Đorđe Balašević

[branko]

Život je more


Život je more, pučina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al’ još se ne dam i još me ima.

U jutra rana plaše me senke
minulih dana.
Sećanja mutna kao u laži,
kao u snu…

Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke što me vuku dnu…

Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene do nove luke.

Život je more…



Živeti slobodno

Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo…
Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira
Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira
E, tog još nije bilo, ludama je milo, ostale je stid…

Crne hronike i harmonike, sitan Rock & Roll
Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze
S tamne strane globusa bolje se vidi da Najbolji odlaze
Pločnici Toronta, oči boje fronta, ozinka svih nas

Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi
Šetači-preletači? Slaba potpora
Nije to glava-pismon, ili jesmo ili nismo?
Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora:

Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje

Probati jug ko zrno grožđa sa dlana bogorodice
Liznuti so sa onog gvožđa za koje vežu brodice
Slušati vetre kako gude u bele stepske jasene
Zajtiti vode koje bude gene u nama spasene…

Al, čim se pomene fantom promene, sevnu šlemovi
Žali bože matore, oni se zatvore čim gazde podviknu
Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu…
Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej, izlaz taj i taj

Dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza?
Dokle taj glupi džoker: Ćuti, dobro je.
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje…

Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje

Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka

Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka…

[branko]

Za treću smenu

Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde…

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k’o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra…

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug…

Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k’o san, svi su ti isti.
Budiš se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit…

Daj naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug…

Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Možda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik…

I naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
Naspi još jednu za treću smenu…

Naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
Naspi još jednu za treću smenu…

Naspi još jednu…


Za sve je kriv Toma Sojer

Jedne letnje noći tople, Cile, Pićuka i ja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan dva,
pa smo krenuli u Brazil il’ do južnih mora bar.

Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
čudno zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
Gde smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
kriv je on.

Birali smo dugo čamce, maznuli smo jedan žut.
Poneli smo čak i mamce da bi pecali uz put.
Činilo se, na početku, da će provod biti lep.

Al’, nestade nam prvo hleba, mučila nas strašna glad,
onda grom iz vedra neba, pa oluja, kiša, grad.
Al’, na sreću, neki čiča tad nas primio na šlep.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom…

Vratili nas sutra kući. Jao, što me bilo stid,
pa sam hteo krišom ući, šunjao se uza zid.
Videla me prva mati: “Opa, vratio se sin!”

Na to otac reče samo: “Neka, nek je živ i zdrav…”
Al’ sam, ipak, tu i tamo, posle bio čudno plav,
pa su me u školi dugo zvali Haklberi Fin.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom…

Kriv je on!

[branko]

1987.

Juče sam slušo vesti na radiju
Poseban osvrt na pucnjavu u Persiji
Sve ređe spominju drug Handiju
Suviše njih je na veresiji
Nesreća jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

Na svetskoj berzi laju kerovi
Nek dolar propadne, tu su naše menice
Ne plaše mene krupni zverovi
Nego krvopije i stenice
Nesreća jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

Decu uvijaju na spavanju
Plaši me da se ne podigne vampir četnički
Šta vampir zna o iseljavanju
I on sve vidi čisto etnički
Nesreća jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

I negde sasvim u dnu novina
Mala i beznačajna vest
Da jedan peva deset godina
Otpevo i on svoje, gotovo, gotovo je
Juče sam gledo televiziju
Neshvaćen genij, drug Fadilj, na teškoj muci je
Ne shvata niko moćnu viziju
Ne dižu javne institucije
Nesreća jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

( …Ajmo deco… O je… La-la-la… Osamdeset sedma…)

U Novom Sadu demonstracije
Poznata priča, i ovde je kriva menza
Na ulicama mladost nacije
E sad nam jedino fali još Lech Valensa
Tuga jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

I negde sasvim u dnu novina
Mala i beznačajna vest
Da jedan peva deset godina
Otpevo i on svoje, gotovo, gotovo je
I neki drug je opet digao glas
Drug nam je ponovo zbog svega držo govor
Da, on je opet malo viko na nas
Do kraja, govor je posto čisti horror
Tuga jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma

Slučaj tih građana je zamršen
Niko im još ne sme reći da štede snagu
I da je rat nedavno završen
I da su Rusi već na reichstagu
Nesreća jedna, jadna i bedna
Osamdeset sedma
…Jadna i bedna, osamdeset sedma…


Aco braco

Aco-Braco, derane moj tršavi… Ti i ja smo država u državi:
Pukoše na vražjoj burzi Franjo Josif i Habzburzi…
Boljševici cara skefali…
Otišo na doboš Kajzer ko poslednji šalabajzer…
Samo nama ništa ne fali…

Aco-Braco, derane moj stasiti… Kad si vatra svi te oće gasiti…
Vračaju nam i zavide… Al to valda tako ide?
Samo lepo možeš ružiti…
Neg, ogrni jankel štofan… Šušte suknje ko celofan…
Zavist valja i zaslužiti…

Malo mame, malo ćerke… Opajdare… Kaćiperke…
Kibicuju i zagledaju…
Šiparice… Gradske šmizle… Porumene ko ribizle
Kad sa nama pripovedaju…
Ne bije nas džabe glas… Zadeni za šešir klas…
I mater vetru dok je nama nas…

Aco-Braco, derane moj srditi… Da te grdim, to mi je ko sebe grditi…
To il nemaš ili imaš, da te s vrata spazi primaš…
Gušt je dati a ne stiskati…
Nije gazda kesa šuplja što budzašto novce skuplja…
Gazda je ko ume spiskati…

Aco-Braco, derane moj čestiti… Bog nek gleda di će koga smestiti…
Od Bođana do Opova sila hulja i lopova
Koji grabe šta odaberu…
Od Opova do Bođana još je dobrih Vojvođana
Da im s neba leba naberu…

[branko]

Virovitica

Ja nikad dosad nisam bio u Americi,
i ne nameravam.
Mene da zvizne neki tip, za dolar, dva, pa čak i tri,
nemam tih nerava.

A baš bih voleo da vidim Kaliforniju,
i još par tačaka,
al’ imam strašnu fobiju
od onih narkosa i tamno crnih mačaka.

So sorry USA, možda si ti ok,
možda me priče varaju, al’ ja bih ipak ostao tu.

I nikad nisam bio u Sovjetskom Savezu,
i ne nameravam.
Bio bih u tom Savezu kao u nekom kavezu,
nemam tih nerava.

Al’ baš bih voleo da stignem sve do Rostova
ili do Gruzije.
Plašim se tolkog prostora,
možda se negde zagube moje iluzije.

Izvini SSSR, možda si sasvim fer,
možda me priče varaju, al’ ja bih ipak ostao tu.

Amerika je divna, predivna čak,
čim u njoj živi Paja Patak zvani Donald Duck,
al’ nije svako kao Donald, mene plaši onaj Ronald,
taj je nezgodan.

Imamo neke veze Rusi i ja. (Horošo!)
Onaj me Dostojevski jednostavno obara.
Al’ nisu svi k’o Dostojevski, mene plaši Sibirevski,
taj je prohladan!

Ali sam često pevao u Virovitici
i dobro prošao.
Mada su strme litice svud oko Virovitice,
opet bi došao.

U Virovitici ne postoje pritisci,
i žive mirno svi, kao hipici u Virovitici.

Amerika je divna, predivna čak,
čim u njoj živi Paja Patak zvani Donald Duck,
al’ nije svako kao Donald, mene plaši onaj Ronald,
taj je nezgodan.


Vi ste jedan običan miš

Vi, vi ste jedan običan miš,
jedan mali preplašen stvor,
i najbrži ritam je spor za vaše srce.

Znam, noć je tamna k’o crni pliš, tako rano opusti grad,
čudne ptice poleću tad, nije lako ostati sam.

Sam na svetu, sam protiv svih,
tad je važno ispasti laf,
tad je važno ne biti šraf u toj mašini.

Znam, zvuči kao kafanski stih, ali moraš zgaziti put,
moraš nos pomoliti svud ako želiš stići svoj cilj.

Priča se po gradu da ste marka,
samostalni, idealni tip.
Ali to je očigledna varka.

Što se mene lično tiče,
to su samo prazne priče sve.

Jer vi, vi ste jedan običan cvet, mali zečić spreman na beg
al’ svud zima, vetar i sneg i ludi lovci.

Znam, ali kako menjati svet, nikom nije stalo do tog,
svako drži samo do svog, svako tera samo po svom.

Priča se po gradu da ste glavni, samostalni, idealni tip.
Kažu da ste samom vragu ravni, što se mene lično tiče,
to su samo prazne priče sve.

Ja, ja sam jedan običan tip, težak slučaj, potpuni mrak,
mnoga mesta nose moj znak, i to je nešto.

Znam, al’ ne smeš biti bronzani kip, punom parom, to je moj plan,
jer dok lupiš dlanom o dlan već si samo polovna stvar.

Spisak mojih snova je dugačak, al’ na prvom mestu sad ste vi.
Ja sam stari, ofucani mačak, ne nudim vam ništa loše:
nove priče, stare ploče.

Vi ste moje sve il’ ništa, već odavno lovim miša poput vas,
malog miša kao vi.

[branko]

Al’ se nekad dobro jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še’set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.

Klizio je voz k’o sanke, al’ smo stigli do Palanke.
Severac je duv’o ‘ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
“Sido! Postavljaj, bog te vid’o!”

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne – vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.

E, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.

Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, ‘di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
“Sido! Večeru, bog te vid’o!”

Ođedared – astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
šuve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.

Ej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: “Deder kaput! Radni dan je, ‘ajmo na put!”

Al’ kum Pera odma’ skoči: “Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!”

