Duško Radović - Kako su postale ružne reči

[branko]

Duško Radović

Kako su postale ružne reči

Lica:

PRINCEZA
DADILJA
LEOPOLD
MARGARITA
OFICIR
BARNABAS
KLAUDIJE
PRIPOVEDAČ


(Harfa).
PRIPOVEDAČ (preko muzike): Vi, deco, znate šta su to princeze. Princeze celoga dana idu u novim haljinama, a tati i mami govore „Vi". Njihovi očevi su kraljevi, a majke su im kraljice.
(Kraći motiv harfe).
(Preko muzike). Seđaše jednom tako princeza Kristina, kći Ričardova. U krilu joj vez, u desnoj ruci zlatna igla. U iglu udenut zlatan konac.
Kristina veze zlatnog goluba na jastuku kralja Ričarda. Ričard se hrani medveđim mesom i sanja strašne snove: aždaje i oktopode.
Kristina mu je kći. Ona ga voli. Ona veze goluba na njegovom jastuku da lepo sanja.
... Usred tih lepih zlatnih misli princeza se ubode na iglu!
(Oštar glisando na harfi. Muzika prestaje).

PRINCEZA: Oh, ti mala šašava iglo!... Šašava! Šašava!
DADILJA (zaprepašćeno): Princezo!?
PRINCEZA (zbunjeno): Madam! Ova je igla šašava, madam!
DADILJA: Kakva reč, princezo?!... Kakva strašna reč?!
PRINCEZA: Jeste, madam ...
DADILJA: Nedostojna jednog plemenitog stvorenja!
PRINCEZA: Jeste, madam ...
DADILJA: Od takvih ružnih reči i zidovi se stide!
PRINCEZA: Jeste, madam .. .
DADILJA: Kćeri Ričardova, poverite svojoj dadilji — koliko u svom srcu nosite tu ružnu reč?
PRINCEZA: Tri nedelje, madam.
DADILJA: Koliko puta ste je stavili u usta, dete moje?
PRINCEZA: Koliko puta sam se ubola, madam.
DADILJA: Recite mi, princezo, da to nije bilo često ...
PRINCEZA: Ne mogu vam to reći, madam. Ja nisam vešta sa iglom.
DADILJA: Princezo! Vi takvu reč niste mogli izmisliti u svojoj maloj zlatnoj glavi? ...
PRINCEZA: Nisam, madam.
DADILJA: Neko je uneo u dvor tu ružnu, prljavu reč.
PRINCEZA: Jeste, madam.
DADILJA: Neko je dozvolio sebi da u vašem prisustvu upotrebi najružniju od svih reči ...
PRINCEZA: Jeste, madam.
DADILJA: Princezo, tako vam očeve krune, poverite mi njegovo ime!
PRINCEZA: To je moj brat, madam.. . mali Leopold.
DADILJA: Leopold?!. .. Pa Leopoldu je tek šest godina?!
PRINCEZA: Svejedno, madam. Leopold je bistar.
DADILJA: On je bistar, princezo, ali ne toliko da bi mogao da izmišlja ružne reči.
PRINCEZA: Ali on je to rekao.
DADILJA: Kada je rekao?
PRINCEZA: Pre tri nedelje, madam. Bio je kod mene u sobi i rekao je.
DADILJA: Tako mali i plemenit, a tako ružna reč ...
PRINCEZA: Madam, Leopold je seo na iglu.
DADILJA: Seo je na iglu?
PRINCEZA: Da, madam... Seo je na iglu i to ga je zabolelo ...
DADILJA: Igla je bila na stolici?!
PRINCEZA: Jeste, madam... On je meni ukrao pticu ...
DADILJA: I vi ste mu stavili iglu na stolicu?
PRINCEZA: Jesam, madam. Ja nisam znala da će on govoriti ružne reči.
DADILJA: Ne možemo zamisliti da se u toj maloj glavi rodila tako ružna reč.
