Kud' plovi ovaj brod
Re: Kud' plovi ovaj brod
Bilo je ljudi da su tvrdili '90-ih da ima benzina na pumpama, jer su čitali u "Politici".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
A i onih koji su 2004. tvrdili da je Gugl najbolji web-pretraživač. Čitali su u „Politikinom Zabavniku”.
Acriter et Fideliter!
Re: Kud' plovi ovaj brod
Dakle, ipak priznaješ da sve ono što je napisano negde, ne mora nužno biti i istinito.
P.S. *ebali smo ježa. Sutra ne samo da će sneg padati, već i sekire...
Don't cry because it is over, smile because it happened.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Oh, ta pomenuta konstatacija zapravo nikada nije ni bila sporna. Poenta je u referentnosti određenih izvora, koji još uvek važe za apsolutno referentne:
Acriter et Fideliter!
Re: Kud' plovi ovaj brod
A onda su mu rekli da natoči benzin na kiosku "Politike".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Što je i učinio. Prvoklasni ligroin za njegov „Zipo” upravo se i mogao dobiti jedino na tom kiosku.
Acriter et Fideliter!
Re: Kud' plovi ovaj brod
U pravu si. Kembridž je ipak Kembridž.Poenta je u referentnosti određenih izvora...
Taj tvoj profesor, čim predaje tamo, sigurno je apsolutno referentan.
Baš kao i onaj njegov kolega Peter Smith, profesor filozofije, sa istog tog Kembridža.
Don't cry because it is over, smile because it happened.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Neuporedivo referentniji od njega. Ili od njegovog kolege dvostrukog ubice, profesora filozofije Igora Danilevskog sa prestižnog Kazanjskog državnog univerziteta - visokonaučne institucije zavidnog renomea u oblasti teoloških nauka.
Acriter et Fideliter!
Re: Kud' plovi ovaj brod
Čuk-čuk-ukalabaza...
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Angažovao plaćene ubice da uklone oca i sestru
Maloletni učenik jedne škole u Kini uhapšen je jer je angažovao plaćene ubice da uklone njegovog oca i sestru koji su ga terali da više uči, javili su danas državni mediji ukazujući na problem sve većeg obrazovnog stresa kod dece.
Tinejdžer je uhapšen u centralnoj provinciji Henan nakon smrti oca Gao Tianfenga, koji je bio zvaničnik suda, i svoje 20-godišnje sestre, navela je agencija Sinhua citirajući izveštaj lokalne policije.
"Na osnovu policijskog ispitivanja dečaka, došlo se do saznanja da je on unajmio dva čoveka, koje je upoznao preko interneta, da ubiju njegovog oca i stariju sestru, jer su ga previše pritiskali da više uči", navela je agencija.
Kamere za nadglednje su takođe zabeležile dva čoveka koji su se popeli preko zida i ušli u kuću u mestu Džoukou, u vreme ubistva u nedelju, navedeno je u izveštaju.
Kako je objavljeno, dvojica od troje osumnjičeih, uključujući Gaovog sina, su uhapšeni i pod istragom su u zatvoru.
Maloletni učenik jedne škole u Kini uhapšen je jer je angažovao plaćene ubice da uklone njegovog oca i sestru koji su ga terali da više uči, javili su danas državni mediji ukazujući na problem sve većeg obrazovnog stresa kod dece.
Tinejdžer je uhapšen u centralnoj provinciji Henan nakon smrti oca Gao Tianfenga, koji je bio zvaničnik suda, i svoje 20-godišnje sestre, navela je agencija Sinhua citirajući izveštaj lokalne policije.
"Na osnovu policijskog ispitivanja dečaka, došlo se do saznanja da je on unajmio dva čoveka, koje je upoznao preko interneta, da ubiju njegovog oca i stariju sestru, jer su ga previše pritiskali da više uči", navela je agencija.
Kamere za nadglednje su takođe zabeležile dva čoveka koji su se popeli preko zida i ušli u kuću u mestu Džoukou, u vreme ubistva u nedelju, navedeno je u izveštaju.
Kako je objavljeno, dvojica od troje osumnjičeih, uključujući Gaovog sina, su uhapšeni i pod istragom su u zatvoru.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
РУСКА ПРОГНОЗА ЗА ЕВРОПУ 2035: Србија без дела Војводине, с Хрватском дели Босну, рађа се Велика Албанија!
МОСКВА-Србија остаје без својих покрајина, Босна и Херцеговина неће постојати, а од Косова и дела Македоније биће формирана Велика Албанија, процена је експертске групе Руса која је направили мапу Европе за 2035. годину!
Истраживање је рађено на основу докумената ЦИА, руске службе ГРУ и још неколико извора. Озбиљне промене очекују и Шпанију, Француску и Велику Британију.
На челу експертске групе, која је помогла руским стучњацима у формирању ове мапе, су пољски политиколог Збигњев Бжежински и амерички политиколог Самјуел Хантигтон, а према њиховим проценама, Балкан очекују озбиљне промене. Наиме, територију Босне и Херцеговине ће поделити Србија и Хрватска, а настаће и Велика Албанија, коју ће чинити Албанија, Косово и део Македоније. Такође, на мапи је приметно да ће део Војводине бити одвојен од Србије.
Серија великих територијалних промена почеће у Британији, где ће Шкотска прогласити незавиност, што ће представљати иницијалну капислу за уједињење Ирске. Каталонци и Баски ће прогласити независност од Шпаније, што ће имати последице и у суседној Француској, где ће, како наводе руски експерти и почети “распад мултикултурализма”. У југу Француске ће настати исламска држава, а област Лорен ће се прикључити Немачкој.
Распашће се и Белгија, а Фламанци ће се прикључити Холандији, док ће се Италија распасти на богати север и сиромашни југ, а Сардинија и Сицилија ће прогласити независност. Тужна судбина, сматрају руски аналитичари, очекује и Пољску, која ће морати да се одрекне делова територије после серије нових споразума између Русије и Немачке.
Белорусија ће нестати и постаће део Русије, као и делови балтичких држава и Украјине. Велике промене се очекују и на Кавказу, јер се сматра да Русија неће моћи да задржи Чеченију и Дагестан.
МОСКВА-Србија остаје без својих покрајина, Босна и Херцеговина неће постојати, а од Косова и дела Македоније биће формирана Велика Албанија, процена је експертске групе Руса која је направили мапу Европе за 2035. годину!
Истраживање је рађено на основу докумената ЦИА, руске службе ГРУ и још неколико извора. Озбиљне промене очекују и Шпанију, Француску и Велику Британију.
На челу експертске групе, која је помогла руским стучњацима у формирању ове мапе, су пољски политиколог Збигњев Бжежински и амерички политиколог Самјуел Хантигтон, а према њиховим проценама, Балкан очекују озбиљне промене. Наиме, територију Босне и Херцеговине ће поделити Србија и Хрватска, а настаће и Велика Албанија, коју ће чинити Албанија, Косово и део Македоније. Такође, на мапи је приметно да ће део Војводине бити одвојен од Србије.
Серија великих територијалних промена почеће у Британији, где ће Шкотска прогласити незавиност, што ће представљати иницијалну капислу за уједињење Ирске. Каталонци и Баски ће прогласити независност од Шпаније, што ће имати последице и у суседној Француској, где ће, како наводе руски експерти и почети “распад мултикултурализма”. У југу Француске ће настати исламска држава, а област Лорен ће се прикључити Немачкој.
Распашће се и Белгија, а Фламанци ће се прикључити Холандији, док ће се Италија распасти на богати север и сиромашни југ, а Сардинија и Сицилија ће прогласити независност. Тужна судбина, сматрају руски аналитичари, очекује и Пољску, која ће морати да се одрекне делова територије после серије нових споразума између Русије и Немачке.
Белорусија ће нестати и постаће део Русије, као и делови балтичких држава и Украјине. Велике промене се очекују и на Кавказу, јер се сматра да Русија неће моћи да задржи Чеченију и Дагестан.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
U toku referendum o nezavisnosti Venecije
U nedelju (16.3) je u italijanskoj pokrajini Veneciji počeo referendum o nezavisnosti i stvaranju Republike Venecije koja bi bila van sastava Italije, EU, evrozone i NATO. Referendum traje do subote (22.3)
Veneto je jedna od najvećih i najbogatijih italijanskih provincija. Ima nešto više od pet miliona stanovnika. Pre Napoleonovog ulaska u Veneciju 1797, taj grad-država je već 1.100 godina bio nezavisan. To je jedan od istorijskih razloga pokreta za nezavisnost iza koga stoje desničarska stranka Lega nord (Liga sever) i Lige veneto. No, najvažniji motivi inicijatora referenduma su ekonomske prirode. Stanovnici Venecije plaćaju godišnje porez od 70 milijardi evra; samo 50 milijardi se investira u razvoj njihovog regiona, dok 20 milijardi ubire Rim. Mnogi lokalni političari i veliki broj građana Venecije to smatra nepravednim. Oni smatraju da u jeku ekonomske krize Rim ekonomski ruinira njihovu provinciju i direktno koči njen prosperitet.
Rezultati anketa – povoljni za organizatore
Organizatore referenduma su inspirisali primeri Škotske, koja u septembru namerava da održi referendum o otcepljenju od Velike Britanije, kao i Katalonije, gde polovina građana želi da napusti Španiju. Glavno referendumsko pitanje glasi: „Da li želite da venecijanska regija postane nezavisna i suverena republika?“ Osim toga, od glasača se traži da odgovore i na pitanja da li bi - u slučaju sticanja nezavisnosti – želeli da Veneto bude članica EU, NATO i evrozone. Izgledi da većina od 3,8 miliona građana sa pravom glasa potvrdno odgovori na pitanje o nezavisnosti su prilično veliki. U anketi koju je dnevnik Korijere dela sera sproveo u septembru 2012. godine, čak 80 odsto Venecijanaca je saopštilo da je za odvajanje od Italije. Prema aktivistima pokreta za nezavisnost, u ovom trenutku je najmanje 68 odsto građana za tu opciju.
Politička poruka koja se ne sme ignorisati
Ukoliko ishod referenduma bude pozitivan, pristalice Republike Veneto bi – kako su najavile – trebalo da odmah jednostrano proglase nezavisnost a Venecija će prestati da plaća porez Rimu. Independisti žele da tada počnu pregovore sa Rimom od daljem razvoju situacije i tvrde da žele da održe dobre odnose sa italijanskom državom. Neki ekonomski stručnjaci čak smatraju da bi to imalo i pozitivne efekte: ukoliko bi došlo do secesije, Venecija bi oslobodila Italiju dela međunarodnog duga od 300 milijardi evra. Prema podacima organizatora referenduma, već u nedelju je glasalo 430.000 ljudi, što je oko 12 odsto svih birača Venecije. Glasačka mesta su otvorena tokom pet dana.
