Savo Škobić - Mašta može svašta

[branko]

Savo Škobić

Mašta može svašta

( lutka igra za djecu )

Višegrad, zima 2oo4./2005.

Lica:

-JANA, gripozna djevojčica, 12 godina,
-JANKO, njen nešto stariji brat,
-ZEKO, lutka,
-ĆUPKO, lutka,
-GRICKO, lutka miš,
-VECA, komšinica svađalica,

Vrijeme i mjesto radnje:

Janina soba, jednog dosadnog popodneva.

1. Pojava
JANA, potom ZEKO
JANA (sjedi u fotelji sa strane, mlati nogama, gleda u plafon i otpuhuje): Jao što mi je dosadno! ... Jaaao, baš mi je dosadno!... Jaaaaaaao, sasvim mi je dosadno. Ovo je najdosadnija dosada koja me je uhvatila u ovih mojih 12 godina. Dosadnije dosade nije bilo niti će biti nigdje na svijetu, od ove moje dosade. Baš je dosadna ova dosada. Šta da radim? Da se igram - nemam s kim i nemam šta. Ne mogu se, valjda, sama sa samom sobom igrati teta?!... Znam, znam šta ću, igraću se lastiša!... (ustane ali se odmah vrati u fotelju, samo sada sa druge strane)...Ma, neću. Tu ne mogu nikoga ni pobijediti, ni prevariti... Jao, baš mi je dosadno. Kud da me sada napadne ova gripa, pa ni u školu ne mogu, a ne može niko ni meni da dođe, zbog zaraze.Moram sama da sjedim i po cijeli bogovetni dan da se dosađujem ovom svojom dosadom... Znam šta ću ...(uzima telefon i bira broj)... Ej, ćao!... Ja sam... Da te pitam, šta ti radiš kada ti je dosadno?... Kako, tebi nikad nije dosadno?... Ne razumijem... Nikada?! Svašta!... Maštaš?... Zamišljaš... Stvarno? Da su igračke žive i onda sa njima pričaš i igraš se? Ma, daj, kako to može? U redu, znam. Dobro, pokušat ću... Ćao!... (skloni telefon)... Ma, bez veze. Ih, kad bi to moglo tako. Mislim, moglo je dok sam bila mala, ali sada? Ma, ne može... (okrene se Zeki)... Dobar dan, gospodine Zeko. Kako ste ... (smije se i povuće ga za uho)... Za uvce da porasteš.
ZEKO: Jao! To boli, budalo!
JANA (ustukne prestrašeno): Ej, pa ti govoriš? Kako kada nisi živ?
ZEKO: Ko kaže da nisam živ?! Znači, ako sam lutka odmah možeš da me šutiraš i za uši vučeš, jer, navodno, nisam živ?!
JANA: Ne, ja sam mislila... U stvari... Ma ja ovo sanjam!
ZEKO: E, pa kad budeš drugi put sanjala onda sebe u snu povuci za uho, a nemoj mene.
JANA: Pa ja sam te uvijek vukla za uho, pa te ranije nije bolilo, mislim, nisi se žalio?!
ZEKO: Ranije je bilo ranije, a sada je sada. Ni ti nikada do sada nisi toliko jadikovala i žalila se da ti je dosadno.
JANA: Pa šta ću kad mi je dosadno? Pa nisam ja izmislila ovu glupu gripu i nisam ja sama sebi odredila da budem zarobljena sama u ovoj sobi po cijeli dan i da ni nosa ne smijem promoliti napolje?!
ZEKO (više nije ljut): Znam. I zato smo mi, tvoje igračke, odlučile da napravimo izuzetak, kao nikada do sada. Odlučile smo da ti dozvolimo da se igraš sa nama. Mislim, i ranije si se ti igrala, ali po nekakvim tvojim glupim pravilima, a od sada ćeš se uključiti u našu igru. Imat ćeš društvo i biće ti lijepo i zabavno!
JANA (ljuto i sa čuđenjem): Vi meni dozvolile da se sa vama igram?! Vi meni?! Pa ko ste mi to vi, pa da vi meni dozvoljavate ili nedozvoljavate da se sa vama igram? Ko? Vi ste moje igračke i ja mogu sa vama da radim šta mi je volja i da se igram šta hoću ili čak i da se ne igram sa vama ništa. Mogu da biram da li ja želim ili ja ne želim da se sa vama igram!
ZEKO (ponovo ljut): E, to je tako bilo prije, a sada, bogami, više nije tako. Sada smo mi glavne, to jest, ti nisi više glavna.
JANA (veoma ljuta): Je li tako?. . .E, kad je tako, sad ćeš da vidiš ko je glavni! ... (uzme Zeku sa kauča i baci ga u drugi kraj sobe) ... Eto ti sad, pa sad budi glavni koliko god hoćeš i kome god hoćeš!... (u tišini tužna što je tako uradila, često pogleda u njega, slegne ramenima pa ode da ga uzme s poda)... Izvini, Zeko!.. (pomiluje, poljubi i vrati ga na kauč)... Nisam htjela, ali kad si me naljutio... Izvini, neću više nikada... Pa progovori nešto!
ZEKO (vrpolji se i snebiva): Ne znam da li uopšte ikada više i da razgovaram sa tobom, kada si takva... takva...
JANA: Znam, izvini.
ZEKO: Ne znaš, da znaš ne bi nikada više povrijedila ni mene ni jednu drugu lutku.
JANA: Pa i neću, na časnu riječ.
ZEKO: Dobro, da ti vjerujem.
JANA: Hajde da se popmirimo, daj nosić... (trljaju se nosićima)... Mir, mir, mir, nije niko kriv.
ZEKO: ... Niko kriv.
JANA: Eto, sad smo se pomirili... Šta ćemo sad da radimo?
ZEKO: Vidiš onu malu kutijicu na vitrini?
JANA: Vidim, obična mala muzička kutija, pa šta?
ZEKO: Otvori je pa da pjevamo. Igraćemo se pjevanja.
JANA: A kako se to igra?
ZEKO: Lijepo. Igramo se pjevanja. Prvo ja pjevam nešto, a onda ti moraš da pjevaš nastavak toga, ali da se rimuje. Pa onda ti pjevaš nešto, a ja moram da smislim i odpjevam nastavak toga da se rimuje i sve tako dok neko ne pogriješi. Mislim dok neko ne zna šta da pjeva, onda je on izgubio a ja sam pobijedio.
JANA: Kako to: neko ne zna a ti si pobijedio? Misliš da taj neko ko ne zna da sam to ja?
ZEKO: Pa ne znam ja, ja samo kažem.
JANA: Sada ćemo vidjeti? Ko prvi počinje?... (ide po kutiju i otvara je, začuje se lijepa pjevna muzika)... Hajde, ti počni prvi.
ZEKO (ljulja se u ritmu i pjeva): Ja sam tvoja igračka, ja sam mali zeka...
JANA (pjeva): Ti za moju dosadu imaš pravog lijeka... (smiju se a ona potom nastavlja)... Da l je iko vidio Zeku kako pjeva?
ZEKO (pjeva): Ko me ikad slušao on po vazdan zijeva!... Jano moja mila, ti si drugar pravi...
JANA (pjeva): Samo kad ti ne lupam ja čvrge po glavi... (smiju se).
ZEKO: E, stvarno si ti, Jano, pravi drugar . I sva si nekako zabavna i smiješna, mislim zasmijavaš me.
JANA: Hoćemo li još da se igramo, da pjevamo?
ZEKO: Meni se više ne igra, meni se sad spava. Hajde ti meni pjevaj uspavanku.
JANA: Koju?
ZEKO: Onu što mi stalno pjevaš... Onu o leptiriću. Ono kad se boji, a sad zboogom svete.
JANA (ustane, uzme ga u naručje, šeta, njiše i pjeva): Leptiriću, šareniću, hodi k meni amo, evo imam lijepu ružu pomiriši samo.
Ja bih došo al se bojim tvoje igle klete, ubost ćeš me, probost ćeš me onda zbogom svete.
Neću, lepko, neću, lepko, života mi moga, samo hoću da izbrojim kolko imaš noga.
E, pa to ti mogu kazat i iz dalje malko: leptir ima šest niožica, a sad zbogom, Ranko... (prestane pjevati, spušta ga na kauč i pokriva salvetom i odlzeći tiho do fotelje)... Laku dan, moj Zekančiću, lijepo mi sanjaj.