PRINCEZA: Ne, madam. Njega je samo jako zabolelo.
DADILJA: A gde je sada vaš brat?
PRINCEZA: U svojoj sobi, madam.
(Muzički prelaz).
DADILJA: Leopolde, vi ste mali?
LEOPOLD: Nisam. Ja neću da budem mali.
DADILJA: Vi ste naš mali princ...
LEOPOLD: Nisam. Ja sam već skoro veliki.
DADILJA: Ne, Leopolde. Veliki muškarci su drukčiji.
LEOPOLD: Kakvi su?
DADILJA: Veliki muškarci imaju mačeve ...
LEOPOLD: Pa i ja imam mač!
DADILJA: Dobro... Ali veliki muškarci jašu konje ...
LEOPOLD: I ja mogu da jašem konja.
DADILJA: Veliki muškarci govore ružne reči.
LEOPOLD: I ja govorim ružne reči.
DADILJA: Ne, Leopolde, vi ste mali. Vi ne možete znati ružne reči.
LEOPOLD: Ja znam. Zato što sam veliki.
DADILJA: Ne, ne ...
LEOPOLD: Znam i znam. Evo sad ću da ti kažem. Samo dođi ovde, da niko ne čuje ...
(Šapuće).
DADILJA: Leopolde?! Gospode!... Prinče, tako vam očeve krune, morate mi odmah reći od koga ste čuli tu ružnu reč!
LEOPOLD: A šta ćeš mi dati?
DADILJA: Leopolde, ja vas preklinjem ...
LEOPOLD: Moraš mi prvo nešto dati . . .
DADILJA: Doneću vam bič iz štale...
LEOPOLD: A ako ne doneseš?
DADILJA: Doneću... Prinče, preklinjem vas!
LEOPOLD: Ako hoćeš da čuješ tu ružnu reč, onda odnesi u kuhinju živog miša... i onda ćeš je čuti. Kao ja ...
DADILJA: Od koga?
LEOPOLD: Onda ćeš videti od koga!
(Muzički motiv).
PRIPOVEDAČ: Dadilja uzrujana otrči u dvorsku kancelariju. U kancelariji napiše nalog da se uhvati prvi živi miš koji pomoli njušku i da se zatim pusti u kuhinju među kuvarice. Čuvar dvorskog pečata udari veliki crveni pečat. Uhvatiše miša i pustiše ga u kuhinju.
(Oštar glisando pa harfi).
MARGARITA: Juuu, šašavi mišu, šašavi, šašavi, šašavi ...
OFICIR: Margarita!
MARGARITA: Vaša svetlosti ...
OFICIR: Siđite sa stolice, Margarita!
MARGARITA: Neka, molim, prvo sklonite tog šašavog miša!...
OFICIR: U ime kralja, siđite sa stolice!
MARGARITA: Zašto u ime kralja? Šta sam učinila?
OFICIR: Nazvali ste tog miša ružnim imenom.
MARGARITA: Ja nisam znala da je on kraljevski miš ...
OFICIR: Siđite odmah sa stolice!
MARGARITA: Evo, sišla sam!
OFICIR: Margarita, mtln nije bio kraljevski. Vi ste upotrebili ružnu reč...
MARGARITA: Kakvu ružnu reč!?
OFICIR: Vi dobro znate, Margarita, koja je to ružna reč.
MARGARITA: Ja sam rekla mišu da je šašav.
OFICIR: Jeste, Margarita. A na dvoru njegovog veličanstva ne mogu se govoriti tako ružne reči.
MARGARITA: Zar se ni mišu ne mogu govoriti?
OFICIR: Ni mišu, Margarita!
MARGARITA: Ali to je mala reč?
OFICIR: Mala je, ali ružna.
MARGARITA: Sada ćete me sigurno obesiti?
OFICIR: Jeste, Margarita. Postoji kraljevski ukaz da se obesi ono prljavo lice koje je izmislilo tu ružnu reč.
