Nevesinjska puška

[Upravnik]

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.



Припреме устанка

Вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић током августа и септембра 1874. се састају и одлучују да почну припреме за устанак. Доносе одлуке о припреми оружја и муниције, мјеста за збјегове народа, припреми подршке Црне Горе устанку и припремају све тако да се устанак дигне на прољеће 1875. Ова група је у октобру ступила у преговоре са црногорским кнезом (књазом) Николом Првим Петровићем. Кнез испрва не жели преурањене акције напомињући неспремност Русије за рат са Турцима. Припреме су међутим настављене. У билећком и требињском крају њима руководе сердар Тодор Мујичић, Глигор Милићевић, Васиљ Сворцан и Сава Јакшић.

Турци су дознали за преговоре са кнезом и покушавају да похапсе коловође, али ови бјеже у Црну Гору у зиму 1874. на 1875. Велике силе су се умијешале, нарочито Аустроугарска која је зарад својих интереса у БиХ тражила од Турске да помилује коловође и изврши амнестију. Турци под притиском пристају и улазе у преговоре.


Невесињска пушка

Устаничке вође се враћају 1875. и настављају са плановима на дизању устанка. План предвиђа прво ослобођење невесињског краја а затим ширење на остале дијелове Херцеговине. У међувремену су Турци тражили хајдуке Пере Тунгуза који су 5. јула на Цетњој пољани на планини Бишини напали караван. У гоњењу Турци 9. јула улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној Гори. Чете од 50-300 људи и одреди од 500-2000 људи се скупљају и нападају турске граничне карауле и беговске куле.

Турци имају 4 батаљона (табора) редовне војске (низами) са укупно 1800 војника. Распоређени су у Мостару, Требињу, Никшићу, Фочи (Србињу) и караулама на граници. Уз низаме имају и већи број башибозука (нередовне војске). Турским снагама командује Селим-паша који је под командом Дервиш-паше, турског команданта БиХ. По избијању устанка Турци покушавају добити у времену преговарањем са устаницима док им стигну појачања. Устаници су тражили смањење пореза, што Турци одбијају и борбе се настављају. У августу из Босне стиже још 4000 низама из Босне, а касније и још 4 батаљона низама морем преко Клека у Требиње. Устаници су у јулу и августу уништили већину караула и опсјели Требиње 5. августа. Требиње су Турци деблокирали
30. августа. Крајем августа почињу борбе и у Босни, а Србија и Црна Гора обећавају помоћ. Ово доводи до појачања устанка.

Кнез Никола шаље Петра Вукотића, а пристиже и већи број црногорских добровољаца под командом Пека Павловића. Српска влада се не усуђује да јавно помаже устанак под спољним притиском, али шаље Мића Љубибратића. Долази до сукоба међу устаницима због неслагања између представника црногорске и српске владе, што узрокује неуспјехе.

[Upravnik]

Пад Невесиња

Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена велика количина намирница и оружја. Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје.


Сукоб код Прапратнице и блокада градова

При крају августа Турци су успјели да прикупе 15000 људи и 48 топова. Устаници броје око 10000 са знатно слабијом опремом. Устаници због овога углавном примају борбу са Турцима из засједа или ударима из позадине. Септембар доноси блокаду Турака у Никшићу, Невесињу, Гацку, Билећи и Горанском. Крајем септембра Турцима долази још 4 батаљона низама. На то одреди Пека Павловића и Миће Љубибратића бивају пребачени на пут Клек-Столац и код Прапратнице 30. септембра нападају 2 батаљона низама. Успијевају да им нанесу тешке губитке и заплијене неколико стотина пушака, а потом се повлаче. У октобру је 49 караула освојено од устаника у простору Гацка, Голије и Бањана. Са блокадом кланца Дуге устаници онемогућавају Турцима комуникацију Гацко-Никшић.


Пораз Турака код Муратовице

С тиме Турци довлаче нова појачања, а стиже у октобру и нови командант Реуф-паша. Турци врше покушај деблокаде Горанског и 10-11. новембра трпе тежак пораз код Муратовице, од 3500 устаника.
Реуф-паша улази 24. новембра у Горанско са 4500 војника. Дана 22. децембра са 8000 војника из Гацка улази у Никшић. На Крсцу су устаници прикупили јаке снаге, али због неслоге вођа само мање снаге Лазара Сочице и Богдана Зимоњића (5000 устаника) нападају Турке и бивају одбијени. Реуф-пађа је снабдио гарнизон и потом се вратио у Гацко. Зиму 1875-1876. обје стране користе за одмор и попуну снага. Командант свих устаника постаје Петар Вукотић.