2. Pojava
JANKO i pređašnji
JANKO (bučno ulazi i baca svoju školsku torbu na sred sobe): Ćao, sestrice!
JANA (stišava ga): Tiše, probudit ćeš Zeku, tek je Zaspao.
JANKO: Ko je tek zaspao?
JANA: Zeko.
JANKO: E, pa njega ni topovi ne mogu probuditi, kad nikad nije ni bio budan, to jest živ.
JANA: Samo ti govori tiše i ne razbacuj svoje stvari svuda po mojoj sobi. Imaš svoju sobu pa se tamo ponašaj kako hoćeš, a ovdje ne možeš tako, je li jasno?
JANKO: Dobro, dobro, šta mi tu glumiš mamu? Tvoja soba, moja soba. Vaša soba, naša soba. Olabavi malo, mame ti. Vidiš da sam umoran? Znaš li ti gdje je naša škola ili si već zaboravila u ovih nekoliko dana sa gripom? E, da te podsjetim, daleko, suviše daleko. Umori se čovjek, pa eto ti. Jedva čekam da skinem tu torbetinu sa leđa, a ti mi tu nešto popuješ vazdan.
JANA: Šta kukaš za desetak minuta pješačenja do škole, šta bi da moraš kao što je naša baka morala da ide i po nekoliko sati, a? Po lijepom i po ružnom vremenu, po ljeti i po zimi. Uvijek. Pa nikada nije kukala kao ti.
JANKO: Nije kukala, nije kukala. Otkuda ti znaš da nije kukala? Da se možda ne sjećaš? Da, možda, nisi i ti sa njom pješačila?
JANA: Tiše, lijepo sam te zamolila, ne galami. Probudićeš ga.
JANKO: Ti to mene zavitlavaš ili ti je to zbog te tvoje virusne gripe?
JANA: Ne zavitlavam, stvarno. Zeko je sada živ i igrali smo se maloprije. Kako je do toga došlo ja ne znam. Igrali smo se pjevanja, a onda sam ja njemu pjevala uspavanku, pa je jadnik umoran zaspao.
JANKO (smije se): Pa kad je morao jadan da bira između samo dvije mogučnosti: ili da te sluša kako pjevaš ili da spava. Naravno, da je radije izabrao ono što je za njega bolje, da zaspi.
JANA: Samo se ti rugaj. Ko mi ima šta kazati i rugati se?! Pa ti čovječe, kada si pjevao na priredbi Djeca pjevaju hitove, cijela sala je padala od smijeha.
JANKO (ruga se): Ha!... Ha!... Ha!... Baš je smiješno. Zagolicaj me malo da se i ja smijem. Šta ja mogu kada oni ne znaju svirati. Ja sam pjevao original.
JANA: Da, original kako krava muče i vo riče.
JANKO: A ti si koza koja bleji.
JANA: Ovca bleji, mamlaze. Krava muče, a koza. . .
JANKO: Krekeče.
JANA: Krekeče?! @aba krekeče, a koza. . .
JANKO: Mjauče.
JANA: Ih, baš si neka neznalica. Zna li tvoja učiteljica kolika si ti neznalica?
JANKO: Nisam ja neznalica nego zezalica. Ja se samo šalim sa tobom. Pa, znam ja dobro da koza mekeče, ali te malo zezam.To je dobro protiv te tvoje gripe, vidjećeš.
JANA: Joj, jest mi dodijala. Ne mogu ti objasniti ni da ti nacrtam.
JANKO: A meni bi baš dobro došla neka mala gripica. Neka ono za tri dana samo, do subote.
JANA: Ma, nemoj! Jesi pametan.
JANKO: Stvarno, samo da se malo odmorim od škole. Ne mrzi mene ići u školu, ali mi je sada baš nešto dodijala i dobro bi mi došćlo da se malo odmorim od nje.
JANA: Odoh ja da nam donesem sokiće i grickalice, a ti se malo odmori, pa ćemo poslije, već smisliti nešto lijepo da se igramo... (ode)...
JANKO (dovikuje za njom): Požuri, žedan sam puno. Napravi mi i neki sendvič, veliki... Kako brzo izjuri, a poslije će reči... (imitira) ... Izvini što ti nisam donijela sendvič, nisam te čula... E, ima ponovo da ide i da mi napravi ovoliki.



