Ton Telehen - Skoro svako može da padne osim čaplje

[branko]

Ton Telehen

Skoro svako može da padne osim čaplje

1. SVE NA MRAVU JE MRAV

MRAV:
Ja bih najviše na svetu voleo da budem vazduh. Slušaš?

VEVERICA:
Da.

MRAV:
Kao vazduh si nevidljiv i ima te svuda. Možeš da budeš u isto vreme i u pustinji i iznad mora i iznad oblaka i kod sunca. I da... kao vazduh bih bio veoma plav. Oduvek sam želeo da budem veoma plav.

VEVERICA:
Hm... Ne znam da li bih želela da budem plava.

MRAV:
A noću bih bio crn. I video bih sve životinje kako spavaju. Da li si nekad videla na primer uholažu kako spava?

VEVERICA:
A-a.

MRAV:
Ni ja... I mogao bih isto u vidu mehurića da klizim pod vodom, kroz trsku i alge. I video bih šarana ( Ćao šarane! ) i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako ne znam, hobotnica ima žute oči.

VEVERICA:
Hm...

MRAV:
I onda, možda više ne bih bio tako radoznao, jer bih sve znao. Jer gde sve ne bih bio?

VEVERICA:
Ne znam.

MRAV:
Kako ne znaš?

VEVERICA:
Pa kad ne znam.

MRAV:
Kaži nešto, bilo šta.

VEVERICA:
Gde sve ti ne bi bio kada bi bio vazduh? Stvarno ne znam, to je teško pitanje.

MRAV:
Pod zemljom? I tamo bih bio!

VEVERICA:
Da.

MRAV:
I više mi u opšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer šta se vazduha tiču svetlost i tama?

VEVERICA:
Ništa.

MRAV:
Ali, šta ću sad kad sam već mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja ljubav prema medu je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.

SONG MRAVA
Sve na meni je mrav
Stopala su mi mrav
Moj nos je isto mrav
volim med jer sam mrav
ja radoznali mrav
Sve na meni je mrav...

2. VRABČEVO MERENJE DUBINE SNA!

VRABAC:
Veverice, veverice, veverice... Znaš ti da meriš kolika je dubina sna?

VEVERICA:
Stvarno ne znam.

VRABAC:
Ja sam to sam otkrio jednom, slučajno. Staneš na deset koraka od onoga ko spava i izgovoriš njegovo ime ovako glasno: „Hu!“

VEVERICA:
Hu? Baš „Hu“?

VRABAC:
„Hu“! To je mera za glasnoću! E sad, ako se od toga ne probudi, priđeš jedan korak bliže i ponovo kažeš njegovo ime.

VEVERICA:
A ne kažeš „Hu“?

VRABAC:
Ne prekidaj više... I tako, sve dok se ne probudi onaj neko ko spava. Broj koraka koji si napravio je dubina njegovog sna.
Evo sad ćeš da se uveriš i sama. Tamo spava mrav. Mrave, mrave, mrave... MRAVE!
Ovo nije u redu. Mrav spava neizmerno duboko.

VEVERICA:
Šta ti je sad to „neizmerno“?

VRABAC:
To je recimo koliko je toplo trajanje ili ko najviše voli vazduh ili kome je najviše rođendan. Tako nekako.

MRAV:
Je l’ nije problem da vas dvoje produžite i tamo dalje nastavite razgovor?! Ja ovde spavam. Hvala.

VRABAC:
Mrav nije dobar primer. On spava kako hoće, a to nije u redu! Inače taj moj metod je super, majke mi. Slon! Slon je dobar spavač. Pazi sad! Slone!

SLON:
Da?

VRABAC:
Nisi mogao da spavaš manje duboko!

SLON:
Ma nemoj!

VRABAC:
Ma moj!

SLON:
Šta si rekao?

VRABAC:
Izvini slone.

SLON:
I kako sad ja ponovo da zaspim, objasni mi?

VRABAC:
Izvini slone.

SLON:
U redu je.

VRABAC:
I tako ti kažem...

VEVERICA:
Ima tu nešto... Nije ti loš taj metod...

