Quo Vadis, Srbijo?
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Imajući u vidu kontinuirani pad vrednosti miloga nam dinara, čini se da bi angažovanje kvalitetnog proktologa od strane NBS bilo društveno mnogo korisnije...
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Dinkićevi ljudi preuzimaju ekonomiju
Beograd - Rekonstrukcija Vlade već je na vidiku, a jedna od prvih izmena biće ponovno spajanje ministarstava finansija i privrede, saznaje Danas iz krugova bliskih Vladi. Prema izvorima našeg lista, na čelu objedinjenog resora mogao bi da se nađe Nenad Mijailović, sadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija. Dušan Vujović će po svoj prilici da se vrati u Svetsku banku, dok dalji aranžman sadašnjeg ministra privrede Željka Sertića nije poznat, jer je mesto sa koga je došao - predsednik Privredne komore Srbije, baš pre dva dana popunjeno.
Inače, od ulaska u vlast, sadašnji premijer Aleksandar Vučić nema sreće sa izborom ljudi za ovaj, najvažniji i do sada najturbulentniji sektor. Najpre su finansije i privreda objedinjeni sredinom 2012. i povereni Mlađanu Dinkiću, a iako je tada premijer bio Ivica Dačić, nesumnjiva je bila uloga Vučića u kadrovskim rešenjima. U prvoj rekonstrukciji te vlade, zbog sukoba sa Dačićem, Dinkić odlazi sa ministarskog mesta, a resor se deli, pa finansije preuzima Lazar Krstić, a privredu Saša Radulović, koji je vrlo brzo podneo ostavku, a do prevremenih izbora tim ministarstvom je koordinirao naprednjak Igor Mirović. U novoj Vladi sa Vučićem na čelu, privredu je najpre vodio Dušan Vujović, ali je on ubrzo po odlasku Krstića prebačen za ministra finansija, dok je njegovo mesto popunio sadašnji ministar Željko Sertić. Prema nekim izvorima Danasa, Vučić nije zadovoljan učinkom ni jednog od njih i uveliko im traži zamenu.
Jedno od najverovatnijih rešenja, kako se spekuliše, biće izbor Mijailovića, koji u stručnim krugovima važi za dobrog poznavaoca finansija, ali je široj javnosti gotovo nepoznat. U Nemanjinu 11 došao je kao Dinkićev čovek, najpre kao pomoćnik, a opstao je u Ministarstvu finansija i nakon odlaska prvog šefa. Sada je zadužen za koordinaciju sektora za makroekonomske i fiskalne analize i projekcije, budžet, fiskalni sistem, finansijski sistem i za imovinsko-pravne poslove. Bio je uključen u sve značajnije poslove koji se sklapaju sa stranim partnerima, posebno u aranžmane sa Arapima. Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, od 2009. je bio na raznim funkcijama, od direktora sektora u Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza do predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju. Najprofitabilnije zaduženje imao je u odborima Naftne industrije Srbije, gde je u jednom trenutku, uz platu u ministarstvu, primao mesečnu apanažu od preko 943.000 dinara. Od jula ove godine, međutim, taj prihod mu je umanjen na 380.000, kao i plata u ministarstvu sa 120.000 na 89.000 dinara. Diplomirao je 2003. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kao 23-godišnjak, magistrirao u Švajcarskoj na Univerzitetu u Lozani, a doktorske studije upisao na Beogradskom univerzitetu.
Beograd - Rekonstrukcija Vlade već je na vidiku, a jedna od prvih izmena biće ponovno spajanje ministarstava finansija i privrede, saznaje Danas iz krugova bliskih Vladi. Prema izvorima našeg lista, na čelu objedinjenog resora mogao bi da se nađe Nenad Mijailović, sadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija. Dušan Vujović će po svoj prilici da se vrati u Svetsku banku, dok dalji aranžman sadašnjeg ministra privrede Željka Sertića nije poznat, jer je mesto sa koga je došao - predsednik Privredne komore Srbije, baš pre dva dana popunjeno.
Inače, od ulaska u vlast, sadašnji premijer Aleksandar Vučić nema sreće sa izborom ljudi za ovaj, najvažniji i do sada najturbulentniji sektor. Najpre su finansije i privreda objedinjeni sredinom 2012. i povereni Mlađanu Dinkiću, a iako je tada premijer bio Ivica Dačić, nesumnjiva je bila uloga Vučića u kadrovskim rešenjima. U prvoj rekonstrukciji te vlade, zbog sukoba sa Dačićem, Dinkić odlazi sa ministarskog mesta, a resor se deli, pa finansije preuzima Lazar Krstić, a privredu Saša Radulović, koji je vrlo brzo podneo ostavku, a do prevremenih izbora tim ministarstvom je koordinirao naprednjak Igor Mirović. U novoj Vladi sa Vučićem na čelu, privredu je najpre vodio Dušan Vujović, ali je on ubrzo po odlasku Krstića prebačen za ministra finansija, dok je njegovo mesto popunio sadašnji ministar Željko Sertić. Prema nekim izvorima Danasa, Vučić nije zadovoljan učinkom ni jednog od njih i uveliko im traži zamenu.
Jedno od najverovatnijih rešenja, kako se spekuliše, biće izbor Mijailovića, koji u stručnim krugovima važi za dobrog poznavaoca finansija, ali je široj javnosti gotovo nepoznat. U Nemanjinu 11 došao je kao Dinkićev čovek, najpre kao pomoćnik, a opstao je u Ministarstvu finansija i nakon odlaska prvog šefa. Sada je zadužen za koordinaciju sektora za makroekonomske i fiskalne analize i projekcije, budžet, fiskalni sistem, finansijski sistem i za imovinsko-pravne poslove. Bio je uključen u sve značajnije poslove koji se sklapaju sa stranim partnerima, posebno u aranžmane sa Arapima. Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, od 2009. je bio na raznim funkcijama, od direktora sektora u Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza do predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju. Najprofitabilnije zaduženje imao je u odborima Naftne industrije Srbije, gde je u jednom trenutku, uz platu u ministarstvu, primao mesečnu apanažu od preko 943.000 dinara. Od jula ove godine, međutim, taj prihod mu je umanjen na 380.000, kao i plata u ministarstvu sa 120.000 na 89.000 dinara. Diplomirao je 2003. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kao 23-godišnjak, magistrirao u Švajcarskoj na Univerzitetu u Lozani, a doktorske studije upisao na Beogradskom univerzitetu.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
„ФИАТ“ ИЗ КРАГУЈЕВЦА ДУГУЈЕ ПРЕКО 1.3 МИЛИЈАРДЕ ЕВРА
Поводом вести о скорашњем затварању Фиата из Крагујевца и пресељењу производње у Бразил распитали смо се колико су велика дуговања и обавезе фабрике из Крагујевца и дошли смо до готово невероватних података. Укупне обавезе „ФИАТ“ Србија тренутно су веће од 1.3 милијарде евра и то према подацима самог Фиата!
Многи у Србији и даље верују да ФИАТ извози из Србије и да је један од највећих српских извозника али је права истина заправо много другачија. ФИАТ у Србији ради само дораду што се у принципу своди само на монтажу и лакирање. Ти послови дораде су заправо веома јефтини послови док су сви делови, опрема, знање и технологија увезени. Када се погледа и прерачуна оно што ФИАТ увози и извози резултат извоза је миноран.
ФИАТ у Србији у ствари искоришћава само веома јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру коју је добио од Републике Србије. ФИАТ од Србије добија јефтину струју, огромне субвенције за плате запослених радника, које по раднику достижу и читавих 15.000 евра. Потраживања Републике Србије према ФИАТ-у у овој 2014. години износе преко 2.4 милијарде динара што говори да су српски порески обвезници ти који финансирају ову италијанску мултинационалну компанију.
Италијани иначе преко надуваних трошкова и плаћања консалтинг услуга извлаче огроман новац из фирме.
Губици Републике Србије по склопљеном ФИАТ аутомобилу у Крагујевцу мере се хиљадама евра. Када ФИАТ коначно одлучи да се повуче из Србије а тај дан према свим наговештајима није далеко, држави Србији оставиће преко милијарду евра дугова који ће опет бити претворени у јавни дуг тако да ће грађани Србије поново плаћати катастрофалне грешке политичара.
Да ли вам је сада јасније зашто се крије уговор који је Република Србија склопила са ФИАТ-ом и зашто је исти проглашен за тајну?
http://www.srbijadanas.net/katastrofa-f ... arde-evra/#
Поводом вести о скорашњем затварању Фиата из Крагујевца и пресељењу производње у Бразил распитали смо се колико су велика дуговања и обавезе фабрике из Крагујевца и дошли смо до готово невероватних података. Укупне обавезе „ФИАТ“ Србија тренутно су веће од 1.3 милијарде евра и то према подацима самог Фиата!
Многи у Србији и даље верују да ФИАТ извози из Србије и да је један од највећих српских извозника али је права истина заправо много другачија. ФИАТ у Србији ради само дораду што се у принципу своди само на монтажу и лакирање. Ти послови дораде су заправо веома јефтини послови док су сви делови, опрема, знање и технологија увезени. Када се погледа и прерачуна оно што ФИАТ увози и извози резултат извоза је миноран.
ФИАТ у Србији у ствари искоришћава само веома јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру коју је добио од Републике Србије. ФИАТ од Србије добија јефтину струју, огромне субвенције за плате запослених радника, које по раднику достижу и читавих 15.000 евра. Потраживања Републике Србије према ФИАТ-у у овој 2014. години износе преко 2.4 милијарде динара што говори да су српски порески обвезници ти који финансирају ову италијанску мултинационалну компанију.
Италијани иначе преко надуваних трошкова и плаћања консалтинг услуга извлаче огроман новац из фирме.
Губици Републике Србије по склопљеном ФИАТ аутомобилу у Крагујевцу мере се хиљадама евра. Када ФИАТ коначно одлучи да се повуче из Србије а тај дан према свим наговештајима није далеко, држави Србији оставиће преко милијарду евра дугова који ће опет бити претворени у јавни дуг тако да ће грађани Србије поново плаћати катастрофалне грешке политичара.
Да ли вам је сада јасније зашто се крије уговор који је Република Србија склопила са ФИАТ-ом и зашто је исти проглашен за тајну?
http://www.srbijadanas.net/katastrofa-f ... arde-evra/#
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Prof. dr Jovan B. Dušanić: PRODAJA „TELEKOMA” ILI BEĆARSKA EKONOMIJA NA DELU
Prodaja „Telekoma” je očekivan potez srpskih vlasti. U skladu sa poznatom izrekom koja glasi: kada uđete u pogrešan voz, sve su vam stanice pogrešne, prodaja „Telekoma” samo je jedna od pogrešnih stanica koju prolazimo pošto smo se posle promene režima (oktobar 2000) u Srbiji ukrcali u pogrešan voz i iz njega i ne pokušavamo da izađemo.
