Ana Vukajlović - Šta bi bilo kad bi bilo

[branko]

Ana Vukajlović

Šta bi bilo kad bi bilo

LICA:
SUZANA
ZVEZDICA
JELENA
SANJA
ZORICA
JULKICA

PRVI DEO

(Muzika. Dečija soba. Suzana mašta. Ulaze tri devojčice)
JULKICA: Zar ne čuješ zvono? Izgleda da sediš na ušima.
SANJA: Ma ona se zadubila u matematiku, pa je gluva za ceo svet.
SUZANA: Vi nikada ne biste pogodile gde sam ja bila.
ZORICA: Pa, koliko vidim, ti si ovde u sobi.
SUZANA: Jeste u sobi sam, ali u mislima hiljade i hiljade kilometara daleko. Maštala sam.
SANJA: Baš lepo. Umesto da učiš matematiku, ti sediš i maštaš. Baš te briga. A zaboravljaš da nam od tog kontrolnog zavisi ocena na polugodištu.
SUZANA: Tačno. Sve sam zaboravila, uključujući i matematiku i sutrašnji kontroloni, pa i vas.
SANJA: Zašto smo onda mi došle? Dogovorile smo se da celo popodne učimo, a sad ništa.
SUZANA: Ma pustite matematiku. Imam bolji predlog. Hajde da malo naglas maštamo, da vidimo kako bi onda svet izgledao.
JULKICA: Pričaš gluposti. Pa ja čak nisam ni sigurna šta volim a šta ne. Danas jedno - sutra drugo. Kako onda mogu da menjam svet?
SUZANA: Nisu to gluposti. Eto, zamisli kako bi bilo divno da sad ne radimo tu dosadnu matematiku, već da sedimo i pričamo.
SANJA: Ako smem da primetim, mi i ne radimo tu dosadnu matematiku, već sedimo i pričamo.
SUZANA: Što ste ograničene! Zar nikada niste poželele da nešto promenite u životu?
JULKICA: E, ja jesam. I to da izmenim ovaj moj nos. On me sve više zabrinjava. Na šta ću ja ličiti ako on nastavi ovako da raste?
ZORICA: Tebe da zamislim kao nosoroga - to mogu. Ali da zamislim svet u kome nema matematike u školi - to već ne mogu.
SUZANA: Ali ja mogu da maštam da na svetu nema matematike.
ZORICA: Možeš ti da maštaš koliko hoćeš, ali to ti sutra neće pomoći da uradiš zadatke.
SUZANA: Što ste vi dosadne. Dobro, shvatila sam. Smestite se udobno pa da počnemo.
(Ulaze Jelena i Zvezdica)
ZVEZDICA: Što sam se najela, tako bih slatko odspavala. A i ništa mi se ne radi, posebno ne matematika. Zamislite da je nastavnik dobio nagradu na lutriji i to putovanje oko sveta jedrenjakom!
SUZANA: To je super ideja, posebno onaj deo sa jedrenjakom. Sutra ne stiže na drugi čas.
ZVEZDICA: A znate koga bih ja još poslala sa njim? Hemičarku, fizičara, istoričara i muzičarku.
JELENA: Ti si sve nastavnike poslala na godišnji odmor. Ali, kada oni uživaju, zašto ne bismo i mi?
SANJA: A šta ćemo sa matematikom?
JULKICA: Uf, ala si dosadna. Naučićemo tu matematiku, ako ne sada, onda kad dobijemo keca.
SANJA: Ala ti je to uteha. A šta da kažem mami? Gde sam bila, šta sam radila? Obećala sam da ću popraviti četvorku, i moram!
JELENA: Predlažem ti da svoju mamu pošalješ sa našim nastavnicima na godišnji odmor.
ZORICA: Šališ se. Znaš kakvi su naši roditelji.
SUZANA: Što se tiče mojih, ponekad su užasni. Samo galame, teraju me da učim, nigde me ne puštaju.
JULKICA: Ni moji nisu ništa bolji.
SUZANA: Nisam ni mislila da su bolji, ali ja, ja bih bila sasvim drugačija mama.
ZVEZDICA: A kakva bi ti to bila drugačija mama?
SUZANA: Hoćete da čujete? Važi! Vi samo treba da zamislite da sam ja vaša mama, a vi moje kćerke. (Otrči. Muzika. Suzana se vraća sa maminim stvarima. Navlači maminu haljinu, obuva cipele na štikle, pred ogledalom stavlja ruž na usne, prebacuje tašnu preko ramena.)
