Najlepši odlomci iz knjiga

Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Najlepši odlomci iz knjiga

Post od tanja »

"..London je, kao magnet Evrope, privlačio sve više te gomile iseljenika i nesrećnika. Ta, takozvana, raseljena lica, postadoše zabezeknuta, i nisu znala šta da misle, zagledana u četrnaest miliona drugih lica. Raseljena lica trčkarala su da vide kraljeve, da vide crkve, palate, ulazili su u fabrike, a vraćal e, uveče, u daleka predgrađa, da sutradan opet zagate hodnike raznih berza rada, gde su tražili zaposlenje. Govorili su neke čudvovate jezike, koje niko živ u Londonu nije razumeo, imali su neka čudnovata imena, koje niko živ nije umeo da izgovori. A dolazili su, dolazili, sve više - hiljade, hiljade. Stotinu hiljada. A sa njima je bila stigla u poslednjoj godini rata i ta neobična, strašna, zima, koja je trajala mesecima..."
".....To veče, Rjepnin je sedeo, dugo, do mraka, na steni. Posle jedne kratke kišice, okean se bio smirio. Bio je, pred zalazak sunca, svetao, gladak, kao neko bezmerno, ogledalo, svega što se na svetu događa. Pred njim je bilo more. Sedeo je tu, sve dok sunce nije zašlo, a zalazilo je kao bezmerna buktinja, crveno. Gasilo se u daljini, onako, kako su ljudi, u dalekoj prošlosti, verovali da se gasi. Da se čuje, kako prži, u vodi koja nema kraja. Sve je bilo toplo - i stene, i more, i nebo, pa se činila topla i najdalja pučina. Peask je bio topao, kao da je zlatni prah sa Sunca. Bio se zagleao u stenu sa koje je bio rešio da skače, glavačke, kao što je nekad u more skakao. Bila se zacrvenela kao da je zidaju korali. Osećao je stid, što je taj skok toliko odlagao, što se od okeana bio uplašio. - A i to je bio, prvi znak starosti..."

M.Crnjanski "Roman o Londonu"
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Upravnik »

Mihajlo Pantić - ...ALI ZNAM DA ĆU IZAĆI NA KRAJ S TOBOM

(Ukrajina i Rusija, 2007-8)