Nekoliko dana posle „srpske oktobarske revolucije” napisao sam i upravo u vašem listu objavio dva autorska teksta (Recept za kolonijalne zemlje, 30.10.2000, te Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme? 8.11.2000) kritički intonirane prema ekonomskom programu DOS-a – Program radikalnih ekonomskih reformi – koji je uradila grupa ekonomista G 17, a koji u suštini predstavlja neoliberalni program baziran na takozvanom Vašingtonskom konsenzusu. Ovim programom Srbiju je, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje (kojima je takođe nametnut Vašingtonski konsenzus), trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.
Zbog kontinuiteta pogrešne ekonomske politike stanje u Srbiji je sve teže (i perspektive još mračnije), a jednu neuspešnu vladu smenjuju sledeće još neuspešnije. Samo pre nekoliko dana, premijer izjavljuje „da će Srbija uraditi sve što traži MMF, jer je to dobro za zemlju”, a privreda nam se nalazi u ovakvom stanju, pre svega, što se pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF i nametnut pogrešan neoliberalni program ekonomskih promena.
Vlada sada ide na prodaju prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode. „Telekom” je najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenima, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Telekom uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored konkurencije u mobilnoj (Telenor, VIP) i fiksnoj (SBB, Orion) telefoniji.
Podsećam da je država najveći akcionar dominantnih telekomunikacionih operatora (i da nad njima ima stratešku kontrolu) u mnogim zapadnoevropskim zemljama (Nemačka, Francuska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Belgija, Luksemburg, Slovenija …), ali i u Rusiji, Kini, Japanu… Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operatorima prodale telekomunikacije pokazuju da su, u većini slučajeva, novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga.
To pokazuju primeri i naših suseda (Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Mađarske), koji su prodali svoje dominantne operatore Dojče telekomu. Iz studije kompanije Cullen International, koja je zvanično angažovana od strane Evropske komisije za analizu telekomunikacionog tržišta zemalja jugoistočne Evrope, može se jasno videti da su cene telefonije najniže u Srbiji. Tako su cene mobilne telefonije u Hrvatskoj dva puta više nego u Srbiji. Kod fiksne telefonije cene lokalnih impulsa (u Srbiji je 56 odsto ukupnog saobraćaja lokalni saobraćaj) iznose od četiri do 10 puta više u regionu nego u Srbiji.
Podaci iz navedene analize pokazuju da je znatno veće opterećenje zaposlenih u zemljama koje su prodale svoje operatore Dojče telekomu nego u centrali u samoj Nemačkoj. Tako je opterećenost Dojče telekoma u samoj Nemačkoj 289 korisnika po zaposlenom, a u Hrvatskoj 463, u Makedoniji 800, a Mađarskoj 806. Iz ovoga proizlazi da zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore nisu otpuštani zato što su višak, nego da bi Dojče telekom ostvario što veći profit (koji se uz pomoć kreativnog računovodstva i ne iskazuje u perifernim zemljama gde Dojče telekom posluje – da se ne bi plaćali porezi – nego prebacuje u centralu). Opterećenost u Telekomu Srbija iznosi 372 korisnika po zaposlenom, što je slično zemljama u kojima operatori nisu prodati strancima (Švedska – 347, Slovenija – 356, Francuska – 377, Belgija – 390).
Prodaja „Telekoma” predstavlja nastavak bećarske ekonomije. Naime, početkom 2000-ih godina rekao sam da je u Srbiji posredi model bećarske ekonomije pošto se država ponaša kao seoski bećar koji (ras)prodaje očevinu (privatizacija), zadužuje se kod komšija (zaduživanje u inostranstvu) i sve to troši na lumperaj u kafani (tekuća potrošnja – uglavnom robe iz uvoza). Prodaja „Telekoma” je jedan od detalja toga modela. Nesporno je da se prodajom „Telekoma” mogu jednokratno obezbediti sredstva koja će omogućila nastavak „bećarskog života” još godinu-dve, a posle će na red da dođe „Elektroprivreda Srbije” i još ponešto (Srbijašume, Srbijavode…) što je preostalo za prodaju. Međutim, od srpskih vlasti nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle, kada sve rasprodamo?
Odgovor je više nego očigleda ukoliko pogledamo iskustvo zemalja čijim nas „utabanim stazama” vode naši „reformatori”, evo već punih petnaestak godina. Vašingtonski dogovor razrađen je krajem 80-ih godina HH veka i prvo je primenjivan u zemljama Latinske Amerike, gde je uništio mnoge zemlje. Neke države (Brazil i Argentina, u prvom redu) uspele su da odbace neoliberalnu „ludačku košulju”, a neke to još uvek ne uspevaju, kao na primer Meksiko.
Meksiko je, sprovodeći neoliberalni program reformi, rasprodao svoje najvažnije resurse i doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju se u takozvane „makiladore”(maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje. Šteta koju Meksiko ima od „makiladora” procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje, a ogromna masa stanovništva živi u uslovima bede i obespravljenosti, kakva nije zabeležena u Meksiku ni u vreme ozloglašene diktature Dijasa (krajem XIX i početkom XX veka).
Prodaja „Telekoma” predstavlja samo jedan u nizu pogrešnih poteza neodgovorne ekonomske politike kojom je „pojedena” naša, ali i ozbiljno ugrožena budućnost narednih generacija – naših potomaka.
(Nova srpska politička misao)
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Александар Вучић и Мило Ђукановић наместили милионске послове оптуженом за убиство Арафата и познатом терористи!
Фотографија на којој су Вучић, Ђукановић и Дахлан, по писању арапског медија „Инлајтпрес”, снимљена је кући српског премијера у Београду у марту ове године (2014.) Црногорска власт је Дахлану и његовом партнеру Мохамеду Рашиду последњих година омогућила бројне повластице, укључујући и пројекте на Краљичиној плажи и Скочиђевојци
Палестинске власти затражиле помоћ од Интерпола у поступку хапшења Дахлана, којег је суд у Рамали осудио у одсуству. Некадашњи палестински министар безбједности Мохамед Дахлан, који је у својој земљи осуђен на вишегодишњу затворску казну, састаје се са премијерима Црне Горе и Србије Милом Ђукановићем и Александром Вучићем, што потврђује и фотографија коју објављује „Дан”.
Дахлан, којег је палестински предсједник Махмуд Абас оптужио за умијешаност у убиство Јасера Арафата и проневјеру на десетине милиона долара из државних фондова, званично има четири фирме у Црној Гори, а црногорска власт је њему и његовом партнеру Мохамеду Рашиду посљедњих година омогућила бројне повластице.
По налогу црногорског премијера Ђукановића, Дахлан је 2012. године постао и држављанин Црне Горе. Фотографију на којој су Вучић, Ђукановић и Дахлан објавио је арапски медиј „Инлајтпрес”, а вјерује се да је снимљена у кући српског премијера у Београду у марту ове године.
Суд у Рамали је у мају ове године у одсуству осудио Дахлана на двије године затвора због малверзација, а палестинске власти су, према писању новинске агенције „Манњуз”, затражиле помоћ од Интерпола у поступку његовог хапшења.
Међутим, интернет портал „Мидлистернај” наводи да Дахлан живи у Уједињеним Арапским Емиратима, који не признају одлуке палестинских власти. Тај портал тврди да је бивши палестински министар преко својих веза омогућио Ђукановићеву посјету краљевској породици Уједињених Арапских Емирата у јануару прошле године.
Дахлан и Рашид су у Црној Гори основали више компанија, које су биле задужене код Прве банке, чији је највећи акционар премијеров брат Ацо Ђукановић, и то у износу од преко 13 милиона еура.
Кључни Дахланов партнер Мохамед Рашид регистровао је у Панами једну од компанија које су активне у Црној Гори. У питању је Монте мена. Уз Рашида, бившег Арафатовог савјетника, међу оснивачима је био и милијардер Самих Савирис, који планира градњу комплекса на Луштици. У тој фирми су и бивши Ђукановићев савјетник Војин Влаховић и премијеров бизнис партнер Веселин Вукотић.
Компанија Монте мена планирала је луксузни пројекат на Скочиђевојци, близу Петровца. Међутим, Хипо Алпе Адриа дивелопмент банка огласила је продају атрактивног земљишног на тој локацији. Комплекс је понуђен по цијени од 11,35 милиона еура, што је дупло више од дуга Рашидове фирме према банци, која потражује 5,8 милиона еура.
С друге стране, сајт „Асрар Арабија” објавио је да иза посла продаје Краљичине плаже стоји управо Дахлан. Тендерска комисија је негирала ту информацију. Портал „Асрар Арабија” објавио је списак свих фирми у Црној Гори које контролише Дахлан: Леван интернешенал корпорејшен, Квинс бич дивелопмент, Мидл ист реалистејт, Монте мена инвестмент, Траст холдинг, Прима инвест и Монтенегро компани фор реалистејт.
Фирма Квинс бич дивелопмент најавила је градњу комплекса на Краљичиној плажи и инвестицију од 180 милиона еура. Ђукановићева Демократска партија социјалиста обезбиједила је инвеститору бројне повољности у уговору.
Осим за убиство Арафата, Дахлан је оптужен и да је умијешан у још пет ликвидација, за шта га је у марту ове године оптужио Махмуд Абас.
Дугогодишњи палестински вођа Јасер Арафат умро је под мистериозним околностима 2004. године, а многи његови следбеници вјерују да је отрован. Дахлан, чије богатство сајт „Ричест” процјењује на 120 милиона долара, рекао је раније да су Абасове оптужбе бесмислица, да је у Палестини изложен политички мотивисаном прогону и да је суд искоришћен за елиминацију политичких ривала актуелног предсједника.
М.В.
У Србији посредовао у уговору од 200 милиона долара
Према писању портала „Мидлистернај”, Дахлан стоји иза уговора вриједног 200 милиона долара између српске компаније Југоимпорт СДПР, која се бави прометом оружја, и арапске компаније ЕАРТХ. Тај уговор потписан је прошле године на изложби међународне одбране у Абу Дабију.
Бивши савјетник у Министарству привреде Србије Душан Павловић казао је раније да се договори између Уједињених Арапских Емирата и Србије држе далеко од јавности.
–Свака инвестиција која дође из УАЕ има приоритет у односу на домаће договоре – рекао је тада Павловић.
