Intervjui

[Upravnik]

Драгослав Михаиловић (1930), један од наших најзначајнијих писаца, као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и период од 1950. до 1952. године провео у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. Аутор је култних књига: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Лов на стенице”, „Гори Морава”, „Злотвори”, „Јалова јесен”, „Преживљавање”, али и три књиге документарне прозе, под заједничким насловом „Голи оток”. Прва књига објављена је 1990, друга и трећа 1995, а у штампи је четврти том, који ће до краја јула објавити „Службени гласник”. Аутор припрема и пету књигу, коју ће до краја ове, или почетком следеће године, такође, објавити „Службени гласник”. На јесен, о Малој Госпојини, у Билећи, биће одржан округли сто о књижевном делу Драгослава Михаиловића.

Михаиловић је за дописног члана САНУ изабран 1981, а за редовног 1989. године.

Да ли је са ових пет, обимних књига, посао завршен или материјала има још?

Мислио сам да сам документарни део о Голом отоку завршио у прве три књиге, које имају око 1.800 страна. Заморио сам се од тог посла, а почеле су и примедбе да сам због Голог отока запоставио своју литературу. Прошле године, у Библиотеци града Београда, један дан био је посвећен мом стваралаштву. Одржан је округли сто, учествовало је десетак књижевника и критичара. Мирослав Јосић Вишњић је говорио о документарном трокњижју „Голи оток” и открио да имам још четири, обимна разговора, са голооточанима, мојим пријатељима, које нисам објавио. То ме је подстакло да извадим из фиоке та четири разговора, поново их прочитам, и пошто су ми се допали, одлучио сам да их објавим у две књиге.

Који ће разговори бити објављени у четвртој књизи?

У овој књизи наћи ће се два разговора. Први је с Мишом Пифатом, инжењером, који је на Голом отоку био глумац, члан драмске секције. Био је велика звезда Голооточког позоришта. Из логора је изашао 1953. године, да је наставио да се бави глумом, сигуран сам, постао би велика звезда. Други разговор је с мојим великим пријатељем Алфредом Палом, Јеврејином из Загреба. Он је био сликар и карикатуриста, дизајнер, графички је опремао књиге, и мојих неколико. Почетком прошле године, ударио га је мотоциклиста. Пола године борио се за живот, умро је у 91. години.

За људе који разумеју шта значи бити логораш, а нарочито у логорима за преваспитавање кажњеника, серија мојих књига под насловом „Голи оток”, нешто је чиме се њихов творац поноси, нарочито четвртом књигом.

А који су разговори у петој књизи?

У петој књизи, на којој радим, биће објављени разговори с Драгом Дујмићем, новинаром и преводиоцем из Загреба, и Радосавом Зековићем, архитектом из Београда. С петом књигом, која ће изаћи крајем ове, или почетком следеће године, биће завршена моја серија документарних књига о Голом отоку.

Шта планирате даље?

У штампи је још једна моја књига, много мањег обима од ових о Голом отоку. Реч је о драми „Скупљач”, коју ће објавити Културни центар из Панчева. Ова драма написана је по мотивима моје приче „Мрзим голооточане”, која је објављена у књизи „Лов на стенице” (1993). Драма се налази већ годину, годину и по дана, у Народном позоришту у Београду. Очекујем одговор, да ли ће је поставити на сцену или неће, али одговор не стиже.

Упркос рехабилитацији, судбина голооточана је, углавном, трагична. Да ли је држава могла да реагује раније?

Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, врло мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак сам добио и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих голооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток” или, можда, због обимности, као посебан сепарат.

Неки голооточки џелати и даље слободно шетају београдским улицама?

То је велика срамота српске државе. Да ли би волели да видимо Макса Лубурића, како шета београдским улицама. А Јово Капичић добија генералску пензију и додатак на орден народног хероја. Тужилаштва брзо реагује на злочине у грађанском рату од 1991. до 1995, а оно што се догађало од 1948. никога не занима. Мене су пратили све до 1990. године. Мој пратилац, Драган Додиг, не само да никад није позван на одговорност, већ је постао високи функционер БИА.

У збирци прича „Преживљавање” пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. И ви сте видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да виде своје тајне досијее. Душан Михајловић, министар унутрашњих послова, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу су остале само 63 стране. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова, Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име, а то је била листа за ликвидацију.

Има ли уопште смисла, после свега, а досијеи су, очигледно, очишћени, говорити о отварању свих досијеа?

Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да „очисти” досијее. Направљена је ненадокнадива штета. Имао сам прилику да видим документацију неких рехабилитованих голооточана. Један од најстрашнијих догађаја је убиство Властимира Петровића, на Гргуру. Он је рехабилитован, али је његов досије потпуно очерупан и пун фалсификата. Апелујем, ипак, на све голооточане, односно њихове потомке, да траже рехабилитацију. Није то неважно.

САНУ је подељена. Припадате оној групи академика који често критикују руководство. Шта им највише замерате?

