Vladimir Đorđević - Škola sa osmehom

[branko]

VLADIMIR ĐORĐEVIĆ

ŠKOLA SA OSMEHOM

Marina:
Ja više nemogu da idem u ovu školu, svi me muče. Svi govore uči, uči, uči. Niko ne zna koliko se moja glava muči, da savlada sve zadatke teške jer naš učitelj hoće da sve bude bez greške.
Ma ne volim da čitam i pišem, da se ja pitam volela bih sve iz knjiga da izbrišem. Pa da se nove lekcije pišu, da deca u školi mogu malo i da dišu. I čemu svi ti zakoni i teoreme samo nas stavljaju pred velike dileme.
Da li na času ostati ili sa časa pobeći? Teško je reći.
Ako pobegneš neopravdani ti daju pa i od roditelja batine dobiješ na kraju. Moram svakoga dana da radim domaći, da nosim teški ranac pun knjiga, za moju malu glavu ova škola je velika briga.
I ne znam šta da radim, mislila sam, svoju školu da počnem da gradim. Ali kako kada sam mala i to sama ne bih znala. Ili možda da odem u neku drugu zemlju gde škole ne postoje, gde se deca od čokolade goje, gde se samo igraju i voćem slade, gde ništa teško ne rade. Postoji li takva zemlja?
Čekajte znate li gde je, imate li neku kartu, neku mapu da odemo zajedno? Hoćete li?
Gleda na karti.
Ma nema na ovoj karti ništa a i kako da odemo, je l zna neko od vas da vozi?
A kako ćemo kada nemamo autobus? Niko ne vozi autobus? Jao možemo avionom ili da pozovemo rodu da pozove svoje drugare pa da nas tamo prevezu, odnosno prenesu na krilima?
Ali gde je ta zemlja u kojoj postoji ta divna škola sa puno igračaka i prozorima od čokolade?
Jao znam kako ćemo. Ja sam pre sedam godina sanjala čudan san i došla je jedna dobra vila i rekla ako nekada budem imala neke želje samo da je pozovem i ona će da mi ispuni sve, samo zato što sam ja jedina iz mog odeljenja prošla na testu koji se zove: „Ne laži nikada“. Je l vi lažete?
E sada da vidim gde mi je beše taj njen broj. A evo ga. Je l ima neko mobilni? Čekaj da vidimo.
Ukucava broj.
Evo ga 067 79234523758339765123
Halo, dobra vilo ja sam ona devojčica koja ne laže, sećate se ? E kako da stignem sa svojim drugarima do one škole o kojoj ste mi pričali?
Molim, škole u kojoj decu tuku i za uši vuku? Ma ne te, one druge. Koje? U kojoj su knjige teške po sedamdeset tri kilograma? Hoćemo u tu školu? Ma ne nećemo u nju, ona druga? Ona gde je učitelj divlja svinja? Ma ne, nećemo mi u divljačku školu. Vidite koliko škola postoji. U onu u kojoj..., e, jeste u tu u kojoj se na svakom odmoru jede sladoled a na času razno voće, u takvu školu svako dete hoće. Šta mora da se uči? Pa mi ćemo da učimo. Je l tako drugari?
Da da imam. Je l imate papir i olovku? Imaju, ovaj nemaju, dobro zapamtiće.
Slušam.Pišite:
Izađeš iz grada. Dobro.
Pa dođeš do velike močvare, pa onda levo do zečijeg žbuna, pa otrčiš do velikog hrasta na kome je orlovo gnezdo, pa uzmeš jaja iz gnezda a, a ne, ne uzmeš jaja, nego, prvo uključiš šporet pa uzmeš jaja, a ne, ne ne pričamo sada o hrani, onda, trčećim korakom dođeš do medine kućice. Pa uđem , a ne, ne uđem, a da probam ono što mede jedu, a ne, pa dobro, onda skrenem desno, poludesno, dobro poludesno, pa polulevo pa dođem do Pačije škole. Jao znam kod učitelja patka, šta otišao u penziju, jao pa kada? Ma nećemo mi u Pačiji školu nego u pravu, veliku, mislim mi smo mali, a da razumem niste ni mislili da nas šaljete u pačiju ona je samo na putu do velike škole. Jao kazaće nam gde je i kada prođemo Pačiju školu dođemo do sale za fizičko i nađemo malo lane koje će nas odvesti do kako se zove škola. .Kaže ima škole u kojij se igra predstava. A nije, nego kako se zove? Kako? Škola osmeha? O pa zvuči lepo mora da je mnogo ukusna užina u njoj, to nam treba. Halo, halo.
