Lokalne fotke - stare i nove

[Upravnik]

Počeh nešto na Facebooketu da postavljam, pa reko' što to ne bih i ovde uradio.



Josip Broz Tito u Senti 19. aprila 1969. godine

[Upravnik]

Tito sa svojim kumovima Rudič Jolandom i Heredi Ferencom

[Upravnik]

Titova štafeta u Senti

[Upravnik]

[tanja]

A kakva je sudbina ovog spomenika u parku, znaš li?

[Upravnik]

Ima više verzija. Ali, sačekajmo lokalnog hroničara da se oglasi po tom pitanju.

[tanja]

Neka njega, nego ako znas neku od verzija, reci...ko bi Batu-Batu docekao, sad je zauzet oko Festivala sigurno....

[branko]

Ahaaa, prodaje zjale...

[aleksey]

 
Da, i cenzuriše sopstvene fotografije...

[Bibliotekar]

Grešiš, Kosmati Dikobrazu mili - ja zdušno vojujem bitku glede pospešenja žalosnih komunalnih prilika u općinskoj nam Skupštini miloj koja se danas blagoizvolela sastati, a potom pak, u svom slobodnom vremenu, pokušavam da učinim ponešto i glede postavke već znane Ti teatarske izložbe. I to bez ikakove kupoprodaje & sledstvenog utržbenog ćara.

A što se pak verzija sudbine negdašnjega spomenika blaženopočivšem Kralju Ujedinitelju u Gradskome parku tiče, postoje ukupno 4 različite varijante:

1) Razlupan u paramparčad posredstvom ručnog alata & gorljivog pregalaštva lokalnog, spram umetnosti neprijemčivog pučanstva meseca aprila Leta Gospodnjeg 1941;

2) Odvaljen sa postamenta i bačen u reku Tisu (postament korišćen u druge nacionalno-umetničke svrhe do 8. X 1944.);

3) Odvaljen sa postamenta i sklonjen u legendarne katakombe Gradske kuće gde se i sada nalazi i čeka na svog nalazača (plemenita bajkovita neoromantičarska skaska, prim. prir.);

4) Odvaljen sa postamenta i krišom spasen na imanju znamenite rojalističke porodice senćanske, čiji potomci - avaj! - ne mogu više da se sete gde je tačno pohranjen (čitaj: zakopan & brižljivo kamufliran).

No to obilje uzajamno suprotstavljenih Teorija O Sudbini Spomenika Kralju Ujedinitelju uopšte ne treba da nas čudi. Tokom ranih četrdesetih godina XX veka društveni život na Glavnom trgu senćanskom bio je uistinu intenzivan, o čemu svedoči i ova, relativno manje poznata fotografija iz aprila zanemenite 1941:



Delić te uzavrele društveno-estetske atmosfere možete da sagledate ukoliko pogledate i naredni odlomak Filmskog ratnog žurnala (od vremenske oznake 2:46 pa nadalje). Štaviše, videćete svojim očima šta je, npr. zamenilo znamenitu spomen-bistu književnika Stevana Sremca na obali Tise, a koju je 1928. izradio beogradski vajar Jovan Pešić.



Istini za volju, ni taj artističko-politički novum nije bio dugog veka – na pomenutom mestu (da, u malenom parkiću preko puta robne kuće „Roda”, a iza pravoslavnog hrama Sv. arhangela Mihaila) ostao je nepune dve godine, tačnije do 8. oktobra 1944, kada se ponovilo lokalno alatno-pregalačko toržestvo. Njega je pak 25. juna 1950. zamenio i danas opstojeći spomenik Stevanu Sremcu (rad vajarke Jelene Jovanović).

Iskreno se nadam da će tamo i ostati.

[branko]

pokušavam da učinim ponešto i glede postavke već znane Ti teatarske izložbe

Ne mogu da verujem. E, to je marketing. Radio je čitavih 13 minuta, drugi mu izabrao fotografije, drugi izradio, drugi mu poslao, drugi obezbedio prostor, drugi obezbedio materijal, drugi postavio panoe, drugi odredio koja će gde slika. On je samo okačio, mada sumnjam da je i to, i to jednu (Micinu) naopako, a priča okolo koliko je angažovan, iscrpljen, popularan, nezamenljiv, vazda tražen...

[Bibliotekar]

Obadamo li to iznova posve nevinu & trudoljubivu čeljad, Muflonu Sardonični? U ovome slučaju to Ti neće poći za rukom, jerbo postoje nepobitni dokazi da je minorna mi malenkost provela ravno 117 minuta u fizičkom postavljanju eksponata, te pride utrošila 381 din. sopstvenih finansijskih sredstava na nabavku fiksatora izložbenog materijala, zaprimivši takođe i na teret Budžeta opštine nabavljeni specijalni fiksacioni materijal uvoznoga podrijetla, dok su eksponati pak istavljeni uz striktno poštovanje od strane Management-a manifestacije oficijelno akceptiranog Projekta izložbene postavke.

