Ana Vukajlović - Ko je kriv za jedinicu

[branko]

Ana Vukajlović

Ko je kriv za jedinicu

LICA:
DEČAK
SANDRA
TUŽILAC
BRANILAC
SUDIJA
BAKA
DEDA
SAVEST
ZAPISNIČAR

(Grupa dečaka i devojčica sedi i uči)
ZORANA: 2+6=8...
JEKI: Hej društvo, ako ne prestanemo da učimo biću hitan slučaj za ludnicu. Poblesavila sam od formula.
VANJA: A ko će biti kriv kada dobijemo jedinicu?
TOLJA: Ne znam.
DADA: Ja bih mislila na pametnije stvari, vidi kako je divan dan.
VANJA: Opet vas pitam, ko će biti kriv kad dobijemo jedinice?
TOLJA: Ne znam.
DADA: Tačno, koga bi sve mogli da optužimo?
BOLJA: Ja bih optužila sve, uključujući i ovaj divan dan,
JEKI: Ma nemoj, svi krivi! Kako to može?
BOLJA: Uključujući i sebe.
DADA: Kriva je moja baba. Najela sam se njenih kolača i sad ne mogu da dišem.
BIGI: Nastavnik je kriv.
BUBI: Dežurni krivac je ćak.
SNEŽA: Hej društvo. hajde da se igramo sudnice pa da vidimo ko će biti kriv?
ZORANA: Sjajna ideja. Možemo li se poslužiti stvarima iz stana?
DADA: Naravno! (Muzika)
(Odlaze sa scene, a ubrzo se vraćaju sa raznim odevnim i drugim predmetima. Nameštaju scenu kao sudnicu. Dogovaraju se ko će ko bipš. Sudija oblači pelerinu, stavlja kapu, umesto čekića varjača. Svako se odeva prema liku koji tumači)
ZAPISNIČAR: Časni porodični sud zaseda, svi ustanite. (Svi ustaju, ulazi sudija i seda)
SUDIJA: Kao što vidim naša rasprava je izazvala veliko interesovanje pa predlažem da počnemo, ali upozoravam prisutne u sali da budu mirni. jer u protivnom ću sve udaljiti iz sudnice. Uvedite optuženog i dajem reč gospođi Savest koja će po službenoj dužnosti zastupati okrivljenog. Obrazložite tužbu. (Zapisničar uvodi učenika)
SAVEST: Srećko Nesretković, od oca Prosečnog, majke Popustljivke, bake Mekosrce, dede Lakoćemo i svih ostalih umešanih u ovaj slučaj, po zanimanju je učenik. On je dana petka, trinaestog dobio iz matematike jedinicu. Molim da se ta jedinica unese kao materijalni dokaz broj jedan.
(Muzika. Dvojica unose ogromnu jedinicu visoku 100 cm)
SAVEST: Pokažite je, da je svi dobro vide. (Zapisničar to i čini. Baba se krsti, tata prepš, mama okreće leđa, deda odmahuje rukom...)
SUDIJA: Molim mir u sudnici, ili ću vas odstraniti!
SAVEST: Ovu jedinicu još, iz milošte, zovu i buger, kec, ,as, panj. Učenik Srećko Nesretković ne zna ko je kriv za ovu jedinicu. Ja njega optužujem i zahtevam da se najstrože kazni.
BRANILAC: Molim časni porodični sude. da se ovo briše. Mi tek treba da dokažemo ko je kriv za jedinicu.
SUDIJA: Briši pitanje, puj pike ne važi. Predmet naše rasprave je pitanje ko je kriv za jedinicu. Dajem reč gospodinu Razbibrigusu. (Ovaj vežba karate i boks)
BRANILAC: Časni porodični sude, najlakše je ćaka optužiti za jedinicu ali, postavlja se pitanje, ima li i drugih krivaca. Vidite i sami mog klijenta, može li on tako mali zaraditi ovoliku jedinicu? Mislim da za ovu ocenu ima i drugih krivaca. Predlažem da se ispitaju još neki svedoci za koje smatram da su jednako krivi kao i moj klijent. Neka uđe prvi od njih. (Dečak kiti jedinicu i stavlja joj mašnu)
SUDIJA: Šta to radiš?
