иза њих, врти главом и као да је јако забринут)
Ана: Докторе....неки проблем?
Ема: Шта вам је?
Тара: Да ли ме чујете?
Софија: Мала...смири се.
Анђа: Тара, биће времена...полако.
Тара: Онолика обука ...за шта? Да водим глупу операцију из штаба?!
Нина: Немаш појма шта причаш...Па без нас не могу ништа. Доста више! (Тара седа надурено)
Софија: Како мислиш да издвојимо типа који има приступ?
Саша: Ту наше манекенке ступају на сцену...манекенке и Кербер!
Сара: Немој да ти манекенка покаже где је писта, знаш! Пролетећеш као Џамбо-џет, кад те дохватим (креће да га бије, остале је смирују).
Ана: Слажем се...Ларин пас ће скочити на њега, док стојимо сви око шанка...не брини, питаћемо га да нам покаже главне канцеларије корпорације...то је увек занимљиво обичним људима.
Лара: А онда ћемо да га...(трља руке као да ће да га бије)
Сара: Онда ћемо да дођемо до лифта где ће остали да га преузму и крај! Враћамо се у хол и пратимо ситуацију, ок?
Ема: Водимо га горе, уђемо у главни рачунар, прекопирамо податке, оставимо га везаног и палимо!!
Анђа: Ништа лакше!
Давид: Да...једноставно...превише једноставно...
Ема: Смета вам то?
Давид: Шта?
Ема: Па то...што је једноставно?
Давид: Смета ми...генерално...не верујем никоме од вас...
Саша: Имате бољи предлог?
Давид: За сад не...али...
Софија: Шта АЛИ? Зашто правите проблем где га нема?
Давид: Има га...неко ће нас издати...
Тара: А како да знамо да то нећете бити ВИ?
Давид: Никако! У томе и јесте проблем...
Саша: Сви о томе размишљају...не брините.
Ана: Мислим да смо довољно обучени да умемо да се извучемо из разних ситуација.
Анђа: Знате како...најбоље је да свако смисли план за себе и онда...
Ема: Госпођо, шта је вама? Тако се не ради!
Нина: Наравно да се не ради...морамо да будемо тим, ако хоћемо да успемо. Нешто ми пада на памет....
Ема: И мени...
Софија: И мени...вероватно исто.
Сара: Шта ако кртица уопште не постоји?
Софија: Ако су ово смислили да би били опрезнији...
Ема: да се не опуштамо...
Лара: Ја сам увек опуштена....
Давид: Да...ти ГОВОРИШ ТИХО И НОСИШ ПСА СА СОБОМ.
Лара: Докторе...то је из цртаног филма, моооолииим вааас...
Саша: Добро, јесмо ли се договорили? Нина, уговори авион који нас вози и одвози, и нађи добро место у Мадриду за штаб. Остали...спремите опрему, спакујте се и крећемо.
Лара: Да...сви да пакују опрему, а ја купим КУЧЕ!

Сви се смеју...Из солитера се зачује глас жене: „ Ема, Саша! Хајде! Ручак!“

Саша: А немој сад, мама!
Ема: Још пет минута.

Глас жене: „Нема расправе! Ионако пада киша, вероватно вам је досадно, пењите се горе!“
Сви реагују...не иде им се...

Давид: Ма ок, и ја сам гладан,,,крче ми црева већ пола сата...шетам као луд да ме прође, ахахаха
Анђа: Хајде Тара, рекла је мама до пет да се вратимо.
Софија: Идемо...нема везе, нађемо се овде касније.
Нина: Око седам, може?
Ана: Ја можда идем у госте, видећу да се извучем...
Сара: Наказо...био си супер агент (пољуби га у образ)
Саша: Шта био?! Тек следи акција...Друштво...сви овде у седам па правац МАДРИД !

Креће музика, нумера 1. (Борн) МРАК НАГЛО

КРАЈ