Никола Хајдин је, по мом мишљењу, најбољи човек, између пет председника САНУ, које сам у својој тридесетогодишњој академској каријери видео, али он је, истовремено, и најгори председник. Све то произлази из чињенице што је он као Србин из Хрватске, и члан Крунског савета, југословенски опредељен и не хаје за Србију у којој живи пола века, чиме наноси велику штету и Србији и Србима изван Србије. Јер, пропадање Србије, у које САНУ Србију гура, имаће за последицу и нестанак Срба изван Србије. Срби изван Србије могу постојати само док постоји Србија, као њихова матица.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... ni.sr.html

[Upravnik]

Svetislav Basara: Moj ugao | subota 6.08.2011 | B92

Otimačina

Svaki belaj na severu Kosova daje Pegazova krila profesionalnim beogradskim patriotima. Sednu u neki kafić u takozvanom krugu dvojke i po ceo dan brane Kosovo, kukaju nad „smanjivanjem“ prava Srba, zapomažu, apeluju i prozivaju državu i političare. Koji, vaistinu, ne haju ni za prava Srba i drugih građana u Srbiji.

Utuvite već jednom: naše politikante ne interesuje ništa drugo osim dolaska na vlast ili ostanka na vlasti. Sve su njihove žalopojke samo velika prazna priča i vašarska prevara. Svako brine svoju brigicu, svi gledaju svoje posliće i to je tako već tradicionalno. Da se iko ovde brinuo i o čemu osim o probitku sopstvene guzice ne bi nam sada kolektivna guzica bila na veoma vrelom roštilju.

I „najstariji list na Balkanu“ sasvim se uklopio u psihotični trend. Ko bi rekao da ćemo zažaliti za smenom Ljilje Smajlović. Mene, cenjeni publikume, „Politika“ sve više podseća na združeni bilten DSS-a i radikala. Paranoja, kolektivna psihoza i licemerje vrište s naslovnica ovih nekada uglednih novina. Paranoici i paranoidi sikću sa „Politikinih“ stranica. Društvena laž je prekrila celokupan javni prostor Srbije, a Novak nešto ne igra, sezona odmora valjda, pa se sve srozalo u najdublju kaljugu. Neće ovo na dobro izaći. Tvrd vam stojim.

Prostor je skučen, pa ću se ograničiti na jedan primer. Elem, Hrvati zaplenili jahtu Željka Mitrovića i dali je na dražbu. Procunjam malo po internetu, zaplena mi promakla, pa ko velim da se informišem, kad tamo - ne bih rekao da prekršaj koji je napravila Željkova jahta zaslužuje odlazak na doboš. Nije mi, pravo da kažem, ništa tu bilo jasno. Mitrović, bajagi, nije bio onboard, jahtu vozili neki Hrvati, nemam pojma o pomorskom pravu, ali ne bih - ponavljam - rekao da je zločin zaslužio ovoliku kaznu. Ama, nekome tamo zinula guzica. Jahta, vele, košta desetak miliona evra, a prodaje se po početnoj ceni od dva miliona i nešto. Da kažemo - tri. Prvi put, drugi put, prodato. I dokopa se tako neki dalmatinski hadžija jahte po trećinu cene. Stara priča, dame i gospodo. U pravu su oni koji tvrde da nikada nije ni trebalo da se rastajemo.

Može lako biti, a i najverovatnije je, da se Željko nekome zamerio u Kroaciji, pa mu sada, kako se ono kaže, spuštaju. Neka se Mitrović prekosudstveno bori za svoja prava, a mi hajde da pogledamo kako su srpski mediji predstavili aferu. Ni manje ni više nego kao „otimačinu srpske imovine“. Čekaj, malo. Ko je vlasnik jahte? Željko Mitrović? Srpski narod? Srpska država? Zaokružite tačan odgovor. Pa se zapitajmo: ko koga ovde zajebava. Željko nesumnjivo jeste Srbin, može biti da u otimačini plovila neku ulogu igra i antisrpstvo, ali obrni-okreni jahta ipak ostaje u vlasništvu vlasnika „Pinka“. Do skora sam mislio da ovde na delu imamo samo privatizaciju srpske države i srpske kulture od strane ekipe smornih i veoma kvarnih guslara, sada su guslari izgleda posegnuli i za privatnom imovinom. Loš znak, gospodo. I loša, a preteća logika. Miriše mi to na četrdesete godine prošlog veka. Na konfiskacije. I na pročaja. Ovako će to izgledati: sve što je naše, to je naše! Sve što je vaše, to je takođe naše. Ne mogu dušmani oduzimati vašu imovinu kad ona - za sada na papiru - pripada nama, kosovobraniteljima iz kruga dvojke.

[Bibliotekar]

Zanimljiv intervju. Intervjuisana osoba sama sebe pita i samoj sebi odgovara. To, jamačno, dijalošku strukturu čini upečatljivijom.

[aleksey]

 
Basara - bravo.

Bibli - sedi, jedan.

[Bibliotekar]

Znanje je, rekoše mi, sila. Znanje je ljudska moć. No Vaše poznavanje literarnih rodova, učitelju mili, stvarno je tek puki tandarabroć.

[Upravnik]

Igor Mandić: Razgolićena demokratija
D. Bogutović - M. Kralj | 29. oktobar 2011. | Večernje novosti

Pisac Igor Mandić: Premale su naše zemlje za toliko partija i kupleraja. Hrvatska mora da plati ono što je uništila i otela. Moj stav je jasan: Kosovo je zemlja oteta srpskoj celini.