Stoga pre nego što nastavimo sa tematski primerenim izlaganjem srazmerno manje poznatih foto-dokumentarnih materijala, citirajmo kao zaključak ovoga malenoga diskursa znamenitu narodnu mudrost, koja pak veli: „Ako laže Muflon – ne laže i rog!”

A sada pak evo i obećanog foto-dokumentarnog nastavka malenoga serijala o Spomenicima senćanskim. Siguran sam da mnogi npr. ne znaju za ovaj negda znameniti memorijal koji je bio postavljen na istom onom mestu na kojem se do aprila 1941. nalazio i spomenik blaženopočivšem Kralju Ujedinitelju:



Spomenik Državnom stegu na Glavnom trgu

Njega je, o sopstvenom trošku, a uz fragmentarnu upotrebu materijala prethodno pomenutog spomenika, gradu na polzu & državi na slavu oktobra 1942. podigao segedinski javni beležnik dr Ištvan Sečenji. Spomenik je pak projektovao i izradio poznati senćanski kamenorezac Janoš Ovari.

Tek toliko da se intrigantna monumentalna istorija Općinstva nam milog ne zaboravi.

[Upravnik]

pokušavam da učinim ponešto i glede postavke već znane Ti teatarske izložbe

Ne mogu da verujem. E, to je marketing. Radio je čitavih 13 minuta, drugi mu izabrao fotografije, drugi izradio, drugi mu poslao, drugi obezbedio prostor, drugi obezbedio materijal, drugi postavio panoe, drugi odredio koja će gde slika. On je samo okačio, mada sumnjam da je i to, i to jednu (Micinu) naopako, a priča okolo koliko je angažovan, iscrpljen, popularan, nezamenljiv, vazda tražen...

Nemoj tako. Lično je kupio pribadače i svaku lično ubo (33 fotografije x 4 pribadače) u izuzetno tvrdu šper-ploču, tako da su ga prsti boleli, pa je nakon okončanog pribadanja morao da ide kod predsednika Organizacionog odbora da mu ovaj piri u prste.

[Bibliotekar]

Malena nadopuna: 33 fotografije + izložbeni anons = 136 rabljenih pribadača + kinetičko-impaktni napor postavioca.

[aleksey]

 
Ako baš želite da idete u detalje, budite barem dosledni matematičari:

Na sve ovo izrečeno, još plus 4 (četiri) pripadače, jer je NEKO želeo (i uspeo) Micinu fotografiju, gde ona leži na bini, uspravno postaviti.

[branko]

Da, na toj fotografiji i provede 105 minuta. Nagradno pitanje: Koliko je onda proveo nad ostalim fotografijama?

[Bibliotekar]

Oh, konzistentnoga li velikodušja – ta zar za pukih 48 časova sa mizernih 13 dođosmo i do pristojnih 105 priznatih mi delatnih minuta? Mašala! Uskoro će - po svoj prilici! - i Potop II...

No pustimo mi ničim izazvane izlive štedroga blagodušja i posvetimo se umesto toga uistinu intrigantnim, nikada ranije javno prikazanim fotografijama starim, a koje nam pak mnogo toga o intrigantnoj prošlosti Sente otkriti mogu.

Eto, na primer, čak i to kako su ranije generacije Senćanstva Slavna aprila 1941. herojske trupe Mađarskoga Kraljevskoga Domobranstva (a koje je 12. aprila, ne časeći ni časa, smesta iza u Grčku već zamakloga i posao u Kraljevini Jugoslaviji već odradivšega Vermahta mužastveno u boj stupilo!) na Glavnome trgu senćanskome uz suze radosnice dočekale:



Pukovnik Alajoš Hajnal predvodi paradnu postrojbu XIII Miškolčkog pešadijskog puka Mađarskog Kraljevskog Domobranstva u Senti 13. IV 1941.(snimak je načinjen ispred negdašnje gradske kafane „Bela lađa”, preko puta senćanske Gimnazije, na mestu na kojem je 1960. izgrađena modernistička, belim mermerom opločana zgrada SDK)

Prema kazivanjima očevidaca, od toržestvenoga su trenutka i samom pukovniku Alajošu Hajnalu, komandantu ponositog 13. Miškolčkog pešadijskog puka XIX pešadijske divizije V armijskog korpusa, suze na oči udarile...

Baš je zato tronuto Senćanstvo u njegovu čast plebisitarno i ulicu Vojvode Bojovića preimenovalo.

Zakratko, doduše.

[Bibliotekar]

Konjica je pak nakon paradnog defilea koji se kretao po obodu Glavnog trga, pravcem obala Tise – senćanski Korzo – Gimnazija – hotel Eugen – Gradska kuća, zamakla ispred predivne neobarokne palate katoličke Plebanije (kapitalno ostvarenje negdašnjeg gradskog arhitekte Domokoša Berzenceija iz 1908. godine) u ulicu Mikloša Hortija (ranije poznata kao ulica Kralja Aleksandra, a potom pak znana kao Narodne revolucije:



Konjica Mađarskog Kraljevskog Domobranstva prolazi 13. IV 1941. ispred neobarokne palate rimokatoličke Plebanije

Posle nje je prodefilovalo i ono malo artiljerije (sa konjskom vučom!) što je u Sentu pristiglo. No i to je bilo više no dovoljno za zauzimanje potpuno nebranjenog grada u kojem su, pored jedinica rečne ratne flote, svoje odbrambene dužnosti valjano obavili jedino inženjerci vojske Kraljevine Jugoslavije.