MARGARITA: Gospodine, ja vas molim da me ne obesite!
OFICIR: Možemo i da vas ne obesimo, Margarita. Recite — od koga ste čuli tu ružnu reč i obesićemo nekog drugog.
MARGARITA: Ako nećete da me obesite, ja ću vam reći od koga sam je čula ...
OFICIR: Govorite!
MARGARITA: Samo da se setim ...
OFICIR: Nemate vremena, Margarita. Sutra ćemo vas obesiti.
MARGARITA: Imam vremena. Ja ću se odmah setiti.
OFICIR: Setite se... Neko vam je morao reći tu ružnu reč... Verovatno neki nevaspitani muškarac?
MARGARITA: Muškarac? ... Jeste, bio je muškarac. Znam da je bio muškarac.
OFICIR: Govorite!
MARGARITA: Bio je muškarac i bio je konjušar...
OFICIR: Naš, kraljevski?
MARGARITA: Jeste!
OFICIR: Kamilo?
MARGARITA: Ne.
OFICIR: Blek?
MARGARITA: Ne.
OFICIR: Sebastijan?
MARGARITA: Nije ...
OFICIR: Stari Barnabas?
MARGARITA: Jeste, on je bio ... Ali molim da i njega ne obesite.
OFICIR: Možete li se setiti, Margarita, kada je Barnabas izgovorio tu ružnu reč?
MARGARITA: Ja vas molim da ga ne obesite... a on je izgovorio tu reč kad mu je izgorela štala, i pola konja.
(Kratak muzički motiv).
PRIPOVEDAČ: I kraljevi ljudi odoše u kraljevsku štalu, konjušaru Barnabasu. Tražili su koga da obese zbog te ružne i prljave male reči...
(Kraj muzičkog motiva).
OFICIR: Barnabase!... Barnabase!
GLAS: On slabo čuje, gospodine.
OFICIR: Ehej, Barnabasoooove!... Nemoj da ti sabljom pročačkamo uši!
BARNABAS: Da, da... sabljom, razumem.
OFICIR: Slušaj dobro: je li tebi jedne zime izgorela štala i pola konja?
BARNABAS: Nema šta, gorelo je ...
OFICIR: Seti se, Barnabase, da li si tada govorio kakve ružne reči?
BARNABAS: Nema šta, govorio sam... Koliko sam ih znao, toliko sam i govorio.
OFICIR: Koliko ružnih reči, Barnabase?
BARNABAS: Nema šta, i nije ih bilo mnogo — jedna ... ali paprena . ..
OFICIR: Dobro je, Barnabase, hvala. To nam je trebalo. A sad ćemo da te obesimo.
BARNABAS: Aha.
OFICIR: Razumeš li — da te obesimo.
BARNABAS: Nema šta — da me obesite, razumem.
OFICIR: Jeste, Barnabase. U ime kralja Ričarda bićeš obešen zato što si izmislio tu ružnu, prljavu reč.
BARNABAS: Nema šta, dobro je sročeno ... Nego, gospodine, mi radimo s konjima a konji su vam pogane životinje ... Jednom me je jedan zveknuo po zubima... Ne može se konju lepim rečima.
OFICIR: Ne, Barnabase, na dvoru kralja Ričarda nikada i nikome se neće govoriti ružne reči.
BARNABAS: Da, da... A osim toga izgorela mi je štala i pola konja, a onda vam, nema šta, sama dođe takva reč ...
OFICIR: Spremi se, Barnabase. Nekoga moramo da obesimo. Takav je ukaz.
BARNABAS: Aha. Razumem. Takva vam je slu-žba.
OFICIR: Nije služba, Barnabase. Ukaz je takav.
BARNABAS: Nema šta, ogluveo sam načisto... A kada biste vi to mene vešali?
OFICIR: Sutra rano.
