Milan Grol - Pozorišne reforme

[branko]

MILAN GROL – POZORIŠNI REFORMATOR

Sveukupna delatnost u oblasti pozorišne umetnosti Milana Grola (1876-1952) spada među najznačajniji individualni doprinos koji je presudno uticao na razvitak srpskog pozorišta u 20. veku. Grol se višestruko utkao u razvoj i rast Narodnog pozoriš ta u Beogradu: kao dramaturg i upravnik, kao prevodilac pozorišnih dela (većinom izvođenih), kao pozoriš ni kritičar, i napokon, kao pozoriš ni reformator. Malo je pisano i još manje proučeno šta je sve taj vrsni pozorišni znalac učinio za pozoriš nu umetnost u ulozi zakonopisca i reformatora srpskog (i jugoslovenskog) pozorišta u prvoj polovini 20. veka.
* * *
U tri tematske celine razmotriće se Grolova – organizaciona, upravni čka, reformatorska i međunarodna aktivnost u pozorišnom životu Srbije i Jugoslavije.

POZORIŠNE REFORME

Po povratku sa dvogodišnjeg studijskog boravka u Parizu, Grol je 24. juna 1902. godine, odlukom ministra prosvete Ljube Kovačevića, imenovan za “poslovođu” i člana komisije za izradu Pozorišnog zakona. Pored mladog Grola, ministar je imenovao eminentne i iskusne znalce pozorišta: za predsednika je odredio dr Nikolu J. Petrovića, ranijeg upravnika i tadašnjeg upravnika Jovana Dokića, zatim Branislava Đ. Nuši ća, Milovana Đ. Glišića, Dragomira M. Jankovića, Ristu J. Odavića, Pavla Popovića i Milorada Gavrilovića. Zadatak komisije bio je da, pošto “današ nje društvene prilike i moderni zahtevi koji se stavljaju Pozorištu, neminovno zahtevaju ne samo da se učine izvesne izmene u ovom Zakonu nego da se Zakon o ustrojstvu ove prosvetne ustanove iz osnova izmeni”, izrikom je nalagao ministar Kovačević1. Od tog prvog zakonodavnog zadatka, Grol će biti uključen u sve reformske poduhvate našeg pozorišnog sistema, a od 1909. biće i njegov neposredni inicijator. Tokom dvogodišnjeg boravka u Parizu prikupljao je dokumenta o pravnom statusu francuskih pozorišta i njihovoj unutrašnjoj organizaciji, a posle 1902. njegova pažnja je posebno usmerena na proučavanje iskustava evropskih razvijenih zemalja u oblasti pozorišnog zakonodavstva.
* * *
Na preporuku Dragomira Jankovi ća, upravnika Narodnog pozorišta, početkom avgusta 1905. Grol dobija petnaestodnevno odsustvo i putuje u Francusku na proslavu desetogodi šnjice Narodnog pozorišta (Théâtre du peuple) u Bisanu (Bussang), u francuskim Vogezima, jer je tog leta proslavljalo desetogodišnjicu postojanja, a svojom specifičnošću poslužilo “kao obrazac i podstrek čitavom jednom pokretu u Francuskoj”. Janković ministru prosvete piše da su “Narodna pozorišta, pokretana i podržavana privatnom, opštinskom i državnom inicijativom, razvijena u svim zemljama u Evropi, jer čine jednu od priznatih činjenica narodne prosvete, pored značaja koji imaju sa svog posrednog uticaja na demokratizaciju i popularisanje pozorišta uopšte”. Janković stoga smatra da je valjano da se mladi dramaturg Grol upozna “sa tom granom pozorišne umetnosti” i “zbog eventualnog pokušaja da se ta ustanova prenese i kod nas”2.
O tom putovanju u Bisan Grol nije ostavio nikakav pisani trag. Možda ga je tek kasnije taj pokret demokratizacije pozorišnog života u Francuskoj inspirisao za inicijativu podizanja domova kulture u Srbiji. Pri povratku iz Francuske, Grol će se zadrž ati u Minhenu i Beču radi prou čavanja pozorišne organizacije i zakonske regulative nemačkih i austrijskih državnih pozorišta. Preuzimanjem upravničke dužnosti, Grol započinje reorganizaciju ustanove. Na predlog upravnika Narodnog pozorišta, ministar prosvete Ljuba Stojanović, 2. juna 1909. imenuje komisiju, sastavljenu od uglednih stručnjaka, kao što su Andra Nikolić, predsednik, Pavle Marinković, Pavle Popović, Dragomir Janković, Rista J. Odavić, Petar J. Krstić i Milutin Čekić, uz samog upravnika Grola, koja dobija zadatak da izradi Projekat Zakona o Narodnom pozorištu. Prva verzija Projekta je upućena Ministarstvu iste 1909. godine, a do stavljanja u skupštinsku proceduru biće učinjene izvesne dorade.
Pre nego što će podneti svoj predlog zakona o modernizaciji Narodnog pozorišta, Grol se ujesen 1910. obrać a ministru prosvete Jaši Prodanović u s molbom za desetomesečno odsustvo (od novembra 1910. do kraja avgusta 1911) radi usavršavanja u inostranstvu: “Odsustvo bih upotrebio na proučavanje književnosti, jezika i pozoriš ta. Uz studije pozorišne umetnosti, administracije i zakonodavstva pribrao bih, sredio i proučio i izradio projekat za Uredbu Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta. Odsustvo bih proveo poglavito u Parizu i Minhenu"3. Već sutradan, 30. oktobra 1910. ministar Jaša Prodanović mu potpisuje rešenje o odsustvu, a posle samo tri meseca, 30. januara 1911. Grol podnosi istom Ministru prosvete elaborat o reformi Narodnog pozorišta, uz predlog novog Zakona i Uredbe. Posle doterivanja zakonskih paragrafa, Grol piše: “Posle pauze od godinu dana, na predlog ministra prosvete g. Jaše Prodanovića, nacrt ove treće komisije usvojen je u Narodnoj skupštini, a zatim s potpisom Kraljevim obnarodovan prvog dana Duhova (27. maja 1911, prim. Z. T. J) ove godine” 4.
Grol će, četiri decenije kasnije, dati ocenu svih ranijih, pa i svog napora za odgovarajuću zakonsku regulativu Narodnog pozorišta: “Od godine 1901. do 1911, punih deset godina vodi se diskusija o reformi pozorišnog zakona, i o postavljanju na savremenu osnovu celokupne organizacije pozoriš ta u Beogradu i u zemlji. Prvi pokušaj je Nušićeve pozoriš ne uprave iz godine 1901. Pokušaj naivan koji je usvajao birokratski princip godina službe i u njemu išao čak do podele glumaca na pet činovnič kih klasa: V, IV, III, II, I koje se stiču periodski. Sistem sličan onom koji je došao za njim, ne mnogo boljem, u kome se glumci razvrstavaju po kategorijama i grupama. Još jedna originalnost tog projekta iz Nušićeve ere ujedinjene književne i glumačke boemije, bilo je učešće glumaca u upravnom savetu, koji je imao da zameni književnoumetnički odbor. Drugi pokušaj zakonske reforme je iz godine 1902, iz vremena uprave DokićOdavićeve. U duhu savremeniji, on je ostao na po puta. Godine 1909, po predlogu upravnika Milana Grola, ministar Ljuba Stojanović naimenovao je komisiju pod predsedništvom Andre Nikolića. Taj treći projekat ozakonjen je godine 1911. i istovremeno dopunjen i razvijen Uredbom.