3. Pojava
JANKO, ČUPKO (lutak)
ČUPKO (sa vitrine): A što, gospodine mladi, sam ne odeš i napraviš sebi sendvič?... (Janko se osvrće)... Ne bi ti šake otpale!
JANKO: Ko to govori? Ko?
ČUPKO: Ko? Kokalo!
JANKO: Je li to mene neko zeza?
ČUPKO: Zeza.
JANKO: Pa, dobro, ko me zeza? Ko je to?
ČUPKO: Ja.
JANKO: Ko je rekao: Ja?
ČUPKO: Ja sam rekao: Ja.
JANKO: Ko je to rekao: Ja sam rekao ja?
ČUPKO: Ja sam rekao: Ja sam rekao ja.
JANKO: Pa ja sam već gledao ovaj crtani film, ali tada nisam ja bio u njemu. Hajde, lijepo i polako, otkrij se ko god da si. Naravno, ako smiješ?!
ČUPKO: Pa, kako da se odkrijem kad nisam ni pokriven?! Nikada me ne pokrivate. Čušnuli ste me ovdje u vitrinu i briga vas da li je meni hladno ili nije. To se vas, tebe i tvoje sestre Jane, uopšte ne tiče. A to nije fer.
JANKO (iznenađen odkad je vidio ko to govori): Pa, Čupko majstore, kada to ti progovori?! Ili, možda, i ja imam tu njenu gripu pa se i meni sve to samo priviđa?!
ČUPKO: Ne pričinjavati se, šta ti se ima pričinjavati?!
JANKO: Nisam rekao da mi se pričinjava, nego da mi se priviđa!
ČUPKO: Pa, to je svejedno.
JANKO: Nije svejedno.
ČUPKO: Meni jeste.
JANKO: A meni nije. Ja sam važniji. Ti se i ne pikaš, ti nisi živ... (čupka mu kosicu)...E, moj Čupko, šteta, stvarno, što nisi živ.
ČUPKO: Prestani da mi čupkaš kosu. Ako tako nastaviš uskoro neću biti Čupko, nego Ćelavko.
JANKO: A zna li Jana da si oživio?
ČUPKO: Ne zna. Ona se sa mnom i onako nikada ne igra. Igra se samo sa ovim zecom spavalicom, a ja bih joj bio bolji drug.
JANKO: Hajde da je iznenadimo.
ČUPKO: Važi, ja baš volim iznenađenja.
JANKO: Umrtvi se, evo je ide. . .(ode i sjedne na fotelju)... Ni riječ da nisi progovorio ranije nego što je potrebno. Kad osjetiš da možemo početi sa zezanjem, ti počni, a ja ću već prihvatiti. Ali nemoj odmah da se otkriješ, strpi se malo da zagrize, je l važi? ... Pst! Evo je, dolazi.

4. Pojava
JANA, pređašnji
JANA (unosi posluženje): Evo me, jesam li brza? Hajde da se prvo poslužimo, pa ćemo se onda nešto igrati.
JANKO: Nisi mi napravila sendvič iako sam ti lijepo rekao čak i naglasio?!
JANA: Izvini, nisam te čula. Uostalom, ovo je bolje, zdravije u svakom slučaju od onih tvojih glupih sendviča.
JANKO: Nisu glupi. Zašto su glupi? Glupa si ti kad ih tako zoveš.
JANA: Ja ih ne zovem i ne trebaju mi. Ja zovem samo onoga ko mi treba.
JANKO: Mislim, kad ih tako nazivaš.
JANA: Ne nazivam ih. Što bi ih nazivala? Ja kada nekoga nazivam, ja uzmem telefon i nazovem ga.
JANKO: Nazoveš ga telefonom?
JANA: Da.
JANKO: Hoćeš li da ja tebe nazovem telefonom?
JANA: Hajde.
JANKO: Telefonu, jedan! Eto, nazvo sam te telefonom. Sada se ti više ne zoveš Jana, nego Telefon.
JANA (buni se): E, baš nije tako. Nama je srbadžija to lijepo objasnio.
JANKO: Ili ti je krivo objasnio ili si ti krivo čula.
JANA: Je li se Zeko budio?
JANKO: Jeste. Išao je u VE-CE, pa se vratio i nastavio da spava.
JANA (gleda ga sumnjićavo): Ti to mene zezaš?
JANKO: Da.
JANA: Janko, slušaj. Nisam ni luda a nisam više ni mala pa da izmišljam takve stvari, razumiješ li? Stvarno je zec bio živ i stvarno smo razgovarali.
JANKO: Ma, svakako. Evo, sada će i ova stolica da progovori i ovaj sokić.
JANA (ljuto ustane): E, sad ćeš da vidiš. Probudit ću Zeca.
JANKO (skoči i zaustavi je): Stani. Stani da se dogovorimo!
JANA: Šta da se dogovorimo?
JANKO (pokušava uzaludno da nagovori Ćupka da se aktivira): Mislim, ovaj... Kako bi bilo da prvo malo razmotrimo sve mogućnosti.
JANA: Koje mogućnosti.
JANKO: Mislim, ovaj ... (sjeti se)... Ej, ajde donesi tatin foto- aparat, pa da snimimo taj istorijski trenutak.
JANA: Koji istorijski trenutak?
JANKO (sve vrijeme daje Ćupku znake da ona ne vidi): Pa to, mislim, kada lutka oživi.
JANA: Dobro, donijeću ga, iako vidim da mi i dalje ne vjeruješ... (ode).