Инвеститор на Скочиђевојци осуђен на 15 година затвора
Према писању агенције „Асошијатед прес”, палестински антикорупцијски суд је половином 2012. године осудио Дахлановог партнера Мохамеда Рашида на 15 година затвора. Суд је закључио да је Рашид крив за проневјеру и прање новца и наређено је одузимање његове имовине. По пресуди, Рашид је са сарадницима проневјерио 33,5 милиона долара из палестинског инвестиционог фонда.
Рашид, који је и планирао пројекат на Скочиђевојци, напустио је палестинску територију послије смрти Јасера Арафата у новембру 2004. године. Он има пословне интересе у четири блискоисточне земаље и Црној Гори.
Фотографија на којој су Вучић, Ђукановић и Дахлан, по писању арапског медија „Инлајтпрес”, снимљена је кући српског премијера у Београду у марту ове године (2014.) Црногорска власт је Дахлану и његовом партнеру Мохамеду Рашиду последњих година омогућила бројне повластице, укључујући и пројекте на Краљичиној плажи и Скочиђевојци
Палестинске власти затражиле помоћ од Интерпола у поступку хапшења Дахлана, којег је суд у Рамали осудио у одсуству. Некадашњи палестински министар безбједности Мохамед Дахлан, који је у својој земљи осуђен на вишегодишњу затворску казну, састаје се са премијерима Црне Горе и Србије Милом Ђукановићем и Александром Вучићем, што потврђује и фотографија коју објављује „Дан”.
Дахлан, којег је палестински предсједник Махмуд Абас оптужио за умијешаност у убиство Јасера Арафата и проневјеру на десетине милиона долара из државних фондова, званично има четири фирме у Црној Гори, а црногорска власт је њему и његовом партнеру Мохамеду Рашиду посљедњих година омогућила бројне повластице.
По налогу црногорског премијера Ђукановића, Дахлан је 2012. године постао и држављанин Црне Горе. Фотографију на којој су Вучић, Ђукановић и Дахлан објавио је арапски медиј „Инлајтпрес”, а вјерује се да је снимљена у кући српског премијера у Београду у марту ове године.
Суд у Рамали је у мају ове године у одсуству осудио Дахлана на двије године затвора због малверзација, а палестинске власти су, према писању новинске агенције „Манњуз”, затражиле помоћ од Интерпола у поступку његовог хапшења.
Међутим, интернет портал „Мидлистернај” наводи да Дахлан живи у Уједињеним Арапским Емиратима, који не признају одлуке палестинских власти. Тај портал тврди да је бивши палестински министар преко својих веза омогућио Ђукановићеву посјету краљевској породици Уједињених Арапских Емирата у јануару прошле године.
Дахлан и Рашид су у Црној Гори основали више компанија, које су биле задужене код Прве банке, чији је највећи акционар премијеров брат Ацо Ђукановић, и то у износу од преко 13 милиона еура.
Кључни Дахланов партнер Мохамед Рашид регистровао је у Панами једну од компанија које су активне у Црној Гори. У питању је Монте мена. Уз Рашида, бившег Арафатовог савјетника, међу оснивачима је био и милијардер Самих Савирис, који планира градњу комплекса на Луштици. У тој фирми су и бивши Ђукановићев савјетник Војин Влаховић и премијеров бизнис партнер Веселин Вукотић.
Компанија Монте мена планирала је луксузни пројекат на Скочиђевојци, близу Петровца. Међутим, Хипо Алпе Адриа дивелопмент банка огласила је продају атрактивног земљишног на тој локацији. Комплекс је понуђен по цијени од 11,35 милиона еура, што је дупло више од дуга Рашидове фирме према банци, која потражује 5,8 милиона еура.
С друге стране, сајт „Асрар Арабија” објавио је да иза посла продаје Краљичине плаже стоји управо Дахлан. Тендерска комисија је негирала ту информацију. Портал „Асрар Арабија” објавио је списак свих фирми у Црној Гори које контролише Дахлан: Леван интернешенал корпорејшен, Квинс бич дивелопмент, Мидл ист реалистејт, Монте мена инвестмент, Траст холдинг, Прима инвест и Монтенегро компани фор реалистејт.
Фирма Квинс бич дивелопмент најавила је градњу комплекса на Краљичиној плажи и инвестицију од 180 милиона еура. Ђукановићева Демократска партија социјалиста обезбиједила је инвеститору бројне повољности у уговору.
Осим за убиство Арафата, Дахлан је оптужен и да је умијешан у још пет ликвидација, за шта га је у марту ове године оптужио Махмуд Абас.
Дугогодишњи палестински вођа Јасер Арафат умро је под мистериозним околностима 2004. године, а многи његови следбеници вјерују да је отрован. Дахлан, чије богатство сајт „Ричест” процјењује на 120 милиона долара, рекао је раније да су Абасове оптужбе бесмислица, да је у Палестини изложен политички мотивисаном прогону и да је суд искоришћен за елиминацију политичких ривала актуелног предсједника.
М.В.
У Србији посредовао у уговору од 200 милиона долара
Према писању портала „Мидлистернај”, Дахлан стоји иза уговора вриједног 200 милиона долара између српске компаније Југоимпорт СДПР, која се бави прометом оружја, и арапске компаније ЕАРТХ. Тај уговор потписан је прошле године на изложби међународне одбране у Абу Дабију.
Бивши савјетник у Министарству привреде Србије Душан Павловић казао је раније да се договори између Уједињених Арапских Емирата и Србије држе далеко од јавности.
–Свака инвестиција која дође из УАЕ има приоритет у односу на домаће договоре – рекао је тада Павловић.
Инвеститор на Скочиђевојци осуђен на 15 година затвора
Према писању агенције „Асошијатед прес”, палестински антикорупцијски суд је половином 2012. године осудио Дахлановог партнера Мохамеда Рашида на 15 година затвора. Суд је закључио да је Рашид крив за проневјеру и прање новца и наређено је одузимање његове имовине. По пресуди, Рашид је са сарадницима проневјерио 33,5 милиона долара из палестинског инвестиционог фонда.
Рашид, који је и планирао пројекат на Скочиђевојци, напустио је палестинску територију послије смрти Јасера Арафата у новембру 2004. године. Он има пословне интересе у четири блискоисточне земаље и Црној Гори.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Američki senator uporedio Janukoviča i Vučića i najavio moguće krvave sukobe i u Srbiji
Sjedinjene Države se – uprkos brojnim spoljnopolitičkim izazovima, moraju više angažovati na Balkanu, ocenio je američki senator, demokrata iz Konektikata, Kristofer Marfi, gostujući nedavno na na panelu German Marshall fund-a u Vašingtonu.
Konstatujući da se Amerika nije do sada pokazala kao efikasna u prevenciji kriza, Marfi je istakao da je važno i Crnoj Gori i Srbiji ponuditi bolju saradnju jer se u suprotnom ostavlja prostor Rusiji za širenje njenog uticaja.
Marfi je otkrio da se ljudi često mršte kada pravi poređenje između Ukrajine i Srbije, zbog čega to nerado čini, ali je pred panelistima u Vašingtonu to ipak uradio sa namerom – kako je ukazao – „da probudi svoju zemlju, a ne Srbiju“.
„Mislim da ima nešto interesantno u vezi sa onim što se dešava u Beogradu sada i što se dogodilo u Kijevu. Ne kažem da je Vučić – Janukovič, i da su ta dva mesta u potpunosti ista, ali ako ne priđemo Srbiji i ne angažujemo se tamo na jedan novi način i ako im ne budemo slali snažne poruke kao što je bila ona o Južnom toku, onda će možda vlada Srbije biti pred izborom „ili ste sa nama ili ste sa njim“. Kad je Janukovič bio pred tim izborom odlučio se za savezništvo sa Rusijom, i potom su usledili događaji zbog kojih smo danas tu gde jesmo, sa krvavim konfliktom na istoku Ukrajin“, podvukao je Marfi.
Dodao je da ne misli da će se isto dogoditi sa Srbijom ili Crnom Gorom, ali je upozorio: ako pomoć izostane – Rusija će iskoriti svoju šansu.
„Ako ne obratimo pažnju na taj region, ako ne učinimo i neke simbolične poteze, ako ne povećamo programe razmene i vojne saradnje, ako ne ponudimo članstvo u NATO zemlji kao što je Crna Gora koja je spremna, onda samo dajemo razloge Putinu da svoje ruke pruži u njihove vlade. Oni traže pomoć, i ako je ne dobiju od svojih saveznika u Evropi i SAD…“
Američki senator nije dovršio poslednju rečenicu, ali je zato kasnije dodao:
„Pokušavam da kažem ljudima glasno da me čuju, da Rusija neće odustati, da će nastaviti da pritska. Pazite, ovo je objavljeno: Crnoj Gori su ponudili ugovor vredan više milijardi dolara za vojnu bazu na obali. Za zemlju koja ima ekonomske probleme teško je tome reći ne . Ipak su rekli, i oni stalno ponavljaju jer žele da budu NATO, deo EU. Ako nastavljate da govorite ne milijardama dolara, to je veoma teško, a vaši partneri sa kojima želite da radite nisu vam rekli da, to je teška i neizdrživa pozicija i to je poenta moje priče“, kaže senator Marfi.
On istovremeno raskrinkao i zapadni „uticaj“ na balkanske državice i svu bedu svojih piona na njihovom vrhu.
Rekao je: „Đukanović mi je otvoreno rekao: EU dođe ovde i kaže mi jedno, onda dođe neko iz Nemačke i kaže mi da učinim nešto drugo, neko iz Francuske nešto treće, šta ja onda treba da radim, koga da slušam? Oni moraju znati ko je glavni: Štajnmajer ili Mogerini“.
Marfi je – za vreme posete Beogradu – bio na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija, a iz našeg glavnog grada otputovao na dan dolaska Vladimira Putina. Čak naglašava da smatra zabrinjavajućim simptomom što su mu tada u susret leteli „ruski MiG-ovi“.
On je plastično objasnio zbog čega nije bitno da Beograd već sada zvanično prizna Kosovo: „Vlada Srbije ne priznaje Kosovo, ali je spremna da sa njim sarađuje kao sa sebi jednakim, a to je – fantastično! Naravno, poslednji koraci – to jest, priznavanje Kosova – biće najteži, ali ja sam optimista da je ono moguće“.
Sjedinjene Države se – uprkos brojnim spoljnopolitičkim izazovima, moraju više angažovati na Balkanu, ocenio je američki senator, demokrata iz Konektikata, Kristofer Marfi, gostujući nedavno na na panelu German Marshall fund-a u Vašingtonu.
Konstatujući da se Amerika nije do sada pokazala kao efikasna u prevenciji kriza, Marfi je istakao da je važno i Crnoj Gori i Srbiji ponuditi bolju saradnju jer se u suprotnom ostavlja prostor Rusiji za širenje njenog uticaja.