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće ‘leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: “Ljudi, dokle?!” “Čekaj”, kažu, “još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!”

Hej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol’ko je iš’o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma’ kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.
Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.

Crnog.


Anđela

Moja je draga veštica… O tom ni reči nikome
Na zidu ispod ikone šara srca i slova
Ume sa retkim travkama… Munđari tajno s čavkama
U san dozove dobre trolov… I uvek osvane nova
Kada prođe ribljom pijacom svi šapću:
Evo je… Biće nevolje
Ali blenu kao pijani njenom podsuknjom omađijani

Moja je draga najbolja… Anđeo dobrog naboja
Prošek u nedra prolije… I eto ti čarolije
Druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade
Držimo palce Vrag i ja da potraje ta magija

Moja je draga veštica… Uvrača trista prepreka
Odavde do Bečkereka… I oko čarde kod Žablja
Kad se na putu zadržim… Paprenu čorbu zapržim
Munja se nebom razmaše… kao zlatna sablja
I samo baja, i na pertle mi vezuje čvorove… Što sve govore
Al’ dok mirno spava pošten svet… Dugo se mirimo…
To je tek vatromet

[branko]

Anita

Dal’ se bar ponekad seti?
Plašim se da ne…
Prosto… Ko u opereti… Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise… Zavejani grad…
Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja… Gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k’o nijedna pre.

Pogledom sam posle dugo pratio njen trag,
Zavejanom ulicom Sent Haromsag.
Plašila me slutnja neka,
Znao sam od pre
Sve izgleda izdaleka drukčije.

Srce malo jače bije kad se setim nje
A Listove rapsodije bude stare sne.
Eh, da mi znati gde je,
Dal’ se seti kada veje,
Il’ u inat drugog ljubi tad?

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k’o nijedna pre


Ankica

Kroz tanušnu maglu kao zejtin po staklu dan se razliva tih
Mislim sreda-četvrtak? Il’ već neki od njih
Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna
Iz ogledala viri jedan stariji ja
A nad Novim Sadom vetar kinji oblake
Počinje još jedan dan bez nje

Drugari u frci, svu su dužni k’о Grci… Krupnih predloga par
Kad ono? Sto marona do prvog im završava stvar
Na starom Trgu Slobode večna revija mode.. I srce trucka na tren
Neki plešući mantil? Ne… nije njen
A nad Novim Sadom vetar konje propinje
Prolazi još jedan dan bez nje

Kod Lazice Puža je podnošljiva gužva… Katkad poduprem šank
I tako… stara garda iz kvarta još se loži na fank
I poturaju priče da sve curice liče kada je čaša pri dnu?
Pa dobro… Možda jedna na drugu, ali nikad na nju
A nad Novim Sadom vetar kači ordenje
Prolazi još jedan dan bez nje

I lelujam u centru kao fenjer na vetru… Jesen protresa skut
Ne vredi… Potrebno je bar dvoje da se ukrsti put
Zamrzavam sliku na poznatom liku, dok se šunjam u san
Da ne primete tamo da sam odsutan?
A nad Novim Sadom primirje
Prolazi još jedan dan bez nje

[branko]

Uvod (Mojoj mami, umesto maturske slike u izlogu)

Ja se slikam za naslovne strane
i provodim neke bezvezne dane
(to znaš).

Dajem intervjue (uvek iste)
i pikiram ka vrhu top liste.
Pa da: sve zbog moje drage mame.

Mesto maturske slike na tablou,
u nekom izlogu na lokalnom korzou,
sve što radim ja…

Mesto maturske slike na tablou,
u nekom izlogu na lokalnom korzou,
sve što radim ja, ja radim zbog nje.

Mesto maturske slike na tablou,
u nekom izlogu na lokalnom korzou,
ovo dajem njoj…

Mesto maturske slike na tablou,
u nekom izlogu na lokalnom korzou,
sve što radim ja, ja radim zbog nje.


Uticaj rođaka na moj životni put

Ah, da sam učio, ja bi danas možda bio
Specijalista za kardiovaskularne bolesti
Ili asistent na biologiji
A ja sam postao tamburaš
Zbog nekih rođaka

Kad sam prvi put pao u školi
Otac je rekao: Dobro, pa desi se to
Razmisli sad, sine moj
Jer život se ne igra s tobom
Uporedi druge sa sobom
Svi tvoji vršnjaci su odlični đaci
A jedino ti si na dnu

Moj brat Sava je učio prava
Pa su hteli da učim i ja
Od tih stvari me bolela glava
Mnogo jave a premalo sna

Nisam mislio da su diplome
Ona presudna životna stvar
Već sam živeo život po svome
Kao prosjak i kao car

Tako to biva kad se previše sniva
A stvarno se malo zna
Tako to biva kad se previše pliva
Mutnim vodama sna

A kad sam drugi put pao u školi
Otac je rekao: Sad je već ozbiljna stvar
Sine moj, razmisli bar
Jer život se ne igra s tobom
Uporedi druge sa sobom
Svi tvoji vršnjaci su odlični đaci
A jedino ti si na dnu

Moj stric Jova je slagao slova
Pa su hteli da slažem i ja
Ja sam svitanja čekao nova
Negde između neba i tla

Nisam mislio da su diplome
Ona presudna životna stvar
Već sam živeo život po svome
Kao prosjak i kao car

Tako to biva kad se previše sniva
A stvarno se malo zna
Tako to biva kad se previše pliva
Mutnim vodama sna

A kad sam treći put pao u školi
Otac je ćutao, nije mi reko ni reč
Al ja sam sve znao već
Da život se ne igra sa mnom
Da idem ka ponoru tamnom
Da moji vršnjaci su svršeni đaci
Ja ne marim mnogo za to

Moj stric Živan je bio bon vivan
Pa sam hteo da budem i ja
U tu svrhu sam smislio divan
Mada naizgled nemoguć plan

Nisam mislio da su diplome
Ona presudna životna stvar
Već sam živeo život po svome
Kao prosjak i kao car

Tako to biva kad se previše sniva
A stvarno se malo zna
Tako to biva kad se previše pliva
Mutnim vodama sna
(Znam, znam)
Tako to biva kad se previše sniva
A stvarno se malo zna
(Ajde, dosta)
Tako to biva kad se previše pliva
Mutnim vodama sna
(Ti ćeš me učit)
I tako to biva kad se previše sniva
A stvarno se malo zna
(Ej, nerviraš me opasno )
Da, tako to biva kad se previše pliva
Mutnim vodama sna
(Sklanjaj mi se s očiju)

[branko]

Baby Blue

Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim,
i zato kad te spazim ja besomucno trubim.
I fućkam kao klipan, crvenim k’o tulipan
jer ti si jedno čudo Baby Blue.

Prošao sam sve to, sito and rešeto,
moj dosije – to je rat i mir.
Al’ sad nemam takta, sve ostavljam ad acta,
proleće je krivo svemu, to imam tremu.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!
Pratim te k’o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno čudo Baby Blue!

Dajem sve za žeton, okrenem telefon,
u, pa se smrznem kad ti čujem glas.
O, slušalicu spustim, zbogom snovi pusti,
smisliću do sutra nešto, tešim se vešto.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!
Pratim te k’o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno čudo Baby Blue!

O, kako da ti priđem? Popnem se pa siđem,
iza tvojih vrata svira jazz!
Ne znam šta bi više, zazvonim pa zbrišem.
Širok mi je dijapazon, smisliću bolji fazon.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!
Pratim te k’o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno čudo Baby Blue!


Badnje veče

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljaš.

I večno sanjaš,
svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veče dolazi.

Mogla si mi baš
i reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš,
pune one iste magle.

Al’ suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
a badnje veče prolazi.

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone – slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al’ ovo danas, sasvim slučajno – Badnje je.

U poslednji čas,
kao uvek na to veče,
gospođa do nas
unucima kolač peče.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje veče prolazi…

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone –
slušam to.

Ne, nije svako veče Badnje,
al’ ovo danas, sasvim slučajno –
Badnje je.

[branko]

Uspavanka za dečaka

Pričaće ti jednom možda,
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo…

Mudrovaće, badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu… ne bi im se dalo…

Pričaće ti o plovidbi,
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?

Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…

Al ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo

Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio… u mom oku…

Pričaće ti kojekakvi,
Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.

Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči

Brojao sam ljude s krsta
Pravila i izuzetke
Posvud promašena vrsta
Samo retki nađu retke

Znam da sanjaš vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio… u mom dahu…

Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo…

Silni miševi u boci
Javiće se ko svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam više, bože prosti,
Dal da strepim il da stremim?
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje, pače moje malo…
Lavče moje…


U razdeljak te ljubim

Kad je pre mnogo leta bal pravio baron,
Fon Ligenštul je pozvan da naiđe i on.
Čim uš’o je u salu, onako lep i mlad,
prišla mu neka dama, i uzviknula tad:

“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.

U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”

Fon Ligeštul je hitro napustio taj bal,
Želeći da, pre svega, eskivira skandal.
Al’ već sledećeg dana ponovilo se zlo,
Stiglo je njeno pismo, na kom je pisalo:

“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.

U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”

Fon Ligenštul je bio zbunjen stvarima tim.
Izgubio je živce, promen’o se sasvim.
I poč’o je da traži u alkoholu spas,
mesto miševa belih, priviđ’o mu se glas:

“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.

U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”

[branko]

Balkanski tango

Ovaj život je san, mala kuća kraj rampe, snop žućkaste lampe i zalihe tuge,
Nažalost, ružan san: ćale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, šleper, i sa 22-e već je imao sve, nju je video tad…

Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

A ona, seoski krin, noćni bus iz Provanse, miss nikakve šanse, tek statista sreće,
Presečen film, ćale prosvetni miš, keva izlizan pliš, sestra ružna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noći u dvosed, pa druge na trosed, a treće, eh, treće…
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao višnju na šlag.

Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

Opet loš “deja vu”, jutro mokro ko ribar i profi kalibar, počinilac neznan,
U čitulji pune stranice dve; mafija i DB složno žale za njim.
Balkanski tango uvek završi na trotoaru, đavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, tražeći sponzora punog ko brod.
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko sveži but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.


Bela lađa

U aprilu Sombor varoš zazeleni
Pa šetaju gospojice, blago meni
Isprse se brezobrazno, pa mi glavom klimnu mazno
A mene čeka bela lađa
A kad odem ne vraćam se do jeseni
Udaće se mnoge dotle, blago meni
Dobar veče, kapetane
Laku noć vam želim dame
Na mene čeka bela lađa
Moram da idem sad
Bome mi nije lako,
Al’ bolje tako, da ja krenem polako
Moram da idem sad
Jer ću baciti sidro
Pa zbogom vidro, ostaću tu
Od Zemuna do Pasove voda peni
A u Pešti promenada, blago meni
Brinu di sam, kerem sebe
Mađarice moje lepe
A mene čeka bela lađa
Moram da idem sad
Bome mi nije lako
Al’ bolje tako, da ja krenem polako
Moram da idem sad
Jer ću baciti sidro
Pa zbogom vidro, ostaću tu
U aprilu sav se Sombor zašareni
Od šešira raznoraznih, blago meni
I frajlica što ih nose, nasmešene, zlatokose
A mene čeka bela lađa
Moram da idem sad
Bome mi nije lako
Al’ bolje tako, da ja krenem polako
Moram da idem sad
Jer ću baciti sidro
Pa zbogom vidro, ostaću tu


Bezdan

Nema me više
U tvojim molitvama
Više me putem ne prate
A noć mi preti
Ponoć i pusta tama
Kad me se samo dohvate

Više me ne voliš
Kad se vraćam nisi budna
Ne goriš
Gasne naša zvezda čudna
Lažna, srebrna stvar

Daleko putujem
Vetar nudi neke rime
Kupujem
Pristaju uz tvoje ime
Dva, tri stiha na dan

Ne slušam više
Šta šapućeš dok snivaš
Plaši me koga pominješ
I sve si dalje
A sve mi bliža bivaš
Kao da opet počinje

Ali me ne voliš
To se uvek drugom desi
Govoriš
Ali više ne znam gde si
Da li neko to zna

Šta sam uradio
Kakva tužna humoreska
Gradio
Ispod gradova od peska
Dubok bezdan bez dna

[branko]

Blues mutne vode

Svašta se rodi u mutnoj vodi
Lukava magra i glupavi smuđ
Karaš i bandar, lopov i žandar
I ribe što žive na račun tuđ

Malene one većih se klone
Ne paziš i već te nema za tren
Gde god da beže stignu u mreže
Neko se rodi da postane plen

Ja pevam svoj blues bez namere bitne
I najveće ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
A budem i ja i smuvan i varan
Pa svakom se desi da ispadne šaran
To je bar rutinska stvar

Ko život vodi u mutnoj vodi
Mora sve trikove dobro da zna
U mutnoj vodi, to mnogim godi
Posebno onim sa vrha i dna

Svi znaju svrhu štuka na vrhu
Tu su da kvare i naprave lom
A dole na dnu sudbinu jadnu
Mnogima rešava nekakav som

Ja pevam svoj blues bez namere bitne
I najveće ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
Ja pevam svoj blues u srcu dubine
I držim se pretežno zlatne sredine
To je bar rutinska stvar, rutinska stvar

Na šta se svodi život u vodi
Pa eto, grabljivci imaju vlast
Grgeč je glupan, ali je krupan
Pa male ribice guta u slast

U dane gadne, kad voda padne
Plašljive ribe ne vrede ni groš
Naiđu krize, drukčije grize
I samo najbolji plivaju joą

Ja pevam svoj blues bez namere bitne
I najveće ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
Ja pevam svoj blues u vrtlogu gluvom
I pitam se šta rade ribe na suvom
A to je bar rutinska stvar, rutinska stvar…


Boža zvani Pub

Ovo je priča koju vrlo rado pričam
To je priča o Boži zvanom Pub
Jedni ga hvale, drugi žale
Treći kažu: E, moj brale, taj je bio kvaran ko šupalj zub

Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jug
I još priča bajke o njemu mutni kockarski krug
I kažu: Taj u životu nije igro na dug
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub

Negde je imao imanje, to se znalo više-manje
Mada o tom nije pričo ni za lek
Trebo je biti veterinar al je tero neki inat
Pa je živeo od kocke ceo vek

O, taj je pratio karte ko da vidi kroz njih
I uvek ladan ko špricer, uvek opasno tih
I samo, kad tera maler, on bi rekao stih
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub

Džaba vam novci, moji sinovci
Džaba vam bilo dobre volje
I pogledi čvrsti, i lepljivi prsti
Ja ipak varam malo bolje, e pa da

A karta je kurva, izvinte me što psujem
Jer ja samo pričam onako kako čujem
I ako su lagali mene, i ja lažem vas
Tu priču zna svako, od Vraga do popa
Jer mnogi su mangupi ostali tropa
I kockar se krije i čuči u svakom od nas
I čeka pravi čas

Jednom se karto s nekim ruskim emigrantom
To je bio lihvar bogat kao knez
Igrao je i upravnik pošte, zvani Ljupče od milošte
I neki švercer kog je jurio sav srez

U, to je partija bila, još se priča o njoj
Kibiceri u transu, ladan probija znoj
Na stolu kamara para , da ne spominjem broj
I povuko je damu na osamnaest mrtav-ladan Boža Pub

A znate l’ za ono kad je s izvesnim baronom
Igro četir’ dana, to je bio rat
Išle ga stalno karte jake
Pa je odneo i fijaker, crnog konja, tabakeru, štap i sat

Baron je pričao posle da je špil bio star
Da je previše pio, da ga poneo žar
Pa svi što gube se ljute, to je poznata stvar
Svako gubi bar ponekad, ali nikad Boža zvani Pub

Džaba vam novci, moji sinovci
Džaba vam bilo dobre volje
I pogledi čvrsti, i lepljivi prsti
Ja ipak varam malo bolje, e pa da

A karta je kurva, izvinte me što psujem
Jer ja samo pričam onako kako čujem
I ako su lagali mene, i ja lažem vas
Tu priču zna svako, od Vraga do popa
Jer mnogi su mangupi ostali tropa
I kockar se krije i čuči u svakom od nas
I čeka pravi čas

Sa švalerske strane nije spado u tarzane
Al daleko od tog da je bio zec
Imo je neke, tu i tamo, al svi vrlo dobro znamo
Da kod žena igra neki peti kec

Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef
Srce se otvara teže nego najbolji sef
Im’o je on svoje dame : karo, pik, herc i tref
I bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub

Gospodo draga, on je nestao bez traga
I to celoj priči daje čudan tok
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
Jednog tipa što je bio isti on

Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč
Već dugo niko o njemu nije čuo ni reč
Dal se još drži na svetu il je predao meč
Pa s Anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc

Džaba vam novci, moji sinovci
Džaba vam bilo dobre volje
I pogledi čvrsti, i lepljivi prsti
Ja ipak varam malo bolje, e pa da

A karta je kurva, izvinte me što psujem
Jer ja samo pričam onako kako čujem
I ako su lagali mene, i ja lažem vas
Tu priču zna svako, od Vraga do popa
Jer mnogi su mangupi ostali tropa
I kockar se krije i čuči u svakom od nas


Bože, Bože…

Bože, Bože, di baš ja, od svih sretnih Cigana,
da se rodim baš kad zadremaš?
Da me ne blagosloviš… Nikad ni ne osloviš…
Dok za nekim… Makarkakvim… Vašar raspremaš?

Dvaes’četir dinara dužan sam kod mlinara…
Kod kovača ne smem svraćati…
Juri me dućandžija… Švićka za mnom kamdžija…
Jedva imam svirce plaćati…

Za mnom cika… Za mnom potraga… A preda mnom put za Dovraga…
Bar da mi je fićok rakije… Tu bi moglo da se sakrije…
Još kad onda svirci nagare… Sve ću dati, sve ću propiti…
Samo neću moje malo magare… S belegom na levoj kopiti…
Niko mene ne zna slušati… Ko moj verni drugar ušati…
Za mnom ići i sanjariti… A ne kvariti….

Bože, Bože, di baš ja od svih spretnih Cigana,
naspram zvezda da se zagubim?
Dok sam konje pojio, Vrag je drum prespojio…
On je teo da se u nju, Belu, zaljubim…

Samo ako išta znam,onda znam da budem sam…
Tu sam isti na mog ujaka…
Lula i kabanica… Britva i brojanica…
Prijatelja ko u kurjaka…

Za mnom cika… Za mnom potraga… A preda mnom put za Dovraga…
Bar da mi je fićok rakije… Tu bi moglo da se sakrije…
Pa kad svirci nagare… Zadnji groš ću propiti…
Ali ne dam magare… S belegom na levoj kopiti…
Di je da je, neka je… Samo nek daleka je…
Da je duže trajalo, ne bi valjalo…

Bože, Bože, di baš ja od svih grešnih Cigana,
da padnem na sitnim gresima?
Ne daš mi je videti? I to od ruke ide ti…
Mora da je besposleno na nebesima?

Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka…
Pod njim ću se opet roditi…
Nisi ti na nebu sam… Bogova je povazdan…
S nekim ću se već nagoditi…

Za mnom cika… Za mnom potraga… A preda mnom put za Dovraga…
Bar da mi je fićok rakije… Tu bi moglo da se sakrije…
A kad svirci nagare… Zadnji groš ću propiti…
Ali ne dam magare… S belegom na levoj kopiti…
Kog sad ljubi, sanjiva… Kad se dan razdanjiva…
Kom sad zamke postavlja… Kog li noćas ostavlja?

[branko]

Brakolomac

Da se o mom životu pravi film,
il’ barem strip (il’ barem strip).
Da se o mom životu pravi strip,
znam da bi bio sasvim negativan tip.

Za neke stvari imam strašan nos,
opasan nos (opasan nos).
Za neke stvari imam jeziv šmek,
za vaše tužno srce imam pravi lek.

I dobro znam Vaš omiljeni stih,
uopšte, život bolje poznajem od svih,
da, vama treba neko tako fin i tih…

“Al’ ste Vi neki vrag!!!”

Al’ kada padne mrak ugroziću Vam brak!

U Vašem oku gori neki plam,
opasan plam (opasan plam).
U Vašem oku blista neka strast,
o, tudje voće, ti si ona prava slast.

Ja vidim sve što ne vidi Vaš muž,
Vaš dragi muž (moj drago muž?),
ofarban pramen ili neki novi ruž,
ja vidim sve što ne vidi Vaš muž.

I život moj bez Vas bi bio jad,
nikad me niko nije shvatio do sad
i neko može reći da sam pravi gad…

“Ma, baš ste pravi vrag!”

Ali kad padne mrak, ugroziću vam brak.

Da se o mom životu pravi film,
il’ barem strip (il’ barem strip).
Da se o mom životu pravi strip,
znam da bi bio sasvim negativan tip.

Vaš suprug dragi hrče na sav glas,
o, baš je prost. (Mislite to?!)
Vaš suprug hrče u taj sitni čas,
kad tako čeznem da sam pored Vas!

I život moj bez Vas bi bio jad,
nikad me niko nije shvatio do sad
i neko može reći da sam pravi gad…

“Ma, baš ste zlatni!”

Ali kad padne mrak, ugroziću vam brak!


Branislava

U prvi suton jesen je napala na kej
Park se šepurio u žutom k’o stari ušminkani gej
Na uglu Glavne i Dunavske u moj je prostor kročila
Titrava, poput sveće slavske… Senka sa njenim očima

Bila je cvetak… No, to je jučerašnja vest
Svi smo mi Gospodari Sveta tu negde s dvadeset i šest
Naš grad je bio njen lični atelje
Veliki film se snimao
Bila je jedna od tri želje koje sam ikad imao

Za druge je smišljala slatke kolekcije…
Više ukrase… u bojama nežnim i toplim
Za sebe žaketiće od nekih grubih štofova
Nisu vredele lekcije…
Navukla se… na pilule i Dženis Džoplin
I prve paketiće od onih Propalih Grofova
A priču je moju slušala skeptično
Za nju je, naravno, to bilo totalno falš i patetično
Banalne strasi… Ljubav, ljubomora, čežnja i bol i tom slično
Užas… Patetično

U prvi suton odjednom je zahladilo
Davno sam nučuo da je “na žutom”… Nije me iznenadilo
Do gala revije smo, eto, napokon stigli…
Dame i gospodo, ofucana kolekcija za strašila
Na koncu priča vodi igli… E, lutko… Super si model sašila

Ja sam pred život istupio naježen… I razdrljen
K’o pred streljački vod u zoru
I strah me… Nepromenjen… Dok metak putuje
Al’ sa sudbom se natežem… Onako zagrljen
K’o dve pijane lude na šoru
Znam, kaljavo ordenje na mom kaputu je…

Pričaj mi malo o patetici
Tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici?
Pričaj mi malo… Ili nemoj?


Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom…
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom…
Pesma beše o suncokretu… do zla boga žalosna…
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna…

“Kis napraforgo…” Lepi goropadni cvet…
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet…
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo… Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo…
Obići svet je zbog tog uzbudljivo… Da bi se ovde vratilo…
Digni tu lepu glavu… Pogledaj me bar…
U suzici što blista čuda se trista vide…
Tvoja je sreća samo tvoja stvar…
Al zato tvoja tuga… To je već priča druga… To na moj račun ide…

Pipneš jedared šlingu u bećaruše…
Pa cela veka snevaš divlje jagode…
Zbog nje se rime raspare i naruše…
I sve bi htele da se njoj prilagode…

Lako je kad te neko ni ne zavoli…
Tad samo tamna strana srca zaboli…
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli…
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli…

[branko]

The Last Marsh

Postoji jedno stručno mišljenje po kom sam uvek dosadan i isti,
pa sam probao već svašta: bluz i tango, rege, kantri, rok i diksi.
U traganju za novim šlagerom,
sad kopam prstima po tamburi k’o bagerom.
Ali panika, brate, tonem poput Titanika.

Jer ostade mi marš, jedino još marš.
Za ovo ovde, za hepi raju što slavi bedu u punom sjaju.
Ostade mi marš, ništa osim marš.
Pesmica jes’ malo čudna, al’ vremena oskudna – daj šta daš.

Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu,
ali da moje žalostivne rime negativno utiču na psihu.
Dobar sam, kažu, u baladama,
njima bih dirnuo i onog pravog Sadama.
Ali u ritmu sam, hm, još nedovoljno iskusan. Jel’?!

Pa da probam marš? Jednostavno marš.
Za ovo ovde, za sretno stado koje u mraku mekeće rado.
Ostade mi marš, jedino još marš.
Pesmica jes’ malo jadna, al’ vremena prikladna – daj šta daš.

Kažu da pesma nas je održala. I ja lično zastupam tu tezu.
Al’ sad na primer imam tremu, imam jezu kao slepac na trapezu.
Ovo je rasklimana država.
To više bre ni Pavaroti ne održava,
kamoli jadan ja. Idi, to su naivna nadanja.

Al’ možda legne marš, možda treba marš.
Za ovo ovde veselo krdo što je na svome tek kad mu je tvrdo.
Ostade mi marš, jedino još marš.
Jes’ da je pesmica bedna, al’ vremena vanredna – daj šta daš.

Pa da probam još marš, kratko – jasno marš.
Za ovo ovde, lenjo do srži čiji je moto “trpi i rži”.
Ostade mi marš, ništa, samo marš.
Uglavnom, što bi se reklo, al’ vreme je isteklo – daj šta daš.

Marš ti, oca ti * E B E M bezobraznog.


Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”

Toga jutra sam stigao putničkom klasom
Pa kući sa stanice časom
Kroz bašte i prečice znane

A u vojsci sam stekao druga do groba
I kroničnu upalu zgloba
Suvenir na stražarske dane

Ušao sam na prstima
Mati beše već budna i brzo se prekrstila
Reče: prošlo je k’o za čas
Baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
Pa će ti svirati, a ti ćeš birati

Svirajte mi “Jesen stiže, dunjo moja”
Jesen rana
Nek’ zazvone tambure u transu

Znam da nije pesma ova
Za veselje i svatovac
Al’ ja moram čuti tu romansu

Svirajte mi: “Jesen stiže, dunjo moja”
Al’ polako
Da mi ne bi koja reč promakla

Sklon’te čase i bokale
Razbio bih svet od šale
Da je samo slučajno od stakla
Dunjo moja

Svadba beše k’o svadba
I šta da se priča
Parada, pijanstva i kiča
I poznata cura u belom

Već po redu poželeh im
Zdravlja i sreće
Iz ruku mi otela cveće
I sakrila pogled pod velom

Tad me spaziše Cigani
Kum je tražio pesmu
Al’ ja sam stig’o, briga njih
Širok osmeh i zlatan zub

Znam da nije ti lako
Al’ danas nemoj biti grub
Nego zapovedi
Šta ćemo svirati

Retko odlazim kući
A pišem jos ređe
I slike su bleđe i bleđe
A lepe potiskuju ružne

Ponekad poručim piće
I tako to krene
Pa stignem u svatove njene
Sve prave su ljubavi tužne

Nikom ne pričam o tome
Brzo dođe taj talas
I znam da ću da potonem

Spas mi donose Cigani
Oni imaju srce
Za svakog od nas, briga njih
Oni me pitaju šta da sviraju


Sve je otišlo u Honduras

Prate me još od rane mladosti tipovi spremni na sve gadosti.
Svim promenama odolevaju, o bato, bato, samo polevaju.
Čuvam se raznih elemenata, od maloletnih delikvenata,
bacila, matorih onanista, o bato, bato, nacionalista.

Sad mi je pomalo dosta tog presinga,
polako momci, ja nemam vrat od mesinga.
O, dal’ se iko javio da nije odmah gnjavio i davio?

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas,
sve drugo odavno je otišlo u Honduras.
Mi trudimo se znanstveno da propadnemo barem dostojanstveno.

PRate me fRajeRi što govoRe “R”, oni su pRgavi po pRavilu
i pRetežno se konfRontiRaju, o bato, bato i oponiRaju.
Čuvam se devojaka razrokih, postoje za to dobri razlozi:
nikada ne znam koga čekaju, o bato, bato, sa kim se šmekaju.

Sad mi je pomalo dosta tog presinga,
polako momci, ja nemam vrat od mesinga.
O, dal’ se iko javio da nije odmah davio i gnjavio?

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas,
sve drugo odavno je otišlo u Honduras.
Mi trudimo se znanstveno da propadnemo barem dostojanstveno.

SLede me Lica koja govore “L”, oni su zLočesti po praviLu,
priLično Lako maLtretiraju, o bato, bato, eLiminiraju.
Čuvam se dvosmislenih viceva, debilnih pitanja i bliceva.
Pun mi je kufer neke bratije, o bato, bato, i birokratije.