Турска појачања и дипломатске интервенције

Турци у јануару 1876. замјењују Реуф-пашу са Мухтар-пашом који сад има 30000 војника под командом, али само половина је спремна за борбе. Остали су болесни или рањени у ранијим борбама. Одред Пека Павловића са 1500 бораца је код Глухе Смокве 18-20. јануара напао пет батаљона низама и одред башибозука и поразио их. Мухтар-паша је на то у тајности скупио 16 батаљона у Требињу, ноћу их пребацио на Попово поље и са свих страна 29-30. јануара напао одред Пека Павловића. Читав дан су трајале борбе и одред је тек ноћу успио да се извуче у Зупце преко Требишњице. Српски губици су били преко 100 рањених и мртвих.

Аустроугарска је 31. јануара предала Порти нови приједлог за реформе. Порта га је прихватила али не и устаници, што је нагнало Аустроугаре да почну преговоре са кнезом Николом. Кнез Никола тражи проширење граница Црне Горе и признање исте за независну државу да би престао помагати устанике. У даљим преговорима, Турци устаницима нуде амнестију, ослобођење од десетине на годину дана а од осталих пореза на 2 године и помоћ на поправци кућа. Устаници траже додјелу трећине земље хришћанима и смањење турских посада само на Никшић, Фочу, Требиње, Мостар, Столац и Пљевља. Турци одбијају захтјеве.


Борбе на Муратовици и код Никшића

У марту 1876. Турци губе још једну битку на Муратовици са 800 мртвих, а устаници су заплијенили 1300 пушака. Мухтар-паша добија још појачања и у марту има већ 22000 војника. Са почетком априла његове снаге у Гацку су 20 батаљона низама и 2000 башибозука. 13. априла је са овим великим снагама кренуо ка Никшићу, а устаници су прикупили довољне снаге тек при излазу из кањона Дуге. Борбе трају дан и ноћ од 14. до 17. априла и устаничке снаге пристижу са околних подручја. Турци трпе значајне губитке и повлаче се према Гацку. У Гацку је Мухтар-паша појачао снаге још више, на 29 батаљона низама и 5000 башибозука и са овим снагама је 28-29. априла продро у Никшић. Ту је снабдио посаду која се умало предала због глади. Међутим, при враћању у Гацко Турци трпе губитке од напада устаника.


Развој сутације пред окупацију БиХ

Како је устанак и даље био у току, Њемачка, Русија и Аустроугарска предлажу двомјесечно примирје на састанку одржаном средином маја. Упоредо са тиме воде се и преговори између српске и црногорске владе који доводе до објаве рата Турској 30. јуна 1876. године. Херцеговачки устаници улазе у састав црногорске војске и помажу при побједи на Вучјем Долу 28. јула 1876, на Крсцу 5. јуна 1877 и при заузимању града Никшића у септембру 1877. Током 1878. је црногорска војска дјеловала ка мору а устаници у Херцеговини.

[Upravnik]

Устанак у Босни
Припреме за устанак

Почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања дејстава у ова два краја. У припремама се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васа Пелагић. По плану је ваљало прво ослободити села код Козаре, Просаре и Мотајице, затим напасти комуникације и блокирати савске градове, а касније заузети Бању Луку. План је предвидио почетак устанка за 18. август 1875. План су Турцима одали затворени свештеници у Приједору па ови појачавају притисак на народ. Зато сељаци из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Побрђана и Тавије нападају 15. августа редифе у Двориштима. Устанак је тада шире прихваћен а вођа постаје Остоја Корманош.


