Хосе Алберто Мухика Кордано (шп. José Alberto Mujica Cordano, зван Ел Пепе; Монтевидео, 20. мај 1935) је уругвајски политичар и бивши герилски борац. Од 2005. до 2008. године био је министар сточарства, пољопривреде и рибарства. На председничким изборима одржаним 2009. године изабран је за председника Уругваја и преузео је ту функцију 1. марта 2010.
Што се тиче његове земље, 40. уругвајски председник, који пре личи на неког добродушног баштована него на латиноамеричког државника, каже да је срећан што је Уругвај једна од најбезбеднијих и најмање корумпираних земаља и доживљава је као “острво мира у океану лудила”. Он се поноси социјалном политиком своје земље којом је сваком детету обезбеђен бесплатан компјутер и школовање, а формираним ценама елементарних намирница - олакшан живот најсиромашнијим слојевима.
Као и претходних, и ове године се на одласку старе и доласку нове, бира личност године. Колико смо могли да видимо, релативно мали број личности фигурира на листама за ову престижну титулу – Едвард Сноуден, папа, неколико активиста покрета зелених, неколико блогера. И то је углавном то. Гуардианови читаоци су се определили за Сноудена, док је Тиме изабрао папу и тешко је и замислити да ће се појавити неко ново лице.
Међутим, поред њих, раме уз раме, би часно могао да стане још један човек, о коме, нажалост, до скора нисам знала такорећи ништа, а који заслужује апсолутни респект и дивљење. Реч је о Хосе Мухики - председнику Уругваја - јединственој и харизматичној фигури светске политичке сцене.
Пореклом из сиромашне сељачке породице, Мухика је као млад човек почео да се бори против војне диктатуре, поставши члан чувене герилске групе Тупамарос. Будући да је група била позната по прилично неконвенционалном методу борбе – обијали су банке и пленили робу, а потом новац и храну дистрибуирали сиромашнима, 70-их година су их прозвали и Робин Худ герила. Као један од најпознатијих бораца, Хосе Мухика, познатији као Пепе међу народом, током своје герилске борбе је био шест пута рањаван, више пута хапшен и малтретиран, да би коначно у војном затвору провео пуних 14. година, од чега 18. месеци у тоталној изолацији. Године 1985. доласком демократске власти бива ослобођен, да би 1994. био изабран за посланика, а 2009. године за председника Уругваја.
Од како је дошао на чело земље, 78-годишњи Хосе Мухика је изненадио све својим начином живота, као и смелим политичким потезима.
Решивши да живи исто као и његов народ - скромно и једноставно, он се уместо у председничку палату – коју је уступио бескућницима, сместио у малу једнособну сељачку кућицу своје супруге, надомак Монтевидеа. Потом се одрекао 90% износа своје месечне плате (12000 долара) у корист разних хуманитарних организација и социјалних програма. Нема банковни рачун, нити кредитну картицу. Када користи авионски превоз, лети искључиво економском класом, а у Монтевидеу се вози у свом старом фолксвагену-буби из 1987. године. У његовој декларацији о имовинском стању, наведене су три ствари – ВW буба, један стари трактор и мало парче земље, на којој заједно са својом супругом Луцијом Тополански, сенатором, узгаја хризантеме. Нема возача, нити полицијску пратњу и једино обезбеђење чине два чувара, која стоје у релативној близини његове куће.
Због свега тога, а посебно због његове скромности и једноставности, Мухику су новинари прогласили за “најсиромашнијег председника” на свету. Међутим, овај великодушни и симпатични човек каже да сви они који га сматрају сиромашним не разумеју појам богатства – “Ја нисам најсиромашнији председник. Најсиромашнији је онај коме треба много за живот, који стално жели више и више. Мој начин живота је последица мојих животних рана. Било је година када сам мислио да је највећа срећа имати само један душек”.
Што се тиче његове земље, 40. уругвајски председник, који пре личи на неког добродушног баштована него на латиноамеричког државника, каже да је срећан што је Уругвај једна од најбезбеднијих и најмање корумпираних земаља И доживљава је као “острво мира у океану лудила”. Он се поноси социјалном политиком своје земље којом је сваком детету обезбеђен бесплатан компјутер И школовање, а формираним ценама елементарних намирница - олакшан живот најсиромашнијим слојевима. Главне индустријске гране попут енергије и телекомуникација су национализоване, а држава последњих година бележи економски раст од 3%, као и значајно смањење стопе незапослености – са 20% на 6,2% у 2012. години.
Недавно, његова влада је направила историјски корак усвојивши закон о легализацији марихуане, што ће држави омогућити да контролише производњу, дистрибуцију и продају дроге. Тај закон, као и прогресивна политика у вези абортуса и гаy бракова, учинили су да Уругвај, с правом, стекне репутацију једне од најнапреднијих и најлибералнијих земаља.
Но, и поред свих тих храбрих и напредних потеза, Мухика сматра да су могућности његове земље да унапреди друштво лимитиране због моћи глобалног капитала – “Болестан сам због свега што се дешава. Ово је време у коме нашим животима доминира тржиште. Савремена политика није ништа друго до краткорочни прагматизам. Ми смо напустили философију и религију. Оно што је остало је аутоматизам којим спроводимо оно сто нам налаже тржиште”.
Он је велики поборник обновљивих енергија и рециклаже, и залаже се да то буде политика његове владе . На конференцији УН РИО + 20,о одрживом развоју прошле године, Мухика се гласно и жестоко успротивио слепој опсесији да се економски раст оствари кроз већу потрошњу –“Ја сам председник и борим се за више радних места и више инвестиција, зато што људи траже све више и више. Али, трудим се да проширим потрошњу, али да смањим непотребну потрошњу. Противим се нерационалном трошењу енергије, ресурса, времена. Ми треба да градимо ствари које трају”.
Он верује да би 7. милијарди људи на планети могло да има све што им треба “када бисмо сви живели у оквиру наших могућности и потреба и када бисмо сви били пажљивији, јер данас све може да се рециклира. Глобална политика треба да иде у том правцу”.
Што се тиче револуције, овај бивши револуционар каже –“Свет ће увек имати потребу за револуцијом. Али то не значи убијање и насиље. Револуција је када ви успете да промените ваш начин размишљања”.
Када овај храбри, хумани и паметни човек заврши свој мандат 2015. године, његова супруга и он планирају да усвоје 30-еро деце, које би на фарми обучавали узгајању цвећа. Он неће бити пензионер са милионском устеђевином, али ће његова политика и философија живота несумњиво оставити дубок траг на уругвајско друштво и његову будућност.
Наравно, било би добро када би његова порука и пример отишли и даље –“Развој не сме да буде на штету људске среће. Развој, напротив, треба да промовише људску срећу - љубав и хумане односе међу људима. Живот је најзначајнији трезор који имамо и када се бориимо, ми морамо да се боримо за људску срећу”.