Vrlo nepovoljno za EU
Zvanični Rim ne priznaje ovaj referendum, a italijanski (kao i evropski) mediji ga najvećim delom potpuno ignorišu. Međutim, i među protivnicima referenduma ima onih koji upozoravaju da je njegovo održavanje važna politička poruka sa kojom će vlada u Rimu, pre ili kasnije, morati da se suoči. Isto važi i za Brisel, koji takođe nerado gleda na održavanje ovog referenduma upravo u vreme predizborne kampanje EU. Organizacija 28 država je i najveći deo političkih razgovora sa Rusijom oko Krima u toj osetljivoj fazi prepustila – inače marginalizovanom - Savetu Evrope. Svaka podrška secesionističkim težnjama bilo kog evropskog regiona je u direktnoj suprotnosti sa programom stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država.
U nedelju (16.3) je u italijanskoj pokrajini Veneciji počeo referendum o nezavisnosti i stvaranju Republike Venecije koja bi bila van sastava Italije, EU, evrozone i NATO. Referendum traje do subote (22.3)
Veneto je jedna od najvećih i najbogatijih italijanskih provincija. Ima nešto više od pet miliona stanovnika. Pre Napoleonovog ulaska u Veneciju 1797, taj grad-država je već 1.100 godina bio nezavisan. To je jedan od istorijskih razloga pokreta za nezavisnost iza koga stoje desničarska stranka Lega nord (Liga sever) i Lige veneto. No, najvažniji motivi inicijatora referenduma su ekonomske prirode. Stanovnici Venecije plaćaju godišnje porez od 70 milijardi evra; samo 50 milijardi se investira u razvoj njihovog regiona, dok 20 milijardi ubire Rim. Mnogi lokalni političari i veliki broj građana Venecije to smatra nepravednim. Oni smatraju da u jeku ekonomske krize Rim ekonomski ruinira njihovu provinciju i direktno koči njen prosperitet.
Rezultati anketa – povoljni za organizatore
Organizatore referenduma su inspirisali primeri Škotske, koja u septembru namerava da održi referendum o otcepljenju od Velike Britanije, kao i Katalonije, gde polovina građana želi da napusti Španiju. Glavno referendumsko pitanje glasi: „Da li želite da venecijanska regija postane nezavisna i suverena republika?“ Osim toga, od glasača se traži da odgovore i na pitanja da li bi - u slučaju sticanja nezavisnosti – želeli da Veneto bude članica EU, NATO i evrozone. Izgledi da većina od 3,8 miliona građana sa pravom glasa potvrdno odgovori na pitanje o nezavisnosti su prilično veliki. U anketi koju je dnevnik Korijere dela sera sproveo u septembru 2012. godine, čak 80 odsto Venecijanaca je saopštilo da je za odvajanje od Italije. Prema aktivistima pokreta za nezavisnost, u ovom trenutku je najmanje 68 odsto građana za tu opciju.
Politička poruka koja se ne sme ignorisati
Ukoliko ishod referenduma bude pozitivan, pristalice Republike Veneto bi – kako su najavile – trebalo da odmah jednostrano proglase nezavisnost a Venecija će prestati da plaća porez Rimu. Independisti žele da tada počnu pregovore sa Rimom od daljem razvoju situacije i tvrde da žele da održe dobre odnose sa italijanskom državom. Neki ekonomski stručnjaci čak smatraju da bi to imalo i pozitivne efekte: ukoliko bi došlo do secesije, Venecija bi oslobodila Italiju dela međunarodnog duga od 300 milijardi evra. Prema podacima organizatora referenduma, već u nedelju je glasalo 430.000 ljudi, što je oko 12 odsto svih birača Venecije. Glasačka mesta su otvorena tokom pet dana.
Vrlo nepovoljno za EU
Zvanični Rim ne priznaje ovaj referendum, a italijanski (kao i evropski) mediji ga najvećim delom potpuno ignorišu. Međutim, i među protivnicima referenduma ima onih koji upozoravaju da je njegovo održavanje važna politička poruka sa kojom će vlada u Rimu, pre ili kasnije, morati da se suoči. Isto važi i za Brisel, koji takođe nerado gleda na održavanje ovog referenduma upravo u vreme predizborne kampanje EU. Organizacija 28 država je i najveći deo političkih razgovora sa Rusijom oko Krima u toj osetljivoj fazi prepustila – inače marginalizovanom - Savetu Evrope. Svaka podrška secesionističkim težnjama bilo kog evropskog regiona je u direktnoj suprotnosti sa programom stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
Donbas i Lugansk: Nacionalizacija i povratak u socijalizam?
Političke vođe Donbasa i Luganska - dve oblasti u kojima su protivnici privremene ukrajinske vlade 11. maja organizovali referendum o otcepljenju, planiraju da nacionalizuju imovinu najvećih lokalnih bogataša i da uvedu ekonomski i socijalni model sličan onom u bivsem Sovjetskom savezu, piše moskovska "Svobodnaja presa".
List navodi da bi, na kraju, dve samoproglašene nove republike mogle, iako to paradoksalno zvuči, na taj način da ostvare jedan od osnovnih zahteva koji su uporno ponavljani na tromesečnim demonstracijama i Kjevu završenim 22. februara revolucionarnim prezimanjem vlasti od strane radikalne ukrajinske nacionalističke desnice.
Prema predlogu Ustava samoproglašene Donjecke republike, usvojenom juče, jedna od glavnih mera koje bi nove vlasti trebalo da sprovedu je nacionalizacija velikih preduzeća koja su, nakon što je Ukrajina u decembru 1991. izašla iz sastava bivšeg ŠSR-a i postala medjunarodno priznata država, za bagatelnu cenu preuzeli novopečeni biznismeni.
Vođe pobunjenika u Donjecku i Lugansku ističu da će nove vlasti, pored nacionalizacije velikih kompanija, borbe za ravnopravnost ruskog jezika i očuvanje uspomene na borbu protiv nacizma tokom Drugog svetskog rata, insistirati i na socijalnom modelu društva koje je postojalo i u sovjetskoj eri.
Tako se u predlogu Ustava predvidja, izmedju ostalog, da novu državnu tvorevinu, koja bi mogla da se sastoji od ujedinjenih oblasti Donbasa i Luganska, predstavlja Vrhovni sovjet koji bi imao pravo i da bira nominalnog rukovodioca samoproglašene republike.
Ukrajinski politikolog Andrej Mančuk smatra da bi, ukoliko vlasti u novoproglašenim republikama zaista sprovedu navedeni program nacionalizacije, takva politika mogla da dobije "ogromnu podršku na celom jugoistoku zemlje", koji pored dve navedene obuhvata još šest drugih industrijski razvijenih oblasti sa centrima u Harkovu, Dnjepropetrovsku, Hersonu, Zaporožju, Nikolajevu i Odesi.
Mančuk tvrdi da će, medjutim, ako se priča o nacionalizaciji završi samo na verbalnim obećanjima i "golim deklaracijama", a sve pretvori u problem jezika i očuvanje uspomena na istorijski važne dogadjaje, novoproglašene republike teško moći da opstanu.
Koliko ima istine u tom upozorenju Mančuka dovoljno govori i priznanje aktulenog narodnog gubernatora Donjecke narodne republike Pavela Gubareva da je poznati ukrajinski oligarh Rinat Ahmetov, koji je svoju poslovnu imperiju vrednu oko 16 milijardi dolara stekao najvećim delom baš u Donbasu, do sada bio jedan od najvećih finansijera pobunjenika u toj oblasti.
Gubarev tvrdi da je Ahmetov, predosećajući novu političku klimu u Donbasu, finansirao pobunjenike još u periodu pre nego što je 16. marta održan referendum na Krimu, iako je u isto vreme uvek javno podržavao i novu političku garnituru u Kijevu.
Agencija UNIAN je, medjutim, prenela da se Ahmetov na "okruglom stolu" koji je sredinom ove sedmice organizovala privremena vlast u Kijevu, otvoreno suprotstavio daljem sprovdjenju "antiterorističke akcije na jugoistoku zemlje", već je zahtevao da se konflikt umesto oružanom silom reši pregovorima.
Direktor Ukrajinskog centra za sistemske analize i prognoze Rostislav Išćenko kaže da, uprkos dvosmislenoj poziciji Ahmetova, većina ukrajinskih oligarha nastoji da bude, pre svega, bliska sa privremenim ukrajinskim vlastima u Kijevu.
Išćenko ukazuje da je za sada prerano definitivno govoriti o ekonomskom ustrojstvu novih republika u Ukrajini jer, kako ističe, "još nisu poznate ni njihove granice, a takodje je nepoznato u kakvom će obliku uopšte u buduće postojati ukrajinska država".
"Oligarsi su zainteresovani za očuvanje dosadašnjeg modela društva", tvrdi Išćenko, uz napomenu da je posle revolucionarne promene vlasti u Kijevu, među novim liderima zemlje uspostavljena saglasnost da se stvara neke vraste "oligarhijske republike", u okviru koje mnoge važne funkcije u izvršnoj vlasti zauzimaju najbogatiji biznismeni, ili njima bliski ljudi.
Političke vođe Donbasa i Luganska - dve oblasti u kojima su protivnici privremene ukrajinske vlade 11. maja organizovali referendum o otcepljenju, planiraju da nacionalizuju imovinu najvećih lokalnih bogataša i da uvedu ekonomski i socijalni model sličan onom u bivsem Sovjetskom savezu, piše moskovska "Svobodnaja presa".
List navodi da bi, na kraju, dve samoproglašene nove republike mogle, iako to paradoksalno zvuči, na taj način da ostvare jedan od osnovnih zahteva koji su uporno ponavljani na tromesečnim demonstracijama i Kjevu završenim 22. februara revolucionarnim prezimanjem vlasti od strane radikalne ukrajinske nacionalističke desnice.
Prema predlogu Ustava samoproglašene Donjecke republike, usvojenom juče, jedna od glavnih mera koje bi nove vlasti trebalo da sprovedu je nacionalizacija velikih preduzeća koja su, nakon što je Ukrajina u decembru 1991. izašla iz sastava bivšeg ŠSR-a i postala medjunarodno priznata država, za bagatelnu cenu preuzeli novopečeni biznismeni.
Vođe pobunjenika u Donjecku i Lugansku ističu da će nove vlasti, pored nacionalizacije velikih kompanija, borbe za ravnopravnost ruskog jezika i očuvanje uspomene na borbu protiv nacizma tokom Drugog svetskog rata, insistirati i na socijalnom modelu društva koje je postojalo i u sovjetskoj eri.
Tako se u predlogu Ustava predvidja, izmedju ostalog, da novu državnu tvorevinu, koja bi mogla da se sastoji od ujedinjenih oblasti Donbasa i Luganska, predstavlja Vrhovni sovjet koji bi imao pravo i da bira nominalnog rukovodioca samoproglašene republike.
Ukrajinski politikolog Andrej Mančuk smatra da bi, ukoliko vlasti u novoproglašenim republikama zaista sprovedu navedeni program nacionalizacije, takva politika mogla da dobije "ogromnu podršku na celom jugoistoku zemlje", koji pored dve navedene obuhvata još šest drugih industrijski razvijenih oblasti sa centrima u Harkovu, Dnjepropetrovsku, Hersonu, Zaporožju, Nikolajevu i Odesi.