5. Pojava
Pređašnji bez JANE
JANKO (ljuto): Pa šta je s tobom ? Jesi li zaspao?
ĆUPKO: Pa rekao si da kada ja osjetim da možemo početi sa zezanjem da se tek onda uključim. A ja, eto, nisam osjetio ništa.
JANKO: Pa dobro, tek si oživio pa, možda ti još sva osjećanja nisu proradila, ali zar nisi vidio da ti dajem znake da progovoriš, da se uključiš?
ĆUPKO: Vidio sam da nešto mašeš rukama, ali sam ja mislio da to tjeraš muhe.
JANKO: Pazi, evo je dolazi. Nemoj opet da zabrljaš, je si li razumio?
ĆUPKO: Si, šefe!

6. Pojava
JANA i pređašnji
JANA (daje mu foto-aparat): Evo, slikaj. I bolje je tako da ne kažeš, poslije, da se ne sjećaš šta se u stvari događalo ovdje. Ne bi ti to bilo prvi put.
JANKO: A kada sam ja to nekad prije rekao da se ne sjećam nečega što je bilo nekada, što se dogodilo?
JANA: Ja samo kažem.
JANKO: Ti samo kažeš. Uvijek ti samo kažeš pa poslije ja imam problema.
JANA: Ma kakvih ti problema si ikada i imao zbog mene? Nikada i nikakvih.
JANKO: A kada se vazna razbila pa si ti rekla mami da je nisi ti razbila?
JANA: Kao prvo, nije se vazna razbila, nego si je ti razbio. . .
JANKO: Slučajno.
JANA: Dobro, slučajno... a kao drugo . . .
JANKO: Ne namjerno. Slučajno i nenamjerno.
JANA: Pa to je isto, slučajno ili nenamjerno.
JANKO: Znam, ali treba da se naglasi, da sam vaznu razbio slučajno i nenamjerno, a to mu dođe kao da se sama razbila, je li tako?
JANA: Nije tako. Ti si je razbio. Na pitanje ko je razbio vaznu, odgovor glasi Janko, a na ...
JANKO: Slučajno i ...
JANA: Nenamjerno, u redu, a na pitanje... sad si me potpuno zbunio. To slučajno i nenamjerno i šta ti ja znam kako već si je razbio, to je odgovor na slijedeće pitanje, koje glasi KAKO?
JANKO: Pa sad sam ti rekao, slučajno i nenamjerno i omaklo mi se.
JANA: A kao drugo, ja te nisam izdala. Nisam ja rekla da si vaznu ti razbio. Samo sam rekla da je nisam ja razbila, je li tako?
JANKO: Pa to je isto. Zna da ako nisi ti da sam onda ja.
JANA: Ne znači. Mogao ju je i Zeko razbiti.
JANKO: Nije mama luda, ona zna da Zeko nije živ i da je ne može razbiti... (sjeti se)... U stvari može! Može Zeko da razbije vaznu!
JANA: Ne može!
JANKO: Može, da se kladimo?!
JANA: Neću. Klade se klade. Reci, kako?
JANKO: Kako?
JANA: Nemoj da me zezaš. Ne igramo se papagaja. Veliš da Zeko može da razbije vaznu.Kako?
JANKO: Pa lijepo...(priđe, podigne zeca jednom u rukom i zamahne kao da će ga baciti)... Uzmem zeca, bacim ga na vaznu i ona se razbije. I, hajde sad reci, ko je razbio vaznu?
JANA (otme mu zeca): Hej polako, povrijedit ćeš ga. Hajde, stani tamo i slikaj kako budim zeku i kako se igramo.
JANKO (pogleda u Ćupka): Samo vas dvoje da se slikate? Možda bi još NEKO da se slika... (glasnije)... Možda bi želio još NEKO da se slika sa vama dvoma!
JANA: Šta se dereš, dovest ćeš pola ulice da se slikamo.
ĆUPKO (lupi se po čelu, malo razmišlja, raširi ruke i glasno zapjeva ariju): @ena je varljiva, manje il jače i kad se smeje i kada plače!
JANA (trže se u strahu, vrisnu i ispusti zaca): Jao, ko je to?!
ZEC: Jao, budalo! Hoćeš da me ubiješ?!
JANKO (trgne se iznenađeno kada čuje Zeca): Hej, pa on je stvarno živ?!
JANA (pažljivo diže zeca, a Janko to sve fotografiše i smije se): Joj, zeko, izvini. Prepala sam se pa sam te slučajno ispustila.
JANKO: Nenamjerno.
ĆUPKO (ponovo pjeva): @ena je varljiva, manje il jače i kad se smeje i kada plače!
JANA (priđe mu): Što si se ti toliko raspjevao i prepadaš narod?
ĆUPKO (zbunjeno se češka po glavi): Ja, ovaj, onako. Da vas malo oraspoložim. Zar ne pjevam lijepo?
JANKO: Pjevaš lijepo samo te je ružno slušati.
JANA: Ma ne, pusti njega. Janko ti je rođeni antisluhista.
JANKO: Pa eto, i tebe je prepao.
JANA: Prepao me je jer je iznenada zapjevao i jer nisam znala da je i on oživio.
ZEC: Bolje bi bilo da nije, moglo me je života koštati.
JANKO: Jakog ti života, možeš samo da govoriš.
ZEC: Kako to misliš, samo da govorim? Mogu ja još svašta.
JANKO: Šta, svašta?
ZEC: Svašta - Svašta.
JANKO: Na primjer?
ZEC: Šta, na primjer?
JANKO: Pa, na primjer, znaš li da igraš lopte?
ZEC: Znam, ako me sa loptom pogodiš u glavu.
ĆUPKO: Znam i ja da pjevam! Znam i ja da pjevam!
JANA: Ti si nam to već pokazao, žive si nas isprepadao!
ĆUPKO: Mogu, mogu još i da se češkam po glavi, vidi!
ZEC: Ja ne mogu da se češkam po glavi ako mi Jana ne pomogne.
JANA (uzme mu prednju šapu pa ga sa njom češka po glavi): Je li ovako?
ZEC: Jeste, samo malo lijevo, iza uha... Tako... tako. Hvala ti, Jano.
JANKO: I šta još znaš?
ĆUPKO: Je l ja?!... Je l ja?!...
JANKO: Ne ti, nego Zec.
ZEC: Znam i da čitam, ako mi Jana drži knjigu pred njuškom i okreće stranice.
JANKO: Ne vjerujem ti... (uzme knjigu sa vitrine i da je Jani)... Baš da vidim i to čudo. Hajde, čitaj.
ZEC (čita):Bila jednom neka koza koja je imala sedam jarića i koja je voljela tako kao što svaka majka voli svoju djecu.
ĆUPKO: Šta je to koza? Šta je to koza?
JANA: To je majka od jarića.
ĆUPKO: Šta su to jarići? Šta su to jarići?
ZEC: Baš si glup, glupsone jedan! Jarići su djeca od koze!
ĆUPKO (zbunjeno se češka po glavi): Ja ništa ne razumijem!... Ja ništa ne razumijem!
JANKO: Je li ti, ovaj, kako se ono zoveš?
JANA: Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti jasno.
ĆUPKO: Ćupko! Ćupko!
JANKO: Je li ti, Ćupko, zašto stalno ponavljaš to što govoriš?
ĆUPKO: Pa zato, lijepo, što tako treba. Prvi put kažem tiho, da me vi čujete, a drugi put glasno da čuje ona radoznala djevojčica što stoji pred vratima i prisluškuje naš razgovor.
JANKO i JANA (iznenaćeno): Kakva, djevojčica?!