On ukida Književnoumetnički odbor, utvrđuje autonomni karakter ustanove, daje slobodnu inicijativu, punu vlast i punu odgovornost upravniku, neograničenu skalu nagrađivanja umetnicima, bez ograde godina službe i titula. On zatim zajemčuje penzije glumcima i njihovim porodicama. Ugovornim odnosom između glumaca i uprave i sistemom honorara od predstava – povrh osnovnih plata – pozoriš te se obezbeđuje od birokratisanja, od umrvljivanja živih sila bez kojih pozorištu nema života ni sa kojom državnom subvencijom”, zaklju čuje Grol5. Da bi ubrzao donošenje novog zakona o Narodnom pozorištu, Grol se obraća ministru prosvete 30. januara 1911. elaboratom o korenitoj reformi ustanove. Između ostalog Grol predlaže sledeće mere: “1. U umnom pogledu: a) Obnavljanje i pojačanje glumačke trupe, b) preobraž aj režije, v) utvrđivanje izvesnih principa za kretanje repertoara, i u tome duhu, g) prečišćenje repertoara (književno i jezičko), d) pobolj šanje tehničkih pogodoba za izvođenje dela: dekora, mašinerije i kostima. 2. U administrativnom: Reforma današnjeg zastarelog i birokratskog Zakona, u smislu modernog pozori šnog zakonodavstva i uređenja, u materijalnom interesu pozorišta, u interesu glumačke veštine, u interesu poboljšanja materijalnog i moralnog položaja glumaca i, najzad, u interesu postavljanja izvesnih normi stabilnosti i kontinuiteta u radu Narodnog pozorišta. 3. U praktičnomaterijalnom: a) popravljanje higijenskih i opštih pogodaba u sali i na pozornici, i, u vezi sa njima b) popravljanje svih opštih uslova koliko bezbednosti toliko i ugodnosti glumaca”. U nastavku akta Grol moli ministra da odmah i bez odlaganja izdejstvuje: “1)
Donošenje novog Zakona i uredaba o Narodnom pozorištu, 2) Odobrenje vanrednog kredita za korenite opravke zgrade Narodnog pozorišta”6. Jaša Prodanović, ministar prosvete, upućujući po njihovom usvajanju Zakon i Uredbu o Narodnom pozori štu, u propratnom aktu naglašava da je prevashodni zadatak Narodnog pozoriš ta da neguje pozorišnu umetnost uopšte, kao jednu od najznačajnijih i “najpopularnijih grana umetnosti, sa najviše živog i neposrednog uticaja na razvijanje ukusa, s najviše mnogostrukog uživanja u lepom, moralnom, osećajnom, slikovnom, ritmi čnom i plastičnom”.
Prodanović istič e da je u tom cilju Narodno pozoriš te pozvano da “neguje srpsku dramu”, “predstavlja odabran repertoar iz slovenske i strane književnosti”, “neguje glumačku umetnost ozbiljnom studijom u pripremanju predstava”, “neguje čistotu srpskog jezika brižljivom redakcijom oblika i naglasaka u jeziku koji se čuje na pozornici Narodnog pozorišta”, “neguje nacionalnu kulturu i nacionalnu ideju uop šte”, “neguje sve grane nacionalne umetnosti, u vezi sa svojim glavnim zadatkom naročito umetnost muzičku i dekorativnu”7. Zakon je pratila Uredba o Narodnom pozorištu u Beogradu, doneta 15. juna 1911, u kojoj se detaljno raščlanjavaju svi vitalni umetnički, organizacioni i materijalni problemi (u 152 paragrafa).
Poruke kulturnog vizionara Jaše Prodanovića, kojima vreme nije umanjilo značaj, biće najvećim delom započ ete da se ostvaruju, ali do svog punog procvata Narodno pozorište nije moglo doći iz poznatih istorijskih razloga. Grolovim Zakonom iz 1911. “na mesto dramaturga dolazi sekretar, koji je glavni pomagač upravnika u administrativnim odnosima i referent za sve umetničke poslove”, a umetnički rad na sceni je poveren reditelju, čime je režija podignuta “na visok stepen samostalne umetnosti”, kakav je slučaj bio u većini evropskih pozoriš ta. Možda najbitnija promena je odnos glumaca prema upravi: on više nije birokratski već stimulativno takmičarski, povećava međusobnu konkurenciju umetnika i sistemom ugovora plata glumca zavisi od njegovih umetničkih sposobnosti i rezultata rada na sceni.
Na žalost, kratko vreme do 1914. nije pokazalo sve prednosti takvog sistema, koji ni danas, dobrim delom, nije izgubio od svoje aktuelnosti. Prava obnova Narodnog pozorišta usledić e tek po završetku prve svetske kataklizme u kojoj je Srbija doživela strahovita razaranja i ogromne gubitke u ljudstvu. Grol će docnije otkriti veoma zna čajan detalj, o nesumnjivo njegovoj inicijativi, da se u Kraljevini Srbiji pred Prvi svetski rat studioznije priđe trajnom rešavanju statusa putujuć ih pozorišta, o kojima se brinula i Uredba o Narodnom pozorištu 1911. godine: “Ministar prosvete u proleće 1914. proučavao je već projekat o podizanju stalnih pozornica u glavnim središnim mestima. Projekat je bio vezan za jednu širu ideju – o podizanju Narodnih domova sredstvima tri ulagača: države, okruga i op ština.
Tako bi došle pod svoj krov sve važnije kulturnonacionalne ustanove koje sad u svima mestima prose milost palanačkih mehandžija, i dobijaju prostorije za javne časove, predavanja, koncerte ili društvene sednice samo pod uslovom da se za to vreme popije srazmerna količina alkohola”8. Očito je da se Grolovo dugo, studiozno i svestrano izučavanje evropskih iskustava u oblasti pozorišnog zakonodavstva isplatilo. A njegov umetnički “apsolutizam” bio je zasnovan na najboljim tradicijama upravljanja pozorištima u Francuskoj i Nemačkoj, dvema evropskim pozori šnim velesilama s početka 20. veka. Pozorišni pogledi Grolovi zasnivali su se: 1) na strožim merilima pri izboru pozorišnih komada; 2) podsticanju i stimulisanju razvoja domać e dramske književnosti (raspisivanjem svakogodišnjih dramskih konkursa za nova dramska dela); 3) nepovlađivanju nižem ukusu publike; 4) traženju jedinstvenog stila u glumi; 5) ozbiljnijim zahvatima režije i dovođ enjem profesionalnih i školovanih reditelja (angažuje reditelje Aleksandra Andrejeva iz Moskve i Milutina Čekića, prvog domaćeg školovanog u inostranstvu i prvog profesionalnog scenografa Vladimira Baluzeka) i 6) brigom o glumačkom podmlatku (osnivanjem dveju glumačkih škola).
* * *
Posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918, usvojen je Grolov predlog da kao osnov uređenja pozorišne delatnosti bude uzet Zakon o NP iz 1911, s tim što bi bila izvršena nova kategorizacija pozoriš ta i to na sledeći način: “1. tri državna narodna (nacionalna) pozoriš ta: Beograd, Zagreb, Ljubljana; 2. pet subvencionisanih oblasnih narodnih pozorišta: Skoplje, Novi Sad, Sarajevo, Split i Osijek; 3. potreban broj povlašćenih gradskih pozori šta, koja bi vršila u isto vreme i ulogu putujućih pozorišta. Za sad kao takva projektuju se: Niš i Kragujevac u Srbiji; Bitoljsko pozorište bilo bi filijala NP u Skoplju; NP u Novom Sadu (koje bi igralo uz to u Somboru i Subotici) imalo bi filijalu za istočnu Vojvodinu u Vršcu. U Hrvatskoj za sad projektuju se gradska i putujuća pozorišta u Varaždinu, u Sloveniji u Mariboru”.
Predlog je usvojen i Ministarski savet odlukom od 1. oktobra 1919. doneo je rešenje o novom ustrojstvu pozorišne organizacije u Kraljevini. Ali uskoro je Ministarstvo prosvete odredilo komisiju za izradu projekta novog zakona o Narodnom pozoriš tu, u koju su imenovani Milan Grol, Dušan Đokić, advokat i Sava Todorović, stalni član. Istovremeno, Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete imenovalo je komisiju za izradu zakona o pozori štima u Kraljevini i dostavilo Udruž enju glumaca da stavi svoje primedbe. Četiri dana, od 21. do 24. marta 1921. delegati Udruženja (koji su predstavljali 795 redovnih i 34 po časna člana) u Umetničkom odeljenju, pod predsedništvom načelnika Branislava Nušića,
raspravljali su i usvojili Zakonski projekat u novoj redakciji9. Tim Zakonskim projektom ništa bitno novo nije bilo predviđeno što se već nije nalazilo i u Zakonu o NP iz 1911. Istina, kategorizacija pozorišta je izvršena po novom principu, i to na državna, državno povlašćena i privatna pozorišta. Tim poslednjim, privatnim, stavljani su brojni uslovi kako bi bili “čisto pozorišni” i da ne bi remetili rad državnih i povlašćenih pozorišta. Razvrstavanje glumaca ostalo je isto, na tri kategorije: privremeni, redovni i stalni. Milutin Čekić (1882 1964), iskusni pozorišni stručnjak, kao inspektor Ministarstva prosvete, sa dr Nikolom Andrićem, pom. ministra prosvete, dobio je zadatak 1925. godine da podnese izveštaj o celokupnom stanju u državnim pozori štima. Na osnovu podnetog referata i posle rasprava svih pozorišnih upravnika krajem 1925, Čekić je dobio nalog ministra prosvete da izradi predlog novog zakona o pozorištima.