SUZANA: (Obraća se Sanji) Oh, mila moja ćerkice. šta mi to radiš? O, bože, pa ti još učiš. Ceo sat sediš nad tom knjigom. Jao, kako š bleda. Ako i nisi sve naučila, nije važno. Ne moraš ti imati sve petice. Hajde, dosta je bilo, idi sad kod drugarice, u bioskop, na košarku, korzo, bilo gde, samo da te ne gledam kako sediš i učiš. (Obraća se Julkici) A ti zlato mamino? Opet nisi pojela supicu. Pa šta bi ti htela? Španać - travica, zelena salata - lišće, boraniju ne voliš, a kelj smo imali prošle nedelje. Dušo mamina, pa ti ne moraš da jedeš. Nije bitno što one moje koleginice kažu da si kao čačkalica. Vitamine ćemo kupiti u apoteci pa ćeš ti meni narasti velika. Evo ti novaca pa idi u poslastičarnicu i najedi se kolača. (Obraća se Zvezdici) Zvezdice, Zvezdice, gde si? Aha, evo je. Šta to čitaš? Ljubavne romane! Neka, samo čitaj, zato su i napisani. Nemoj ni slučajno da prekidaš čitanje, ja ću sve spremiti umesto tebe. Neću dozvoliti da se moja lepotica muči. A valjda ću sve stići. Sobe, ručak, veš...
ZVEZDICA: Stići ćeš mamice, ti si vredna.
SUZANA: (Obraća se Zorici) Kako ti fenomenalno stoji taj minić. Kao manekenka si. Jao, vidi, karneri u raznim bojama! A tek frizura! Ona je ludo čupava. Ne moraš ti da se češljaš baš svaki dan. Može jednom nedeljno. Važno je da si ti najmodernija i najčupavija u razredu.
ZORICA: Znaš kevo, ovaj minić bi mogao biti još malo kraći. Hajde da mi ga skratiš.
SUZANA: (Obraća se Jeleni) Dobro je što si uzela moju novu šminku. Ti si mlada i treba da se šminkaš. A zašto se tako udešavaš? Da se nisi zaljubila? Vidim da jesi. O kako je to divno. Sve ćeš to tvojoj mamici da ispričaš. Da li je crn ili plav? Kako se zove? Jao, dušo, da li mnogo patiš?
JELENA: Daj kevo ne davi. Imam sudar.
SUZANA: Ah, ta naša divna dečica!
(Muzika. Suzana skida maminu haljinu i drugo. Devojčice čavrljaju i kikoću se)
SUZANA: E, pa ćerkice kakva sam vam bila mamica?
ZVEZDICA: Dobro da si prestala inače bih te upucala. Sad ste me potpuno rasanili tim vašim glupostima. (Imitira Suzanu) „Kako ti divno stoji taj minić...", „Pa, ti si se zaljubila...".
SUZANA: To nisu gluposti. Kada bi se naše mame tako ponašale mi bismo kod njih uživale.
JULKICA: Ponekad se desi da su takve, ali retko.
ZORICA: Čekajte, one hoće da mi budemo najbolje. Zato nas toliko teraju i traže od nas mnogo.
SANJA: Meni su i tate interesantne. Eto, recimo moj tata, i to kad ga pitam da idem u bioskop. Moram obavezno da pazim kad ću da ga pitam, gde ću da ga pitam i na koji način ću da ga pitam. Jer, ako pogrešim u vremenu, mestu ili načinu - nema mog bioskopa za ceo mesec.
JELENA: Sada ja imam jedan predlog. Da ja budem tata pošto mama ne može bez tate.
SUZANA: Važi!
(Muzika. Jelena otrči i donese tatine stvari. Oblači tatine stvari: sako, šešir, naočare i drugo)
JELENA: (Obraća se Julkici) Šta ja to čujem? Nećeš da ideš sa mamom i tatom na letovanje već sa društvom na kampovanje. Pa dobro idi, ima tvoj tata poverenja u tebe. Ti treba da se osamostališ, a ja verujem da su sve to pošteni dečaci i devojke. Mama i ja ćemo biti na 100 km od vas, tako da se ne brineš: nećemo se sretati. (Obraća se Zorici) Nije valjda tehničko opet problem? Kako ti nastavnici mogu da dozvole da se moja ćerkica muči. Sve će to tebi tvoj tatica da napravi. Šta treba? Orman, pincetu, kredenac. Znao sam ja i fiziku i hemiju i matematiku, kako onda da ne znam i to tehničko. (Obraća se Sanji) Hajde, hajde sine, brže! Idemo na rekreaciju. Požuri, moli te tvoj tata.
SANJA: E baš neću. Nemam nove sandale i neću da idem.
JELENA: Znači sandale su u pitanju. A koliko koštaju?
SANJA: 250 maraka. Samo.
