Dodatak kazivanjima „Iz senćanske prošlosti“
Tamo gde prestaje istorija, počinje carstvo predanja, kazivanja i legendi: O tome istorijski podaci ne govore; o tome knjige ili prašnajva akta ne pružaju svetlija objašnjenja; jer tamo, gde prestaje istorija, počinje carstvo predanja, kazivanja i legendi.
U praistoriji svakog naroda, svakog grada, utkana su ovakva kazivanja, a dete potonjih vekova, u nedostatku tačnih podataka, prinuđeno je pokloniti se pred njima, nastalim putem mašte, čarobnim bojama ukrašene – i ugleda poštene tradicije.
I mi Senćani imamo tradiciju obojenih kazivanja, koje novije generacije jedva poznaju i koje samo gradske starine znaju iz usmenih predanja. Od svih, izdvojio sam ovom prilikom jednu, upravo ovu, koju vam želim kazati.
Tisa je i tada tiho talasala – kaže predanje – i poj ptica je isti, povetarac je isto šaputao, frula pastira je isto zvučala, sunce je i tada isto rasipalo svoje zlatne zrake, mesec je isto tako lenjo prolazio – kao talas, kao pesma, kao šapat. Samo je slika grada bila drugačija. Tadašnja Senta je bila selo nastanjeno decom i samo Srbima, čiji su srpski sinovi više puta išli i bojeve, uglavnom u Bečej, gde su se ugnezdili Turci, kojima su se gadno zamerili.
Desilo se jednom, da su bečejskom begu dojadila četovanja senćanskih Srba i jako se spremao protiv Sente.
U to doba živeo je u gradu jedan miroljubiv čovek, koji je u mladosti bio vatreni vitez, ali je tada već bio starji od svih Srba Senćana, bio je seda starina. Bio je to Nikola Vlajkov. U bitkama je i vid izgubio, ali je svojim dubokoumljem i mudrim savetima stekao veliki ugled u svojoj okolini.
Sinovi su mu pali na bojištu. Imao je samo jednu kćer, svoju zaštitnicu i starateljku.
Ona je bila, ne samo u selu, već i u celoj okolini najlepša devojka. Mladići iz čitave okoline su se klanjali pred ovom vanredno lepom ženom, ali ona je od svih ponuđenih blagodeti najviše cenila svoje najvrednije blago – sedog, slepog oca. Šteta što je glas o njenoj lepoti stigao i do Bečeja...
Kada su Srbi saznali za pripreme Turaka, a bili su svesni svoje brojčane manjine u odnosu na turske snage, kako u drugim teškim vremenima, tako i sada, za savet su se obratili Nikoli Vlajku. Sedi Nikola je izjavio da su izgubljeni, osim ako putem izaslanika ne umire bečejskog bega. Barem da je neki drugi savet dao...
Izaslanici su otišli i tužni se vratili. Bečejski beg je kao cenu izmirenja tražio, ni manje ni više, nego najlepšu devojku iz sela. Čuvši ovu vest, svima je uzavrela krv, samo je Nikola Vlajko slušao nezainteresovano. On, slep, nije znao za ćerkinu lepotu i nije strahovao. Ali je narod uzavreo; stanovnici sela su se podelili u dve grupe. Oni koji su bili za mir – tražili su da ćerku sedog Nikole odmah predaju, dok je ratnički raspoložena mladež bila spremna na borbu do smrti. Čuvši ovo, srpski starina je već pomalo zapadao u očajanje zbog sudbine svoje kćeri, kada ona odjednom nestade.
Nikola još nije ni oplakao izgubljenu kćer, kada Turci krenuše na Sentu. Srbi su se spremili na poslednji boj, ali su ubrzo uvideli – da bi izbegli sigurnu opasnost – biće bolje da se ispred Turaka sakriju. I sedi Nikola je savetovao isto. Za kratko vreme, stanovništvo Sente je iz trščara, šipražja i jama čekalo svoju sudbinu. Turci su ubrzo stigli i na njihovo veliko zaprepaštenje, ispred njih je bilo prazno selo bez znaka života; nigde otpora; nigde žive duše. Muslimanska vojska je sumnjala u klopku i oprezno se povlačila prema drugoj obali Tise, motreći i iščekivajući kada će se razbežano ili posakrivano građanstvo vratiti u svoje domove.
