Obaveštenja

[tanja]

E pa Branko, đavole jedan ...Aco, daj mu neki drugi primer...

[aleksey]

 
Moje iskrene čestitke ekipi "Dulske".


Bravo, svaka čast ...

[branko]

Danke. Da, obavestimo i druge. Predstava "Moral gospođe Dulske" se plasirala na četvrti Festival dečijih i omladinskih predstava Srbije u Jagodini. Igramo 21. oktobra.

[tanja]

Super, čestitam, i hvala ti što nam objasni te nas prosvetli

[Upravnik]

Što bi rekao Bibli, pridružujem se čestitkama. Ovo je druga godina zaredom da ovi klinci igraju na međunarodnom DOPS festivalu u Jagodini.

[aleksey]

 
I...

Ti isti "klinci" nam uspeše objasniti i dokazati da su zaista izuzetno talentovani, i da i te kako znaju, pod budnim okom njihovog "dirigenta" Brankice, da naprave "ršum" u amaterskom glumištu.

Da se Taja ne bi (opet) bunila da nije "prosvetljena", evo i objašnjenja:

Na festivalu dečjih i omladinskih pozorišnih predstava u Jagodini 2013. godine:
     - nagrada za najbolju glumicu (Đina Samardžić)
     - nagrada za najbolju režiju (Branko Vučetić)
     - nagrada za najbolji kostim (Gordana Nikolić)

I zato... još jednom:

Moje iskrene čestitke ekipi "Dulske".


Bravo, svaka vam čast ...

[branko]

Hvala, u ime nas klinaca!

[Bibliotekar]

Ta odista nema na čemu - ove si godine uistinu bio dobar, a Djed Božićnjak voli svu dobru dečicu poput Tebe!



Daj se razvjedriti, Dečec fajni!

[tanja]

 

Da se Taja ne bi (opet) bunila da nije "prosvetljena"

Hvala lepo, zato si ti tu, da nas "prosvetliš" , zato smo digli ruku ZA tebe, između ostalog, jel...

Celoj ekipi "Dulske" iskrene čestitke...ne što ste naši, ali !

[aleksey]

 

... između ostalog, jel...

Uvek si znala perfektrno baratati rečima.

[branko]

Rečima?

[tanja]

[branko]

18. januara 2014. godine u 20 časova "Veče Jovane Radovanović" u klubu.

[Upravnik]

Osvrt Dragog Ivića na ''Ožalošćenu porodicu'':

РУЖНИ, ПРЉАВИ , ЗЛИ...
Или : како ожалошћена породица постаје огорчена...

Добро позориште има много разлога да на репертоар стави неки Нушићев комад. Усуђујем се рећи -није важно који. Штавише, боље је ако то није неки класични текст који сви гледаоци знају, мање-више, напамет, па онда ни ансамблу ни редитељу није лако да пође утабаном стазом , све покушавајући да избегне шаблоне, стереотипе и познате обрасце...јер то са Нушићем (и нушићевском публиком) уопште није безазлен посао. Нушић је писац добро темперованих комада у којима се све зна, а ипак није све извесно, нити досадно. Ове године ти разлози обогаћени су и протоком времена, односно жељом позоришних стваралаца да обележе велики јубилеј , век и порођења Алкибијада Нуше.

Овако (углавном) почињу традиционалне критике после неке представе са Нушићевим текстом. Критичари се труде да најпре, у складу са књижевним обичајима, писцу и делу посвете неколико реченица. Није то лош обичај, поготово ако после тог проседеа треба да уследи лавина критика ка неуспешној (или разочаравајућој) представи. Многим критичарима то добро послужи као утешни увод за оно што следи...А често уследи беспоштедно ситничарење или заслужено ''рибање''. Тога сам се нагледао и наслушао, ето већ деценијама пратећи драмске аматере и професионалце. Најпре се наоштри перо уз помоћ несумњивог ауторитета, а онда се приступи и завршном убоду, критичарском Coup de grâce. Сетимо се главног јунака представе ''Лепе очи ,ружне слике'' и не губимо више време додатним мрцварењем метафора. Дешавало се да експозиција о делу и писцу буде дужа него онај део посвећен игри,глумцима, представи. Знамо и зашто. Није лако изрећи негативну критику, ма како заслужена била. Овде , са Сенћанима и са мном, случај је другачији. Ми тих проблема немамо. Мени је много теже избећи расписаност и раздраганост изазване одличним позоришним чином, па ће ми читаоци опростити што професионални приступ анализи представе користим у случају аматерског ансамбла. Разлог јесте једноставан: они то јесу заслужили. Сенћанско позориште дуго већ корача ,у већини сегмената позоришне естетике и организације, професионалном страном улице, без обзира колико њима тај поглед са стране необично изгледао.