Stvarno je pomalo dosta tog presinga,
polako momci, ja nemam vrat od mesinga.
O, dal’ se iko javio da nije odmah gnjavio i davio?

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas,
sve drugo odavno je otišlo u Honduras
i trudimo se znanstveno da propadnemo barem dostojanstveno.

Nek idu malo svi u Honduras, nek idu svi u lepi Honduras!
Ili nek otidnu u Kaunas, u Honduras, bolje u Honduras.

Nek idu malo svi u Honduras, i biće ovde više mesta za nas,
nek idu malo svi u Honduras, tamo ih čekaju banane.

Nek malo otidu u Honduras, nek idu malo svi u Honduras!
Nek idu svi u lepi Honduras…

[branko]

Ćaletova pesma

Ne pitaj me nikad više zašto neven ne miriše.
Ne sećam se, to je priča duga.
Ne pitaj me tu pred svima šta to na dnu čaše ima,
ne pitaj me nikad zašto cugam.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo vino traži.

Ne pijem što uživam, nit’ što mi dobro stoji
pijem da njega napojim.

Ne pitaj me, ne znam kasti gdi će koja zvezda pasti,
gdi će pasti dugme s mog kaputa.
Ne pitaj me što na kraju svi kerovi za mnom laju,
ne pitaj me nikad zašto lutam.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo mesto traži.

Ne lutam što uživam, nit’ miris druma volim
lutam da njega umorim.

Ne pitaj me dal’ je zima dok po rosi s ciganima
brilijante za kravatu biram.
Ne pitaj me zašto tice ne sleću na svake žice,
ne pitaj me nikad zašto sviram.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo pesmu traži.

Ne, ne sviram što uživam, nije to pesma prava
sviram da njega uspavam.


Čekajući Montenegro Express

Nebo opet nešto smera,
(miting zvezda iznad Miločera),
dok čekamo Montenegro Express…

Onaj provaljeni frajer,
pokvarenjak i voajer,
napadno proviruje kroz čempres…

Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda…

Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.

Zrnce soli na tvom licu,
detalj za tu razglednicu,
priznaćeš mi jednom s kog si sveta.

Stranci tegle karavane,
dalek im je put do grane,
skrckali su sledovanje leta…

Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda…

Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.

Daleke vatre na obali po pesku vitlaju boje.
Razne smo krajeve probali, al’ ovde, stvarno, dobro je.

Umorna si, mila, nek si,
to je nešto što ti stoji seksi.
Dremni malo, ko kaže da ne smeš?

Dva oblačka, k’o dve grudve,
blesave se iznad Budve,
dok čekamo Montenegro Express…

Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda…

Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.

Ćuti, ćuti, ćuti…
Ćuti, o moja mila…


Celovečernji The Kid

Proš’o sam divlji zapad širom pod nebeskim šeširom,
a to baš nije neki raj:
kaktusi, kojoti, oluje, pa nema vode i struje,
o, kakav zabit kraj…

Al ja sam gonio svog vranca, mada sam dobar ortak s njim,
mor’o sam naći toga stranca da najzad rasčistim sa tim:
zašto je slavan i kol’ko je brz, na kraju krajeva,
Celovečernji the Kid.

Od Santa-Fea do Santo-Franciska, i dalje, dokle god dopire vid,
čuje se muzika, larma i vriska gde god je Celovečernji Kid.
Cure visoke a prerija niska, na čudnim mestima ostavlja trag,
od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.

Poput tvrdoglavog Komanča svud širom božjeg ranča
jah’o sam za njim.

Sa koje strane pištolj drži? Ma nije valjda brži?
O, ne mirim se s tim.

Proš’o sam pravu kataklizmu, sret’o sam grizlije i šljam,
ušla mi zvečarka u čizmu – od tad više čizme ne skidam,
al’ samo za njim, gde si – da si, dobro pazi
Celovečernji the Kid.

Od Santa-Fea do Santo-Franciska, i dalje, dokle god dopire vid,
čuje se muzika, larma i vriska gde god je Celovečernji Kid.
Cure visoke a prerija niska, na čudnim mestima ostavlja trag,
od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.

I konačno sam ga stigao na nekoj hacijendi,
izgledao je kao istočnjački napuderisani dandy,
(pio je neki sumnjivi brandy).

Rekoh mu: “Vadi ga, da vidim kol’ko si dobar!”

On reče: “Opa, malo se čudim ovom gestu,
ja ne vadim nikad na javnom mestu,
mora biti da si me zamenio s nekim”.

“Sinko”, reče on, “ti rešavaš sve u prvoj rundi
i ispucaš šaržer za par sekundi.
Kod mene je drugo, moj metak putuje dugo…”

Od Santa-Fea do Santo-Franciska, i dalje, dokle god dopire vid,
čuje se muzika, larma i vriska gde god je Celovečernji Kid.
Cure visoke a prerija niska, na čudnim mestima ostavlja trag,
od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.

[branko]

Sve je dobro kad se dobro svrši

Lana je vozila sanke,
a ja sam pravio sneška.
Dugo sam plaćao danke,
zbog jednog Laninog smeška.

Bili smo klinci, i bilo je hladno
i sneg je padao krupan.
Te sam se zime zatreskao gadno,
k’o pravi pubertetski tupan.

Lana je volela cveće,
a ja sam voleo Lanu.
Korak od tuge do sreće,
u jednom jedinom danu.

Prošlo je proleće, leto i jesen,
k’o nežni ljubavni sonet.
Ja sam još bio uglavnom zanesen,
k’o leptir vihorom ponet.

Lana je pratila modu,
a ja sam pratio Lanu.
Ljubavi dođu i odu,
al’ Lana je uvek u planu.

Ima detalja za koje baš ne znam
dal’ mogu u pesmu da stanu.
Jer, Lana je imala muža,
a ja sam imao Lanu!


Šugar Rap

U disku “Napredak” u Čenti ne prave se incidenti,
al’ onomad, bome, bilo je belaja.
*ebeš ga, sam je isk’o, šta je navrać’o u disko
kad je znao da mi iducka na… živac…(Žeži, žeži! G-guma!)

Vidim ja, čim sam uš’o, generalni đuska s društvom,
maše glavom sav zajapuren k’o vepar.
Postavljen svima u inat, “Pravi čovek za kombinat”,
valjda zato što je prljav k’o repa. (Repa!)

Do njega đipa ‘ćerka. U, pardon! Ipak je švalerka.
Tu sam noćnu ticu susret’o na šoru.
Guguče na centrali, na nju su se već pentrali,
da prostite, više neg’ na Frušku Goru.

Vid’o me, kelnera šilje, on časti, šta pijem?
O, jedva sam uspeo da se malo smirim.
“Dobro”, reko’, “tu sam te ček’o!
Fala, al’ od tebe bato ni aspirin!”

Ti ovde malko repuješ i glumiš plesni tečaj!
Ti mi se fino šlepuješ a, a kod nas besni stečaj!
Kući begaj, ranije legaj prika moj!
Zaradi ‘lebac, (Lebac!), repuj gdi treba bitango!

On reče: “Ti ćeš mi kasti? Nemoj sad da zovem vlasti!
Nemoj sad da malo okrenem mog kuma!”
Već mi je bilo na umu da kažem: “E, ‘ajd’ okreni kumu!”
Da sam rek’o on bi puk’o k’o guma. (Guma!)

Još reče: “Tako to ide, daš im pos’o i sve pride,
pa smo ravni – nema respekta ni trunke!”
“Ako sam s tobom”, reko’, “ravan, o’ma odlazim na tavan
da se od sramote obesim međ’ šunke!”

On vuknu: “Ti si glupi Lala!” “E, pa lepo, baš ti fala,
al’ sam jedno ipak uspeo da s’vatim:
Šupalj si k’o crkveno zvono, jeb’o te voz koji te don’o,
da se ja tu s tobom cela veka patim!”

Ti ovde malko repuješ, a firma jadna, bedna.
E, ti mi se fino šlepuješ, teška Lambando jedna!
Kući begaj, ranije legaj prika moj!
Zaradi ‘lebac, (Ebac!), repuj gdi treba bitango!

Nije mu dosta, ma kakvi, viče: “Umem ja sa takvim!
Kad te bocnem ovom bricom bićeš miran!”
“Šteta, aj nemam bricu, nit’ ja imam sikiricu.
Kanda da ću malko da te nasikiram!”

Da ste vid’li te muke. Reče: “Ček’, evo ruke!
Od sve šale još će neko i da strada!”
“Ma nemoj?! ‘Vataš na buku? Sad ćeš ti dobiti ruku
tamo gde se, bato, malo nadaš!”

A čim se sklonio malo viknu: “Pijana budalo!
Zaboravi bolje gdi je firma!”
Onda sam uzdahnuo jako i skinuo sam sako
i došlo je do prekida filma… Eto!

Ti ovde malko repuješ (repuješ!), sa znakom aligatora!
Ti mi se fino šlepuješ, džukelo jedna matora! (Guma!)
Kući begaj, ranije legaj prika moj!
Zaradi ‘lebac, (Ebac!), repuj gdi treba bitango!

Posle su došli iz SUP-a, “Alo, Kobac!” i sve skupa:
“Čekaj malo, ko je ovde, drugovi, koga tuko?”
Odveli me u policiju, dali mi aboliciju,
a u firmi sam se izvuk’o uz ukor na zadnjem ovom sastanku. (E, da je zadnji, jel?)