JOŠ u vreme socijalizma dolazio sam u Beograd po injekciju optimizma. Meni je ovde duh kulture, života, druženja uvek bio bolji, intenzivniji i draži nego zagrebačka učmalost. Doduše, kad to kažem, u Beogradu neki mi i danas tvrde obrnuto, da je u Zagrebu bolje. Ja uvek tražim bolje a ne lošije kod naših suseda, koje smatram braćom.

Po novu injekciju optimizma, poznati zagrebački kritičar, esejista i polemičar Igor Mandić (1939) došao je na beogradski Sajam knjiga. A domaćinu je uzvratio kreativnošću, pozitivnom energijom i duhom, promovišući dva svoja nova dela: „Kaj ste pisali, bre? Šta ste napisali, bre?“ („Službeni glasnik“) i u jednom tomu objavljene dve knjige, sa dva lica „Zauzeto, Hrvat“ i „Sloboda lajanja“ („Profil“).

- Jedna druga vrsta optimizma mi je ovde uvek bila potrebna, a to je injekcija idejnog, političkog, filozofskog, disidentskog otpora ondašnjem sistemu - objašnjava Mandić. - Iako formalno nisam bio član pripadao sam onoj grupi uz Ljubu Tadića, Dobricu Ćosića, Kostu Čavoškog, Vojislava Koštunicu i ostale koji su zastupali ideje antikomunizma i višepartijskog sistema. U Hrvatskoj nisam mogao da nađem nijednog sagovornika, jer je tamo antikomunizam bio nacionalistički. Toga sam se grozio. I sad se grozim toga.

* Bežeći od komunističkog totalitarnog sistema u obećani kapitalistički raj, da li smo iz tog prethodnog sistema odbacili ono što je bilo dobro?

- Sa prljavom vodom iz korita smo izbacili i dete. Tu narodnu poslovicu je Josip Broz prvi citirao. Interes kapitala, koji je raspoređen prema klikama i grupama, oduzeo je svest o socijalnoj ravnopravnosti među radnim ljudima. U Hrvatskoj ne postoji radnička klasa. Radnik je preimenovan u „djelatnika“. Toliko su u ranom periodu tuđmanizma mrzeli sve iz socijalizma, pa su i reči menjali. Ali, događalo se nešto što ni Šekspir, ni Umberto Eko ne bi mogli objasniti: promenom naziva menjala se i sama suština pojma. Iako praktično imamo radnike, koji po ulici kopaju kanale, radnička klasa svesno je prebačena u glupavu rulju. Sistemsko zaglupljivanje naroda dalo je svoj plod. Kad naši novi lideri čuju reč klasa i klasna borba hvataju se za glavu i čupaju kosu.

* Da li nove demokratije na Balkanu boluju od sličnih bolesti?

- Demokratija je dala svima po malo i to lažno. Izašla je na nudističku plažu i samo pokazuje vlastitu golotinju, ali nikome ne daje za pravo ni da je zloupotrebljava niti ona ikoga voli. Samo se uveče vraća svom ljubavniku kapitalu.

* Partije u Srbiji i u Hrvatskoj, čini se, zadržale su istu matricu kao i nekadašnji Savez komunista...

- U Hrvatskoj se KPH zove HDZ. Osamdeset odsto jedne ustaške stranke u Hrvatskoj došlo je kao kadar iz SK i tako je napravljena sa velikim N, Neoustaška rekonkista na čelu sa šeficom komunista.

* A u čemu je razlika?

- Ta jedna partija, SK, bila je toliko velika i možda nismo videli sve njene pipke, od vrha do dna, ali sad su ove bande, klike koje se bore za novac i pozicije puno vidljivije. Ta čuvena tvrdnja da sve države na svetu imaju svoju mafiju je kod nas obrnuta. Ovde mafija ima svoju državu. To ne kažem samo ja, to je sto puta već ponavljano.

* Balkanske elite su se poslednjih godina besramno obogatile, a narod izgubio. Mogu li se stvari iole popraviti?

- Nikako. Jedino da sve pohapsiš i oteraš na doživotnu robiju. I da im sve otmeš! Ali, to je onda socijalna i politička revolucija, koja sa sobom povlači masovne žrtve. Ukoliko bi i postojala unutrašnja sila da to izvede, naišla bi na strahoviti otpor Evrope i sveta. Više nije isto kao nekada, zavisimo od reagovanja stranih sila, a naročito od agentura, koje su nas rasturile. I dan-danas deluju među nama i upravljaju raznim dešavanjima, kao i pitanjem Kosova.

* Imate vrlo jasan stav po pitanju Kosova.

- To je zemlja oteta srpskoj celini.

* Tvrdite i da je izvršen nameran progon Srba iz Hrvatske, a da je Tuđman izbegao Hag. Kako će istorija tome suditi?

- Istorija će sigurno suditi tome. Milom, ili silom - biće presuđeno. Jesu li Turci posle pet vekova isterani iz Srbije? A sad gledate turske sapunice svaki dan. Oni su silom isterani, milom su se vratili. Kada su Srbi u Hrvatskoj u pitanju, potrebna je velika volja i veliki novac. I s jedne i s druge strane. Hrvatska je tu najviše dužna, mora platiti ono što je uništila, što je otela. Oteto prokleto se jednom mora vratiti.