BARNABAS: Može, nema šta ... Da ... A da li biste vi meni dali napismeno taj ukaz, da ostavim unucima? ... Neće im posle niko verovati da je i njihov deda Barnabas ušao u kraljevski ukaz!
OFICIR: Slušaj, Barnabase. U tom ukazu nema tvog imena. Tamo stoji: da se odmah obesi ono lice koje je na dvoru izmislilo ružnu reč.
BARNABAS: Razumem. To znači, mogao bi biti i neko drugi. .. ja tako razumem.
OFICIR: Onaj koji je izmislio tu reč.
BARNABAS: Onda bih vam ja, gospodine, rekao da idete na obalu Mena. Na toj obali ima svetionik .. U tom svetioniku vam je neki Klaudije. On se svađa sa vetrovima i izmišlja te ružne reči... Zaslužio je dvaput da ga vešate, nema šta ...
OFICIR: Mi ćemo, Barnabase, obesiti onoga ko je izmislio tu reč ...
BARNABAS: On je izmislio, gospodine... Takav mu je posao — ništa da ne radi već da se svađa . . . Da ...
OFICIR: Dobro, Barnabase, pa otkuda onda tebi ta reč?
BARNABAS: To vam je tako, gospodine: kad vas konj zvekne po zubima — treba vam takva neka reč ... A konjušar je glup da sam nešto izmisli, nema šta... I onda ja to čujem od tog Klaudija i kažem: baš
OFICIR: I gde kažeš da tražimo tog Klaudija?
BARNABAS: Na obali Mena, gospodine. Tamo vam je svetionik ... Pozdravite ga.
(Muzički motiv).
_________________
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.





koen
~ pocasni gradjanin ~



Pridružio: 11 Sep 2005
Poruke: 1437
Lokacija: more tišine
Poslao: Pon Okt 08, 2007 11:28 am Naslov:

________________________________________
PRIPOVEDAČ (preko muzike): Pođu sad kraljevi ljudi da traže obalu Mena i svetioničara po imenu Klaudija. Nisu ga dugo tražili. Kako se približe reci, čuju gde vetar nosi i rasipa po obali ružne reči...
(Muzički motiv pretapa se u fijukanje vetra i šum reke. Eksterijer).
KLAUDIJE (viče): Šašaviiii .. . Šašavilo šašavi, dosta je. Dosta si se šašavio!...
OFICIR: Klaudije!
KLAUDIJE: Rašašavio se, čuješ li — rašašavio seee!
OFICIR: Heej, Klaudije!
KLAUDIJE: Ko je to?
OFICIR: Kraljevi ljudi.
KLAUDIJE: Koga kralja?
OFICIR: Kralja Ričarda. Tvog i našeg kralja ...
KLAUDIJE: Tako je.
OFICIR: Slušaj, Klaudije, kakve ti to ružne reči rasipaš sa svetionika?
KLAUDIJE: To se ja sa vetrom prepirem.
OFICIR: Ali zašto ružnim rečima?
KLAUDIJE: Gasi mi lulu već trideset godina .. . Može mu se reći što i svinji ...
OFICIR: Slušaj, Klaudije. NJgje lepo govoriti ružne reči .. .
KLAUDIJE: Gasi mi lulu, gospodine .. .
OFICIR: Postoji kraljevski ukaz, Klaudije, da se smesta obesi onaj ko izmišlja i protura nedozvoljene reči.
KLAUDIJE: Aha. Znači, ima neke reči koje više nisu dozvoljene.
OFICIR: Nisu dozvoljene ružne reči.
KLAUDIJE: I kako vi cenite to što sam ja vikao vetru?
OFICIR: Ružno je i prljavo, Klaudije.
KLAUDIJE: Može biti ... I šta ste ono još rekli?
OFICIR: Rekli smo da te obesimo!
KLAUDIJE: Tako valjda piše u tom ukazu?
OFICIR: Tako je, Klaudije. Obesiti smesta onog ko je izmislio ružnu reč.
KLAUDIJE: Neko se, znači, stara za reči?