Taj novi projekat takođe se bazirao na Zakonu o Narodnom pozorištu u Beogradu iz 1911. i njegovih izmena i dopuna od 8. marta 1922. i 15. jula 1925, zatim pomenutog Projekta zakona o pozorištima iz 1921, kao i izvesnih odredbi Zakona o činovnicima10. Projekat Zakona o pozorištima imao je 13 članova i zadržavao je osnovne postavke Grolovog Zakona o Narodnom pozorištu, dakle, sadržavao je tri vrste: državna (središna i oblasna), državna povlašćena (gradska i putnička) i privatna pozori šta. Ponavljao je već ustaljenu kategorizaciju glumaca na privremene, redovne i stalne. Bitna novina je što će “redovni članovi središnjih i oblasnih pozorišta, kao i članovi povlašć enih i stalnih privatnih pozoriš ta, primati penziju iz pozori šnog penzionog fonda, koji se ima osnovati, a za koji će ministar Prosvete propisati u Uredbi naročita pravila”. Ovaj 6. član Projekta predstavljao je kamen spoticanja, jer je iziskivao velike izdatke, koje je bilo teško pokriti predviđenim merama. Ni ovaj projekat nije došao do zakonske procedure. Rasprave o novim zakonskim rešenjima trajale su kroz čitavo međuratno razdoblje, sve do marta 1941. kada je dr Miho Krek, ministar Prosvete odredio komisiju za izradu Uredbe o narodnim pozorištima sa zakonskom snagom, u najkraćem roku, ali izbijanjem aprilskog rata 1941. sve je palo u zaborav.
DVE GLUMAČKE ŠKOLE U BEOGRADU (1909, 1921)
Tokom studijskog boravka u Parizu (19001902), Milan Grol u svoje bele ške o viđenim predstavama, na više mesta, unosi opaske o nedostatku glumač kih snaga za određene uloge u beogradskom glumačkom ansamblu. Povodom izvođenja jednog Molijerovog dela u Francuskoj komediji, zapisuje: “Svakako, rad u Narodnom pozoriš tu još vrlo nedovoljan, naro čito inteligentan rad. Samo, razume se, škola, dovoljan broj i pametan raspored u repertoaru”. Na to će, drugim povodom, dodati: “Neka glumac nauč i (u dobroj, razume se) školi čak do šablona, ali neka bude zaljubljen u svoju umetnost, neka bude inteligentan da razume šta može i šta treba da dâ, i neka bude imao dosta talenta i temperamenta, i iz najkopiranijeg, najbanalnijeg šablona izići će talenat, originalnost, snaga”.
Tu kao da je sadržan postulat koji će Grola voditi u svim budućim akcijama po povratku u Beograd u pogledu školovanja budućih glumaca i usavršavanja primljenih početnika. Zato će jedna od njegovih prvih mera i prvih inicijativa, po preuzimanju upravničke dužnosti u Narodnom pozorištu u Beogradu 17. jula 1909, biti osnivanje Glumačke škole i slanje glumaca na stručno usavršavanje u inostranstvo, da bi se poboljšalo stanje, a to pre svega znači podmla đivanje i usavršavanje glumačkog ansambla.
GLUMAČKA ŠKOLA (1909)
U jesen 1909, 21. novembra, otvorena je Glumačka škola pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Svečanosti su prisustvovali: Jovan Žujović, ministar prosvete, nastavnici, glumački pripravnici, članovi Narodnog pozoriš ta, predstavnici štampe i gosti. Milan Grol je dao uvodnu reč u kojoj je istakao da je tokom obeležava četrdesetogodišnjice rada uočeno zaostajanje Narodnog pozorišta poslednjih petnaestdvadeset godina i da ono, u času značajne godišnjice, nije na visini svojih slavnih početnih godina: “Na izmaku četvrte decenije života Narodnog pozorišta, a koja je bila produženje tavorenja prošlosti, svakim danom umornog života bez odmene i obnove, jubilarni datum mi smo shvatili ne kao dan koji nam daje pravo na sujetne parade, no kao dan neodložnog pokreta, kao opomenu i kao poslednji čas za objavu novog programa i napora za obnovu Narodnog pozorišta. U programu tih pokušaja i napora, prvo mesto mora zauzeti rad na bitnoj strani pozorišnog pitanja, rad na razvijanju glumačkog podmlatka.
Tome zadatku ima da služi otvaranje naročite umetničke radionice, u kojoj će se sistematski, onako kako se to danas svuda jedino i obrazuje dobar pozorišni podmladak, spremati novi radnici, i, nadajmo se, novi umetnici Narodnom pozorištu. Iako škola ne stvara umetnike od ljudi bez talenta, jer, ako je tačno da škola ne stvara genije od mediokriteta, još ta čnije je od toga da talenat danas ne postaje više umetnik bez sistematskog obrazovanja u svojoj veštini. Ne mogući s ulice uskočiti u Šekspira i Ibzena i ne mogući se ozbiljno razvijati u dnevnom nervoznom i pretrpanom pozorišnom radu, glumački podmladak može tu prvu, ozbiljnu osnovu svoga zanata dobiti samo u naro čitoj ustanovi, u kojoj je sav plan upu ćen tome jednom cilju”.
Grol je istakao da se Glumačka škola, osnivana na inicijativu samog Narodnog pozorišta i za njegove potrebe (“u našoj kući i za našu kuću”), jer “ono što mlad početnik dobije na pozornici u dvetri reči kratke, hitne, nervozne i jedva obrazložene napomene od dramaturga i reditelja, u školi će dobiti u laganom, smišljenom i sređenom izlaganju principa i uputstava, i uporedo s njima, u praktič nom vežbanju i izvođenju tekstova, monologa, uloga i čitavih komada, pod rukovodstvom dobrih glumaca, s mnogo više vremena i studije. Oko tog osnovnog programa razvija se ostala pomo ćna nastava, sa znanjima i veštinama koje su neizostavne dopune obrazovanju glumca: dobro poznavanje jezika, čistote izgovora, naglaska; poznavanje književnih oblika i epoha, poznavanje istorije drame i pozorišta uop šte, poznavanje događaja i tipova iz istorije političke i kulturne u vezi s dramom i pozorištem, poznavanje istorije glume, inscenacije, pozorišne tehnike, kostima, stilova u dekoru, nameštaju, veštine borenja, igranja, osnovnih znanja muzike, s dopunom posebnih predavanja o glumačkoj veštini, karijeri velikih glumaca, raznim inscenacijama istih dela, raznim glumač kim shvatanjima i tvorevinama istih uloga: jednom reči s čitavom sintezom znanja i umenja koja obrazuje dobrog glumca”11.
Predavanja i vežbe u Glumačkoj školi raspoređena su u četiri četvoromeseč na kursa, u toku dve godine. Predavanja iz opštih predmeta su za sve polaznike – mlađe članove i pripravnike, kojih je na početku bilo 24. Praktične vežbe odvijale su se pod rukovodstvom tri reditelja. “Nagrade za uspeh prema rezultatima ispita, a po oceni komisije, sastoji se u anga žovanju i unapređenju u Narodnom pozoriš tu i odašiljanju najboljih pitomaca na produženje studija u inostranstvo”. Nastavnici Glumačke škole su bili: Milan Predić i Dragutin Kostić (Analiza teksta i umetnički govor), dr Nikola Vulić, prof. Univerziteta (Istorija, klasična drama), dr Veselin Čajkanović, docent Univerziteta (Grčka drama i pozorište), dr Vojislav Đorđević, prof. anatomije u ZanatskoUmetničkoj školi (Gest i mimika), Milorad Gavrilović, Ilija Stanojević i Sava Todorović, reditelji (Praktična vežbanja s izradom uloga). Jedan od glumačkih pripravnika bio i Aleksandar Zlatković, a od mlađih članova školu su pohađali: Aleksandar Tucaković, Božidar Šaponjić, Vlastimir Tasić, Dragoljub Sotirović, Đorđe Belkić, Leposava Stojanović, Nikola Slankamenac, Nikola Tomičić, Petar Hristilić, Radmila Ilićeva, Sofija Haritonović, Teodora Boberić (potonja Arsenović). Dvojica polaznika biće upu ćena na studijsko usavršavanje u inostranstvo – Božidar Šaponjić 1910. odlazi u Moskvu, a Ivan Tomičić se od 1911. nalazi u Pozorišnoj školi A. S. Suvorina u Petrogradu12. Sofija Haritonović, pak, biće početkom februara 1911. upućena na šestomeseč ne glumačke studije u Berlin.