Stih na asfaltu

Da mi je još jedared proći Ilicom
Pa da bećarac našvrljam ćirilicom.
Teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif,
Al bi Neko znao da sam tu…
Cipelice jedne bele zastale bi i prevele
Stih na asfaltu

Jednom ću u baladu da se prerušim
U refren što se tamo još zapevuši…
Pa da minem Starom Vlaškom,
Da joj kosu sklonim daškom
I za uglom hitro zamaknem
Da pred nosom strašnog Bana, kao senka Petra Pana
Kapu namaknem

Preko krova i mansarde, ošamućen daljinama
Da ostavim struk lavande medu njenim haljinama

Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom

Ladica đinđuva po nebu prosuta
U jesen vetar primi miris Bosuta
Isprva mi nije ništa al već posle par gemišta
Dopre izdaleka lagan prim…
Praćen tercom suvog lišća s jednog hrasta kraj Belišća,
Stidljivo, sasvim…

Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu?
Što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu?

Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom…

[branko]

Starim

Jutro me zatiče samog, ko školjku u pesku.
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku.
Tražio sam jedan stih, skoro da ga osetih,
Al’ mi je iz ruku nestao…
Protura se novi dan, al taj trik je providan,
Samo da bi prošli prestao.

Jutro me zatiče u pravom haosu tema.
U mojim strofama lagani raspad sistema.
Al’ u tajnim vezama, sa nekim davnim brezama,
Ponovo se pesma primiče…
Zasad nema imena, samo bluza svilena,
Kako mi iz ruku izmiče.

Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre.
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.

Zaboravljam adrese malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile…

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva.
Čim malo usporim stignu me davna prokletstva.
To su samo momenti lošim vetrom doneti,
To su samo male večnosti…
To su samo godine kad se čovek otkine,
K’o od one gorke tečnosti.

Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre.
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.

Zaboravljam adrese malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile…


Stari orkestar

Taj orkestar stari nema pojma u stvari
i večito peva svoje “tra-la-la-la”.
I što da se menja kad su uslovi čisti:
prvi su i jedini su na Top-listi.

Taj orkestar stari dugo pali i žari,
uz evergreen temu zvanu “tra-la-la-la”
i što da se vežba da se proširi lager
za publiku je dosta jedan jedini šlager!

I samo ja, pa ja, o draga gospoja,
o tako pametan, i tako postojan.

I ja ću da vam sviram, a vi plešite
u krug i pogled dole, i ne grešite.

Taj orkestar stari dobro poznaje stvari
čim traje toliko uz “tra-la-la-la”!
Da stigneš do neba treba znanja i truda
a niko od nas za to nema … snage.

Taj orkestar stari audicije kvari
jer pevaju neki svoje “tra-la-la-la”.
Al’ brzo se svaki anti-talenat smiri
jer slučajno su stari momci vrhovni žiri.

Ovi što gude se najviše trude,
al’ već u refrenu sve drukčije bude,
dominiraju trube.

Koriste bubnjeve bolje od grupa
i svima pokazuju kako se lupa,
nikad ritam ne gube.

I samo ja, pa ja, o draga gospoja,
o tako pametan, i tako postojan.

I ja ću da vam sviram, a vi plešite
u krug i pogled dole, i ne grešite.

Taj orkestar stari ima izvesne čari
al’ već se pevuši novo “tra-la-la-la”
i što više slušam, sve sam više tog dojma
da nikad nisu imali pojma, pojma!



Stari laloški vals

Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al’ nisam ja došao, gdi da se vraćam?

Tu je sjahao moj Askurđen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.

Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.

I tu je moja dragana,
baš za Božić neguje klas.
A usput, k’o da tancuje stari laloški vals.

Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.

Možda odem jedared, kad naiđe red,
al’ idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.

Nalož’te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al’ moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.

Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al’ i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.


Stara pesma

Pitala me znam li fiziku i hemijski znak platine.
Ućutkao sam tu šiziku i odveo je na matine.

A tad još nije bilo ljubavi traga
ni u srcu njenom, a ni u mom.
I nisam znao da će biti mi draga,
a ni stara luda pesma sa njom:

Zorice, Zorule, najlepše devojče,
ne mogu da živim bez tebe,
Zoki, Zorule.

A na plaži sam joj svirao i pesma joj se dopala.
Onda sam joj školjke birao i škakljao joj stopala.

A tad još nije bilo ljubavi traga
ni u srcu njenom, a ni u mom.
I nisam znao da će biti mi draga,
a ni stara luda pesma sa njom:

Zorice, Zorule, najlepše devojče,
ne mogu da živim bez tebe,
Zoki, Zorule.

Onda sam sav sitniš skupio i sladoled joj kupio.
Posle sam je kući pratio i dobro sam postupio.

Mada još nije bilo ljubavi traga
ni u srcu njenom, a ni u mom.
I nisam znao da će biti mi draga,
a ni stara luda pesma sa njom:

Zorice, Zorule, najlepše devojče,
ne mogu da živim bez tebe,
Zoki, Zorule.

[branko]

Citron pesma

Joj, da je meni da za čarobnjaka izučim,
cilinder nabavim i zabavim se so tom magijom.
Iz rukava bele zecove da izručim,
a tebe mlatnem štapićom, onako, k’o oklagijom.

E, kada nećeš mirnim putom
dobićeš čarobnim prutom,
da se sludiš i već jednom zaljubiš.

Kad neće mali anđeli
srediće mali đavoli
da mene Lenka na posletku zavoli.
Sve ono pati i sanja,
prolazi kroz razna stanja,
e, pa ljubav mora i da zaboli!

Joj, da je meni da se šnajderaju naučim,
mašinu poteram i doteram moj sako somotan.
Pa te sačekam za ćoškom i opaučim,
pa te smotam, jedan, dva, pod taj sako komotan.

E, kada nećeš mirnim putom,
okončaćeš pod kaputom.
Kada nećeš gradski i demokratski!

Kad neće mali anđeli
srediće mali đavoli
da mene Lenka na posletku zavoli.
Sve ono pati i sanja,
prolazi kroz razna stanja,
e, pa ljubav mora i da zaboli!

Joj, da je meni ona žuta farba drečava,
kada je oblačno i mračno a ja mal’ko nabaren.
Pa da prođem tvojom tarabom k’o mećava
i metnem grafit erotski, za to sam, kažu, nadaren.

E, kada nećeš mirnim putom,
primoran sam citron žutom
da ti svoje emocije otkrijem.

Kad neće mali anđeli
srediće mali djavoli
da mene Lenka na posletku zavoli.
Sve ono pati i sanja,
prolazi kroz razna stanja,
e, pa ljubav mora i da zaboli!

Kad neće mali anđeli
srediće mali djavoli
da mene Lenka na posletku zavoli.
Sve ono pati i sanja,
prolazi kroz razna stanja,
e, pa ljubav mora i da zaboli!

Jao što tebi mjauče ta gitara, jao!


Čivutski vrt

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti…
I, ko da nema drugih bašti… Di sve pupi i sve šljašti…
Di na miru možeš šeboj i božure krasti…
Moja nesretna mati… Htela me spasti… Savetom finim…
Al morala je dotad znati… Da ne sme kasti… Šta da ne činim…

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši… Ko stari čilaš…
Mahovina ko astragan… Da bez glasa šmugne dragan…
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš…
Ruka zavesu miče… Trepte u tmini… Biserni zdenci…
Zbog nečeg đurđic uvek niče… Baš u tišini… I baš u senci…

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande…
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande…
Vetar cvili i leleče… Skini suknju i jeleče…
Nit ko mari, nit ko zna… Na ćer mande čingara…

Ako dirneš u čivutski vrt… Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić…
Bićeš žedan kraj bunara… I siromah s puno para…
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić…
Ko u tuđi vrt uđe… Crn lebac mesi… U crnom plehu…
Eh… “Ne poželi ništa tuđe…” Svi smrtni gresi… U tom su grehu…

Kao mrva iz džepa… Truni se lako… Život protekli…
Da, rekli su mi da je lepa… Ali baš tako? To nisu rekli…


Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen
Zagledan u čašu preduboku
Bio mi je stran i naizgled normalan
Al tad mu spazih odraz meseca u oku

On me oslovi :
Pa, kako idu poslovi?

Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga…
Nato on planu naprasno…

Odmeri me sablasno:
Nemate vi pojma, braćo draga…
Ne znaš ti šta znači ubiti grad
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova
Ne znaš ti šta znači spavati sad
Kad sklopim oči… Ništa… Osim tih krovova

Kada sklopim oči nebom naiđu mobe…
Zamirišu gostinjske sobe…
Nebom svadba odzvanja…

Kada sklopim oči nebom promiču lica…
Zatreperi roj tamburica…
Dunav sedef odranja…

Zverko ludila
Što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao…
Al, što se stideti
Što Boga neću videti?
Jer to i nije Bog kojeg sam znao…

Ne znaš ti: nema Oslobođenih…
Svaku tišinu mi granata prošara…
Spašen je taj Prvi Pogođeni…
A svi su drugi večni taoci košmara…

Kada sklopim oči nebom naiđu lađe…
Zvona… lavež… komšijske svađe…
Miris svežeg oranja…
Ali, kada svane, vetri s reke zacvile…
Znam, to tuže vodene vile…
Dunav tamjan odranja …