Marfi je otkrio da se ljudi često mršte kada pravi poređenje između Ukrajine i Srbije, zbog čega to nerado čini, ali je pred panelistima u Vašingtonu to ipak uradio sa namerom – kako je ukazao – „da probudi svoju zemlju, a ne Srbiju“.
„Mislim da ima nešto interesantno u vezi sa onim što se dešava u Beogradu sada i što se dogodilo u Kijevu. Ne kažem da je Vučić – Janukovič, i da su ta dva mesta u potpunosti ista, ali ako ne priđemo Srbiji i ne angažujemo se tamo na jedan novi način i ako im ne budemo slali snažne poruke kao što je bila ona o Južnom toku, onda će možda vlada Srbije biti pred izborom „ili ste sa nama ili ste sa njim“. Kad je Janukovič bio pred tim izborom odlučio se za savezništvo sa Rusijom, i potom su usledili događaji zbog kojih smo danas tu gde jesmo, sa krvavim konfliktom na istoku Ukrajin“, podvukao je Marfi.
Dodao je da ne misli da će se isto dogoditi sa Srbijom ili Crnom Gorom, ali je upozorio: ako pomoć izostane – Rusija će iskoriti svoju šansu.
„Ako ne obratimo pažnju na taj region, ako ne učinimo i neke simbolične poteze, ako ne povećamo programe razmene i vojne saradnje, ako ne ponudimo članstvo u NATO zemlji kao što je Crna Gora koja je spremna, onda samo dajemo razloge Putinu da svoje ruke pruži u njihove vlade. Oni traže pomoć, i ako je ne dobiju od svojih saveznika u Evropi i SAD…“
Američki senator nije dovršio poslednju rečenicu, ali je zato kasnije dodao:
„Pokušavam da kažem ljudima glasno da me čuju, da Rusija neće odustati, da će nastaviti da pritska. Pazite, ovo je objavljeno: Crnoj Gori su ponudili ugovor vredan više milijardi dolara za vojnu bazu na obali. Za zemlju koja ima ekonomske probleme teško je tome reći ne . Ipak su rekli, i oni stalno ponavljaju jer žele da budu NATO, deo EU. Ako nastavljate da govorite ne milijardama dolara, to je veoma teško, a vaši partneri sa kojima želite da radite nisu vam rekli da, to je teška i neizdrživa pozicija i to je poenta moje priče“, kaže senator Marfi.
On istovremeno raskrinkao i zapadni „uticaj“ na balkanske državice i svu bedu svojih piona na njihovom vrhu.
Rekao je: „Đukanović mi je otvoreno rekao: EU dođe ovde i kaže mi jedno, onda dođe neko iz Nemačke i kaže mi da učinim nešto drugo, neko iz Francuske nešto treće, šta ja onda treba da radim, koga da slušam? Oni moraju znati ko je glavni: Štajnmajer ili Mogerini“.
Marfi je – za vreme posete Beogradu – bio na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija, a iz našeg glavnog grada otputovao na dan dolaska Vladimira Putina. Čak naglašava da smatra zabrinjavajućim simptomom što su mu tada u susret leteli „ruski MiG-ovi“.
On je plastično objasnio zbog čega nije bitno da Beograd već sada zvanično prizna Kosovo: „Vlada Srbije ne priznaje Kosovo, ali je spremna da sa njim sarađuje kao sa sebi jednakim, a to je – fantastično! Naravno, poslednji koraci – to jest, priznavanje Kosova – biće najteži, ali ja sam optimista da je ono moguće“.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Ovi počeli da krivotvore i srednjoškolske diplome.SKANDAL U TRSTENIKU Lepa Helena iz vrha vlasti falsifikovala diplomu
Zamenica predsednika Skupštine opštine Trstenik i članica SNS Helena Stupljanin falsifikovala je diplomu o završenoj srednjoj školi u Banjaluci!
Do šokantnog otkrića proverom je došlo Ministarsto spoljnih poslova preko našeg konzulata u Banjaluci.
Helena Stupljanin, rođena Savković, prijavila je da je završila četvrti razred Građevinske škole „Pavo Radan“ u Banjaluci, u školskoj 1989-90. godini, za zanimanje građevinski tehničar za niskogradnju i održavanje železničkih pruga. Posle više anonimnih prijava Ministarstvo prosvete je preko Ministarstva spoljnih poslova, proverilo verdostojnost njenog svedočanstva i utvrdilo da se radi o falsifikatu.
Posredstvom generalnog konzulata Srbije u Banjaluci urađena je provera i utvrđeno je da je Helena Stupljanin falsifikovala diplomu. Ustanovljeno je da Helena, rođena 14. decembra 1971. godine u Trsteniku, nije upisana u matične knjige za učenike i polaznike za srednje usmereno obrazovanje niti u odeljenjsku knjigu IV/2 koja se vodila za školsku godinu 1989-1990 kao i da nema evidencije da je škola imenovanoj izdala svedočanstvo o završenom četvrtom razredu kao ni svedočanstvo o završenom obrazovanju - navodi se u dopisu Ministarstva spoljnih poslova.
Helena Stupljanin je na mesto zamenice predsednika Skupštine opštine Trstenik imenovana posle lokalnih izbora 2012. godine.
Na sajtu opštine Trstenik u njenoj biografiji navodi se da je osnovnu i srednju školu završila u Trsteniku i da je apsolvent FORKUP, Fakulteta za obrazovanje diplomiranih pravnika i diplomiranih ekonomista za rukovodeće kadrove u Novom Sadu.
- Stupljaninova je na sadašnju funkciju imenovana na predlog SNS jer je to mesto pripalo ovoj stranci. Stručne službe su nakon toga uzele njenu radnu knjižicu i na osnovu kvalifikacija koje stoje u tom dokumentu izvršile prijave odgovarajućim fondovima. Mi nemamo ni mogućnosti ni pravo da utvrđujemo verodostojnost nečije diplome. Ovo su novi momenti za nas i ukoliko dobijemo zvanične dopise resornih ministarstva postupićemo u skladu sa tim - rekao nam je Miroslav Aleksić, predsednik opštine Trstenik.
Stupljaninova se danas nije javljala na mobilni telefon dok su nam u lokalnoj samoupravi kazali da je „naspustila zgradu i da ne znaju kada će se vratiti“. Na telefonske pozive nije odgovarao ni Milić Pavlović, predsednik Skupštine i Opštinskog odbora SNS.
Na poslednjim izborima Helena je bila na listi koalicije SNS - Nova Srbija kao članica Nove Srbije. Nakon što je izabrana za zamenicu predsednika skupštine prešla je u SNS.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Srbiji izmiču obe stolice
Specijalni predstavnik vlade Nemačke za predsedavanje Oebsom Gernot Erler poručio je da neutralna posrednička uloga Srbije između EU i Rusije nije moguća.
- Srbija je na putu u EU i u to spada i postepena primena zajedničke spoljne i bezbednosne politike - rekao je nemački zvaničnik na konferenciji Beogradski dijalozi.
EU od Beograda, prema njegovim rečima, s pravom očekuje postepenu primenu zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kao i privrženost vrednostima Unije, u šta, kako je dodao, spada poštovanje međunarodnog prava, primena dogovora, kao i poštovanje teritorijalnog integriteta zemalja. Erler je uveren da "tu nema prostora za neutralnu poziciju, već samo za jasno opredeljenje":
Politički analitičar Đorđe Vukadinović za "Vesti" kaže da je Erlerova teza "nažalost tačna".
- On je u pravu kad kaže da ta politika sedenja na dve stolice nije održiva i da je Srbija preuzela ugovorom obavezu da svoju spoljnu politiku uskladi s Evropskom unijom - kaže Vukadinović i ističe da je iluzija nekih u Beogradu da Srbija može da održi neutralnu poziciju.
- Čak ni Nemačka nije uspela da održi poziciju između Vašingtona i Moskve, a kamoli Srbija. Tako posmatrano nemački diplomata je u pravu. Ono u čemu se naša mišljenja razlikuju je što Erler smatra da Srbija mora da prati političku liniju Berlina i Vašingtona, a ja smatram da bismo, ako već neku politiku podržavamo, trebali da odaberemo moskovsku - ističe naš sagovornik.
Kao posledica sedenja na dve stolice, zaključuje Vukadinović, moglo bi biti da izgubimo poverenje obe strane, i Moskve i Brisela, odnosno Vašingtona.
- Srpske vlade su naivno gurale politiku neutralnosti, ali je to sasvim sigurno gubitnička pozicija jer nam nijedna strana više neće verovati - zaključuje Vukadinović.
Specijalni predstavnik vlade Nemačke za predsedavanje Oebsom Gernot Erler poručio je da neutralna posrednička uloga Srbije između EU i Rusije nije moguća.
- Srbija je na putu u EU i u to spada i postepena primena zajedničke spoljne i bezbednosne politike - rekao je nemački zvaničnik na konferenciji Beogradski dijalozi.
EU od Beograda, prema njegovim rečima, s pravom očekuje postepenu primenu zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kao i privrženost vrednostima Unije, u šta, kako je dodao, spada poštovanje međunarodnog prava, primena dogovora, kao i poštovanje teritorijalnog integriteta zemalja. Erler je uveren da "tu nema prostora za neutralnu poziciju, već samo za jasno opredeljenje":
Politički analitičar Đorđe Vukadinović za "Vesti" kaže da je Erlerova teza "nažalost tačna".
- On je u pravu kad kaže da ta politika sedenja na dve stolice nije održiva i da je Srbija preuzela ugovorom obavezu da svoju spoljnu politiku uskladi s Evropskom unijom - kaže Vukadinović i ističe da je iluzija nekih u Beogradu da Srbija može da održi neutralnu poziciju.
- Čak ni Nemačka nije uspela da održi poziciju između Vašingtona i Moskve, a kamoli Srbija. Tako posmatrano nemački diplomata je u pravu. Ono u čemu se naša mišljenja razlikuju je što Erler smatra da Srbija mora da prati političku liniju Berlina i Vašingtona, a ja smatram da bismo, ako već neku politiku podržavamo, trebali da odaberemo moskovsku - ističe naš sagovornik.
Kao posledica sedenja na dve stolice, zaključuje Vukadinović, moglo bi biti da izgubimo poverenje obe strane, i Moskve i Brisela, odnosno Vašingtona.