Grol u prikazu prvih ispitnih predstava Glumačke škole, održanih 28. juna 1910. nije krio svoje nezadovoljstvo slabim rezultatima. Pored načelnih primedaba o neadekvatnom radu reditelja s polaznicima i prigovora nedovoljnom angažmanu Predić a u predavanjima veštine čitanja i dikcije, dakle, sve stručnim licima iz Kuće, Grol je povoljno ocenio zalaganje spoljnih saradnika i izrazio nadu da će uočeni nedostaci biti vremenom otklonjeni, jer “s onim što Glumač ka škola može u ovaj čas imati na raspoloženju u Beogradu, ona nije ni očekivana s iluzijama da će posle nekoliko meseca biti Konzervatorium. S nepokolebljivim uverenjem o njenoj korisnosti, treba je pomagati i unapređ ivati. Napredak mora doći”, zaključuje Grol13. Pre kraja sezone 19091910, 31. marta 1910. Milan Grol, zbog načelnih nesuglasica s ministrom prosvete, podnosi ostavku, a zatim to isto čine Milan Predić, dramaturg i članovi Književno umetničkog odbora Dragomir Janković, Jovan Skerlić i Stevan Mokranjac. Na dužnost upravnika postavljen je Milorad Gavrilović, koji će ostati na toj dužnosti nepunih godinu dana, jer je 1. januara 1911. Grol ponovo vraćen na dužnost upravnika, na kojoj će ostati do 28. februara 1924. godine, s prekidom tokom Prvog svetskog rata, kada Narodno pozorište, kao i ostale kulturne ustanove u Srbiji, nije radilo.
GLUMAČKOBALETSKA ŠKOLA (1921)
Posle povratka iz inostranstva, gde se nalazio tokom rata kao jedan od rukovodilaca Srpskog presbiroa u Ženevi, a potom u istom svojstvu na Konferenciji mira u Parizu, Grol se vraća 5. avgusta 1919. u Beograd, preuzima dužnost od Milutina Čekića, njegovog zamenika (od 3. decembra 1918) i nastavlja rad na obnovi Pozoriš ta, koje je materijalno i ljudski u ratnom vihoru znatno postradalo. Gotovo da se počinjalo ispočetka. Među prioritetnim i neodložnim poslovima bilo je obnavljanje stručnog školovanja mladog glumačkog podmlatka, tako neophodnog oslabljenom i proređenom umetničkom ansamblu Narodnog pozorišta. Inicijativom načelnika Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete Branislava Nušića i upravnika Milana Grola, 1. novembra 1921. otvorena je Glumačkobaletska škola.
Ona ne pripada Narodnom pozorištu, kao Glumačke škole iz 1870. i 1909. godine, nego je zamišljena kao odsek Muzičke škole odnosno budućeg Konzervatorijuma. “Program za glumački odsek obuhvatao je sve što je potrebno da se razviju mlade glumačke sposobnosti (dikciju, glumu, književnost, istoriju pozorišta, itd.), ali nije izveden u potpunosti. U početku su predavali: Milan Grol (čitanje naglas, analiza teksta, dikcija), Milan Bogdanović (srpski jezik i književnost), dr Vinko Vitezica (istorija drame: klasična drama), gđa Klavdija Isačenko (plastične igre), Miloje Milojević (elementi muzike), Nikola Nikolić (francuski jezik), dr Jovan Maksimović (ruski), dr Vitezica (nemački). Usled materijalnih teškoća, s kojima se trebalo boriti zbog nedovoljne državne pomoć i, mnogi časovi morali su docnije biti obustavljeni, tako da je pri kraju prvog tečaja celokupan rad sveden samo na časove dikcije i glume. Nastavnik za te časove bio je Mihailo Isajlović, reditelj i direktor studija Glumač ke škole, kome je u poslednje vreme bio pridodat kao profesor za srpski jezik Momčilo Milošević...
Učenici glumačkog odseka izašli su pred publiku na dan svoje ispitne predstave 28. juna, kada su izvodili Molijerovog Tvrdicu, pored nekoliko scena iz Šekspirovog repertoara... Administrator je škole V. Živojinović, reditelj Narodnog pozorišta”14. Kao prva poratna generacija, Dramski odsek s uspehom su završili Darinka Gnjatić (potonja Milošević), Leposava Dugalić, Mateja (Mata) Miloš ević, Mirko Kujačić, Milan Ajvaz, Borislav Mihailović i Dušan Milosavljević. Poslednja dvojica nisu ostavili gotovo nikakav trag u pozoriš noj umetnosti, za razliku od prethodnih petoro, koji predstavljaju znamenita glumačka imena u srpskom pozorištu. Kao i pre Prvog svetskog rata, a zatim tokom rata, Grol je pomagao usavrš avanje glumaca u inostranstvu. Na desetinu glumaca je bilo upućeno na dopunsko školovanje u Beč, Minhen, Moskvu i Pariz. U Minhenu kod Joce Savića, po časnog reditelja Narodnog pozori šta, kraće ili duže, bili su Dobrica Milutinović, Vitomir Cile Bogić, Nikola B. Jovanović, Relja Popović. U Minhenu se 1912. usavršavala u dramskomuzičkoj školi Olga Stefanović.
Dragoljubu Sotiroviću i Žanki Stokić odobreno dvomesečno školovanje u inostranstvu juna 1912. godine, a naredne 1913. godine i Stanislavu Biničkom, kapelniku. U Beču je, u više navrata, boravio Ilija Stanojević (1909. i kasnije), a u istom gradu 1911/12. na muzičkim studijama Draga Spasić. U Rusiji su se školovali već pomenuti glumci Šaponjić i Tomičić, a u Berlinu Sofija Haritonović. Milutin Čekić će 1911. biti na stručnom usavršavanju u Nemačkoj, a glumac Dragutin Žabarac iste godine na Pozoriš noj akademiji u Hamburgu. Tokom Prvog svetskog rata u Francuskoj, većinom u Parizu, borave Draga Milojević, Ana Paranos, Vladeta Dragutinović, Slavko Grdanički, Srboljub Milojević, Dušan Burza. No šen ratnim vihorom, Mihailo Kova čević će, kao prvi srpski glumac, završ iti Pariski Konzervatoar 1922, a Tihomir Hadžić se usavršava u Marseljskom Konzervatorijumu 1919/20. godine.
* * *
Posle Svetskog rata nastaviće se praksa slanja članova Narodnog pozoriš ta na stručno usavršavanje u inostranstvo. Već krajem 1919. Aleksandru Zlatkoviću i Zori Todorović je odobreno šestomesečno usavršavanje u Parizu. Olga Stefanović nastavlja 1920. usavršavanje u inostranstvu, kao i Draga Spasić. Godine 1920. “Miroslav Krstić upućuje se u Beč, Prag i Drezden radi studija dekora”, beleži Letopis u Godišnjaku za 1918 1922. Vitomir Bogić, reditelj i Jovan Bijelić, slikar dobijaju maja 1920. tromesečno odsustvo radi studija u inostranstvu. Početkom oktobra 1920. iz Opere odlazi na usavršavanje Dragutin Petrović.
Njegov kolega Jovan Srbulj, takođe odlazi na školovanje i vraća se sa konzervatorijuma iz Praga oktobra 1922. Početkom naredne 1921. Božidar Mitrović odlazi na sedam meseci usavrš avanja u Rim, a krajem sezone, u julu, odlaze na dopunsko školovanje pitomci Živojin Tomić, Aleksandar Trifunović, Dragutin Petrović, Bo židar Mitrović (nastavlja u Beču usavršavanje solopevanja 1922). Milorad Jovanović, posle pohađanja Konzervatorijuma u Parizu, oktobra 1921. postaje redovan član Opere, da bi već januara 1922. bio upućen u Pariz na završetak studija. Zorka Gordan septembra 1922. stiže u angaž man sa školovanja na konzervatorijumu u Beču. Velimir Živojinović dobija krajem februara 1923. šestomeseč no odsustvo radi studija režije u Nemačkoj, a javlja se na dužnost krajem aprila 1924. godine.
Nada Stajić, članica Opere, dobija 1923. šestomeseč no odsustvo radu usavršavanja u Nemačkoj. Kao što se lako uočava, Uprava Narodnog pozorišta na čelu s Grolom, nije preferirala samo jednu određ enu pozorišnu pedagošku i estetsku orijentaciju već je slala članove na različite strane, više, ili čak pretežno, po sklonostima samih umetnika više nego po svom nahođenju. Koliko je takva praksa imala koristi i određene prednosti, pretpostaviti je i da je imala svoje slabosti, jer nije doprinosila homogenizaciji umetni čkih ansambala. No, prednosti školovanja u inostranstvu su bile više nego očigledne. Stručnim usavršavanjem na strani umetnici Narodnog pozorišta stasavali su za najkomplikovanije zadatke i doprinosili bržem rastu i sazrevanju ratom (ali i penzionisanjem) proređenog ansambla Drame i omogu ćavali, uz priliv školovanih ruskih umetnika – emigranata, formiranju Opere i Baleta. Upornim nastojanjem sistematskog stručnog usavršavanja članova Narodnog pozorišta u zemlji i inostranstvu, Grol je svoje namere, do svog odlaska iz Narodnog pozorišta sa du žnosti upravnika februara 1924, u najvećoj meri realizovao i ostavio sva tri umetnička ansambla brojno i kadrovski stasala za sve komplikovanije i veće estetske i tehničke zahteve modernog evropskog pozorišta.