U Ukrajini sam se prvi put obreo slučajno. Jedne kasne jeseni ribario sam sa prijateljem na delti Dunava, i tu, na velikoj vodi, u nedoglednoj zemlji, razumeo da osećaj prostora u svakom čoveku zavisi od njegovog neposrednog, svakodnevnog okruženja. jedan je onaj koji sedi sam u maloj sobi na desetom spratu nekog novobeogradskog solitera, anoniman I bezglasan, zatrovan bezizglednošću i TV slikama, ubijen u pojam od toliko nakazne istorije koja mu pritiska život od rođenja do smrti (gle, ni okrenuo se nije, a već je star), drugi onaj koji se dokopao neke pustinje (monah ili avanturista, sasvim svejedno) i tu se nastanio, zauvek, bez želje da više ikada vidi gomoru, a treći je, e taj je baš neko treći, na primer ja, koji se zaputio na deltu velike reke da lovi grgeče ili štogod drugo, šta već naiđe, i tu nekako sam sebi objasni da se sa promenom prostora, onog svakidašnjeg, na koji smo navikli toliko da ga zapravo više uopšte ne primećujemo, otkriva ona druga, skrivena strana naše prirode. Ukoliko želimo da saznamo nešto važno o sebi, moramo negde otići, moramo se izmestiti; želja za bežanjem, za stalnim izmicanjem iz onoga čemu pripadamo i što nas određuje, ali i ograničava i sputava, ne prestaje da treperi u nama. Da, da, otići negde, izmestiti se, pobeći, da bi se povratkom, nimalo paradoksalno, zapravo potvrdilo pripadanje nekome ili nečemu, nepripadanje je važno tek ukoliko nečemu pripadamo. I zato treba putovati, putovati se mora, a živeti baš i ne, tek tu i tamo, ponekad, koliko dana smo bacili iza ramena kao da ih nismo ni proživeli, koliko njih je potonulo u zaborav. A putovanje se pamti, jer nas promeni, i donese nam u svest neku novu sliku i neku novu predstavu o nama, neko sazanje do kojeg se u sobi ne dolazi, kao što se i u tihovanju dokuči neki deo sopstva koji se među ljudima nikada neće otkriti i pokazati. tek u ukrajini i Rusiji čovek pristigao sa druge strane Dunava spozna šta je zapravo prostor. Velika reka je granica i u tom smislu. A ovde kod nas... ovde kod nas sve je nadohvat ruke, i sve se može obaviti za jedan sat, ili jedan dan, zavisi da li ste se uputili u Ak Palanku, Slankamen ili u Madrid, dok se tamo, u Ukrajini i Rusiji, putuje i putuje, i putovanju kraja nema.
Tog dana kada sam se prvi put, sasvim slučajno, našao u Ukrajini, krenuli smo, moj prijatelj i ja, u lov na ribu zvanu štuka, na neko jezero, zagubljeno u delti, vodič nam je bio mladi čovek iz Bukurešta, koji je odlučio da promeni svoju sudbinu, i otisnuo se iz grada, da živi u prirodi i da lovi. Plovili smo kroz gustu mrežu velikih i malih kanala, stalno podižući jata ptica ispred našeg čamca, zabijali se u gusto zelenilo močvare, još tri misleće trske među milijardama trski koje se samo zelene, usred te divljine minuli ispod napuštene graničarske, vojne osmatračnice pobodene na tankim metalnim šinama visoko iznad vode, i onda zašli u mali kanal, na nekim mestima toliko plitak da smo morali izlaziti iz čamca i ga cati kroz vodu da bismo ga lakše i brže prošli. I najzad, ah, najzad, izbili na veliko jezero, puno trave, uronili u pravi raj za ribe, jer tu nema onih ljudi što zemaljske dane pretrajavaju hraneći se ribom i prodajući je drugima, pa božje stvorove iz tog jezera niko ne uznemirava, osim nama sličnih, koji uhvate, ako uhvate, poneku štuku, slikaju se s njom, vrate je u nemi vodeni pakao, i toliko. I onda je, da se rajski doživljaj baš sasvim ne pretvori u priču o prvim ljudima, zazvonio mobilni telefon. Mašio sam se za džep. Dobrodošli u Ukrajinu, pisalo je u poruci, turistička organizacija želi vam prijatan boravak u našoj zemlji, sve informacije možete dobiti na telefon taj i taj, ova usluga se naplaćuje. Čovek više ni na delti Dunava nije sam. Ukrajina, rekao sam glasno, a naš rumunski drugar potvrdio je glavom, i dodao: ona druga obala je Ukrajina, granica je na pola vode. I kako nas je vetar gurao s leđa po jedva
ustalasanoj površini jezera, polako smo se, gotovo neosetno, zaneti lovom, obreli u ukraji ni, na pet-šest metara od obale, na ukrajinskoj vodi. Svako ko se makar jednom bavio lovom štuke zna da se ta riba uglavnom lovi u kraju, pri obali, u panjevima, travi i granju, gde leži i čeka da plen naiđe. Retko, i samo u slučajevima kada je vrlo gladna, ona kruži otvorenom vodom u potrazi za bolesnim ili neopreznim ribama i drugim sitnim stvorenjima, miševima, žabama, insektima i svojim srodnicima, jer štuka je hanibal, a hanibal je, jednom, bio jedan čovek.
I tako sam se, sasvim slučajno, te zagasito zelene jeseni našao u Ukrajini i proveo u njoj ne više od dva sata. Istina, nisam se iskrcao na njeno kopno, ali se i ovoliko računa. Ribe koje smo lovili nisu se razlikovale, ukrajinske su bile rumunske i obratno, i sve su govorile istim nemuštim jezikom, kojim poneki ribar, ćutke, u čamcu, zabačenih misli, zaposednut vodom, trskom i oblacima, progovori, ponekad, u nekom danu stvorenom za to, ali takvo znanje ne traje dugo, samo tren, i mine munjevito, kao štuka kad se pomakne iz tačke A u tačku B.
Drugi put u Ukrajinu sam ušao sa uredno viziranim pasošem, znajući gde i zašto idem, i ko me, i šta me, tamo, čeka. Velika zemlja, vidi se iz aviona. Putovao sam, sa prijateljem piscem, u Lavov, na sajam knjiga, sve nam je to organizovala Ala, i dok smo leteli, posmatrao sam reke i jezera, misleći o svemu i ni o čemu. Predstave koje o nekoj zemlji imamo znaju da se okrenu naglavce kada u tu zemlju dođemo. ukrajina nije prestajala da me iznenađuje, u svakom pogledu. Već po izlasku iz aviona suočio sam se sa prizorom koji kao da je izronio iz prošlosti, istina, ne tako davne. U Lavov dnevno sleće samo jedan avion iz inostranstva, onaj iz Beča, mahom pun Ukrajinaca ili potomaka Ukrajinaca iz Kanade. U Kanadi su Ukrajinci, nešto slično kao u jednom romanu Vojislava Despotova, napravili repliku svojih predačkih krajeva (slično su činili Irci naseljavajući Ameriku), što se dâ videti po prvim građevinama podizanim u novoj zemlji, i, posebno, po imenima mesta, a klima i tip zemljišta takođe su kao preslikani, kontinentalna ploča i tu i tamo puca svom širinom. Kada smo se iskrcali iz aviona koji je govorio nekom fantastičnom mešavinom ukajinskog i engleskog, moj prijatej me je zamolio da stanemo na kraj reda, kako bi, kao strasni nikotinist, imao vremena bar za jednu cigaretu. Oko nas su se na pisti rasporedili čuvari u vojničkim maskirnim uniformama, predvođeni sa dva niža oficira koji su na glavama imali ogromne sovjetske šapke, znane iz filmova i sa vojnih parada, helikopter bi na njih mogao da se spusti.
Dva vučjaka o povocima nisu nas primećivala, arogantno su gledali u daljinu. Uredno formirana kolona putnika kretala se lagano prema zgradi aerodroma, prelepoj staroj građevini, verovatno podignutoj pre drugog svetskog rata. Na njoj su bila otvorena samo jedna uska, drvena vrata, široka taman da se dvoje okrznu ramenima kad se pri izlasku i ulasku razmimoilaze. Ovde je postojao samo ulaz. Red kao da je malo zastao, moj prijatelj i ja išli smo polako, korak na korak, izmenjujući poglede, nigde nam se nije žurilo, moj prijatelj palio je već drugu cigaretu, ali smo za neki minut i mi stupili pred ta neverovatna vrata na kojima je stajalo još nekoliko ljudi u uniformama. Uto nas je oicir koji nam je duvao za vrat resko upozorio da požurimo, gotovo nas je ugurao unutra, i stupivši za nama u hol skinuo svežanj ključeva sa pojasa, odabrao onaj najveći, starinski, od dvorca ili od devete sobe iz bajke, koji se danas uglavnom dodeljuje kao kakvo priznanje, orden ili simbol ključeva od grada, i škljoc, škljoc, škljoc, tri puta, zamandalio aerodromsku zgradu. Kontrola je mogla da počne.
Naši pasoši prolazili su kroz tri ili četiri para ruku: prvi uniformisani službenik sricao je moje ime. Taj sam, rekoh. znalačkim pogledom, kao da me skenira, amimičnog lica, odmerio me je od glave do pete, vratio mi bumašku i pokazao rukom na sledećeg policajca, tri koraka do njega. Procedura se ponovila još najmanje dva puta, zaposleni su ipak morali nešto da rade, sledeći avion iz inostranstva sleteće tek sutradan, opasnost da od službeničke dosade pomru sve muve u okolini dobijala je oblik izvesnosti... Najzad smo se dokopali spasonosnog šaltera, gde su posle višekratnog prelistavanja i pregledanja svake stranice udarani pečati. Gde putujete? Kažemo. Zašto putuje? Kažemo. Gde ste odseli? U hotelu. U
kom hotelu? Ne znamo. Aha, a zašto ne znate? Pa ne znamo, u nekom hotelu, rezervisao ga je organizator. Svejedno, to morate znati, ovde se u kartonu koji ste popunili mora napisati i ime hotela... tajac. Ne možemo popuniti kad ne znamo, prvi put smo u Lavovu. osoba koja radi kao ovlašćeni šalterski posednik državnog pečata, dragi moj Franc, bolje reći, uniformisana ženska osoba sa potpuno poništenim polnim karakteristikama, okreće telefon i važnim glasom, ne glumeći nego upražnjavajući strogost (Bože, kako li je izgledala kada joj je čovek njenog života prvi put izjavio ljubav), poziva nekog. Posle dva minuta I trideset pet sekundi pojavljuje se pretpostavljeni, uniformisana muška osoba sa velikim stomakom i velikom šapkom, odmerava nas od glave do pete i ponavlja, kao da čita iz knjige, istim redom, sve ista pitanja. Proziva me po imenu i prezimenu, taj sam, gde putujete, kažem,