* Svojevremeno ste otvorili i pitanje „domovinskog rata“, kao građanskog rata...

- Mogu ga zvati otadžbinski, domovinski, pionirski, senilni, meni je svejedno. Ja znam da je to bio građanski rat na terenima Jugoslavije. Kao glavni urednik „Vjesnika“, početkom 2000, hteo sam da se kroz jednu masovnu anketu, u kojoj bi učestvovalo što više intelektualaca, progovori o smislu i karakteru tog rata i o „Oluji“. Da li je ona bila zaista legitimna akcija, ili smišljen zločinački čin progona jednog naroda? Stigao sam da objavim dva-tri teksta. Pošto je to bilo svetogrđe, smenila me koalicija SDP-ovaca, sa jednim Račanom na čelu.

* Čini se da tema građanskog rata nije do kraja otvorena ni u jednoj od bivših republika Jugoslavije...

- Treba uvažiti i to da u Srbiji postoji otpor redefiniciji tog rata i uloge Srbije u „prekograničkim“ sukobima. Činjenica je da je vojska koja se smatrala srpskom, mada to nije bila, nego JNA, prešla granicu Srbije i Hrvatske na hrvatsku stranu, a da se obrnuto nije događalo. Sama ta činjenica je poznata i banalna, a smisao i značenje toga nisu baš vojno-politički do kraja razbistreni.

* Kako tumačite što o najosetljivijim društvenim pitanjima poslednjih godina intelektualna elita - ćuti?

- To je najslabiji sloj u svakoj kulturi. I kurve imaju neko stanovište i neku ličnost, dok su intelektualci većinom slabići, povodljivci. Ne želim da budem prepotentan i da procenjujem paušalno, jer bi i meni mogli da prebace nešto slično. Intelektualci su korisni svakom režimu, oni su potrebni kao jedna vrsta idejnoga premaza, oni daju stajling sistemu. Zato moraju biti negovani, uglađeni, jer određuju neke intelektualne i duhovne mode. Korisni su čak i kada su preverice i poturice, bez obzira kojoj naciji pripadaju. Intelektualci su, doduše, sirotinja, teško im je zameriti i to što žude za nekom malom koristi i tu i tamo skrenu sa pravih linija. Samo sveci i magarci idu pravo, a mi obični ljudi ne možemo, vrludamo.

* Šta danas znači biti intelektualno hrabar?

- To, prvo, znači odupreti se ideji da je privatna svojina sveta. Zatim, zastupati stav da su nacionalne granice besmislene i da ih treba ukloniti. Hrabar bi bio i onaj koji bi postavio ponovo neki prosvećeni samoupravni apsolutizam. To je malo u suprotnosti sa mojim prethodnim idejama o višepartijstvu, ali mnoštvo partija u našim zemljicama stvarno izaziva utisak bordela. Premale su to zemlje za toliko partija, za toliko novina, televizija i kupleraja.

* Jednom ste rekli da se Srbi i Hrvati „mogu evropeizirati samo ako se stope bez granica“?

- Ja mislim, tvrdim, želim, ne znam šta je gluplje od toga, da možemo postati pravi Evropljani samo ako ruku pod ruku, kao braća, uđemo u Evropu. Ja sam to „brate, bre“ čak i stavio u naslov svoje nove knjige. Jer pravo značenje mog naslova „Šta ste napisali, bre?“ jeste „Šta ste napisali, braćo?“.

* Da li možemo posle svega lošeg što se dogodilo da nađemo te zajedničke tačke? Šta su one?

- Naše slovenstvo. Naše praslovenstvo. Mi smo još pre dolaska na ove terene bili zajednička plemena. Posle se razdvojili, što je prirodno. Jedna porodica je otišla ovamo, druga tamo. Ujedinile su se u manje zajednice, veće, srednje, našle svoje vođe, popove, trgovce, svodnike, ratnike. Ali ono zajedničko, krvno - ostalo. Mi smo ista krvna grupa, bez obzira na ove moderne genetičare, koji nas sad istražuju. Oni izmišljaju svašta, da smo iz Ukrajine, Islanda. Možda i geni jesu, ali narodnu seobu Slovena još niko nije pobio, iako su pokušavali sa tim keltskim i drugim teorijama.

BRATSTVO-JEDINSTVO
- Meni kliše bratstva i jedinstva i nije baš otrcan, ali mi se u ona vremena činio malo izraubovan, a sada mi je drag - kaže Mandić.
- I u ono vreme su se te dve strane iste medalje, Srbi i Hrvati, odeljivale svaki u svoj atar. Podmukli nacionalizmi su na tome radili s jedne i s druge strane. Premalo je bilo onih koji su gledali jedni na druge sa dobrom namerom. Uglavnom se preko granice traže samo zle strane, pogrešne, kao „mi smo dobri, oni su gadni“. A ja sam nasuprot uvek tražio ono što je bolje.