MEĐUNARODNA SARADNjA NARODNOG POZORIŠTA (1909/1924)
Tragom započete međunarodne pozoriš ne saradnje Branislava Nuši ća, u toku kratke uprave Narodnim pozoriš tem (jul 1900 – januar 1902), Grol će, uz njegovu svesrdnu pomoć, pozoriš ne veze među južnoslovenskim (ili, kako se već tada govorilo, jugoslovenskim) teatarskim kućama dalje razvijati i jačati. Branislav Nušić se posebno zalagao za zbližavanje beogradskog pozoriš ta s drugim južnoslovenskim i slovenskim pozorištima i u tom cilju putovao je u Hrvatsku, Poljsku, Če šku i Rusiju. Kao rezultat tih uspostavljenih veza doći će do učestalih gostovanja istaknutih stranih glumaca: kneza Aleksandra Ivanoviča Sumbatova Južina, člana Imperatorskih pozorišta u Moskvi, počasnog reditelja Narodnog pozorišta, Marije Horžic Laudove i Hane Kvapilove, prvakinja Češkog narodnog pozori šta iz Praga, Irme Polak i Ljerke Šram, Miše i Mile Dimitrijević, prvaka Hrvatskog zemaljskog kazali šta iz Zagreba, Pere Dobrinovića, član Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, i niza operskih solista i instrumentalista iz raznih zemalja. Grol nastavlja tom prokrčenom stazom, razvija i obogaćuje saradnju novim oblicima, produbljuje zbližavanje češćim međusobnim posetama, razmenom pojedinaca i ansambala izmeđ u teatara istog jezičkog idioma (Zagreb, Osijek, Novi Sad, Cetinje, Beograd).
Pre preuzimanja upravničke funkcije 1909, Grol kao stalni recenzent Srpskog književnog glasnika, u ogledu “Beogradsko i Zagrebačko pozori šte”, godinu dana ranije razmatra razloge koji upućuju oba pozorišta na plodniju međusobnu saradnju i iznosi svoj pogled na to vitalno pitanje: “Nezavisno od svih kurseva politike i čak ma od kakvih političkonacionalnih ideja, koje mi ovog puta takođe isključujemo: na osnovi svojih osobenih, čisto umetničkih i profesionalnih interesa, dva pozorišta imala bi razloga i potrebe da održavaju što tešnje međusobne veze. Poznata je stvar da ni jedna ustanova, u ovako maloj sredini kao što je i ova u Beogradu i ona u Zagrebu, nema uslova za neko više i jače razvijanje...
Ta skučenost sredine skoro isto toliko pritiskuje i smeta napretku male pozornice koliko njene materijalne nedaće. Jer, čak s potpuno obezbe đenim materijalnim uslovima, u malom pozorištu, u kome publika desetinama godina bez promene i odmora neprekidno sluša i gleda iste glumce, i glumci igraju uvek pred skoro nepromenjenim amfiteatrom uvek istih fizionomija i lampi, ne može biti dovoljno podstreka većim ambicijama i trajnijem poletu". Iako je učestala međusobna razmena dramskih tekstova i prevoda između Zagreba i Beograda, Grol potencira razloge u interesu glumačkih ansambala i publike oba grada: “U nezavidnom stanju u kome su danas – čini nam se – oba pozorišta u pogledu svojih glumačkih trupa i svoga glumačkog podmlatka, uzajamnost beogradskog i zagrebačkog pozorišta nije samo korisna no skoro i preko potrebna.
Za otimanje iz apatije koja danas izgleda vlada obema kućama, za razbijanje svih klišea koji godinama ukoče svaku novu i smeliju umetničku individualnost, za življi i slobodniji podstrek mladim talentima, za buđenje što šireg i življeg interesovanja publike za pozorište uopšte, a naročito za dramu na maternjem jeziku pred invazijom operete i orfeuma, za popularisanje domaće drame u kojoj su glumci i u Zagrebu i u Beogradu dali svojih originalnih umetničkih tvorevina, onih koje srpska i hrvatska publika može čuti i videti samo od svojih glumaca: ukratko, za širenje horizonta srpskoj i hrvatskoj umetnosti, za podstrek glumačkoj umetnosti i za razvijanje interesovanja u publici – od velike je koristi što češće javljanje glumaca s jedne pozornice na drugoj” 15, zaključuje Grol. Iste, 1908. pozdravlja razmenu gostovanja – Nine Vavre u Beogradu i Dobrice Milutinović a u Zagrebu. A uskoro će, u sprezi s novim intendantom Zagrebačkog kazališ ta Branimirom Tresčecom Branjskim (18701932), otpočeti prizivanu, neophodnu praksu međusobne saradnje.
* * *
Uz Nušićevu pomoć, Grol, najpre, organizuje prvo inostrano gostovanje Narodnog pozorišta i vodi glumački ansambl na trodnevni boravak (2527. oktobar 1909) u Skoplje, tada pod turskom upravom, sa šest predstava, a pri povratku zadržavaju se jedan dan u Leskovcu. Po povratku sa te kratke inostrane turneje, održava se 5. novembra 1909. “četrdesetogodišnjica doma Narodnog pozorišta”. Ta prilika je iskorišć ena da se pozovu u goste direktori pozorišta s kojima se želelo uspostaviti čvršću saradnju. “Proslavi četrdesetogodišnjice prisustvovali su izaslanici jugoslovenskih pozorišta: g.g. Vladimir pl. Tresčec Branjski, intendant Kraljevskog Hrvatskog Zemaljskog Kazali šta u Zagrebu, Božin Angelov, direktor Narodnog Teatra u Sofiji, Antonije Hadžić, načelnik Društva za Srpsko Narodno Pozorište u Novom Sadu, Pera Dobrinović, upravitelj Srp. Nar. Pozorišta; zatim članovi Narodnog Pozorišta iz vremena otvaranja današnjeg doma, koji su u isti mah bili i sudelovači u prvoj predstavi na dan 30. oktobra 1869. godine: g.g. Dimitrije Ružić, počasni upravitelj Srp. Nar. Pozorišta u Novom Sadu i Đorđe Peleš. G. Adam Mandrović, intendant Hrv. Zem. Kazališta u penziji, g. Dimitrije Dukić, direktor u penziji i gđa Mara Đorđevićka, takođe članovi iz godine 1869, onemogućeni li čnim slabostima da prisustvuju proslavi, pozdravili su je pismima i telegramima” 16.
Beogradski listovi beleže da su direktori četiri pozorišta (Zagreb, Sofija, Novi Sad i Beograd) “održali zajedničku sednicu na kojoj su utvrdili izvesne tačke međusobnog sporazuma... Reč je o jednoj jugoslovenskoj pozorišnoj konvenciji od koje će biti osetnih koristi za sva jugoslovenska pozorišta. U sporazumu su i pozoriš ta u Ljubljani i Oseku, čiji su predstavnici bili sprečeni ovog puta da prisustvuju proslavi i konferenciji direktora”17. Isti list javlja da su na oproštajnoj večeri u Grand hotelu govorili Milan Grol, Tresčec Branjski, Branislav Đ. Nušić i Božan Angelov, a među prisutnima se nalazio i ministar prosvete Jovan Žujović. List Slovenski jug ističe da je osnovna misao skupa “što uže zbližavanje i naizmenič no pomaganje sviju južnoslovenskih pozornica” tako da bi dosadaš nja sporadična gostovanja se “preobrazila u turneje čitavih trupa i trajnije pozajmice pojedinih snaga, pa i sistematskom jednoobraznom rukovanju pozornicom i repertoarom, tako da bi se zajedničkom moralnom i materijalnom snagom uspeh svakog pojedinog pozorišta potencirao”. List, takođe, javlja da je “upravnik beogradskog pozorišta ovih dana otputovao da uzme inicijativu u ovoj stvari i spremi polje za prva gostovanja. Nije teško predvideti korist ovakvog preduzeća za pozorišnu ustanovu, a ne manje za ideju južnoslovenskog jedinstva uopšte”18
Milan Grol upućuje 23. novembra 1909. molbu ministru prosvete da mu odobri desetodnevno odsustvo, jer “prema rešenju Književnoumetni čkog odbora Narodnog pozorišta, od 19. ovog meseca, radi utvrđivanja sporazumnog rada jugoslovenskih pozori šta i radi angažovanja potrebnih glumaca i radnika za pozornicu (slikara i dekoratera), potrebno je da kao upravitelj Narodnog pozorišta odem u Zagreb, Ljubljanu, eventualno i u Prag”. Kao što se vidi, Grol je efikasno delovao jer se “gvožđe kuje dok je vruće”. Njegove namere imale su, očigledno, podršku članova Odbora (Dragomir Janković, Jovan Skerlić, Branislav Đ. Nušić, Stevan Mokranjac), ministra prosvete i kulturne javnosti. Do izvesnog zastoja u realizaciji tek započete zamisli doći će zbog Grolovog povlačenja s funkcije upravnika (od aprila 1910. do januara 1911). Istine radi valja reći da je Milorad Gavrilović, za svoje kraće uprave, nastavio Grolovim stopama i u leto 1910, zajedno s Ilijom Stanojevićem, putovao u Zagreb, Beč, Minhen i Prag “radi sporazuma i dogovora za izvesna potrebna duža i periodična gostovanja pojedinih, naročito ženskih članova Češkog narodnog, Hrvatskog Zemaljskog pozorišta u nastupajućoj sezoni i eventualno gostovanja celokupnog ansambla Hrvatskog Zem. pozorišta”, ali ujedno i za “veće preko potrebne nabavke kostima i dekora”, kao i za “studije potrebnog modernizovanja pozornice u tehničkom pogledu”19. Ponovnim izborom za upravnika, Grol će nastaviti realizaciju i tih i svojih započetih zamisli, u čemu će osobito imati punu podršku i razumevanje kolege Tresčeca iz Zagreba, s kojim će ostati i kasnije u prisnom prijateljstvu. Srodnost pogleda u pozoriš nim pitanjima, ali i slični, ako ne i istovetni, politički pogledi na odnose dva naroda, upućivali su ih da iznalaze moguće oblike saradnje prihvatljive za obe države, s tom razlikom što se na Tresčeceve inicijative, koje su vodile zbližavanju sa Beogradom, gledalo iz Pešte i Zagreba s podozrenjem.