zašto putujete, kažem, gde ste odseli, u hotelu, u kom hotelu, ne znam. Dramska pauza. Malter otpada sa zidova, u uglovima se kupi paučina... dobro, možete ići. Udarac pečata deluje kao oslobađajuća presuda. Zapućujemo se prema prostoru za prtljag. Pružamo pasoše. Odmeravaju nas. To su vaše torbe. Da. Imate li šta da prijavite? Nekoliko kilograma narkotika, kažem mirnim glasom, mada već odavno iznerviran. U redu, prođite, odgovara carinik koji ili nije razumeo šta sam rekao ili shvata-ne-shvata ironiju (ljudima je i jedno i drugo usađeno) ili je toliko otupeo od posla da više ne reaguje ni na šta. Tu, majko sveta, nije kraj. Put nam preprečuje službenica obaveznog zdravstvenog osiguranja, vedro i lepo neko biće, a lepota uvek ostavlja utisak, odvodi nas do novog šaltera, daje nam polise i uzima onoliko novca koliko je propisano. Ta procedura prolazi brzo i bezbolno, čak s osmehom, jer se na pomen novca svaki čovek u današnjem svetu naglo zainteresuje, a često i razgali, ukoliko naravno proceni da bi nekakva dobit za njega, a ne globa, mogla biti na vidiku. A napolju, ispred aerodromske zgrade, posle punog sata pasoške kontrole, malo manje nego što je trajao let od Beča, sve je drukčije i veselije. Nekakva radost lebdi u vazduhu, I vedrina, ne, nije mi se učinilo, taj ću utisak obnavljati svih narednih dana, koliko budem u Lavovu, gradu u kojem postoji muzej alhemije. I u kojem broj lepih žena izaziva kod posetioca neprestanu blagu vrtoglavicu.
(...)
– Izvinite – upitao je mladi čovek, podigavši se sa svog mesta u dupke punoj sali na književnoj večeri mog prijatelja pisca, kad su na red došla pitanja iz publike – koje je to piće u čaši ispred vas?
– Konjak – odgovorila je Ala. Opet je imala nove cipele.
Neki ukrajinski proizvođač konjaka, zaista dobrog, zaboravio sam mu ime, bio je pokrovitelj tih zbivanja, m-da, pisanje i alkohol nekako idu zajedno, o tome je, uostalom, napisana gomila knjiga, recimo roman Pod vulkanom, Lauri ga je, kako se ono kaže, pisao iz iskustva.
– Da li bih, oprostite, mogao da siđem i da ispijem jedan deci, pa da produžim dalje, na drugu manifestaciju? – nastavio je pasionirani ljubitelj umetnosti.
– Naravno, samo izvolite – rekao je moj prijatelj, na šta se mladi čovek stuštio do stola na sceni, dobro potegao iz konjak čaše i, ispraćen gromkim aplauzom, nestao poput lastinog repa. Ozbiljan razgovor je mogao da se nastavi, i nastavio se. U Ukrajini se, za razliku od mnogih drugih zemalja u tranziciji, očuvalo interesovanje za književnost, tradicija se ne da baš preko noći promeniti, važnosti knjige pridaje se pun značaj, neglumljenu privrženost toj strasti moguće je prepoznati na mnogo mesta, stalno smo se i na različite načine u to uveravali.
A na promociji časopisa posvećenog piscima iz naših krajeva, pred mnoštvom mladih lica, svako od nas morao je da, u nekoliko reči, kaže šta je za njega pisanje. Dan ranije, na prijemu kod gradonačelnika Lavova, na moje pitanje čime se bavio pre nego što se upustio u politiku, aktuelni otac tog slavnog istorijskog grada rekao mi je otvoreno, bez uvijanja, sa prisenkom cinizma u glasu:
– Ničim. Ja sam, znate, diletant. Intelektualac.
Stajali smo na najlepšoj gradskoj terasi, otkuda se otvarao savršen pogleda na staru tvrđavu, na operu, na trgove, parkove i ulice, hteo sam da mu uzvratim isto tako ciničnom mišlju onog Anglosaksonca da je ideal mislećeg čoveka da ništa ne radi, mišljenje je već dovoljan rad, ali se u razgovor umešala jedna nemačka spisateljica bestselera, i tu se moj udeo u priči završio. Setio sam se toga kada je na mene došao red da znatiželjnim, mahom studentskim, budućim intelektualnim pogledima objasnim zašto se bavim time čime se bavim, i šta to za mene znači. Kao da to zaista znam.
– Pisanje je alhemija, stalni preobražaj identiteta – rekao sam. – Ne želim da to shvatite kao moje domišljanje, pisanje vam zaista daje mogućnost da uvek budete neko drugi, i da čak budete ono što inače nikada i ni na koji drugi način nećete biti. Pa i da budete ono što inače ne želite da budete, da makar varljivo isprobate kako i to izgleda: biti drugi, biti bilo ko.
Razumeli su me, siguran sam u to. Jer je i mesto, alhemični grad Lavov, na čijem su glavnom trgu tih dana održavani politički zborovi i demonstracije, kako pred svake izbore biva u svim tranzicijskim i netranzicijskim zemljama, svedočilo stalnu istorijsku promenu, stalno takmičenje, poništavanje, smenjivanje i presvlačenje kolektivnih identiteta, vrlo blisko našoj balkanskoj, uskomešanoj multietničnoj priči, u kojoj je, ponekad, važnije nešto ne biti, nego zaista nešto biti. u muzej alhemije ulazilo se kroz apoteku, i danas aktivnu, sa starim instrumentarijem i nameštajem, da bi se onda prolazilo kroz pravi mali lavirint slabo osvetljenih hodnika, u čijim su nišama bile izložene razne skalamerije i prikaze. Potom se izbijalo na unutrašnje dvorište, gde nas je, u samom središtu, čekao mali bronzani spomenik Veštice, pred kojim smo se slikali, ne sklopivši pri tom nikakav ugovor, da bismo se najzad obreli, nekim sličnim spletom ispusta i podzida na drugom izlazu, u nekoj drugoj,
zabačenoj ulici, sa suprotne strane, u nepoznatom kvartu. Lavov je sav u kontrastu starih, patinizovanih građevina, kao naručenih za neku mističnu, distopijsku priču, i svežine i lepote ljudskih lica na kojima je moguće pročitati da je život nezaustavljiv, i da se uvek kreće onamo gde mu se hoće, u pravcu uvek suprotnom od predvidljivog.
A Kijev je grad izrastao iz drukčijeg tipa kulture, više pod uticajem Rusije nego Srednje Evrope, u stalnom širenju beskonačnim prostorom. Prvo čega sam se setio slećući u njega nepunu godinu pošto sam odleteo iz Lavova bio je razgovor, onomad, u avionu za Beč, sa jednom starom, otmenom gospođom, Kanađankom ukrajinskog porekla. Ispričala mi je ceo život, kao nehotičnom ispovedniku koji je, vođen višom slučajnošću, na tom letu sedeo do nje: kako su se njeni preci, bežeći od gladi, početkom prošlog veka zaputili u kanadsku preriju, kako njena baka nikada nije naučila nijednu reč engleskog, kako je rasla, i udala se, i petoro dece izrodila, i kako je srećno proživela sve svoje dane sa mužem koji je umro pre nekoliko godina, a sada joj se, najzad, ispunila i jedina neispunjena želja, da vidi Ukrajinu. Sada mogu na miru da umrem, rekla je, i potom dugo ćutala. Nisam znao šta da joj kažem, avion je plovio visoko u oblacima. A vi, odakle ste? Rekao sam. A gde je Srbija, čekajte, to
je valjda isto naš svet? Isto. Da li je tamo bio neki rat? Tamo su stalno bili neki ratovi, gospođo. Da, razumem. A čime se bavite? Ja sam profesor. Profesor, lepo. Šta predajete? Književnost. Da, zanimljivo, znam, to su romani, vi predajete romane? Tako nešto, u stvari, da, predajem i romane. Svaki život je kao jedan roman, da li sam u pravu? U pravu ste, gospođo, svaki život je zaista jedan roman. A vi, da li vi pišete romane? Ne, gospođo, ne pišem. Ponekad pišem priče, kratke priče. A zašto ne pišete romane? Pa eto tako, ne pišem. Ja bih baš volela da napišem roman o svom životu, samo kad bih umela. Probajte, možda ćete umeti. A vi, ako budete ikada pisali roman, da li ćete me pomenuti, to bi bilo baš lepo, da pomenete nekoga koga ste samo jednom i to sasvim slučajno sreli. To je dobra ideja, gospođo,svakako ću vas negde pomenuti, makar to i ne bio roman. Eto, pomenuo sam je, želeći joj dobro zdravlje i dug život u miru. U Kijev sam išao da sa još jednim kolegom, mojim nekadašnjim studentom, govorim na naučnom skupu posvećenom delu savremenog srpskog pisca koji je mahom pisao o sudbinama malih ljudi kojima u životu nije išlo baš najbolje, bogovi im nisu bili naklonjeni. Skup je protekao sasvim u redu, trajao je taman koliko treba, da se niko ne dosađuje, i da se sa ponekim poznatim i nepoznatim razmeni pokoja reč, obišli smo znamenitosti koje je trebalo obići. Posmatrajući
taj grad iz svoje sobe, sa najvišeg sprata hotela u kojem smo odseli, činilo mi se da raste iz časa u čas, svuda dokle je pogled dopirao uzdizali su se kranovi i bedemi novopodignutih građevina i oblakodera (ima nekog grešnog prizvuka u toj reči, kao da se njome skrnavi nebo). Tu bi, sad malo mudrujem, mogla biti metaforička razlika između predbiblijskih i apokaliptičnih vremena: nekada je samo jedna kula oglasila pometnju sveta, a potom je Vavilon nastavio da se vrtoglavo umnožava, ne prođe godina a da se negde ne objavi kako se u toj i toj zemlji podiže najviša građevina na globu.
U Kijevu su tekli preduskršnji dani, pa smo moj mlađi kolega i ja otišli na večernju službu u crkvi. Vozili smo se do glavne, u slovenskom svetu nadaleko poznate kijevske bogomolje u prenatrpanom metrou više od pola sata, i stigli u sam smiraj dana na mesto koje je u književnosti pomenuto neizbrojivo puta. Prelepe mlade žene, obučene kao za modnu pistu, a ne za crkvu, vadile su iz svojih torbica marame i povezivale ih. Potom su, krsteći se, sa upaljenim svećama ili malim kandilima u rukama, na visokim štiklama, nečujno i sasvim skrušeno, kao da žele da ispovede sve grehove ovoga sveta, ulazile na službu, crkva je bila dupkom puna, sveštenici su pevali, svečanost praznika ispunjavala je brod i kupolu. Muškaraca, osim nas dvojice-trojice, gotovo da i nije bilo. Po završetku duge liturgije te iste mlade lepotice izlazile su u noć nekako izmenjene, kao da su iznenada promenile svet, i uzimajući neplanirani odmor, zakratko iskoračile sa naslovnih strana najprestižnijih magazina. Nisu skidale marame, u rukama su sve jednako držale upaljene sveće, i sa njima ulazile u sjaktave,
luksuzne automobile koji su ih, upaljeni, čekali. I u vagonima podzemne železnice se na mnogo mesta moglo videti kako mlade, namontirane žene, ubrađene maramama, drže u rukama tu osvećenu svetlost koja osvetljava njihova smerna lica i raznose je po svetu u svim mogućim pravcima, do u beskraj, na sam rub uma, tamo gde trne svest.
(...)