OFICIR: Jeste, Klaudije. Ružne reči množe se i skaču kao buve. Jedna se uvukla i u kraljevski dvor.
KLAUDIJE: Čak tamo?
OFICIR: Čak tamo ... I to je pošla odavde, sa tvog svetionika!
KLAUDIJE: Svašta, gospodine. Nikad ne bih pomislio!... I šta ste ono još rekli, ponovo sam zaboravio?
OFICIR: Moramo te obesiti, to smo rekli ... Zato što si izmislio ružnu reč.
KLAUDIJE: Tako je. Što sam izmislio ružnu reč ...
OFICIR: Ako si je ti izmislio?
KLAUDIJE: Dobro, gospodine. A sad mi recite: ako je nisam izmislio ja — koga biste onda vešali?
OFICIR: Moraš nam reći, Klaudije, od koga si čuo tu ružnu reč. Omislio...
KLAUDIJE: Računajte da sam je ja izmislio. Drukčije ne bi moglo biti.
OFICIR: Obesićemo te, Klaudije, ako je tako!
KLAUDIJE: Tako je, goopodine!...
OFICIR (menja glas): U ime njegovog veličanstva kralja Ričarda, a na osnovu kraljevskog ukaza, Klaudije, svetioničar sa obale Mena, lišava se slobode i osuđuje na smrt vešanjem. Presuda će biti izvršena... Koji je danas dan?
KLAUDIJE: Petak, gospodine,
OFICIR: Nisam tebe pitao, Klaudije!
KLAUDIJE: Svejedno je petak.
OFICIR: Lišen si slobode, Klaudije, i nemaš prava da govoriš!... Koji je danas dan?

GLAS: Petak, gospodine!
OFICIR: ... Presuda će biti izvršena u subotu, trećeg marta 1762. godine u 10 časova na mostu Velikog lava!
(Doboši).
PRIPOVEDAČ: ... Eto, deco, tako je bilo. Vezali su Klaudiju ruke, bacili ga na konja i odveli u tamnicu. Da ga obese — zato što je izmislio ružnu reč i zato što je ta reč kao buva odskakutala čak do kraljevog dvora: od svetioničara Klaudija do konjušara Barnabasa, od Barnabasa do kraljevske kuvarice, od kuvarice do princa Leopolda, i od princa Leopolda do same princeze Kristine, lepe i mile, najlepše vaspitane devojčice ...
I, eto, deco, prošlo je danas, i danas je već sutra i kad bude deset časova, obesiće Klaudija. Skupiće se mnogo sveta na mostu Velikog lava i svima će im biti objašnjeno: da je do samog kraljevskog dvora stigla ružna reč, da je tu reč izmislio svetioničar Klaudije i da će imenovanog Klaudija obesiti za primer, da niko više ne izmišlja i ne govori ružne reči.
(Doboši i žagor mase).
... Devet časova i pedeset minuta — deset do deset! Klaudije, koji je izmislio ružnu reč, nalazi se pod vešalima.
(Doboš jako).
OFICIR (nakašlje se): Zbog toga što je izmislio i proturio ružnu reč i pošto je priznao krivicu, svetioničar Klaudije sa obale Mena osućen je na smrt vešanjem!
... Ovim se daje na znanje kuvaricama, konjušarima, svetioničarima i ostalim prostim licima da zaborave ružne reči i da ne izmišljaju nove, jer će svi redom svršiti na vešalima!
(Masa: Oooo!) (Doboši).... Klaudije, jesi li spreman?
KLAUDIJE: Koliko je sati, gospodine?
OFICIR: Još sedam minuta do deset.
KLAUDIJE: Spreman eam, gospodine ... Da se ne provali most, gospodine, mnogo je sveta?!
(Doboši).
OFICIR: Pre nego što bude obešen, osuđeni Klaudije ima pravo na poslednju želju. Po članu 23. Zakona o neprirodnim smrtima...