Jao nestade mi kredita. Jeste li zapamtili put? Jao, pa kako ćemo? Dajte drugi mobilni da je zovem ponovo. Nema druge.
Učitelj:
Kao da čujem neke nove đake?
Marina:
A ko je to?
Učitelj:
Ja sam učitelj.
Marina:
E šteta mi ne tražimo vas mi krećemo u jednu novu školu ali je ona daleko a ne znamo put, vi ste sigurno učitelj u nekoj od ovih dosadnih škola.
Učitelj:
E pa vidite pogrešili ste.
Marina:
Šta niste učitelj?
Učitelj:
Jesam ali ne u dosadnoj školi.
Marina:
Mego u kojoj?
Učitelj:
U jednoj za koju nikada niste čuli.
Marina:
Ma čuli smo mi za sve.
Učitelj:
E za ovu niste.
Marina:
Pa kako se zove baš da čujemo.
Učitelj:
Zove se Škola sa osmehom.
Marina Kako?

Učitelj:
Škola sa osmehom.
Marina:
Nemoguće, vi se to šalite sa nama.
Učitelj:
Zašto je nemoguće?
Marina: Pa mi vas i tražimo ali mi smo tek dobili mapu kako da stignemo do nje, saznali smo kako je težak put, jedva smo ga upamtili. Taman smo se spremali da krenemo a vi ste tu kod nas. Ne razumem.
Učitelj:
Ma sve je tako jednostavno, sada ću vam obijasniti.
Pa dok ste izgovarali kuda treba da idete vas je Vetar sreće doneo baš pred vrata naše učionice. Izvolite.
Marina. Vetar sreće to baš srećno zvuči, hoćete da kažete da smo stigli pre nego što smo i krenuli.
Učitelj: Pa vi ste vašom velikom željom privukli Školu sa osmehom, uđite.
Marina:
Ali ja imam i drugare.
Učitelj:
O, pa dobro došli u Školu sa osmehom jedinu školu te vrste u svetu. Drago mi je da ćete biti moji đaci. A sada se spremite za prvi čas, nema gubljenja vremena. Evo ja dolazim samo da skoknem do izvora da natočim Vodu sa osmehom.
Marina:
Jao drugari već prvi čas. Hajde da se spremimo mada mi se spava mislila sam da će biti naporan put ali dobro je da nas je taj vetar doneo pravo ovde. Kako reče da se zove Vetar sreće? Baš čudno, ja takav vetar ne poznajem, znam samo one grozne vetrove koji prave velike oluje.
Čekajte ja nemam ni knjige...
Učitelj:
Bez brige ovde i ne važe te vaše knjige, ovde koristimo Knjige sa osmehom.
Marina:
Čekajte, pa koliko vidim ovde je sve sa osmehom.
Učitelj:
Dobro si zaključila, osmeh je neophodan sastojak u svemu što se nalazi u našoj školi mi čak i za užinu dobijamo Kolače sa osmehom.
Marina:
Pa odakle vam toliko osmeha?
Učitelj:
E vidiš, jednom davno ovde je živeo jedan veoma bogat kralj imao je sve ali je imao jedan mali, odnosno, veliki problem. Bio je ružan i nikako nije mogao da nađe devojku. Sedeo je danima očajan dok jedne večeri nije na tek procvetaloj ruži u vrtu ugledao jednu ptičicu.
On je plakao a ona je sletela na njegovo rame i rekla mu: Čuli smo u našoj zemlji osmeha za tvoju tugu i mi želimo da ti pomognemo.
On je samo odmahnuo rukom sumljajući u njenu priču. A onda je ona njemu odala tajnu.
Marina:
Kakva je to tajna bila?
Učitelj:
Tajna je bila u tome da mu je ona rekla šifru za prizivanje osmeha i zamolila ga da pre nego započne bilo šta da radi ili bilo sa kim da priča, da prvo obavezno dozove osmeh. On je to počeo da radi i svakoga dana sve više i više osmeha bilo mu je na licu. Ti osmesi počeli su da privlače mnoge, tako su jednog dana u njegov dvor doveli najlepšu devojku u kraljevstvu koja je postala njegova žena to jest princeza.
Marina:
Jao kao na filmu?
Učitelj:
Tako i ti, odnosno svi vi, pošto ste sada učenici moji, slušajte dobro. Pre nego bilo šta odpočnete da radite obavezno prvo prizovite osmeh.
Marina:
Ali kako se to radi, je l vi drugari znate?
Učitelj:
Pa lako, evo morate malo jače da vičete i on će doći, možemo da probamo.
Dozivaju osmeh.
Učitelj:
Evo već vidim polako osmehe ne licima. Eto napravili smo prvi korak.
A sada malo da se uči.
Marina:
Jao sada će da nas pita svašta? Hajde ko je najbolji đak među vama neka dođe da odgovara.
Učitelj:
Ma kakvi da vas pitam svašta, neće biti teško ako vam radi mašta.
Marina:
Je l možemo prvi čas da imamo matematiku pošto mi to i ne ide baš najbolje pa da prebrinem?
Učitelj:
Pa nema ovde matematike. A i kod nas u školi svakom detetu sve ide odlično.
Marina:
Je l čujete nema matematike. Znači postoje druge taktike.
Učitelj:
Doduše ima zadataka ali to su Zadatci sa osmehom.
Evo na primer obratite pažnju na ovaj zadatak: Meda je iz starog pčelinjaka izvadio sto dvadeset kilograma meda. Podelio je drugarima u šumi tako što je svakoj šumskoj porodici dao po dva kilograma i kada je završio sa podelom svima po dva kilograma došao je kući bez ijedne tegle. Pitanje glasi: koliko porodica odnosno kućica ima u šumi?

Marina:
Jao pa to je lako.
Ako je u svakoj kući ostavio po dva kilograma morao je da ostavi po toliko u 60 kućica kako bi kući došao praznih ruku. Znači u šumi ima 60 kućica.
Učitelj:
E vidiš nije tačno.
Marina:
Pa kako drugari nije?
Učitelj:
Ti si odgovorila na pitanje koliko je kućica dobilo med, a zaboravila si na Medinu kućicu i on je stanovnik šume – Šume sa osmehom.
Marina:
Znači nisam tačno odgovorila, pa dobiću keca. Plače.
Učitelj:
Pa ko ti je to rekao?
Marina:
Pa tako je u školi.
Učitelj:
Ali ne i u našoj. Dobićeš prvo osmeh a to što nisi znala, ja sam tu da te naučim, ne brini saznaćeš puno lepih stvari.
Marina:
Jeste ovo lepa škola, pogrešiš i dobiješ osmeh.
Učitelj:
Znači pogrešili smo jer smo zaboravili Medu. Znači uvek bilo šta da radimo moramo da mislimo i na druge, na sve one oko nas, ne smemo da ih zaboravljamo, i kada su u pitanju važne a i manje važne stvari, jer svaka osoba je podjednako u svetu važna i svi smo mi ravnopravni. Jedino po čemu ćemo se razlikovati jeste osmeh.
Idemo dalje.
Učitelj:
Da vidim šta znate vezano za prirodu?
Marina:
Pa učili smo mnogo toga, drveću, cveću, zečevima, ajkulama, ljubičicama, kornjačama, lubenicama, jabukama, o žbunju, učili smo kako oblaci prave munju.
Učitelj:
A, ovde nema ajkula, samo životinje sa osmehom.
Marina:
O pa kako to?
Učitelj:
Znate li nešto o Nasmejanom vrapcu ili Kornjači smejalici ili o Ždrebetu šarenku.
Marina:
Prvi put čujem?
Učitelj:
Pa vi mislite o životinjama samo kao o hrani?
Marina:
Ma ne, mi ne jedemo Nasmejane vrapce.
Učitelj:
Ma nisam to mislio, nego slabo se družite sa životinjama.
Marina:
Kako da se družimo sa životinjama. Pa zamislite da mi drugar bude prase ili još gore svinja.
Učitelj:
U tome i jeste poenta, da se vratimo prirodi i osetimo njene čari.
Marina:
Da osetimo čari svinja.
Učitelj:
Uzmite naprimer jagnje koje ljudi jedu a niko sa njim da se poigra, pogledajte lovce koji najlepši ukras prirode uništavaju. Vi morate paziti na to.
Marina:
A znamo lovce to su oni što jedu ovce. Mi nismo lovci a i kako da ih pobedimo?
Učitelj:
Pa osmehom.
Poklonite im osmehe koji će te hladnokrvne ubice da pretvori u ljude koji vole.
Marina:
Stvarno se puno lovi a zamislite kako bi bilo lepo da odete u neku šumu a pred vas iskoči lane, pa srna, pa zečevi, pa mladunče divnje svinje, pa pačići. A ne odeš u šumu a ono pred tebe iskoči lovac.
A tek koliko možete od životionja da naučite. O svemu i svačemu. O tome kako vole svoje mladunce, brinu se o njima, ne ostavljaju ih same kod kuće, vode ih u školu.
Marina:
E u školu.
Učitelj:
Da, da i stalno su uz njih dok se ne otisnu sami u život.
Marina:
Drugari je l idu mladunci u školu?
Učitelj:
Ako ne idu gde onda nauče da se snalaze u šumi?
Marina:
Da, da imaju i oni školu. A ko im je učitelj.
Učitelj:
Imaju učiteljicu, to je ona koja leti samo noću, ima velike oči kao farove, ima velike uši... Znate li ko je učiteljica?
Marina:
Tako je drugari Sova.
Učitelj:
I ono o čemu se u toj školi najviše uči to je da čuvaju svoju šumu, svoje kućice, oni znaju da moraju da paze na okolinu kako bi im šuma bila čista.
Tako i vi morate da čuvate prostor u kome živite a posebno prirodu. Jer će upravo ona da vam vrati osmehe na ta namrštena lica.
Marina:
Da, da ja uvek kada vidim neki lep cvet ja se nasmejem, nekako mi je to lepo.
Učitelj:
Eto već ste počeli da učite, bravo.
Marina:
Dobro o čuvanju prirode znamo a je l se uči ovde nešto o jeziku?
Učitelj:
Kako da ne. Vi učite gramatiku i tamo neka pravila koja morate da znate ali je veoma bitno da sve izgovarate sa osmehom i da se svakome sa osmehom obraćate. Naravno postoje razne vrste osmeha. Da vidim da li vi znate neke osmehe?
Marina:
Pa znamo na primer osmeh kada dobijemo peticu u školi ili osmeh kada se smejemo bedelom Marku što je trapav.
Učitelj:
Ali ne treba da mu se smejete rugajući mu se. Dobro, dobro to kada je neko malo smota i jeste smešno ali koristite onaj blagi osmeh koji neće nikoga da povredi. Vidite, došli smo do važne stvari a to je da osmehom možemo i da povredimo nekoga, zato mi nećemo nikada takav osmeh da koristimo.
Na primer kada neko nešto ne zna na času a mi mu se smejemo, to je taj ružan osmeh i njega treba da zaboravimo.
Marina:
A kada smo tužni kako onda da se smejemo?
Učitelj:
Pa ako je neko tužan baš tada treba da mu priđemo sa osmehom i on će oterati tugu. Osmeh leči mnoge patnje.
Marina:
I šta još od predmeta imate ovde?
Učitelj:
Najteži predmet nam je filozofija osmeha gde upravo govorimo o tim mnogobrojnim vrstama osmeha.
Učimo zatim o ljudima i o tome kako da svima obijasnimo da samo ako imaju na licu osmeh biće srećni.
Marina:
Nas u školi tome ne uče nas mnogo muče sa rekama, planinama, vrstama trava, drveća cveća, brojem proizvedenih frižidera u zemlji i čime sve ne.
Učitelj:
Ovde muke nema a trema nam je strana tema. Razgledamo svet i ljude koji stalno negde jure a nikako da stignu i koji ne vide da pored njih raste jedno lepo stvorenje to jest vi. Zato malo razdrmajte svoje roditelje koji su uspavani, mogu da se kladim da baš kada hoćete sa njima da se igrate oni su umorni ili negde žure. E vi to morate zaustaviti, mi u školi osmeha vas postavljamo za vitezove u vašim porodicama.
Marina:
Jao drugari bićemo vitezovi. To je baš lepo dobićemo konje i oružije pa ćemo na svakoga ko nas dira da uperimo koplje i bićemo najjači.
Učitelj: A ne,nije u tome stvar. Vi postajete vitezovi koji se protiv svega ružnog bore osmehom.
Učitelj:
Evo kako ćete to da uradite. Sad ću ja da budem nečiji roditelj a ona će da mi bude dete, pa da vidimo šta se to najčešće događa. Ovo je praktični deo nastave a vi to sigurno u školi nemate. Vi dođete u školu, niste nešto naučili, učiteljica vas pita: „Zašto“, a ne zna da vi imate problem sa roditeljima koji na vas i ne obraćaju pažnju. Je li tako?
Marina dolazi iz škole. Otac čita novine i drema.
Marina:
Ćao tata. On je ne primećuje.
Ćao tata, ehej, došla sam iz škole.
On je ne konstatuje.
Ona ga drmne, on se uplaši.
Marina:
Ćao tata došla sam iz škole.
Tata:
Pa dobro sine, sigurno da si došla nećeš valjda da spavaš u školi.
Marina:
Tata je l hoćeš da mi pomogneš oko domaćeg?
Tata:
Sine tata je umoran a i sada idem sa drugarima da igram fudbal, idi kod mame.
Marina:
Ali mama je kod frizera a posle ide kod tetka Mire.
Tata:
Ma ti si pametna sama ćeš to.
Otac spava. Marina plače.
Marina:
Eto kako ću sama niko me ne voli.
Otac se budi.
Otac:
Zašto plačeš, je l te nešto boli? Zovi babu da te vodi kod lekara.
Marina:
Ma neću više svuda sa babom, nije me baba rodila nego vas dvoje. Nisam te ja ćero rodio, rodila te je majka.
Marina:
Ma kao da me nije rodila. Više mi liči da me je donela roda.
Tata:
Vidiš i to je moguće.
Marina:
Pa gde baš da me baci kod vas.
Tata:
A što šta tebi to smeta, sve ti kupujemo, imaš šta god poželiš, pogedaj samo koliko igračaka imaš.
Marina:
Ali ja hoću da se igram sa vama.
Tata:
Igraj se sa babom ona ima vremena. Mi radimo i mnogo se umorimo.
Marina:
A obećao si mi da ćeš da me vodiš da šetamo kucu i da ćeš da mi kupiš sladoled.
Otac:
Da šetamo kucu, nemam pametnija posla i to kuče probila si nam glavu da ti ga kupimo, sada ja da ga šetam, bolje da ga poklonimo nekome.
Marina:
Da ga poklonimo, nikako, šetaće ga baba.
Otac:
Baba je stara i bolesna nemožeš nju da maltretiraš.
Otac:
Pa malopre reče da ona ima vremena.
Otac:
Ma pusti me dete više, umoran sam.
Učitelj:
Eto vidite kako je devojčica nesrećna a verovatno i mnogi od vas malo vremena provode sa svojim roditeljima. Zato što roditelji imaju preča posla.
Marina:
Pa kako to da promenimo?
Učitelj:
Evo kako, zato postoji ova naša škola da vas nauči tome i mnogim stvarima koje odmah možete da primenite i da se lično uverite da vam naši časovi koriste u životu. Dosta je bilo da vas smatraju malima. Vi jeste deca ali imate pravo na svoj život i ravnopravni ste sa odraslima. Samo osmehom možete sve da dovedete u red.
Marina: Moramo drugari da vežbamo osmeh, hajde.
Učitelj:
Da vidimo šta ste naučili iz muzičkog, znate li da pevate, poželjno je uvek kada ste u prilici da nešto pevušite to je odličan drug našem osmehu – pesma.
Sada ću da vas naučim jednu lepu pesmicu.
Song.
Marina:
A šta ćemo još da učimo ovde?
Učitelj:
Učimo još i lepo ponašanje.
Marina:
Mi to u školi nemamo.

Učitelj:
Morate da budete kulturni jer onaj slatki osmeh pristaje samo lepo vaspitanoj deci, a ja sam video da tvoji drugari bacaju neke papiriće po školskom dvorištu. Eno onaj Marko i Nikola, moraš da ih naučiš da okolina mora da se čuva jer će u suprotnom od đubreta da se nakoti dosta buva i sve će uši da nam izgrizu.
Marina:
Jao uši moje. Hvata se za uši.
Uh još uvek na glavi stoje.
Dobro nećemo da bacamo ništa van korpe za smeće, je l da drugari?
Učitelj:
Morate da poštujete starije, da volite drugare, da pomažete drugima i da osmeh darujete svima.
Marina:
Dobro, radićemo sve to i još puno lepih stvari ali ko još za kulturu mari.
Učitelj:
Moramo da negujemo kulturu.
Vidite kroz našu školu su prošli mnogi a vi ćete ih prepoznati po osmehu a kako biste drugačije. Svi oni koji vam pruže osmeh znajte naši su bili đaci. Svi učitelji, profesori koji vam se nasmeše i još vas pomaze po glavi, znajte to je učitelj pravi i dolazi iz naše škole, zato ovu školu svi vole, u nju rado dolaze i na časovima paze.
Marina:
Pa nisu vam teški predmeti. A je l radite i leti?
Učitelj:
Pa leti su prepune klupe jer naše lekcije nisu dosadne i glupe.
Predmeta ima raznih. Na primer da li ste čuli za predmet: Rođendanologija. Tu se uči kaoko da na najbolji način napravite rođendan ali i kako posle da okrečite stan.
Marina:
Au vidi ti predmet.
Učitelj:
Onda Igračkologija, bavi se proučavanjem igračaka. Učimo da ih pravimo i da se njima bavimo.
Marina:
Pa znači one čike što prave igračke to su vaši učenici.
Učitelj:
Da, da ali samo oni koji prave one lepe Igračke sa osmehom.
Marina:
Opet taj osmeh, ima li ovde nešto bez osmeha?
Učitelj:
Nema, jer ako je bez osmeha onda nema života i brzo to propada i strada.
Zatim Filmologija i Crtaćologija. Odsek za filmove i crtaće.
Marina:
Našla sam ovde neku knjigu piše Mladuncologija, šta je to?

Učitelj:
A to je nauka o mladuncima, oni su nam i najbolji drugari.
Zatim Zmajologija.
Marina:
O zmajevima?
Učitelj:
Da o zmajevima. Tu gore kod nas postoji velka šuma zmajeva, ali nisu to oni strašni nego...
Marina:
Nisu valjda i oni sa osmehom
Učitelj:
Naravno da jesu. To su zmajevi... Drugari kakko se zovu ako se stalno smeju? Pa naravno – Smejuljci, zmajevi – Smejuljci.
Marina:
Je l bljuju vatru?
Učitelj:
Ma ne, oni su pisci naših knjiga, oni sakupljaju velike mudrosti po šumama sveta i sve to stavljaju u naše knjige, naravno pre toga izbace sve brige.
Oni nam pišu o narodima raznim, o crnim, žutim, belim, o okeanu i od bananine palme napravljenom stanu na ostrvu gde žive egzotične ptice koje pevaju pesme i to sve po notama.
Marina:
A jesu li ti zmajevi oni što pišu i bajke koje nam čitaju majke.
Učitelj:
Ma nisu, oni sva znanja potrebna deci celog sveta stave u knjige i deca više nemaju problema tu je obrađena svaka tema.
Marina:
Pa nije baš svaka tema ali već mi je jasno kakva je to šema.
To su knjige posebnoga kova vidim da neke čak nemaju ni slova.
Učitelj:
Da, nemaju slova, to su knjige iz kojih se uči o osmesima i namenjene su njima. Unutra su razne vrste osmeha tu je čak i Teorija smeha.
Marina:
E da vidimo kako se koristi ta čudna knjiga.
Učitelj:
Evo čim je otvoriš osmesi ti iz svake stranice skaču na lice.
Igra se sa knjigom.
Marina:
A je l učite neki strani jezik, mi to već znamo. Koje jezike sve govorimo: srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski, razumemo makedonski, u pa znamo dosta...
Učitelj:
Ali neznate sigurno jezik koji mi ovde učimo, a to je nemušti jezik.

Marina:
Nemušti jezik, znate li vi drugari šta je to.
Učitelj:
Da da to je jezik kojim pričaju životinje.
Marina:
I vi ih sve razumete.
Učitelj:
Pa naravno, imamo odlične profesore za nemušti jezik.
Marina:
Pa ko to predaje?
Učitelj:
Ove lakše jezike predaje Vuk a teže predaje pevac.
Marina:
Kako pevac u šumi on nije divlja životinja jedino ako nije podivljao.
Učitelj:
Nije podivljao. On je živeo u jednom selu u jednom domaćinstvu u jednom kokošinjcu i bio je baš pitom, voleo je ljude a posebno decu. Jednog dana mu je dojavljeno da gazdarica planira da ga stavi u supu i onda je on odbegao kod nas.
I on sada predaje te teže jezike: jezik bumbara, svitaca, kornjača, a vuk jezike koji su lakši jezik krava, svinja, pasa.
Marina. Svašta čujem da vuk predaje o jeziku krava i glista pa to su različiti jezici potpuno.
Učitelj:
Ma nema tu problema. Pogledajte ljudi govore istim jezikom a često se uopšte ne razumeju niti ikako mogu da shvate jedni druge, jel tako?
Marina: Pa jeste.
Učitelj: A životinje pričaju različitim jezikom ali se itekako razumeju i sve funkcioniše besprekorno.
Marina:
U pravu ste, to je baš interesantno. Znači znaćemo da se sporazumevamo sa životinjama.
Učitelj:
Baš tako. Evo dok ne stignu vuk i petao ja ću vas naučiti nekoliko reči i to na različitim životinjskim dijalektima.
Hajde neka dođe nekoliko drugara.
Marina:
I šta ćete da ih naučite.
Učitelj:
Evo na primer da kažu dobrodošli u Školusa osmehom.
Marina:
Pa hajde.
Učitelj:
Ti prvi govorićeš jezikom krava, ti drugi jezikom magareta, treći jezikom psa, četvrti jezikom kokoške, peti jezikom guske i šesti jezikom mačke.
Da probamo.
Učitelj im pokazuje ko će šta i kako da izgovori.
Hajdesada recite dopbrodošli u školu sa osmehom.
Učenici: glasovi.
Marina:
Dobro a šta još možemo ovde da naučimo? Šta je sa fizikom, hemijom ,ostalim naukama.
Učitelj:
Pa svi zakoni biće za vas šala samo neka vam na licu budu po dva osmeha mala.
Iz fizike učimo kako jabuka pada sa grane, iz geografije kada će kiša da počne a kada dastane iz hemije mućkamo svašta, pravimo novi svet i pratimo u svemirski let. Mi učimo decu kako se pravi duga, kako da izabereš najboljeg druga, kako da ne budeš lenjština prava, učimo koliko mleka daje krava. Je l znate odgovor, drugari?
Marina:
A kako pravite dugu?
Učitelj:
Pa znate da ako prođete ispod duge ispuniće vam se sve želje i onda da ne bismo čekali godinama dugu, mi je napravimo sami.
Marina:
I sve želje vam se ispune?
Učitelj:
Pa da, ako tvoji drugari hoće da postanu naši đaci naučiće i kako da stvore dugu ali prvo moramo da pređemo šumsku prugu da odemo do stanice pa na voz pa kroz kanjon d a prođemo skroz i tu je izvor u koji se sipa ovaj prah i za pet minuta videćete prizor od kog zastaje dah. Iz izvora pravo u nebo poleteće duga a vaše želje biće ispunjene sve mislim redom dve po dve.
Marina:
Jao kakva škola šta sve imaju. Upisujem.
Učitelj:
Ali prvo prijemni ispit.
Marina:
I ovde imate prijemni, jao pa... nisam se baš spremala malo sam više na nekim časovima dremala...
Učitelj:
Ali nije tako težak on je lak zna ga svaki đak.
Marina:
Dobro, kreni ne mogu da čekam, hoću da naučim da pravim dugu da mi se ostvare želje.
Učitelj:
Samo jedno pitanje. Čime rasterujemo svaku tugu, strah i sve ružno?
Hajde recite drugari.
Marina im pomaže da odgovore.
Učitelj:
Da, da, da, naravno osmehom.
Položili ste i svi ste naši đaci. Posle ovog prvog časa sledeći je 2018 godine u 9 sati. Tačno posle velikog odmora.
Marina: Jao ima i veliki odmor, idemo.

KRAJ