Почетак устанка

На почетку је захваћен дио око Просаре и Козаре, а око Приједора се формира чета са око 400 устаника којом командује Перо Бабић. Они блокирају Приједор а затим под вођством Марка Бајалице и Марка Ђенадије нападају Босанску Костајницу 19. августа. Ту трпе неуспјех. Турци брзо формирају чете башибозука у Бањој Луци, Травнику, Бихаћу, Босанској Дубици и Костајници, Приједору и Старом Мајдану. Са овим снагама наступају у 3 колоне ка Козари, а устаници се повлаче пред надмоћнијим снагама. 25. августа се устаници дијеле у мање групе да избјегну уништење, а команду преузима Петар Поповић Пеција. Са његовом помоћи преко Саве је 9-10. септембра пребачена код Гашнице већа количина пушака, послата из Србије као помоћ. Сутрадан, јаче турске снаге нападају устанике на Просари и потискују устанике ка Сави, гдје храбро гину Корманош и Пеција. Устанак се међутим даље шири у југозападну Босну (босанску Крајину) гдје на чело долази Голуб Бабић. Са центром око Црних Потока јужно од Грмеча створена је слободна територија коју устаници држе током 1875.
Одбори за помоћ су формирани у Србији, Црној Гори и Хрватској. Главни одбор за помагање устанка је основан у Београду августа 1875, а затим се јављају одбори и другдје. У Новој Градишки је основан Главни одбор босанског устанка за ослобођење.
Српска влада настоји својим дјеловањем да обезбиједи припајање Босне Србији, а Хрвати траже уједињење са Хрватском. На Јамничкој скупштини 16-17. децембра 1875. долази и до сукоба између поборника династије Обреновић и Карађорђевић.


Година 1876. и проглас о уједињењу

Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Просари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге. 30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово.


Промјена команде

Тада команду од Бабића преузима пуковник Милета Деспотовић из Србије. Он је организовао устанике у војску, пооштрава дисциплину и почиње да планира освајање градова а потом и ширег подручја Босне гдје би требало организовати српску власт. По том плану Оџак је нападнут 23. августа и освојен, али је постало јасно да је заузимање градова нереално па су мање групе устаника поново успостављене. Због неуспјеха Србије у рату са Турском и примирја 1. новембра, устанак почиње да слаби. Неслога међу вођама устанка се продубљује, слаби дисциплина, а ово користи Турска.


Битка код Седла и пропаст босанског устанка

У прољеће 1877. крећу у напад са 5000 војника, али са ограниченим успјехом. Деспотовић са устаницима у мају продире у средиште Босне, на шта Турци групишу јаке снаге (20000 војника) са намјером да униште жариште устанка код Тишковца и Црних Потока. Бабић предлаже избјегавање фронталне борбе, али Деспотовић то одбија и са 3000 устаника заузима Седло. Ту их Турци нападају 4. августа и разбијају, чиме је дошло до војног слома устанка. Деспотовић прелази у Аустрију гдје је заробљен и интерниран са групом устаника. Бабић прелази на пар дана у Лику, а затим се враћа у Босну са намјером да обнови устанак. Усамљен војно и политички, не успијева да добије помоћ ни од Србије ни од Русије. Одржава се тада Народна скупштина са 200 делегата и бира привремену народну босанску владу са 14 чланова. У владу улазе Голуб Бабић, Владимир Јонин, Јово Билбија, Јово Скобла, Вид Милановић и други. Влада је ускоро углавном похапшена, а Аустроугарска је окупирала БиХ 1878. по споразуму сила на Берлинском конгресу.


Узроци неуспјеха

Главни узроци неуспјеха устанка су били нејединство руководства, неповољна спољнополитичка ситуација и неправилан облик борби против надмоћнијег непријатеља. Успјехе устаника је уз то искористила Аустроугарска за своје циљеве.



Mićo Ljubibratić



Bogdan Zimonjić

[Upravnik]

Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом, 20. 06. 1876.