- Srpske vlade su naivno gurale politiku neutralnosti, ali je to sasvim sigurno gubitnička pozicija jer nam nijedna strana više neće verovati - zaključuje Vukadinović.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Šta donosi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o medijskom vlasništvu
Gašić, Bajatovići i Palmin sin vlasnici medija
Na osnovu uzorka od 50 medija u Srbiji, vladin Savet za borbu protiv korupcije zaključio je da je kod 23 medija vlasništvo potpuno transparentno, dok je kod 27 netransparetno, delimično transparentno ili sporno. Naime, kod 14 medija vlasnici su netransparentni ili delimično transparentni, dok je kod najmanje 13 vlasništvo formalno transparentno, ali se u javnosti kao vlasnik tih medija percipira drugo lice, navodi se u "Izveštaju o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji", koji je juče objavio Savet za borbu protiv korupcije.
Prema njihovim nalazima, ukoliko se pogleda vlasnička struktura većine najuticajnijih medija u Srbiji, kod više od polovine krajnji vlasnik ili jedan od vlasnik je kompanija registrovana u inostranstvu. Tako se kao krajnji vlasnici pojavljuju pravna lica sa Kipra, Holandije, Britanskih devičanskih ostrva, Kajmanskih ostrva, Luksemburga, Austrije, Rusije, Nemačke i Švajcarske.
"Savet je u svojoj analizi primetio da je kod većine medija gde se pojavljuju kao vlasnici kompanije registrovane u inostranstvu gotovo nemoguće saznati njihovog pravog vlasnika. Pravi vlasnici su najčešće sakriveni iza niza kompanija registrovanih na udaljenim "rajskim" destinacijama poznatim po formiranju "shell" i "front" kompanija gde se advokatske i konsultantske firme javljaju kao vlasnici u ime i za račun svojih klijenata, pravih vlasnika", navodi se u izveštaju.
Analizom vlasničke strukture Savet je došao i do podataka i da određeni broj političara poseduje medije. Televizija TV Plus iz Kruševca nalazi se u vlasništvu firme Saco d.o.o., čiji je vlasnik Bratislav Gašić, ministar odbrane, potpredsednik SNS i bivši gradonačelnik Kruševca. TV Most sa regionalnom dozvolom je u vlasništvu Velimira i Nade Bajatović (po 50 odsto udela), roditelja Dušana Bajatovića, doskorašnjeg potpredsednika SPS i direktora Srbijagasa. TV Palma plus je u vlasništvu Autotransportnog preduzeća Palma iz Jagodine, a njen vlasnik je Dalibor Marković, sin Dragana Markovića Palme, predsednika Jedinstvene Srbije.
List Pravda, koji je prestao da izlazi, bio je delimično u vlasništvu Nemanje Stefanovića (48 odsto udela), koji je, prema pisanju medija, brat ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Radio S je stanica iza čijeg vlasništva zvanično stoji firma AS media, a iza nje je firma S medija tim, koja je u vlasništvu Ljubinke Anđelković, majke funkcionera SPS Zorana Anđelkovića.
Savet za borbu protiv korupcije je u izveštaju naveo i da većina štampanih i elektronskih medija u Srbiji sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom je pod direktnom kontrolom političkih stranaka. Kako ističu, političari medije koriste kako bi očuvali privilegije dok su na vlasti i imali povlašćeni položaj u izbornim kampanjama.
"Druga forma direktnog političkog uticaja na neprivatizovane medije manifestuje se kroz njihove organe upravljanja. Ko će biti urednik, direktor ili član upravnog ili nadzornog odbora preduzeća, nakon svakog izbornog ciklusa određuju političke stranke, preko Vlade ili skupštine jedinice lokalne samouprave. Čak i u slučajevima kada se sprovode, javni konkursi su simulirani i njihov ishod je unapred poznat", navodi se u izveštaju.
U izveštaju se tim povodom, a pozivajući se na istraživanje Dojče velea, ističe da je pet medija pod strogom stranačkom kontrolom - Radio Požarevac (Marko Savić - SNS), Apolo Novi Sad (Emilija Marić - SNS), RTV Kruševac (Đođre Kovačević - SNS), Radio Valjevo (Predrag Obućina - DSS) i Radio Subotica (Ljubiša Stepanović - SPS).
U izveštaju se dalje napominje da su glavni problemi sa finansiranjem medija iz javnih prihoda povezani sa finansiranjem medijskih usluga i oglašavanje državnih institucija, javnih i drugih preduzeća, subvencije i budžetska davanja, finansiranje medijskih projekata i davanje poreskih olakšica kao vid finansiranja.
Za razliku od izveštaja od pre četiri godine, kada je utvrđeno da je 25 miliona evra dato medijima iz budžeta Republike, AP Vojvodine i lokalnih samouprava, niko ne može pouzdano da kaže koliko novca su mediji dobili iz budžeta u 2014. godini.
Savet je analizirao i poslovanje javnog servisa sa marketinškim agencijama i utvrdio da je u periodu od 2011-2013, uporedno sa promenom vlasti i odnosa političkih snaga na političkoj sceni, primetna promena u strukturi kupaca marketinškog prostora na programima RTS.
"Saradnja RTS sa agencijom Direct Medija, koja je do kraja 2013. bila u vlasništvu Dragana Đilasa, pala je sa 8,49 miliona evra 2011. na 5,32 miliona evra 2013, a saradnja sa agencijom Media Pool, koja zastupa agencije Srđana Šapera, porasla je sa 3,26 miliona evra 2011. na 5,32 miliona evra 2013. godine. Prema ugovorima koje je RTS dostavio Savetu, Media Pool u poslovima sa RTS, pored agencija Šapera, zastupa i agenciju Second, iza koje, prema istraživanju BIRN, stoji Goran Veselinović, član GO SNS, koji je bio vlasnik agencije Block&Connect koja je potom promenila naziv u Right. Upravo je agencija Block&Connect za potrebe SNS zakupljivala reklamni prostor na programima RTS u predizbornoj kampanji 2012, pokazuju ugovori koje je Savet dobio od RTS", piše u izveštaju.
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pra ... KFuvh.dpuf
Gašić, Bajatovići i Palmin sin vlasnici medija
Na osnovu uzorka od 50 medija u Srbiji, vladin Savet za borbu protiv korupcije zaključio je da je kod 23 medija vlasništvo potpuno transparentno, dok je kod 27 netransparetno, delimično transparentno ili sporno. Naime, kod 14 medija vlasnici su netransparentni ili delimično transparentni, dok je kod najmanje 13 vlasništvo formalno transparentno, ali se u javnosti kao vlasnik tih medija percipira drugo lice, navodi se u "Izveštaju o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji", koji je juče objavio Savet za borbu protiv korupcije.
Prema njihovim nalazima, ukoliko se pogleda vlasnička struktura većine najuticajnijih medija u Srbiji, kod više od polovine krajnji vlasnik ili jedan od vlasnik je kompanija registrovana u inostranstvu. Tako se kao krajnji vlasnici pojavljuju pravna lica sa Kipra, Holandije, Britanskih devičanskih ostrva, Kajmanskih ostrva, Luksemburga, Austrije, Rusije, Nemačke i Švajcarske.
"Savet je u svojoj analizi primetio da je kod većine medija gde se pojavljuju kao vlasnici kompanije registrovane u inostranstvu gotovo nemoguće saznati njihovog pravog vlasnika. Pravi vlasnici su najčešće sakriveni iza niza kompanija registrovanih na udaljenim "rajskim" destinacijama poznatim po formiranju "shell" i "front" kompanija gde se advokatske i konsultantske firme javljaju kao vlasnici u ime i za račun svojih klijenata, pravih vlasnika", navodi se u izveštaju.
Analizom vlasničke strukture Savet je došao i do podataka i da određeni broj političara poseduje medije. Televizija TV Plus iz Kruševca nalazi se u vlasništvu firme Saco d.o.o., čiji je vlasnik Bratislav Gašić, ministar odbrane, potpredsednik SNS i bivši gradonačelnik Kruševca. TV Most sa regionalnom dozvolom je u vlasništvu Velimira i Nade Bajatović (po 50 odsto udela), roditelja Dušana Bajatovića, doskorašnjeg potpredsednika SPS i direktora Srbijagasa. TV Palma plus je u vlasništvu Autotransportnog preduzeća Palma iz Jagodine, a njen vlasnik je Dalibor Marković, sin Dragana Markovića Palme, predsednika Jedinstvene Srbije.
List Pravda, koji je prestao da izlazi, bio je delimično u vlasništvu Nemanje Stefanovića (48 odsto udela), koji je, prema pisanju medija, brat ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Radio S je stanica iza čijeg vlasništva zvanično stoji firma AS media, a iza nje je firma S medija tim, koja je u vlasništvu Ljubinke Anđelković, majke funkcionera SPS Zorana Anđelkovića.
Savet za borbu protiv korupcije je u izveštaju naveo i da većina štampanih i elektronskih medija u Srbiji sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom je pod direktnom kontrolom političkih stranaka. Kako ističu, političari medije koriste kako bi očuvali privilegije dok su na vlasti i imali povlašćeni položaj u izbornim kampanjama.
"Druga forma direktnog političkog uticaja na neprivatizovane medije manifestuje se kroz njihove organe upravljanja. Ko će biti urednik, direktor ili član upravnog ili nadzornog odbora preduzeća, nakon svakog izbornog ciklusa određuju političke stranke, preko Vlade ili skupštine jedinice lokalne samouprave. Čak i u slučajevima kada se sprovode, javni konkursi su simulirani i njihov ishod je unapred poznat", navodi se u izveštaju.
U izveštaju se tim povodom, a pozivajući se na istraživanje Dojče velea, ističe da je pet medija pod strogom stranačkom kontrolom - Radio Požarevac (Marko Savić - SNS), Apolo Novi Sad (Emilija Marić - SNS), RTV Kruševac (Đođre Kovačević - SNS), Radio Valjevo (Predrag Obućina - DSS) i Radio Subotica (Ljubiša Stepanović - SPS).
U izveštaju se dalje napominje da su glavni problemi sa finansiranjem medija iz javnih prihoda povezani sa finansiranjem medijskih usluga i oglašavanje državnih institucija, javnih i drugih preduzeća, subvencije i budžetska davanja, finansiranje medijskih projekata i davanje poreskih olakšica kao vid finansiranja.
Za razliku od izveštaja od pre četiri godine, kada je utvrđeno da je 25 miliona evra dato medijima iz budžeta Republike, AP Vojvodine i lokalnih samouprava, niko ne može pouzdano da kaže koliko novca su mediji dobili iz budžeta u 2014. godini.
Savet je analizirao i poslovanje javnog servisa sa marketinškim agencijama i utvrdio da je u periodu od 2011-2013, uporedno sa promenom vlasti i odnosa političkih snaga na političkoj sceni, primetna promena u strukturi kupaca marketinškog prostora na programima RTS.