JELENA: 250 maraka? To i nije tako skupo. A pošto si tako skromna, evo ti pare pa kupi i jednu bluzu, ali lepu. Nego znaš šta. Idemo mi sada na rekreaciju, a kad se vratimo ići ćeš sa mamom to da kupiš. (Obraća se Zvezdici) Zvezdice! Dođi ovamo. Čuješ li, zlato, dođi da ragovaramo.
ZVEZDICA: (Zvezdica se pravi da skida slušalice vokmena sa ušiju) Šta je, šta hoćeš?
JELENA: U sobi bruji televizor, u kuhinji se čuje radio, a evo, ja sam ti doneo i tranzistor da i njega uključiš. Ne treba ti da naprežeš sluh. Komšije se neće ljutiti. A ako i doću, ja ću ih lično dočekati na vratima.
SUZANA: Tata, gde je moja šnalica? Znaš, ona što si mi doneo iz Grčke.
JELENA: A tu si ti! Doći ovamo da te pitam nešto. Što ti meni nisi rekla za roditeljski sastanak?
SUZANA: (Plačući) Je l' ti to mene grdiš?
JELENA: Ma ne grdim te. Nemoj da plačeš. Škola mi je usput, mogu ja navratiti bilo koji dan. Ali problem je što mi nisi rekla za onu jedinicu iz hemije.
SUZANA: Opet vičeš na mene.
JELENA: Ne vičem. Savršeno sam miran. Sigurno te nastavnica uhvatila nespremnu, zato nisi znala. Popravićeš ti to, znam ja.
SUZANA: Ako mi pronaćeš šnalicu neću te reći mami da si me rasplakao.
(Muzika. Jelena skida tatine stvari)
ZVEZDICA: Nemam više municije. Dosta i dosta! Tek sada vidim da se družim sa skroz ili delimično glupima. Pa ovoga nema ni u TV Dnevniku, ni na Marsu, a nikada neće ni biti!
JELENA: Zvezdice. dogovorili smo se da ćemo da maštamo. A otkud ti znaš da to jednom neće biti stvarnost?
SUZANA: Slažem se. Sve što čovek zamisli, to jednog dana može da bude i stvarnost. Setite se koliko toga se ostvarilo zahvaljujući tome što je čovek maštao, želeo, mislio. Eto, na primer: let na Mesec!
JULKICA: Ja bih volela da budem takav otac, ili takva majka. Špa tu ima loše? Ja bih se prema deci drukčije ponašala nego, na primer, naši nastavnici danas. Naravno, sa više razumevanja.
JELENA: Ej, društvo, kad smo već kod nastavnika. Ja imam bujtu maštu, ali nikako ne mogu da zamislim školu bez nastavnika.
ZVEZDICA: Doći u školu oko tri izjutra pa ćeš videti kako izgleda škola bez nastavnika.
JULKICA: Što si vickasta. Pa ne izigravaju nastavnici vampire.
ZVEZDICA: Ne vickasta, već budna. Sasvim ste me rasanili tim vašim glupostima. Zamisli, pa zamisli. Hajde, zamislite sada mene kao nastavnika.
SANJA: E, tu glupost ne možemo da zamislimo.
ZVEZDICA: Ne možeš, je li? E, ima da zamisliš!
SUZANA: Ja sam baš radoznala da vidim Zvezdicu kao super modernu nastavnicu.
ZVEZDICA: Zamislite onda da se nalazimo negde u dvadeset prvom: veku i da je sada čas matematike.
JULKICA: Znači, mi smo ćaci 21. vska.
(Muzika. Zvezdica uzima ukoričenu svesku sa stola koja treba da predstavlja dnevnik. Onako namrgođena se okreće ogledalu i prstima razvlači usta u osmeh)
ZVEZDICA: Dobar dan, dečice. Lutkice moje. Kako ste mi? Po našem planu i programu ja moram jednom godišnje da vas pitam. Šta je, opet niste raspoloženi?
ZORICA: Molim nastavnice, ja ne mogu da odgovaram. (Razneženo, zaneseno) Pogledajte samo te sunčeve pege... Solarna energija obasjava veštačko cveće u parkovima. Čak sam jutros teleskopom videla jednu pravu ptičicu na najvišem oblakoderu. Ja danas prosto ne mogu da mislim na matematiku. Oprostite.
ZVEZDICA: Oh, to me podseća na moju mladost, Samo ti uživaj u prirodi dok si još mlada i dok ne ostariš kao ja.
SANJA: Ni ja ne mogu danas da odgovaram. Moždane ćelije su mi uznemirene. Gledala sam noćas onaj ljubavni film i nisam nizašta, a posebno ne za odgovaranje. U poslednje vreme sam strašno emocionalno opterećena. I spava mi se. Naročito kada treba da poranim i spremim se za školu.