U staroj crkvi u mestu Pereslav Zaljeskin, kraj jezera na kojem je Petar Veliki osnovao i sagradio rusku flotu, mladi kaluđer ispripovedao nam je istoriju nekadašnjeg carskog manastirskog kompleksa. On sada pripada državi, ali se o njemu i dalje brinu sveštenici. završavajući, kaluđer je ponudio da nam nešto otpeva. Prihvatili smo. Priključio mu se još jedan iskušenik, stali su isred oltara, mi smo ih okružili. I onda je usledio trenutak koji sam hoće u pamćenje: dok je kaluđer pevao, zvonkim, toplim glasom, a iskušenik pripevao, jedan zrak svetlosti probio se kroz prozorak na svodu i osvetlio mu lice. Moj prijatelj pisac I ja namah smo se pogledali, u stalnom dobronamernom nadgornjavanju ko će pre da upotrebi i zapiše neki zanimljiv, karakterističan detalj. Ta svetlost, koja je celom prizoru dala
dubinu, bila je upravo takav detalj, Goran se sa tim odmah saglasio. U manastirskom parku, gde su nekada šetale princeze i velikodostojnici, pod gustim krošnjama lipa i kestenova, oko zapuštenog ribnjaka i ukraj vremešnih nadgrobnih spomenika, tišina se zgušnjavala i pretvarala se u zaustavljeno vreme. Pred zvonikom, sa čijeg se vrha ukazivala panorama celog kraja, a pogled odozgo uredno vam naplaćaju, dežurala je neizbežna babuška, po toplom jesenjem danu za svaki slučaj odevena u debelu suknju, ručno pleteni džemper i najlon čarape sa lastišem oko punačkih listova, u natikačama. Pogledala je moju kartu, otcepila kupon, a ja sam znatiželjno osmotrio naslov knjige koju je držala u krilu, recimo, Julija Džons, Jesen u Springfildu, ili tako nekako, možda i Samanta Etkins, Leto koje treba zaboraviti, nije važno, važno je da zamišljanje ljubavi nikada ne prestaje... Na izlasku iz mesta
na putokazu je pisalo da do Arhangelska ima hiljadu i ohoho kilometara, u Rusiji je daljina zaista daljina. U Moskvu smo, jer je bio kraj vikenda, ulazili skoro dva sata, u koloni automobila dugoj preko četrdeset kilometara, tako su javili na radiju. Subotom i nedeljom pola Moskve, a to je najmanje pet miliona stanovnika, zaputi se na dače, tu, u blizini (raspitao sam se, blizina podrazumeva rastojanje do tri stotine kilometara). Bave se u selu, obrađuju bašte, beru gljive i šumske plodove, piju votku i mezete slanu ribu i kisele krastavce, kuvaju šči. I kad god bismo minuli kraj nekog potoka, rečice ili jezera, a njih ima na stotine, gde god da se okreneš pogled ti se na vodi zaustavi, smotrio bih nekog svog brata po ribolovnoj nesanici, kako, zanet, čučeći na obali ili ljuljuškajući se u čamcu, gleda u plovke ili vrhove svojih štapova. U stvari, u sećanju na kraju ostaju samo voda i daljina, prostor koji nas otima i prevazilazi.
U Moskvi sam prvi put bio kao student, pre mnogo godina, i gotovo ništa nisam zapamtio (Predrag Marković opisao je te mladalačke ekskurzije u zanimljivoj priči „ruska crkva”), samo veliki grad sa retkim saobraćajem i pustim prospektima, jednu Anjušu koja je sa mnom htela da razgovara isključivo na engleskom iako sam ja u gimnaziji učio ruski, potom, popularnost naših pevača zabavnih melodija čije su ploče plaćane basnoslovnim svotama, diskretnu hotelsku prostituciju (čim prvi put otključate vrata sobe zazvoni telefon i ženski glas iz daljine ljubazno vas upita da li ste za masažu), i, razume se, zaista impresivan metro, kao simbol državne postojanosti, solidnosti, tačnosti i odgovornosti, ali, pre i
posle svega toga, neizbežne babuške, svuda i na svakom koraku, nadozornice svih kvartova, svih kvartira, svih otvorenih i zatvorenih prostora, svih kretanja. Svuda su stajale, motrile nas i pazile da sve bude pod kontrolom te žene istih, neodređenih, srednjih godina, od trideset pet do šezdeset, sve jedna drugoj nalik, kao rođene sestre, ozbiljne i odmaknute, stroge, gotovo zapovedne, nepomerive kao poseban oblik autoritativne državne institucije. Babuške.
Drugi put sam u Moskvi bio na svetskom kongresu PEN centra, na samom kraju prošlog veka, tranzicija se mogla videti na svakom koraku, pisao sam o tome, a deset godina kasnije, sada, Moskva je bila potpuno drugi grad, sa istim obrisima, istih kulisa. Ogromni, užurbani megalopolis u kojem saobraćajne gužve traju po ceo dan, a ljudi, kao i svuda u svetu, trče za novcem, i ne obaziru se. Moskovski sajam knjiga nema onakav značaj za Moskvu kakav beogradski ima za Beograd, ali, opet, književnost je osnova ruske kulture, i to se oseća i vidi svuda, u knjižarama, u medijima, među piscima, pa i u metrou. Onu već pomalo ofucanu tvrdnju da rusi čitaju svuda, pa i dok se voze podzemnom železnicom, osvežio sam novim uvidom. Jedne večeri, u polupraznom vagonu, fotograisao sam neku devojku kako čita, podigla je poged, nehajno odmahnula glavom i ponovo se zadubila u svoje štivo. A posle predavanja na univerzitetu prišla mi je jedna studentesa, brucoškinja, i pošto se predstavila onako kako se ruskinje predstavljaju u filmovima Nikite Mihalkova, uljudno i tiho, rekla mi je da je iz Sibira putovala vozom dva dana, bila bi ona došla tek iduće nedelje, ali joj je drugarica iz Moskve javila da jedan profesor iz Srbije ima predavanje, pa je, eto, požurila. Koliko godina imate, upitao sam. Devetnaest. Hvala ti, Bože, rekoh u sebi, svet ipak nije sasvim propao, i onda sam se, hteo-ne-hteo, bez želje da bilo šta generalizujem, setio jedne svoje beogradske studentkinje koja mi se pre nekoliko godina žalila da joj termin moga predavanja ponedeljkom u pola dvanaest ne odgovara, prerano mi je, rekla je, ja, znate, ustajem negde oko podne.
Unuka Tanje i Vitje Šentalinskog, pisca koji je čitao dosijea Lubjanke i, na osnovu njih, napisao nekoliko knjiga o sudbinama ruskih i sovjetskih pisaca za vreme komunizma, ide po kući i peva: „ja ne znam kako ću izaći na kraj s tobom, ali znam da ću izaći na kraj s tobom”. Sa čime to ona izlazi na kraj, pita se Vitja, dok sedimo kod njih u kuhinji, tradicionalno, po ruski, pijemo votku i sladimo se tanjinim špecijama, zaista ne znam, ali mi se čini da deca imaju neku posebnu vrstu mudrosti koju mi stariji sa godinama izgubimo i posle ih više ne razumemo. Vitja, kao i drugi ruski pisci koje sam upoznao na sajmu knjiga, potom i na književnoj večeri u našoj ambasadi, ima vrlo snažan osećaj društvene i moralne odgovornosti posla kojim se bavi, i teško pristaje na činjenicu da književnost, čak i u Rusiji, više ne znači ono što je značila pre samo dvadesetak godina, kada je imala sasvim jasnu ulogu u oslobađanju od ideologije, kada je promovisala nove vrednosti, i sve tako redom. Šta bih tek ja mogao da kažem? U razgovoru sa Slavnikovom, spisateljicom vrlo čitanih priča I romana, dobitnicom ruskog Bukera, pokušao sam da budem ironičan na račun pisca i pisanja, svako preterano davanje važnosti toj profesiji i toj delatnosti u meni izazove iracionalnu nelagodu, i podsmeh je tu onda neizbežan, pročišćujući. Odbila je to bez pogovora. Hajdete, molim vas, pisanje je suštinsko ili nije pisanje, i to što se trenutno dešava, sve te priče o uspesima i tiražima, o značaju književnosti danas, nisu ništa pred činjenicom da bi svet bez književnosti bio sasvim obesmišljen, mislim da je dobro citiram, govorila je brzo i sa punim uverenjem, a moj ruski bio je prilično zarđao. Pre izvesnog vremena zvali su me da
se za neki ženski magazin slikam zajedno sa tom i tom damom, piscem bestselera, odbila sam, rekla sam uredniku, znate, ta gospođa i ja očigledno se na bavimo istim poslom, ona piše bestselere, a ja sam, dozvolite, pisac. I tu sam, konačno, razumeo razliku između pisca koji govori sa svešću o pripadnosti velikoj kulturi, iz senke velikih imena, i pisca koji uvek iz početka mora da dokazuje da njegova kultura uopšte postoji. Pa da, u zemlji u kojoj čak i cirkuski klovn mora imati fakultetsku diplomu za obavljanje tog teškog i odgovornog posla, nema nikakvog prostora za, nama svojstvenu, stalnu relativizaciju razloga i smisla onoga čime se bavimo. Pisanje je ozbiljna stvar, ili nije pisanje. I tačka. Hvala, Olga. ja ne znam kako ću izaći na kraj s tim, ali znam da ću s tim, nekako, izaći na kraj.
(...)
Prilazili su nam, na sajmu, mnogi, zaista mnogi, svi odreda dobro obavešteni, a našao se i poneki čudan svat, takvi osenče svaki doživljaj na putu, jedan je protestovao što na majici imam latinični natpis, druga je dala podršku svima koji su u ratu patili i osudila moćnike koji kuju svetsku zaveru protiv slovenskog sveta, treća je svirala u aboridžinski drveni rog dug najmanje dva metra i recitovala svoje stihove, četvrti je pitao koliki su honorari za knjigu pesama u Srbiji, hteo bi nešto tamo da objavi, peti je... dva dana kružio je oko našeg štanda, posmatrao ga sa odstojanja, lovio poglede, da bi se u jednom času odvažio se i prišao, počeo da razgleda i prelistava knjige. Najzad.
– Dobar dan. Izvinite što vas uznemiravam, imate li trenutak, želeo bih da vas nešto upitam, ne zamerite što vam oduzimam vreme.
– Dobar dan, pitajte, ovde smo da bismo bili pitani.
– Vi ste pisac?
– Da.
– Pišete knjige.
– Da, valjda.
– Nisam čitao nijednog srpskog pisca, ali svakako hoću. Nego... – zastao je.
– Recite slobodno.
– Kako se zove vaš novac?
– Mislite na srpski dinar?
– Da, da, dinar. Imate li, slučajno, jedan dinar, da mi pokažete kako izgleda.
Potražio sam po džepovima, iskopao dinarčić, i pokazao mu.
– Da li biste bili tako ljubazni da mi ga date, znate, ja sam numizmatičar.
– Svakako, samo uzmite.
– Hvala vam.
– Nema na čemu.
– O, da, ima. I da znate...
– Šta?
– Svakako ću pročitati neku knjigu nekog srpskog pisca, obećavam.
Siguran sam da je to obećanje u međuvremenu ispunio. Izgledao je kao čovek koji drži reč. Ne znam zaista kako bi trebalo da izgleda čovek koji drži reč, ali je on naprosto tako izgledao, s paricom u džepu, kao lik iz neke drevne ruske bajke.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Bibliotekar »