7. Pojava
VECA, pređašnji
VECA (uđe ljuta): Ja ne prisluškujem. Nisam ja nikakva prisluškivačica niti prisluškinja. Samo sam čula meni nepoznate glasove i malo sam zastala ne bih li skontala koga to imaš u društvu.
JANA (malo zbunjena): To se Janko i ja nešto igramo, onako... JANKO (malo zbunjeno): Igramo se... igramo se popzorišta, glume i tako to.
VECA (znatiželjno): Sa tim lutkama?! A, gdje su vam zavjese, pozornica, šaptaći?
ĆUPKO: Mi smo šaptaći!
JANKO (kada se Veca trgne iznenađeno, imitira Ćupkov glas): Mi smo šaptaći!
VECA: A to si ti rekao, meni se učinilo kao da je, Bože mi oprosti, progovorio ovaj tvoj lutak, kako se ono zove?
ZEC: Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti jasno.
VECA (znatiželjno i iznenađeno se okrene prema Jani koja i dalje drži Zeku u krilu): Molim?!
JANA ( imitira ga): Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti jasno.
VECA (ljuta): Ovde mene neko zavitlava?!
JANKO: Ma, nije, Veco. To se tebi samo tako čini.
VECA: Vi nešto krijete od mene.
JANA: Ima nešto, Jano, ima. Moram ti kazati. Ti bi i onako to uskoro otkrila. Bojim se samo da ćeš to rastrubiti po cijelom gradu i onda će svijet da nas ismijava. Toga se ja bojim.
VECA: Neću, Jano, tebe mi!
ĆUPKO: Ja ću da joj kažem!
ZEC (kada se Veca naglo okrene prema Ćupku): E, nećeš ti, nego ja! Zašto moraš ti uvijek prvi da nekome nešto kažeš, mislim to što imaš da mu kažeš?!
VECA: Ma, šta se ovdje događa? Je li to lutke govore ili vi umjesto njih?
JANKO: Meni je ovo dosadno. Neću više da se igram ovdje, a i onako imam puno zadaće da pišem i da učim... (krene pa se vrati)... I još nešto da vam kaže. Vrlo je opasno pred NEKIM ko nije član naše porodice odkrivati naše tajne. Jer taj NEKO može o tome pričati po gradu svašta, nas će proglasiti ludim i poslati nas po bolnicama. Taj NEKO može biti i ta NEKO. Može i bilo ko biti taj ili ta opasna NEKO. Razmisli! Šta će biti sa našim igračkama, Boga pitaj... (ode).