"Saradnja RTS sa agencijom Direct Medija, koja je do kraja 2013. bila u vlasništvu Dragana Đilasa, pala je sa 8,49 miliona evra 2011. na 5,32 miliona evra 2013, a saradnja sa agencijom Media Pool, koja zastupa agencije Srđana Šapera, porasla je sa 3,26 miliona evra 2011. na 5,32 miliona evra 2013. godine. Prema ugovorima koje je RTS dostavio Savetu, Media Pool u poslovima sa RTS, pored agencija Šapera, zastupa i agenciju Second, iza koje, prema istraživanju BIRN, stoji Goran Veselinović, član GO SNS, koji je bio vlasnik agencije Block&Connect koja je potom promenila naziv u Right. Upravo je agencija Block&Connect za potrebe SNS zakupljivala reklamni prostor na programima RTS u predizbornoj kampanji 2012, pokazuju ugovori koje je Savet dobio od RTS", piše u izveštaju.
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pra ... KFuvh.dpuf
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Tomislav Nikolić: KOMENTARISAO BIH I JA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, ALI NE MOGU DA DOBIJEM TELEFONSKI KONTAKT
Slaba je antena Predsedniče, pa ne do’vaća.
Apropo: Stanislava poručuje da Vam je stigao mejl. Pita može li da uđe...
Slaba je antena Predsedniče, pa ne do’vaća.
Apropo: Stanislava poručuje da Vam je stigao mejl. Pita može li da uđe...
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао
На вест да је први добитник Гран прија београдског Феста Емир Хаџихафизбеговић, глумац познат по томе што је најзначајнијем редитељу рођеном у овом делу света јавно претио смрћу и по томе што је понудио оригиналну дефиницију турбо-фолка као зла којим класичној музици наклоњен бошњачки народ покушавају да отрују „србијанске дроље” – сваки европски оријентисан грађанин Србије морао је да осети понос.
Србија и Срби су, тако, по ко зна који пут, доказали своју ширину.
KecmanovicКао што су, ономад, након Првог светског рата, аутора пароле „Србе на врбе” именовали баном, да би – пошто је та парола у Другом светском рату добила ширу и обухватнију примену, а пошто су поменути копирајтер и главни реализатор били оправдано одсутни (један у паклу, а други у пацовском каналу) – некадашњег војника аустроугарске казнене експедиције прихватили као највољенијег сина и вишедеценијског господара сопственог живота и смрти – тако су и данас остали на висини задатка.
Наравно, скромни као што тако широкогрудим људима и доликује, они који су заслужни што је фестовско признање дошло у праве руке ће, добар вам стојим, тврдити како ова награда нема везе са Хаџихафизбеговићевим друштвено корисним ангажманом, већ су пресудили чисто уметнички критерији.
Не верујте њиховој лажној скромности. Било је у конкуренцији глумаца и глумаца, међу којима су многи бољи од Емира. Али, извесно, у мржњи према Србима с њим ниједан не може да се мери.
Покушаће скромни фестовски арбитри да свој допринос овом тријумфу мудрости, далековидости и морала оспоре чињеницом да је жири био интернационалан, па је, самим тим, српска улога минорна.
Ни говора! Жири јесте био интернационалан, али су га именовали управо Срби, пардон, грађани Србије, па је њихова реч, опет, била пресудна, а заслуга неспорна.
Посебну тежину поменутом подвигу даје чињеница да је један од чланова жирија био Срђан Драгојевић, и сам жртва Хаџихафизбеговићеве добронамерности и толеранције.
Бошњачки глумац је, наиме, не тако давно, био на челу харанге против Драгојевићевог ремек-дела „Лепа села лепо горе”, и дао немерљив допринос антиуметничком бојкоту ком је био изложен један од најбољих филмова у историји балканских кинематографија.
А Срђан ко прави православац – ко тебе каменом, ти њега хлебом.
Пред таквом ширином, заиста, не преостаје ништа до да се занеми. Тако, неми, можемо само да размишљамо о неком трајнијем, звучнијем и мрснијем ангажману који би лауреату ваљало понудити, пошто није ред да Тони Блер покупи сав кајмак.
Истина је, Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао. Да јесте, он нас вероватно не би засуо само осиромашеним уранијумом, него би без сувишног двоумљења сунуо атомску бомбу, па није ред да га неоправдано запостављамо само зато што је Енглез био моћнији.
Размишљање о ангажману који звезда „Хајде да се волимо” дефинитивно заслужује, међутим, не сме да нас успава, па да, глуво било, на сваки покушај постављања неумесних питања у вези са новим тријумфом фестових мудраца не одговоримо што жешће и што глупље знамо и можемо, критизера из места проглашавајући назадњаком, ксенофобом, фашистом, и, наравно, директно одговорним за Сребреницу.
Енд ласт, бат нот лист, не смемо допустити да нас малодушним учини сазнање да Марко Перковић Томпсон није филмски радник, па на следећем Фесту нећемо моћи да му дамо награду коју је извесно заслужио.
Никад се не зна, можда Томпсон у догледно време склепа музику за неки филм.
Ако не, увек нам остају музички фестивали.
Добро, не увек, али барем све док, мудри какви смо – коначно не нестанемо…
Писац
Владимир Кецмановић, Политика
http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kec ... ije-mogao/
На вест да је први добитник Гран прија београдског Феста Емир Хаџихафизбеговић, глумац познат по томе што је најзначајнијем редитељу рођеном у овом делу света јавно претио смрћу и по томе што је понудио оригиналну дефиницију турбо-фолка као зла којим класичној музици наклоњен бошњачки народ покушавају да отрују „србијанске дроље” – сваки европски оријентисан грађанин Србије морао је да осети понос.
Србија и Срби су, тако, по ко зна који пут, доказали своју ширину.
KecmanovicКао што су, ономад, након Првог светског рата, аутора пароле „Србе на врбе” именовали баном, да би – пошто је та парола у Другом светском рату добила ширу и обухватнију примену, а пошто су поменути копирајтер и главни реализатор били оправдано одсутни (један у паклу, а други у пацовском каналу) – некадашњег војника аустроугарске казнене експедиције прихватили као највољенијег сина и вишедеценијског господара сопственог живота и смрти – тако су и данас остали на висини задатка.
Наравно, скромни као што тако широкогрудим људима и доликује, они који су заслужни што је фестовско признање дошло у праве руке ће, добар вам стојим, тврдити како ова награда нема везе са Хаџихафизбеговићевим друштвено корисним ангажманом, већ су пресудили чисто уметнички критерији.
Не верујте њиховој лажној скромности. Било је у конкуренцији глумаца и глумаца, међу којима су многи бољи од Емира. Али, извесно, у мржњи према Србима с њим ниједан не може да се мери.
Покушаће скромни фестовски арбитри да свој допринос овом тријумфу мудрости, далековидости и морала оспоре чињеницом да је жири био интернационалан, па је, самим тим, српска улога минорна.
Ни говора! Жири јесте био интернационалан, али су га именовали управо Срби, пардон, грађани Србије, па је њихова реч, опет, била пресудна, а заслуга неспорна.
Посебну тежину поменутом подвигу даје чињеница да је један од чланова жирија био Срђан Драгојевић, и сам жртва Хаџихафизбеговићеве добронамерности и толеранције.
Бошњачки глумац је, наиме, не тако давно, био на челу харанге против Драгојевићевог ремек-дела „Лепа села лепо горе”, и дао немерљив допринос антиуметничком бојкоту ком је био изложен један од најбољих филмова у историји балканских кинематографија.
А Срђан ко прави православац – ко тебе каменом, ти њега хлебом.
Пред таквом ширином, заиста, не преостаје ништа до да се занеми. Тако, неми, можемо само да размишљамо о неком трајнијем, звучнијем и мрснијем ангажману који би лауреату ваљало понудити, пошто није ред да Тони Блер покупи сав кајмак.
Истина је, Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао. Да јесте, он нас вероватно не би засуо само осиромашеним уранијумом, него би без сувишног двоумљења сунуо атомску бомбу, па није ред да га неоправдано запостављамо само зато што је Енглез био моћнији.
Размишљање о ангажману који звезда „Хајде да се волимо” дефинитивно заслужује, међутим, не сме да нас успава, па да, глуво било, на сваки покушај постављања неумесних питања у вези са новим тријумфом фестових мудраца не одговоримо што жешће и што глупље знамо и можемо, критизера из места проглашавајући назадњаком, ксенофобом, фашистом, и, наравно, директно одговорним за Сребреницу.
Енд ласт, бат нот лист, не смемо допустити да нас малодушним учини сазнање да Марко Перковић Томпсон није филмски радник, па на следећем Фесту нећемо моћи да му дамо награду коју је извесно заслужио.
Никад се не зна, можда Томпсон у догледно време склепа музику за неки филм.
Ако не, увек нам остају музички фестивали.
Добро, не увек, али барем све док, мудри какви смо – коначно не нестанемо…
Писац
Владимир Кецмановић, Политика
http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kec ... ije-mogao/
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Miodrag Zec: Odlaze nam najbolji
Mala smo država i za nas su ljudi redak resurs. Zato je i pitanje - brine li koga što nam školovani ljudi odlaze u svet i ima li ko nameru da to spreči.
- Znamo li zašto nam odlaze najbolji? Zašto se ovde ne ceni znanje, najtalentovaniji se ismejavaju da su štreberi, i za njih se uglavnom nikada ne nađe mesta u važnim državnim institucijama. U razvijenom svetu znanje tretiraju kao prvoklasnu robu. Naši geniji, Tesla i Pupin su, nažalost, otišli da povećaju tehnološki potencijal Amerike. Jer, tamo oduvek postoje uslovi da genijalnost dođe do izražaja - kaže za „Blic“ profesor Miodrag Zec.
Najave iz Vlade idu u drugom pravcu. Najavljuje se uvoz stručnjaka koji će nam kroz „deliveri junit“ organizovati državu...
- To su međuresorne radne grupe koje imamo godinama. Najvažnije pitanje je ko su igrači, ko je taj ko treba da sprovede bilo kakvu ideju, jer bez kvalitetnog tima nema ni golova. Trener ništa ne može ako dođe u novi tim i shvati da mu centarfor ima jednu nogu kraću. Suština je u kompetentnoj i prosvećenoj administraciji koja može artikulisati društvene ciljeve u racionalne i sprovodive zakone. Besmisleno je da platiš i Fanđu ako mu daš da vozi „fiću“.
Hoćete da kažete da mi baš i nemamo kadrova?