Проглас народа Босанског

Кад смо разумели за берлински састанак трију сила савезница а знајући да се искупише судбе наше ради, ми представници усталога народа за ослобођење погажене и потлачене Босне, опуномоћисмо нашега пријатеља господина Божидаревића Веселицког, те је подне нашу изјаву канцеларима трију царева, у којој изложисмо умерене захтеве наше, да би за време престала крв и био крај узајамном тлачењу и пустошењу; ми тражисмо примирје не што клонусмо борећи се и од турског мача страхујући; тражисмо га цигло из очајања, гледајући обескућени народ и његове патње над патњама. Закуцасмо на вратима, да нам се подаре четири олакшице из моћнијих руку владалаца, који у својим областима бране и животињу бити и требити оваквим мукама и страхотама, као што их ми од векова подносимо; тражисмо, да се што пре ставе између нас и дивљих Турака, еда би народ што скорије главу подигао и сигуран животом и имањем заорао плугом у несрећну земљу, да исхрани измождену чељад и да га зима опет не затече гола на гариштима и по збеговима; тражисмо примирја, јер се надасмо да ће усталачко заузимање много моћних царева приклонити султана и владу његову, да нам тешки живот олакша, и да ће та тако силна и велика царства моћи пожурити порту, да те своје обавезе и испуни.
Али се ето преварисмо у мислима у надама нашим. Докле силе наваљиваху, да краја буде нашим невољама, а опет порта да се обезбеди ова црна, нама до Бога пропиштала земља, дотле сами Турци показаше целом свету и јасно и грозно са чега се диже Херцеговина, Босна и Бугарска. Каква ужасна и грозна дела починише они сад, не бојећи се Бога, ни суда светскога, не стидећи се сила посредница и не марећи што у областима царства горе устанци са њихових и онако већ превршених злочинства.
Извршише зверску сечу над невином нашом браћом у Приједору, посекоше безмоћне старце, жене и децу нашу, који се од силе разузданичке скрише у лузима и по гудурама.
Учинише другуги покољ витлејемски, на земљи европској, исекоше пуну школу невине мушке и женске дечице у Клисури.
Искасапише посланике немачког и француског сред многољуднога и заштићенога Солуна, на очиглед и војске и власти, са знањем и наредбом самога валије.
Та дигоше руку и ван самога Султана и на онај га свет отправише, и то учинише учене хоџе, софте, муфтије, исповедници онога корана, на ком су силу своју засновали, и по којем и нама хришћанима суде и правду деле.
И после оваквих ужасних и зверских призора, можемо ли опет ићи у куће самовољним, развратним и безаконим Турцима, која би хришћанска и образована држава хтела и смела остављати нас под дивљом и необузданом владом валија и других покварених чиновника турских, које Стамбол купи по далеком Анадолу и овамо их шаље, да нас злостављају сваком глобом и потвором, који не задрхташе дижући руке на Султана и везире његове, како ли ће они моћи бити поуздано јемство за рајине олакшице, које потражисмо за мир и поредак у далекој забаченој Босни.

Узалудних нада и обмана беше изобила. Ми захваљујемо племенитом заузимању великих царева за нашу горку судбину.
Али пред оваквим поквареним фанатицима не положисмо оружја, док је међу нама једне пушке, једне сабље, једне главе на раменима. Не може нам се пребацити да нисмо молили и чекали, да смо пренаглили; ми викасмо и ваписмо толико пута из нашега сужањства, и свет беше глух; ми устајасмо да бранимо главе наше нејачи, а крштени душегупци и пријатељи турски називаху нас бунтовницима; ми молисмо моћне цареве, те се заузеше за ојађени живот наш, али и њихов моћан глас оста непослушан, ма да све беше притврђено самим Султаном и високом портом његовом; ми молисмо помоћ брзу, одсудну, а нас ето сред сече и пламена теше мирољубљем и олакшицама из руке мучилачке, тражисмо милосрђа правде ради и човечанства, а ево нам је још и дан данас једини наш савезник Господ Бог.
У име тога нашег великог савезника Вога, ми васколике вође устаничких чета босанских, данас једини законити представници српске земље Босне, после толиког чекања и без наде на икакву помоћ решавамо: да од данас за навек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину, па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамникудржаве старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV.

Живео нам наш народ Српски!
Живео господар наш књаз Милан М. Обреновић IV!
Живела наша државна влада у нашој престоници Београду!
У Босни 20. јуна 1876.

Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић, поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић, Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.



Petar Karađorđević

[Upravnik]

Peko Pavlović



Luka Vukalović

[Upravnik]

Spomenik vojvodi hercegovačkom i trebinjskom
Luki Vukaloviću, ispred hotela Leotar u Trebinju

[Upravnik]

[Upravnik]

Невесињска пушка 1875. године

У дугој историји Херцеговине, или још прецизније – Старе Херцеговинe, међу бројним устанцима и бунама током векова, издваја се догађај назван Невесињска пушка. Датумски се он најчешће везује за 9. јул (27. јун по старом киалендару) 1875. године, када је код Крекова, на брду Гребенцу, на домаку Невесињског Поља дошло до прве веће борбе између српских устаника и турске војске. Невесињска пушка, међутим, има и своје знатно шире историјско значење – она означава почетак једне велике балканске и међународне кризе, тзв. Велике Источне кризе 1875-1878. које представља важну прекретницу у историји српског националног покрета и Југоисточне Европе у целини. Невесиње је било огњиште тога покрета.