8. Pojava
Pređašnji bez JANKA
VECA: Šta to Janko priča?
JANA: Ma pusti ga, pravi se važan.
VECA: Je li on to misli na mene?
JANA: Ne vjerujem, što bi mislio na tebe?
VECA (sumnjičavo vrti glavom): Bogami, meni se čini da je on to baš mislio na mene, vidjela si kako naglašava NEKO!
JANA: Ma vjerovatno su danas iz srpskog radili akcente i naglašavanje pojedinih riječi kako bi se podvukla njihova važnost.
VECA: Kako misliš podvukla? Podvukla pod šta?
JANA: Bože, Veco, jesi ti glupa. Neće se to nešto ni pod šta podvlačiti, nego naglašavajući određene riječi mi ih podvlačimo, kad kada olovkom, uz pomoć lenijara, u teci podvučeš neku riječ, jesi li ti, Bogati, sjedila na ušima kada smo to radili na času srpskog?
VECA: Pa, kako može izgovorena riječ da se podvuče lenijarom i olovkom? Kako? U vazduhu, onako kobajagi, kad je i ne vidiš, je li?... Reci mi, kako?
JANA: Kako?
VECA: Ma stvarno reci, kako to misliš da se može nevidljiva riječ podvući u vaduhu?
JANA: Kako to misliš da se može nevidljiva...
VECA (prekine je): Nemoj da me zafrkavaš, stari je to fazon.
JANA: Izgleda da se samo tako može sa tobom razgovarati. Ni jedan drugi razgovor ne vrijedi. Hajde, daj da vidim šta smo danas učili?
VECA (malo zbunjeno): Ovaj, nismo ništa... ništa važno, onako, kao i obično.
JANA: Šta obično?
VECA (i dalje zbunjeno): Malo smo pričali... pa ispitivanje... pa pisanje...
JANA: Šta ste pisali?
VECA: Ma šta ja znam, nešto svašta
JANA: Šta svašta?
VECA: Što si dosadna sa tim pitanjima?!
JANA (sumnjičavo je pogleda u oči): Da ja tebe pitam nešto, Veco?
VECA: Pitaj.
ĆUPKO: Pitaj, pitaj!
JANA (dok se Veca osvrće): Jesi li ti danas uopšte bila u školi?
ZEC (odpjevuši pobjedonosno): Niiijeee!
VECA (svrne se na drugu stranu): ko to govori? Janko, jesi li se ti to negdje sakrio, pa me zezaš?
JANA: Odgovori ti meni na pitanje: Da li si danas uopšte bila na nastavi?
VECA: Jesam... ovaj, zamalo.
JANA: Kako zamalo si bila u školi? Jesi li bila ili nisi bila?
ĆUPKO: Kaži! Kaži!
VECA: Malo je falilo da odem u školu... (osvrće se)... Ko to govori?
JANA: Niko ne govori, nemoj da se izvlačiš. Zbog čega nisi bila u školi?
VECA: Pa, pošla sam ja, stvarno sam imala namjeru da danas idem u školu, jer je Tanji rođendan i znaš da ona uvijek donese rođendansku tortu i jojš mnogo slatkiša i sokića, a to ne bih propustila nizašta na svijetu, a onda, slučajno, sam se sjetila, da je i ona bolesna, pa sam ja, za svaki slučaj otišla kod nje kući i tamo sam se lijepo počastila i zapričale smo se i... zakasnila sam u školu. Nije bilo red da stignem na pola trećeg časa.
JANA: Kako, Veco, možeš da se igraš sa školom? Pa izbaciće te?
VECA: Odakle će me izbaciti?
ZEC: I treba da je izbace!
ĆUPKO (dok se Veca osvrće na sve strane): Ne treba!
JANA: Iz škole. Ako te i ne izbace, dobićeš sniženo vladanje i ukor Nastavničkog vijeća, a onda gledaj kako ćeš?!
VECA (bezbrižno): Šta me briga, ja sam se lijepo počastila, razrednoj ću reći da sam bila bolesna i gotovo.
ĆUPKO: A mami?!
ZEC (Veca prestrašeno skoči): A tati!
JANA: Stvarno, šta će kući reći, misliš da oni neće saznati?!
VECA: Ne znam, smisliću nešto, to je bar lako.
ZEC: Kako, lako?
ĆUPKO: Tako, lako! Lako je smisliti laž!
JANA: Nije lako smisliti laž. Niti je lako niti je lijepo lagati... Moram u VE-CE... (uzme Jnkovu školsku torbu i ode).