DEČAK: Hoću lepše da izgleda, ovakva je strašna. (Ulazi baka)
ZAPISNIČAR: Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu.
BAKA: Uh dete, sram te bilo. Otkud bih ja lagala, ja...
MAMA: Ona uvek govori istinu.
BAKA: Ja uvek govorim istinu. Ali, recite mi zašto sam ja ovde?
BRANILAC: Bako, vidite li ovu jedinicu?
BAKA: Ja baš slabo vidim, ali kao da mi se vid nešto povratio. Vidim jedinicu.
TUŽILAC: Nije vam se bako vid povratio nego je ta jedinica ko bandera i lična je svojina vašeg unuka i on nema pravo da je pokloni ili na drugi način otući.
BAKA: Uf. da nije to ona jedinica zbog koje je u našoj kući ratno stanje?
(Baka gleda jedinicu i krsti se)
TUŽILAC: Baš ta Jedinica. A ovakva kakva je, može se nazvati i svetski rat.
BAKA: Šta sam ja tu kriva?
TUŽILAC: Ja mislim da niste, ali moj uvaženi kolega smatra da imate deo krivice za tu jedinicu.
BRANILAC: Molim koleginicu Savest, da ne upada u reč.
SUDIJA: Sud se slaže, nastavite.
BRANILAC: Moj klijent je izjavio da se uoči dobijanja ove jedinice najeo kolača koje ste vi ispekli, zaspao, a vi ga niste probudili kako vam je on rekao i zbog toga ništa nije učio!
BAKA: Čekaj... A, znam da sam mssila mom unuku kolače. Trči dete, igra se, umori se, pa izgladni, najede se mojih kolača, pa spava. Bakino, reci ti meni šta da ti umesim, šta će ti najviše prijati sada kada si umoran.
OTAC: Batine. Batine će mu najviše prijati.
SUDIJA: Molim da se ne dobacuje, imam jedan novi karate zahvat za siledžije.
TUŽILAC: Znači, najeo se vaših kolača, zatim legao i hrče umesto da uči matematiku? Za to nije kriva baka već on.
BRANILAC: Ali zašto ga niste probudili?
BAKA: Ajme meni, dete mora jesti i spavati. Kako će rasti?
TUŽILAC: Časni porodični sude, možemo li mi da okrivimo baku ili dobre kolače? I moja baka je pravila najbolje kolače, zar da je zbog toga kaznimo? Ne, ni slučajno!
BRANILAC: Tužilac pokušava da nametne drugi problem. Međutim, ja tvrdim da je baka probudila svog unuka, on bi tog dana znao matematiku u školi. NJoj je bilo žao da ga budi, zato i ona snosi deo krivice za ovu jedinicu.
BAKA: Sve bake puštaju unuke da spavaju, zašto ja ne bih mog. Ja njega volim i sve bih uradila za njega.
TUŽILAC: Ovaj svedok je pristrasan i ne može da sagleda svoj deo krivice.
BRANILAC: Ako voli svog unuka, onda mora da vidi u čemu greši i da mu pomogne. Nemam više pitanja.
SUDIJA: Ako nema više pitanja, odvedite svedoka, a porota će uzeti u razmatranje sve činjenice.
(Muzika)
SUDIJA: Neka se uvede drugi svedok.(Ulazi deda)
DEDA: Ko sme da optuži moga unuka? Nije što je moj, ali on je najpametnije dete u ulici. I ja sam bio takav. Znate onu pesmu (Peva) "Ja, vragolan i moj deda, kad krenemo svet nas gleda...".
SUDIJA: Ovo nije koncert, već sud i moraćete da odgovorite na neka pitanja.
BRANILAC: Vidim, vama je do pesme, a vašem unuku do suza. Vidite li ovu jedinicu?
DEDA: Kako da je ne vidim, skoro oči da mi izbode. A čija je?
TUŽILAC: Vašeg unuka i on ju je sam zaradio.
DEDA: Vidi ti njega. Neće on da bude običan. Vidi je samo! Nema je veće ni u ulici, a izgleda ni u školi. To može samo moj unuk. Isti deda. Pametno moje.
SUDIJA: Pa nije baš pametan, kako će da završi razred?
DEDA: Sešće i naučiće.