Mančuk tvrdi da će, medjutim, ako se priča o nacionalizaciji završi samo na verbalnim obećanjima i "golim deklaracijama", a sve pretvori u problem jezika i očuvanje uspomena na istorijski važne dogadjaje, novoproglašene republike teško moći da opstanu.
Koliko ima istine u tom upozorenju Mančuka dovoljno govori i priznanje aktulenog narodnog gubernatora Donjecke narodne republike Pavela Gubareva da je poznati ukrajinski oligarh Rinat Ahmetov, koji je svoju poslovnu imperiju vrednu oko 16 milijardi dolara stekao najvećim delom baš u Donbasu, do sada bio jedan od najvećih finansijera pobunjenika u toj oblasti.
Gubarev tvrdi da je Ahmetov, predosećajući novu političku klimu u Donbasu, finansirao pobunjenike još u periodu pre nego što je 16. marta održan referendum na Krimu, iako je u isto vreme uvek javno podržavao i novu političku garnituru u Kijevu.
Agencija UNIAN je, medjutim, prenela da se Ahmetov na "okruglom stolu" koji je sredinom ove sedmice organizovala privremena vlast u Kijevu, otvoreno suprotstavio daljem sprovdjenju "antiterorističke akcije na jugoistoku zemlje", već je zahtevao da se konflikt umesto oružanom silom reši pregovorima.
Direktor Ukrajinskog centra za sistemske analize i prognoze Rostislav Išćenko kaže da, uprkos dvosmislenoj poziciji Ahmetova, većina ukrajinskih oligarha nastoji da bude, pre svega, bliska sa privremenim ukrajinskim vlastima u Kijevu.
Išćenko ukazuje da je za sada prerano definitivno govoriti o ekonomskom ustrojstvu novih republika u Ukrajini jer, kako ističe, "još nisu poznate ni njihove granice, a takodje je nepoznato u kakvom će obliku uopšte u buduće postojati ukrajinska država".
"Oligarsi su zainteresovani za očuvanje dosadašnjeg modela društva", tvrdi Išćenko, uz napomenu da je posle revolucionarne promene vlasti u Kijevu, među novim liderima zemlje uspostavljena saglasnost da se stvara neke vraste "oligarhijske republike", u okviru koje mnoge važne funkcije u izvršnoj vlasti zauzimaju najbogatiji biznismeni, ili njima bliski ljudi.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
Katalonija želi putem Kosova
Španski Savet ministara danas će doneti odluku o podnošenju žalbe Ustavnom sudu koji bi po hitnom postupku trebalo da zabrani održavanje referenduma u Kataloniji.
Vlasti u Barseloni odlučne su u nameri da održe referendum uprkos odlukama Ustavnog suda koji bi sutra trebalo da održi vanrednu sednicu.
Ipak, vlasti u Barseloni čvrste su u nameri da održe referendum zakazan za 9. novembar, pa je moguće i da jednostrano proglase nezavisnost Katalonije, kao što je to uradilo Kosovo 2008.
- Referenduma u Kataloniji neće biti - izjavila je potpredsednica španske vlade Soraja Saez de Santamarija i dodala da je vlada „preduzela neophodne korake za ulaganje žalbe Ustavnom sudu”.
Stalna komisija parlamenta sastala se juče, a Savet ministara trebalo bi da se oglasi danas iako je ishod unapred poznat - momentalna formalna žalba i vanredna sednica Ustavnog suda koja će najverovanije već sutra biti održana.
- Od 12. decembra 2012, kada je Artur Mas najavio nameru o sazivanju referenduma, vlada upozorava da je taj akt nelegalan. Nema ničeg važnijeg od volje svih Španaca i samo svi građani mogu da odluče kakvu Španiju hoće. Ta volja naroda nije ni Masova ni naša... Bez zakona nema ni demokratije - rekla je potpredsednica vlade.
U međuvremenu, Artur Mas, predsednik katalonske vlade, kritikovao je „one koji su pre odluke Ustavnog suda već rekli da se ne može glasati”. Međutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje da li će se Mas nakon odluke Ustavnog suda odlučiti na građansku neposlušnost ili će odustati od referenduma.
Jedan od mogućih scenarija jeste i taj da se, po uzoru na Kosovo, referendum uprkos zabranama održi i Katalonija jednostrano proglasi nezavisnost od Španije.
Ukoliko dođe do nečeg takvog, nameće se pitanje kako bi reagovale mnoge evropske i zapadne zemlje, odnosno da li bi priznale tako otcepljenu Kataloniju kao što su 2008. priznale Kosovo.
Većina političkih analitičara tvrdi da zemlje koje su priznale Kosovo to ne bi uradile u slučaju Katalonije, što je ocenjeno kao politika dvostrukih aršina.
EU protiv jednostranosti
Jednostranom proglašenju nezavisnosti Katalonije protivi se i Evropska unija, odakle je poručeno da bi tako stvorena država morala da traži novi prijem u članstvo. Problem je što bi za pristupanje Katalonije Evropskoj uniji morale da se slože sve njene članice, što uključuje i vladu u Madridu, pa je jasno da tako stvorena država ne bi dobila podršku za ulazak u Uniju.
Španski Savet ministara danas će doneti odluku o podnošenju žalbe Ustavnom sudu koji bi po hitnom postupku trebalo da zabrani održavanje referenduma u Kataloniji.
Vlasti u Barseloni odlučne su u nameri da održe referendum uprkos odlukama Ustavnog suda koji bi sutra trebalo da održi vanrednu sednicu.
Ipak, vlasti u Barseloni čvrste su u nameri da održe referendum zakazan za 9. novembar, pa je moguće i da jednostrano proglase nezavisnost Katalonije, kao što je to uradilo Kosovo 2008.
- Referenduma u Kataloniji neće biti - izjavila je potpredsednica španske vlade Soraja Saez de Santamarija i dodala da je vlada „preduzela neophodne korake za ulaganje žalbe Ustavnom sudu”.
Stalna komisija parlamenta sastala se juče, a Savet ministara trebalo bi da se oglasi danas iako je ishod unapred poznat - momentalna formalna žalba i vanredna sednica Ustavnog suda koja će najverovanije već sutra biti održana.
- Od 12. decembra 2012, kada je Artur Mas najavio nameru o sazivanju referenduma, vlada upozorava da je taj akt nelegalan. Nema ničeg važnijeg od volje svih Španaca i samo svi građani mogu da odluče kakvu Španiju hoće. Ta volja naroda nije ni Masova ni naša... Bez zakona nema ni demokratije - rekla je potpredsednica vlade.
U međuvremenu, Artur Mas, predsednik katalonske vlade, kritikovao je „one koji su pre odluke Ustavnog suda već rekli da se ne može glasati”. Međutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje da li će se Mas nakon odluke Ustavnog suda odlučiti na građansku neposlušnost ili će odustati od referenduma.
Jedan od mogućih scenarija jeste i taj da se, po uzoru na Kosovo, referendum uprkos zabranama održi i Katalonija jednostrano proglasi nezavisnost od Španije.
Ukoliko dođe do nečeg takvog, nameće se pitanje kako bi reagovale mnoge evropske i zapadne zemlje, odnosno da li bi priznale tako otcepljenu Kataloniju kao što su 2008. priznale Kosovo.
Većina političkih analitičara tvrdi da zemlje koje su priznale Kosovo to ne bi uradile u slučaju Katalonije, što je ocenjeno kao politika dvostrukih aršina.
EU protiv jednostranosti
Jednostranom proglašenju nezavisnosti Katalonije protivi se i Evropska unija, odakle je poručeno da bi tako stvorena država morala da traži novi prijem u članstvo. Problem je što bi za pristupanje Katalonije Evropskoj uniji morale da se slože sve njene članice, što uključuje i vladu u Madridu, pa je jasno da tako stvorena država ne bi dobila podršku za ulazak u Uniju.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
Kapitalistički kurvarluk i besprizorno licemerje!NAPLATI ME Seks i droga pumpaju srpski BDP
Republički zavod za statistiku će danas objaviti revidirane podatke o bruto domaćem proizvodu Srbije, u koji će prvi put zvanično biti uključene i procene o učešću sive ekonomije i nelegalnih aktivnosti u skladu sa preporukama Eurostata - izjavio je za Danas Miladin Kovačević, zamenik direktora Zavoda.
Ubedljivo najveći doprinos srpskoj privredi dao je srednji nivo prostitucije, klasifikovan kao „hotelska, poslovna pratnja oglasi“
To znači da će posle Hrvatske, Britanije, Holandije i drugih zemalja EU i Srbija postati država koja u svoj BDP uračunava i prihode od delatnosti kao što su prostitucija, trgovina drogom i kradenom robom, piše "Danas".
Kovačević nije mogao da iznese podatke o tome koliki je BDP Srbije prema novoj metodologiji niti za koliko će se smanjiti udeo javnog duga u BDP-u u odnosu na dosadašnji obračun. On je, međutim, objasnio da protivzakonite privredne delatnosti (poput trgovine narkoticima i prostitucije) učestvuju sa oko pet, šest procenata u BDP-u, dok siva zona dostiže i do 15-ak procenata, a ima procena da taj udeo sada ide i do 20 odsto. Zavod za statistiku je podatke revidirao za sve godine unazad do 1995.
Eurostat, statistički biro Evropske unije, prošle godine je objavio preporuku ESA 2010 koja je ovog septembra stupila na snagu, prema kojoj prihodi od nelegalnih delatnosti treba da budu uključeni u obračun BDP-a. Odgovarajući na kritike povodom toga što će sada statistika priznavati pozitivan doprinos mafije ekonomijama koje prihvate novu metodologiju, Eurostat konstatuje da „BDP ne meri moral“.
Kako zatvaranje fabrike narkotika obara BDP Srbije
Doprinos mafije ekonomskom rastu
U Velikoj Britaniji je doprinos droge i prostitucije privrednom rastu u 2013. bio čak 10,9 milijardi evra, što je pola procenta BDP-a. U Španiji su ove dve aktivnosti pogurale BDP za čak 0,85 odsto ili 9,2 milijarde evra u 2010. godini, dok prostitucija i droga u Amsterdamu donesu 2,5 milijarde evra godišnje, što je nešto više od nacionalne potrošnje sira. Ukupan doprinos BDP-u Holandije je 0,4 odsto. U Italiji, koja ima vrlo razvijen mafijaški sektor, doprinos nelegalnih aktivnosti BDP-u je 10 odsto, pa bi ekonomski rast ove godine mogao da bude čak 2,4 odsto.
Sa čisto računskog stanovišta, to verovatno ima smisla, ali je jedna od posledica i ta da od sada ne treba da čude vesti da je recimo srpski BDP skočio zbog povećane tražnje za seksualnim uslugama (uz segmentaciju po vrstama usluga), te zbog rasta cena na tom tržištu ili da ministar finansija upozori da će zbog toga što je policija zatvorila veliku fabriku narkotika, morati da revidira projekciju BDP-a nadole.
Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov kaže za Danas da je ova preporuka Eurostata ipak od marginalnog značaja za Srbiju, jer će najveća promena BDP-a uslediti uvođenjem sive ekonomije (prodaje na tezgama, neprijavljenih radnika i slično) u zvaničnu statistiku. Prema njegovim rečima, u zemljama istočne Evrope, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, siva zona čini čak 30 odsto BDP-a, s tim što Altiparmakov naglašava da se ta cifra ne odnosi na dodatu vrednost nego na promet.
- Za nas je glavno da obuhvatimo sivu ekonomiju, jer to rade sve ostale države. To je recimo u Rumuniji i Bugarskoj doprinelo rastu BDP-a od 10 odsto. U Srbiji je 2006. godine urađeno eksperimentalno istraživanje uračunavanjem sive i crne ekonomije, koje je tada dalo rezultat od blizu 15 odsto rasta BDP-a - kaže Altiparmakov.
Neočekivani rezultati istraživanja o učešću nezakonitih delatnosti u privredi Srbije
Naravno, uračunavanje ovih delatnosti ne znači da je BDP zaista porastao, već je promena isključivo statističke prirode, jer sve te delatnosti i danas postoje.
Altiparmakov objašnjava da čak ni statistika neće registrovati veliki procentualni rast BDP-a gledano godinu na godinu, jer će podaci biti revidirani za sve godine do sredine devedesetih. S druge strane, ukupan BDP će porasti, što će neminovno smanjiti udeo javnog duga u BDP-u Srbije.
- Naš javni dug je sada na nivou od 70 odsto BDP-a, što bi svakako palo, ali ne toliko da ne moramo da sprovodimo fiskalnu konsolidaciju. Bez obzira na uračunavanje sive i crne ekonomije, Srbija će morati da sprovede mere štednje - upozorava ovaj stručnjak.
On naglašava da je BDP „nesavršena statistika, jer ne uzima u obzir recimo uticaj zagađivanja životne sredine na ekonomiju i neke druge aspekte“, ali ipak smatra da bi Srbija trebalo da prihvati metodologiju Eurostata, kako bismo imali uporedivu statistiku.
Kada je 2006. eksperimentalno urađena procena učešća nezakonitih delatnosti u privredi Srbije, došlo se do zanimljivih podataka. Tada je recimo utvrđeno da trgovina drogom učestvuje sa oko 0,3 odsto u BDP-u Srbije (0,27 sa proizvodne i 0,33 sa rashodne strane). Konstatovano je i da u Srbiji ima 107.038 „finalnih potrošača“ narkotika, koji „u maloprodaji“ robu plaćaju po cenama u kojima „trgovačka marža“ u proseku čini 82 odsto vrednosti (za period od 2003. do 2006.). Drugačije rečeno, kada narko-bos uveze droge za 18 dinara, on je narkomanima proda za 100.
"Snažan rast zaposlenosti u sektoru prostitucije"
Kod suseda BDP uvećan za 1,2 odsto
Od kada su zemlje Evropske unije počele da prikazuju nelegalne delatnosti u svom BDP-u, njihovi makroekonomski rezultati su primetno poboljšani. Tako su trgovina drogom i prostitucija u Hrvatskoj povećale BDP za 850 miliona kuna (111,3 miliona evra), što je 0,28 odsto, dok je uključivanjem i drugih nelegalnih delatnosti (ukupno 25 stavki) kao što su šverc cigareta i alkohola hrvatski društveni proizvod povećan za 2,2 milijarde kuna (288 miliona evra) - 1,2 odsto.
Za 2006. je data i procena celog srpskog tržišta narkotika, pa se smatra da je te godine prihod od maloprodaje droge iznosio 83,4 miliona evra.
Međutim, kako je pokazala statistika, prave pare su zapravo u prostituciji, koja je uredno klasifikovana pod „ostale komunalne društvene i lične usluge“. Te 2006. ukupan prihod od ove privredne delatnosti bio je 164 miliona evra (skoro duplo više nego od trgovine drogom).
U sektoru prostitucije je od 2003. do 2006. godine registrovan i snažan rast zaposlenosti od čak 33,6 procenata, pa je broj prostitutki dostigao 5.408. One su u proseku radile 220 dana godišnje (pet dana u nedelji, četiri nedelje u mesecu, 11 meseci godišnje) i zarađivale po 156 evra dnevno.
Ubedljivo najveći doprinos srpskoj privredi dao je srednji nivo prostitucije, klasifikovan kao „hotelska, poslovna pratnja oglasi“ u kojem je radilo 2.900 prostitutki, koje su ostvarile prihod od čak 116 miliona evra, iako su radile manje od proseka - 200 dana godišnje, zarađujući 200 evra dnevno.
Na nivou ispod je bilo 2.250 radnica, čiji je prodajni kanal ulica. One su daleko „vrednije“, jer rade čak 260 dana godišnje, ali zarađuju vrlo skromnih 60 evra dnevno pa ekonomiji doprinose sa relativno skromnih 35,1 milion evra.
Najmanji makroekonomski učinak proizvodi visoka prostitucija, samo 12,9 miliona evra, ali taj segment nudi ubedljivo najbolje radne uslove. Samo 100 radnih dana godišnje, uz zaradu od 500 evra po danu. Ali, očigledno da se radi o vrlo konkurentnom tržištu, jer je te 2006. godine na njemu bilo mesta za samo 258 radnica.
Učešće prostitucije u BDP-u je bilo procenjeno na 0,52 odsto sa proizvodne strane, odnosno na 0,66 odsto sa rashodne strane, kroz finalnu potrošnju.
Droga i seksualne usluge su zajedno učestvovale sa 0,8 odsto u BDP-u Srbije sa proizvodne, odnosno sa jedan procenat na rashodnoj strani.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Acriter et Fideliter!
Re: Kud' plovi ovaj brod
Vrhunac licemerja. S jedne strane osuđujute i moralno i zakonski te radnje, a s druge pare od tih istih radnja uvrštavate u BDP, samo da bi izledali manje zaduženi u odnosu na BDP da bi mogli uzimati još kredita i dovesti zemlju u potpuno, ali potpuno zavisan odnos. Ništa im se ne gadi kad su pare u pitanju. A s druge strane propagiraju slobodu individue, demokratije, poštovanje svih prava... Fuj!
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Kud' plovi ovaj brod
Ceo govor predsednice Argentine, Kristine Kiršner, koji je zapanjio Ujedinjene nacije i zapalio svet
Poštovani predsedniče,
dragi kolege,
šefovi svih delegacija UN,
Želim da vam se obratim u veoma specifičnom trenutku za ceo svet, kao i za moju zemlju. Počeću razmišljajući o uvodnoj reči generalnog sekretara gospodina Ban Kimuna, kojom je otvorio 69. zasedanje Generalne skupštine. Osvrnuo se na veliki deo problema, tragedija i nesreća koje brinu današnji svet. I verujem, ako se dobro sećam, da su „te turbulencije“, kako je on rekao, „koje drmaju svet“ opasnost po multilateralizam. Iskreno verujem da veliki deo problema sa kojim se svet suočava na ekonomskom i finansijskom polju, kao i na polju terorizma i bezbednosti, moći i teritorijalnog integriteta, rata i mira – da su to sve problemi nastali zbog krajnje suprotnog problema – nedostatka efikasnog, pravog demokratskog multilateralizma.
Zato želim pre svega da (govor) započnem tako što ću se zahvaliti Generalnoj skupštini na odlukama usvojenim rezolucijom 68/304 9. septembra, kojom je većinom, odnosno sa 124 glasa „za“, odlučeno da se formira multilateralna konvencija kojom se stvaraju legalni okviri za restrukturiranje državnih dugova svih zemalja. Zadatak koji nismo rešili, barem otkad prisustvujem sednicama Generalne skupštine od 2003. kao senator a zatim kao predsednica, jeste reorganizacija Saveta bezbednosti UN i MMF.
Pričali smo o iskustvu koje je doživela Republika Argentina, moja zemlja. Danas se usuđujem da u globalnom kontekstu kažem da je Republika Argentina trostruki primer – na finansijsko-privrednom polju, bezbednosnom, kao i na pitanju teritorijalnog integriteta. Što se tiče prvog primera, on se odnosi na ekonomsku i finansijsku krizu koja razara svet od 2008. i počinje da preti zemljama koje se od nje oporavljaju. Te zemlje su održale najveći privredni rast u poslednjoj deceniji. Mislim na krizu od 2008, koju je moja zemlja prošla 2001, kada nije mogla da otplaćuje državni dug. U to vreme Argentinska Republika je napravila dogovor sa multilateralnim organizacijama jer, gospodo, kada duguete 160 odsto BDP, to nije samo krivica onog koji duguje već i onog koji je to dao na zajam.
PROBLEM ARGENTINSKIH DUGOVA
Od završetka diktature 24. marta 1974, kada je Argentina ušla u neoliberalnu fazu, ona je tada predstavljena kao voljeni učenik na svim predsedavanjima MMF, a završila je tako što je toliko nagomilala dug da je kolabirala ne samo na privrednom već i na političkom nivou. Imali smo pet predsednika u jednoj nedelji. Do tada niko nije bio odgovoran za ono što se dešavalo Argentini, preživljavalo se kako se moglo, a predsednik, koji je došao sa 22 odsto glasova, par meseci posle stupanja na dužnost prisustvao je ovoj skupštini i istakao kako je zemlji potreban rast i razvoj kako bi mogla da isplati dugove. I to je rekao u više nego zanimljivoj metafori da „mrtvi ljudi ne mogu plaćati dugove i da treba dozvoliti državama da ožive“ (prekid emitovanja).
onavljam: 160 odsto BDP nije odgovornost samo države dužnika, a mi smo usvojili politiku koja nam je nametnuta. Preuzeli smo odgovornost, ali smo isto tako i zahtevali i očekivali od MMF i drugih kreditora da preuzmu odgovornost za taj dug zato što su nametnuli lihvarskih 14 odsto kamate. I taj čovek koji je preuzeo vođstvo sa 22 odsto glasova, imao je 25 odsto nezaposlenih, 54 odsto siromašnih i 27 odsto onih koji žive u nemaštini, bez zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, bezbednosti. Posle nekog vremena, uz novi model razvoja, ne samo da smo stvorili milione radnih mesta i uveli milione u socijalni i penzioni sistem već smo i proizveli šest tačaka BDP za investiranje, među kojima je obrazovanje. Usmerili smo ogromne količine novce na infrastrukturu, puteve, škole, nuklearne elektrane, hidroelektane, vodovode, gasne i elektro-mreže, koje danas prožimaju celu zemlju. To je bio društveni proces bez presedana, koji je smanjio broj siromašnih i onih u nemaštini na jednu cifru. I to je MMF priznao – da je privredni rast koji je Argentina ostvarila od 2004-2011. treći u celom svetu, samo su nas Kina i Bugarska nadmašile. Danas u regonu Lationske Amerike imamo bolji kvalitet života, veću kupovnu moć radnika i najbolji društveni dohodak.