9. Pojava
VECA, ZEC i ĆUPKO
VECA (jurne za njom prestrašeno): Jano, ne ostavljaj me, Jano!
ZEC: Šta se dereš, deravice jedna?!
ĆUPKO (ona se naglo okrene i prestrašeno gleda u lutke): Ne boj se! Nećemo te pojesti! Mi ne jedemo djevojčice, ma kako velike lažljivice bile.
VECA: Pa, vi stvarno govorite? Odakle? Kako to?
ĆUPKO: Lako, znamo da pričamo, a i da pjevamo... (raširi ruke i glasno zapjeva ariju): @ena je varljiva, manje il jače i kad se smeje i kada plače!
ZEC (drekne): Stop, stoj, stani!... PRESTANI!
ĆUPKO: Zašto? Zašto da prestanem, baš lijepo pjevam?!
ZEC: Lijepo pjevaš, samo te je ružno slušati. Neko te je slagao da lijepo pjevaš.
ĆUPKO: Ma nemoj! Ti ne znaš ni ovako, šta ti znaš? Znaš samo da strižeš sa tim tvojim velikim brcima, brčinama, brčetinama i da grickaš tim zubetinama! Grickaš, a nema ništa za grickanje, samo vazduh. A vazduh se ne može grickati!
ZEC: Može! Mašta može svašta.
ĆUPKO: Ne može!
ZEC: Ma može, čovječe!
ĆUPKO: Nisam ti ja čovjek, ja sam lutak!
ZEC: Znam da si lutak, ali se to tako kaže.
ĆUPKO: Ne kaže se! Ko kaže da se to tako kaže?
ZEC: Ja ti kažem, to se tako kaže.
ĆUPKO: Ne može se kazati.
ZEC: Može.
ĆUPKO: Ne može. Gdje si ti vidio da se nešto samo kaže? Mora postojati neko da to kaže, a ne može samo da se kaže.
ZEC: Eto, i to se tako kaže: Tako se kaže! Niko neće reći da to neko tako kaže, nego se kaže: To se tako kaže.
VECA: A gdje ste naučili da govorite? Kako?
ZEC: Lijepo, slušamo Janu i Janka, sve zapamtimo, a uveče, kad Jana zaspi, mi se igramo njih i razgovaramo kao oni.
ĆUPKO: Svađamo se.
ZEC: Ne svađamo, razgovaramo.
ĆUPKO: Svađamo. Sa tobom se ne može lijepo razgovarati nego samo svađati!
ZEC: Ja kažem šta ja mislim, ti kažeš šta ti misliš i to je razgovor, je li tako?
ĆUPKO: Nije tako. Nije to razgovor, nego svađa. Svađamo se, svi se svađaju. I Jana i Janko se stalno svađaju.
VECA (znatiželjno): A oko čega se svađaju?
ZEC: Jana kaže da si ti u stvari lijepa, pametna i dobra drugarica.
ĆUPKO: A Janko kaže da si obična koza.
VECA (ljuto): On je koza!
ZEC: Pa ne može on, muško da bude koza. Koza je žensko!
ĆUPKO: Koza ima jariće, a Janko nema jariće!
ZEC: Otkuda Janku jarići?
ĆUPKO: Otkuda mu?!
VECA: Dobro, nije koza, on je jarac!
ZEC: Jarac ima bradu, a Janko nema bradu. Janko nije jarac.
ĆUPKO: A pošto, Veco, ni ti nemaš bradu, onda ti nisi jarac, nego koza. Janko je u pravu.
ZEC: Nije u pravu, ne može djevojčica da bude koza.
ĆUPKO: Onda je ona ženski jarić!
ZEC: Ej, sjetio sam se nešto. Znaš li ti Veco, kako ćeš u akvarijumu znati koja je muška a koja ženska riba?
VECA: Ne znam.
ĆUPKO: Nikako.
ZEC: Nije nikako, nego ima provjeren način.
ĆUPKO: E, baš da čujem, reci nam, ako i ti znaš.
ZEC: Ja znam, ovako: priđeš polako akvarijumu, baciš unutra malo one njihove hrane za ribe i pažljivo gledaš. Kad pojede ti ćeš znati da li je ženska ili muška riba. Ako je POJELA to je ženska, a ako je POJEO to je muška riba.
ĆUPKO: Ribac.
ZEC: Ne postoji ribac.
VECA (razočarano): Uf, al ti je fazon!
ĆUPKO: Što, baš je dobar!
ZEC: Znaš li ti bolji?
VECA: Ne znam. Ja ne volim fazone.
ĆUPKO: Ona voli fore.
VECA: Ne volim ni fazone, ni viceve ni fore. To voli samo glupi muški svijet.
ZEC: Znam, ti voliš tračeve.
ĆUPKO: A to ti je kao pametni ženski svijet, je li?
VECA: Jeste, mi smo pametnije.
ZEC: Misliš da je pametno tračati?
ĆUPKO: I lagati?
VECA: Ja ne lažem. Ja nikada ne lažem.
ZEC: Lažeš.
VECA: Ne lažem!
ĆUPKO: Lažeš da ne lažeš!
VECA: Ne lažem. Možda nekada samo malo, malkice nešto dodam na priču koju sam čula i to je sve, a to nije strašno.
ZEC: Pa to je laž.
ĆUPKO: I trač. Ti si jedno tračalo.
ZEC: Tračalica!
ĆUPKO: Tračlažica!
ZEC: Lažtračica!
VECA: Nisam!
ĆUPKO: Jesi. Ti se od danas zoveš Lažljivica Tračalo!
ZEC: Ili Tračljiva Lažljivica.
VECA: Vi ste!
ĆUPKO: I još si, a to smo se maločas sasvim uvjerili, prisluškivačica.
ZEC: Prislušlažtračljivoca
ĆUPKO: Tračlažljiva Prisluškivačica!
VECA: Vi ste ludi! Lude jedne! Ko vam je ikada i dopustio da progovorite. Moje igračke nikada neće smjeti govoriti.
ZEC: Mogu misliti šta bi i kako bi one govorile!
ĆUPKO: Moramo ih upoznati, hajde, Veco, donesi nam neku od svojih igračaka samo na par minuta.
VECA: Nisam pala s Marsa, pa da ih pokvarite.
ZEC: E, ako se uz tebe nisu pokvarile, nema teorije da ih mi možemo pokvariti.
ĆUPKO: Mi ih možda samo možemo popraviti.
ZEC: I nečemu naučiti.
VECA: Pa, ako ste vi učili od Jane i Janka, onda vam mogu reći vi moje lutke ničemu dobrom ne možete da naučite i ja ću njih čuvati što dalje od vas.
ĆUPKO: Hvala, takođe.
ZEC: I sebe.
VECA: Šta, sebe?
ZEC: Pa i sebe čuvaj što dalje od nas, to jest nas od sebe.
ĆUPKO: A da si pametna koliko nisi, ti bi i samu sebe trebala čuvati što dalje od sebe same.
VECA: Kako se to može?
ĆUPKO: Zeko kaže da mašta može svašta.
VECA: Ja ne maštam, ja planiram.
ZEC: Znam ja šta ti planiraš.
VECA: Šta?
ĆUPKO: Planiraš kako ćeš šta smisliti, kako ćeš nekoga otračati.
ZEC: Olajati!
ĆUPKO: Ogovarati!
ZEC: Nalagati!
ĆUPKO: Palamuditi!
ZEC: Petljati!
ĆUPKO: Izmisliti!
ZEC: Podvlitit!
VECA: To ste vi takvi, vas dvojica. Uostalom, šta se ja tu sa glupim igračkama zamajavam. Odoh ja... (krene ka vratima).
ĆUPKO: Dobro si se sjetila!
ZEC: Piši kad stigneš!