BRANILAC: E. tu smo! Kad će sesti i naučiti kad se iz izjave mog klijenta vidi da dosta vremena provodi praveći sa dedom zmaja, idu na pecanje...
DEDA: (Prekinu ga) Tačno, neka nauči da popravlja i da radi.
BRANILAC: Šta ste radili to petka, trinaestog?
DEDA: Popravljali česmu.
TUŽILAC: Sve voli da radi. samo neće da uči. Ko je tu kriv?
BRANILAC: Kriv je i deda. Što ga nije pitao da li je sve naučio, pa onda da doće da mu pomogne. Ovako, deda je zvao unuka, zajedno su radili zato će zajedno i da snose krivicu za ovu jedinicu.
DEDA: Ako će to da pomogne mom unuku, malo ću i ja biti kriv. A otkud sam ja znao? (Širi ruke)
SUDIJA: Joj, moja omiljena grupa, „Riblja čorba", hajde da je čujemo. (Stavlja slušalice)
BAKA: Je l' mi to imamo riblju čorbu za ručak?
SUDIJA: Ovo se sluša, a ne jede se.
BRANILAC: Predlažem da se ispita i otac mog klijenta.
OTAC: Naravno da ću govoriti istinu! Nisam ja kao ovaj moj sin. Kaže da nema nikakvih problema u školi, kad ono, vidi, kolika jedinica. (Obraća se dečaku) Šta je ovo, lafe? Umesto da zabiješ nos u knjigu (Vadi kaiš iz pantalona), ti jedeš, spavaš i zabavljaš se sa drugim stvarima. Ma daću ja tebi! (Udara kaišem)
SUDIJA: Smirite se, molim vas. Saberite se, ponašajte se pristojno i ne pretite. Ovo je porodični sud. Zbog ovakvog ponašanja možemo vas i kazniti.
OTAC: Kažnjen sam ja dosta što gledam ovu jedinicu, a ja mu obećao i kompjuter ako bude odličan. A on? .Dobio keca i to' iz matematike! Vidi koliki je, kao iz uvoza! Izgleda vrlo kvalitetan, postojan. Ni bager ga ne bi pokrenuo. Kažite vi meni, koliko dugo može da opstane?
BRANILAC: Ovakav primerak, prilično dugo.
OTAC: Mogu li ja da razgovaram sa nastavnikom? Ja bih zamolio svog prijatelja koji poznaje nastavnika, pa da ga uništimo.
SUDIJA: Može i tako, ali neće valjati. Keca treba uništiti pred svedocima iz odeljenske zajednice, a ne u četiri oka. To je tek onda valjano.
BRANILAC: Meni se stav oca ne dopada. Mora imati razumevanja za svog sina.
OTAC: Da ne treba da ga poljubim i kažem: „Donesi sine još koju ovakvu, ja to razumem, možeš imati i celu kolekciju. Tvoj tata nema ništa protiv"?
BRANILAC: Za dete se mora naći vremena. Smatram da i otac snosi deo odgovornosti za ovu jedinicu, a ne samo sin. Molim porotu da to uzme u obzir. A ocu nije baš lako da prizna svoj deo krivice. On samo viče i galami, a nikada nije seo da vežba matematiku sa njim.
OTAC: Časni sudija, nemam vremena da sedim, ko će da zaradi novac?
DEDA: Gos'n sudija, baba me dira, mogu li joj posle sućenja vratiti?
SUDIJA: Može, ali samo duplo. (Ulazi mama i nosi sveske)
MAMA: Mene niko ne mora da zove. Evo mene, a nosim vam i dokaze. Znam ja ko je kriv! Pogledajte šta piše na svakoj svesci (Pokazuje okolo): „Sandra, scre, dušo, mila...". Pitajte ga ko je Sandra?
DEČAK: To je moja drugarica.
MAMA: Ne zovu ti se sve drugarice u razredu Sandra. A tek koliko pričate telefonom, pa diktiraš zadatke iz fizike. Bolje da si mislio na matematiku, nego na Sandru. Da je toliko mislio na učenje ne bi ova jedinica bila ovolika. Uostalom, mora li ova jedinica tu da stoji? Sve komšinice i prijateljice će je videti. Moram li baš toliko da se brukam? Zovite Sandru i kaznite je. Moj sin je nevin!