OLDOS HAKSLI: Zajedljivi Pilat

„Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.

Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli...

Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.

Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa...”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Dreamer
Postovi: 414
Pridružio se: 12 Dec 2010, 22:17
Lokacija: između jave i sna

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Dreamer »

"Krađa je jedini neoprostivi greh,zajednički imenilac svih greha.Kada ubiješ čoveka,kradeš život.Kradeš pravo njegove žene na na muža,otimaš njegovoj deci oca.Kada slažeš,kradeš nečije pravo na istinu.Kada varaš,kradeš pravo na pravdu."
Lovac na zmajeve-Haled Hoseini
‎''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Bibliotekar »

EMIL SIORAN: Suze i sveci

„Neko je rekao da je dosada osiromašenje bogatih. Istina je da se siromasi ne dosađuju. No, šta ćemo sa očajanjem, tim moralnim podnebljem siromaštva? Svet se deli na vlasnike i prosjake. Budući u sredini, siromasi obrazuju bezbojnu večnost istorije. Prosjaci su rekacionari kao i vlasnici. Niko od njih ne želi promenu, ili progres. Samo se siromasi trude i nose teret. Bez njih ne bi postojalo druđtvo. Jer vlasnici su životinje, a prosjaci ništa ne žele.

Kada siromasi ne bi postojali, ideja „građanin” ne bi imala nikakvog sadržaja. Njihova anemija hrani državu, njihove nade su vene društva, a njihovo očajanje krv istorije. Ima bezbroj rešenja protiv bede; nijedno protiv siromaštva. Tako se rodilo ovo čovečanstvo: sa nekoliko bogatih, sa nekoliko prosjaka i nekoliko siromaha.”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Upravnik »

J. V. Gete: Patnje mladog Vertera

,,Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago proletnje jutro, a ja je celim srcem uživam.Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam srećan , dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnoga opstojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi, kraj potoka što se ruši s kamena na kamen i bliži zemlji, zapažam da su značajne hiljade raznovrsnih travki, a bezbrojne , nedokučive oblike crvića i mušica , gmizanje malenog sveta izmedju vlati osećam bliže srcu , i kad osećam prisutnost svemogućega koji nas stvori po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava-- prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće , a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: Ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo - i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga - prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama."
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Bibliotekar »

MIGEL DE UNAMUNO: Tragično osećanje života

Homo sum; nihil humani a me alienum puto (Čovek sam; ništa ljudsko nije mi strano) – kazao je latinski komičar. Ja bih radije rekao: Nullum hominem a me alienum puto (čovek sam i nijedan čovek mi nije tuđ). Jer pridev humanus jednako mi je nepouzdan kao i mislena imenica humanitas (čovečanstvo). Ni ljudsko, ni čovečanstvo, ni običan pridev ni poimenični pridev, već stvarna imenica: čovek. Čovek od krvi i mesa, onaj koji umire, jede, pije, veseli se, spava, misli, voli, pušta vetrove... čovek koga vidimo i čujemo: brata, istinskog brata.

Postoji nešto drugo što isto zovemo čovek i što je uzrok mnogih naših manje-više naučnih pričanja. To je nepernati dvonožac iz starih priča, Aristotelov ζῷον πολιτικόν, Rusoov društveni ugovarač, Homo oeconomicus Mančesterske škole, Lineov Homo sapiens, ili, ako hoćemo, uspravni sisar. Čovek koji ne pripada ni ovom ni onom mestu, ni ovom vremenu ni nekom drugom, koji ne pripada ni muškom ni ženskom rodu, koji nema domovine – jednostavno, čista ideja. To jest nešto što nije čovek. Naš je čovek drukčiji, on je od krvi i mesa; ja, ti, čitaoče moj, onaj, još dalji, svi mi koji hodamo zemljom, a koji je istovremeno i uzrok i glavni predmet cele filozofije, bez obzira da li to prihvataju ili ne prihvataju takozvani filozofi.

Možda će ova moja razmišljanja nekome izgledati nezdrava. Nezdrava? Ali, šta je bolest? A šta zdravlje? Možda je sama bolest neophodno stanje onoga što se zove napredak, a sam napredak bolest.

Kome je nepoznata mitska tragedija o Raju? Tamo življahu naši praoci u savršenom zdravlju i čednosti i Jahve im dozvoli da se hrane plodovima sa drveta života i stvori sve stvari za njih. Zabrani im samo da jedu sa drveta znanja dobra i zla. Ali onda dođe zmija, uzor mudrosti po Hristu, navede ih onako benaste na iskušenje i oni okusiše plodove sa drveta znanja dobra i zla i postadoše podložni svim bolestima, kao i onoj koja je završetak svih bolesti – smrti – i postadoše podložni radu i napretku. Jer napredak je, po ovoj legendi, posledica praroditeljskog greha. I tako zlehuda znatiželja žene, Eve, tog izvanrednog plena organskih potreba i održavanja vrste, bi uzrok pada, a s padom uzrok iskupljenja, i pokaza nam put ka Bogu, dozvoli nam da stignemo do Njega i da budemo u Njemu.

Hoćete li možda drugu verziju o našem postanku? Neka bude. Takođe je tragična. Po ovoj, čovek je, doslovce, samo vrsta gorile, orangutana, šimpanza ili neka slična životinja, i postao je onda hidrokefal, ili nešto takvo otprilike. Elem, jednom antropoidnom majmunu razboli se jednog dana mladunče, s gledišta strogo zoološkog, razboli se, odistinski se razboli, i ta bolest osim toga što je postala slabost, postade korist u borbi za opstanak. Ukoči se, dakle majmunče, i poče da se drži pravo. Postade uspravljeni sisar, čovek. Uspravan položaj oslobodi ga da se oslanja na ruke prilikom hodanja, zatim je mogao da protivstavi palac drugim prstima, da hvata predmete i izrađuje alatke. A ruke su, kao što je poznato, veliki graditelji uma. Taj isti položaj je podesio i pluća, dušnik, grkljan i usta za artikulisani govor, a reč je razum. I taj isti stav, omogućivši glavi da stoji uspravno na trupu, dozvoli joj da bude teža i da se bolje razvije u onom delu gde joj je um. Zatim, zbog toga su bile potrebne tvrđe i otpornije karlične kosti nego u vrsti gde se trup i glava naslanjaju na četiri ekstremiteta, i žena, vinovnik pada po Knjizi postanja, moraše da rađa plod velike glave koja prolazi između tvrdih kostiju. I kao i kod Jehove, pošto je zgrešila, moraše da rađa nadalje u mukama.