Чињеница да се Невесињска пушка десила у срцу Херцеговине у Војводству Светога Саве, није никаква историјска случајност. Када се 1448. године Стефан Вукчић Косача прогласио „херцегом од Светог Саве“, покрајина која је по њему добила име Херцеговина обухватала је простор од Цетине на једној, до иза Милешеве (преко Лима) и до Мораче на другој страни. Стара Херцеговина је током неколико векова пре Карађорђевог устанка била једна од обласних средишта српске државотворне мисли, нарочито од друге половине 16. и током 17. века. Управо на простору Старе Херцеговине, како истиче академик Дејан Медаковић, „рађа се и прва јасније сагледана мисао о обнови српске државе“, захваљујући, поред осталог, манастиру Милешеви и снази култа Светога Саве, обновљеној Пећкој патријаршији (1557), црквеним штампаријама у Горажду и Милешеви у 16. веку, бројним манастирима од Тврдоша и Житомислића до Довоље и Свете Тројице пљеваљске, јакој усменој народној традицији….

Зато је и Невесињка пушка саставни део те дуге историјске тежње српског народа за ослобођењем и уједињењем у јединствену националну државу. Није увек лако реконструисати како је и зашто дошло до једног таквог догађаја какав је био Невесињски устанак 1875. године. Невесињски крај је пред устанак бројао око 20.000 душа већином православних Срба. Невесињски сељаци били су кметови муслиманских ага и бегова – неспорно је да су социјалне и политичке прилике међу основним узроцима устанка. Ванредним прирезом на десетину после султановог пута по Европи, 1867. десетина је претворена у осмину, десетак се издаје лицитацијом под закуп па закупници често морају да истерају претерано високу закупнину. Сељак је оптерећен и посебним порезом на дуван, вино и ракију, затим баројним другим наметима – земљарином, кућарином, траварином, агнамом на ситну стоку, на свиње, порез на мушке хришћанске главе због ослобађања од војне дужности и многи други, многим врстама кулучења. У меџлисима се судило пристрасно у корист муслимана, ако је хришћанин у праву спор се отеже месецима… Година 1874. у Херцеговини је била неродна, закупци десетине у невесињском крају Станко Перин из Мостара, Форта и Али-бег Реџепашић, уз помоћ власти, сакупљали су порез строго и самовољно. Још веће незадовољство у народу изазвало је купљење десетине у невреме, у јануару 1875.године.

Као и вековима пре тога, манастирске и црквене славе и народна окупљања били су најбоље прилике за договоре о устанку. Устанак су припремале народне старешине, кнезови, заједно са нижим народним свештенством и калуђерима. Тако и Невесењску пушку, према историчару Василу Поповићу покрећу кнезови Јован и Мијајло Гутићи, Продан Рупар, Тривко Радовић, Тривко Бува (Буха), затим Илија Стевановић и Тривко Грубачић и свештеници Петар Радовић, Анто Глоговац и Ристо Гаћиновић. Збор народних старешина невесињског кадилука код цркве у селу Биограду, на Малу Госпојину 1874., донео је одлуку да се са устанком крене на пролеће. У јесен те године један од главних организатора Јован Гутић, из Зовог Дола, побегао је у шуму.

Током пролећа 1875. централна турска власт је настојала, преко комесара које је упутила у Невесиње да изађе у сусрет захтевима хришћана. Чак је и босански валија Дервиш-паша ступио лично у преговоре са Невесињцима. Турска се показивала спремном да им да слободу вере и равноправност пред судом, да их заштити од насиља заптија и напада на образ њихових жена и да се закупнина узима у складу са законом и у згодно време (после жетве). Међутим, осиони домаћи муслимански феудалци нису дали да се у било чему крње њихове дотадашње привилегије. По повратку Деервиш-паше у Сарајево, невесињски муслимани под вођством Али.бега Реџепашића, насупрот ставу кајмакама и мутесарифа били су државни магацин и узели оружје и муницију.