(Masa: Oooo!)
... Osuđeni Klaudije, obraćam se tebi!... Slušaj me pažljivo! Pre nego što budeš obešen, milošću kraljevskih zakona, biće ti ispunjena poslednja želja!...
KLAUDIJE: Hvala vam, gospodine ...
OFICIR: Možeš pojesti i popiti šta hoćeš... Možeš napisati pismo. Možeš pušiti ... Možeš sesti i odmoriti se ...
KLAUDIJE: Vrlo ste ljubazni, gospodine.
OFICIR: Optuženi Klaudije, saopšti nam svoju poslednju želju!
(Doboši).
KLAUDIJE: Koliko je sati, gospodine?
OFICIR: Još četiri minuta ...
KLAUDIJE: Dakle, ovako... Želja mi je da vidim kralja Ričarda! (Masa: Ooooo!) ... Ako je budan i ako još ima svog starog konja, mogao bi stići pre deset, to jest pre nego omrsim konopac!
(Masa: Ooooo!)
OFICIR: Klaudije, želja ti je glupa!...
KLAUDIJE (kroz zube): Može biti...
OFICIR: ... To nije želja za osuđenika koji će kroz nekoliko minuta visiti na konopcu!... Ja ti savetujem da promeniš želju!...
KLAUDIJE: Moram vam priznati, gospodine, ja sam prvi put pod vešalima, a prost sam... vetar mi je produvao mozak s obe strane... Međutim, bilo bi mi veoma korisno da vidim kralja Ričarda...
OFICIR: Drzak si, Klaudije... Da nisi pod vešalima — bacio bih te u tamnicu...
KLAUDIJE: Koliko je sati, gospodine?
OFICIR: Još tri minuta!
KLAUDIJE: Prilično je kasno ...
OFICIR: Gubimo vreme, Klaudije ... Govori, imaš li kakvu pametnu, razumnu želju?
KLAUDIJE: Vi ste mladi, gospodine, i nećete se setiti... Pre trideset godina odronila se obala Mena ... Jedne noći... Rasušila se zemlja, tri meseca nije bilo kiše... U duboku vodu pao je konj... U ono vreme bilo je dobrih konja ... Jakih, mudrih ... Da, gospodine. Ali je tada i Men bio jak i besan... Divalj, gospodine, kao vepar!... Bila je noć ... što konjima baš ne odgovara...
OFICIR: Požuri, Klaudije, zakasnićemo ...
KLAUDIJE: Odmah, gospodine... Bila je, dakle, noć, a Men je dohvatio konja i poneo ga prema virovima... Zaboravio sam da kažem: na konju je bio konjanik i to niko druti, gospodine, nego naš kralj Ričard!
(Masa: Oooo!)
A šta je kralj za jednu divlju i glupu reku? Ništa!... I ne može se zameriti ništa toj velikoj i slepoj vodi.. . Te vam reke imaju ili neke svoje kraljeve ili nikad nisu čule za kralja!
(Masa: Oooo!)
Da, gospodine... A i kralj, da izvinite, kad se nađe u divljoj vodi, nije više kralj ... nego se vrti kao slamka ili kao stara cipela...
OFICIR: Drzak si, Klaudije ...
KLAUDIJE: ... Još malo, gospodine ... Koliko je sati?
OFICIR: Blizu smo... Još dva minuta!
KLAUDIJE: Kratka je ovo priča, gospodine... Dakle, davi se naš kralj Ričard na svom konju u virovima Mena... Došla mu hladna voda do brade... Da pliva ne može, u onom kraljevskom odelu... Tako je, gospodine ... Siromah i golja bi i isplivao ... Ali na kralju su vam čizme i kabanica i dva puda zlata... I šta će kralj? Počne vikati... Kad je već kralj — žao mu je umreti... Zapomaže kralj, ali je pusta obala Mena... Samo moj svetionik!... I tako vam, gospodine, dođe da će prost i glup Klaudije spasti kralja Ričarda!