VRABAC:
Ako hoćeš, možeš sve da pronađeš, znaš...

3. LETEĆI SLON

SLON:
Dosta mi je svega! I ove šume i svega! Uvek samo hodanje, stajanje i opet hodanje!
To više nije za mene! Idem da letim! Do viđenja svima! Ali ne znam gde! Ipak – do viđenja!!!

VEVERICA:
Slone, zašto vičeš?

MRAV:
Šta će ti avijatičarska kapa? Kuda ćeš?

SLON:
Vidite onaj oblak? Tamo, ću da se popnem. A posle toga... Ne znam, videću šta ću dalje.

VEVERICA:
Ali, gde su ti krila slone?

SLON:
Krila? Šta će meni krila? Ni prašina nema krila, a ipak leti!
Isto tako i list breze – nikakva krila nema a skoro stalno leti!
Dakle... Ja se, prijatelji, opraštam...
Šta sam rekao?!?! Šta sam vam rekaoooo!!!

VEVERICA:
Ja ga razumem.

MRAV:
I ja... I ja.

VRABAC:
Ja ne...

SLON:
Ćao drugari! PAAAAAAAAAADAAAAAAAAAAAAMMMMMMM!

VEVERICA:
Hej... Slone! Jesi dobro?

MRAV:
Slone možeš li?

SLON:
Tamo iza oblaka... Tamo više ne možeš dalje!
Ali, kako sam to mogao da znam?

VEVERICA:
Pa to nikako nisi mogao da znaš!

MRAV:
Nikako to nisi mogao da znaš!

SLON:
Ali, bilo je lepo, tamo gore, makar i kratko...

VEVERICA:
Bilo je lepo...

MRAV:
Tamo gore...

VRABAC:
Makar i na kratko...

4. NEDOSTAJATI

VEVERICA:
E baš lepo...

MRAV:
Ali nisam ja zato došao.

VEVERICA:
Valjda ipak hoćeš malo meda?

MRAV:
Pa dobro... Malo može. Znaš, mi jedno vreme ne smemo da se viđamo.

VEVERICA:
Zašto?

MRAV:
Da vidimo.

VEVERICA:
Šta?

MRAV:
Da li ćemo jedno drugom nedostajati.

VEVERICA:
Nedostajati?

MRAV:
Ne-dosta-ja-ti.
VEVERICA:
Ne dosta! Ja – Ti?

MRAV:
Nije valjda da ne znaš šta je to?

VEVERICA:
Hm...

MRAV:
Nedostajati je nešto što osećaš kada nekog ili nečeg nema.

VEVERICA:
Šta onda osećaš?

MRAV:
E, pa o tome se i radi.

VEVERICA:
Onda... mi ćemo jedno drugom nedostajati.

MRAV:
Ne mora da znači. Možda i zaboravimo jedno drugo.

VEVERICA:
Tebe da zaboravim?

MRAV:
Ko zna?

VEVERICA:
Ja tebe nikada neću zaboraviti.

MRAV:
Polako! To tek treba da vidimo. Zdravo!

VEVERICA:
Mrave! Nedostaješ mi!!!

MRAV:
To još ne može! Pa još nisam ni skroz otišao!

VEVERICA:
A ipak mi nedostaješ!

MRAV:
Sačekaj još malo!

MRAV:
Tačno je! I ti meni nedostaješ! I nisam te zaboravio!

VEVERICA:
Eto vidiš!

MRAV:
Da!

5. RAK JE UKRAO SUNCE!!!

VEVERICA:
Dragi gledaoci, dobro jutro.
Evo ja stojim na grani ispred svojih vrata i gledam ka horizontu.
Nestrpljivo isčekujem izlazak Sunca.
Ono, naime, treba svakog trenutka da se pojavi
i obasja ovu malu i mirnu šumu svojim blistavim zracima.
Aha. Evo, izgleda da je Sunce počelo da se pojavljuje.
Molim jedan veliki aplauz za izlazak našeg velikog prijatelja – Sunca!
Ali šta se to dešava? Hej!!! Halo vi tamo!!! Šta radite to?