Đeneralštab je, naime, prvu odbrambenu liniju veleumno postavio tek na obroncima Fruške Gore. A i ta je, da stvar bude još žalosnija, ostala neposednuta. Šta da se radi kada je neprijatelj neuviđavan, pa vrši invaziju po svom nahođenju...

[Bibliotekar]

I kao što smo to već i napomenuli, jugoslovenski inženjerci su tog sudbonosnog aprila 1941. svoj deo posla u Senti u potpunosti obavili prema planu, digavši u vazduh 12. aprila 1941. drumsko - železnički most (podignut 1908. kao Košutov most) na Tisi.



Prizor koji su 12. IV 1941. ugledali građani Sente

Prizor razrušenog senćanskog drumsko-železničkog mosta predstavljao je prilično iznenađenje i za mađarske trupe:



Ruševine mosta ovekovečene 13. IV 1941. od strane pripadnika 13. pešadijskog puka Mađarskog Kraljevskog Domobranstva

Ovaj rezultat jugoslovenskih inženjeraca je imao prilične posledice u kasnijoj fazi rata, budući da je rušenjem mosta devastiran tek 1915. godine konačno ostvareni transverzalni saobraćajni železnički paralelogram Budimpešta – Segedin - Subotica – Temišvar sa najmanjim eksploatacionim otporom trase, koji je tokom Prvog svetskog rata omogućio brzo prebacivanje trupa i ratnog materijala sa italijanskog na rumunski front. Rušenjem senćanskog mosta kao i mosta kod Bogojeva definitivno je presečena železnička interkonekcija Temišvar – Žimbolija - Subotica – Bogojevo – Dalj – Vinkovci, a time i mogućnost brzog prebacivanja trupa i materijala u fazi uspostavljanja odbrambenog fronta u Rumuniji u drugoj polovini 1944. godine.



Oficirski kor Mađarskog Kraljevskog Domobranstva razgleda ruševine senćanskog drumsko-železničkog mosta

Naravno, okupacione trupe su ubrzo pokušale da preduzmu čišćenje kako plovnog puta koji je ruševinama mosta bio zakrčen, tako i saniranje same železničke transverzale. No obilje prečih zadataka i nedovoljno razvijena specijalistička opremljenost okupacionih inženjerijskih jedinica uslovili su izuzetno sporu realizaciju ovih ciljeva, koji stoga nikada i nisu ostvareni u potpunosti.

Istraživanje podvodnih prepreka nastalih rušenjem, komadanje i iznošenje fragmenata konstrukcije mosta spadalo je u oblast specifičnih ronilačkih aktivnosti. No mala brojnost i više no skromni tehnički kapaciteti Ronilačkog odeljenja Rečne garde uslovili su neophodnost paralelnog rada njegovih pripadnika na tri prioritetna lokaliteta. Prvo odeljenje pod komandom Ferenca Tira (sa 4 ronica) je dobilo zadatak da kod Čelareva bezuslovno podigne sa dna reke od strane nemačkih bombardera za obrušavanje potopljeni herojski monitor „Drava” (bivši k. u. k. Kriegsmarine SMS „Enns”). To joj je, po cenu znatnih napora, na koncu i uspelo.

Drugo odeljenje pod rukovodstvom Antala Juhasa (2 ronioca) je u sadejstvu sa 102. pontonirskim bataljonom dobilo zadatak da izvadi fragmente porušenih novosadskih mostova i time oslobodi Dunav za rečni saobraćaj, dok je Treće odeljenje pod zapovedništvom Jožefa Bekešija (2 ronioca) dobilo zadatak da ponajpre izvadi iz Dunava fragmente mosta kod Bogojeva. Tek potom je ova potonja grupa mogla da se posveti sanaciji devastiranog senćanskog mosta i sledstvenom uspostavljanju rečnog saobraćaja.

Stoga i ne čudi što mu je to, i to samo delimično, pošlo za rukom tek dve godine kasnije, tj. tek 1943. godine.

No pomenute smetnje nisu mogle da pomute trijumfalističko zadovoljstvo okupacionih snaga, koje u prvim danima okupacije Sente ogledalo na svakom koraku.



Pripadnici snimateljske ekipe Mađarskog filmskog ureda koja je realizovala jednosatni propagandno-dokumentarni film „Domobrani, napred!” ispred senćanske Gradske kuće aprila 1941.

No okupaciona atmosfera je ubrzo postala izuzetno neugodna. Osobito po pojedine kategorije Senćana...

[Upravnik]

Jasno mi je zbog čega ovo postavljaš, ali daj malo nešto i o, na primer, ulasku srpske vojske u Sentu 1918. godine.
Ako za taj događaj imaš podatke.