NEPROFITNI PRIJATELJ
* Koga su vam više zamerali kao prijatelja u Zagrebu - Momu Kapora ili Dobricu Ćosića?
- Podjednako sam im nesimpatičan zbog oba prijateljstva. Moje simpatije za njih su potpuno altruističke. Ja sam neprofitni prijatelj. Koštam možda jednu večeru. Šta to vredi danas uz mnogo skuplje hamburgere.
* Plaćate, ipak, neku drugu cenu tom prijateljstvu...
- To i nije teško. To plaćam dobrovoljno.

OPIRANJE USTAŠKOM MENTALITETU
* Zašto je vaša izjava na komemoraciji u logoru Jadovno izazvala polemike?

- U Jadovnu je postojao jedan užasni rani ustaški logor, odnosno jama. Na pitanje srpskog nedeljnika „Novosti“ iz Zagreba zašto sam došao, odgovorio sam: „Iz srama.“ Od užasa i besa što taj ustaški mentalitet još traje u nekim slojevima naroda. Hteo sam da pokažem nešto drugo, da postoje ljudi koji se opiru ustaškom mentalitetu.

[Upravnik]

Kosovo ili Evropa, to je dilema kao majka ili laptop

“Pitati Srbina da li je za Evropu ili Kosovo, isto je što i tražiti od njega da se izjasni da li više voli majku ili laptop“, kaže u ekskluzivnom božićnom intervjuu za “Pres“ književnik Matija Bećković.

Kako vam Srbija izgleda na Božić 2012?
- Pitajte me nešto aktuelnije.

Hoćemo li biti bolji posle parlamentarnih izbora?
- Zar nam nešto fali? Uostalom, ko ne zna, u horoskopu sve lepo piše!

Da li je ovo vreme za lelekanje i kukanje?
- Ako jeste, to bi bio dobar znak i jedina zdrava reakcija.

Koji je najveći problem srpskog društva?
- Srbi koji veruju da je nekom drugom više stalo do Srbije nego Srbima.

Imamo li čoveka koji može da obezbedi sabornost Srba? Šta bi trebalo da nam kaže taj čovek?
- U svakom slučaju, nešto nerazumljivo! Tome se uvek klanjamo.

Šta je za Srbiju danas Kosovo? Da li je samo najskuplja reč?
- Nešto najskuplje, ali ne u dinarima.

Šta Beograd treba da uradi po pitanju Kosova da bi svi Srbi bili zadovoljni, i oni na Kosovu, ali i u Šumadiji i Sremu?
- Ova godina je idealna da Kosovo predamo na stogodišnjicu oslobođenja. I da onu sveću, koja je 1912. godine, posle pet vekova, upaljena u Visokim Dečanima, utulimo u okviru obeležavanja ovog jubileja.

Kosovo ili Evropa? Koliko je ta dilema stvarna i koliko ima smisla?
- To je dilema ravna pitanju majka ili laptop.

Hoće li Srbi preživeti tu dilemu?
- Ne zavisi od Evrope da li je Srbija u Evropi. I da ne preživimo, nikad ne bismo saznali kako bi bilo kad bi tako bilo.

Da li imate utisak da se SPC povukla iz političkog života i da li treba da se meša u politiku?
- Kako god da radi mora biti kriva.

Kolika je danas uloga crkve?
- Zavisi od nas. Mi smo Crkva.

Jeste li naučili sva slova iz crnogorske abecede?
- Konverzaciju sam savladao, ali s pisanjem kuburim.

Hoće li Srbi definitivno biti zabranjeni u Crnoj Gori?
- Srbi neće, ali srpski jezik, pismo, ime i vera - hoće.

Da li će jednom, posle Mila Đukanovića, u Crnoj Gori biti moguć referendum o novom spajanju sa Srbijom?
- Ove godine - ne.

Ko su danas najveći srpski neprijatelji, a ko prijatelji?
- Srbi ne dele narode na prijatelje i neprijatelje, naprotiv. U neprijatelje polažu svoje najveće nade.

Jesu li Srbi narod sa najkraćim pamćenjem? Šta smo sve zaboravili?
- Šta da pamte? Pamćenje se ne maže na hleb. Republika Srbija se odrekla svoje prošlosti i postala vršnjakinja država koje pre raspada Jugoslavije nisu postojale. Sve i kad bi htela da se vrati sebi i postane kraljevina, ne verujem da bi joj dopustili. A kad to sama neće, to je najbolje rešenje za sve, osim za Srbiju i Srbe.

[branko]

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija

Svetski bestseler pisac, Avganistanac Haled Hoseini, povodom svog novog romana "A planine odjeknuše". Sve velike teme mogu se naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje

NESVAKIDAŠNjU naklonost naših i čitalaca širom sveta Haled Hoseini zadobio je potresnim i dirljivim romanima "Lovac na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca", koji su prodati u više od 48 miliona primeraka. Posle šestogodišnje pauze napisao je novi "A planine odjeknuše", koji je kod nas izašao iz štampe u sredu, u izdanju "Lagune".

Rođen 1965. u Kabulu, Hoseini je, posle komunističkog prevrata i invazije sovjetske vojske u Avganistanu, sa porodicom dobio azil u SAD. U Kaliforniji je završio medicinski fakultet, posle čega je počeo da se bavi internom medicinom. Međutim, kako naglašava, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Zbog izuzetno humanih poruka koje nose njegove knjige, 2006. imenovan je za ambasadora dobre volje UNHCR-a, a osnovao je neprofitnu fondaciju za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u Severnoj Karolini sa suprugom i dvoje dece. Povodom njegovog novog romana objavljujemo ekskluzivni intervju sa ovim popularnim piscem.