RAK:
Odnosim Sunce. Pokvarilo se. Moram da ga popravim.

VEVERICA:
Otkud vi znate da se pokvarilo?

RAK:
Je l’ si čula ti možda nekad za Sunčeve pege? Ili za erupcije na Suncu? Ili za Sunčanicu?

VEVRICA:
Hmmm... Ne.

RAK:
Eto vidiš. Izvinite žurim

VEVERICA:
Stanite! Šta sad to znači? Gde nosite to Sunce?

RAK:
Kod mene kući. Tamo imam radionicu... Izvini, žurim... Stvarno...

VEVERICA:
Dragi gledaoci, zaista se nalazimo u pomalo neobičnoj situaciji.
Ne znam šta da vam kažem ali Sunce je sada odneto na popravku
i ne možemo da pratimo njegov izlazak... Izgleda.

SONG
Vratite nam sunce, dajte nam toplotu
Svetlost nama treba mnogo u životu
Kada svetla nema, tama tada vlada
Kad toplote nema nestaje i nada
Sunce naše smelo, jedino i vrelo
Cela šuma prati tvoje svetlo delo.

VEVERICA:
Stanovnici šume nisu zadovoljni ovakvim razvojem situacije
i već dva dana neprestano protestuju. Oni traže da im se odmah vrati
njihov izvor svetlosti i toplote.
Pitaćemo jednog od okupljenih da nam malo približi situaciju.
Gospodine mrave, šta imate da kažete?

MRAV:
Ovako dalje ne može. Mi... moramo vratiti Sunce!

VEVERICA:
Šta nameravate da uradite?

MRAV:
Sve što je potrebno! Ja sam spreman da ako treba odmah odem
kod gospodina Raka i...i... kažem mu da to tako dalje ne može
i da mora da nam vrati Sunce.
Ono je potrebnije na nebu nad šumom nego u njegovoj radionici!
Nama je ovde hladno i mračno!

VEVERICA:
Dragi gledaoci, gospodin Mrav je odlučan i istrajan u želji da vrati Sunce na nebo, a ja ću ga u tome podržati i ispratiću njegov put do Raka. Sve ćemo to beležiti kako biste svi vi
bili dobro obavešteni o razvoju događaja...
Dragi gledaoci, govorim malo tiše da ne bih uznemirila gospodina Raka koji je očigledno u sred važnog posla. Koliko sa svoje komentatorske pozicije mogu da vidim, on izgleda nešto upravo popravlja...

MRAV:
A eno ga i Sunce u onoj kanti za otpadke.

VEVERICA:
Dobar dan, gosn Rače. Šta vi to radite?

RAK:
Dobar dan... Eto malo, popravljam ovaj oblak, zato što je jedan slon malopre pao sa njega...

MRAV:
Gospodine Rače šta nameravate da uradite sa Suncem?

VEVERICA:
U šumi je već danima velika pometnja što nema svetla i toplote.

RAK:
Stvarno? Hmm...

MRAV:
Šta si radio sa Suncem?

RAK:
Ah, Sunce... Da, pokušao sam da ga popravim. Ali to je uzaludan posao. Vrlo je tanušno. Može svakog trenutka da se iscepa.

MRAV:
I šta ćemo sad tako bez Sunca?

RAK:
Momenat... Evo, imam nešto drugo.

VEVERICA:
Molim kameru da se malo približi. Gospodine Rače, šta je ovo?

RAK:
To je tako... nešto. To sam napravio više za sebe.
Možete to da stavite na nebo umesto Sunca, malo za promenu.

VEVERICA:
Tu... stvar... da stavimo na nebo?

RAK:
Da. Što? Znate li vi koliko ima čudnih stvari tamo na nebu.

VEVERICA:
Kako vi znate da ima čudnih stvari na nebu?
RAK:
Šta je ovo?

MRAV:
Viljuška.

RAK:
Tačno. Viljuška. I nju sam pre deset minuta našao na nebu. Upravo je zalazila.

