Ćirilica

[Palma]

Pižuricu i Klajna na stub srama

Zatiranje ćirilice u Srbiji je dobilo takve razmere da se ona nalazi gotovo pred istrebljenjem. Ja sam u početku smatrao da je glavni razlog potiskivanja ćirilice – malograđanski kompleks novokomponovanih „šetača asfaltom“ koji su se stideli sami sebe i svojih predaka, i koji su želeli da „raskrste sa selom do kraja“. Svakako da ima i toga. Međutim, protokom vremena sam shvatio da riba smrdi od glave, i da potiskivanje ćirilice nije nikakav „spontani proces“, nego smišljen, planiran, organizovan i kontrolisan proces koji sprovode oni od kojih bismo se tome najmanje nadali, i koji ima svoje spoljašnje i unutrašnje razloge. Sticajem istorijskih okolnosti Rim je od podele Rimskog carstva na istočni i zapadni deo ostao jedina patrijaršija u zapadnom delu carstva i kasnije u Zapadnoj Evropi. Kako je rimsko sveštenstvo pojedinim narodima u Evropi i u prekomorskim kolonijama prenosilo hrišćanstvo, tako je u tim narodima jednovremeno vršilo i istrebljenje zatečenih pisama (azbuka), i uz hrišćansku (rimokatoličku) veru nametalo im „u paketu“ i latinsko pismo. Tako su nestali etrursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, mađarske rune, glagoljica, ćirilica, gotica, iločko pismo na Iločkim ostrvima (Filipini), više slikovnih pisama raznih naroda Latinske Amerike, itd. Pojava novih pisama – glagoljice i ćirilice – bila je razlog za momentalni nasrtaj na njih od strane sveštenstva Rimske patrijaršije. Nemački popovi su odmah po pojavi glagoljice u Moravskoj i Panoniji zatvarali, mučili i proganjali Metodijeve učenike i nastavljače i iskorenjivali bogosluženje na slovenskom jeziku i glagoljskom pismu. Rune, glagoljicu, ćirilicu i brojna pisma prekomorskih naroda rimokatolička crkva je proglasila za „đavolja pisma“ i nemilosrdno ih iskorenjivala, a knjige pisane njima spaljivala. Glagoljica i ćirilica su kod katoličkih Hrvata bile u upotrebi, čak i za verske potrebe, do XIX veka, i za celo to vreme je vršena planirana akcija katoličkog sveštenstva za njihovo iskorenjivanje. Hrvatski popovi „glagoljaši“ su bili izolovani dok nisu konačno odustali od glagoljice, pa i ćirilice. Dubrovčani su sami sebe smatrali Srbima katoličke vere i pisali su ćirilicom. Kulin ban je u XII veku pisao povelju Dubrovčanima – na ćirilici. I turski dvor je Dubrovčanima pisao pisma na srpskom jeziku i na ćirilici. Čak je i austro-ugarski guverner Bosne i Hercegovine Benjamin Kalaj na samom kraju XIX veka Dubrovčane smatrao Srbima katoličke vere.

Srpski narod se prvi put sreo sa nasrtajem rimokatoličkog sveštenstva na njegovo ćirilično pismo u Austrijskom carstvu, u kome je katoličanstvo bila državna vera, i u kome su dvor, državni aparat, sudstvo, školstvo, vojska i crkva svim sredstvima, pa i surovim nasiljem vršili pritisak na pravoslavne Srbe da se odreknu svoje pravoslavne vere, ćiriličnog pisma i julijanskog kalendara, i da pređu na uniju, i kasnije na katoličku veru. Taj pritisak je bio temeljan i sveobuhvatan: Srbima je bilo zabranjeno da decu krste u pravoslavnoj crkvi i veri; bilo im je zabranjeno da deci daju prezimena na „ić“, pa odatle današnja prezimena prečanskih Srba Boškov, Petrov, Markov, Popov, Pomorišac, Bugarski, Rudinski, Nenin, Peričin, Kurjakov; Srbima je bilo zabranjeno da svoje mrtve sahranjuju na grobljima, pa su oni to činili krišom po šumama, livadama, utrinama, kraj puteva, u svojim dvorištima; Srbima je bilo zabranjeno da grade crkve bez dozvole vlasti, a vlast je dozvoljavala samo „barokni stil“ („jezuitski stil“), pa odatle pravoslavne crkve u Austro-Ugarskoj imaju isti izgled kao i katoličke, a ako bi bile izgrađene u pravoslavnom stilu, bile bi porušene; Srbima je bilo zabranjeno da u svojim školama koriste ćirilicu i naređena im je latinica, itd. .

Pa ipak, i u takvom neprijateljskom okruženju srpski narod je ćirilicu doživljavao kao svoje suštinsko versko i nacionalno obeležje i branio ju je kao svoj život! I u takvim okolnostima ćirilica je Srbima bila jedino pismo. Odlukom Berlinskog kongresa Bosna i Hercegovina je predata na upravu Austro-Ugarskoj. I ovde je Vatikan pokušao da preko državnog aparata zabrani ćirilicu kod Srba, ali je srpski narod, zajedno sa svojom pravoslavnom crkvom i trgovcima, nepokolebljivo stao u odbranu svoje ćirilice. Rezultat je bio da Srbi posle toga više nisu morali da se odazovu sudu ako im poziv nije bio uručen na ćirilici. Na svim železničkim stanicama u Bosni i Hercegovini nazivi mesta su pisali i na ćirilici. Na dopisnicama, razglednicama i poštanskim markama obavezno je bilo i prisustvo ćirilice. U natpisima na javnim mestima strogo je poštovan nemački, mađarski i hrvatski jezik na odgovarajućim latinskim pismima i srpski jezik ćirilicom, a ponekad čak i arabicom. U Bosni i Hercegovini pod austro-ugarskom upravom sve do početka I svetskog rata zaista je strogo poštovana ravnopravnost pisama. Napadom Austro-Ugarske na Srbiju 1914. g. počeo je i napad na srpsku ćirilicu u celom carstvu, pa i u samoj Srbiji. Godine 1914. hrvatski Sabor donosi odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj. Godine 1915. i bosanski Sabor proglašava zabranu ćirilice i u Bosni i Hercegovini. U jesen 1915. g. Austro-Ugarska, Nemačka i Bugarska napadaju Srbiju, i srpska vojska i vlada napuštaju zemlju. Austro-ugarski bajoneti u Beogradu i celoj Srbiji razvaljuju ćirilične natpise na zgradama i javnim mestima, zabranjuju ćirilicu u školama i naređuju uvođenje latinice i gregorijanskog kalendara. I poslednja zanatska radnjica je morala imati firmu na latinici.

Ovo bi bili spoljašnji razlozi pritisaka na iskorenjivanje ćirilice kod Srba. Stvaranjem Kraljevine SHS 1918. godine srpski narod voljom svog prekorednog kralja stupa u zajedničku državu sa narodima katoličke vere sa kojima se koliko juče gledao preko nišana; sa onima koji su mu bajonetima razvaljivali ćirilicu i uvodili hrvatsku latinicu. Vatikan ovde nije propustio priliku da nastavi svoj rad na iskorenjivanju ćirilice. Srbi su strogo pazili da ne povrede verska i nacionalna osećanja Slovenaca i Hrvata i sva državna dokumenta su štampana dvoazbučno, dok su se Slovenci i Hrvati strogo držali samo svoje latinice. Ovde već polako stupaju u život i unutrašnji razlozi za povlačenje ćirilice pred latinicom. Pa ipak, i u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji ćirilica je i dalje jedino pismo srpskog naroda.

Godine 1941. kvislinška tvorevina Nezavisna Država Hrvatska već u prvom mesecu svog postojanja ponovo donosi zakon o zabrani ćirilice u Hrvatskoj.