Čovek za koga se udala Buba Erdeljan

U Bačkoj Palanci bila je igranka
Ma lažem, ordinarna pijanka
Samo smo brljali
Kako smo starili sve smo surovije tezgarili
Posle se kajali, sve šatro čudili
Dokle smo stigli i kraj kojih smo se krokodila budili
Nešto pre fajrunta prišla mi tipčina
S onim hitlerskim brčićima
Pečatnim prstenom, kravatom labavom
Da časti oduševljen zabavom
Al ja baš nisam fan napadnih pedera
Što večno jure konobarice i mirišu na berbere
Al ajde…
Bio sam umoran, rekoh tom paunu
Majstore, ja sam u nokdaunu
Grebem po žicama, tamburam danima
Ubi me dim po restoranima
Sad vidiš promaja pod ovim šatorom
On reče: čekaj malo, ti si bio dobar s mojom matorom
Matora …?
Da, onda sam ga poznao tek
Pa nije čudo prošo je vek
Za tog se dripca udala Buba Erdeljan
Šta ti je trebalo to, mali mišu moj
Da pođeš za takvu barabu
Što nisi pazila
Što si princa preobrazila u ovu žabu
Voleo bi da znam
Bila si kći tatina
Ja vucibatina, blesavko sa senom u kosi
Uzmi il ostavi, ko je mogo da pretpostavi
Đavo ga nosio
Tip reče: Ovde sam s dve fine ženice
U, dve opake raspuštenice
Namignu mangupski: Svi malo šaramo
Namignuh i ja, kao, naravno
Seo sam tako s njim i onim guskama
A on je samo brbljao, o dal je poljubi tim usnama
Ma ne…
Konobar što zastajkuješ
Dal i ti možda štrajkuješ
Daj dečko odma flašu svirni pa smo mirni
Prošo sam sever i jug
Širom pa u krug
I čega sam ostao željan
Pa ne baš mnogo tog
Bršljana s jednog zida visokog
I Bube Erdeljan
E voleo bi da znam
Šta ti je trebalo to, moja lepojko
O bila si dukata vredna
Što si pustila da te ovaj tu izgustira
Budalo jedna
E moji lanski snegovi
Šta ti je trebalo to, mali mišu moj
Da pođeš za takvu barabu
Što nisi pazila
Što si princa preobrazila u ovu žabu
Da mi je da znam
Prošo sam sever i jug
Širom pa u krug
I čega sam ostao željan
Pa ne baš mnogo tog
Bršljana s jednog zida visokog
I Bube Erdeljan
E, da…


Crni labud

Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to živela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere – mrzim ih sve!

Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.

Sva elegantna, tanka i mistična,
da’l pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Iliča,
priču o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al’ tren jako dug.
Znam, prob’o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk’o vraga za rep.

Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
još od ko zna kad, pođimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći, sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći, bar nekad.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

[branko]

Srce mi je kao ratar

Budim se u zoru ranu
kada čujem prvog petla znak.
Nasmešim se novom danu
čim se javi zlatni sunčev zrak

Tu mi je dom, sred ravnice selo spi.
Beli se još stara kuća, rodni prag.
Živim po svom, zaneli me gradovi.
U srcu mom večiti trag.

Srce mi je kao ratar,
što u žitu nalazi svoj mir.
Srce mi je kao ratar
što u žitu nalazi svoj mir.

I peva, na, na, na, na,
sutra je opet novi dan.
I peva, na, na, na, na,
sutra je opet novi dan.

Gledam kako oblak sivi
nad ravnicom putuje u krug.
Nosi kišu nekoj njivi,
dobar razlog da mi bude drug.

Vrti se sve, k’o duboki, tamni vir.
Do sreće put čovek često traži sam.
Ja dobro znam gde me uvek čeka mir.
Ja dobro znam gde pripadam.

Srce mi je kao ratar,
što u žitu nalazi svoj mir.
Srce mi je kao ratar
što u žitu nalazi svoj mir.

I peva, na, na, na, na,
sutra je opet novi dan.
I peva, na, na, na, na,
sutra je opet novi dan.
I peva, na, na, na, na,
sutra je opet novi dan…


Soliter

Naš soliter je super, brat je na glavi bratu
Al’ da krenemo redom, znači na prvom spratu, žive
Dobri južnjaci, znam ih samo po faci i po pesmama

A nad njima se viju tići junačke krvi
Jes, na drugom su spratu, al su inače prvi, kažu:
Uzdaj se u se, u se i svoje Ruse, pa da guslamo.

Naš soliter je veselo zdanje, talasa masa, ljulja ga stalno
Sad je doveden u prizemno stanje, al zamišljen je monumentalno
Takvog nema na svetu okruglom, fasada drži, a temelji klize…
Naš je soliter pod izvesnim uglom, kao slavni toranj iz Pize

U, na trećem je spratu opštenarodna strava
Ona dva podstanara traže stanarska prava
Zasada parnica fer je, dok ne poleti perje kroz naš soliter

A na četvrtom sevdah, raja puca od zdravlja
Jedni vide svog boga, drugim Gospa se javlja, a
Proleter goloruk Diže vilu na o-ruk, era mermera

Naš soliter je veselo zdanje, talasa masa, ljulja ga stalno
Sad je doveden u prizemno stanje, al zamišljen je monumentalno
Takvog nema na svetu okruglom, fasada drži, a temelji klize…
Naš je soliter pod izvesnim uglom, kao slavni toranj iz Pize

Susjed s petoga kata ima pregled od gore:
Jedan prozor na zapad, jedan prozor na more
Da se ne bi opekel nikad niš ne bu rekel… To je najbolje

A na šestom nastropju neki skupovi tužni
Ti se ne druže s nama, mi smo suviše južni
I kad razmislim malo, njima nije baš stalo za naš soliter

Naš soliter je veselo zdanje, talasa masa, ljulja ga stalno
Sad je doveden u prizemno stanje, al zamišljen je monumentalno
Takvog nema na svetu okruglom, fasada drži, a temelji klize…
Naš je soliter pod izvesnim uglom, kao slavni toranj iz Pize

Talasa masa ljulja ga stalno
Zamišljen je monumentalno
Takvog nema na svetu okruglom
Naš je soliter pod izvesnim uglom
Sad je doveden u prizemno stanje
Sami smo krivi za dotično stanje
Takvog nema na svetu okruglom


Slow Motion

Život je stari kučkin sin
Stalno se raspravljam sa njim
Život je ofucani holivudski film
Svi smo mi malo dramili
Ćutali il’ galamili
U tom spektaklu

Neki su rođeni za maske
Neki statiraju do daske
Ja sam pozitivni negativan tip
I kao svi iz stare škole radim
Sve slow motion

Igram bez dublera, sve sam
Što nije praktično to znam
No malo šmiram, pa malo briljiram
Partner sa raznim licima
Zvezdama, naivcima
U tom spektaklu

Možda i nisam neki biser
Ali sam barem svoj režiser
Sam za sebe smišljam zaplete i kraj
Koristeći uglavnom laku tehniku
Slow motion

Od Mure pa do Morave
Neka me svi zaborave
Ako uopšte ikom išta značim
Sa samog ruba pameti
Stižu mi strašni saveti
Al’ ja bih da proživim na svoj način

Odlaze zadnji vozovi
Biraju ljude lozovi
I sve u svemu nemam lepe reči
Al’ ja bih baš u ime to
Još jednu popio
I teąko da će neko da me spreči

Život je stari kučkin brat
Sve manje sa njim vodim rat
Jer sve mi više liči
Na peščani sat
U svakom zrnu neki dan
U svakom danu neki san
We keep on smiling

Neću da o tom pišem roman
Ko svaki prosečan grandoman
Biću sretan ako dovršim svoj stih
Jer sati i minuti nisu čuli
Za slow motion

Od Mure pa do Morave
Neka me svi zaborave
Ako uopšte ikom išta značim
Sa samog ruba pameti
Stižu mi strašni saveti
Al’ ja bih da proživim na svoj način

Odlaze zadnji vozovi
Biraju ljude lozovi
I sve u svemu nemam lepe reči
Al’ ja bih baš u ime to
Još jednu popio
I teško da će neko da me spreči

Od Mure pa do Morave
Nek’ me svi zaborave
Al’ ja bih da proživim na svoj način
Odlaze zadnji vozovi
Biraju ljude lozovi
Sa samog ruba pameti
Stižu mi strašni saveti
Ja bi da proživim na svoj način

[branko]

Slovenska

Nošen dahom sna
Doleteo je crni golub na moj dlan
Zašto, ‘ko da zna
Al’ to sam jutro dočekao umoran

K’o da sam i ja leteo s njim
Krilima teškim, olovnim
I video svet
Sakriven iza zlatnih oblaka

Ako umrem mlad
Posadi mi na grobu samo ruzmarin
Ne dozvoli tad
Da naprave od toga tužni treći čin

Nek’ mi ne drže govore
Nek’ drugom pletu lovore
Ako umrem mlad
Zaustavljen u koraku i snu

O, zagrli me sad
Jako, najbolje što znaš
I nemoj crnoj ptici da me daš

O ne, ne brini,
Proći će za tren
Ja sam samo malo lud i zaljubljen

U mojim venama
Tamni sever samuje
I ja ponekad ne znam šta mu je

Što luduje
Od sreće tugu tka
Moja prosta duša slovenska

Uplaši me sjaj
Milion sveća kad se nebom popali
Gde je tome kraj
Za kog su tako dubok zdenac kopali

Zašto se sve to dešava
Da l’ čovek išta rešava
Il’ smo samo tu
Zbog ravnoteže među zvezdama


Slabo divanim mađarski

Slabo divanim mađarski, nešto malo, a i to s greškom.
Tečno govorim rukama i perfektno se služim smeškom.
Ali madžarski ne umem, daj, nauči me, ‘leba ti!
Nisam mog’o da pomislim da će mi tol’ko trebati.

Tvoje oči mastiljave, crne zrele višnje španske,
tvoje usne sladunjave kao rizling od berbe lanske,
suva trava sva šuškava, kao žipon na nevesti,
ali džabe pripovedam kada ne umem prevesti.

Ma, gdi ćeš naći boljeg momka za te pare?
Ne budi smešna draga ti, možeš do veka tragati,
al’ nećeš naći nikog, tako mi gitare,
ko će te više voleti i ko će lepše lagati.