VEVERICA:
Hoćete da kažete da je stvarno visila na nebu i upravo zalazila?

RAK:
Da. Stvarno. Zašto bih vas lagao? Pa gore vise još mnogo luđe stvari!

MRAV:
Nama je potrebno sunce.
Moramo da ga vratimo na nebo.
Nama je mračno i hladno bez njega.

RAK:
E stvarno...

VEVERICA:
Ne verujete!

RAK:
U redu, ako vam je toliko stalo, nosi ga.
Ali stvarno vam kažem... Ne znam koliko će još moći da stoji gore.
Vrlo je slabašno i treba mu popravka.
Može bilo kada da se ugasi ili da nema snage ni da se podigne jednog jutra.
MRAV:
To ti, Rače, prepusti nama...

VEVERICA:
Dragi gledaoci, sa radošću vas sve obaveštavam
da je naše jedino Sunce ponovo slobodno zahvaljujući mravu (Mrav:Dobar dan!) i šumskim životinjama (Vrabac:Dobar dan!)! Molim jedan buran aplauz za naše Sunce!

6. PROKLETA TORTA

VEVERICA:
Neverovarno! Torta od bukovog žira sa šlagom i crvenim šećerom!!!
Čija li je? Za koga li je? Ova torta je samo za onoga kome se torta zapravo ne jede.
Pa ne mogu da verujem! Kakva šteta! Pa zašto se meni uvek, uvek, uvek, uvek, uvek jede torta... Šta da uradim pa da mi se ne jede torta? Ali ako mi se ne jede torta, onda mi se i ne jede torta. Moram da mislim na nešto drugo. Na reku!
Evo je reka, tu su ti talasi u toj reci, i svetlucanjei žuborenje reke...

ŠARAN:
Zdravo veverice.

VEVERICA:
Zdravo šarane.

ŠARAN:
Izgleda da će kiša danas.

VEVERICA:
Ne znam...

ŠARAN:
Alge se povijaju na dnu, biće kiše...

VEVERICA:
Nikad nisam bila na dnu. Kako je dole? Ja mislim da je mokro.

ŠARAN:
Mokro? Ni slučajno. Šta ti znači to „mokro“? Mokro je ništa!

VEVERICA:
Evo, više mi se u opšte nejede torta!

VEVERICA:
Ipak mi se jede torta. Kao što su dva i dva četiri. Idem da je vidim. Zdravo, mrave.

MRAV:
Crni dan, veverice. Ovo je stvarno crni dan. Ne mogu više ni da vidim ovu tortu.... A ipak...

VEVERICA:
Ma idemo odavde. Ova torta nije dobra za nas. Idemo.

MRAV:
Da.

VEVERICA:
Slone, zar nisi pročitao poruku...

SLON:
Ali meni se ova torta zapravo u opšte ne jede. Torta od bukovog žira, odvratno. Da su u nju stavili makar malo, slatke pavlake. Samo slatkost i bukov žir. Uh... I to mi je torta!

MRAV:
Jadni slon.

VEVERICA:
A da mu kažemo „prijatno“?

MRAV:
Veverice...
VEVERICA:
Mislila sam da će mu tako biti lakše.

7. ISTOPLJENI SLON

MRAV:
Veverica i slon sedeli su u travi na obali reke. Bilo je mnogo toplo.

VEVERICA:
Uf..

SLON:
Eh...

MRAV:
Prvo je bilo jako toplo. Onda je postalo užasno grozno toplo. Posle nekog vremena je već bilo nezamislivo toplo. I šta se desilo? Slon se istopio. Sivi potočić tekao je po travi.

VEVERICA:
Slone! Kako si! Ne odgovara!
Ništa te ne razumem. Ne sme da se ulije u reku, jer onda više neću znati šta je on.

MRAV:
Brzo je napravila branu u koju se slon ulio. Lagano je klokotao i ležao je tamo ispod sunca koje je pržilo.

VEVERICA:
Zašto je tako toplo?

MRAV:
Činilo se kao da je slon hteo nešto da odgovori, ali veverica nije mogla da razume njegovo žuborenje. Osim toga, bilo joj je suviševruće da bi pažljivo slušala.