OFICIR: Lažeš, lopove!
KLAUDIJE: Ne lažem gospodine!... Kralj je živ, a da ja lažem, dosada bi ga pojele ribe, rakovi i ...
OFICIR: I?
KLAUDIJE: ... I puževi, gospodine! Puževi bi pojeli kralja!
(Masa: Oooo!)
... Čujem ja — nešto cvili, da prostite — kao pas ili prosjak ... Istrčim na obalu ... Ono opet cvili ... Ali cvili iz vode... Vidim, Men će opet nekoga progutati!... Skočim u čamac i zaveslam... Još ne znam ko se kuva u toj čorbi . . . Davila se svakojaka bagra, ali kraljeva nikad nije bilo... I tek, da prostite, kad potegnem da ga uvučem u čamac, vidim da je nešto veliko i zlatno ...
(Doboši).
OFICIR: Još minut, Klaudije!
KLAUDIJE: ... Stići ću, gospodine ... Spasem ga, a još ne znam da je kralj. Sad svejedno, mislim se, mora se postupiti po propisu... Podignem mu noge i nagazim ga... ovde, pod rebra ... Isteče voda, ona iz njega... mnogo vode i svakojake prljavštine ... I on otvori oči!... Iskobeljao si se, kažem mu ja, a on samo gleda... u mene pa u onu veliku vodu... Ne veruje ili ne razume ... Odnesem ga u svetionik, presvučem ... skinem mu one čizme i ono zlato... sipam mu ruma, pokrijem ga ćebetom... i još ga ništa ne pitam...(Doboši).(Viče da nadjača doboše):... Da, gospodine ... Ne pitam ništa... A kad je bilo pred zoru, podiže se on sa postelje, dohvati sveću, prinese je da me, valjda, bolje pogleda i viknu: „Jesi li me ti spasao iz ove šašave vode"? (Masa: Oooo!) (Doboši sve jače).
(Viče): Da, gospodine, baš tako: iz ove šašave vode!!! A ja kažem: Ja sam!... A on kaže: A znaš li koga si spasao? ... A ja kažem: ne znam!... A on kaže: spasao si kralja! Kralja Ričarda, šašava budalo!...(Masa: Oooo!) ... A ja se sagnem da se poklonim kralju, a on me, da prostite, potkači nogom tu negde ispod leđa. — „Stani, kaže, šašavi, ja ću se tebi pokloniti!"
(Doboši).
(Umorno) kaže: Ja ću se tebi pokloniti, jer si mi spasao život! I poklonio se, gospodine... Pre trideset godina... Ostavio mi zlatnik veliki kao tiganj ... Što nije bilo rđavo... i tu reč, što je, kao što se vidi, ispalo rđavo... Prilično rđavo ... (Pauza). ... Koliko je sati, gospodine? ... Je li vreme?
(Sat počinje da otkucava): Kažem vam, to sa tom reči ispalo je rđavo... I tako je ja od tog dana počnem nadevati vetrovima što duvaju na obali Mena .. . Osam . . . devet . .. deset ... deset, gospodine.... Vreme je ...(Doboši jako).
PRIPOVEDAČ (preko doboša): Kako je čudna ova priča o ružnim rečima!... Pojavila se jedna ružna reč, doskakutala kao buva na sam dvor! Princeza je čula od malog princa, mali princ od kuvarice, kuvarica od konjušara, a konjušar od svetioničara Klaudija!...
I kad je zbog toga trebalo da obese Klaudija, otkrilo se da je on tu reč prvi put čuo od samog kralja Ričarda!
Da li su obesili Klaudija?
Nisu! Nisu mogli! Nije Klaudije izmislio ružnu reč!
Da li su obesili kralja Ričarda?
Ne. Zašto da ga obese? On je bio kralj, a osim toga bio je, verovatno, mnogo ljut na reku Men i na obalu koja se odronila!
(Muzika).

K R A J