Slabo poznajem Szent Tomazs, ali stignem do tvoje kuće.
Tiho zazvečkam šibicom, sve se ponadam: možda čućeš.
Ali pendžeri miruju, a te firange čipkane
samo vatru potpiruju tvojom ručicom pipkane.

Ma gdi ćeš naći boljeg momka za te novce?
Da ste mi sretni on i ti, ja ću se o’ma’ skloniti,
al’ me na svilen gajtan veži kao zvonce
i samo cimni kad poželiš – ja ću ti zazvoniti.

Slabo divanim mađarski, nešto malo, a i to mani.
Učio sam iz čitanke, al’ sam ost’o na osmoj strani.
Babe su me začarale perom iz krila selice,
ali ti ćeš me rešiti moja medena čelice.

A hold a felhok mögé rejtozött,
két csillag csak az égen
mint a szemed,
mint a gyöngyharmatka…
a… tja, ne znam kako se kaze đurđevak.

Prevod:

* Mesec se iza oblaka sakrio,
samo dve zvezde sijaju na nebu,
kao tvoje oči,
kao biserna rosa…

* gyongyvirag (mađ.) – đurđevak


Sin jedinac

Stara stvar u Novom Bečeju
Slava je za Gospojinu
Ne znate vi moju Ninu
Dece nema pa me vole kao matera
Pridveče do crkve trkne
Za pokojnim Strikom šmrkne
A sve brine da me u “špacirung” natera

Ja sam otrov za udavače
Trepću oči snevalice
Uzdišu ko zevalice
Gurkaju se laktovima, usne napuće
Jednoj miraz mlin što melje
Drugoj lanac i po zemlje
Trećoj cifra tolk’a da se samo šapuće

Bež’te curice s glavne ulice
Kada prođe sin jedinac, štikla kleca
Sitne su vam udice
Korzom plovi štuka što se retko peca
Zbogom Totice, male skotice
Mađarice-svađalice, srcolomke
Prave ste lepotice
Žali bože faliti vam druge momke

Videh pendžer u Bečkereku
I u njemu, povrh lale
Tog trenutka procvetale
Zasja pramen riđi, kao krilo tetreba
Nidočeg mi više nije
Snevam zemlju iz saksije
Meni, babo, od te zemlje više ne treba

Nek se okuša hor torokuša
Ja sam babin sin jedinac… mater svima…
Štagod kogod pokuša
Uzeću je, pa da samo bluzu ima
Zbogom Sremice-uspaljenice
I Bačvanke, probiranke od zanata
Fine ste vi ženice
Al već vidim: ženiću se iz Banata…


Sevdalinka

Šta god noćas da zapevam
Vući će na sevdalinku
Usnuo sam čobanicu
Zaplakanu u šljiviku

Grom udari, planu seno
Rasulo se stado njeno
Zaplete se dim po uvojku
Reče da se zove Bosna
Čudno ime za devojku

I nekom Drina teče desno, a nekom Drina lijevo teče
Ma nek teče u dubinu, na dve pole svet da seče
Znam tajni gaz, moje lane, most se pruži gde ja stanem
Sve da vuku me konji vrani
Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani

Osta samo stari kompas u grudima
A po polju nikli zabrani
Crne senke što se gnezde po ljudima
Nadleću me kao gavrani

Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije

Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti
A da l’ će mi se radovati ili glavu okrenuti
Šta slagati? Šta im kasti?
Svet ne možeš pesmom spasti
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući
Na put kući u tuđinu

Svetom smo se razigrali ko đerdani
Nosili nas nebom ćilimi
Da li su to stvarno bili bolji dani
Ili smo to bolji bili mi

Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije

Nekad smo se bratimili po pogledu
Znajući kad isto sanjamo
I Bogu je prosto bilo
Krstimo l’ se ili klanjamo…


Saputnik

Na granici sam bio posle ponoći
Mrak je moja boja i tu nema pomoći
Carinik, još dečak, klimnuo mi glavom zvaničan i krut
I samo lupio pečat
“Sve u redu. Laku noć i sretan put”

Put se odmotava ko dugi sivi šal
Sutra će se stare koke picnuti za bal
Takav dan se pamti petnaest godina
U vetar poslatih
Dolaze svi maturanti
Al će neki neke teško poznati
Dosadne proslave mi dođu kao kazna
Ali svejedno, idem, možda najzad saznam

Gde je moja pegava
Dugo me izbegava
Nije mi se javila nikad više
Magija je prestala, negde mi je nestala
Kao leptiri pre kiše

Gde je moja Peggy Sue
Nije ovde, rekli su
Oni su odselili, nemoj zvati
Ostao je samo lik, mali verni saputnik
Mali svitac srebrni da me prati

Promiču dani kao jablani uz drum
I jutro već miriše na vanilu i na rum
Gde su, kako se drže, baš da vidim
Šta je s dobrim đacima
Oni se potroše brže
Mi smo nekad bili generacija
Dosadne proslave mi dođu kao kazna
Ali svejedno, idem, možda najzad saznam

Gde je moja pegava
Dugo me izbegava
Nije mi se javila nikad više
Magija je prestala, negde mi je nestala
Kao leptiri pre kiše

Gde je moja Peggy Sue
Nije ovde, rekli su
Oni su odselili, nemoj zvati
Ostao je samo lik, mali verni saputnik
Mali svitac srebrni da me prati

[branko]

Don Francisco Long Play

You must be carefull, my compadre,
you must be very carefull if you going south,
becouse in mountain Siera Madre
is very best for you to shut your dirty mouth.

O, there are banditos mucco danger,
they want your money and your horse.
You are a gringo, I mean, You are a stranger,
but you know everything of course
about famous and very popular
Don Francisco Long Play.

From Rio Grande to Guadalahara, and all along the Mexican bay,
there are trumpetas, and there are guitaras
always with Don Francisco Long Play.
O, he has nothing but his old sombrero, for senoritas this is OK.

They drink to fight with his pistolero with bullet long play.
They drink to fight with his pistolero with bullet long play.

He was a friend of Pancho Willa,
but never interested in revolusion.
No, cigarilos and tequila,
and prety ladies, o he was a big padron.

School teacher, young Rosita Flores,
once found this hombre in her bed.
She get new name, Rosa Deflores,
but she is satisfied and glad.
You are always wellcome and mucco popular
Don Francisco Long Play.

From Rio Grande to Guadalahara, and all along the Mexican bay,
there are trumpetas, and there are guitaras
always with Don Francisco Long Play.
O, he has nothing but his old sombrero, for senoritas this is OK.

And if you fight with his pistolero with bullet long play.
And if you fight with his pistolero with bullet long play.

Hey, amigo, I won’t give you a lessons, I mean, you are a big men
and you know everything of course, but, listen to me:
If you want to be a real gentleman, just take it easy, take it
easy amigo, and very slowly.

Hey amigo, you know, you are not a children, all those banditos,
they were nothing, only he was a big muccaco.

From Rio Grande to Guadalahara, and all along the Mexican bay,
there are trumpetas, and there are guitaras
always with Don Francisco Long Play.
O, he has nothing but his old sombrero, for senoritas this is OK.

And if you fight with his pistolero with bullet long play.
And if you fight with his pistolero with bullet long play.


Šansona

O Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na šansonu.
Tako na penal dospevam da svaku glupost otpevam.

I već se plašim da sam veštac, ili već u tom fazonu
jer sve što pevam pogodim, uvek se tako dogodi…

Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni…

Hteli bi da mi smrse končiće,
ali pobrkaću im lončiće,
imam na kapi nove, ratne zvončiće…

Za teta-lije iz pešadije baš nisam po rezonu.
Nešto im nisam logičan, jasno, čim nisam običan.

I sve što ne sme da se kaže ja provučem kroz šansonu,
i kad se vlasi dosete – isteklo vreme posete…

Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni…

Hteli bi da mi smrse končiće,
ali pobrkaću im lončiće,
imam na kapi nove, ratne zvončiće…

Ova konkurencija baš prija, zgodni momci za sezonu.
Mene je sreća služila, sezona se odužila…

O Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na l’ šansonu,
i neki misle: lako je… dabome, deco, tako je.

Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni…

Hteli bi da mi smrse končiće,
ali pobrkaću im lončiće,
mam na kapi nove, ratne zvončiće…


Samo da rata ne bude

Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice
Oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice
Brinu ih slutnje sulude
Da rata ne bude

Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića
Devetsto osamdesete,
Ulice Brane Ćosića
I voza crnog, ko da s njim zauvek odlazim

Znaš šta, neka mora sve potope
Nek se glečeri rasture,
Večni snegovi otope
Pa šta, neka kiše ne prestaju
Neka gromovi polude
Samo rata da ne bude

Znaš šta, nek se doba preokrenu
Nek se zvezde uznemire
Nek se planine pokrenu
Pa šta, vetri nek pomahnitaju
Nek se vulkani probude
Samo rata da ne bude

Ko zlatni prah, oreol sna oko plamenih glavica
I tvoja ljubav nad njima, čuva ih kao lavica
Loše te vesti uzbude
Da rata ne bude

Znaš šta, neka mora sve potope
Nek se glečeri razvale,
Večni snegovi otope
Pa šta, kiše neka ne prestaju
Neka gromovi polude
Samo rata da ne bude

Zna šta, nek se doba preokrenu
Nek se zvezde uznemire
Nek se planine pokrenu
Pa šta, vetri nek pomahnitaju
Nek se vulkani probude
Samo rata da ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Da rata ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Da rata ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Da rata ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Da rata ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Nek rata ne bude

Samo da rata ne bude
Ludila među ljudima
Veliki nude zablude
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude
Nek rata ne bude