Gorila, Šimpanzo, Orangutan i njima srodni moraju, objektivno filozofski, da smatraju čoveka za jadnu, bolesnu, tragičnu životinju. Zašto? Razlozi su mnogi.

Ljubav je, na primer, čitaoci i braćo moja, nešto najtragičnije u svetu i životu; ljubav je kći zablude i otac razočaranja; ljubav je uteha u tuzi, jedini lek protiv smrti – pošto joj je sestra. „Braću, istovremeno, Ljubav i Smrt zače Sudba...” – kao što je opevao Leopardi.

Ljubav besomučno traži, preko voljene stvari nešto iznad ovozemaljskog i, kako to ne nalazi, ona očajava. Rečeno je da je ljubav uzajamna sebičnost. I zaista, svaki od ljubavnika nastoji da zagospodari onim drugim, i ako preko njega traži, ne misleći na to niti predlažući sebi svoje vlastito trajanje. Svi ljubavnici su neposredno jedno drugome oruđe za uživanje i, posredno, za trajanje. I tako su istovremeno jedan drugom i nasilnik i rob. Čista tragedija. Da li je neobično stoga što najdublje versko shvatanje osuđuje čulnu ljubav i uzdiže čednost? Gramzivost je uzrok svih greha – govoraše Apostol – zato što ona uzima bogatstvo kao svrhu, a ona je samo sredstvo a u tome je upravo srž greha: uzimati sredstvo kao svrhu, zanemarivati i potceniti svrhu. A čulna ljubav, koja uzima uživanje kao svrhu, a ono je samo sredstvo, šta je drugo do gramzivost? I dešava se da ima ljudi, koji da bi bolje večno trajali, čuvaju svoju čednost. Da bi očuvali u trajanju nešto što je čovečnije od ploti.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Maja Radonjić
Postovi: 156
Pridružio se: 11 Dec 2010, 15:36

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Maja Radonjić »

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!

Dostojevski, Zli dusi
Što se mrči kada kovat' nećeš, što zbor kupiš kad zborit' ne smiješ...
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

Jedi, moli, voli - Elizabeth Gilbert

''Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na osećanjima. Sve počinje kada vam predmet vašeg obožavanja udeli tu opojnu, halucionogenu dozu nečeg što nikada ne bi priznali da želite - emotivnu injekciju, strasnu ljubav i neizmernu ushićenost. Ubrzo počinjete da žudite za tom silnom pažnjom, sa opsesivnom glađu svakog narkomana. Kada dejstvo ljubavne droge prođe, brzo postajete bolesni, razdražljivi i prazni (da ne spominjem ravnodušnost dilera koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija da vas i dalje snabdeva istom - uprkos činjenici da vi znate da ju je negde sakrio, do đavola, zato što vam ju je dotad davao besplatno). U sledećoj fazi ste mršavi i drhtite u gulu, sigurni samo u to da biste prodali dušu ili orobili svog komšiju samo da dobijete dozu, bar još jednom. U međuvremenu, predmet vašeg obožavanja počinje da vas prezire. Posmatra vas kao nekog koga nikada pre nije sreo, a ne kao osobu koju je nekada strasno voleo. Da ironija bude još veća, zbog toga ne možete da ga krivite. Mislim, pogledajte se samo. Pretvorili ste se u patetičnu masu koju više ni sami ne možete da prepoznate. I tako. Zapali ste u poslednju fazu zaljubjenosti - kranje i nemilosrdno obezvređivanje samog sebe.''
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

GORDANA ĆIRJANIĆ : Ono što oduvek želiš

Nekad se pitam kako sam ranije imao strpljenja da sate i sate provodim u kafani, u razgovoru. Uz piće, naravno. Možda u tom grmu i leži zec - ja sam svoje popio. Možda, zapravo, nikad nisam ni bio naročito društven, ali uz čašicu to se popravljalo. Kad dobro razmislim, jedini razlozi, inspirativni, za duga sedenja, bili su konspiracija protiv režima i flertovanje ukoliko se nađe za stolom i neka žena. Tako je bilo, ali ovi motivi odavno više nisu delotvorni, bar ne za mene.

Voleo sam te razgovore i dopuštao da me obuzme Eros priče. U to vreme verovao sam da se sve može reći. Dovoljno je da imaš poverenja u sagovornika, mislio sam, ali izgleda da se i dan danji treznim od te iluzije - kad dođe stani-pani, čovek zanemi. Ovih poslednjih godina, da ne idemo dalje, na mahove sam imao potrebu da govorim o Olgi i našoj tajni, sa bilo kim. Ali, tako je s tajnama: igraš se vatrom, što ti obezbeđuje osećanje nadmoći i slobode, a onda dozvoliš da te sprži. Ližući svoje rane, često sam strepeo da ne poludim - rado bih bio izašao na trg da izvikujem svoju tajnu, da je objavim na sve četiri strane sveta.

Isto je bilo i sa smrću. Kad je umrla Marta, nikog nije bilo da sluša o tome.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Bibliotekar »

RALF VALDO EMERSON: Upravljanje životom

„Ja nisam odviše naklonjen putovanju i rekao bih da ljudi zato trče u tuđe zemlje što ništa ne vrede u svojoj, i zato trče opet natrag u svoju zemlju što ništa nisu značili u tuđoj. Uopšte uzevši, putuju ljudi lakog karaktera. Ko ste to pa vi, kad vas nikakav zadatak ne zadržava kod kuće? Navodili su moje reči kao dokaz da sam uvredljivo govorio o putovanju, a ja želim samo biti pravedan. Držim da u našem narodu ima neki nemir koji dokazuje nepostojanost karaktera. Svi obrazovani Amerikanci odlaze, pre ili posle, u Evropu. Može biti zato što tamo nalaze svoju duhovnu domovinu. To se, kraj mnogih nedostataka naše zemlje, sme pretpostaviti. Jedan učitelj devojčica rekao je: ‚Osnovna misao našeg devojačkog vaspitanja jeste, dati im sve ono što će ih spremiti da idu u Evropu.’ Zar nikada nećemo moći iščupati tog evropskog crva iz mozgova naših ljudi? Vrlo se lepo vidi kuda to vodi. Ko god kod kuće ne ispunjava nikakvo mesto, ne može ga ni na strani ispuniti. Ide na stranu da svoju neznatnost skrije u većoj gomili sveta. Da ne mislite da ćete tamo naći nešto što kod kuće niste videli? Materija svih ljudi i zemalja je ista. Pretpostavljate li možda da ima negde kraj gde se ne pare šerpe od mleka, ne povijaju mala deca, ne pale trnjaci i ne prži riba? Što je istina ma gde, istina je svugde. I neka putnik ode kuda god hoće, naći će samo onoliko lepote i vrednosti koliko sam sa sobom nosi.

U tom carstvu ilizija željno grabimo za osloncima i temeljima. Ali nema drugih, sem određenog i poštenog postupanja i strogog isključenja svake neiskrenosti i iluzije. Ma kakve igre da drugi igraju s nama, mi sami sa sobom ne treba nikakvu igru da igramo. Sami pred sobom moramo ostati najpošteniji i najistinitiji. Jednostavne i detinjske vrline poštenja i iskrenosti smatram kao koren svega uzvišenog u karakteru. Govori kao što misliš, budi što jesi i plaćaj svoje dugove sviju vrsta. Više volim da važim kao pouzdan i za plaćanje dugova sposoban čovek, čija reč važi kao i potpis i zalog i da budem ono što se ne da preskočiti, rasturiti ili potkopati, više volim to nego sav éclat u svetu. Ta je realnost osnova prijateljstva, religije, poezije i umetnosti. Na vrh ili na dno sviju iluzija stavljam ono varanje koje nas još neprestano navodi da delamo i da živimo forme radi, iako u svima zdravim trenucima vidimo da nam samo ono što stvarno jesmo vredi i kod prijatelja i kod stranaca, i u sudbini i u događajima.”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

ARIJANA ČULINA: Šta svaka žena triba znat o onim stvarima

Kad ga već nekako nađete, namamite, omamite i uvatite u mriže tek onda dolaze prave muke. Kako ga privezat da se ne iskoprca, ne sklizne i ne pobigne iz te mriže? Oni znaju bit vrlo ljigavi, ka ribe, lignje, samo se nekako izmigolje, puste crnilo i dok se ti osvjestiš više ih nema.