To smo učinili plaćajući dug koji su drugi stvorili. Zato valja istaći da naše vlade niti su ignorisale dug niti su padale u bankrot. Preuzeli smo inicijativu i plaćali dugove od 2003. do danas. Platili smo više od 190 milijardi dolara. Ponavljam: više od 190 milijardi dolara! Platili smo 92,4 odsto duga u dve rate: prvi put to je 2005. učinio predsednik Kiršner, drugi put 2010. takođe on. Platili smo 92 odsto duga kako bismo ga normalizovali, i kasnije smo u redovnim isplatama vratili ceo dug MMF i ispunili sve obaveze prema njima. Pre par meseci zaključili smo pregovore sa Pariskim klubom poverenika o dugu iz 1956. godine. Kako bih vam opisala situaciju, rećiću da sam tada imala tri godine, a ministar ekonomije moje zemlje, koji je pregovarao o reprogramu ovog duga, tada se nije ni rodio. Ipak, napravili smo dogovor sa 19 ministara finansija iz Evropske unije o reprogramu duga i već smo platili prvu ratu od 642 miliona dolara.
LEŠINARI POD ZAŠTITOM
Ali to nije sve. Trebalo je da rešimo sudske sporove sa CIADI i Svetskom bankom, sporove koje nisu započele naše vlade, već su prethodne vlade, zbog svog delovanja, dovedene pred taj tribunal Svetske banke. I to smo krenuli da rešavamo, baš kao što smo rešili situaciju sa Repsolom, kad smo odlučili da preuzmemo kontrolu nad našim energetskim izvorima i preuzmemo 51 odsto naftne kompanije. I taj smo dug reprogramirali i došli do dogovora. Sve to smo uradili sami, svojim resursima, bez pristupa tržištu kapitala zato što je Argentini zbog bankrota 2001. zabranjen pristup tržištu kapitala. Imajte u vidu taj socijalni oporavak bez presedana.
I zašto sve ovo sada govorim? Tokom 50-tih godina ista stvar se dešavala, ali je postojala razlika? Ona je u tome što smo počeli da radimo od apsolutnog bankrota, od same nule. Počeli smo da ispunjavamo obaveze prema kreditorima, počeli smo da oporavljamo Argentince, postigli rast, uspeli da izađemo iz dugova, i sad smo jedan od najmanjih dužnika na planeti.
O čemu sad hoću da govorim? Sad se pojavljuju tzv lešinarski fondovi. Taj izraz nije izmislio nijedan populistički lider Južne Amerike niti neki afrički vladar iako je i sama Afrika bila žrtva lešinarskih fondova. Jedan od prvih zvaničnika koji je te fondove pomenuo u ovoj skupštini je nekadašnji britanski premijer Gordon Braun 2002. godine, koji je naveo da je nemoralno nametati te fondove zemljama koje se suočavaju sa iskonskim problemima vezanim za nemaštinu, zdravstvo i obrazovanje. I danas se Argentina, uz saučesništvo pravosudnog sistema ove zemlje (SAD: prim. prev.), suočava sa tim lešinarskim fondovima.
Koji su to lešinarski fondovi? Postoji deo dugova koje nismo uspeli da reprogramiramo kada smo to radili 2005. godine. Oni nisu mogli da učestvuju u reprogramu zato što su 2008. kupiljene obveznice. Znate, ti fondovi su se specijalizovali za kupovinu obveznica onih zemalja koje su bankrotirale ili se tek spremaju da to učine da kasnije ne bi išle da potražuju te obveznice, već da bi oni pokretali parnice na svojim sudovima kako bi zgrnuli ogromne profite. Neću se obazirati na te profite jer je njujorško pravosuđe jedan deo koji mu je stigao na pretres prepoznalo kao 1.608 odsto kamatne stope za pet godina u američkim dolarima. Navedite mi, molim vas, kompaniju ili preduzeće koje može da obrne toliki profit u dolarima za samo pet godina. To je razlog za njihovo ime. Oni sad blokiraju isplate svojim poveriocima u Argentini. I zato se radujem što se ova skupština suočila sa ovim problemom, nadajući se da će ove ili sledeće godine graditi primere multilateralizma aktivnog i konstruktivnog sveta u kome će se reprogramirati dugovi kako nijedna zemlja ne bi morala da prolazi kroz ono kroz šta sad prolazi Argentina, kao nacija koja može, voljna je i koja će platiti dug uprkos maltretiranju lešinarskih fondova.
UNIŠTAVANjE EKONOMIJA CELIH ZEMALjA
Lešinarski fondovi šire glasine i klevete širom privrednog i finansijskog sektora, ali i u stanovništvu, destabilizujući tim privredu. To se može okarakterisati kao finansijski i ekonomski terorizam zato što teroristi nisu samo oni koji podmeću bombe. Postoje i ekonomski teroristi, oni koji uništavaju ekonomije zemalja, uzrokujući u njima nemaštinu, glad i jad. Zato odlučno zahtevamo da se ovaj multilateralni sporazum što pre zaključi. Ne samo za Argentinu već i za ostatak sveta, zato što verujemo da će ekonomski i finansijski balans, koje ugrožava socijalna nejednakosti, postati protivotrov za one koji vrbuju mlade ljude. Zato što ti delovi stanovništva gube nadu i nemaju budućnost, oni se se pridružuju ludačkim pohodima, zbog kojih ćemo kasnije žaliti.
Ne radi se samo o tome da gledamo površinu ovih problema, moramo da tražimo razloge koji dovode do njihovog stvaranja. Pričala sam o svojoj zemlji koja je vodeći primer i na poljima terorizma i bezbednosti. Moja zemlja je, uz SAD, je jedina američka država koja je bila žrtva dva teroristička napada. Prvi je bio 1992, kada je izraelska ambasada dignuta u vazduh, i dve godine kasnije, kada je zgrada AMIA, Asocijacije argentinsko-izraelskog prijateljstva, dignuta u vazduh. Ove godine je dvadesetogodišnjica tog napada. Usudiću se da kažem pred ovom skupštinom i članovima porodica žrtava, koje su ovde prisutne, da je vlada predsednika Kiršnera učinila sve kako bi otkrila odgovorne za napad, i to ne samo otvaranjem starih obaveštajnih arhiva već je i formirala vladin tim za istragu. Pošto je 2006. pravosuđe moje zemlje optužilo iranske državljane da su uključeni u napad na AMIA, tražilo je saradnju Islamske Republikom Iran u istrazi. Taj zahtev ponovljen je 2007, dok 2010. Iran konačno nije pristao. Pristali su na bilateralni sastanak, na kome smo zajedno potpisali memorandum o saradnji pravosuđa. Zašto smo to uradili? Kako bi optuženi iranski državljani koji žive u Teheranu mogli da svedoče pred argentinskim sudom.
DANAS PRIJATELjI, SUTRA TERORISTI
Šta se desilo pošto smo potpisali memorandum? Izgledalo je kao da su svi unutrašnji i spoljni demoni oslobođeni. Jevrejske institucije, koje su nas podržavale, odjednom su nam okrenule leđa. Kad je odlučeno da se sprovede memorandum, bili smo optuženi za saučesništvo sa Iranom. Isto se dogodilo kad su lešinarski fondovi lobirali pred američkim Kongresom, tvrdeći da smo mi partneri Islamske Republike, s tim što se Iran tad nije oslovljavao kao „Islamska republika“, već kao „Teroristička država Iran“. Lobirali su i na internetu, gde su moju sliku stavljali pored slike predsednika Ahmadinedžada, kao da smo partneri. A ove nedelje smo saznali da se u Valdorf Astoriji, hotelu-simbolu ovog grada (Njujorka; prim. prev.) održao sastanak šefa Stejt departmenta i njegovog iranskog kolege. Ne kritikujemo to, štaviše, podržavamo sve što podrazumeva dijalog. Ali bismo voleli da pitamo one koji su pljuvali Iran i optuživali ga za terorizam – i to ne pre sto godina, već prošle godine – šta li bi sad rekli?
Šta bi sad rekli o onima koji su stvorili IDIL. Njih su mnogi smatrali borcima za slobodu, koji se bore u Siriji protiv Asadove vlade, a sada su deo IDIL. Mislim da tu leži drugi problem koji se tiče bezbednosti i terorizma. Velike sile olako neprijatelje pretvararaju u prijatelje, a teroriste u borce. Problem je što moramo da shvatimo jednom zauvek da ne možemo koristiti međunarodne odnose i geopolitičke pozicije kako bismo uskladili položaje sila. To kažem iz pozicije borca protiv međunarodnog terorizma.
Evo jedne zanimljivosti. Argentinsko pravosuđe istražuje da li sam navukla bes IDIL na Argentinu zbog dva razloga: svoje bliskosti sa njegovom svetošću papom Franciskom, kao i mojim priznanjem dve država, poput Palestine i Izraela. Zato ponovo tražim od Generalne skupštine da prizna Palestinu kao punopravnu članicu ove institucije. Jer tako ćemo razrešiti nekoliko Gordijevih čvorova; ne jedan, već nekoliko. Počećemo da rešavamo neke od problema na Bliskom Istoku. Priznavanje države Palestine i pravo Izraela da živi unutar svojih granica, kao i da se više nikad ne dozvoli da Palestini doživi neproporcionalnu primenu sile koja je dovela do smrti stotina dece i žena. To osuđujemo, kao što osuđujemo one koji su ispaljivali rakete na Izrael.
Verujemo da u nam je u vremenu ekonomskih lešinara i ratnih huškača potrebno mnogo maslinovih grančica kako bi obezbedili mir i bezbedniji svet. Za to nam treba poštovanje međunarodnog prava i jednakost među onima koji sede ovde. Danas je i predsednik pričao o primeni sile pri ugrožavanju teritorijalnog integriteta neke zemlje. I za to je Argentina primer jer čekamo više od sto godina kako bismo sa Ujedinjenim Kraljevstvom razgovarali o našem suverenitetu nad Malvinskim ostrvima. I niko nije zabrinut; nema veta Saveta bezbednosti zato što Argentina nije članica Saveta bezbednosti niti je zemlja toliko smažna da prekraja granice. I, dok je takva situacija na snazi, dok su glasovi pet stalnih članica bitniji od glasova Obale Slonovače, Gane, Kenije, Egipta, Ugande, Argentine, Bahreina ili Arapskih Emirata, ništa se neće rešiti. Ovde će se samo održavati govori svake godine i ništa se neće rešavati.
PROBLEM UN
Zato sile koje su delegirane u Savetu bezbednosti deluju kao paradoks. Skupština mora da traži dozvolu Saveta da bi primila novog člana. Moramo da oslobodimo skupštinu kao potpuno suverenu, kao i Ujedinjene nacije u kojima će svaki glas biti ravanopravan jer će se tako postići demokratija. Kad demokratija počne da se primenjuje u potpunosti, tad će se nazreti i rešenje. Između pesimizma i optimizma ću uvek izabrati optimizam, ali realni, jer, bez uvida u realnost, ili smo cinični ili naivni.