- Obrazovanje je ovde apsolutno potcenjeno. Kako sačuvati, recimo, autoritet nastavnice matematike ako je ona tako plaćena da ne može ni zub da popravi, pa đaci teraju sa njom šegu da je krezuba. Ako se sa svih strana šalje poruka da učenje u Srbiji nije na glasu. S druge strane, imamo više magistara i doktora nauka nego novorođenih. Stvar će se promeniti jedino ako sto najboljih svršenih studenata iz svih oblasti svake godine bude čekalo radno mesto. Treba da posadimo društveno seme, ali da znamo tačno šta ćemo posaditi. Čemu školovati ljude ako najbolji odlaze, a na ključna mesta se primaju osobe sa sumnjivim kvalifikacijama.
Da li bi pristali da uđete u neki od „deliveri junita“?
- Oduvek sam bio zadovoljan svojim poslom. Za mene profesura nije samo zanimanje već i civilizacijska misija. Pristao bih da učestvujem u radu nekog tela ako bi se stvarno tražilo kritičko promišljanje. Primera radi, stalno se govori o potrebi za novim investicijama, a naš kapitalni problem je što je gro investicija promašen. Kada je reč o investicijama, ključno je u koje privredne grane investiraš. Da li u grane sa padajućim ili u grane sa rastućim prinosima. Ukoliko investiraš pogrešno, ušao si u pogrešan voz, i onda su ti sve stanice pogrešne. Ali, mislim da to vlastima nije potrebno. Oni zovu populizatore koji će ne dati predlog, već samo potvrditi ono što je već namera vlasti.
Srbija je uvek bila zemlja gastarbajtera...
- Imali smo mi od pedesetih godina industrijsku klasu koja je odlazila u razvijene zemlje da bi zaradila, ali i sa idejom da se u Srbiju vrate. I slali su svoje zarade kroz doznake, gradili su ovde ogromne kuće, sve s idejom da kao penzioneri žive u Srbiji kao grofovi. A šta se dogodilo? Danas ovde ne mogu sa tim penzijama ništa i uglavnom se vraćaju u zemlje gde su radili, jer tamo bar imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Sada imamo intelektualnu elitu koja odlazi, ali bez namere da se ikada vrati. I država im često šalje poruke da i ne treba da se vrate. Eto, ministar prosvete je nedavno rekao da je bolje što su otišli. A, moglo bi se nešto naučiti od srpskog seljaka koji najbolji paradajz uvek ostavlja za sebe.
Osim ljudi, u Srbiji se baš ne zadržavaju ni ovde zarađene pare. Na svim smo listama koje broje firme u ofšor zonama, skrivene račune po stranim bankama?
- To je zato što nismo kao Engleska, gde kad zaradiš u 17. veku, možeš ostati bogat i u 21. veku. Suština nije u brzini, već u trajanju zarade. Kod nas sva bogatstva kratko traju i niko nema poverenja ni u državu ni u održivost bilo kog biznisa. Zato Srbin, Rus, Indus… sve pare koje zaradi nosi u Englesku. A, Englez koji zaradi pare bilo gde u svetu, zarađeno vraća kući, u Englesku. Na dugi rok, najbolji i najprodavaniji engleski proizvod su engleske institucije. Zbog njih se u Englesku sliva ljudski i finansijski kapital. Svi oni čuvaju svoje i vrlo agresivno primaju sve ono što je dobro iz sveta. Tako je u celom zapadnom društvu. I odliv školovanih ljudi iz Srbije za njih je odlična infuzija, dok nama krv lipti. Mi njima genetski materijal iz Matematičke gimnazije, a oni nama savetnike koji će nas naučiti da je potpuno prirodno da su oni bogati a mi siromašni. I vrlo će se potruditi da tako i ostane.
Možda to nepoverenje srpskih ljudi potiče iz činjenice da se ovde i ideologija i uslovi poslovanja često menjaju poslednjih decenija?
- Suština je to što ovde bogati ljudi svoju akumulaciju potroše na luksuz. Čini mi se da samo ovde vlasnici firmi otimaju od svojih firmi i pretaču taj kapital u lično bogatstvo. Svuda u svetu je suprotno. Vlasnici kompanija lično bogatstvo ulažu u sopstvene biznise. Uvek želimo nekog da prevarimo - poverioce, banke, državu... To je, između ostalog, zato što su ovde mnogi prepoznali matricu da najbolje prolaze oni koji ne plaćaju, jer smo mi 50 godina bili društvo raspodele gde su se svi dugovi u jednom momentu opraštali. Ako je isplativije kršiti zakon nego raditi regularno, onda to postaje trajna navika.
Dobili smo sporazum sa MMF, najavljuju se strukturne reforme. Mislite li da će one doneti zaista nešto novo?
- Mislim da smo, kao društvo, došli do tačke gde prestaje volja, a počinje prinuda. Mnogo vremena i ideja smo uzaludno utrošili. Dugo vremena smo kao ključno pitanje imali dilemu - da li su kod nas reforme željene ili iznuđene. A, svakako se nisu sprovodile. Došli smo do toga da ogromni dugovi moraju da se plate. A, kad uđeš u taj voz, nema silaska. Grčka nam je primer za to. Pitanje je da li smo sposobni da napravimo državu koja će biti mala, prosvećena i organizovana. Sada je ona bazirana na političkom, a ne na društvenom dogovoru. Tačnije, kod nas su isprepletane tri države. Jedna, koja promoviše stare ideje komunizma. Druga je zasnovana na političkom društvu i treća na evropskim vrednostima. Praktično, na ovom terenu, u naše ime, igraju tri tima. Nije ni čudo što onda postižemo autogolove. Ovde je sve haotično. Potrebna nam je jasna koncepcija ko šta treba da radi, a ne da se stalno pitamo koliko ko radi.
Mala smo država i za nas su ljudi redak resurs. Zato je i pitanje - brine li koga što nam školovani ljudi odlaze u svet i ima li ko nameru da to spreči.
- Znamo li zašto nam odlaze najbolji? Zašto se ovde ne ceni znanje, najtalentovaniji se ismejavaju da su štreberi, i za njih se uglavnom nikada ne nađe mesta u važnim državnim institucijama. U razvijenom svetu znanje tretiraju kao prvoklasnu robu. Naši geniji, Tesla i Pupin su, nažalost, otišli da povećaju tehnološki potencijal Amerike. Jer, tamo oduvek postoje uslovi da genijalnost dođe do izražaja - kaže za „Blic“ profesor Miodrag Zec.
Najave iz Vlade idu u drugom pravcu. Najavljuje se uvoz stručnjaka koji će nam kroz „deliveri junit“ organizovati državu...
- To su međuresorne radne grupe koje imamo godinama. Najvažnije pitanje je ko su igrači, ko je taj ko treba da sprovede bilo kakvu ideju, jer bez kvalitetnog tima nema ni golova. Trener ništa ne može ako dođe u novi tim i shvati da mu centarfor ima jednu nogu kraću. Suština je u kompetentnoj i prosvećenoj administraciji koja može artikulisati društvene ciljeve u racionalne i sprovodive zakone. Besmisleno je da platiš i Fanđu ako mu daš da vozi „fiću“.
Hoćete da kažete da mi baš i nemamo kadrova?
- Obrazovanje je ovde apsolutno potcenjeno. Kako sačuvati, recimo, autoritet nastavnice matematike ako je ona tako plaćena da ne može ni zub da popravi, pa đaci teraju sa njom šegu da je krezuba. Ako se sa svih strana šalje poruka da učenje u Srbiji nije na glasu. S druge strane, imamo više magistara i doktora nauka nego novorođenih. Stvar će se promeniti jedino ako sto najboljih svršenih studenata iz svih oblasti svake godine bude čekalo radno mesto. Treba da posadimo društveno seme, ali da znamo tačno šta ćemo posaditi. Čemu školovati ljude ako najbolji odlaze, a na ključna mesta se primaju osobe sa sumnjivim kvalifikacijama.
Da li bi pristali da uđete u neki od „deliveri junita“?
- Oduvek sam bio zadovoljan svojim poslom. Za mene profesura nije samo zanimanje već i civilizacijska misija. Pristao bih da učestvujem u radu nekog tela ako bi se stvarno tražilo kritičko promišljanje. Primera radi, stalno se govori o potrebi za novim investicijama, a naš kapitalni problem je što je gro investicija promašen. Kada je reč o investicijama, ključno je u koje privredne grane investiraš. Da li u grane sa padajućim ili u grane sa rastućim prinosima. Ukoliko investiraš pogrešno, ušao si u pogrešan voz, i onda su ti sve stanice pogrešne. Ali, mislim da to vlastima nije potrebno. Oni zovu populizatore koji će ne dati predlog, već samo potvrditi ono što je već namera vlasti.
Srbija je uvek bila zemlja gastarbajtera...
- Imali smo mi od pedesetih godina industrijsku klasu koja je odlazila u razvijene zemlje da bi zaradila, ali i sa idejom da se u Srbiju vrate. I slali su svoje zarade kroz doznake, gradili su ovde ogromne kuće, sve s idejom da kao penzioneri žive u Srbiji kao grofovi. A šta se dogodilo? Danas ovde ne mogu sa tim penzijama ništa i uglavnom se vraćaju u zemlje gde su radili, jer tamo bar imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Sada imamo intelektualnu elitu koja odlazi, ali bez namere da se ikada vrati. I država im često šalje poruke da i ne treba da se vrate. Eto, ministar prosvete je nedavno rekao da je bolje što su otišli. A, moglo bi se nešto naučiti od srpskog seljaka koji najbolji paradajz uvek ostavlja za sebe.
Osim ljudi, u Srbiji se baš ne zadržavaju ni ovde zarađene pare. Na svim smo listama koje broje firme u ofšor zonama, skrivene račune po stranim bankama?
- To je zato što nismo kao Engleska, gde kad zaradiš u 17. veku, možeš ostati bogat i u 21. veku. Suština nije u brzini, već u trajanju zarade. Kod nas sva bogatstva kratko traju i niko nema poverenja ni u državu ni u održivost bilo kog biznisa. Zato Srbin, Rus, Indus… sve pare koje zaradi nosi u Englesku. A, Englez koji zaradi pare bilo gde u svetu, zarađeno vraća kući, u Englesku. Na dugi rok, najbolji i najprodavaniji engleski proizvod su engleske institucije. Zbog njih se u Englesku sliva ljudski i finansijski kapital. Svi oni čuvaju svoje i vrlo agresivno primaju sve ono što je dobro iz sveta. Tako je u celom zapadnom društvu. I odliv školovanih ljudi iz Srbije za njih je odlična infuzija, dok nama krv lipti. Mi njima genetski materijal iz Matematičke gimnazije, a oni nama savetnike koji će nas naučiti da je potpuno prirodno da su oni bogati a mi siromašni. I vrlo će se potruditi da tako i ostane.
Možda to nepoverenje srpskih ljudi potiče iz činjenice da se ovde i ideologija i uslovi poslovanja često menjaju poslednjih decenija?