Posle II svetskog rata vlast u Jugoslaviji preuzimaju katolički narodi Slovenci i Hrvati preko Broza, Kardelja i Bakarića. Za Vatikan ovo je povoljna prilika da preko „ateista svoje vere“ zada konačan udarac srpskoj ćirilici i zameni je hrvatskom latinicom. Unutrašnji razlozi za povlačenje srpske ćirilice pred hrvatskom latinicom dobili su zamah punim krilima. Hrvati, koji su do tada već stekli bogato iskustvo u zabranjivanju ćirilice, nastavili su svoj dotadašnji posao na preslovljavanju Srba, ali drugim sredstvima, prikriveno, nevidljivo, korak po korak, uz zagrljaje i poljupce i parole o „bratstvu i jedinstvu“. Prva prilika za nastavljanje iskorenjivanja ćirilice pokazala se već 1948. g. prilikom sukoba sa Informbiroom. Američka CIA je sugerisala jugoslovenskim komunističkim vlastima da i postepenim potiskivanjem ćirilice i njenim zamenjivanjem latinicom pokažu da su raskinuli sa Staljinom. Ovaj američki predlog nije bio ništa „originalno“ i predstavljao je „kucanje na otvorena vrata“, pošto su nove jugoslovenske vlasti to već imale u planu i bez američkog saveta. Partizanski i četnički radio-telegrafisti su u toku rata koristili Morzeovu azbuku na srpskoj ćirilici, sa 30 znakova za 30 glasova srpskog jezika, što su naučili još u Kraljevini Jugoslaviji. Amerikanci su pomagali jugoslovenske komunističke vlasti u njihovom sukobu sa Staljinom. Pomoć se sastojala u hrani („Trumanova jaja“), novcu, ali i u naoružanju i vojnoj opremi. Uz razne modele radio-stanica dali su nam i automatizovane kabinete za obuku radio-telegrafista. Nastavnik je kotur sa papirnom trakom stavio na uređaj za automatsku predaju zvučnih znakova Morzeove azbuke, i podešavao brzinu predaje u skladu sa stepenom obučenosti vojnika u jedinicama veze ili pitomaca u Školskom centru veze. Te papirne trake su bile ispisane izlomljenom crnom linijom u skladu sa pojedinim slovima i ciframa Morzeove azbuke. Naravno, Amerikanci su pri tom imali u vidu potrebe svog jezika – engleskog – i svog pisma – latinskog – sa 26 slova latinske abecede. Ovde više nije bilo mogućnosti da se naši radio-telegrafisti obučavaju u prijemu i predaji naših slova ž, š, č, ć, đ, lj, nj, dž, što je dobrodošlo vlastima da iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbace srpsku ćirilicu sa 30 znakova i zamene je latinskom abecedom sa samo 26 znakova. Što je time onemogućeno slanje ispravnog otvorenog teksta (telegram „Srecno vencanje“) i znatno smanjena mogućnost uspešnog šifrovanja u vojsci i diplomatiji, svesno je prihvatano kao cena za bitniji cilj – iskorenjivanje srpske ćirilice i njeno postupno zamenjivanje hrvatskom latinicom.

U nastavku ovog pohoda na iskorenjivanju ćirilice sledeći potez jugoslovenskog partijskog i državnog rukovodstva je bio da se preslovljavanje srpskog naroda ugradi i u sam školski sistem. Ali ne onako providno kao u Austro-Ugarskoj: „Zabranjujem!“, da se vidi iz aviona, nego finije, neprimetno, kroz formu „razvijanja ravnopravnosti i bratstva i jedinstva“. Hrvatski šloser Josip Broz je preko srpskog krojača Aleksandra Rankovića izdejstvovao da se srpski, hrvatski i crnogorski lingvisti i književnici „dogovore“, i tako je krajem 1954. godine objavljen Novosadski „dogovor“. Taj „dogovor“ je imao svoje objavljene, ali i svoje neobjavljene ciljeve. Ono što je iz tog „dogovora“ objavljeno, izgledalo je opravdano, normalno i prihvatljivo – ravnopravnost ekavskog i ijekavskog izgovora i ravnopravnost latinice i ćirilice (tim redom). Međutim, praktično sprovođenje tog „dogovora“ je pokazalo da se radi o sasvim drugim ciljevima. „Ravnopravnost pisama u Jugoslaviji“ sprovođena je samo kao ravnopravnost pisama u Srbiji, jer pravi cilj tog „dogovora“ je bio uklanjanje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom.

Sprovođenju neobjavljenog cilja Novosadskog „dogovora“ koji su započeli lingvisti i književnici, postepeno su se pridruživali državni organi, partijska rukovodstva, JNA, Televizija Beograd, SANU, Matica srpska, Vukova zadužbina, naučne i kulturne ustanove, katedre za srpski jezik na Filološkom i filozofskim fakultetima, učitelji, nastavnici i profesori „srpskohrvatskog“ jezika po školama svih nivoa u Srbiji, rukovodstva privrednih i trgovinskih preduzeća, informatičari, sistem administratori i moderatori po raznim forumima na Internetu, itd. Spoljnim razlozima nestajanja ćirilice pridružili su se i unutrašnji razlozi. Sprovođenje neobjavljenog cilja Novosadskog „dogovora“ – odstranjivanje srpskog ćiriličnog pisma i njegovo zamenjivanje hrvatskom latinicom – dobilo je takve razmere i postiglo takve rezultate da je i objavljeni cilj tog „dogovora“ – ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja – ostao potpuno razgolićen i prikazao se kao smišljena podvala srpskom narodu. Ta „ravnopravnost pisama“ u praksi je izgledala ovako:

- Posle izbacivanja srpske ćirilice iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije uređeno je da teleprinteri u vojsci, na Pošti i u preduzećima imaju isključivo latinsku abecedu.

- Televizija Beograd je prvih 20 godina svog postojanja koristila isključivo hrvatsku latinicu. Time je sprovođen Novosadski „dogovor“.

- Godine 1961. izvršena je promena registarskih tablica na motornim vozilima. Do tada tablice su označavale republike: S = Slovenija, H = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija i M = Makedonija. Dakle, samo Slovenija i Hrvatska su imale latinične registarske tablice, a čak 4 ostale republike su imale ćirilične. Zašto? Zato što je do tada bio takav raspored pisama u Jugoslaviji. A od 1961. g. tablice su označavale gradove i sve su bile na latinici. Zašto? Zato što je to bilo sprovođenje odluka Novosadskog „dogovora“.

- Naređeno je da se ćirilične pisaće mašine povuku iz upotrebe i sklone u podrume, magacine i skladišta, i zabranjena je njihova dalja proizvodnja i uvoz. 19.1.1974. g. smenjen je dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu zato što je tražio da se ćirilične pisaće mašine izvade iz podruma i vrate u upotrebu. Ovo smenjivanje je sprovođenje Novosadskog „dogovora“.

- U JNA (Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji, oružanim snagama nekadašnje SFRJ) u propisima je važila „ravnopravnost pisama“, a koja je u stvarnom životu izgledala ovako: u vojnom školstvu – udžbenici, učila i diplome – isključivo latinica; u vojnoj administraciji – lične karte, zdravstvene i partijske knjižice, obrasci, formulari, tehničke knjižice za oružja, oruđa, motorna vozila i inženjerijske mašine – isključivo latinica; predmeti koji su pojedincima i jedinicama dodeljivani u znak priznanja – medalja odličnog strelca, zastavica „Najbolji vozač“, zastavica „Najbolja jedinica“, pehari u sportu – isključivo latinica; vojna štampa, periodika i stručni časopisi – isključivo latinica; u vojnofilmskom centru „Zastava film“ svi dokumentarni i nastavni filmovi – isključivo latinica, itd do poslednje pore života u toj vojsci. „Ravnopravnost napred, ćirilica – STOJ!“ Postupi po neobjavljenim odlukama Novosadskog „dogovora“.

- Računari su dugo posle svog pojavljivanja kod nas imali samo engleski operativni sistem i latinično pismo. Time je smišljeno izvrdana upotreba ćirilice u očekivanju da se Srbi „naviknu“ da „savremena tehnika ne trpi ćirilicu“.

- Ni dan-danas u Srbiji ne postoji ni jedan jedini mobilni telefon koji bi bio fabrički osposobljen da pisane poruke šalje na srpskoj ćirilici, opet u očekivanju da se Srbi „naviknu“, u skladu sa Novosadskim „dogovorom“.

Dakle, ovde je onemogućavanje korišćenja srpske ćirilice sprovođeno bez onog sirovog i brutalnog austro-ugarskog „Zabranjujem“, nego smišljeno, planski, uglađeno, uz recitovanje

o „bratstvu i jedinstvu“, „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“. Međutim, srpske komunističke vlasti su u iskorenjivanju ćirilice „davale primer“ Hrvatima, Slovencima i kasnije muslimanima kako se „brani Jugoslavija od ćirilice“. Na jednom naučnom skupu u Beogradu gospodin Vladimir Lepojević je svoj rad podneo na ćirilici, kao jedini na skupu. Organizator simpozijuma mu je diskretno predložio da svoj rad prebaci na latinicu, uz „obrazloženje“ da ćirilica svetu „pruža ružnu sliku o Srbiji“. Gospodin Lepojević je svoj rad – povukao i odustao od učešća na skupu. Nije želeo da sprovodi odluke Novosadskog „dogovora“ da bude grobar pisma svog naroda koje je poštovao, cenio i – koristio. Brojne generacije srpskog naroda koje su rođene u ovakvom okruženju odrasle su na zabludi o „latinici kao našem pismu“, pa su danas spremne da se tuku za tuđe u uverenju da brane svoje.