ZVEZDICA: Naravno da te razumem. I zapamti jedno: dok si u razvoju treba puno da spavaš, bar celo pre podne.
SUZANA: Pa, nastavnice, kad niko neće, ja bih mogla da odgovaram.
ZVEZDICA: Šta? Molim? Divno! Ti si moja intelektualna kopija. Možemo početi od prve lekcije. Znači, polinomi.
SUZANA: E, to ne mogu da odgovaram. U to vreme robot mi je bio u kvaru. Znate kako je. Već je dotrajao. Treba da mu menjam čipove i memoriju. A i on kaže da mu je već dosadilo da mi ponavlja jedno te isto.
ZVEZDICA: Tehnički razlozi. Opraštam ti.
JELENA: Nastavnice, ni ja ne mogu da odgovaram. Moje misli su preopterećene Cezarom i istorijom. Znate, juče sam skoro pola sata učila istoriju, Ne bih želela da Cezara pomešam sa nekim sinusima i integralima.
ZVEZDICA: Neverovatno! I to me podseća na moju mladost. Kada sam bila mlada mnogo sam volela Cezara, ovaj, hoću reći istoriju. Na žalost, kompjuter me je odredio za nastavnika matematike.
SANJA: Čist promašaj.
JULKICA: Nastavnice, ni ja ne bih mogla da odgovaram. Boli me prst. I zbog toga ne smem da se uzbuđujem. To je prvo, a drugo, kakva bih ja to bila prijateljica, da sve moje drugarice ne odgovaraju, a ja da odgovaram.
ZVEZDICA: Onda, neka ti doktor odredi kada ćeš moći da odgovaraš. Nemoj da rizikuješ, jer problemi u mladosti mogu da ti se gadno vrate kad odrasteš.
(Muzika)
SUZANA: Jao, Zvezdice. pa ti si stvarno super nastavnica. Samo da li bi takvi nastavnici kao što je Zvezdica i takvi đaci kao što smo mi ikad uspeli da se slože?
JULKICA: Mogli bi. Ali bi mi onda bili glupavi i lenji i nšta ne bismo znali.
JELENA: Zato su tu nastavnici i roditelji da nas nateraju da učimo.
SUZANA: To je stvarno glupo. Šta misliš, dođe nastavnik, a ti mu kažeš: „Znate, nastavniče, nisam napisala domaći jer sam morala da idem na žurku".
JELENA: A koliko puta mi ss samo to stvarno desilo! Ns uradim domaći: jer sam se zabavljala. a onda moram celim putem do škole da smišljam kako da slažem nastavnika.
SANJA: A zašto jednostavno ne uradiš ono što ti je zadatak? Zamisli, dođeš iz škole gladna, umorna, a mama ti kaže: „Znaš, dušo, ja nisam mogla da spremim ručak iz prostog razloga jer sam ce.to pre podne slušala muziku i gledala televiziju. A ti, ako si toliko gladna, uzmi kasetu Riblje čorbe i pojedi je."
JELENA: Znam i ja sama da moram da učim, ali mogli bi i nastavnici malo manje da zadaju. Eto, taj kontrolni nam je sve pokvario.
ZORICA: A zamisli ti da je nastavnik bolestan, da je dobio grip m da nije došao u školu.
SUZANA: Izvini, Zorice, ali baš si glupa. Mašta se o nečemu lepom, a ne ružnom.
ZVEZDICA: Tačno. Ja nikada nisam maštala da razbijem nos ili slomim ruku.
SANJA: Svi maštaju o lepom. Eto, moja mama mašta o tome da ja budem muzičar i balerina. A kako sve to mogu da postignem?
JELENA: Ja pouzdano znam da je moj tata oduvek želeo sina i to doktora, a on dobio ćerku koja ne voli medicinu.
ZVEZDICA: Budi srećna što te nije upisao u bokserski klub.
JULKICA: A da znate da i moj baka mašta, da se udam za nekog lepog i bogatog mladića, da se ne patim u životu.
ZORICA: Moja sestra mašta da ja bar jednom budem dobra i poslušna sestra. A ja ne znam šta to meni fali?
SANJA: Nastavnik sigurno mašta da mi dobro uradimo kontrolni.
ZVEZDICA: To sa radom mi se baš ne dopada.
SANJA: Nije ni matematika bauk. Samo je treba razumeti. (Sve se nameštaju da uče, ali ne baš sa oduševljenjem)
ZORICA: Sa visine ateriramo na zemlju. Pazi da se ne ugruvamo. Polako, vežite se za matematiku! Polećemo!

(Zavesa)