Osim šta smo već zaključili da su ka bebe kojima cili život triba minjat pelene, brisat nos, češkat ih i mazit ka male majmunčiće, pivat pismice, prat, peglat i glancat, turpijat in pete, strić nokte na nogama, šišat ih i sapunat leđa, kuvat spizu kakvu je kuvala njihova mater, mučat za vrime dnevnika i dok čita novine. To je samo mali djelić onoga šta žene rade da ih privežu. Tu je još masu pojedinosti i kombinacija koje triba uzet u obzir i o njima povest računa.

Muškarci o jednom tipu žena maštaju, a sa sasvim suprotnim tipovima se žene. Ono, maštaju o plavim, putenim, dugonogim, kosookim princezama koje ništa ne rade: ne peru, ne oru, ne kopaju, ne fregaju, samo lipo side, pjevuše, lakiraju noktiće, uzdišu onako mirisne i naravno čekaju njih, svoje prinčeve da ih oslobode, zagrle i odvedu u neki bajkoviti svit, ka staje Zlatokosa u zamku čekala i dočekala svog princa. O tima oni maštaju, za njima čeznu, a da im jedna takva dođe dva dana u kuću i zasidne, da recimo, umisto da kuva, po čili dan lakira nokte i uzdiše, treći dan bi dobila nogu u guzicu i odletila nazad u svoju bajku.

Zato se naši muški žene sa sasvim suprotnim tipovima žena za koje računaju da mogu dobro fizički i psihički potegnit i da, nakon što po čili dan skaču tamo-amo za mužem i dicom, uveče ne padnu mrtve od umora nego sačuvaju još snage za skakutanje i šaputanje u bračnom gnjezdašcu. Takve žene su za kuću, jer će svaki muški radije žrtvovat svoj ideal žene nego vlastiti komod.

On to razmišlja vrlo praktično i naravski podešava da mu život bude šta lakši, udobniji i ugodniji. Bolje je imat ženu malo kraćih nogu i jačih ruku, da nije neki manekenski tip pa da može radit, služit ga i dvorit, nego neku mirisnu dugonogu lipoticu koju on mora služit. To naš muški Dalmoš neće nikad napravit. Takve mirisne lipotice oni čuvaju za van kuće.

A nije ni čudo da kućne žene izgledaju nikako. Bidne moraju po čili dan trčat po kući, prat zahode, brisat dičiju guzicu i rigotinu, kuvat raznorazne šalše, kaše i sarme. I kako pored svega toga mogu još i lipo mirisat i izgledat? Ko će pored kupusa i kapule mirisat na Šanel? Lako je bilo Merlin Monro spavat sa tri kaplje Šanela 5 na kušinu kad ona ni kupusa ni sarme nije vidila. I to je nemoguće tražit od jedne normalne kućevne žene i domaćice, no to je ujedno i ono šta muške odbija od kuće. Pa od jedne takve bidne zaposlene i manje mirisne žene nerjetko pobignu u zagrljaj mirisne lipotice koja ih van kuće samo voli i čeka.

I sad šta učinit. Ništa, triba iz toga izvest zaključak da se žena nikad ne srni opustit. Nikad! Nije uzaludna ona: Da se od žene Dalmoša očekuje da u društvu bude pametna ka Ajnštajn, lipa ka Sofija Loren, u kužini vrhunska kuvarica, a u postelji kurva. Ozbiljno, i u hodniku, dnevnoj sobi, a naročito kužini i na balkonu žena mora bit sređena cakum-pakum. Izgledat ala kombinacija Sofije Loren i Ketrin Denev. Namazana, dotjerana, s frizurom, mora kuvat i servirat sa stilom, smješ-kom i šarmom bez ijednog znaka ljutnje i nezadovoljstva. Ka u najelitnijem restoranu. Ka japanska gejša.

Žene obično imaju običaj kad su po kući da obuku ono šta one nazivaju: nešto komodno. To su uglavnom neke indijske široke veste na koje se našim muškima diže kosa na glavi, barem mom bivšem, onda forkete i vikleri na glavi i još kojekakvi kućni znakovi.

Kad je mene moj upozna spadala san i ja u oni vanjski tip žena, lipa mirisna, i takvu me zavolija. Kad me utira u kuću i kad su zavladala ova druga pravila, ja ih budala prihvatila, jer san mislila da će mi učvrstit ljubav i brak. Dovatila se metle, a sebe zapustila. I tako tirala, rintačila sve dok mi jednog dana dragi, dok san ribala pod i tapete, nije reka: A, j*** Gabrijela, šta si se zapustila, pa našta to sličiš, pa nišan ja tija ženu sluškinju. To mi je reka i malo - pomalo iskliza iz kuće, a posli i iz mog života. Ka ona lignja iz mriže. Zato, drage moje, nemojte se zapustit, nikako.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
Postovi: 5586
Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Bibliotekar »

ARTUR ŠOPENHAUER: Svet kao volja i predstava

Izašavši iz tmina besvesnosti da se probudi za život, volja se nalazi kao individua u svetu bez kraja i bez granica, među bezbroj drugih individua, sve stremećih, patećih, lutajućih. Ona kao u nekom snu punom slutnji hita da se vrati natrag u svoju staru besvesnost. No dotle su njene želje bezgranične, njene pretenzije neiscrpne, a svaka zadovoljena želja rađa novu. Nijedno zadovoljenje koje bi bilo moguće na ovom svetu nije dovoljno da umiri njene žudnje, da njenoj pohlepi postavi nekakav konačan cilj, da ispuni ambis bez dna njenog srca.

A sad pogledajmo šta čovek, po pravilu, dobija u zadovoljenjima svake vrste: najčešće je to samo svakodnevno ponovno sticano oskudno održanje samo te egzistencije, sa neprestanim naporima i stalnom brigom, u borbi sa nuždom, sa smrću u perspektivi. Sve u životu kazuje nam da je zemaljskoj sreći dosuđeno da bude osujećena, ili pak spoznata kao iluzorna. A ta nastrojenost leži duboko u suštini stvari. Otud život najvećeg broja ljudi ispada žalostiv i kratak. Oni relativno srećni, srećni su najčešće samo prividno, ili su pak, kao dugovečni ljudi, retki izuzeci, za koje je morala da preostane jedna mogućnost – kao mamac. Život se ukazuje kao stalna podvala, u malom, kao i naveliko. Ono što obeća ne održi, osim kad hoće da pokaže koliko je ono željeno u stvari malo poželjno: tako nas vara čas nada, čas predmet naše nade. Ako nam nešto i da, to je zato da bi uzeo. Privlačna čar daljine pokazuje nam raj koji nestaje kao optička varka kada pustimo da nas tamo domami. Otud je sreća uvek negde u budućnosti, ili pak u prošlosti, a sadašnjost se može porediti sa malim tamnim oblakom koji vetar goni iznad osunčane doline: ispred i iza njega sve je svetlo, samo on neprestano baca senku. Otud je sadašnjica uvek nedovoljna, budućnost, opet nesigurna, prošlost se pak ne da vratiti. Život sa svojim svakodnevnim, nedeljnim, godišnjim, malim, većim i velikim nezgodama, svojim prevarenim nadama, svojim belajima, koji izigravaju svaki predračun, tako jasno nosi pečat nečega što treba da nam izazove gađenje da je teško razumeti kako su ljudi mogli to da ignorišu i da se daju ubediti da je život tu da bismo u njemu, puni zahvalnosti, uživali i da je čovek na ovom svetu da bi bio srećan. Pa zar se stalna iluzija i razočarenjekoje joj sledi, kao i, uopšte, cela priroda života ne ukazuju kao da su na to smišljeni i sračunati da u nama pobude ubeđenje da ništa, ama baš ništa, nije vredno naših stremljenja, naših delovanja i rvanja, da su sva dobra ništavna, da je svet potpun bankrot, a život posao koji ne pokriva troškove – a sve to da bi mu naša volja okrenula leđa?

Način kako se manifestuje ta ništavnost svih objekata volje u intelektu koji je individui svojstven i postaje mu razumljiv, jeste pre svega vreme. Vreme je oblik posredstvom koga se ništavnost stvari ukazuje kao njihova prolaznost koja čini da se sva naša uživanja, sve naše radosti svode na ništa u našim rukama, tako da se mi posle toga začuđeno pitamo gde su ostali...