Najveći zločinci su partijska i državna vlast u celom periodu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, i lingvisti, koji su jedni druge uzimali kao „dokaz“ da je proterivanje ćirilice opravdani cilj, a sve to su maskirali podvalom o „ravnopravnosti pisama“ i „bogatstvu dvoazbučja“, što je važilo samo za Srbe. Hrvati nisu marili ni za „ravnopravnost pisama“, ni za „bogatstvo dvoazbučja“. Dva glavna sredstva iskorenjivanja ćirilice su nerad i ćutanje državne vlasti, SANU, Matice srpske i Vukove zadužbine, i podvaljivanje onih koji jedini govore – lingvista. Najveći današnji krivci za sudbinu ćirilice u srpskom narodu su nesrbi Mato Pižurica i Ivan Klajn, uz saučesništvo kompletne lingvističke struke u Srbiji od II svetskog rata do danas.

Mato Pižurica nije Srbin, a postavljen je na ključno mesto u Matici srpskoj sa koga sudbonosno utiče na iskorenjivanje srpske ćirilice. On je „stručni organ“ vojvođanskih autonomaških političara i njihovo „naučno pokriće“ za njihovu najnoviju podvalu o „srpskoj latinici“ koja je čak ušla i u Statut Vojvodine, suprotno istorijskim činjenicama, suprotno naučnim i životnim istinama, suprotno verskom i kulturološkom obrascu srpskog naroda, suprotno Ustavu Srbije, a koja je jedino u skladu sa dugoročnim ciljevima vojvođanskih autonomaša da se panonski deo Srbije, korak po korak, mic po mic, prevede u Hrvatsku. (Pogledajte kako se školski zimski i uskršnji raspusti u Vojvodini podešavaju prema 10% mađarskog i hrvatskog stanovništva, nasuprot 90% srpskog i rumunskog stanovništva. Pogledajte kako je u Novom Sadu čak i naziv ulice Vuka Karadžića ispisan latinicom. Pogledajte kako novosadska televizija za decu „Minimaks“ puna dva meseca Božić prikazuje isključivo kao katolički praznik, uz jelku i Deda Mraza, a badnjak se ne pominje ni jednom jedinom rečju, i kako se predškolskoj deci predlaže da samostalno uče slova gledajući u sličice, a slova su bez izuzetka samo latinična. Pogledajte kako na rok koncertu u Kanjiži od 9 – 11.7.2010. g. rok grupe iz Mađarske otvoreno pevaju pesme u kojima se Vojvodina naziva „Južni kraj“ i traži njeno pripajanje Mađarskoj.) Na 125. redovnoj skupštini Matice srpske 12.4.2008. g. sekretar Odeljenja za jezik Mato Pižurica podneo je izveštaj o „Pripremi izmenjenog i dopunjenog izdanja pravopisa srpskog jezika“ u kome je u vezi sa pismom rekao da je zadržana koncepcija postojećeg teksta Mitra Pešikana da „redaktorska grupa ne bi na sebe preuzela ulogu neovlašćenog arbitra još neraščišćenih problema u vezi sa pismom“. Naravno, ovo je podvaljivanje. Kakvi su to „neraščišćeni problemi u srpskom jeziku u vezi sa pismom“? Prvo su lingvisti u Srbiji – SANU, Matica srpska, katedre za srpski jezik, među kojima Pižurica zauzima jedno od vodećih mesta – sami napravili problem zadržavanjem „ravnopravnosti pisama i bogatstva dvoazbučja“ iz nekadašnjeg umišljenog „srpskohrvatskog“ jezika u konačno rasterećenom i oslobođenom srpskom jeziku, a onda su tu sopstvenu brljotinu proglasili za neraščišćeni problem u vezi sa pismom ne bi li sprečili da se tu nešto menja. To je „neraščišćeni problem“ jedino za lingviste – tvorce tog problema. Narod je na referendumu 2006. godine izglasao Ustav po kome je ćirilica opet jedino pismo srpskog jezika, a jezici i pisma nacionalnih manjina se regulišu zakonom u skladu sa Ustavom, i narod ovde ne vidi nikakav problem. I mrtav Mitar Pešikan je jači od narodne volje izražene u Ustavu. A ni Mitar Pešikan nije bio Srbin. Neka lingvisti svoj ćef o „srpskohrvatskom“ jeziku, koji oni proglašavaju za „sopstveno ubeđenje“ zadrže za svoje privatne međusobne prepiske, a ime jezika i broj pisama prepuste onome kome to i pripada – srpskom narodu.

Mato Pižurica je u Matici srpskoj na političkom zadatku, a ne na lingvističkom. Posle objavljivanja Pravopisa srpskog jezika koji je izdala Matica srpska, za svoja ukupna zlodela od autonomaških političara je dobio nagradu za životno delo. Svoje političke mentore najviše je zadužio „naučnim pokrićem“ za postojanje „srpske latinice“ – „neraščišćenog problema“ u koji on ne sme (ustvari i ne želi) da dira. „Nije ovlašćen“ da rešava problem, a bio je „ovlašćen“ da stvara problem. A ti njegovi politički mentori na svom sajtu „Slobodna Vojvodina“ otvoreno traže:

- Oslobodimo Vojvodinu od ruske gubernije Srbije,

- Pravo Vojvodine na samoopredeljenje, secesiju i nezavisnost,

- Marija Terezija zaslužuje spomen obeležje u Novom Sadu,

- Ćirilica se Srbiji nameće,

- Ćirilica će Srbima nestati kao što je nacistima nestao kukasti krst, itd…

Sledeći najveći kandidat za stub srama je Ivan Klajn. Uprkos nacionalnom poreklu, kao član SANU postavljen je na položaj predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika i člana Odbora za rečnik. U Matici srpskoj je glavni i odgovorni urednik časopisa „Jezik danas“, i član je Saveta Vukove zadužbine. Dakle, kao protivnik ćirilice pravilno je raspoređen na ključna mesta. Kao romanisti i profesoru italijanskog jezika i ne pripada mu da na takvom nivou presuđuje srpskom narodu o imenu njegovog jezika i broju pisama. Međutim, pošto ni on nije na lingvističkom zadatku nego političkom, poslužiće i bez kvalifikacija. Dok drugi lingvisti proteruju ćirilicu uz podvalu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, Klajn se otvoreno zalaže za jednoazbučje, ali – na latinici. Čujmo ga:

„Zakonska formulacija o „ravnopravnosti ćirilice i latinice”, znamo, nije nova. Imali smo je tokom pola veka i videli smo da ona u praksi znači povlačenje ćirilice pred latinicom. Ne zbog komunista, mondijalista ili nekakve „vatikansko-kominternovske zavere”, nego zato što latinica i ćirilica naprosto nisu u istom položaju, nisu simetrične. Latinica vam je neophodna za engleski, za latinski, za većinu stranih jezika koji se uče kod nas, za formule u matematici, fizici, hemiji, za apotekarske recepte, za automobilske registracije, za dopisivanje sa inostranstvom, za adrese na Internetu i i-mejlu, za SMS poruke i tako dalje. Ćirilica ne služi ni za jednu od tih funkcija. Njome može samo da se piše srpski, i treba da se piše. Ali srpski se može pisati I LATINICOM, pa mnogi (većina) tako i čine. U tome je čvor. Ako bismo hteli po svaku cenu da ukinemo dvoazbučnost, da zadržimo samo jedno pismo – to bi morala da bude latinica“.