Од продуцента почиње, преко редитеља се наставља, а на плећима (образима, рукама, глави) глумаца завршава се идеја којом се једно позориште веже за конкретну представу. Најбоље је да се сва три елемента овог светог тројства сложе и постигну жељени циљ - представу које се неће нико застидети. Управа започиње трагање за сарадницима када се увери да познаје своју публику и свој ансамбл (а тако би морало бити).Овом приликом капитални сарадник,редитељ, одабран је без икаквог ризика. Дејан Цицмиловић, афирмисани глумац, последњих година убрзано и постојано стиче и надограђује углед талентованог редитеља и педагога. Он воли глумца, а посебан таленат уочљив је у подели и искоришћењу понуђеног ансамбла. Као ретко који редитељ он изванредно распоређује постојеће снаге, извлачећи из сваког глумца најбоље што тај може. Притом не задаје глумцу оно што он не може извести. То је, наравно, азбука еснафа и сви то знамо, али се мало ко тога придржава. По чему се, осим по одличном занатском (па и уметничком) знању редитељ посебно издваја баш у овој представи? Знамо да је Нушић био (и остао) темељан критичар малограђанског друштва и грађанског неморала, као што је познато и то да је његова критика била благонаклона; јетка, понекад цинична, али не и сурова,бескомпромисна, каква је, рецимо ,Домановићева. Шта смо видели у овој ''Ожалошћеној породици''? Редитељ приказује ''породицу'' као удружену зликовачку банду, превејану, премазану па затим и прелакирану. Као да је Еторе Скола дошаптавао који би лик могао бити гори, лошији, од кога. Наоко тужни строј претерано озбиљних типуса (такви смо ми, Срби, увек изнад гроба) , врло брзо почиње да се педантно и прецизно раслојава у невероватно сликовите и приземне битанге, лишене свих обзира, части, поштења, саучешћа или трпељивости. Обзир осећају и поседују само онолико колико им треба да истакну своју ''кандидатуру'' за најдомишљатијег рођака, искрено се надајући да ће успети у подлом науму да се лако обогате. Искреност је , у неком наопаком смислу речи, њихова једина јавно дефинисана особина - они од срца желе да се дохвате наследства. Све друге особине јесу пластичне и опипљиве, али несагледиве у својој гадости. Једноставно, не види се крај безобразлуку и неосетљивости. Редитељско виђење овог грађанског талога такође је бескомпромисно: супротно уобичајеним нушићевским тумачењима и асоцијацијама, ова , Цицмиловићева, критика је беспоштедна, разарајућа и доследна, чак и коначна: нема симпатија за гадове и отимаче. Свака нова слика само још огољеније представља сурове борце за туђе ствари. Публика , не престајући да се смеје, почиње са пристајањем на такво виђење ''грађанштине'' код нас, сведочећи сваком својом реакцијом да је редитељ успешно, изванредно штавише, успео да демаскира и најзатамњенија, најскровитија места просечног Србина. Мучки крај, који је много више од досетке или обрта-по-сваку-цену, када Агатон умире (!) казује много и коначно: док лете новчанице и на сцени се ствара лом за који се чини да га неће чета чистачица отклонити тако лако, огорчена породица (бивша ожалошћена) магичном , просјачком брзином, покупи све до једне новчанице. Нема остатка, нема дилема, нема недоумица или нејасноћа: ружни, прљави (црнина је само униформа за дати тренутак) зли,набеђени и извикани рођаци показују своје право лице, а публика на ногама ,овацијама потврђује: да! То јесмо ми, и што се пре суочимо са својом црном страном, свима ће бити лакше. Уосталом,свака сенка је дете светла, већ је много пута речено. Честитам редитељу на оваквом виђењу нушићевских Срба, надајући се да ово није само моја фикција и доживљај, већ истинска асоцијација изазвана једним ингениозним читањем позоришне суштине. О другим аспектима његовог рада (или утицаја) бавићу се када будем писао о пратећим елементима ове представе.

У иконографији и митологији омиљених текстова, одавно је већ изграђена(с правом) фама да се неке представе не започињу ако немате глумца за њих. Без доброг Агатона цела пређашња прича била би неубедљива и натегнута, представљајући компромис публике и ансамбла. Агатон Бранислава Унгиновића јесте један од најдраматичнијих у новијој историји српског глумишта. Подмукао, прорачунат,зао, али и - домишљат, спреман на савијање до земље, сервилан и коначно љигав, до непрепознатљивости људских особина и карактера. Бескарактерна гњида застрашујуће огољена док мисли да влада ситуацијом . Унгиновић нам нуди Агатона раскошним рукописом, спектром глумачких израза и детаља какви се ретко срећу. Гледаоце осваја прецизном глумом: једном поновљен потез постаје препознатљив знак, па језик глумца публика одлично разуме, одобрава и прихвата. Није остало непримећено да је почетну трему (потпуно разумљиву јер би Агатон требало да буде један од врхунаца каријере свакога глумца) сузбијао стереотипним средствима која је касније, захваљујући сарадњи ансамбла , успешно отклонио и пустио се низ улогу онако како се искусан пливач пушта низ брзаке.