VEVERICA:
Verovatno se i on pita zašto je tako vruće. Moram u hlad.

MRAV:
Sunce je sijalo po njegovom telu koje se ljuljuškalo, a vilin konjic je proleteo tik iznad njega.

VEVERICA:
Hej, vilin konjicu... Toplo danas, šta kažeš?

VILIN KONJIC:
Da znaš da jeste!

VEVERICA:
A znaš li preko čega prelaziš, vilin konjicu?

VILIN KONJIC:
Da, preko konja. Što?

MRAV:
Tek predveče je malo zahladnelo. Veverica je primetila kako se siva voda ponovo pretvara u surlu, trup i dva uveta.

SLON:
Kako je bilo vruće! Da li si čula kako klokoćem veverice?

VEVERICA:
Da.

SLON:
To sam ja ustvari trubio. Trubio sam celu jednu pesmu. Zar nije pomalo ličilo?
VEVERICA:
Da pomalo je ličilo.

SLON:
Znaš veverice, moram nešto da te pitam... Jel imaš deset dinara?

VEVERICA:
Nemam...

8. ČAPLJA NIKADA NE PADA!

VEVERICA:
Kako to?

ČAPLJA:
Kažem ti...

VEVERICA:
I ti baš NIKAD NIKAD ne padaš?

ČAPLJA:
Ne. Ja ne mogu da padnem.

VEVERICA:
Ali pokušaj!

ČAPLJA:
Pokušala sam hiljadu puta. Ali džaba kad ne mogu da padnem.

VEVERICA:
Po meni, svako može da padne.

ČAPLJA:
Ali, ja ne.

VEVERICA:
Ja znam sigurno da možeš da padneš.

ČAPLJA:
Slone, evo ti reci veverici... Je l’ mogu ja da padnem?
SLON:
Ti? Ne. Ali ja mogu! Evo pogledaj! Kako padam?

ČAPLJA:
Kao pravi majstor. Ali ja to ne mogu.

VEVERICA:
Čekaj, stani... Ako na primer sad tu nogu na kojoj stojiš podigneš u vis padaš sto posto!

ČAPLJA:
Ja ne mogu da podignem nogu u vis.

VEVERICA:
Zašto?

ČAPLJA:
Nesavitljiva je. Zašto mi ne veruješ?

VEVERICA:
A da li bi htela da padneš?

ČAPLJA:
Oh, da, da. Vrlo, vrlo rado.

VEVERICA:
Sačekaj malo, imam ideju!

MRAV:
Čapljo, SVAKO može da padne. Čak i kit. I crv! Siguran sam. Ide buba mara, nema gde da spava, gili gili gić, gili gili gić...

SLON:
U redu, čapljo, pazi sad. Pomoći ćemo ti da i ti padneš. Ja ču da te oborim. Pripremi se.

MRAV:
Da probam i ja...

VEVERICA:
Sad ču da te omađijam, čapljo. Slušaj me! Čuješ samo moj glas, padaš u san, padaš, padaš padaš čapljo, ti polako padaš...

ČAPLJA:
Jao, ne vredi.

VEVERICA:
Ima dana...

MRAV:
Kada se sve ruši.

SLON:
Ma šta radio.

MRAV:
Da. Ima takvih dana.

ČAPLJA:
A ja stojim i stojim.

9. KIT NA GALEBOVOM PLESU

VEVERICA:
Duboko u okeanu, na dnu uvale, među stenama, živeo je kit.
Kit je tako ležao potpuno sam i retko mu je neko dolazio u posetu.
U stvari, nikada mu niko i nije bio u poseti.
Niko nije čak ni što se kaže svrnuo do njega.
Kit čak, kad se sve sabere, nije znao ni kako neko izgleda.
Kako izgleda – bilo ko! Onda je uzdisao...

KIT:
Ne smem da uzdišem. Ne smem da uznemiravam dno mora.

VEVERICA:
... Onda bi opet protekle godine pre nego što bi kit ponovo uzdahnuo.