Ne želim da budem ni naivna ni cinična pred vama. Reći ću vam šta u mojoj zemlji mislimo o tim velikim temama, poput reforme bezbednosnih organizacija ili reforme MMF. Godine 2003. izgledalo je preko potrebno da se reformiše MMF. Sad više niko ne želi da reformiše MMF zato što je izgubio glavnu ulogu u rešavanju ključnih problema. Međutim, šef MMF, kao i bivša šefica Ana Kruger, zahteva regulisanje reprogramiranja državnih dugova. Jer, dok god nemamo međunarodni sporazum koji ratifikuje ova skupština, uvek će negde postojati sudija poput gospodina Grise koji će siromašnoj zemlji naturiti kamatu od koje će ona duboko krvariti. Jer oni žele da osujete reprogramiranje državnih dugova, što želi argentinski narod.
Bila sam u Rimu pre nego što sam došla ovde kako bih razgovarala sa svojim sunarodnikom koji je na poziciji od izuzetnog značaja ne samo religijskog već i moralnog. Želim da vam prenesem poruku mira. Ako ćemo zaista da se borimo protiv terorizma, hajde da radimo za mir, jer se ne borite za mir prizivajući rat. A to je baš ono što oni žele – simetričnu reakciju kako bi igre počele, gde bi uvek bio neki kredit koji bi oni tražili da se vrati. Zato mislim da je bitno odlučno reagovati na ove probleme.
Na kraju želim da kažem da, ako ova skupština povrati svoj mandat i uspostavi međunarodno pravo u mnogim delovima sveta koji nameću pravila drugima, a sami ih ne priznaju, onda ćemo napraviti doprinos miru u borbi protiv terorizma kako bismo našoj deci ostavili svet boljim nego što je sad. Na kraju, želim da podsetim da su prošle godine problemi bili drugačiji, svi su pričali o drugim problemima i bezbednosnim pretnjama. Stvari su se od tada dosta promenile – oni koji su prošle godine bili zli sada i nisu tako loši, a oni je tada trebalo da budu napadnuti sad sarađuju u odstranjivanju IDIL.
KAKO SU NASTALI AL KAIDA I TALIBANI
I sad pitam kako su Al Kaida i Talibani nastali? Odakle im oružje i novac? Moja zemlja ne proizvodi oružje, ko im ga je onda prodao? Zatim su došli oni koji su podržali Arapsko proleće, za koje se ispostavilo da nije baš proleće, već jesen ili čak zima. Ti ljudi su prešli put od boraca za slobodu do monstruma. Sada su se pretvorili u IDIL, monstruma koji seče ljudima grkljane po televizijama. Ljudi se pitaju kako se to dogodilo, a meni ćete oprostiti što više ne verujem nikom.
Sve druge stvari koje se prikazuju na televiziji samo su bajka u poređenju sa onim sa čim se svet suočava. Zato bi trebalo da se zapitamo kako nastaju ti problemi koji su naterali Papu da kaže da živimo u Trećem svetskom ratu. Istina je, Treći svetski rat nije nalik konvencionalnim ratovima koje smo videli u 20. veku. To su manji ratovi u kojem su jedine žrtve civili. I zato ćemo u Savetu bezbednosti postaviti neka pitanja.
Ne pravimo nikakve zaključke, samo imamo pitanja, i postavićemo ih onim zemljama koje imaju više informacije od moje, koje imaju mnogo razvijenije informacione mreže od naših. Biće šteta ako dobijemo hrpu informacija koju nećemo moći da razumemo. Jer morate shvatiti šta se dešava ako želite da napravite konačno rešenje.
Još jednom se zahvaljujem onim 124 zemljama koje su pristale da se usvoji rezolucija 68/304. Svi znamo da je bilo pritisaka da se ne glasa za tu rezoluciju, ali verujem da je primena praktičnog i efikasnog multilateralizma pokazala da nije sve izgubljeno. Sa druge strane, u rukama je svih nas da rešavamo probleme sa kojima se suočavamo.
(za Standard.rs preveo: Andrej Cvijanović)
Poštovani predsedniče,
dragi kolege,
šefovi svih delegacija UN,
Želim da vam se obratim u veoma specifičnom trenutku za ceo svet, kao i za moju zemlju. Počeću razmišljajući o uvodnoj reči generalnog sekretara gospodina Ban Kimuna, kojom je otvorio 69. zasedanje Generalne skupštine. Osvrnuo se na veliki deo problema, tragedija i nesreća koje brinu današnji svet. I verujem, ako se dobro sećam, da su „te turbulencije“, kako je on rekao, „koje drmaju svet“ opasnost po multilateralizam. Iskreno verujem da veliki deo problema sa kojim se svet suočava na ekonomskom i finansijskom polju, kao i na polju terorizma i bezbednosti, moći i teritorijalnog integriteta, rata i mira – da su to sve problemi nastali zbog krajnje suprotnog problema – nedostatka efikasnog, pravog demokratskog multilateralizma.
Zato želim pre svega da (govor) započnem tako što ću se zahvaliti Generalnoj skupštini na odlukama usvojenim rezolucijom 68/304 9. septembra, kojom je većinom, odnosno sa 124 glasa „za“, odlučeno da se formira multilateralna konvencija kojom se stvaraju legalni okviri za restrukturiranje državnih dugova svih zemalja. Zadatak koji nismo rešili, barem otkad prisustvujem sednicama Generalne skupštine od 2003. kao senator a zatim kao predsednica, jeste reorganizacija Saveta bezbednosti UN i MMF.
Pričali smo o iskustvu koje je doživela Republika Argentina, moja zemlja. Danas se usuđujem da u globalnom kontekstu kažem da je Republika Argentina trostruki primer – na finansijsko-privrednom polju, bezbednosnom, kao i na pitanju teritorijalnog integriteta. Što se tiče prvog primera, on se odnosi na ekonomsku i finansijsku krizu koja razara svet od 2008. i počinje da preti zemljama koje se od nje oporavljaju. Te zemlje su održale najveći privredni rast u poslednjoj deceniji. Mislim na krizu od 2008, koju je moja zemlja prošla 2001, kada nije mogla da otplaćuje državni dug. U to vreme Argentinska Republika je napravila dogovor sa multilateralnim organizacijama jer, gospodo, kada duguete 160 odsto BDP, to nije samo krivica onog koji duguje već i onog koji je to dao na zajam.
PROBLEM ARGENTINSKIH DUGOVA
Od završetka diktature 24. marta 1974, kada je Argentina ušla u neoliberalnu fazu, ona je tada predstavljena kao voljeni učenik na svim predsedavanjima MMF, a završila je tako što je toliko nagomilala dug da je kolabirala ne samo na privrednom već i na političkom nivou. Imali smo pet predsednika u jednoj nedelji. Do tada niko nije bio odgovoran za ono što se dešavalo Argentini, preživljavalo se kako se moglo, a predsednik, koji je došao sa 22 odsto glasova, par meseci posle stupanja na dužnost prisustvao je ovoj skupštini i istakao kako je zemlji potreban rast i razvoj kako bi mogla da isplati dugove. I to je rekao u više nego zanimljivoj metafori da „mrtvi ljudi ne mogu plaćati dugove i da treba dozvoliti državama da ožive“ (prekid emitovanja).
onavljam: 160 odsto BDP nije odgovornost samo države dužnika, a mi smo usvojili politiku koja nam je nametnuta. Preuzeli smo odgovornost, ali smo isto tako i zahtevali i očekivali od MMF i drugih kreditora da preuzmu odgovornost za taj dug zato što su nametnuli lihvarskih 14 odsto kamate. I taj čovek koji je preuzeo vođstvo sa 22 odsto glasova, imao je 25 odsto nezaposlenih, 54 odsto siromašnih i 27 odsto onih koji žive u nemaštini, bez zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, bezbednosti. Posle nekog vremena, uz novi model razvoja, ne samo da smo stvorili milione radnih mesta i uveli milione u socijalni i penzioni sistem već smo i proizveli šest tačaka BDP za investiranje, među kojima je obrazovanje. Usmerili smo ogromne količine novce na infrastrukturu, puteve, škole, nuklearne elektrane, hidroelektane, vodovode, gasne i elektro-mreže, koje danas prožimaju celu zemlju. To je bio društveni proces bez presedana, koji je smanjio broj siromašnih i onih u nemaštini na jednu cifru. I to je MMF priznao – da je privredni rast koji je Argentina ostvarila od 2004-2011. treći u celom svetu, samo su nas Kina i Bugarska nadmašile. Danas u regonu Lationske Amerike imamo bolji kvalitet života, veću kupovnu moć radnika i najbolji društveni dohodak.
To smo učinili plaćajući dug koji su drugi stvorili. Zato valja istaći da naše vlade niti su ignorisale dug niti su padale u bankrot. Preuzeli smo inicijativu i plaćali dugove od 2003. do danas. Platili smo više od 190 milijardi dolara. Ponavljam: više od 190 milijardi dolara! Platili smo 92,4 odsto duga u dve rate: prvi put to je 2005. učinio predsednik Kiršner, drugi put 2010. takođe on. Platili smo 92 odsto duga kako bismo ga normalizovali, i kasnije smo u redovnim isplatama vratili ceo dug MMF i ispunili sve obaveze prema njima. Pre par meseci zaključili smo pregovore sa Pariskim klubom poverenika o dugu iz 1956. godine. Kako bih vam opisala situaciju, rećiću da sam tada imala tri godine, a ministar ekonomije moje zemlje, koji je pregovarao o reprogramu ovog duga, tada se nije ni rodio. Ipak, napravili smo dogovor sa 19 ministara finansija iz Evropske unije o reprogramu duga i već smo platili prvu ratu od 642 miliona dolara.
LEŠINARI POD ZAŠTITOM
Ali to nije sve. Trebalo je da rešimo sudske sporove sa CIADI i Svetskom bankom, sporove koje nisu započele naše vlade, već su prethodne vlade, zbog svog delovanja, dovedene pred taj tribunal Svetske banke. I to smo krenuli da rešavamo, baš kao što smo rešili situaciju sa Repsolom, kad smo odlučili da preuzmemo kontrolu nad našim energetskim izvorima i preuzmemo 51 odsto naftne kompanije. I taj smo dug reprogramirali i došli do dogovora. Sve to smo uradili sami, svojim resursima, bez pristupa tržištu kapitala zato što je Argentini zbog bankrota 2001. zabranjen pristup tržištu kapitala. Imajte u vidu taj socijalni oporavak bez presedana.
I zašto sve ovo sada govorim? Tokom 50-tih godina ista stvar se dešavala, ali je postojala razlika? Ona je u tome što smo počeli da radimo od apsolutnog bankrota, od same nule. Počeli smo da ispunjavamo obaveze prema kreditorima, počeli smo da oporavljamo Argentince, postigli rast, uspeli da izađemo iz dugova, i sad smo jedan od najmanjih dužnika na planeti.
O čemu sad hoću da govorim? Sad se pojavljuju tzv lešinarski fondovi. Taj izraz nije izmislio nijedan populistički lider Južne Amerike niti neki afrički vladar iako je i sama Afrika bila žrtva lešinarskih fondova. Jedan od prvih zvaničnika koji je te fondove pomenuo u ovoj skupštini je nekadašnji britanski premijer Gordon Braun 2002. godine, koji je naveo da je nemoralno nametati te fondove zemljama koje se suočavaju sa iskonskim problemima vezanim za nemaštinu, zdravstvo i obrazovanje. I danas se Argentina, uz saučesništvo pravosudnog sistema ove zemlje (SAD: prim. prev.), suočava sa tim lešinarskim fondovima.
Koji su to lešinarski fondovi? Postoji deo dugova koje nismo uspeli da reprogramiramo kada smo to radili 2005. godine. Oni nisu mogli da učestvuju u reprogramu zato što su 2008. kupiljene obveznice. Znate, ti fondovi su se specijalizovali za kupovinu obveznica onih zemalja koje su bankrotirale ili se tek spremaju da to učine da kasnije ne bi išle da potražuju te obveznice, već da bi oni pokretali parnice na svojim sudovima kako bi zgrnuli ogromne profite. Neću se obazirati na te profite jer je njujorško pravosuđe jedan deo koji mu je stigao na pretres prepoznalo kao 1.608 odsto kamatne stope za pet godina u američkim dolarima. Navedite mi, molim vas, kompaniju ili preduzeće koje može da obrne toliki profit u dolarima za samo pet godina. To je razlog za njihovo ime. Oni sad blokiraju isplate svojim poveriocima u Argentini. I zato se radujem što se ova skupština suočila sa ovim problemom, nadajući se da će ove ili sledeće godine graditi primere multilateralizma aktivnog i konstruktivnog sveta u kome će se reprogramirati dugovi kako nijedna zemlja ne bi morala da prolazi kroz ono kroz šta sad prolazi Argentina, kao nacija koja može, voljna je i koja će platiti dug uprkos maltretiranju lešinarskih fondova.
UNIŠTAVANjE EKONOMIJA CELIH ZEMALjA
Lešinarski fondovi šire glasine i klevete širom privrednog i finansijskog sektora, ali i u stanovništvu, destabilizujući tim privredu. To se može okarakterisati kao finansijski i ekonomski terorizam zato što teroristi nisu samo oni koji podmeću bombe. Postoje i ekonomski teroristi, oni koji uništavaju ekonomije zemalja, uzrokujući u njima nemaštinu, glad i jad. Zato odlučno zahtevamo da se ovaj multilateralni sporazum što pre zaključi. Ne samo za Argentinu već i za ostatak sveta, zato što verujemo da će ekonomski i finansijski balans, koje ugrožava socijalna nejednakosti, postati protivotrov za one koji vrbuju mlade ljude. Zato što ti delovi stanovništva gube nadu i nemaju budućnost, oni se se pridružuju ludačkim pohodima, zbog kojih ćemo kasnije žaliti.
Ne radi se samo o tome da gledamo površinu ovih problema, moramo da tražimo razloge koji dovode do njihovog stvaranja. Pričala sam o svojoj zemlji koja je vodeći primer i na poljima terorizma i bezbednosti. Moja zemlja je, uz SAD, je jedina američka država koja je bila žrtva dva teroristička napada. Prvi je bio 1992, kada je izraelska ambasada dignuta u vazduh, i dve godine kasnije, kada je zgrada AMIA, Asocijacije argentinsko-izraelskog prijateljstva, dignuta u vazduh. Ove godine je dvadesetogodišnjica tog napada. Usudiću se da kažem pred ovom skupštinom i članovima porodica žrtava, koje su ovde prisutne, da je vlada predsednika Kiršnera učinila sve kako bi otkrila odgovorne za napad, i to ne samo otvaranjem starih obaveštajnih arhiva već je i formirala vladin tim za istragu. Pošto je 2006. pravosuđe moje zemlje optužilo iranske državljane da su uključeni u napad na AMIA, tražilo je saradnju Islamske Republikom Iran u istrazi. Taj zahtev ponovljen je 2007, dok 2010. Iran konačno nije pristao. Pristali su na bilateralni sastanak, na kome smo zajedno potpisali memorandum o saradnji pravosuđa. Zašto smo to uradili? Kako bi optuženi iranski državljani koji žive u Teheranu mogli da svedoče pred argentinskim sudom.
DANAS PRIJATELjI, SUTRA TERORISTI
Šta se desilo pošto smo potpisali memorandum? Izgledalo je kao da su svi unutrašnji i spoljni demoni oslobođeni. Jevrejske institucije, koje su nas podržavale, odjednom su nam okrenule leđa. Kad je odlučeno da se sprovede memorandum, bili smo optuženi za saučesništvo sa Iranom. Isto se dogodilo kad su lešinarski fondovi lobirali pred američkim Kongresom, tvrdeći da smo mi partneri Islamske Republike, s tim što se Iran tad nije oslovljavao kao „Islamska republika“, već kao „Teroristička država Iran“. Lobirali su i na internetu, gde su moju sliku stavljali pored slike predsednika Ahmadinedžada, kao da smo partneri. A ove nedelje smo saznali da se u Valdorf Astoriji, hotelu-simbolu ovog grada (Njujorka; prim. prev.) održao sastanak šefa Stejt departmenta i njegovog iranskog kolege. Ne kritikujemo to, štaviše, podržavamo sve što podrazumeva dijalog. Ali bismo voleli da pitamo one koji su pljuvali Iran i optuživali ga za terorizam – i to ne pre sto godina, već prošle godine – šta li bi sad rekli?
Šta bi sad rekli o onima koji su stvorili IDIL. Njih su mnogi smatrali borcima za slobodu, koji se bore u Siriji protiv Asadove vlade, a sada su deo IDIL. Mislim da tu leži drugi problem koji se tiče bezbednosti i terorizma. Velike sile olako neprijatelje pretvararaju u prijatelje, a teroriste u borce. Problem je što moramo da shvatimo jednom zauvek da ne možemo koristiti međunarodne odnose i geopolitičke pozicije kako bismo uskladili položaje sila. To kažem iz pozicije borca protiv međunarodnog terorizma.
Evo jedne zanimljivosti. Argentinsko pravosuđe istražuje da li sam navukla bes IDIL na Argentinu zbog dva razloga: svoje bliskosti sa njegovom svetošću papom Franciskom, kao i mojim priznanjem dve država, poput Palestine i Izraela. Zato ponovo tražim od Generalne skupštine da prizna Palestinu kao punopravnu članicu ove institucije. Jer tako ćemo razrešiti nekoliko Gordijevih čvorova; ne jedan, već nekoliko. Počećemo da rešavamo neke od problema na Bliskom Istoku. Priznavanje države Palestine i pravo Izraela da živi unutar svojih granica, kao i da se više nikad ne dozvoli da Palestini doživi neproporcionalnu primenu sile koja je dovela do smrti stotina dece i žena. To osuđujemo, kao što osuđujemo one koji su ispaljivali rakete na Izrael.
Verujemo da u nam je u vremenu ekonomskih lešinara i ratnih huškača potrebno mnogo maslinovih grančica kako bi obezbedili mir i bezbedniji svet. Za to nam treba poštovanje međunarodnog prava i jednakost među onima koji sede ovde. Danas je i predsednik pričao o primeni sile pri ugrožavanju teritorijalnog integriteta neke zemlje. I za to je Argentina primer jer čekamo više od sto godina kako bismo sa Ujedinjenim Kraljevstvom razgovarali o našem suverenitetu nad Malvinskim ostrvima. I niko nije zabrinut; nema veta Saveta bezbednosti zato što Argentina nije članica Saveta bezbednosti niti je zemlja toliko smažna da prekraja granice. I, dok je takva situacija na snazi, dok su glasovi pet stalnih članica bitniji od glasova Obale Slonovače, Gane, Kenije, Egipta, Ugande, Argentine, Bahreina ili Arapskih Emirata, ništa se neće rešiti. Ovde će se samo održavati govori svake godine i ništa se neće rešavati.
PROBLEM UN
Zato sile koje su delegirane u Savetu bezbednosti deluju kao paradoks. Skupština mora da traži dozvolu Saveta da bi primila novog člana. Moramo da oslobodimo skupštinu kao potpuno suverenu, kao i Ujedinjene nacije u kojima će svaki glas biti ravanopravan jer će se tako postići demokratija. Kad demokratija počne da se primenjuje u potpunosti, tad će se nazreti i rešenje. Između pesimizma i optimizma ću uvek izabrati optimizam, ali realni, jer, bez uvida u realnost, ili smo cinični ili naivni.
Ne želim da budem ni naivna ni cinična pred vama. Reći ću vam šta u mojoj zemlji mislimo o tim velikim temama, poput reforme bezbednosnih organizacija ili reforme MMF. Godine 2003. izgledalo je preko potrebno da se reformiše MMF. Sad više niko ne želi da reformiše MMF zato što je izgubio glavnu ulogu u rešavanju ključnih problema. Međutim, šef MMF, kao i bivša šefica Ana Kruger, zahteva regulisanje reprogramiranja državnih dugova. Jer, dok god nemamo međunarodni sporazum koji ratifikuje ova skupština, uvek će negde postojati sudija poput gospodina Grise koji će siromašnoj zemlji naturiti kamatu od koje će ona duboko krvariti. Jer oni žele da osujete reprogramiranje državnih dugova, što želi argentinski narod.
Bila sam u Rimu pre nego što sam došla ovde kako bih razgovarala sa svojim sunarodnikom koji je na poziciji od izuzetnog značaja ne samo religijskog već i moralnog. Želim da vam prenesem poruku mira. Ako ćemo zaista da se borimo protiv terorizma, hajde da radimo za mir, jer se ne borite za mir prizivajući rat. A to je baš ono što oni žele – simetričnu reakciju kako bi igre počele, gde bi uvek bio neki kredit koji bi oni tražili da se vrati. Zato mislim da je bitno odlučno reagovati na ove probleme.
Na kraju želim da kažem da, ako ova skupština povrati svoj mandat i uspostavi međunarodno pravo u mnogim delovima sveta koji nameću pravila drugima, a sami ih ne priznaju, onda ćemo napraviti doprinos miru u borbi protiv terorizma kako bismo našoj deci ostavili svet boljim nego što je sad. Na kraju, želim da podsetim da su prošle godine problemi bili drugačiji, svi su pričali o drugim problemima i bezbednosnim pretnjama. Stvari su se od tada dosta promenile – oni koji su prošle godine bili zli sada i nisu tako loši, a oni je tada trebalo da budu napadnuti sad sarađuju u odstranjivanju IDIL.
KAKO SU NASTALI AL KAIDA I TALIBANI
I sad pitam kako su Al Kaida i Talibani nastali? Odakle im oružje i novac? Moja zemlja ne proizvodi oružje, ko im ga je onda prodao? Zatim su došli oni koji su podržali Arapsko proleće, za koje se ispostavilo da nije baš proleće, već jesen ili čak zima. Ti ljudi su prešli put od boraca za slobodu do monstruma. Sada su se pretvorili u IDIL, monstruma koji seče ljudima grkljane po televizijama. Ljudi se pitaju kako se to dogodilo, a meni ćete oprostiti što više ne verujem nikom.
Sve druge stvari koje se prikazuju na televiziji samo su bajka u poređenju sa onim sa čim se svet suočava. Zato bi trebalo da se zapitamo kako nastaju ti problemi koji su naterali Papu da kaže da živimo u Trećem svetskom ratu. Istina je, Treći svetski rat nije nalik konvencionalnim ratovima koje smo videli u 20. veku. To su manji ratovi u kojem su jedine žrtve civili. I zato ćemo u Savetu bezbednosti postaviti neka pitanja.
Ne pravimo nikakve zaključke, samo imamo pitanja, i postavićemo ih onim zemljama koje imaju više informacije od moje, koje imaju mnogo razvijenije informacione mreže od naših. Biće šteta ako dobijemo hrpu informacija koju nećemo moći da razumemo. Jer morate shvatiti šta se dešava ako želite da napravite konačno rešenje.
Još jednom se zahvaljujem onim 124 zemljama koje su pristale da se usvoji rezolucija 68/304. Svi znamo da je bilo pritisaka da se ne glasa za tu rezoluciju, ali verujem da je primena praktičnog i efikasnog multilateralizma pokazala da nije sve izgubljeno. Sa druge strane, u rukama je svih nas da rešavamo probleme sa kojima se suočavamo.
(za Standard.rs preveo: Andrej Cvijanović)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5586
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Kud' plovi ovaj brod
Bugarska neće dobiti obeštećenje za „Južni tok” od Evropske komisije
Evropska komisija nema pravnih osnova za isplatu novčanih kompenzacija evropskim državama za gubitke koji su nastali usled otkazivanja realizacije projekta „Južni tok” – izjavila je zvanična predstavnica Evropskog parlamenta Ana-Kaisa Itkonen.
U ovom trenutku direktni gubici evropskih kompanija usled otkazivanja projekta „Južni tok” iznose 2,5 milijardi evra, dok su japanske kompanije pretrpele gubitak od 320 miliona evra, te tako ukupni direktni gubici uslovljeni otkazivanjem izgradnje gasovoda u ovom trenutku iznose 2.820.000.000 evra.
Najveći direktni gubitnici su nemačka kompanija „Europipe”, koje je imala ulogu isporučioca bešavnih cevi za gasovod u ukupnoj vrednosti od 500.000.000 evra, dok su japanski konzorcijumi „Marubeni-Itoču” i „Sumitomo” sledeći na listi najvećih direktnih gubitaša, budući da su do juče figurirali kao isporučioci 40% ukupne cevne kilometraže gasovoda za kompaniju „South Stream Transport”.
Pravi kolaps su tokom jučerašnjeg dana doživele i akcije italijanske kompanije „Saipem” koja predstavlja subsidijarnu filijalu itelijanskog energetskog koncerna „Eni”, zabeleživši pad od 8% na Milanskoj berzi. Ove kompanije bile su najveći participanti projekta sa italijanske strane, a gubitak je tim veći što je kompanija „Saipem” već bila zaključila i ugovore o isporukama čeličnih cevi u ukupnoj vrednosti od 2,4 milijarde evra.
Reakcije na stopiranje projekta „Južni tok” naročito su izražene u Bugarskoj, koja slovi za najvećeg gubitnika u ovom poduhvatu. „Ovo je veoma loše za Bugarsku, mi smo izgubili veoma veliki projekat. Ja sam bio preneražen ovom novošću, ali, molim lepo, to rešenje je, ukoliko se ono procenjuje sa profesionalne, ekonomske tačke gledišta, sa ruske strane bilo potpuno logično – rekao je poslanik Narodnog sobranija (parlamenta) Bugarske, profesor ekonomskih nauka Borislav Borisov. „Rusija ne može beskonačno da čeka hoće li ,Južnog toka’ biti ili neće, te je rešila da zaštiti svoje političke i ekonomske interese. To je logični završetak cele pripovesti” – rekao je on.
Bivši ministar energetike Rumen Ovčarov pak smatra da se Sofija iskazala kao nepouzdan partner, te da je postala gubitnička strana. „Očigledno je da nikakve kompenzacije za otkazivanje projekta ,Južni tok’ Bugarska dobiti neće. Treba da kažemo ,Hvala’ Bojku Borisovu (premijer Bugarske) koji je uspeo da za pet godina upropasti tri kapitalna infrastrukturna projekta u Bugarskoj, koji su mogli da privuku u zemlju ogromne investicije i da daju veliki ekonomski efekat” – konstatovao je on.
On je pojasnio da ima u vidu izgradnju naftovoda Burgas – Aleksandrupolis, nuklearnu elektranu „Belene” i „Južni tok”. „Sada će se ekonomskim blagodatima okoristiti Turska. A mi ćemo, u teoriji, graditi međusistemski gasovod sa Turskom, kako bismo otuda dostavljali ruski gas u Bugarsku. Ja ne vidim mogućnosti za dodatne pregovore, ruska strana je već i tako ispoljila veliko strpljenje” – izjavio je on.
„Rusija se još 2007. saglasila sa izgradnjom ,Južnog toka’ na osnovu političkih, a ne ekonomskih razloga, želevši da izbegne monopol Turske na dostavu energetskih resursa u Evropu, te je predložila taj projekat Bugarskoj u kojoj je videla stabilnog ekonomskog partnera. Rusija je preuzela na sebe rizik izgradnje gasovoda do Bugarske, ali se naša država, na žalost, pokazala kao nepouzdan partner, država koja ne ceni i ne štiti svoj ekonomski interes.” – zaključio je Ovčarov.
Evropa, u svakom slučaju, neće ostati bez neophodnog energenta: „Gazprom” i turska kompanija „Botas” potpisali su juče memorandum o izgradnji novog cevovoda preko Crnog mora čiji će kapacitet iznositi 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje.
Faktički, „Južni tok” će biti preusmeren u Tursku, a dosadašnji troškovi izgradnje gasovoda u Rusiji neće predstavljati promašenu investiciju. Na dobitku će stoga dugoročno zasigurno biti Rusija, zapadna Evropa i Turska.
Imena gubitnika takođe su poznata.
Evropska komisija nema pravnih osnova za isplatu novčanih kompenzacija evropskim državama za gubitke koji su nastali usled otkazivanja realizacije projekta „Južni tok” – izjavila je zvanična predstavnica Evropskog parlamenta Ana-Kaisa Itkonen.
U ovom trenutku direktni gubici evropskih kompanija usled otkazivanja projekta „Južni tok” iznose 2,5 milijardi evra, dok su japanske kompanije pretrpele gubitak od 320 miliona evra, te tako ukupni direktni gubici uslovljeni otkazivanjem izgradnje gasovoda u ovom trenutku iznose 2.820.000.000 evra.
Najveći direktni gubitnici su nemačka kompanija „Europipe”, koje je imala ulogu isporučioca bešavnih cevi za gasovod u ukupnoj vrednosti od 500.000.000 evra, dok su japanski konzorcijumi „Marubeni-Itoču” i „Sumitomo” sledeći na listi najvećih direktnih gubitaša, budući da su do juče figurirali kao isporučioci 40% ukupne cevne kilometraže gasovoda za kompaniju „South Stream Transport”.
Pravi kolaps su tokom jučerašnjeg dana doživele i akcije italijanske kompanije „Saipem” koja predstavlja subsidijarnu filijalu itelijanskog energetskog koncerna „Eni”, zabeleživši pad od 8% na Milanskoj berzi. Ove kompanije bile su najveći participanti projekta sa italijanske strane, a gubitak je tim veći što je kompanija „Saipem” već bila zaključila i ugovore o isporukama čeličnih cevi u ukupnoj vrednosti od 2,4 milijarde evra.
Reakcije na stopiranje projekta „Južni tok” naročito su izražene u Bugarskoj, koja slovi za najvećeg gubitnika u ovom poduhvatu. „Ovo je veoma loše za Bugarsku, mi smo izgubili veoma veliki projekat. Ja sam bio preneražen ovom novošću, ali, molim lepo, to rešenje je, ukoliko se ono procenjuje sa profesionalne, ekonomske tačke gledišta, sa ruske strane bilo potpuno logično – rekao je poslanik Narodnog sobranija (parlamenta) Bugarske, profesor ekonomskih nauka Borislav Borisov. „Rusija ne može beskonačno da čeka hoće li ,Južnog toka’ biti ili neće, te je rešila da zaštiti svoje političke i ekonomske interese. To je logični završetak cele pripovesti” – rekao je on.
Bivši ministar energetike Rumen Ovčarov pak smatra da se Sofija iskazala kao nepouzdan partner, te da je postala gubitnička strana. „Očigledno je da nikakve kompenzacije za otkazivanje projekta ,Južni tok’ Bugarska dobiti neće. Treba da kažemo ,Hvala’ Bojku Borisovu (premijer Bugarske) koji je uspeo da za pet godina upropasti tri kapitalna infrastrukturna projekta u Bugarskoj, koji su mogli da privuku u zemlju ogromne investicije i da daju veliki ekonomski efekat” – konstatovao je on.
On je pojasnio da ima u vidu izgradnju naftovoda Burgas – Aleksandrupolis, nuklearnu elektranu „Belene” i „Južni tok”. „Sada će se ekonomskim blagodatima okoristiti Turska. A mi ćemo, u teoriji, graditi međusistemski gasovod sa Turskom, kako bismo otuda dostavljali ruski gas u Bugarsku. Ja ne vidim mogućnosti za dodatne pregovore, ruska strana je već i tako ispoljila veliko strpljenje” – izjavio je on.
„Rusija se još 2007. saglasila sa izgradnjom ,Južnog toka’ na osnovu političkih, a ne ekonomskih razloga, želevši da izbegne monopol Turske na dostavu energetskih resursa u Evropu, te je predložila taj projekat Bugarskoj u kojoj je videla stabilnog ekonomskog partnera. Rusija je preuzela na sebe rizik izgradnje gasovoda do Bugarske, ali se naša država, na žalost, pokazala kao nepouzdan partner, država koja ne ceni i ne štiti svoj ekonomski interes.” – zaključio je Ovčarov.
Evropa, u svakom slučaju, neće ostati bez neophodnog energenta: „Gazprom” i turska kompanija „Botas” potpisali su juče memorandum o izgradnji novog cevovoda preko Crnog mora čiji će kapacitet iznositi 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje.
Faktički, „Južni tok” će biti preusmeren u Tursku, a dosadašnji troškovi izgradnje gasovoda u Rusiji neće predstavljati promašenu investiciju. Na dobitku će stoga dugoročno zasigurno biti Rusija, zapadna Evropa i Turska.
Imena gubitnika takođe su poznata.
Acriter et Fideliter!
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju