Ana Vukajlović - Ni kriv ni dužan

[branko]

Ana Vukajlović

Ni kriv ni dužan

LICA:
BRANKO
KATICA, Brankova sestra
MARICA, nova drugarica
DRUGOVI:
JOZA
BRACA
LANA
DEANA
VLADA
STEVICA
LJILJA

(Scena: tinejdžerska soba. Radni sto, dva kreveta, polica. Na zidovima posteri. Između kreveta nizak stočić, na njemu kasetofon i razni časopisi. Jedan krevet je lepo i uredno namešten, drugi u neredu, kao da je tek sad neko iz njega ustao. Za radnim stolom sedi Katica i poluglasno uči. Na čas ustane, prošeta sobom, preslišava se, zatim se ponovo vraća stolu i nastavlja učenje. Ulazi Branko)
BRANKO: Zdravo. (Uzima kasetofon i pušta muziku) Sestrice, smanji svoj ton, vazduh mora biti čist, peva Zdravko Čolić.
KATICA: Šta ti je rekao lekar? Da li si ozdravio?
BRANKO: Da li sam zdrav!? Kao Švarceneger. Sutra idem u školu.
KATICA: E, baš lepo. Znači da više nema izvijanja. Nedelju dana svi u kući igraju oko mladog gospodina. Svaka želja je bila ispunjena. Sada mogu i ja malo izvijati. Moj engleski je važniji od tvog Zdravka Čolića. Ja ću učiti, a ti spremi ležaj, stvari, a lekove pobacaj. Hoću da bude red u sobi!
BRANKO: E, ne može tako. Lekar je rekao da se ne naprežem jer se angina može povratiti.
KATICA: Ma nemoj, hoćeš onda da zamoliš da on umesto tebe spremi sobu. On će to sigurno razumeti. (Branko uzima časopis „DVOJE" od sestre)
BRANKO: Nov broj. Što je sličica!
KATICA: Ostavi taj časopis. Nećeš ga čitati dok ne spremiš sobu. (Otima mu list)
BRANKO: Daj mi samo da pogledam, što si takva. (Molećivo) Tvom bratu koji je bio bolestan?
KATICA: Ako hoćeš da čitaš, uzmi i uči. Znaš šta te sve čeka.
BRANKO: E. to je naprszanje. Još danas neću da mislim o školi. Imam opravdanje da sam bio bolestan.
KATICA: Da znaš da ti ja neću ništa pomoći.
BRANKO: Bla, bla, bla... Bolje idi i podgrej ručak. Mama je rekla da se kupus nalazi u frižideru. a ona će doći malo kasnije. Ići će kod frizera.
KATICA: Neću. Znaš gde je frižider, šporet... Sam podgrej ručak! Ja učim.
BRANKO: Znači tako. Nisam umro od angine, ali od gladi ću sigurno umreti i to zbog rođene sestre koja nema milosti. Uaaa, što sam gladan. Joooj.
(Branko prilazi kasetofonu, pušta glasno muziku, igra. Sestra demonstrativno odlazi za radni sto i nastavlja učenje. Ulaze Joza, Braca i Stevica)
JOZ A: Hej, šta je sa vama?
BRACA: Čujete! Šta vam je?
STEVICA: Vi treba da se javite psihijatru.
KATICA: Dobro. Branko. Idem da podgrejem ručak, ali ovo ćeš zapamtiti. (Preti mu prstom i odlazi)
BRACA: Zar si u ratu sa sestrom?
BRANKO: Pusti je, hoće sve da bude po njenom. Još danas mogu da izvoljevam. Sutra idem u školu.
JOZA: Sutra imamo lektiru. Svi moraju donsti sveske da nastavnik pregleda, ali i čitamo nov referat.
BRANKO: Za mene to ne važi, bio sam bolestan.
STEVICA: Zaboravljaš da je to zadatak još od pre tri nedelje. Ne znam da li ćeš se izvući.
BRANKO: Što onda nisam još sutra bolestan. Potpuno sam zaboravio na to.
BRACA: A znaš li ko će čitati nov referat?
BRANKO: Ko?
STEVICA: Ona nova drugarica koju ti još nisi video.
JOZA: Baš si se u nezgodno vreme razboleo.
BRACA: A tek što je slatka. Ko puslica. Sva je super.
JOZA: A tsk kakav ćak. Sve zna. Kaže da je odlikaš.
BRANKO: Dosadni ste. Ni jedan dan nije prošao, a da vi niste pričali o njoj. Izgleda da ste se svi zaljubili u nju.
STEVICA: Čekaj da je samo vidiš. Možda ćeš se i ti zaljubiti.
JOZA: Ostavi ga, on je još klinja. NJega kao devojčice ne interesuju
BRANKO: (LJuti se) Pazi šta pričaš, ko je klinja!
STEVICA: Čekajte, društvo. On još nije naišao na onu pravu devojčicu.
BRACA: Možda je nova drugarica njegova prava ljubav. Kada ga počne vrteti, sve će zaboraviti.
BRANKO: Ma šta ti to kažeš. Uopšte neću o njoj da razgovaram već hajdemo na teren. Tako sam se zaželeo lopte.
BRACA: Ne možemo, mi smo pošli na matematičku sekciju pa smo hteli da ti se javimo.
BRANKO: Jesam li ja dobro čuo!? Idete na matematičku sekciju? Otkud to?
JOZA: Što da ne, nismo mi antimatematičari.
BRACA: Koristiće nam za pismeni, bar ćemo ponoviti gradivo.
STEVICA: I nova će biti. Baš da vidimo da li je tako dobar matematičar, kao što kaže.
BRANKO: Pa vi ste stvarno ludi! Jeste li pri sebi! Nećete da igrate fudbal zbog jedne devojčice. Ne mogu da shvatim. Ja je ne bih ni pogledao.
BRACA: Fudbal možemo da igramo i sutra, i to celo popodne.
BRANKO: Čekajte, imam predlog. Sutra ću ja nju zamoliti da se i ona upiše na fudbalsku sekciju. Onda ćete uvek biti zajedno.
JOZA: Baš si vickast.
(Ulazi sestra Katica)
KATICA: Vi ćete malo sačekati. Moj brat treba hitno nešto da uradi. (Branku) Izvoli i idi kupi hleb.
BRANKO: Zar baš sad?
KATICA: Da, baš sad, inače nema hleba za ručak.
BRANKO: Sačekajte me, brzo ću se vratiti, a vi uključite kasetofon, snimio sam Čolića.
(Branko i Katica izlaze. Dečaci se raskomoćuju u sobi. Jedan se bakće sa kasetofonom, drugi uzima časopis sa stola i leže na razmešteni krevet, a treći seda za radni sto i pregleda šta to Katica uči)
JOZA: Mogli smo i mi ići.
STEVICA: Hej. društvo! Vidite šta on čita (Pokazuje „DVOJE"), a ovamo ga devojčice ne interesuju.
JOZA: Nervira me kada kaže da je hladan prema njima. Pravi se važan. Hoće da bude drukčiji od nas.
BRACA: Znači tako, folira pred nama. Hoćete li da se malo našalimo sa njim? Tek toliko da ga opametimo.
STEVICA: Šta da uradimo? Da li bi bio hladan i prema novoj?
BRACA: Ne znam, ali bih voleo da se i on zaljubi makar i u moju devojku.
JOZA: Moramo nešto smisliti. Važno je da ga naučimo pameti.
STEVICA: Nešto ćemo smisliti.
(Ulazi Katica i uvodi Vladu)
KATICA: Sačekaj Branka. Odmah će se vratiti. Tu su i tvoji drugovi.
VLADA: Zdravo, dobro je što sam i vas našao. Imam. jedan predlog. Hoću da osnujem društvo za zaštitu životinja u našem kraju. Da te jadne životinje štitimo.
JOZA: Je l' sve vrste džukaca dolaze u obzir? Imam jednu takvu... (Pokazuje na njega.)
VLADA: Što si takav. te jadne životinje bi štitili...
BRACA: (Prekine ga) Je l' ti to ozbiljno?
VLADA: Što da ne?
STEVICA: A šta mislite da osnujemo društvo za zaštitu petica? Pa ih ne možeš pokvariti. Ostaje ti do kraja. Tako ti ne bi bio dovoljan nego odličan.
VLADA: Vi se zavitlavate, a ja sam mislio ozbiljno.
BRACA: Otkud takav zaključak. Nego se ti nama javi kad smisliš nesito pametno i interesantno... A mi sada moramo ići. (Ulazi Branko)
BRANKO: Evo me.
STEVICA: Stvarno je krajnje vreme da krenemo.
BRANKO: Znači, vi ipak idete. Važnija vam je nova drugarica nego ja. Dođite onda posle sekcije da čujem nove pojedinosti o toj famoznoj devojčici. Biću nestrpljiv. Požurite, mogu se čak i ja upisati u matematičku sekciju pa neka nastavnik padne u nesvest, baš me briga. (Dečaci odlaze)
BRANKO: Zar i ti ideš?
VLADA: Ja sam došao kod tebe. Imam predlog, a i oni su se složili. Hoću da osnujem neko društvo. Ako bude interesantno, hoćeš li nam se i ti pridružiti?
BRANKO: Hoću, ali samo pod jednim uslovom. Da ne bude ni jedne devojčice. To neka bude prvi uslov za osnivanje društva.
VLADA: Kako ti kažeš. Onda idem da čitam enciklopediju. Moramo da osnujemo udruženje.
BRANKO: Bolje sići da igramo fudbal.
(Vlada odlazi i sudari se sa Katicom)
KATICA: (Gleda za njim) Ala ovaj ide kao muva bez glave. (Branku) Mladi gospodin može da ruča, a onda će da odnese smeće i onda da spremi sobu, i onda...
BRANKO: (Prekine je) ...i onda ću da uzmem loptu. Dosta mi je ležanja, pričanja i matematike, a posebno sve što liči na devojčice, uključujući i tebe. (Galami)
KATICA: Šta ti je? Ne viči! Znači od fudbala se angina neće povratiti, a od spremanja može. Uostalom, baš me briga, to ćeš objasniti mami kad se vrati.
BRANKO: Prevarila si se, sestrice. Ja idem napolje da bi ti mogla da učiš. Neću da ti smetam ovde u sobi.
KATICA: Nećeš ti meni smetati jer ja sada idem u školu na sekciju.
BRANKO: Da nećeš i ti na matematičku sekciju?
KATICA: Što da ne, nisam ja loš matematičar.
BRANKO: Matematika je slična devojčicama, istog su roda. Teško tebi. Ja ne podnosim ni jedno ni drugo.
(Zatamnjenje. Spolja se čuje galama. Dečaci uvlače Branka. On se otima, neće da uđe. Dečaci ipak uspevaju da ga uvedu u sobu. Branko je zajapuren)
JOZA: Hajde, brzo!
BRANKO: Pustite me. Šta vam je? Vi niste normalni. Dovukli ste me sa terena baš kad sam dao gol.
STEVICA: Sedi, skini košulju, obuci pidžamu i dobro slušaj.
BRANKO: Da legnem neću! Već objasnite o čemu se radi.
JOZA: To pokušavamo pola sata, a ti nikako da ukapiraš.
BRANKO: Dobro, objasnite mi još jednom.
JOZA: Imamo iznenađenje za tebe.
BRANKO: Kakvo?
BRACA: Neko dolazi kod tebe.
BRANKO: Da nije razredna?
STEVICA: Nećeš sigurno pogoditi.
B.RANKO: Da nije nastavnik matematike?
JOZ A: Nije. Šta će ti on?
BRANKO: U pravu si i ne treba mi. Pa ko onda dolazi?
BRACA: Dolazi nova drugarica, naravno sa još nekoliko devojčica.
BRANKO: Zašto dolazi? Ja je ne poznajem. I ne treba mi.
JOZA: Slušaj me do kraja i nemoj prekidati.
BRACA: Znaš, pitale su drugarice da li si ozdravio, mi smo se našalili i rekli da si još bolestan i one su rešile da te posete, pa su pozvale i novu drugaricu.
STEVICA: Skrati. One su otišle da kupe čokoladu i samo što se nisu pojavile, a ti još nisi u krevetu. Treba da si bolestan.
BRANKO: (Uvređeno) Stvarno. Kako ste mogli tako da lažete! Znate da sam zdrav i da sutra idem u školu. E, baš me briga za devojčice! Tu ste vi pa ćete se lepo zabavljati. Mene isključite jer me ne interesuje.
JOZA: Slušaj Branko, sad nemamo vremena za objašnjenje. Zar hoćeš da nas trojica ispadnemo lažovi? Zašto ti je teško da legneš u krevet i da se praviš bolestan?
BRACA: Nismo znali da si takav.
STEVICA: Ma hajde, skini košulju, evo pidžame.
BRANKO: Pustite me, neću. (Čuje se zvono)
JOZA: Evo ih, brzo u krevet. Idem da otvorim.
STEVICA: Odlično, imaš još lekova. Pazi, ima i čaja.
(Stevica pomaže oko Branka)
BRACA: Gle, evo ga i toplomer.
(Sakriva fudbalsku loptu, gurne toplomer Branku u usta. Dečaci se uzmuvali oko Branka. Ulaze devojčice. Jedna od njih nosi veliku, lepo zapakovanu čokoladu.)
LJILJA: Zdravo Branko!
DEANA: Zdravo, kako si?
LANA: Zdravo, Branko. Želim da te upoznam sa našom novom drugaricom koja je došla baš kad si se ti razboleo.
MARŠDA: Ja sam Marica. Izvoli čokoladu od svih nas.
JOZA: Sigurno vam je žao što je bolestan.
BRANKO: Ja nisam bolestan.
BRACA: Kako da nisi bolestan?! Evo, baš sada moraš popiti lek. Još malo sirupa je ostalo. (Trese flašicu i stiska je)
BRANKO: Neću ništa da pijem.
LJILJA: Da li on to bunca?
LANA: Sigurno ima temperaturu.
DEANA: Stvarno, vidite kako je samo crven.
LANA: Nismo mislili da si tako ozbiljno bolestan.
BRANKO: Ja sam igrao fudbal i dao sam gol i sad ću da ustanem i idem na teren da nastavim igru.
MARICA: Ne smeš da ustaneš. Moja mama je dečji lekar. Znam kako to može biti opasno.
STEVICA: Da vidimo kolika ti je temperatura. Možda hoćeš čaja?
BRANKO: Ostavite me na miru!
JOZA: Eto, kakav je. Ne voli da bude bolestan. Kakav je, sutra će sigurno hteti da doće u školu!
BRANKO: Ja sutra idem u školu. Tako mi je danas lekar rekao.
LJILJA: Znači da si bolestan kad si išao lekaru.
BRANKO: Bio sam bolestan, a sad nisam.
DEANA: Zašto ležiš u krevetu?
MARICA: Otkud on može znati. Zar ne vidite kako je on ozbiljno bolestan? Zvaću mamu. Ona će sigurno doći.
BRACA: Ma nije tako bolestan. Ne treba nam tvoja mama.
JOZA: Sutra će on u školu.
MARICA: Otkud u školu?! Ni govora.
LANA: Baš svašta vam pada na pamet.
LJILJA: Kakvi ste vi drugovi. Nemate razumevanja za bolesnog druga.
BRACA: Pogledajte, nema više ni temperaturu. Nije crven.
MARICA: To je baš opasno. Idem ja, ipak, po mamu, brzo će ona doći. On ima temperaturu i bunca.
BRANKO: Nemoj nigde ići, na časnu reč, ja se odlično osećam i baš volim što ste došli da me posetite. Časna reč, nisam bolestan. (Ulazi sestra začuđena)
KATICA: Šta ćeš ti u krevetu?
BRANKO: Znaš, (Zbunjeno) ovaj... Ja sam. ovaj, ovaj, bolestan. Ne znam da li sam bolestan ili nisam, časna reč ne znam.
MARICA: Pa ti ponovo buncaš. Dobro je da bar jednom priznaš.
LANA: Zamisli, kaže da mu nije ništa.
DEANA: Sestri je rekao istinu.
KATICA: Čekaj, čekaj. Ja ništa ne razumem. Ko je bolestan? Zašto si ti u krevetu, Branko?
BRANKO: Ja nisam bolestan.
KATICA: A kojim povodom ste vi došle?
LJILJA: Mi smo došle da posetimo Branka jer je bolestan.
BRACA: Niko nije bolestan.
MARICA: Ovo je neka zarazna bolest. Niko ništa ne zna, zato ja idem po mamu, ona će ga pregledati, prepisati lekove pa će brzo ozdraviti.
LJILJA: Jadan Branko, baš mi ga je žao.
DEANA: Tako je, idemo i mi. Možda mu smeta ova gužva. (Devojčice odlaze)
KATICA: Branko, gde je ona mala otišla? Šta će ti lekar? Šta ti je?
BRANKO: Ja idem u kupatilo i ništa ne znam, a oni će ti objasniti jer samo oni znaju šta se ovde dešava i šta je istina. (Branko odlazi)
KATICA: Dakle, imate li nekog pametnog da mi objasni šta se ovde dešava?
STEVICA: Ima tu pametnih. Evo, ja sam pametan.
BRACA: Znaš, ovaj...
JOZA: (Odgurnu ga) Evo, ja ću objasniti. Ovaj... (Razmišlja) Znaš, on se zaljubio...
KATICA: Zaljubio? A kakve to veze ima sa bolešću i ...
STEVICA: (Prekine je) Ne znaš ti to. Kad te to udari, onda se odmah razboliš. Pa boluješ godinu, dve, tri...
JOZA: Zato moraš biti posebno pažljiva prema njemu.
BRACA: Moraš imati puno razumevanja.
KATICA: Ali šta reći lekaru kad dođe?
JOZA: Ona naša drugarica preteruje. Uplašila se za Branka.
KATICA: Znači li to da se ona u njega zaljubila i Branko u nju?
BRACA: Da, pa se ona uplašila. Oboje pokazuju simptome zaljubljenih.
JOZA: Tako je. Zato se sve iskomplikovalo. Niko ništa ne zna jer ne žele da priznaju istinu.
KATICA: Ako je tako, ja se onda povlačim, a vi sve te probleme rešavajte sami. To su lične stvari. I komplikovane. (Ulazi Branko)
BRANKO: Šta je komplikovano? Jeste li joj objasnili? Ja zaista ne bih umeo.
KATICA: Nešto su uspeli da objasne, ali baš sve ne razumem.
BRANKO: Sestrice, veruj mi da je sve tako kako oni kažu. Molim te da me razumeš jer ja tu nisam ništa kriv.
KATICA: Kako da ne. Pa to je kod tebe teži slučaj. Ala si se promenio. Jadni moj zaljubljeni brate.
BRANKO: (Začuđeno) Ko je zaljubljen?
JOZA: Zar je važno ko je zaljubljen!
BRANKO: Šta su ti ovi napričali?
KATICA: Da si se ozbiljno zaljubio i da budem pažljiva prema tebi.
BRANKO: E, sad je zaista dosta laži. Sad ću ja neke stvari da objasnim: kao prvo, ko mi spomene devojčice ostaće bez zuba, garantujem. Drugo, ako vas dvojica spomenete još jednu laž, bićete modri i treće, najvažnije: vas trojica ostajete ovde da sačekate lekara i da objasnite vaše šale, a ja idem u kuhinju, jer kad se nerviram moram da jedem i neću se pojavljivati dok ovu situaciju ne raščistite. (Branko ljut odlazi)
KATICA: Ala je ljut. Uostalom i ne tiče me se. Ja odoh. A vama držim šipke da se sve dobro svrši. (Odlazi. Dečaci, kao izduvani baloni, sedaju za mali sto)
SGEVICA: A šta sad?
BRACA: Ništa.
STEVICA: Kako ništa?! Lekarka samo što nije došla.
JOZA: Kako se sve samo iskomplikovalo.
STEVICA: Ne kukaj, ti si sve ovo predložio.
JOZA: Tačno, ali ti si prihvatio.
BRACA: Ne svaćajte se, već smislite nešto pametno. Nemamo mnogo vremena. Lekarka samo što nije došla.
STEVICA: Ja uopšte ne mogu da razmišljam. Stao mi mozak.
(Branko ulazi u sobu)
BRANKO: Izvinite, samo za trenutak, da uzmem „DVOJE". Dosadno mi je. Sa ovim će biti zanimljivije nego sa vama.
JOZA: Što se zavitlavaš, Branko. Bolje nam pomozi da razrešimo ovaj problem.
BRANKO: Dragi moji drugovi, vi morate imati razumevanja za mene: ja sam zaljubljen. (Pravi grimase. Čuje se zvono)
BRANKO: Sigurno je lekarka, sklanjaj se sa puta da proćem.
BRACA: Sačekaj, moraš nam pomoći.
BRANKO: Pustite me. Sami razrešavajte. (Pokušava da se otrgne i pada) Oh, moja ruka, ne mogu ustati.
JOZA: Idi, otvori, a ti pomozi da podignemo Branka. (Smeštaju ga u krevet. Ulazi Vlada)
VLADA: Šta je sa vama? Smislio sam šta da osnujemo, biće to senzacija. Hej, šta je sa vama?
JOZA: Ćuti, zar ne vidiš da je Branko povrećen.
VLADA: Pa, malopre je bio zdrav.
JOZA: Ćuti.
BRANKO: Što boli, ne moguda izdržim.
BRACA: Moramo ga odvesti u bolnicu. Sigurno je povredio ruku.
VLADA: Možeš li da mrdneš rukom.
BRANKO: Ne.
JOZA: Pa, možda će doći lekarka ako nas ono nova nije slagala.
STEVICA: Ne možemo čekati, bolje da idemo odmah. Branko možeš li ići?
BRANKO: Mogu.mada me jako boli. Ne mogu ni prstom da maknem. Neka neko ostane i objasni mami kad se vrati šta se dogodilo.
VLADA: Veži ruku manje će boleti.
BRACA: Evo, idemo Vlada i ja, a vi ostanite i objasnite.
JOZA: Voleo bih i ja da idem.
BRANKO: Neću svi da idete. Boli me da ću poludeti. Požurite! (Vlada i Braca odvode Branka. Ostali dečaci zgranuto stoje i gledaju za njima)
JOZA: Ala se sve iskomplikovalo.
STEVICA: Kako je to samo išao. A onaj smotani baš sad da se pojavi. On je kriv!
JOZA: Iije on, mi smo krivi što smo hteli da se šalimo. Samo da se ovo dobro svrši. Mi smo se šalili. rekli da je zaljubljen i sve se iskomplikovalo. (Ulaze devojčice, Braca i Vlada)
BRANKO: Što ste se vratili? Gde je Branko?
MARICA: Sreli smo ih na ulazu u zgradu i moja mama ga je odvela u bolnicu, a mi smo došli ovamo.
BRACA: Izgleda da je ozbiljno. NJena mama je veoma zabrinuta.
MARICA: Sigurno će staviti ruku u gips.
JOZ A: Još i to. Šta da kažemo Brankovoj mami?
BRACA: Reći ćemo istiniu, to je najbolje. Ako treba, neka meni odseku glavu, ruku, samo da se ovo što ire okonča.
MARICA: Ne brinite, mama će sve učiniti. Staviće gips. To je dobro.
STEVICA: Jesi li ti možda završila medicinu? Prestani već jednom deliti savete. Uostalom, ti si i kriva što se sve ovo desilo.
MARICA: Ja kriva za ovo? Ja hoću da pomognem i ispadnem kriva. Hvala. Bolje da idem.
BRACA: Izvini, Marice. Nisi ti kriva. Mi smo krivi. Uostalom, čućeš kada budemo pričali Brankovoj mami.
LANA: Jadan Branko, ni kriv ni dužan, a tako prošao.
DEANA: Bio je bolestan, a sad ponovo ruka.
LJILJA: Možda i nije opasno. Neće valjda odmah staviti gips. (Ulazi Katica)
KATICA: Zdravo. Gde je zaljubljeni? Još nije namestio krevet. Hej, šta je sa vama? Šta sad izvodite? Gde je Branko?
VLADA: Branko nije tu.
KATICA: Gde je gospodin, ako nije tajna? Da nema sastanak?
STEVICA: Oi je u bolnici.
KATICA: Da se ne leči od ljubavi?
MARI.CA: Moja mama ga je odvela u bolnicu jer je nezgodno iao i povredio ruku.
KATICA: Ozbiljno? Ne šalite se? Kako to? Govori. Kad se to desilo?
LANA: Malopre. Verovatno su već stigli u boliicu.
KATICA: U bolnicu?! Znači, ozbiljno je. Zna li mama?
STEVICA: Ne zna. Zato smo mi ostali da joj objasnimo šta se desilo.
KATICA: Onda brzo idem da nađem mamu. Kod frizera je. Ona mora biti uz Branka. Vi ćete joj usput sve objasniti. Hajdemo. (I dečaci i devojčice žurno izlaze. Kupe svoje stvarn, sudaraju se na sceni. Sve ovo prati neka dramatična muzika. Zatamnjenje. Nova scena)

(Branko sa rukom u gipsu leži na svom krevetu i spava. Na grudima mu časopis koji je do malopre čišao. Ćebe je skliznulo na pod. Ulazi Katica, tiho, na prstima. Prilazi Brankovom krevetu, uzima časopis, pokriva ga ćebetom. Časopis šušne, Branko se probudi)
KATICA: Nisam htela da te probudim, oprosti.
BRANKO: Baš nisi morala da me sad budiš. Tako sam lepo sanjao.
KATICA: Žao mi je, a šta si lepo sanjao?
BRANKO: Ma nije ništa posebno, neko društvo. Nego, koliko je sati? Oni su trebali već doći.
KATICA: Čeka ga društvo?
BRANKO: Osnivamo neko udruženje. Rekli su da će svi doći ovamo.
KATICA: Hoće li i ona mala doći?
BRANKO: Otkud ja znam ko će doći. Nego, kako izgledam sa ovom ugipsanom rukom?
KATICA: Ta ruka u gipsu je stvar ukusa, ali ti zato odlično stoji ta košulja.
BRANKO: Pusti Čolićevu kasetu.
KATICA: Opet počinješ da izvoljevaš. Druga ruka ti je slobodna. (Pušta traku) Idem drugarici, a ti pazi, nemoj da se zaljubiš. (Branko je gađa.)
BRANKO: Pa, šta ako se zaljubim. I to se mora jednom dogoditi. (Uzima ogledalo sa stočića pored kreveta, ogleda se i namešta frizuru) Stvarno je slatka Marica. Moram je pozvati na rođendansku žurku ili bioskop. (Uz graju ulazi društvo)
LJILJA: Zdravo, Branko.
LANA: Izvoli. ali sada kao pravom bolesniku.
BRANKO: Hvala, ali ni sada nisam pravi bolesnik. Ruka u gipsu nije ništa ozbiljno.
BRACA: Predlažem da se ne prepirete oko bolesti. Šta znate šta se može desiti.
JOZA: U pravu si. Još uvek se zastidim kad vidim Brankovu mamu, iako nam je ona oprostila.
STEVICA: Moglo je i gore.
BRANKO: Zar je trebalo nešto gore. Ostale su mi još glava i noge, zato pazite šta radite.
DEANA: Baš mi je žao, ni kriv ni dužan, a tako nastradao.
LANA: Zato je bolje da to zaboravimo i da to nikada ne činimo.
BRANKO: Predlažem da počnemo. Jesmo li svi tu?
STEVICA: Nismo svi. Sad će doći Vlada i Marica. Završavaju pravilnik udruženja.
DEANA: Brišu prvi član. Zamisli nekome je palo na pamet da osnuje udruženje bez devojčica. Mi smo protestvovale pa sada menjaju.
BRANKO: (Zbunjeno) Ovaj, pa svako može da pogreši. (Hrabrije) Eto, i ja sam mislio da u tom društvu ne treba da budu devojčice, ali sad mislim da i one treba da budu sa nama.
JOZA: Biće interesantnije.
(Dolaze Marica i Vlada)
MARICA: Zdravo, Branko. Kako si?
BRANKO: Dobro sam. Ne boli me ruka, samo malo smeta. Ali, sutra idem u školu. Kod kuće je dosadno. U školi će biti bolje.
STEVICA: Mi ćemo mu nositi tašnu.
VLADA: E, sad je sve gotovo. Možemo da počnemo sa sastankom. Predlažem dnevni red: osnivanje udruženja. (Ulazi sestra)
KATICA: Moguli i ja sa vama? Kod vas je zanimljivo.
BRANKO: Može, ali pod nekoliko uslova: da mi čistiš cipele, nameštaš krevet, pišeš lektiru ...
KATICA: Ne dolazi u obzir, ja sam se samo šalila. (Odlazi)
(Svi se nameštaju, a Branko prilazi Marici i obraća joj se tiho)
BRANKO: Marice, hoćeš li da ideš sa mnom na matine u bioskop, daje se dobar film "LJubavna priča".
MARICA: Vrlo rado. Čula sam puno lepog o tom filmu.
VLADA: Dosta šaputanja. Kao prvo, predlažem da se udruženje zove „Ni kriv ni dužan". Da li se slažete?
(Muzika)