10. Pojava
JANA, JANKO, pređašnji
JANA (ulazi iznenađeno, kao da prvi put vidi Vecu): Ej, ćao Veco, kad si stigla?
VECA (dok Janko pokazuje Ćupku da ćuti, a on nijemo klima glavom): Kako kad sam stigla, pa bila si tu i ti i Janko?!
JANKO (dok Jaca nešto šapuće na uho Zeki, pokazujući mu da ćuti, a on nijemo klima glavom): Kada to?
VECA: Pa maločas, kada sam došla.
JANKO: Gdje kad si došla?
VECA: Ovdje, kod Jane.
JANKO: Kako sam mogao maločas biti tu, kad sam sad stigao iz škole?! Ništa te ne razumijem.
JANA: Ni ja te ne razumijem. Nisam te vidjela tri dana do sada, do ovog momenta.
VECA (smješka se): Vi to mene zezate, zar ne?
JANA: Ili se ti sa nama šališ, je li to neki novi fazon?
JANKO: Da nisi i ti bolesna, pa ti se nešto pričinjava?
VECA (lutke iza njenih leđa se nijemo glupiraju, a kada ona pogleda u njih, oni se ukoče): Nisam ja bolesna, ti si bolestan!
JANA: Nemoj, Veco, da se ljutiš. Ne znam šta si htjela postiči tim fazonom, ali pošto ti očito nije uspjelo, nemoj sad da se ljutiš zbog toga.
JANKO: Ko gubi ima, pravo da se ljuti.
VECA: Ništa ja ne gubim, mene neko ovdje pravi ludom.
JANA: Veco, nisi u pravu. Hajde sjedi, pričaj mi, šta ste danas novo učili u školi?
JANKO: Ja je nisam vidio danas u školi, zato sam i mislio da je i ona bolesna.
VECA: Pa rekla sam ti već, Tanji je bio rođendan, a pošto je i ona bolesna, ja sam otišla njenoj kući da se počastim i tako sam zakasnila puno, pa nisam nikako ni išla u školu.
JANA (iznenađeno): Opet nisi išla u školu?! Pa izbaciće te!
JANKO: I treba da je istjeraju. Neko mora svaki dan da ide u školu, a neko ne mora. Nije to pošteno.
VECA: Šta ću kad sam takva, ali ja sam ipak odlična učenica za razliku od tebe.
JANKO: Ja uopšte nisam učenica. Ja sam muško, ženska glavo! Nisam učenica nego učenik, ili još bolje - mučenik.
JANA: Nisam znala da je i Tanja bolesna. Šta joj je? Je li i kod nje gripa?
VECA: Da.
JANA: Jadnica.
JANKO: I jeste jadnica. Ona mora da ide u školu, dok njena vajna prijateljica se u njenoj kući sladi kolačima i sokićima, za njen rođendan.
JANA: Ne razumijem.
VECA: Ni ja. Kako to misliš da je ona išla u školu, a da sam se ja sama sladila kod nje?
JANA: Zar je Tanja danas bila u školi?
JANKO: Jeste, čak smo i razgovarali. Pozdravlja te i želi ti brzo ozdravljenje.
VECA: To je nemoguće. To je laž!
JANA: Zašto bi Janko lagao?
VECA: Da bi meni napakostio i napravio me ludom. U pravu su ove tvoje lutke, on mene mrzi.
JANA: Koje moje lutke?!
JANKO: Već sam ti rekao, Jano, ona je potpuno otkačila. Već je i sa lutkama počela da priča.
VECA: Šta se praviš luda? Obaj zec i ovaj ćupavi lutak, koji se dere kad pjeva.
JANA: Ko pjeva?! Lutka da pjeva?! Mi nemamo para da kupimo te skupe automatske lutke, što pjevaju, igraju i sviraju. Meni su dobre i ove obične, plišane lutke.
JANKO: Šta sam ti rekao, ona je fijuknula!
VECA: Ti si fijuknuo.
JANA: Znam, Veco, ali kako lutke mogu da budu u pravu, ako sa njima nisi ni razgovarala?! Mislim, stvarno...
VECA: Jesi li ih i ti čula, prije nego si otišla u VE-CE? Reci, zar nisi!?
JANA: Kada sam ja išla u VE-CE? Sa mamom sam nakon doručka oprala suđe, a onda smo gledale ,,Pink,, sve dok Janko nije maločas došao iz škole i rekao mi da imam poruku od Tanje.
JANKO: Prvo sam mislio da ti ne kažem pred ovom ovdje, ali sada mogu. Tanja ti poručuje da se kloniš ove Vece, jer je ona počela toliko da laže, izmišlja i da trača, da je čak i poludila zbog toga.
VECA: Ma, ko je poludio? Ti si poludio!
JANKO: Veli da su joj njeni zabranili da se dalje druži sa Vecom, jer će Vecin tata uskoro da je vodi kod psihijatra.
JANA: Jadnica.
VECA: Šta vi to pričate, ja da sam poludila!
JANKO: Cijela škola samo o tome priča.
VECA: Vi ste poludili i znate šta, neću više da se družim sa vama.
JANA: Smiri se, Veco. To je neka greška, sigurna sam...
JANKO: I ja sam pomislio da je greška, kada mi je Tanja to rekla, ali kada sam čuo to i nešto slično, a još gore od toga, onda sam, bogami, i sam vidio da je to sasvim moguće.
VECA: Šta još gore? Zar ima nešto gore od ovoga?
JANKO: Ne znam smijem li vam kazati.
JANA: Nemoj, ako je strašno.
VECA: Kaži. Slobodno kaži.
JANKO: Pa ćeš se još više naljutiti na mene.
VECA: Na tebe se više ne mogu naljutiti, ljuta sam maksimalno. Reci!
JANKO: Dobro, kako hoćeš. Djeca pričaju da se svađaš sa svojim stvarima, da stolici, u povjerenju govoriš o drugim djevojčicama sve neke ružne stvari, a da si se na ormar toliko naljutila da si ga i šutnula nogom.
JANA (smije se): Ne mogu da vjerujem!
JANKO: Stvarno. Mislim, tako pričaju.
VECA: E, sad je stvarno dosta. Vi ste ludi.
JANA: Pa ne znam sada ko je lud, mi ili ti. Nisi li maločas rekla da si razgovarala sa ovim mojim lutkama?!
VECA (priđe zecu, uzme ga i trese): Hajde sada, progovori! Što sada ćutiš? Kada treba da govoriš, ti ćutiš.
JANKO: Polako sa tom lutkom, pocijepaćeš je!
VECA (priđeĆupku, uzme ga i trese): A ti, ćupavi, hajde zapjevaj sad onu arijsku operu! Pjevaj kad ti kažem!
JANA: Smiri se, Veco, šta ti je!
JANKO: Da zovemo prvu pomoć!
VECA: Zovite vi sebi prvu pomoć, vama je potrebnija... (izjuri van).

11. Pojava
JANA i JANKO
JANA (smiju se): Baš smo je izludili.
JANKO: To je i zaslužila.
JANA: Možda smo malo pretjerali.
JANKO: Nismo, tako joj i treba. Sada će malo manje da trača i da laže.
JANA: Malo je falilo da svima otkrije našu tajnu.
JANKO: Koju tajnu?
JANA: Ma, to da Zec i Ćupko govore.
JANKO: Ove lutke? Kako to da lutke govore? Zar ćeš i ti početi kao ta tvoja Veca?!
JANA (iznenađeno): Ma šta se zezaš, vidio si.
JANKO: Ništa ja nisam vidio! ... (malo se pravi ozbiljan, pa se nasmiješi) ... Šalim se samo, sestrice. To će biti naša tajna.
JANA: Samo naša mala tajna!
JANKO: Tako je, a sada hajde da ručamo, gladan sam kao vuk! Ja kada sam gladan, sve mi se pričinjava. Nekada mi se pričinjava i da lutke govore i pjevaju.
JANA (krene da ga udari u leđa, a on smijući se zbriše, ona smijući se pojuri za njim): Stani! Stani da te udarim!

Z a v j e s a