Dakle, podvala do podvale. Dok institucije – ministarstva, SANU, Matica srpska, Vukova zadužbina, katedre za srpski jezik – ćute, lingvisti pričaju i podvaljuju. Idemo redom:

„Ćirilica se povlači pred latinicom, ne zbog komunista, mondijalista ili nekakve vatikansko-kominternovske zavere“… Ja sam ovde tri stranice utrošio da bih pokazao istorijske činjenice o ulozi rimokatoličke crkve u iskorenjivanju nelatinskih pisama u Evropi, Južnoj Americi, u Austro-Ugarskoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Jugoslaviji, Srbiji. Uporedite stvarnost i praksu po pitanju korišćenja pisama u navedenim prostorima i ono što sam rekao o ciljevima i ponašanju rimokatoličke crkve u odnosu na nelatinska pisma. Uporedite ono što sam rekao o neobjavljenim ciljevima jugoslovenskih komunista zbog kojih su organizovali Novosadski „dogovor“, i stvarnost po pitanju „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ u Hrvatskoj i Crnoj Gori danas sa jedne strane, i u Srbiji sa druge strane. Uporedite u narednom tekstu šta je agent CIA-e rekao jugoslovenskom ministru prosvete 1948. godine u pogledu ćirilice i latinice u Jugoslaviji sa onim što sam ja rekao o predlogu CIA-e jugoslovenskom rukovodstvu.

(Iz magistarskog rada podnetog Univerzitetu države Severna Karolina. Coleman Armstrong Mehta: „A RAT HOLE TO BE WATCHED“? u kome se prikazuje analiza CIA-e raskida između Tita i Staljina 1948-1950. g.)



(Prevod:)

U to vreme me je jednog dana Džordž Alen zamolio da prevodim Ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti na oba pisma, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid?“ On je na to rekao: „U jednom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same po sebi.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu.

Zašto Klajn ovako podrugljivo citira nas koji otvoreno govorimo o ulozi Vatikana, jugoslovenskih komunista i mondijalista u zatiranju ćirilice? Zato što mu njihova uloga u zatiranju ćirilice ide u račun, pa da bi ih prikrio, služi se podvalama, zamenom teza. Nije problem onaj koji je požar podmetnuo, nego je problem onaj koji je požar primetio i pozvao na njegovo gašenje. „Drš’te lopova!“ Da se Vlasi ne sete…

„…nego zato što latinica i ćirilica nisu u istom položaju, nisu simetrične“.

Opet podvaljivanje. Klajn ovde sadašnje stanje uzima kao svršeni čin, kao nešto što traje „od kada Srbi imaju pismenost“. Podmuklo prećutkuje višedecenijsko organizovano nasilje nad ćirilicom i smišljen, planiran, organizovan i kontrolisan rad partijskih, državnih organa, školskog sistema, JNA, naučnih, kulturnih institucija, katedri za srpski jezik, televizije i celokupnog života u Jugoslaviji koji je doveo do ove nesimetričnosti na predviđenom putu ka konačnom preslovljavanju srpskog naroda. Ovde Klajn očekuje da se zločin isplati i da neće biti kažnjen. Pogledajte primere Makedonije, Bugarske, Rusije, Ukrajine, Belorusije… Šta je sa tom „nesimetričnošću“ tamo? Njima njihove vlasti, ni pretkomunističke, ni komunističke, ni postkomunističke nisu podvaljivale „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“ kao što su to jugoslovenske i srpske vlasti, među kojima Pižurica i Klajn kao lingvisti i „izvođači radova“ imaju istaknutu ulogu, podvaljivale srpskom narodu.

„Latinica vam je neophodna za engleski, za latinski, za većinu stranih jezika koji se uče kod nas, za formule u matematici, fizici, hemiji, za apotekarske recepte, za automobilske registracije, za dopisivanje sa inostranstvom, za adrese na Internetu i i-mejlu, za SMS poruke, itd“.

Od svega ovoga jedino mu je tačno da nam latinica treba za latinski jezik. Sve ostalo su mu podvale. Idemo redom:

„Latinica vam je neophodna za engleski jezik“. Čista podvala. Ako je iz neznanja, to je sramota za jednog akademika i univerzitetskog profesora; ako nije u pitanju neznanje, to je još veća sramota zbog odsustva ljudske čestitosti i poštenja. Ja mislim da je u pitanju ovo drugo. Čija latinica nam treba za engleski jezik? Hrvatska, na koju Klajn misli, sigurno ne. Kada sam počeo da učim francuski u petom razredu osnovne škole, tada sam već znao hrvatsku latinicu, ali mi ona u tom cilju nije bila niodkakve koristi, jer sam sve jedno morao da prvo učim pismo jezika koji učim. Isto tako, znanje hrvatske latinice nije od koristi kod učenja bilo kog latiničnog jezika osim samog hrvatskog. Prema tome, kad je Ivan Klajn učio engleski, morao je u prvoj lekciji da uči pismo engleskog jezika, i tu mu poznavanje hrvatske latinice nije bilo od koristi. Znanje latinice – a to znači latinske abecede – je potrebno jedino kada učimo latinski, italijanski ili engleski jezik. Ni tu nam znanje hrvatske latinice nije od koristi. Naše poznavanje hrvatskih slova ž, š, č, ć, đ možemo koristiti jedino u hrvatskom i slovenačkom jeziku. Ostali latinični jezici koriste svoje nacionalne latinice, koje se razlikuju od latinske abecede (ğ, Ç, Ë, Ñ, Æ, Ő, ŞŒ).

„…za formule u matematici, fizici, hemiji“…

Opet podvaljivanje. Ovo ne važi za ceo svet. Veliki narodi koji koriste nelatinska pisma imaju svoje oznake za formule u matematici, fizici i hemiji. Rusi za „volt“ imaju svoju ćiriličnu oznaku „V“, a za „vat“ – „Vt“. Arapi kompletnu matematičku aparaturu pišu svojim, arapskim slovima:





No, mi ne moramo ići njihovim putem. Baš ništa nam ne smeta da i dalje koristimo grčka, pa i latinska slova u raznim formulama, ali nam tu opet hrvatska latinica, koju nam Klajn podvaljuje, ne znači ništa. Da li ste u bilo kojoj formuli u bilo kojoj tehničkoj oblasti videli slova č, ć, š, ž? To što zapadna Evropa koristi grčka slova u nauci ne znači da zbog toga treba da pređe na grčko pismo u svojim jezicima, a to što Srbi koriste latinska slova u nauci znači da treba da pređu na latinicu. Ume li ovaj akademik da kaže nešto istinito?

„…za apotekarske recepte“…

Opet podvaljivanje. Mali Đokica pikao loptu na poljančetu u svom selu pa misli da se i u ostalom svetu fudbal igra – na poljančetu. Postoje narodi koji uopšte ne moraju da budu veliki po brojnosti, pa opet lekarske dijagnoze i recepte pišu na – svom pismu. Pogledajte našu pravoslavnu braću i naše veroučitelje:


LEKARSKA DIJAGNOZA U GRČKOJ


LEKARSKI RECEPT U GRČKOJ

Ovo su dokumenta iz 2010. godine, nisu „izvađena iz naftalina“. Pogledajte kako mali narod piše titulu „Dr“ na svom pismu. A Klajn u gotovo svakom svom nastupu u štampi ne propušta priliku da nas podseti kako tu titulu „po mogućnosti“ treba da pišemo latinicom.

„…za automobilske registracije“…

Opet podvaljivanje. „Ko ne zna, verovaće mi“, računa Klajn. Narodi u Zapadnoj Evropi pišu raznim verzijama latinskog pisma, i na registarske tablice stavljaju uglavnom ona slova iz svojih azbuka koja su zajednička za sve ostale evropske abecede. Španci ne koriste svoje „Ñ“; Francuzi svoje „Ç“, „Ë“; Norvežani „Æ“, „Å, itd. Grci, koji ne koriste latinicu, za registarske tablice koriste samo ona slova svog pisma koja, u istovetnom ili izmenjenom značenju, postoje i u latinskom pismu: A, V, E, Z, H, I, K, M, N, O, P, T, Y, X, a ne koriste Γ, Δ, Θ, Λ, Ξ, Π, Σ, Φ, Ψ, Ω. Bugari, članovi EU, ne odustaju od svoje ćirilice, i na tablice stavljaju samo ona svoja ćirilična slova koja, u istom ili izmenjenom značenju, postoje i u latinici. Dakle, ovo svaki narod uređuje prema svojim potrebama i prilikama. Do sada su Nemci i Hrvati koristili svoja nacionalna slova Ö, Ü, odnosno Č, Ć, Š, Ž, a za Hrvatima su se poveli i nesamostalni Srbi. Moje mišljenje je da je uvođenje ovih hrvatskih nacionalnih slova i na srpske tablice smišljena diverzija, da bi se podvalilo „opravdanje“ za zadržavanje latinice kao „neizbežne potrebe“ u Srbiji. U beogradskoj policiji se već mršte što je gospodin Vladislav Grujić posle grdnih muka izdejstvovao da mu u pasošu njegovo ime bude napisano i na pismu njegovog naroda – srpskoj ćirilici. Mršte se što je čovek prihvatio da podnese patnje da bi ostvario nešto što se u drugim narodima podrazumeva. Već „ribaju“ službenicu na šalteru koja je građaninu uručila takav pasoš, i to pošto je više puta tražila objašnjenje od svojih pretpostavljenih. Žena ništa nije uradila bez saglasnosti svojih pretpostavljenih. Nemojmo se iznenaditi ako u policiji gospodinu Grujiću „nameste zvrčku“ prilikom putovanja u inostranstvo. Usijane glave ne mogu da prebole što je čovek bio „toliko tvrdoglav“ u ostvarivanju jednog najredovnijeg ljudskog prava.