* Šta vas je inspirisalo da napišete roman "A planine odjeknuše"?

- Možda sam o romanu mislio još 2007, kada sam putovao u Avganistan u posetu izbeglicama koji su se vratile u zemlju. Jedan od najupečatljivijih utisaka sa tog putovanja bile su priče seoskih starešina o teškim mukama kojima su siromašni seljani izloženi za vreme izuzetno surovih avganistanskih zima, koje redovno odnose veoma mlade, stare, bolesne i hendikepirane. S mešavinom užasa i divljenja slušao sam priče o opstanku, o odlukama koje seljani moraju da donesu, o tome šta sve čine da bi zaštitili svoje najmilije.

Pošto sam se vratio kući, pokušao sam da zamislim šta bih ja učinio u takvim okolnostima. Pokušao sam da zamislim očaj, strašnu računicu oko toga šta je najbolje za porodicu i bolne kompromise na koje su ljudi primorani. U mojim mislima polako je počela da nastaje porodica - nalik na mnoge koje sam posetio - koja živi u zabačenom selu, prisiljena da donese bolnu odluku koja bi većini nas bila nezamisliva. U srcu te porodice, zamislio sam mladog brata i sestru koji postaju žrtve tog očaja, a da toga nisu ni svesni. Roman počinje tim očajničkim činom, žrtvovanjem, činom koji kida porodicu i naposletku postaje stablo iz koga niču i šire se brojne grane romana.

* Ovo je vaša prva knjiga čija se radnja odvija širom sveta. Šta vas je podstaklo da radnju smestite u tako različite krajeve, od Pariza preko Grčke do Kalifornije?

- Pokušao sam da proširim društveni, kulturni i geografski milje i da priči dam kosmopolitsku atmosferu. Knjiga počinje u Avganistanu, pa se grana širom sveta. Pošto sam proteklih nekoliko godina mnogo putovao, želeo sam da proširim radnju i da se okružim likovima koji nisu nimalo nalik na mene ili ljude koje poznajem. Ima nekih sjajnih pisaca - pada mi na pamet Alis Manro - koji umeju da nađu beskonačan izvor dirljivih pripovesti koje se odvijaju, manje ili više, u istom okruženju. Meni je trebalo, da se tako izrazim, svežeg vazduha. Morao sam, bar privremeno, da izađem iz pripovedačkog sveta koji počinje u Kabulu, a završava se u Kandaharu.

* Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakve su vam uspomene na to doba?

- Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine... Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.


* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?

- Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke - braću Grim i Andersena - ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.

* Šta vidite kao zajedničke teme između romana "A planine odjeknuše" i prethodna dva dela?

- Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život - često neuspešno - i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.

Takođe, kao i u prethodne dve knjige "domaći teren" i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov "doma", briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija.

* Kroz čitav roman provejava tema odnosa između braće i sestara koji prolaze kroz različite faze...

- Pošto sam imam tri brata i sestru, taj vid porodičnih odnosa izuzetno me zanima. Pejzaž odnosa između braće i sestara prošaran je ljubavlju, naglošću, zavišću i brojnim drugim - često suprotstavljenim - emocijama zbog kojih je tako plodno tlo za književnost. Mene zanimaju očigledne složenosti tih veza, njihovi sukobi, napetosti i rana životna iskustva koja ili kidaju ili ojačavaju spone između braće i sestara. Uvek su me privlačila ta neizbrisiva i često preobražavajuća iskustva koja oni dele. Kako ti događaji iz detinjstva stvaraju zrele ljude u koje će braća i sestre izrasti? Kako služe kao pokretačka snaga iza njihovih laži, odanosti, otuđenosti i čovekoljubivih dela? To su pitanja koja me odavno zanimaju.

PESME PO ZIDOVIMA
ZA moto romana uzeli ste jednu pesmu slavnog Dželaludina Rumija, pesnika iz 13. veka. - U mojoj porodici su obožavali poeziju, kao što je to najčešće slučaj u čitavom Avganistanu. U školi smo često učili stihove napamet. Avganistanci, i na selu i u gradu, tradicionalno odrastaju okruženi poezijom, i uopšte nije neobično naići na nekog nepismenog seljaka u nekoj zabačenoj pustari koji napamet zna bezbroj Rumijevih stihova. Da ne citiram samog sebe, ali jedan lik u romanu, Grk, kaže kako voli Avganistance zato što i po zidovima žvrljaju Rumijeve stihove. Zaista, prilikom poseta Avganistanu uvek se čudim koliko često, umesto nekog prostakluka, nalazim stihove ispisane sprejom po zidovima napuštenih kuća. To je deo avganistanskog DNK.