И у српском устаничком корпусу било је разлика у гледањима на даљи ток догађаја. Сеоски кнезови и добар део варошана били су спремни да приме турске концесије, за разлику од неких хајдучких харамбаша који су били знатно радикалнији. Народне старешине су следиле умерено држање Београда и Цетиња, као и званичне Русије. Догађаји су почели да се убрзавају оног тренутка када је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, 23. јуна/5. јула у Бишини, на Ћетној Пољани, пресрео један турски караван и убио 7 кириџија Подвележаца. Турци су одмах предузели оштрије мере. У Кифину Селу је 25.јуна/7.јула решено да се убрзају припреме за устанак и да се он прошири на околне херцеговачке крајеве. Већ 9. јула, као што је на почетку речено дошло је до прве борбе на Крековима. Устанак се брзо ширио по другим херцеговачким крајевима, а месец дана касније захватио је Босанску Крајину. У наредних неколико месеци устанак је добио широк замах, херцеговачке устаничке снаге су се добро носиле са турским снагама – храбро су дочекале напад Селим-паше код Зовог Дола, првих дана августа заузеле су Дугу и Крстац, затим Корита, Турци су разбијени код Горанског и на Бијелој Долини. Напад на Невесиње извршен је 29. августа 1875. и то из правца од Грепка са подножја Градине и од Невесињског Поља. Турске снаге у Невесињу бројале су око 370 низама и већи број башибозука и око 300 коњаника у Оџацима Љубовића, док су устаничке снаге бројале 2700 Херцеговаца и око 700 Црногораца. Напад је био извршен у свануће, борба је трајала цео дан, Турци су уз помоћ топовске ватре пружали јак отпор. Устаници су успели и поред недостатка муниције да заузму варош, док су се турске снаге повукле у утврђени део вароши. Запленивши доста оружја и муниције, устаници су се повукли, изгубивши 74 борца. Највећу и најславнију победу устаничке снаге су, касније, однеле на Муратовици над 6 батаљона Мухтар-паше, запленивши 2 топа, 20 товара муниције и много другиг материјала. Турци су имали велике губитке у људству, према руским изворима скоро свих 6 батаљона Мухтар-паше било је уништено.

Храброст и родољубље Невесињаца и Херцеговаца нашли су врло брзо место у народној песми. Неке од тих песама забележио је Андрија Лубурић од Лазара Чупковића Невесињца, Трипка Мићова Курдулије из Корита и Хамида Абула из Требиња. То су песме, „Спремање устанка у Херцеговини“, „Усташки напад на вар. Невесиње“ (17. августа 1875.), „Освајање града Корићскога“‘ (8. август 1875.), „Вила Ерцеговска“ и друге. У песми о нападу на Невесиње певач каже:

„Сан уснила танана кадуна
на оџаку бега Љубовића
Сан уснила, у сану виђала;
Невесиње тама притиснула,
А Слато је Сунце огријало,
Кроз Касабу вода ударила,
А по њој се црне чавке криве;
Од Бишине муње удариле,
Од Бишине и Воде Пашине,
Ударише у касабу града
Па све ломе куле и авлије…“

Устанак је од почетка изазвао пажњу међународне дипломатије које је наступила са пројектом реформи у побуњеним провинцијама. Неуспех тога програма ескалирао је 1876. у рат Србије и Црне Горе против Турске а 1877. и рат Русије против Турске. Српски покрет је од самог почетка, од Невесињске пушке, ушао у лавиринт међународне дипломатије и интереса великих сила, које је тешко било докучити, још теже неупућеним и високој политици недовољно вичним устаничким вођама. Исход Велике источне кризе, као што је познато био је поразан по српски национални покрет, пре свега због окупације Босне и Херцеговине и настанка оне аустроугарске политичке лабораторије која је просто производила експерименте над Србима. Постоји врло основано мишљење да је Аустро-Угарска подстакла кризу да би се дочепала Босне и Херцеговине и великог дела Балкана. У пролеће 1875. Фрањо Јосиф је посетио Далмацију, у Имотском је примио фрањевачку херцеговачку делегацију, акција за устанак у католичким крајевима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком била је врло јака, ношене су аустријске заставе и узвикивало се „Живио хрватски краљ Фрањо Јосиф“. Неки аустријски официри, као Роскијевич иду кроз Херцеговину и агитују за устанак.

Србија и Црна Гора и Срби у целини, како истиче Владимир Ћоровић нису били спремни „за велику борбу за ослобођење“, ни дипломатски ни војнички а ни економски. „Људи који су кренули тај устанак нису ни слутили такав исход – пише Ћоровић. Они су тврдо веровали да своју крв и животе на Муратовици, Глухој Смокви, Црним Потоцима и на другим странама дају за велико дело народне слободе и народног уједињења.“ И поред изневерених нада и очекивања и у суштини великог пораза српске националне идеје, 1875-1878. историјско прегнуће Невесињске пушке, величина њихове родољубиве енергије и нарочито велики идеал српског ослобођења и уједињења остали су трајно надахнуће потоњим покољењима.

Др Славенко Терзић

http://www.nevesinje.fuzija.rs/nevesinj ... 75-godine/