- Suština je to što ovde bogati ljudi svoju akumulaciju potroše na luksuz. Čini mi se da samo ovde vlasnici firmi otimaju od svojih firmi i pretaču taj kapital u lično bogatstvo. Svuda u svetu je suprotno. Vlasnici kompanija lično bogatstvo ulažu u sopstvene biznise. Uvek želimo nekog da prevarimo - poverioce, banke, državu... To je, između ostalog, zato što su ovde mnogi prepoznali matricu da najbolje prolaze oni koji ne plaćaju, jer smo mi 50 godina bili društvo raspodele gde su se svi dugovi u jednom momentu opraštali. Ako je isplativije kršiti zakon nego raditi regularno, onda to postaje trajna navika.
Dobili smo sporazum sa MMF, najavljuju se strukturne reforme. Mislite li da će one doneti zaista nešto novo?
- Mislim da smo, kao društvo, došli do tačke gde prestaje volja, a počinje prinuda. Mnogo vremena i ideja smo uzaludno utrošili. Dugo vremena smo kao ključno pitanje imali dilemu - da li su kod nas reforme željene ili iznuđene. A, svakako se nisu sprovodile. Došli smo do toga da ogromni dugovi moraju da se plate. A, kad uđeš u taj voz, nema silaska. Grčka nam je primer za to. Pitanje je da li smo sposobni da napravimo državu koja će biti mala, prosvećena i organizovana. Sada je ona bazirana na političkom, a ne na društvenom dogovoru. Tačnije, kod nas su isprepletane tri države. Jedna, koja promoviše stare ideje komunizma. Druga je zasnovana na političkom društvu i treća na evropskim vrednostima. Praktično, na ovom terenu, u naše ime, igraju tri tima. Nije ni čudo što onda postižemo autogolove. Ovde je sve haotično. Potrebna nam je jasna koncepcija ko šta treba da radi, a ne da se stalno pitamo koliko ko radi.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Медицинари пакују кофере
Према подацима Националне службе за запошљавање, на бироу рада посао чека око двадесет седам и по хиљада медицинских сестара, техничара и терапеута. Због забране запошљавања у јавном сектору и природног одлива, стручног кадра у Србији има све мање.
Прошле године више од 200 наших држављана, углавном медицинског особља, преко Националне службе за запошљавање отишло је да ради у Немачкој, али је много већи број оних који су отишли самостално.
Иако има посао, медицинска сестра Јована Репац спрема се да ново радно место потражи у иностранству.
"Одлучила сам да идем у Норвешку пре свега због финансијских разлога, бољих услова за рад, стабилније земље. За то се припремам тако што учим норвешки језик и када будем на одређеном нивоу знања покушаћу да нађем посао тамо", прича Јована Репац.
Док у Комори медицинских сестара и техничара више од 100 медицинара месечно тражи потврду о чланству, потребну за запошљавање у иностранству, само Клиничком центру Србије у Београду недостаје хиљаду медицинских сестара.
"Постојећи кадар не може да постигне обим послова који се од њега тражи, јер недостатак је и немедицинског особља, а самим тим медицинске сестре су изложене ономе што није у њиховом делокругу рада", објашњава Љиљана Нешовић, председник Синдиката медицинских сестара и техничара КЦС.
Плата медицинске сестре у Србији је 32-35.000 динара, а у Немачкој и Норвешкој за исти посао, без нострификације дипломе добијају до 2.000 евра. На мети страних послодаваца није само медицинско особље, они траже и друге стручњаке.
"Оно што је сад актуелно јесте захтев послодавца из Словеније за запошљавање 20 возача теретних возила и имамо велико интересовање, у току је процес одабира и надам се да ћемо то завршити на најбољи могући начин", истиче директор Националне службе за запошљавање Зоран Мартиновић.
Сценарио подсећа на Румунију, коју је после уласка у Европску унију напустило око 20.000 медицинских сестара и више од милион стручних радника који данас раде у Италији, Шпанији, Француској и Немачкој.
И док нема податка колико Срба годишње одлази у печалбу, прошле године дозволе за рад у Србији добило је око 2.900 странаца, углавном су то директори великих компанија.
Према подацима Националне службе за запошљавање, на бироу рада посао чека око двадесет седам и по хиљада медицинских сестара, техничара и терапеута. Због забране запошљавања у јавном сектору и природног одлива, стручног кадра у Србији има све мање.
Прошле године више од 200 наших држављана, углавном медицинског особља, преко Националне службе за запошљавање отишло је да ради у Немачкој, али је много већи број оних који су отишли самостално.
Иако има посао, медицинска сестра Јована Репац спрема се да ново радно место потражи у иностранству.
"Одлучила сам да идем у Норвешку пре свега због финансијских разлога, бољих услова за рад, стабилније земље. За то се припремам тако што учим норвешки језик и када будем на одређеном нивоу знања покушаћу да нађем посао тамо", прича Јована Репац.
Док у Комори медицинских сестара и техничара више од 100 медицинара месечно тражи потврду о чланству, потребну за запошљавање у иностранству, само Клиничком центру Србије у Београду недостаје хиљаду медицинских сестара.
"Постојећи кадар не може да постигне обим послова који се од њега тражи, јер недостатак је и немедицинског особља, а самим тим медицинске сестре су изложене ономе што није у њиховом делокругу рада", објашњава Љиљана Нешовић, председник Синдиката медицинских сестара и техничара КЦС.
Плата медицинске сестре у Србији је 32-35.000 динара, а у Немачкој и Норвешкој за исти посао, без нострификације дипломе добијају до 2.000 евра. На мети страних послодаваца није само медицинско особље, они траже и друге стручњаке.
"Оно што је сад актуелно јесте захтев послодавца из Словеније за запошљавање 20 возача теретних возила и имамо велико интересовање, у току је процес одабира и надам се да ћемо то завршити на најбољи могући начин", истиче директор Националне службе за запошљавање Зоран Мартиновић.
Сценарио подсећа на Румунију, коју је после уласка у Европску унију напустило око 20.000 медицинских сестара и више од милион стручних радника који данас раде у Италији, Шпанији, Француској и Немачкој.
И док нема податка колико Срба годишње одлази у печалбу, прошле године дозволе за рад у Србији добило је око 2.900 странаца, углавном су то директори великих компанија.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
A pre nego što ih spakuju, neka bace letimičan pogled i na sledeće sličice:
Tek zarad toga da ne ispadne naknadno da su grlom u jagode pošli.
Tek zarad toga da ne ispadne naknadno da su grlom u jagode pošli.
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Uf! Neprijatno mi je da kažem koliko nama ide dobro.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Ni brige. Toni Bler će ti smesta popraviti raspoloženje čim u poreskom izveštaju njegove kancelarije za 2015. iskaže zaradu koju je ostvario u Srbiji. 
Toliko mu dobro u Gordome Albionu zasigurno nikada išlo ne bi.
Toliko mu dobro u Gordome Albionu zasigurno nikada išlo ne bi.
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
A kolike su plate u toj propaloj Norveškoj? 
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Kupe dva Meka i nemaju za struju.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
-
Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5661
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Što se tiče kategorijalnih iznosa plata u još uvek nepropaloj, ali usled objektivne zavisnosti ekonomskog prosperiteta od ograničenih rezervi nafte u Severnom moru ipak ne baš preterano perspektivnoj Norveškoj, evo i nekih zvaničnih pokazatelja:
Kategorijalni pregled plata u Norveškoj
Apropo: u Norveškoj ne postoji kategorija minimalne garantovane plate. Plate uvek predstavljaju rezultat konkretnog dogovora između poslodavca i uposlenika i utvrđuju se individualnim ugovorom o radu.
Bez obzira na ugovorenu svotu plate, od nje se uvek odbija porez na zaradu u visini od 30%, cca 27% plate odlazi na troškove stanovanja, a jedna velika pica u Norveškoj košta 250 NOK, iliti 45 $.
Za Big Mek, dakle, tamošnji prosečni uposlenici još i imaju, ali za cigarete npr. mogu da se ubrišu:
Prosečna cena jednog pakovanja od 20 cigareta u Evropi
Branko bi stoga u prosperitetnoj Norveškoj garantovano bio nepušač. Jednostavno, ne bi mu doteglo za cigarete.
Rezimirano: prosečna statistička četvoročlana porodica u Norveškoj ne može da živi od jedne plate. Zarad tzv. normalne egzistencije prosečne statističke četvoročlane porodice oba roditelja moraju da budu zaposlena čak i u jednoj Norveškoj.
Naravno, specijalne socijalne kategorije (samci, porodice bez dece, rukovodioci banaka, menadžeri naftne industrije, univerzitetski profesori, estradne zvezde, itd.) – kao, uostalom, i bilo gde drugde na planeti – ne podležu ovoj vrsti materijalne ugroženosti.
Problem je, naravno, u tome što u procentualnom sastavu stanovništva ma koje države dotične kategorije uvek čine nereferentnu manjinu.
Kategorijalni pregled plata u Norveškoj
Apropo: u Norveškoj ne postoji kategorija minimalne garantovane plate. Plate uvek predstavljaju rezultat konkretnog dogovora između poslodavca i uposlenika i utvrđuju se individualnim ugovorom o radu.
Bez obzira na ugovorenu svotu plate, od nje se uvek odbija porez na zaradu u visini od 30%, cca 27% plate odlazi na troškove stanovanja, a jedna velika pica u Norveškoj košta 250 NOK, iliti 45 $.
Za Big Mek, dakle, tamošnji prosečni uposlenici još i imaju, ali za cigarete npr. mogu da se ubrišu:
Prosečna cena jednog pakovanja od 20 cigareta u Evropi
Branko bi stoga u prosperitetnoj Norveškoj garantovano bio nepušač. Jednostavno, ne bi mu doteglo za cigarete.
Rezimirano: prosečna statistička četvoročlana porodica u Norveškoj ne može da živi od jedne plate. Zarad tzv. normalne egzistencije prosečne statističke četvoročlane porodice oba roditelja moraju da budu zaposlena čak i u jednoj Norveškoj.
Naravno, specijalne socijalne kategorije (samci, porodice bez dece, rukovodioci banaka, menadžeri naftne industrije, univerzitetski profesori, estradne zvezde, itd.) – kao, uostalom, i bilo gde drugde na planeti – ne podležu ovoj vrsti materijalne ugroženosti.
Problem je, naravno, u tome što u procentualnom sastavu stanovništva ma koje države dotične kategorije uvek čine nereferentnu manjinu.
Acriter et Fideliter!
Re: Quo Vadis, Srbijo?
Što bih ja voleo da Srbija propada kao Norveška.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gosta