SUDIJA: Zašto Sandru da kaznimo?
BRANILAC: Ovo je dobar predlog. To potvrćuje moju pretpostavku da nije samo učenik kriv za jedinicu. Majka je to lepo primetila i preuzela deo krivice na sebe.
TUŽILAC: Svi su krivi, samo ćak nije!? Zašto je sad mama kriva?
BRANILAC: Mama je trebala da kontroliše šta i koliko radi učenik.
MAMA: Nego šta da sam pitala. Provirim u sobu, pitam ga da li uči, a on drži knjigu i viče: „Učim, nemojte me uznemiravati!" I ja pustim dete da uči. a on ispisuje tamo neko ime po sveskama, pa čak i po plafonu. Pisao je i pesme!
BRANILAC: Što niste nekad izvršili prepad na njegovu sobu i proverili šta uči, pa da ga ispitate, preslišate?
MAMA: Imam ja poverenja u moje dete.
BRANILAC: Onda mora da se pomirite i sa činjenicom da ste i vi malo krivi.
MAMA: Sandra je kriva. Zaljubio se čovek.
DEDA: Ko se zaljubio?
TUŽILAC: Vaš unuk.
DEDA: Isti deda.
BRANILAC: Mora se zaljubiti, on je u pubertetu. Javlja se interes za suprotni pol.
MAMA: Imam ja i drugih metoda! (Obraća se sinu) Više nema telefoniranja! (Otac udara kaišem po ruci)
SUDIJA: Neka pristupi sledeći svedok: nastavnik matematike.
NASTAVNIK: Zašto sam ja ovde pozvan? Vi me vrećate!
BRANILAC: Zašto ste mu dali toliku jedinicu?
NASTAVNIK: Neka se zna da nije znao.
BRANILAC: Da li ste rekli da ćete tog dana ispitivati ćake?
NASTAVNIK: Nisam. ali to nije važno. On je ćak i mora biti spreman za svaki čas.
BAKA: Možda ga je boleo stomak. U poslednje vreme nešto pati od stomaka.
OTAC: Mogli ste ga pitati da li je spreman za čas.
NASTAVNIK: Kada je ćak bolestan, on je kod kuće, a kad nije spreman za čas, može da se izvini. Tog dana, ovaj je ćak bio zdrav i nezainteresovan za gradivo. Mogao sam mu dati i veću jedinicu ali me je bilo sramota od ostalih kolega i ćaka,
MAMA: To mu je prva jedinica.
NASTAVNIK: Zato je i tako velika da se upamti! Da je mala, ona bi se izgubila, nestala, isparila. Ovakav primerak se ne može tako lako zaboraviti.
BRANILAC: Da je manja, bilo bi, istina, lakše i meni. Ovako je baš nezgodno.
SUDIJA: Jedinica ne može biti zgodna, naprotiv, ona je vrlo ružna i treba je se što pre otarasiti.
TUŽILAC: Ipak, predlažem da se ovaj primerak stavi u porodični muzej ili. još bolje, u školski. Da se pokazuje generacijama i generacijama da deca počnu da uče matematiku.
BRANILAC: Moj kolega se služi metodama zastrašivanja, a to nije pedagoški.
NASTAVNIK: Ali je vrlo efikasno. Da vidite kako samo sada ostali u razredu uče. Boje se da ne dobiju ovakvu jedinicu. Matematika nije bauk, nju samo treba razumeti i sistematski raditi i vežbati. To je najbolji i najefikasniji način da se loša ocena ne dobije. To je jasno i ja sada odoh, ali još mogu obećati da ću ovu jedinicu popraviti kad učenik bude spreman, kad savlada gradivo i pokaže više interesovanja za matematiku. (Odlazi)
(Ulazi devojčica Sandra)
ZAPISNIČAR: Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu.
SANDRA: Kakvo je to pitanje? Kako to da ja nisam obaveštena šta se ovde dešava?
TUŽILAC: Optužena si kao saučesnik u ovoj jedinici.
SANDRA: Neće moći! Ja imam trojku iz matematike i ne daj Bože da dobijem ovakvu jedinicu. Mama bi nala u nesvest kada bih je donela kući. Ni trojka nije sjajna, ali proguta se.