„…za dopisivanje sa inostranstvom“…

Neuki akademik opet podvaljuje. Zna li on bilo šta drugo u životu da radi osim da iskorenjuje ćirilicu i podvaljuje? Mali Đokica misli da „inostranstvo“ znači Mađarska, Hrvatska i Slovenija. Tri najveće zemlje na svetu – Rusija, Kina i Indija, zatim cela Azija osim Turske i Vijetnama, 800 miliona muslimana – ne pišu latinicom, a to je 60% svetskog stanovništva. Kako akademik misli da mu 40% svetskog stanovništva predstavlja „inostranstvo“, odnosno „ceo svet“?

„…za adrese na Internetu i i-mejlu“…

Opet zloupotreba zatečenog stanja, odnosno podvaljivanje. Praksa koju on nudi kao „dokaz“ neizbežnosti latinice je zatečeno, trenutno stanje, koje neće još dugo trajati, a već je počelo i da se menja. Kina i Rusija već imaju više miliona sajtova sa adresama na svojim nacionalnim pismima. Srbija je dobila za sada samo državnu oznaku „srb“ na ćirilici, a biće ostvarena i mogućnost celih adresa na ćirilici. Naše udruženje „Ćirilica“ iz Beograda već pola godine ima sajt sa delimično ćiriličnom adresom:

http:// ćirilica.bestfromserbia.com

Dakle, mi iz principa reč „ćirilica“ želimo da pišemo srpskim slovima, i to je već stvarnost. U meri stvaranja mogućnosti da i naše adrese budu na ćirilici, i adrese elektronske pošte će postepeno moći da budu na ćirilici. Administrator naših sajtova je razmišljao da uzmemo kompletnu ćiriličnu adresu kod ruskog provajdera, što je moguće, ali Rusi ne omogućuju naše slovo „ć“, pa smo odustali, jer kao što ne želimo da „cestitamo polozen vozacki ispit“, tako ne želimo ni da se zovemo „Čirilica“, što bi kod Rusa jedino bilo moguće. Ali, dočekaćemo mi i tu mogućnost.

…“za SMS poruke, itd“.

Opet podvaljivanje uigranog akademika, s tim što mu ovoga puta opraštamo neznanje, jer nam je shvatljivo da u ovakvom okruženju nepostojanja mobilnih telefona koji bi bili fabrički osposobljeni za slanje pisanih poruka na srpskoj ćirilici, ljudi dođu do ovakvog zaključka. To što mala Slovenija, Makedonija, Mađarska, Hrvatska, Grčka mogu da šalju pisane poruke preko mobilnih telefona na svojim jezicima i pismima pokazuje da su se te zemlje same pobrinule da dobiju takve telefone, a to što u celoj Evropi jedino Srbija kraj najsavršenijeg pisma nema te mogućnosti, pokazuje mrzovolju, bezvoljnost, lenjost i nezainteresovanost državnih vlasti u Srbiji da se ta mogućnost ostvari. Kraj ovakvih mumija u državnoj vlasti građanima ne preostaje drugo nego da sami svojim znanjem i trudom osposobljavaju svoje mobilne telefone da pišu srpskom ćirilicom. I uspevaju:


RUČNI RAD U DRŽAVI MRZOVOLJNE VLASTI

Postoje ljudi koji podvaljuju iz neznanja, jer žive u uverenju da govore istinu. Međutim, Pižurica i Klajn znaju da ne govore istinu, i svesno istrajavaju na podvaljivanju, jer u tome imaju lični interes. Josip Broz je za iskorenjivanje srpske ćirilice posle svoje smrti dobio datum u katoličkom kalendaru: 1. maj – Josip radnik. Pižurica je za svoj doprinos preslovljavanju srpskog naroda dobio nagradu za životno delo od autonomaških političara. Vreme će pokazati šta je bio stvarni lični interes Ivana Klajna.

Ja svoja ubeđenja iznosim – besplatno.

Željko Filipović

[Bibliotekar]

Istorijska lingvistika, koju su njeni ovdašnji Neumorni Pregaoci, Preteče i Vrsnici, poput uzoritih naučnika dr Pižurice i dr Klajna proneli kroz bezdane iskušenja i patnji u slavu Znanja, zove i podstiče današnju i buduće generacije na sećanje svih podnesenih žrtava za vekovnu težnju Roda i neumorni rad u cilju unapređenja Nauke. U tom sećanju i spoznaji njihovih neporecivih zasluga i vrednosti koje čine lanac najviših uspeha u istorijskom razvoju znanosti i snage da se pobedi unutrašnje baštinjeno nenaučno zlo, koje hoće da preti Spoznaji i Istini, Jedinstvu i Napretku leži i smisao našeg malene i, za nadati se je, jezgrovite i nedvosmislene evaluacije.

Naučna misao od vekova zove i opominje: Uzdignimo Srca! Stoga napred, u naučnu evaluaciju i otklanjanje nenaučnih zabluda!

Krenimo ponajpre od krajnje nepoštene podmetačine salonskih antikomunista, po kojoj su Komunisti i Josip Broz na polzu CIA-e, a na uštrb Srpski stali da bezočno zatiru ćirilicu i podmeću latinicu kano jedino dopušteni vid alfabeta. Takvu ordinarnu glupost sebi ne bi smeli da dopuste čak ni brucoši koji bi pretendovali da na prestižnom Humboltovom univerzitetu steknu diplomu iz slavistike! Morali bi da znaju da eksplicitna ideja o prihvatanju latinice kao opšteg pisma u cilju stvaranja književnog jedinstva uopšte ne potiče od komunista, već od čistih Srba Rojalista – poimenično od dr. Borivoja Popovića i njegovog članka objavljenog u beogradskoj „Zvezdi” (1912, sv. II. – str. 119)



Članak dr Borivoja Popovića iz 1912.

Ranije anonimne radove, poput članka „Pisanje latinicom”, objavljenog u „Šabačkom Glasniku” br. 7 iz čisto srpski rojalističkoga Leta Gospodnjeg 1885. ovoga puta nećemo citirati. Daćemo neznalačkim salonskim antikomunistima priliku da ponajpre uzmu tablete za srce.

Trebaće im.

A sada krenimo i u razradu same materije obuhvaćene Novosadskim Dogovorom. Ponajbolje je da ga damo u originalu, pa da svak vidi sadržinu njegovu:



Nовосадски договор – стр. 1



Nовосадски договор – стр. 2



Novosadski dogovor – str. 3



Novosadski dogovor – str. 4

Kao što se da videti, apsolutno ničeg nečasnog u njemu nema. O tome da sam dokument, koji su potpisala najistaknutija književna i stručno-akademska imena (Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Velibor Gligorić, Aleksandar Belić, Miloš Moskovljević, Miroslav Krleža, Mihailo Lalić, Antun Barac, Ljudevit Jonke, Milutin Milanković, Andrija Štampar, Mladen Leskovac, itd, itd.) do krajnjih granica štuje kako ćirilicu tako i latinicu (obratite pažnju da je svaki deo dokumenta otkucan alfabetski komplementarnom i ravnopravnom pisaćom mašinom!), ne treba pružati dodatne dokaze osim samog faksimila.

U JNA (Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji, oružanim snagama nekadašnje SFRJ) u propisima je važila „ravnopravnost pisama“, a koja je u stvarnom životu izgledala ovako: u vojnom školstvu – udžbenici, učila i diplome – isključivo latinica;

Stvarno? Pa kako se to onda, za ime sveta, moglo dogoditi da oficijelni udžbenik u Školi taktike Više vojne akademije i Ratnoj školi bude štampan na čistoj ćirilici?



Naslovna strana oficijelnog udžbenika Više vojne akademije FNRJ – štampana na čistoj ćirilici!

Da nisu možda uvaženi stručnjaci, Panta Draškić, uistinu legendarni Milisav Đ. Perišić i prof. dr Filip Medić bili u dosluhu sa Kobom Džugašvilijem i Lavrentijem Berijom, sve na ćirilici pišući, a za leđima Josipu Brozu, Leki Rankoviću i CIA-i?



Poleđina naslovne strane pomenute knjige

Ne verujem. Do sada niko takove dokaze nije predočio. A ako je potrebno, Nevernim Tomama možemo predočiti i obilje drugih, ćirilicom štampanih vojno-visokoškolskih stručnih publikacija. Apropo – kao samoodbrambeno orijentisanim bibliotekarima, nosiocima strukovno vrlo fundiranih ideja o inherentnim prednostima koncepta Naoružanog Akademskog Naroda, one su nam činile drage i stare knjižne prijatelje tokom mnogih dugih i intrigantnim spoznajama ispunjenih poznih noćnih časova. U onim srećnim vremenima kada se svojevoljno i oduševljeno spremasmo da ukoliko ustreba zarad odbrane Domovine komandujemo i korpusnom artiljerijom...

„По непријатељској пешадији.
Гранатом.
Тренутни упаљач.
Треће пуњење.
Бусола: 45-00.
Месна справа: 30-00.
Даљинар: 64.
Првим оруђем, једно зрно.
Пали!”

А сада да видимо где ли се дедоше оне наше старе, ћирилично-латиничне партијске књижице из времена ФНРЈ и СФРЈ...

Pa da vidimo čija li to istorijsko-lingvistička katedra crnu vunu prede.

[Palma]

Колико кошта ћирилица?

Како је најстарији лист сахранио најстарије писмо на Балкану

Част Јавном медијском сервису европске Србије, али већ смо навикли на то да се српски медији, издавачи, компаније и рекламне агенције сете ћирилице само када о Божићу и Васкрсу на ТВ џинглове, огласе у новинама и празничне честитке треба написати „Христос се роди/васкрсе“, а у свим осталим ситуацијама исту користе скоро искључиво као средство исмевања балканског примитивизма, простаклука и нешколованости. Оно мало „национално оријентисаних“ медија понекад искористи прилику да око ових празника упозори на криминално стање народне писмености и уништавање темеља српске духовности, али се то углавном задржи на томе. Штампари из године у годину све више и више прелазе на латиницу како би испросили неку куну, марку или евро „на регионалном тржишту“, а број дневних и недељних новина, па чак и научних часописа са државним финансирањем на ћирилици, може се пребројати на прсте. Једину наду за српско писмо данас представљају нове технологије, које му омогућују да наставља да живи у виртуалном свету, када је већ презрено и прогнано у овом „стварном“. Ћирилица је један од најбољих примера у савременом српском друштву да оно што је прогресивно може да иде руку под руку са оним што је традиционално, док необразована и механичка конзервативност и инерција теже да униште и једно и друго.

Савршен пример ове закономерности дао нам је Најстарији лист на Балкану, београдска „Политика“, често виђена као бастион традиционалности, између осталог и због свог карактеристичног ћириличног фонта, који је током претходних 50 година не једном довео до модрица и полупаних стакала на колима код непромишљених српских туриста у Далмацији. Овај лист, ношен еуфоријом празника, посветио је своју насловну страну српском писму да би своје читаоце и кориснике мобилних телефона у Србији обавестило о свом сензационалном открићу – да SMS поруке писане на ћирилици „коштају три пута више“ од порука састављених на америчкој програмерској (ASCII) латиници. Ауторка текста, Јелена Попадић, прво нам открива податак да коришћење „нестандардних писама“ захтева кодирање које заузима више простора у поруци, што ћириличном (или латиничном, гајевском) тексту на располагање ставља 60, уместо „стандардних“ 160 знакова, повећавајући тиме и њену цену. На страну то што би „Политика“ знатно раније (неких 15 година раније) дошла до овог открића да је ико у Србији икада покушао да натера увознике мобилних телефона да омогуће слање ћириличних порука на апаратима који се налазе у продаји у Србији (у Русији је, рецимо, забрањена продаја информационе технологије која на корисничком интерфејсу нема фабрички назначен руски алфабет). На страну и неспретни израз „нестандардно писмо“ за ћирилицу, у земљи у којој стандардни положај тог писма гарантује највиши законодавни акт.

Међутим, контекст унутар кога Попадићева води расправу око тешког положаја писма на коме се штампа њен властити лист изакључци које из тога изводи, благо речено су скандалозни. Ова ауторка највећи део свога краткога текста посвећује правдању мобилних провајдера, како би јасно ставила на знање да „нису они криви“ што у Србији писмени морају да плаћају харач кога су неписмени ослобођени. Она даље отворено тврди да „није у питању никаква дискриминација“ (јер исто кодирање важи у Русији, Бугарској, Грчкој итд.). Наиме, провајдери су принуђени да нам коришћење својих мрежа за преписку каквој су нас учили у школи наплаћују скупље, јер су таква правила игре и она се не могу мењати, тим пре што су грађани унапред обавештени о димензијама порука које шаљу. Пошто су ствари такве какве јесу и не могу се мењати, ауторка „Политике“ даје нам пријатељски савет: „Уколико желе да смање рачун, корисницима мобилних телефона преостаје само да забораве на граматичка правила или евентуалну љубав према ћирилици и локализмима.“ Шта је, ту је, мора се у корак са временом, а савремена техника, ето, не воли граматику, ћирилицу и „локализме“.

Јесте ли ви писмени?!

У краткој цитираној реченици сумиран је целокупни однос савремене српске „образоване јавности“ (то је она јавност која чита „Политику“, а не таблоиде) према сопственој култури и баштини. Њеном анализом ми можемо дати дијагнозу практично свих проблема са којим се наша култура данас суочава. Реч је о следећа три проблема:

а) Необразованост
Када ауторка „Политике“ каже „ћирилица и локализми“, она историјско писмо српског језика изједначава са оним јефтиним сувенирима који се за скупе паре продају страним туристима у Кнез Михаиловој улици, а који би требало да представљају некакву „националну културу“. За њу је ћирилица исто што и опанци, шајкаче, шалови фудбалских клубова и слике Ратка Младића. У питању су некакви празни „елементи локалног идентитета“ који се везују за неки ограничен етнички простор, али који, осим улоге украса и евентуалног прилива иностране валуте у новчане токове Србије, немају никакву улогу у „великом свету“. Однос према „граматици, ћирилици и локализмима“ је, штавише, емотиван и може бити заснован само на „евентуалној (sic!) љубави“ према таквим стварима, никако на образовању, писмености или потреби интелектуално зрелог човека да се писмено изражава у складу са правилима сопственог језика.

Према оваквој једној паушалној опасци испада да нас школа учи „љубави“ према језику, науци или и знању, али нас никако не обавезује да се њима користимо, будући да постоје кудикамо важније ствари од културе и образованости. Ауторка каже да ће читаоци „сигурно схватити поруку“ написану тзв. „ошишаном латиницом“, као што ће је, уосталом, схватити и ако не користимо све падеже, ако не водимо рачуна о правопису, или радимо било шта од онога за шта би у нижим разредима основне школе у дневнику добили „кеца као врата“. Природно се поставља питање – ако овако треба да се односимо према стварима којима нас уче у основној школи, дакле школи која нам нуди обавезно образовање којим треба да располажу сви грађани земље, како тек треба да се поставимо према оном осталом, „необавезном“ знању? И после се чудимо „што дипломе факултета више ништа не вреде“...

б) Малодушност
Друга порука који извлачимо из инкриминисане реченице Попадићеве је да грађани „немају другог избора“ него да пристану на коришћење „ошишане латинице“. Популарним речником београдске чаршије речено – латиница нема алтернативу. Мобилни провајдери у Србији само су део светске информационе мреже – па каква правила тамо важе, морају важити и код нас. Ова филозофија скрштених руку и послушног стада које се поводи за оним што му сервирају овдашњи „представници широког света“ (у овом случају провајдери) један је од најозбиљнијих разлога због којих се друштвене вредности срозавају таквом космичком брзином, а у њеном извору лежи још једном необразованост. Јер, да се потрудила да нешто сазна, Јелена Попадић би сазнала да грађани који „воле ћирилицу и локализме“ имају на располагању и те како много алтернатива које би могли да предузму. Пре свега, ако међународне институције прописују режим кодификације телекомуникационог промета на међународном плану, институције државе Србије (оне државе, чији врховни правни акт прописује ћирилицу као службено писмо) одређују начин на који ће се те услуге тарифирати у нашој земљи. Ако бисмо то хтели, ми бисмо могли да захтевамо од државе да законом укине ову врсту дискриминације и натера провајдере да, у најмању руку, снизе цену SMS услуге како би она била доступнија за коришћење на српском језику. Наравно, оваква иницијатива била би беспредметна, будући да би пре свега провајдере требало натерати да софтвер апарата које износе на тржиште обавезно обезбеде на српском језику (он већ постоји, али они за то не хају), прилагођене за коришћење српског писма, уместо што су грађани приморани да се око овога довијају сами.

Али не морамо се заустављати на локалном плану – до пре две године неосвојива тврђава ASCII кода биле су интернет адресе, да би данас оне не само биле доступне и на другим писмима света, него је Србија чак међу првима добила свој ћирилични домен унутар кога може да их региструје. Уосталом, замислите на шта би личио данашњи свет да смо се пре двадесет година просто „помирили с тим“ да електронска пошта може да се шаље само на енглеском?! И замислите револт када би нам неко данас рекао да се, рецимо, услуга електронске поште наплаћује, ако користите „нестандардна писма“?! Ово питање би свакако давно било покренуто и за SMS да није у питању превазиђен стандард који у свету (ако не и у Србији) убрзано губи на значају, потиснут управо ел. поштом, MMS или различитим комуникационим програмима који обједињују интернет и мобилну телефонију. Наравно, све ово треба знати ако се прихватите задатка да износите примену ћирилице у новим технологијама на насловну страну „Политике“.

в) Среброљубље
Најзад, долазимо и до трећег проблема, који се на цитираном месту из „Политике“ више назире, него што се непосредно очитује, али који суверено доминира целином текста и чини га нарочито бљутавим за читање, поготово када је објављен на фону радосних божићних празника. Основно питање текста, наиме, није зашто се дискриминише национално писмо и како би грађани могли да заштите своју културу и баштину, већ како да се уштеди шаљући SMS поруке. Ето, ћирилица једва да је привирила у недоступни јој свет кратких текстуалних порука (захваљујући, не држави Србији, него страним компанијама!), а већ се ту нашла, ни мање ни више, него „Политика“ да упозори грађане да је она опасност по њихов кућни буџет! Новине које су добрим делом XX века представљале образац писмености и озбиљности са своје насловне стране сада поручују грађанима да се граматика и писменост – не исплате.

Ово је, наравно, могуће само у друштву у коме су суспендоване све моралне и културне вредности и насилно замењене сопственом умишљеном противвредношћу у новцу – па је у култури, као и на реклами за детерџент, добро оно што је „јефтино и економично“, а лоше оно што је „непрактично“ и што „оптерећује буџет“. „Боље“ је оно што, када се сведу сви рачуни, „доноси више пара“. Нашим маркетинг компанијама је „јефтиније“ да за рекламе производа увезене из иностранства користе исте рекламне плакате са истим натписима на енглеском (као што је увозницима до скора било „јефтиније“ да упутства за руковање тим производима не преводе на српски), нашим издавачима је „профитабилније“ да књиге штампају на латиници, јер „могу да их продају и у Хрватској и БиХ“ (а књиге штампане на латиници троше мање папира, па су истовремено и „економичније“), док је нашим ИТ компанијама „рационалније“ да купују америчке и централно-европске тастатуре, него да се својим купцима обезбеде тастатуру са српском ћирилицом на себи. Наравно, оно са чиме се овде прећутно тргује вреди неупоредиво више од онога што се наводно „добија“, и то се не може изразити у новцу, као што се не може израчунати „колико кошта“ превођење једног народа из дивљаштва у цивилизацију, односно његово срозавање из високе европске културе у дубоку провинцијалност и декаденцију.

Када међународне аукцијске куће кажу за „Лаокоона“, „Ђоконду“ или „Гернику“ да су „непроцењиве вредности“, никоме не пада на памет да им каже да се њихове копије производе по цени од једног цента и продају за неколико долара испред великих светских музеја. А колико вреди српска писменост? Колико вреди најстарији живи правопис на Балкану (наиме, све остале земље у региону су своје реформе правописа начиниле после Вукове)? И на шта би личило данашње српско писмо да је Вук морао да се „помири са судбином“ да бечки штампар, код кога је дошао да штампа свој Српски рјечник, „једноставно нема“ слова која су њему потребна? Или мислите да је ћирилица била технички доступнија у Бечу почетка XIX века него у Београду XXI века?

Како остати писмен у Србији

Колоплет ове три темељне националне мане, необразованости, малодушности и среброљубља, надуваних до бесмисла у савременој Србији, лежи у темељу проблема са којима се суочава наша данашња култура – и не само она. У друштву у коме реклама представља једини аксиолошки систем, нико није спреман да начини напор да сазна колико нешто вреди, а да му се то нешто не натура у лице са екрана уз натпис (латинициом) „фантастична понуда, не пропустите!“. У друштву у коме се „интелектуални углед“ брани разбацивањем неартикулисаним туђицама чије се стварно значење не познаје, нико није спреман да устане у заштиту сопственог језика и писма као јединог природног начина за изражавање својих сопствених мисли. Најзад, у друштву у коме је „прогрес“ изједначен са процентуалним померањем БДП са 1,5 на 1,8 одсто, коме може да падне на памет да су рачунари и телефони ту да би служили нама и испуњавали оно што ми од њих очекујемо, а не просто да би (стране) ИТ компаније на нама зарађивале новац?

При томе, ово није прича о страним компанијама, ово је прича о дубоком културном понору у коме се обрело српско друштво. Захваљујући страним компанијама какве су „Мајкрософт“, „Гугл“ и „Фејсбук“, ћирилица je на глобалном и „америчком“ интернету кудикамо живља него на улицама „српске престонице“, „српске Атине“ или „српског Манчестера“. Ниједна од ових компанија није слегла раменима и рекла „то није наш посао“ када им је довољан број људи поставио питање српског писма, већ су се постарали да се данас безмало подразумева да њихови најновији производи масовне потрошње буду од почетка доступни на српском језику и писму. Да иронија буде већа, то заиста и није њихов посао – већ је посао српских академика, учитеља, штампара и – новинара. Сви они су за сада мизерно подбацили са заштитом овог виталног националног интереса, доприневши да се створи атмосфера у којој се ћирилица у Србији, уместо за Мокрањца везује за Бају Малог Книнџу, уместо Гагарина за Аркана, а уместо „Фејсбука“ за картонске кутије на Зеленом венцу.

Провинцијална покондиреност и пословична површност наших новинара, тих некадашњих „књижевника на брзину“, данас углавном иде на руку вулгарном фатализму текста Јелене Попадић. Јер, једина прилика којом можете да видите ћирилицу у „Блицу“ је када држава у њему објави оглас или Марко Сомборац нацрта карикатуру фудбалских навијача (или Срба на Косову). Једина прилика да је видите на Б92, „Пинку“ или „Првој“ је реклама „Дунав осигурања“ или „Агробанке“, ако не рачунате емисије које се подсмевају „чобанима и сељацима“, или јефтино кокетирају са национализмом. Да ствар буде још гора, овај агресивни став према нечему што би требало да буде најнеупитнији елемент српског образовања довео је до острашћене и недотупавне реакције националистичких елемената (попут агресивне кампање „буди Србин, пиши ћирилицом“) која је само дувала у једра свима онима који ћирилицу представљају као заостатак примитивног и национално искључивог „локализма“. Када они, на пример, данас захтевају да се новчано кажњава коришћење латинице, они само пристају на наопаку идеју да се вредност писма изједначава са његовом финансијском исплативошћу, па законском интервенцијом желе да ћирилици „подигну вредност на тржишту“.

Нажалост, питање ћирилице и националне писмености није питање које може да се реши позивањем на „уставни и правни поредак“, баш као што слово Устава, без здружених напора народа и државе, не може само од себе вратити Косово и Метохију у окриље Србије. Када су у питању новине и часописи, равнодушност ауторке поменутог текста у „Политици“ према судбини језика и писма које не само да су јој „матерњи“, већ је и „хлебом хране“, само је сведок тога колико је образовни систем у Србији застранио и колико су наши „људи од пера“ незаинтересовани за судбину писмености народа који их чита. Описмењавање је исто што и просвећење, а без просвећености нема ни прогреса. У данашњој Србији, нажалост, традиционална српска ћирилица има кудикамо више везе са новим тенденцијама у култури, новим технологијама писане речи и напретком човечанства уопште, него што их има учмала баруштина која се сама себи ласка називом „културна сцена Србије“, а која ћирилицу тако спремно одбацује, жигоше и исмева. Срећом по Србију, њена култура одавно више не похађа њену „културну сцену“, као што њени грађани све чешће отварају почетну странцу „Гугла“, „Фејсбука“ или „Википедије“ уместо „Политике“, „Блица“ и „Данас“. (Autor teksta: Никола Танасић)
Ово је, наравно, м

[Palma]

Ćirilica nije ugrožena

Činjenica je da poslednjih decenija ćirilica ustupa deo svog prostora latinici, ali to nije deo nikakve zavere ili neprijateljskog delovanja, već posledica istorijskih događaja i civilizacijskih novina - internet i elektronika, sve je to na latinici, to je jedan prirodan proces prilagođavanja. Ćirilica nije smrtno bolesna da bi se lečila tako što će latinica biti proterana.

Ovako trenutnu situaciju i „borbu” između dva pisma vidi dr Ranko Bugarski, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, kome je nedavno nevladina organizacija Liga eksperata dodelila nagradu Vitez poziva. Bugarski u intervjuu za „Pres” kaže da mu je ta nagrada priredila veliko zadovoljstvo jer se ona ne dodeljuje samo za profesionalne rezultate već i za „značajan stvaralački opus, za saglasnost profesionalnog znanja i savesti, za moralni integritet, za časno delovanje i ponašanje”.

Naš istaknuti lingvista smatra da nam ni jezik ni pismo nisu ugroženi.

„Ako su nama identitet natpisi u Knez Mihailovoj, onda i ne treba da imamo bilo kakav identitet. On nije isključivo u jeziku i pismu. To je jedan laički pogled”, jasan je Bugarski.

„Ćirilica je prema ustavu definisana kao pismo srpskog jezika. Postoji odredba koja glasi da su u Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. Latinica se i ne pominje. Osim toga, svi udžbenici su, izuzev udžbenika na jezicima nacionalnih manjina, na ćirilici. U Srbiji nije moguće završiti školu bez vladanja ćirilicom. Dokle god je tako, ne može se govoriti o ozbiljnijoj ugroženosti ćirilice”, kaže Bugarski.

On smatra da danas nema jezika u svetu koji ne pozajmljuje od drugih jezika, pa ni srpski nije u tome izuzetak.

„Engleski jezik je glavni jezik davalac, ali u celom svetu, i to opet kao rezultat istorijskih događaja. Ukratko, bez stranih reči se ne može, ali se ne može ni bez ikakve ograde preuzimati sve što dolazi sa strane”.

Na pitanje zašto se književni jezik opire žargonu, Bugarski kaže:

„Ljudi koji prave uprošćenu opoziciju između jezika i žargona naravno da negativno vrednuju žargon, koji ispada jezik ulice. Nije žargon u nužnoj koliziji sa književnim jezikom. Žargon nije za svaku priliku, ali je uglavnom kreativan, originalan, stvara nešto novo u jeziku, obogaćuje životne tokove.”

„Jezici se ne rađaju ni iz čega, nastaju tako što se ili promeni status nečeg što je bio varijetet nekog jezika pa on dobije na prestižu, njegovi govornici formiraju neku administrativnu teritoriju ili državu i taj varijetet proglase jezikom. Teško je govoriti o rađanju jezika, pre možemo govoriti o umiranju, a prema nekim grubim procenama, nestanu dva jezika mesečno u svetu”, kaže Bugarski u razgovoru za „Pres”. (Pres)

[branko]

[branko]

Klajn: Ćirilica će postati arhaično pismo

Ćirilica neće nestati u potpunosti, ali joj preti opasnost da će postati arhaično pismo, kaže lingvista i akademik Ivan Klajn.

Klajna ne iznenađuju poslednji podaci koji pokazuju da 47 odsto stanovnika Srbije piše latinicom, napominjući da je proces "odumiranja" ćirilice počeo još 1918.
"Bila je zajednička država gde se u većini koristilo latinično pismo. Taj trend se proširio i na Srbiju, a nastavio i posle Drugog svetskog rata. Poslednja istraživanja pokazuju da učenici u srednjoj školi danas više koriste latinicu. Ona je potrebna za engleski, latinski, matematičke i hemijske formule. Još važnije, koristi se u radu na računaru i kucanju SMS poruka. Država bi morala da preduzme ozbiljnu akciju kako bi sačuvala ćirilično pismo, ali ona nije zainteresovana za to", smatra Klajn.

Prema njegovim rečima, svi javni spisi i zvanični dokumenti bi trebalo da budu na ćirilici.

"Na privatnu upotrebu pisma se ne može uticati. Ali, ako se ovakav trend nastavi, ćirilica će postati arhaično pismo", naglašava Klajn za "Danas".

Iako su oba pisma u zvaničnoj upotrebi, a školski udžbenici pisani na ćirilici, srednjoškolci se ipak opredeljuju za latinicu, što potvrđuje i profesorka srpskog jezika i književnosti Katarina Đurić Pešić.

"U školi je latinica u prednosti. Ne može se zabraniti učeniku da u svojoj svesci koristi jedno ili drugo pismo - oba su zvanična. Ćirilica je obavezna samo pri izradi pismenog zadatka iz srpskog, ili ako pojedini profesor insistira na ćirilici - a to su uglavnom 'srbisti'. Moje mišljenje je da bi ćirilica trebalo da bude više zastupljena. Đaci su obrazovaniji ako znaju i jedno i drugo pismo", kaže Đurić Pešić.

Ona dodaje da problem zastupljenosti latinice u društvu nije toliko zabrinjavajući koliko činjenica da se time niko ozbiljno ne bavi.

"Kada bude stajalo u zakonu da svaki javni tekst mora da bude napisan ćirilično (od književnih dela, preko časopisa, do natpisa na izlozima prodavnica i slično), vremenom će se i mladi vraćati ćirilici. Škola ne može da se izbori za ćirilicu ako je izvan nje latinica na svakom koraku. Udžbenici su ćirilični, osim stranih jezika. Ipak, đaci pišu kako su navikli u osnovnim školama - uglavnom latinicom", ističe naša sagovornica.

Pavle Đokić, vlasnik i direktor "Open soursa", firme koja je sprovela pomenuto istraživanje, kaže za Danas da su istraživači i sami bili iznenađeni prevelikom upotrebom latinice, posebno u Beogradu.

"Ćirilicom se još jedino više piše u regionu istočne i južne Srbije. U svim ostalim regionima preovlađuje latinica. Posebno je izražena njena 'prevlast' u Beogradu. Ovde latinicom češće piše čak 61,6 odsto stanovništva. Koliko tehnološki napredak utiče na korišćenje jednog ili drugog pisma možemo primetiti ako posmatramo korisnike interneta. Čak 28,5 odsto njih koriste više latinicu od ćirilice, dok ispitanici koji nisu na internetu daju prednost ćirilici. Jednostavno, u savremenom svetu komunikacije, bez latinice se ne može", ističe Đokić.

On kaže da su ispitanici na pitanje koje pismo više koriste, uglavnom prvo odgovarali kontrapitanjem: "Mislite li na tastaturu?", što potvrđuje da sa povećanjem informatičke pismenosti raste i upotreba latinice.

Istraživanje je sprovedeno na teritoriji cele Srbije. U telefonskoj anketi učestvovalo je 1.011 osoba, uzrasta od 12 do 75 godina. Podjednaka upotreba oba pisma beleži se u seoskim sredinama, dok je ćirilica, za nijansu, zastupljenija u južnoj i istočnoj Srbiji, piše "Danas".

Mladi više vole latinicu

Rezultati pokazuju i da mladi mnogo više koriste latinicu od ćirilice. Osobe uzrasta od 20 do 29 godina latinicu koriste čak 47 odsto više nego ćirilicu. Starije osobe su okrenute ćirilici i skoro 60 odsto njih starosti od 70 do 75 godina koristi ćirilicu kao glavno pismo.