Za neke inicijative, kao npr. za već ugovoreno drugo gostovanje Opere u Beogradu aprila 1912, usledila je zabrana Hrvatske vlade. Ideja zbližavanja kultura južnoslovenskih naroda bila je bliska krugu oko Srpskog književnog glasnika, kome je i Grol pripadao, a posebno od kada je Jovan Skerlić 1907. preuzeo funkciju glavnog urednika. Valja se podsetiti da su slikari bili i prve laste u tom pravcu. Povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, 1904. organizovana je u Beogradu, na inicijativu Branislava Nušića, grupe kulturnih pregalaca i slikara na čelu sa Nadež dom Petrović, Prva jugoslovenska slikarska izložba, a 1908. održava se treća Južnoslovenska umetnička izložba u Zagrebu. U ta nastojanja srpskohrvatske kulturne saradnje spada i izdavanje SrpskoHrvatskog odnosno HrvatskoSrpskog almanaha za 1910. i 1911. godinu, koji je štampan akt br. 2625 od 3. jula 1910. kao zajedničko izdanje grupe književnika iz Zagreba i Beograda. U prikazu Almanaha za 1911. godinu Branko Lazarević će naglasiti da “separatizam nikakve vrste nije bio koristan, ali je uvek vrlo mnogo štetio”, te da su naše književnosti “dve grane jednog istog stabla”, a da te dve književnosti “međusobnim uticajem i dodirom, bogate svoj osnovni fond, šire vidokrug, imajući kao svoju knji ževnu domenu nešto šire i raznorodnije, dublje osećaju, i šire, i jače”20. Danas bi kritičar takvih pogleda bio, sa zapadnih strana, optužen za unitarizam, velikosrpski hegemonizam i tome podobne atribute iz politikantskog rečničkog arsenala. No, Lazarevićevi pogledi su izrečeni pre devedeset godina i, čini se, u osnovi nose vanvremensku zdravorazumsku logiku i trajnu istinitost.
* * *
Međusobna razmena pojedinačnih glumačkih gostovanja između Zagreba i Beograda bila je osobito uspešna u godinama 1910. i 1911, a njima se pridruž io i Novi Sad. Tako na sceni Narodnog pozori šta u Beogradu gostuje Milica Mihič ić januara 1910. u tri predstave (Zaza, Carstvo mraka, Razvedimo se) sa zapaženim uspehom. Iz Novog Sada gostuje Milka Marković u dvema predstavama (Golgota, Madam San Žen), a tu su i ugledni gosti iz Praga Ana Suhankova i Eduard Vojan. U narednoj sezoni 1910/11. iz Zagreba gostuju Ivo Raić, u tri (Aveti, Mladost, Moral gđe Dulske) i Josif Štefanac u četiri predstave (Gospo đa s kamelijama, Gđa Iks, Smrt majke Jugovića, Vihor), takođe sa zapaženim uspehom. Najveći kulturni događaj krajem sezone bilo je petnaestodnevno gostovanje Zagrebačke opere (u maju i junu 1911) sa deset dela. Beogradska publika je slušala sledeća operska dela: Madam Baterflaj (3), Aida (3), Minjon (3), Kamen, Prodana nevesta, Evgenije Onjegin, U dolini, Povratak, Suzanina tajna i Baron Trenk. Koliki se značaj pridavao tom gostovanju vidi se iz činjenice da je u Beograd stigla kompletna uprava Kazališta: intendant Vladimir Tresčec Branjski, Srećko Albini, direktor Opere, Milan Zune, dirigent i Ivan pl. Raić, reditelj. S druge strane, Zagreb se, kao gostoljubiv domaćin, iskazivao nizu beogradskih gostiju u razdoblju pred Prvi svetski rat (1911/1914). Tokom 1911. na zagrebačkoj sceni gostuju Ljuba Stanojević (Otelo), Vitomir Bogić (Hamlet, Revizor, Smrt majke Jugović a), Sava Todorović (Svet), a iz Osijeka Žanka Stokić (u dva navrata). Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostuje 1913. u Zagrebu s tri predstave (Ljubav Potapenka, O tuđem hlebu Turgenjeva i Šantićeva Hasanaginica).
Hroničari beleže svečanu predstavu Ogrizovićeve Hasanaginice 27. aprila 1911, “u čast gostiju iz Bosne i Hercegovine i Srbije”, a već 2. maja 1911. izvodi se premijera Nušićeve komedije Svet, u kojoj će uskoro gostovati Sava Todorović. Na početku naredne sezone, 1. septembra 1912. u Zagrebu se daje još jedno Nušićevo delo – Protekcija. Koliko je Nušić bio popularan u Zagrebu svedoči podatak da je već 19. februara 1913. izveden Narodni poslanik, a 1. februara 1914. Put oko sveta, dakle svake sezone po jedno delo našeg najpopularnijeg komediografa viđeno je Zagrebu. U proleće, aprila 1912. Grol je boravio tri dana u Zagrebu radi pregovora o ponovnom gostovanju Opere u Beogradu i ujedno obavio dogovore i o izradi elaborata o oblicima zajedni čke saradnje. A na trodnevnom gostovanju Narodnog pozorišta u Sofiji iste godine (od 7. do 9. maja 1912), Grol je sigurno obavio konsultacije i sa upravnikom Bugarskog narodnog teatra. Pozorišni godišnjak beleži da “18. avgusta 1912.
Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu šalje predstavku Zagrebačkom i Sofijskom pozori štu s predlozima za sporazuman rad u većem stilu”21. Grol u preambuli memoranduma iznosi razloge saradnje: “Pozorišta u malim narodima u varošima manjim od 100.000 stanovnika, bez mogućnosti za neprekidnu umetničku obnovu razmenom s drugim pozornicama, s malom publikom, skromnim glumačkim snagama, skromnim materijalnim sredstvima, diletantskom kritikom i uop šte, još nerazvijenom pravom pozoriš nom atmosferom – nemaju uslova za razvijanje u većem stilu.
U današnjem veku velikog saobraćaja, stranog uticaja internacionalizma, naša pozorišta su stalno u tom nesrećnom položaju da su iznad publike koju još nisu uspeli podići i privući sebi, u isti mah ispod publike koja je imala prilike da vidi bolje. U tom teškom položaju, i u doba kad uz te osobene teškoće dolazi još konkurencija ve štačkih spektakala (bioskopa, itd.), mala južnoslovenska pozorišta du žna su preduzeti sve što mogu za intenzivniji i racionalniji rad, za podizanje umetničkog nivoa, za popravljanje materijalnih uslova za rad”. Moguće oblike međusobne saradnje Grol predlaže u deset tačaka: 1. uzajamna pozajmica tehničkih sredstava: kostima, dekora, rekvizita; 2. utvrđivanje plana rada i repertoara za jednu sezonu; 3. zajednička porudžbina prevoda, zajednički konkursi za originalnu dramu (srpsku i hrvatsku); 4. zajednič ka zaštita autorskih prava nacionalnih pisaca i korišćenje uspe šnijih dela; 5. zajednička pozorišna politika, slično pozorišno zakonodavstvo, statuti, pravilnici; 6. če šće i sistematsko međusobno gostovanje umetnika; 7. organizovanje krajem sezone smotre “uzor predstava”, uz prateću značajnu izložbu; 8. jednoobrazna politika prema stranim gostima; 9. osnivanje “umetničkog konzervatorijuma za obrazovanje naših pevač kih i glumačkih snaga”, uz letnje specijalističke kurseve za mlade glumce i pevače; 10. osnivanje zajednič kog pozorišnog lista. Autor elaborata je ujedno predlagao objedinjavanje svih stalnih profesionalnih pozorišta na slovenskom jugu: Ljubljane, Osijeka, Novog Sada i Cetinja, pored Zagreba, Sofije i Beograda.