Гордана Николић је, уз Ваљевку Горанку Лучић Калембер и Лозничанку Браниславу Илић, сасвим сигурно највеће име нашег драмског аматеризма данас. Непоновљивог спектра изражајних средства и пустошеће енергије којој не би могао одолети ни један ансамбл, она улогу носи у зубима. Чиме још овенчати глумицу којој је (према ономе што сам до сада гледао) свака улога за један или два броја мања? Чак је и непослушни брош (?) није деконцентрисао. Очекујем да ће се једног дана управа Камерне сцене ''Мика Антић'' усудити да , баш због ње, постави ''Укроћену горопад'' па да видимо ко ће први попустити.

Богатство овога ансамбла (али и његову поуздану окосницу) чине глумци друге линије чија је несрећа у томе да нема више од две главне улоге, а утеха да се без њих не може. Истина је да се ова представа не би могла играти без сувереног Агатона, али ни без Савке, Гине, Проке, Тасе...Видно је ,ипак, да Душан Блажић доживљава своје најбоље глумачке године, користећи хабитус до последњег даха. Његов Прока је у рангу највиших глумачких домета. Духовит, али не и смешан, изненађујуће домишљат. Његова питања увек затекну Агатона. Рекло би се да је Блажић добри дух ове представе јер стиже да споји креативни набој Унгиновића, ублажи надмоћ Гордане Николић и скромнији део ансамбла на тај начин привуче целини. Да га нема, некако би га ово позориште морало измислити. Тамара Вукашиновић и Мирјана Савин успешно су пратиле његов рад и низом дискретних , али ефектних, глумачких потеза давале равнотежу ансамблу. У скромнији део ансамбла , како појавом, тако и по изражајним средствима убрајам остале чланове којима остаје за утеху да их је Нушић тако описао да би и у слабијем саставу они били тешко запажени. У овој подели сав улог надмоћно односи тројка Агатон - Вида - Прока уз запажену и не малу помоћ Симке и Сарке.

Редитељ је своју улогу заокружио правим избором сарадника. Под претпоставком да је сарадња била потпуна и стална, припада му део похвала и критика за тзв. пратеће елементе представе. Костимографске креације Гордане Николић памтимо из разних представа. Ову костимографију бележимо као изнуђену (црнина, блиска епоха), где се још може наћи места за нешто више прецизности код обуће, рукавица, итд... Шминка је за мене, у овом случају, остала под знаком питања. Не спорећи њену занатску израду и доследност, остаје нејасно због чега се редитељ одлучио за већ виђено решење? Тај ''загробни имиџ'' будућих мртваца може се тумачити и бранити на много начина (као и све на овоме свету ), али остаје неспорна чињеница да је ово решење виђено већ више пута и на аматерским и на професионалним сценама. Јесте сликовито, јесте вишезначно, али је виђено. Сценографија је потпуно функционална са лаким и компромисним изласком на просценијум. Да ли је нешто друго могло уместо оних црвених табуреа? Могло је, али вероватно није било пара. Највећа примедба која се може изрећи редитељу за кога сам с правом употребио много речи хвале и то образложио, упућујем употреби музике па ћу и то образложити. Можда сам догмата или традиционалиста, али се добро сећам Клајнових и Баронијанових лекција да се музика у представи користи тек онда када су исцрпљена сва друга драмска средства(!) те да је најбоља музика она која се не чује. Није било потребе за музичким ''покривалицама'' и поштапалицама, без обзира на то што су духовито биране , при том мешајући жанрове и епохе. Избаците музику из представе и видећете да ће се овај ансамбл изборити са повереним задатком истом снагом и уверљивошћу. У нашем позоришту последњих година влада тренд ритмичне музике уз поклон, која заводљиво (и варљиво) мами публику на аплауз па и на скандирање. У овом случају то стварно није било потребно. Сваки дамар публике,сваки удар дланова овај ансамбл јесте вишеструко заслужио и измамио.

Наравно да колегама из целе Србије препоручујем да што пре могу позову на гостовање овај несвакидашњи ансамбл који обара све теорије и овештале флоскуле о малим срединама и скромности као врлини.

Dragi je još dodao, a nije u osvrtu:

Ово није стало у приказ, али може стати у одличну анегдоту: надам се да ме нико није видео док сам се без икаквих кочница смејао док сам улазио у салу. Пред салом су нас чекале жене са житом за душу, лавором и пешкиром и свим оним пикантним детаљима народне сценографије са гробља. Пошто је општепознато да волим добар црњак, сместа су ми поправили дан. Смејао сам се немилице, а жито сам наменио Савезу аматера

[tanja]

Смејао сам се немилице, а жито сам наменио Савезу аматера

pokoj mu duši!

[Bibliotekar]

Ko na Savez krene iz mesta je na*ebo!

[Upravnik]

Ovde se misli na Savez amatera Srbije.

[tanja]

pa da, a ne na Sovjetski Savez

[Bibliotekar]

Milo mi je & drago što se ne misli na Savez amatera Vojvodine, savremeno koncipiranu, dinamičnu društvenu i nevladinu organizaciju koja realizuje 370 sistemskih manifestacija (čitaj: smotri i festivala), pri čemu bi na nekima od njih Ožalošćena porodica volela da bude viđena.

Ne dirajte ga, smrt je prelazna bolest.

[branko]

Sjajna kritika!