KIT:
Opet uzdišem! A znam da ne treba! E baš sam baksuz.

VEVERICA:
Kit je slutio da će zauvek tu ostati.
Ali jednoga dana odozgo je, pravo kroz okean,
dolepršalo pismo i spustilo se tačno ispred kita.

KIT:
Šta je sad ovo? Pismo? Nikad nisam dobio pismo. Čak nikad nisam čuo ni da tako nešto postoji. A ne znam ni da li znam da čitam.

VEVERICA:
Na njegovu sreću ispostavilo se da zna da čita.

KIT (čita pismo):
„Dragi kite,
Nisam siguran da li ti postojiš, ali te ipak pozivam na moj rođendan.
Sutra bilo kad na obali. Ako postojiš, onda dođi?
Potpis: Galeb“
Rođendan: tamo ću dakle nekoga sresti!
Baš me zanima da li ću kada nekoga ugledam
uspeti i da prepoznam da je baš to taj neko?
Hmmm... Možda treba nešto da mu ponesem, tom nekom?
Ili nešto posebno da uradim?
Uh, kad bih samo znao sva ta pravila koja sigurno postoje
kada se desi da se sa nekim sretneš...

VEVERICA:
Tu u blizini ležao je jedan koral. Kit ga je uzeo i poneo sa sobom ka obali.

KIT:
Čudno... Čudno.

GALEB:
Kite!!!

VEVERICA:
I kit je tu po prvi put video Nekog. Bio je to Galeb.

GALEB:
Dragi Kite, opusti se. Upoznaću te sa drugarima. Ovo je Ajkula. Ovo je riba-šešir. Ovo je morska lasta. A ovo je albatros. A ovo je mrav.
Dragi Kite... Da li želiš da... plešemo?

VEVERICA:
Kit naravno nije znao šta je to ples i kako izgleda kada neko želi da pleše
ali bilo mu je neprijatno da to kaže pa je pristao.

KIT:
Pa... može.

VEVERICA:
Kit je pomislio: što se njega tiče vreme je moglo da se zaustavi,
te noći, na sred obale, na galebovoj proslavi.

10. RAZGOVOR SA ČAJEM

VEVERICA:
Mmmmm... Čaj je zapravo tako drag.
Hej, čaju. Čuješ? Čaju! Hmmm... Ne odgovara.
A mrav kaže (Mrav: Sa svakim na svetu možeš da razgovaraš. Čak i sa vazduhom.)
Ali ovaj čaj... Izgleda nema šta da mi kaže.

ČAJ:
Zdravo, veverice.

VEVERICA:
Čaju, jesi to ti?

ČAJ:
Ja sam. Ne boj se.

VEVERICA:
Znači, ti ipak govoriš.

ČAJ:
Govorim, kad imam šta da kažem.

VEVERICA:
Stvarno? Baš lepo. Moram da te pohvalim da jako lepo mirišeš.

ČAJ:
Hvala. Nije to ništa. Imam ja brata, on je zeleni čaj, da vidiš tek kako on meko miriše!
Ne može da se poredi sa mojim mirisom. To je miris!

VEVERICA:
Možda, ali kolutići pare koje ti praviš su najlepši koje sam ja do sada videla!

ČAJ:
Hvala ti za kompliment.

VEVERICA:
Nema na čemu. Ova zima bila bi mi mnogo dosadnija bez tebe, čaju, znaš.

ČAJ:
Nemoj tako, možeš da izađeš na sneg, na čist vazduh,
možeš da se grudvaš i da praviš sneška.
Onda kad se vratiš sva rumena od zime,
popiješ me i ugreješ se. To je prava stvar.

VEVERICA:
Pa da! To ti je jako dobra ideja. Idem napolje!

ČAJ:
Ali prvo me, molim te, popij, da se ne ohladim.
Hladan čaj ti je kao zima bez snega.

VEVERICA:
Sa zadovoljstvom, čaju. Evo sad ću...

VEVERICA:
Zbogom, čaju.

ČAJ:
Zbogom veverice! Ali ja ću se ponovo vratiti...