Instrumentali

[branko]

[branko]

[branko]

[branko]

[branko]

[Palma]

[branko]

[branko]

[branko]

[Dreamer]

[Dreamer]

[Dreamer]

[Timke]

Bio ja potstanar pa imao gazdaricu, stanodavku. Starija žena. Iz gospostvene kuće. Nikad nisu imali žuljeve na rukama. Družili su se samo sa sebi, staleški - ravnima. A ona imala klavir. Nije važno da li je bio raštimovan... Ali da počnem ja nešto od malo ranije. Kad sam bio mali pa išao sa svojom jedinom, rođenom, majkom kod GECE-KONA. A to bila neka Velika knjižara usred Beograda. Prodavalo se znanje na grosove a ne po komadu. A moja majka bila krojačica. Viđenija. Radila za ondašnji Dvor. Nije ni čudo što je zato živela pored krem-društva. Pa obilazila mušteriju - da im uzme meru za haljine po narudžbi. Pa i mene povela da joj pravim društvo. Zapravo nije imala gde i kome da me ostavi dok ona ne obavi svoj posao. I tako ja prolazio pokraj klavira u velikom predvorju, kad začujem glas, kao ariju jerihonskih truba sa nebeskih visina : "Mali, obiđi taj klavir da ga ne ogrebeš". I stvarno, ja sam od tada imao neku organsku odbojnost prema klavirima i ostalim pijaninima. Činilo mi se, a i sad je isto, kao da su to neke nemani i zveri i meni ukleti predmeti. Postali su za mene opsesija kao nekakva grozomorna i naježena strašila, sa iskeženim čeljustima i crno belim zubima. A znali su tako da "reže i zvone" kada me vide u svojoj blizini. I sa tim je bilo, bar za mene, za navek gotovo...
A ona moja gazdarica imala je naviku da svakog dana nasekira, do plača, bar trojicu namernika, koji neznajući naivno uleću u "paukovu mrežu". Nije birala. Bio to poštar ili potstanar ili susetka ili... Nije uopšte važno. Važno je da je živo pa da se miče, kako je govorila. A meni su svaki put noge otkazivale kad je vidim i čujem, jer se stresem na njenu ciku i viku i vrisku. Koju je činila iz čista mira. Navodno je bila slabih živaca koji su joj ostali kao posledica ratnih zbivanja i tegoba. I uvek je bila iznenađena, što me je stalno i uvek začudilo. Bila je to namćor žena. To joj je bila norma za svaki dan. Pa je onda sedala za onaj svoj izanđali klavir - zver, i udarala ga, bolje reći - tukla ga po onim krezubim dirkama sa kojih je davno pootpadala ona "slonova kost". I pevala nekakve pesme ili operske arije koje su meni više ličile na zavijanje vetra i kleptanje po kući obloženoj šindrom. Jer ni ona nije imala sve zube. Kao i njen klavir... A ja sam nešto naučio - da razabirem šta je to prava, odistinska klasična muzika a šta je to današnja muzika zvana - šund. Kao i šta je to mjuzikl a šta estrada.

[branko]

[Palma]