Agilni i neumorni Grol, prilikom boravka u Pragu, na premijeri Vojnovićeve drame Smrt majke Jugović a, tri meseca kasnije, krajem novembra 1912, širi saradnju i predla že osnivanje Saveza slovenskih pozoriš ta. Istorijski događaji koji će uslediti onemogući će realizaciju te ideje, koju će Grol obnoviti posle Prvog svetskog rata i organizovati Prvi kongres slovenskih pozorišta u Beogradu 17. januara 1923. godine. Prvi balkanski rat (oktobar 1912 – maj 1913), a potom i Drugi (junjul 1913) omeli su dalje dogovore, posebno između Sofije i Beograda, a potom i izbijanje Prvog svetskog rata u leto 1914. prekida sve pozorišne aktivnosti i onemogućava bilo koji oblik saradnje. * * * Ništa manju brigu nije ispoljavao Grol ni prema gostovanjima pozori šnih ansambala iz većih evropskih centara. Za njegove uprave čitav niz uglednih glumačkih trupa i zvučnih imena, a posebno francuskih, prešao je preko beogradske pozornice. O tome sam Grol piše: “Živu propagandu u korist francuskog repertoara na beogradskoj sceni razvijaju turneje francuskih trupa, vrlo česte i uvek dobro primljene u Beogradu. Od Koklena Starijeg, pa sve do glumaca iz ovih poslednjih godina (tj. Prvog svetskog rata, prim. Z.T.J.), svi francuski umetnici doprineli su trijumfu francuskog repertoara na srpskoj sceni. Treba posebno podvući turneje L’Oeuvre koje uživaju najveću reputaciju i najveći uspeh. Zahvaljujući ve što izabranom repertoaru i zahvaljujuć i takođe dobroj administrativnoj organizaciji ustanove, g. Linje Po i gđa Suzana Depre održali su uspeh francuskih trupa u Srbiji. Treba re ći da su, pored turneja italijanskih i ruskih umetnika, bile jedine, na stranom jeziku, koje je prihvatila beogradska publika”22.
Pođimo redom: u sezoni 1909/1910. gostuju dve francuske trupe: decembra 1909. Madlena Dole, član pariskog pozorišta Odeon sa svojom trupom izvodi tri predstave: Model (La femme nue), Fransina i Vihor, a u februaru 1910. dolazi Blanša Tuten sa trupom pariskog pozorišta L’Oeuvre, takođe s tri predstave: Dosadan svet, Ljubav bdi i Frufru. Naredne sezone dolaze takođe dve strane trupe: krajem decembra 1911. Rene Parni, sa ansamblom pozorišta Sara Bernar iz Pariza, izvodi četiri predstave: Gospođa s kamelijama, Luda devojka, Druga opasnost i Gospođa Iks. U maju 1911. grčka trupa Atine Lorando daje dve predstave Galateja i Traži slugu. U sezoni 19111912. u Beogradu gostuju čak tri francuska ansambla i Talijanska Opera. Najpre, oktobra gostuje Suzana Depre sa svojim pozorištem “L’Oeuvre” (Delo) i daje šest predstava: Rampa, Čergarski život, Crvenko, Fedra, Heda Gabler i Žrtva. Posle tri meseca, decembra 1911. bračni par Silven, članovi Francuske komedije, sa svojom trupom daju četiri predstave: Čika Lebonar, Elektra, Grengoar i Apostol, a po četkom juna 1912, Žilijeta Klarel sa svojom trupom nastupa u komadima: Buktinje, Samson i Dora. Krajem sezone, poslednjih dana juna 1912. Talijanska Opera pod upravom Đ. pl. Kastelana daje opere Rigoleto, Seviljski berberin, Toska, Travijata (dvaput) i Čergarski život. U sezoni 1912/1913. nije bilo gostovanja ni jedne strane trupe iz razumljivih razloga: Srbija je bila u ratnom stanju.
* * *
Pozorišni život u posleratnom Beogradu karakterisala je živost. Publika se uželela umetničkih senzacija, posebno pozorišnih događanja. Januara 1920. ansambl Narodnog pozoriš ta, iz neudobne sale hotela “Kasina” ulazi u renoviranu salu Maneža i ostaje u njemu, čime postaje druga, dramska scena. Posle obnove zgrade kod Kneževog spomenika početkom 1922. godine nastaje period intenzivnog rada i plodnog pozorišnog doga đanja. U polusezoni (od februara do jula 1920) na sceni obnovljenog Maneža bilo je dvadeset gostujućih pojedinaca i ansambala, najčešće ruskih umetnika u emigraciji, koji su kružili Jugoslavijom i Evropom (Grečeninova Vereščagin, Aleksandar Vereščagin, Ada Poljakova, Šelkov, Nadežda VirenRejmonova, ruske umetničke grupe “Grotesk”, Dejkarhanove i Dramska trupa A. I. Sibirjakova i M. J. Muratova).
Gostuju članovi opera iz Zagreba, Osijeka, Ljubljane, ansambl SNPa iz Novog Sada (juna 1920. daje “Hedu Gabler” s Marijom Verom u naslovnoj ulozi). Tu je i serija od desetak koncerata stranih umetnika – operskih solista i instrumentalista (harfa, klavir, čelo) i mešovitih horova. U sezoni 1920/21. još uvek se radi u Manežu i s još većim intenzitetom. Posebno su bila učestala gostovanja pojedinaca (iz Zagreba, Varšave, Novog Sada, Rusa emigranata, bivših članova uglednih pozorišnih i operskih kuća u Moskvi, Petrogradu, Kijevu, Odesi), ali i dramskih (SNP iz Novog Sada) i baletskih (trupa Margarite Froman) ansambala. Najveći pozorišni događaj te sezone čini četvoromesečno gostovanje članova Moskovskog hudožestvenog teatra (od 8. decembra 1920. do 31. marta 1921) sa devet dramskih dela: Višnjev sad, Kola mudrosti, dvoje ludosti, Ujka Vanja, Braća Karamazovi (dva dela), Na dnu, Tri sestre, Pred carskim dverima, Potop, Koncert. Slavni ruski umetnici: Kačalov, Germanova, Križanovska, Grečova, Masalitinov, Pavlov, Bakšejev, Bersenjev, Tarhanov, Šarov i dr) ostavili su neizbrisive tragove i bitno uticali na drugačije poimanje glumačke umetnosti u nas. Velimir Živojinović, reditelj Narodnog pozorišta, piše: “Dve su Milan Grol – pozorišni reformator 83 stvari koje karakterišu ovu umetnost: savršenstvo detalja u savršenstvu celine, i sklad tako odmeren me đu delovima da se celina uvek pojavljuje kao živi organizam.
Jedan problem, tako težak, rešen je do te mere da ono što je najteže izgleda tako lako. A to znači savršenstvo... Oni su otišli, a mi ostajemo pod utiskom da smo doživeli nešto neobično, ne što što se ne zaboravlja. I još dugo ćemo, vrlo dugo, možda do poslednjih svojih dana, biti prinuđeni u mnogoj prilici da se setimo mnogih pojedinosti... kao drago iskustvo”23. Sezona 1922/23. bila je jubilarna, kojom je, u renoviranoj zgradi, obele žena pedesetogodišnjica Narodnog pozorišta, te su gostovanja bila svedena na minimum. U Drami tek četiri pojedinačna gostovanja članova Narodnog kazališta iz Zagreba (Mihailo Marković, Vera Hržić, Zlata Markovac i Anka Vrbanić). Međutim, gostovanja u Operi bila su brojna, čak osamnaest solista sa strane se predstavilo beogradskim ljubiteljima operske umetnosti (Zinovjev, A. Poljakova, Čaletova, Veselovski, Rajčev, Armini, dr Nasta, Valentinov, Dušan Mitrović, Primo žić, Valborg Sverdstrem, Cvijeta Cindro, Tveri Kaučić, Pospišil, dr Rigo, Lidija Duke, Krauzova Krešić, Arnold Đurđevski), uz nekoliko gostovanja u Baletu (Valerija Kratina, Margarita i Maksimilijan Froman, Šarlota Vilke, Maga Magazinović, K. Klemenčić). U poslednjoj Grolovoj pozorišnoj 1923/24. sezoni, u Drami dolazi do više raznovrsnih pojedinačnih gostovanja (Mara Popović, Mihailo Kovačević, Josip Papić, Zora Vukšan Barlović, Dušan Radenković, Mila Dimitrijević, Josip Maričić), a vrhunac je ponovno gostovanje članova Moskovskog hudožestvenog teatra (februar april 1924) sa bogatim repertoarom: Ujka Vanja i Višnjev sad Čehova, Selo Stepančikovo po romanu F. Dostojevskog, Ekaterina Ivanovna L. Andrejeva, Kralj Mračne odaje R. Tagore, Bitka života po romanu Č. Dikensa, Gospođa s mora H. Ibzena. Ovo gostovanje ruskih umetnika, kao i prethodno, ostavilo je blagotvoran i vidan uticaj na formiranje svesti o drugačijem poimanju gluma čke umetnosti u nas i bržem oslobađ anju od prevaziđenih i neumetni čkih šablona i obrazaca u igri. Letopis dvadesetih godina pozori šnog Beograda očito svedoči da je jugoslovenska prestonica bila sastavni deo velike evropske pozorišne porodice.A u samom Narodnom pozorištu dešavala su se bitna umetnička previranja, podstaknuta idejama Milana Grola s ciljem što bržeg umetničkog rasta sva tri umetnička kolektiva, različita po strukturi i nastanku, ali objedinjena istom idejom njihovog tvorca o što široj i upečatljivijoj umetničkoj afirmaciji.