Ali uzalud su čekali. Zato je pred veče, starešina vojske, lično, pribegao lukavstvu; polovinu svojih vojnika je obukao u odeću koju su našli u praznim kućama, i tako odevene ih poslao u potragu za Srbima. Gde god su išli, svuda su uzvikivali imena sakrivenih Srba, na srpskom jeziku – kao da su i oni Srbi – vikali su da su Turci otišli i da je opasnost prošla. Čuvši to, Srbi su izašli iz svojih skrovišta – ali su živote izgubili od Turaka obučenih u srpsku odeću.
Tada se pojavila glasovita lepotica, kći Nikole Vlajka, iz okoline sa skupljenom četom, koja je osmansku vojsku, sa velikim gubicima, u roku od nekoliko minuta isterala iz seoskog atara.
Već je bila mrkla noć, kada su Srbi započeli potragu za svojim ranjenicima, palim i sakrivenim sunarodnicima. Na čelu jedne čete, Nikolina kćerka je tražila samo svoga oca. Jedva da su prešli kraći deo puta kada su na jednom mestu, na zemlji, oivičeno plamenom, ugledali Nikolino beživotno telo. Ispaljen osmanski metak ugasio je život starog Srbina. Pokrov na telu od suza cvetova, koji su iz krvi njegove iznikli uokolo, osvetljavali su plameni jezičci. Ispustivši bolan krik, devojka je pala na dragog pokojnika – a ljudi su je beživotnu digli sa očevog tela.
Ovo je bila sudbina Nikole Vlajka i lepe mu kćeri, nekadašnjih spasilaca Sente. Mesto, gde se sve ovo dogodilo i gde je ovo dvoje sahranjeno, nalazi se tamo gde je trošan krst, južno od grada, a koje svako dete poznaje kao „Nikolin krst“
Dovde je predanje.
Napisao sam kao što su mi dragi drugovi kazivali. Koliko je ljudska fantazija u čast slave dodala ovoj priči, koliko je istine a koliko pesničkog, danas bi bilo veoma teško reći, ali jedno je sigurno – Nikola Vlajko je kasnije postao svetac, a grob su mu, kao što to u čudima obično biva, pohodili narodi iz dalekih krajeva, a po nekim tvrdnjama, bolesni, koji bi tu bili donešeni, samo jednim dodirom groba bi ozdravili.
Pre 1848. godine, zemlja oko „Nikolinog krsta“ nije se smela orati, jer je važila za svetu zemlju i bila je stalno stecište hodočasnika. Danas to mesto obeležava samo jedan krst, a za priču malo ko zna.
A ja sam ovo samo zato ispričao, kako bi se videlo i upamtilo da su negdašnji sinovi našeg grada posedovali osećanje za misticizam; a i zato, da bismo legendarnom liku, Nikoli Vlajku ovdašnjem Srbinu, a ujedno i jednom od senćanskih heroja po predanju, odali priznanje.
Dudaš Đula, Senćanske novine, 10.06.1883.
Prevod sa mađarskog: Teodora Terzić
Stilska obrada: Tanja Kragujević
Nakon pokrenute inicijative gospodina Petra Terzića ispred Udruženja Matice Srpske iz Sente, kod Opštinskog veća i Odbora za kulturu SO Senta, i nakon pribavljene potrebne dokumentacije i saglasnosti raznih zvaničnih organa, počelo j podizanje nekadašnjeg Nikolinog krsta na mestu putnog pojasa preko puta ulaza firme Alltech Serbia ad Senta, gde je krst nekada i stajao.
Kompanija Alltech Serbia ad Senta stala je iza ove ideje, i finansiraće podizanje Nikolinog krsta kao i štampanje knjige gospodina Petra Terzića.
Skicu Nikolinog krsta izradio je gospodin Vatai Ištvan, arhitekta iz Sente.
Vreme promocije knjige i osvećenja spomenika predviđeno je za kraj septembra, 2013. godine.
Radovi u toku....
...sva sreća što danas nema puno posla 