BRANILAC: (Pokazuje na dečaka) On je mislio na tebe i nije učio matematiku.
SANDRA: Ja ga nisam terala da misli na mene. On je već treći koji misli na mene. Uh. neće mi verovati drugarice kad im budem pričala. Vesna će pući od muke.
TATA: (Obraća se dedi) Ima moj sin dobar ukus.
DEDA: (Obraća se tati) Da si video samo tvoju mamu...
BRANILAC: (Obraća se sudiji) Zbog ovakve devojke ja bih i glavu izgubio.
SUDIJA: (LJutito udara varjačom po stolu) Šta je ovo!? Je l' mi to biramo mis u sudnici ili sudimo?
TUŽILAC: Meni se čini da je mis ova jedinica! Pogledajte samo. moj uvaženi kolega je izgubio glavu zbog ove devojke, Sandre.
BRANILAC: Tačno, to mi baš ne ide u prilog da ja ovako. mator budem zagledan u ovu devojku. Šta onda reći za mog sirotog klijenta? Vidite li sa čime se on bori: matematika ili ova devojka? Šta izabrati? Težak problem! (Češe se po glavi)
MAMA: Balavac je on još za devojke. (Gleda u Sandru) Kako se samo nacifrala, k'o neka glumica.
SUDIJA: Udaljavamo se od predmeta. Da pozovemo okrivljenog da čujemo šta on misli.
TUŽILAC: Znam ja dobro šta on misli (Ironično imitira): „Nastavnik me mrzi... Niko me ne razume... Svi su krivi, nisam ja..." Znam ja dobro takve kao on.
BRANILAC: (Obraća se tužiocu) Molim vas da se prema okrivljenom odnosite sa dužnim poštovanjem! Fakat je da ima jedinicu, ali ko je od nas bar jednom nije imao?
SUDIJA: Valjda ne tražiš javno priznanje za njega?
BRANILAC: Samo tražim da se vidi koliko su svi ostali krivi.
SUDIJA: Da čujemo đaka. (Obraća se dečaku) Opišite kako se to zbilo.
DEČAK: Bio je divan prolećni dan. Suncs je obasjalo dvorište, a nastavnik...
NASTAVNIK: Šta nastavnik?
DEČAK: Pita, proziva (Tužno). A ja nisam ponovio. Znate već zašto: jeo sam kolače, radio sa dedom, a i priroda buja (Gleda u Sandru).
SUDIJA: Da li vam se to i ranije događalo?
TUŽILAC: Je l' mi to treba da plačemo nad njegovom sudbinom?
SUDIJA: Ne upadajte u reč.
DEČAK: Jeste, ali sam uspevao da se izvučem, a sada ne.
TUŽILAC: Dolijala lija.
BRANILAC: Molim porotu da ove iskrene reči uzme kao olakšavajuću okolnost.
TUŽILAC: Samo nemojte da plačete, pozvaćemo mi još svedoka.
DEČAK: Ne treba nikoga zvati, svi ste vi u pravu. Ja ću tu jedinicu popraviti, pa makar bila najveća na svetu. Samo me pustite da učim.
SUDIJA: Ako je tako, predlažem poroti da se povuče i donese presudu.
(Muzika. Odlaze)
ZAPISNIČAR: Ustanite, sud zaseda. I učenik je kriv, ali deo krivice snose i ostali spomenuti subjekti. NJihovo je da se preispitaju i promene. Jedino se ne zna kakav je u pogledu proleća i sunca.
OBRAZLOŽENJE: Sud je imao u vidu čvrstu volju učenika da popravi jedinicu. On mora do prvog tromesečja to i da uradi. Uslovno se kažnjava na strožiji režim života. Ako se ovo još jednom ponovi biće mnogo strožije kažnjen.
SUDIJA: Sprovedite ga do kuće da počne sa učenjem. A vama koji ste učestvovali na ovom sućenju HVALA i čuvajte se svih jedinica!
(Muzika)
VANJA: Kakvo suđenje? Meni se ne dopada.
JELENA: Meni se ne uči. A branilac je sladak. (Gleda u dečaka)
BOLJA: Hoćeš da se i tebi sudi? (Muzika)
(Zavesa)