Uostalom, ma koliko moje shvatanje bilo metafizičko, pa i transcendentno u svojoj osnovi, ono će izgledati površno i prazno ljudima. No neka oni prethodno razmisle da li je taj predmet koji ih danas oduševljava toliko da pišu madrigale i sonete uopšte dostojan jednog njihovog pogleda.

Jer svaka zaljubljenost, ma koliko se ukazivala etričnom, ima svoj koren u volji. Sada, kada, ostajući čvrsto pri tome, posmatrajmo kako veliku ulogu igra ljubav u svim svojim stupnjevima i nijansama, i to ne samo u pozorišnim komadima i romanima, već i u stvarnom životu i svetu, gde se ukazuje kao najjača i najaktivnija opruga, a kapariše bez prestanka polovinu snage i misli mlađeg dela čovečanstva, predstavlja krajnji cilj skoro svakog ljudskog stremljenja, vrši na najvažnije ljudske poslove štetan uticaj, preti da svakog časa i najozbiljnija zanimanja, pa čak i najveće duhove dovede u pometnju, ne plaši se da se umeša svojim tricama u pregovore državnika, ili u istraživanje naučnika, da svoja ljubavna pisamca i pramenove kose gurne čak i u ministarsku fotelju, kao i u filozofske rukopise. Ona isto tako svakodnevno podstiče najgore svađe, razbija i najvrednije ljudske odnose, kida i najčvršće veze, uzima kao svoju žrtvu kad život, kad zdravlje, kad bogatstvo, položaj i sreću, čini inače poštena čoveka nesavesnim, dotle verna izdajnikom, pa tako u svemu i svačemu nastupa kao neprijateljski demon, koji se trudi da sve obrne naopako, da napravi zbrku, da sve poremeti. Kako onda ne uzviknuti: Čemu sva ta buka? Čemu gurnjava, bes, strava i jad? Zar samo zarad toga da svaki Đoka nađe svoju Jucu? Ali zašto bi takva jedna sitnica oličena u zahtevu izvesne punoće mesa morala da igra tako važnu ulogu i da neprestano unosi pometnju i zbrku u dobro uređeni ljudski život... Ne čudi otuda što se svaki zaljubljeni čovek po završetku velikog dela oseća prevarenim. Platon vrlo tačno veli: ήδονή άπάντων άλαζονέστατον (hedone apanton alazonestaton – ništa varljivije od sladostrašća, Fileb, 319.)...

I tako starost i smrt, kojima svaki život nužno hita, jesu osuda volje za život, koju izriče sama priroda, i ta osuda veli da je volja stremljenje koje samo sebe mora osujetiti. „Ono što si hteo”, piše u toj presudi, „ovako se završava; pokušaj hteti nešto bolje.”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

JANET VINTERSON: Strast

Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos… svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.

Slika
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

IZABELA ALJENDE: Priče, recepti i drugi afrodizijaci

Pohlepa, pohota, zbog kojih pravimo tolike gluposti, potiču iz istog izvora: nagona za preživljavanjem. Veza izmedu hrane i čulnog zadovoljstva je prva stvar koju naučimo kad se rodimo. Od dojenja do smrti, hrana i seks su nerazdvojni. U zrelim godinama, kada se varenje i vođenje ljubavi pretvore u obavezu, duh se na silu udaljava od stola i kreveta: međutim, postoje ljudi koju su u stanju da do poslednjeg daha svog dugog i plodonosnog života prožive s istim apetitom za ovozemaljska zadovoljstva iz mladosti. Ti veliki starci, kao što su Abraham, Mao, Pikaso, Dega, Šagal, i milioni tihih bakica koje, iz prostog razloga što su žene, nisu ušle u istoriju, u meni izazivaju strahovitu zavist. Postoji li neka veza izmedu kreativnosti i erotizma? Nadam se da postoji. Duboko zadovoljstvo koje osetim nakon što dobro jedem i vodim ljubav sa nekim koga volim, neizostavno se odrazi na moj posao, kao da telo, zahvalno, svu svoju energiju usmeri da pisanju da krila.
Ne znam kako stoje stvari kod muškaraca, ali za žene ne postoji afrodizijak koji deluje bez neophodnog sastojka, simpatije, koja, ako se neguje dovodi do ljubavi. A kad više ne budem mogla da vodim ljubav, ne zbog svoje nezainteresovanosti, već zato što je teško naći nekoga ko bi to želeo da radi sa jednom prabakom, nadam se da ću i dalje uživati barem u hrani i u uspomenama…
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

KARLOS RUIS SAFON: Senka vetra

Svaka knjiga,svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli sa njom. Svaki put kada neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kada neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača.

Jednom sam prilikom u knjižari moga oca čuo stalnu mušteriju kako kaže da malo stvari tako obeleži čitaoca kao prva knjiga koja zaista nađe sebi put do njegovog srca. One prve slike odjek reči za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog života i vajaju palatu u našem pamćenju kojoj ćemo se pre ili kasnije - nije važno koliko knjiga pročitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naučimo ili zaboravimo - vratiti.

Dok sam prelazio tunele i tunele knjiga u pomrčini, nisam mogao da se otmem nekom osećanju tuge i klonulosti koji me skoli. Nisam mogao da ne mislim da će, ako sam ja iz puke slučajnosti otkio jedan univerzum u samo jednoj nepoznatoj knjizi sred beskraja tog nekropolisa, desetine hiljada drugih ostati neistraženi, zaboravljeni zauvek. Osetih se okružen milionima napuštenih stranica, univerzuma i dušama bez gospodara, koje su se utapale u okean mraka dok je svet koji je treperio izvan ovih zidova gubio pamćenje i ne peimećujući nizanje dana, osećajući se sve mudrijim što je više zaboravljao.

Slika
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 00:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Palma »

KARLOS RUIS SAFON: Igra anđela

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraća snagu, ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju i, na kraju krajeva rastoči im dušu i dopusti im da opravdavaju svoju bedu i svoju pohlepu dok ne poveruju da su to vrline i da će se vrata raja otvoriti koja će se otvoriti samo nesrećnicima kao što su oni, koji kroz zivot prolaze ne ostavljajući drugog traga do namere da omalovaže ostale i isključe, i ako me moguće unište , one koji samom činjenicom da postoje i da su takvi kavi su, ukazuju na njihovo siromaštvo duha, uma i snage. Srećan je onaj na koga laju kreteni jer im njihova duša neće nikad pripadati.


Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile. Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji.
Prestajemo da da budemo napadači i postajemo branitelji. Lubomora, zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu odbranu. Zlo i ipretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strašnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja.
Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica.


Mislim da imaš talenta i volje. Više nego što misliš i manje nego što se nadas. Ali, ima mnogo ljudi koji imaju talenta i volje, i mnogi od njih nikad ništa ne naprave. To je samo osnova da bi se išta postiglo u životu. Prirodni talenat je kao snaga nekog sportiste. Čovek može da se rodi manje ili više nadaren, ali niko ne postaje sportista prosto zato što se rodio visok, snažan ili brz. Ono što čini sportistu ili umjetnika jesu rad, zanat i tehnika. Inteligencija sa kojom se rađamo, samo je municija. Da bi se nešto njome postiglo, moraš od svog uma napraviti precizno oružje... Da bi ostvarila bilo što od onoga što sebi postavljaš kao cilj, treba ti prvo ambicija, a onda talenat, znanje i, na kraju, prilika.
Lepe reči su isprazni gestovi dobrote koji ne zahtevaju ama baš nikakav napor, a izazivaju veću zahvalnost nego stvarni gestovi dobrote.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od *frajla* »

Stephen King - TRUPLO

"Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih
reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile
neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu
veličinu.

Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali.

I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući šta smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo."
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
*frajla*
Postovi: 2030
Pridružio se: 09 Dec 2010, 14:20
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od *frajla* »

Oskar Vajld - SLIKA DORIJANA GREJA

"Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac ulog koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja... Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama."

"Svaki nagon koji nastojima da prigušimo neprestano kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja...Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti."

"Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog... Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji. Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja. Nemam nijednog koji je budala."
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog...
Korisnikov avatar
Dreamer
Postovi: 414
Pridružio se: 12 Dec 2010, 22:17
Lokacija: između jave i sna

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Post od Dreamer »

Beskrajna priča - Mihael Ende

"Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa cak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato sto su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono sto je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava..."
‎''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju