Aleksandar Leso Ivanović

[Upravnik]

Aleksandar Leso Ivanović je rođen 21. novembra 1911. godine na Cetinju. Otac mu je bio državni činovnik, a majka domaćica. Gimnaziju je završio na Cetinju. Posle završena četiri razreda gimnazije stupio je u državnu službu (činovnik). U literaturi se prvi put javio kao šesnaestogodišnjak. Kako kaže Niko S. Martinović to su bili "stihovani đački akvareli" rađeni na odbljescima narodne pesme i Šantića. Godine 1929. se desetak puta oglasio u beogradskom "Vencu" Jeremije Živanovića i to je značilo priznavanje i relativnu afirmaciju jednog novog pesničkog imena. Od 1931. do rata je radio u Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu prosvete i u "Narodnoj knjizi" na Cetinju. Do 1935. godine u onovremenim crnogorskim publikacijama: u podgoričkom almanahu "Srž", u cetinjskom "Pregledu", "Zapisima", "Odjeku", i "Zetskom glasniku" štampao je još nekoliko pesama. Sledećih desetak godina nije ništa objavljivao. Za života je objavio dve zbirke pesama „Stihovi“ (1950) i „Čapur u kršu“ (1960).
Pred sam drugi svetski rat se oženio.
Jedan od njegovih sinova je poznati crnogorski šahovski velemajstor Božidar Ivanović.
Posle 1945. godine povremeno sarađuje sa "Pobjedom", "Susretima" i "Stvaranjem". Godine 1950. cetinjska "Narodna knjiga" izdala mu je prvu zbirku pesama "Stihovi", a deset godina kasnije titogradski "Grafički zavod" štampao mu je drugu knjigu poezije "Čapur u kršu". Poslednjih desetak godina života je radio kao lektor u "Pobjedi". Umro je 13. oktobra 1965. godine.
Najpoznatije pesme su: "Kari Šabanovi", "Pohodi na Crnu Goru", "Ljudi sjenke", "Slomljenom oknu"...

Aleksandar Leso Ivanović je bio čovjek tanane lirske duše. Bio je visok i lijepih crta lica, ali uvijek nenametljiv i skroman, nježan i tih. Volio je život, ali nije mogao da se pomiri s činjenicom da je sve prolazno, a povodom toga se u njegovim djelima osjećaju tuga i melanhonija. Rijetko kada je napuštao svoje Cetinje, ali kao što je i Miroslav Đurovic rekao: “Pjesnik Aleksandar Leso Ivanović malo je putovao. Jedva je vidio more koje mu je bilo pod nogom. U Beograd je stigao tek pred kraj svog života tražeći lijeka. Ali je zato ovaj pjesnik, kao nijedan crnogorski, daljinu u duši nosio…” .
Na svijetu ima ljudi koji imaju neku čudesnu intuiciju. I Leso je bio takav, mogao je da osjeti stvari koje drugi nijesu mogli. Zahvaljujući toj intuiciji, jednostavno je znao da će dan njegove smrti biti nedjelja, što se i ostvarilo. Umro je 13. oktobra 1965. godine na Cetinju – gradu kojeg je rijetko kada napuštao, o kojem je pisao, u kojem su ostale njegove najljepše uspomene, u njegovoj domovini.
On je mir nalazio pišući pjesme u kojima je iznosio svoje nedoumice, zapažanja, strahove i činjenice. Kao plod njegovog pisanja imamo divne pjesme - napisane srcem u kojima upoznajemo Lesovu blagu narav, pjesničku dušu i koje nas podstiču na razmišljanje. Čitajući njegove pjesme ispunjene dubokim unutrašnjim osjećanjima, uz prisustvo nostalgije i melanhonije, upoznajemo ljude, svijet, prirodu i same sebe.
Lesove pjesme će živjeti dugo, ako ne u čitankama i knjigama, onda u srcima i dušama onih koji su te pjesme sa pažnjom čitali i pronašli se u nekim stihovima.

[Upravnik]

Kari Šabanovi

Sjećanje me lakom tugom ovi :
veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
s puta idu kari Šabanovi.

Mi u susret otrčasmo k njima ,
a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima...

... Mili dani , moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.

Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa
niti idu kari Šabanovi.

[Upravnik]

Slomljenom oknu

Slomljeno okno sa pola stakla,
ko li te razbi, šta ti je bilo?
Je li te ruka kamenom takla,
il dok si odsjaj daljine pilo
zalupi vjetar prozorsko krilo?

Ko li ti uze odbljeske dana,
nebo i kuću u granju skritu?
Ko li ti ubi u letu pticu
i slomi grane jablanu vitu?

Da neko ko te po sudbi svoji
skrhano tvoje komađe spoji,
da li bi sliku još krila staru
ta sitna parčad na trotoaru?

Slomljeno okno iz tankog rama,
u tebi vidim, dok slazi tama,
krajičak puta i golo polje.

A kad se malo zagledam bolje,
da li to vidim i sebe sama?

[Upravnik]

Ljudi sjenke

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikad ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svijetu
što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,

ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce, i sebe.

Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.

[Upravnik]

POHODI NA CRNU GORU

KAKVO LI TRAŽIŠE BLAGO U TEBI, NAJMILIJA
S VOJSKAMA SILNIM I FLOTAMA RATNIH LAĐA,
KAD JE SLOBODA BILA JEDINO ŠTO KAM TVOJ RAĐA
A JUNAŠTVO TVOJE JEDINA INDUSTRIJA.

O, MOGLA SI PRED SVIMA NOĆU-DANJU
DŽEPOVE DA ISTRESEŠ, DA SVI SE ZGRANU LJUTO
PRED NJIH BI PALO SAMO IZGUŽVANO I ŽUTO
UVJERENJE O SIROMAŠNOM STANJU.

PA ZAŠTO NASRTAHU BIJESNI NA TVOJA VRATA
KAO DA KRIJEŠ U SEBI SVA BLAGA SVJETSKA
I SVE RUDNIKE SUHA ZLATA,
TI - SIROMAŠICE MOJA SLOVENSKA.

[Upravnik]

Djevojci iz djetinjstva

Utkali su se u zlatan rub oblaka
trepte u lišću, u perju ptičjih krila
daleki oni dani kad si bila
moj prvi nemir i žudni san dječaka.

Pa mi i sada, u ove pozne čase
još sjaji davni osmijeh tvoga lica
kao što danju gori sijalica
koju su zaboravili da ugase.


***
Sve je to isto cijelog vijeka:
žive i umru ljudi, i teče ispod mosta rijeka,
i smijenjuju se žega i studi.
I zure ljudi u vodu što protiče,
u vir duboki od predaka gledan,
i ponavljaju stare znane priče
i umiru jedan po jedan.
I tako se tu prazno, tupo traje
i do spasenja odatle nema staze:
rijeka teče, o teče i ostaje,
a ljudi stoje, o stoje i odlaze.

[Upravnik]

Jutra jugova

Skriše se oku modri bregovi,
skući se vidik u krug najuži;
cestama kruže lišća zbjegovi
i navriješe kiše - zajuži.

Pogledaš - puti lišćem zasuti.
U sjetnu želju misli potonu:
svi srcu dragi blizu da su ti
kao da čekaš uru potonju.

Slomi te neka tuga prestara
što je i predak ćutke tugova
uz mukli zveket starih lastara
u davna neka jutra jugova.

[Upravnik]

Povratak

Ravnicom sremskom voz me nosi
u rodni krš daleki.
Pa čas tu travni sjenokosi,
čas ljuti kamen neki.

To zov se meni rodni priču,
To putem snim o njemu,
pa zato jutros brda niču
po ravnom, pustom Sremu.


PORUKA DALJINAMA

Vama sam čežnje i dio srca dao,
na rodnom kršu ostao prepolovljen,
ko suhi čapur u kamen urastao,
koprivom ljutom i dračom zakorovljen.

Na mamite me zvijezdom vrh planine,
ne zovite me kad sunce rodno sija:
očima ovim bolne ste, o daljine,
al zavičaj je daljina najbolnija.

[Upravnik]

U susret nebu

Sjaj čudni jedan zapad toči.
Na zemlju nebo slazi kradom:
nose ga, nose žutim gradom,
nose ga stakla, vode oči.

Sjaj čudni jedan zapad ima:
visoka stabla k njemu streme,
put njega noćas ptice nijeme
hitaju pjane, u jatima.

Od neba toga žutog pijan,
i ja mu pogled mutni šaljem,
na zemlji ovoj teškim maljem
života patnog izubijan.

Kroz šapat trava što ga srete,
po dahu vjetra, po jastrebu,
po šumu lišća nek uzlete
nijeme moje žalbe nebu.

[Upravnik]

Žalba mrtvom drugu

Dragoj sjeni književnika
Nikole-Punje Lopičića

1.

Pišem ti mrtvom iz našeg mjesta,
dok jablan drhti od noći stravljen,
A niko ne zna ni koja cesta
do tebe vodi na grob zatravljen.

Zahuje kroz noć kao da kore
vjetrovi s juga ko fijuk biča;
o tebi s tužnim prizvukom zbore
mećave zimske iz tvojih priča.

2.

Usamljen rodnim prolazim gradom
u sjenci kuća, kraj niskog žbunja,
i samo mi se pridruže kradom
umukli tvoji koraci, Punja.

Sa mnom druguje jedino munja,
vjetar i kiša i magla siva.
Zaboravili su davno, Punja,
i tebe mrtva i mene živa.
_________________

[Upravnik]

Prozorska stakla

Daljine njedra zelena kad raspuče
i suncem planu topole, kuće ceste,
prozori jarki u sva ih stakla smjeste
i svaku boju odrazom udvostruče.

Ali kad jesen vidike posakriva
i stanu magle s planina da silaze,
šta mogu drugo prozorska stakla siva
do mutnu jesen i tugu da odraze!

Svjetlosti žedna, lomljiva, kratkovjeka,
prozorska staklanalik su na čovjeka.

[Upravnik]

Potonja ura Rada Tomova

Poželje - mrući mlad na rodnoj ploči:
sve drugo neka prežaljeno bude,
al' da je samo da ostanu oči,
zagledane u svijet i u ljude.

Posljednji treptaj vida ispuni sjeta:
svaka je smrt po jedna propast svijeta.

[Upravnik]

Драги пријатељу Драго,

Долази јесен, па зима... са маглама, са кишама, с мећавама. То је њихова обавезна пратња. А кад стигну, затећи ће код мене: болест, сиромаштину, бриге. То је опет моја обавезна патња... Можеш мислити како ће то бити занимљив призор кад се обје пратње ухвате за руке и заиграју око мене врзино коло...
А два сина треба послати на судије. А дрва треба набавити за нас троје који остајемо овдје. Па голотиња, босотина. Па ова скупоћа...
А ја немам ни динара. И дужан сам. И уопште, цијелог живота не успјех да одгонетнем ту за мене нерешиву загонетку: како, на поштен начин, не штедећи труд и дајући увијек квалитетан учинак, зарадити довољно за живот. Од свих многобројних путевакоји воде остварењу тог циља, ја сам, изгледа, изабрао онај једини погрешни...
Не знам имаш ли какве могућности да ми помогнеш. При томе не заборављам на ону једину могућност коју си ми већ пружио: сталн месечни хонорар од 15.000 динара за лекторисање Билтена и осталог материјала у вези са фрижидерима, проспектима и сличним, на чему сам ти, као и на свему осталоме, захвалан. Но, кад смо већ код тога, дозволи ми да напоменем, истине ради, да ату има прилично посла, који је понекад и доста обиман и тежак за лектуру, тако да могу слободно рећи да тај хонорар, нарочито с погледом на данашњу вриједност динара, зарађујем поштено, у зноју свога лица, што, наравно, ни најмање не умањује моју захвалност што ми је таква могућност пружена.
Али, у невољи сам.Па рекох: да ти се пожалим. Јер, човјек се жали пријатељу.
Дакле, можеш ли ми што помоћи?
Дај неки глас од себе.
Поздравља те Александар Ивановић

Цетиње, 12. IX 1965.

[Upravnik]

Čapur u kršu

Vama sam čežnje i dio srca dao,
na rodnom kršu ostao prepolovljen,
ko suhi čapur u kamen urastao,
koprivom ljutom i dračom zakorovljen.

Ne mamimite me zvijezdom vrh planine,
ne zovite me kad sunce rodno sija:
očima ovim bolne ste, o daljine,
al' zavičaj je daljina najbolnija.

[Upravnik]

DVIJE JASIKE

Jasiko bijela, i ja sam kao i ti
što ti vječito lišće treperi.

U osvit rani, u noć, u suton plav,
jasiko bijela, i ja treperim sav.

A ne znam zašto, nit tvoje lišće zna,
jasiko bijela, sestro žalosna.



JESEN

Opet je jesen stigla sa svojom sivom pratnjom:
maglom i kišom i vlagom i ljudskom patnjom.

Mutne je vode i prozori mokri snimaju
i svi je ljudi u očima imaju.

Le li to odraz, kao u oknima,
jeseni ove u ljudskim očima?

Il kroz nju mutnu prolazeći zanesen
to svako nosi sobom svoju jesen?