* * *
Možda je kruna Grolovih nastojanja za tešnju saradnju Zagreba i Beograda bilo međusobno gostovanje dramskih ansambla u sezoni pred njegov konačan odlazak iz teatra. Gostovanje je bilo dugo pripremano i dobro osmišljeno: izvođena su samo dela domać ih pisaca tako da je to bila istovremeno “zajednička manifestacija naše glume i naše dramske književnosti”. Zagrepčani se su beogradskoj publici predstavili predstavama: Dubravka I. Gundulića, Požar strasti J. Kosora, Vučjak M. Krleže i Ponoć J. Kulundžića, sve u režiji dr Branka Gavele. Beograđani su u Zagrebu izveli takođ e četiri predstave: Đido J. Veselinović a i D. Brzaka, Narodni poslanik B. Nušića, obe u režiji D. Ginić a, Uroševa ženidba M. Bojića, u režiji M. Isajlovića i Neverovatni cilindar Nj. V. Kralja Kristiana Ž. Vukadinovića, u režiji J. Rakitina. Zagrebački i beogradski glumci, pre polaska na gostovanje, izmenjali su pozdrave. Zagrepčani su poručili: “Odlučno ostavljamo za sobom sva kolebanja naših nesretnih dana, sve trzavice nesređenih prilika, i duša na ša je čista kad govori preko rampe Riječ Ljubavi.
Prvi pružamo pobljedele dlanove i tražimo vječno bratstvo u umjetnosti i potpuno pretočenje naših osjećanja. Neka nas povežu u vječnost i neka blagoslove vez naš na sva vremena”. I Beograđani su uzvratili u sli čnom duhu: “Dolazimo sa srcima punim radosti i punim poštovanja prema va šoj neumrloj kulturnoj ekstazi, koja za Jugoslovenstvo znači i značiće kamen temeljac. Prenoseći se danas u tu ekstazu, i mi i vi zajedno, iskreno i duboko osećamo koliko smo skupa tek moćni i neoborivi u našim idealima... Mi vam vraćamo posetu da bismo spojili na večita vremena naše duše i naša osećanja, osećanja jednog velikog pokoljenja koje je još uvek pozvano da bdi nad oltarom kulture i ljubavi”24.
Intenzivniji kontakti između dve pozorišne sredine, posle Grolovog odlaska iz pozorišta 1924, potrajaće još nekoliko godina, da bi se od 1929. počeli vidno da hlade, a formiranjem Banovine Hrvatske atmosfera za rad srpskih glumaca u Zagrebu postaje nesnosna zbog šovinističkih ispada prema njima. Strahinja Petrović i Ljubiša Jovanović, dugogodišnji istaknuti članovi Zagrebačkog kazali šta, iz takvih razloga prelaze u Beograd. Tokom Drugog svetskog rata desio se veliki raskol između dva slovenska plemena. Grol ga je doživeo i proživeo u Londonu kao član Jugoslovenske izbegličke vlade, o čemu je ostavio autentično i verodostojno svedočanstvo u “Londonskom dnevniku” (Beograd, 1990). U svoj poslednjoj knjizi za života štampanoj (Iz pozorišta predratne Srbije, Beograd, 1952), Grol će ispisati istorijski pregled naša tri prva profesionalna pozorišta – Novog Sada, Beograda i Zagreba, kao “izvora naše glume”, i istaći, plodonosno prožimanje srpske i hrvatske pozorišne kulture. Biće to odavanje du žnog poštovanja svim onim kulturnim poslenicima koji su u duhu saradnje balkanskih naroda delovali u prošlosti, u koje i sâm Grol svakako spada.
U sveukupnoj brizi za stalno jačanje Narodnog pozorišta u Beogradu u umetničkom, kadrovskom, materijalnom, tehničkom i organizacionom pogledu, Grol je svojim radom trajno obeležio prve četiri decenije dvadesetog veka. Svojom poslednjom knjigom, autor se vraća svojoj mladosti – pretkumanovskoj Srbiji: “Grol je često isticao, pored bitne umetničke, i dru štvenu i nacionalnu funkciju pozoriš ta, dokazujući svoje teze značajnim istorijskim trenucima. Pretkumanovsko pozorište, na primer, narastalo je umetnički naporedo sa op štom renesansom srpskog naroda: bilo je to u stvari potvrđivanje jednog sposobnog naroda u istoriji i životu stvaralačkim poletom i kulturnim vrednostima”25. Dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta dao je ne mali udeo u stvaranju pozorišne umetnosti ne samo pretkumanovske Srbije nego i Kraljevine Jugoslavije, a osobito idejom i praksom saradnje svih slovenskih pozoriš ta. Životni i spisateljski krug Milana Grola se završio početnom odrednicom – teatrom.

1. Dr Gavrilo Kovijanić: Građa Arhiva Srbije o Narodnom pozorištu u Beogradu 18351914, Beograd, 1971, str. 645/646.
2. Dr G. Kovijanić, isto, str. 677.
3. Dr G. Kovijanić: isto, str. 750.
4. M. Grol: Zakon i Uredba o Narodnom pozorištu, SKG, 1911, knj. 27, br. 1, str. 57.
5. Milan Grol: Iz pozorišta predratne Srbije, Beograd, SKZ, 1952, str. 47 48.
6. Dr G. Kovijanić, isto, str. 753.
7. Dr G. Kovijanić, isto, str. 764.
8. M. Grol: Pozorište u Jugoslaviji, Prosvetni glasnik, 1920, br. 3, str. 138.
9. Zakon je publikovan u časopisu Gluma, 1921, br. 12.
10. Čekićev projekat objavljen je u njegovoj knjizi Pozorišno pitanje, Novi Sad, 1926.
11. Milan Grol: Glumačka škola. Pristupno predavanje i program, SKG, 1909, knj. 23, br. 12, str. 946/948
12. Na žalost, mladi Tomičić je 28. juna 1912. izvršio samoubistvo u Borisoglebskom, gde se nalazio na gostovanju.
13. M. Grol: Glumačka škola. Ispitne predstave, SKG, 1910, knj. 25, br. 2, str. 147.
14. Glumačkobaletska škola, Pozorišnji godišnjak 19181922, Beograd, 1922, str. 41.
15. M. Grol: Beogradsko i Zagrebačko pozorište, SKG, 1908, knj. 20, br. 10, sr. 777/778.
16. Pozorišni godišnjak, Godine 1909/1910 i 1910/1911, Beograd, 1911, str. 24.
17. Anonim: Jugoslovenska pozorišna zajednica, Dnevni list, br. 306, 7. novembar 1909.
18. Anonim: Uzajamnost južnoslovenskih pozorišta, Slovenski jug, br. 4, 15. decembar 1909.
19. Arhiv Narodnog pozorišta u Beogradu,
20. Branko Lazarević: Impresije iz književnosti, 2, Beograd, Gece Kon, 1924, str. 157.
21. Pozorišni godišnjak 1912/1913, Beograd, 1913, str. 35.
22. M. Grol: Francusko pozorište u Srbiji, Teatron, 1997, br. 101, str. 5253. 1911.
23. V. Živojinović: Moskovski hudožestveni teatr. Povodom prvog gostovanja u Beogradu, 1921, Iz književnosti i pozorišta, knj. 1, Beograd, 1928, str. 108, 117.
24. Pozorišni godišnjak 19231924, Beograd, 1924, str. 40.
25. Borivoje S. Stojković: Istorija srpskog pozorišta, Beograd, 1979, str. 472.