MAJČINA BRIGA O OCU
- MOJ otac je umro krajem 2009, posle duge borbe s rakom. U poslednjoj godini svog života bio je gotovo bespomoćan. Moja majka ga je hranila, čistila, vozila ga, oblačila, čitala mu, davala mu lekove, kuvala mu. Njen život se preobrazio u niz obaveza, od jutra do noći. Nikada nije tražila zahvalnost i nikada se nije žalila. U takvom svakodnevnom trudu moje majke video sam najjači, najiskreniji, najpostojaniji izraz ljubavi u svom životu. Naučio sam koliko ljubav može biti teška, koliko opterećujuća, koliko strpljenja zahteva, koliko može da iscrpi. Naučio sam da briga o drugome postaje čin spasavanja onoga što je najbolje, i da sija najblistavije u onima koje volimo. A u tom procesu, i mi se preobražavamo i otkrivamo svoju stvarnu prirodu.

[branko]

Umberto Eko: Ljudima su dosadile jednostavne stvari

"Dolazim do kraja mojih iskušenja” rekao je Umberto Eko kada smo se sreli. Na sreću ne doživljavam to lično. Eko – filozof, semiotičar, novelista, bibliofil i jedan od najvećih intelektulaca današnjice bio je na 20-todnevnoj globalnoj turneji na kojoj je promovisao novi roman Praško groblje (Il Cimitero di Praga). Kaže jedva da je primjećivao u kojem se gradu nalazi.

Eko koji će u januaru napuniti 80, ne izgleda loše za svoje godine. Sjedi doduše malo nespretno u stolici, ali je živahan, razigran sagovornik, koji žvaće malu cigaru dok govori. Prestao je pušiti prije osam godina, ali još uvijek voli imati jednu cigaretu u ustima nadajući se da će i na taj način dobiti malo nikotina. Glas mu je hrapav dok govorimo na engleskom jeziku. Razgovor se povremeno prekine kada koristim izraze čije značenje ne shvata u potpunosti. Nije razumio šta sam ga želio pitati kada sam rekao da li je roman Praško groblje, kao što su neki kritičari ocijenili, "povratak na oblik": za njega, forma je više sportski nego književni izraz.

U svakom slučaju borili smo se. Zaključak u našoj maloj tjeskobnoj sobi bio je da nova knjiga nije povratak na oblik bilo literarni bilo sportski. Radnja je smještena u drugoj polovini kraja 19. vijeka, i prati sudbinu vrhunskog falsifikatora, ubice i uopšte lošeg izdanka čovječanstva Simona Simoninija, koji uspjeva učestvovati u većini velikih događaja u tom razdoblju (Ujedinjenje Italije, Francusko-pruski rat, Pariskoj komuni, i Dreyfus aferi), i vrijedi je pročitati. Bar na engleskom. Možda je još iskričavija na italijanskom jeziku.

Bio to ili ne povratak formi ili obliku, to je definistivno povratak Ecovoj omiljenoj formi – konspiraciji.

Simonini je predstavljen kao pokretač Protokola Sionskih mudraca, autor lažnog teksta koji je objavljen početkom 20. stoljeća, o navodnim detaljima jevrejske zavjere čiji je cilj svjetska dominacija. Nakon objavljivanja u Rusiji u 1903, bio je veoma čitan i vjerovalo se u te navode, uprkos tome što se pokazalo da su plagijat iz izmišljenih izvora. Hitler ga je citirao opsežno, a njegov otrov cirkuliše i danas. Eco je sakupio ono malo komada zajedno o porijeklu teksta, i nudi Simoninija, jednog amoralnog Italijana koji živi u Parizu, kao začetnika najotrovnijeg od svih falsifikata.

Konspiracija generalno, a Protokoli posebno, bile su stalne teme u Ekovim djelima, posebno u njegovoj drugoj noveli Fukovo klatno gdje kroz šalu tri loša književna urednika zakuvaju veliku zavjeru koja im uzima i živote. Zašto ga Protokoli preokupiraju? "Kao naučnik ja sam zainteresovan za filozofiju jezika, semiotiku, nazovite to kako god želite, a jedna od glavnih karakteristika ljudskog jezika je mogućnost da laže. Pas ne laže. Kad pas laje, to znači da je neko van." Životinje ne lažu, ljudi to čine. "Od laži do falsifikovanja nema puno, a ja sam napisao tehničke eseje o logici i krivotvorinama i uticaju falsifikata na istoriju. Najpoznatiji i najstrašniji od svih falsifikata su Protokoli."

Vjerojatno pišem za mazohiste

Eko kaže da nije konspitrativnost ono što ga privlači, već paranoja koja se proširi od toga. ”Ima mnogo malih konspiracija i mnoge od njih se otkriju”, kaže Eko, “ali paranoja od univerzalne konspiracije je moćnija zato što je dugotrajna. Nikad je ne možeš otkriti zato što ne znaš ko je tamo. To je psihološka napast naše vrste. Karl Popper je napisao lijep esej o tome, u kojem je započeo s Homerom. Sve što se događalo u Troji bilo je određeno dan prije na vrhu Olimpa od bogova. To je način da se ne osjećaju odgovornim za nešto. Zato diktature koriste pojam univerzalne zavjere kao oružje. Za prvih 10 godina mog života sam bio obrazovan u školama od strane fašista, koji su koristili univerzalnu zavjeru – da su Englezi, Jevreji i kapitalisti skovali urotu protiv siromašnog italijanskog naroda. Isto je bilo i za Hitlera. I Berluskoni je proveo sve svoje izborne kampanje govoreći o dvostrukoj zavjeri sudija i komunista. Nema više komunista okolo, čak i da ih svijećom tražite, ali za Beruskonija su postojali ".

Vjerovatno nije želio porediti Hitlera i Berluskonija ali, nikako ne voli donedavnog italijanskog premijera. Eco je uvjek bio prominetna figura političke ljevice, i protivnik je Berluskonija još od njegovog prvog dolaska na vlast sredinom 1990-tih. Drago mu je da je veliki zabavljač konačno pao sa vlasti, ali se plaši da bi mu ponovo nakon izbora 2013. moglo pasti na pamet da se vrati u politiku.

“Berluskoni je genije u komunikaciji “, kaže Eko, “U suprotnom nikad ne bi postao tako bogat. Od početka je identifikovao svoje mete, ljude srednjih godina koji gledaju TV. Mladi ljudi ne gledaju TV, on su na internetu. Ljudi koji podržavaju Berlusconija su gospođe 50-tih i 60-tih godina i penzioneri, koji u zemlji sa starijom populacijom predstavljaju veoma moćnu izbornu snagu. Tako da i neke od njegovih čuvenih zabluda predstavljaju zablude za vas i mene, ali za 60-togodišnju provincijsku gospođu ili gospodina ne predstavljaju. Njegova paraola je “Plaćajmo manje poreza.“ Kad premijer kaže da imaš pravo da ne plaćaš porez, ljudi su zadovoljni”.

Kako jedna zemlja kulture, intelektualca i umjetnika kao što je Italija može toliko puta izabrati jednog klovna? “Berluskoni je potpuni antintelektualac“, kaže Eko, “I bez pardona je priznao da nije pročitao knjigu već 20 godina. Postoji strah od intelektualca kao kritične snage, i u tom smislu postojao je sukob između.

"Vi niste odgovorni za izopačeno čitanje knjige", kaže Eko, "katolički svećenici su branili da mlade djevojke čitaju Madam Bovari, jer je knjiga može navesti na preljubu".
Berluskonija i svijeta intelektualca. Ali Italija nije zemlja intelektualaca. U metrou u Tokiju svi čitaju, u Italiji ne. Ne procjenjujte Italiju kroz činjenicu da je iznjedrila Rafaela i Mikelanđela.”

Ekovu novu knjigu poneko je napao zbog toga što se ponavlja antisemitski tekst, ali on kaže da se Protokoli lako mogu naći na internetu i da "slab čitatelj" koji ne razumije njegov cilj može biti zaveden i negdje drugdje. "Vi niste odgovorni za izopačeno čitanje knjige", kaže on. "Katolički svećenici su branili da mlade djevojke čitaju Madam Bovari, jer je knjiga može navesti na preljubu".

Da li ga pogađa to što polovina od desetak knjiga koje koje je napisao nakon Imena ruže, koja mu je 80'tih obezbijedila i filmsku slavu, imala mješovit prijem kod čitalaca?

"Čovjek se uvijek šokira koliko različitih mišljenja kritičara ima", kaže on. "Mislim da o knjizi treba davati sud 10 godina kasnije, nakon čitanja i re-čitanja. Uvijek sam bio definisan kao previše učen i filozofski, previše težak. Onda sam napisao roman koji nije eruditski uopšte, koji je napisan na običnom jeziku, Tajanstveni plamen kraljice Loane, i među mojim romanima to je onaj koji je najmanje prodavan. Dakle, vjerojatno pišem za mazohiste. Valjda samo izdavači i neki novinari vjeruju da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Žele izazove."

"Ne samo Petar Pan, već moj Petar Pan"

Eko ima izuzetnu 30-togodišnju karijeru u akademskom svijetu, radeći osim toga i na mnogim TV programima za kulturu, te kao urednik u Milanu, prije objaviljivanja romana Ime ruže. Zašto osjeća da mora da doda i film u svojoj i onako prepunoj biografiji? Delimično, kako kaže, to je bilo slučajno. Prijatelj mu je tražio da napiše kratak detektivski roman za seriju koju je pripremao.On joj je rekao da ako pristane to mora biti smješteno u srednjem vijeku i mora imati 500 stranica. To je bilo previše sa seriju, ali se u njegovoj glavi razvila ideja (ili kako on više voli reći u stomaku), i izdavački fenomen je rođen. Čak i bez njene intervencije, on je imao namjeru da jednom napiše roman. Fenomen trovanja sveštenika privlačio ga je, i on je već imao popis imena svećnika u svojoj ladici koje je mogao koristiti.

"Uvijek sam imao narativni impuls", kaže on. "Ja sam pisao priče i početke romana u dobi od 10 ili 12 godina. A onda sam zadovoljavao svoju želju za pričama pisanjem eseja. Sva moja istraživanja imaju strukturu detektivskog romana."

Jedan od njegovih profesora istakao je da je čak i njegova doktorska disertacija o Tomi Akvinskom imala tu strukturu, a do zaključka je stigao nakon dugog procesa poricanja. "Prepoznao sam da je bio u pravu, i da sam i ja bio u pravu, i da istraživanja treba biti urađeno na taj način. Ja sam zadovoljio moje narativne impulse kada su moja djeca bila mala, pričajući im priče, a onda kada su odrasli osjetio sam potrebu da pišem fikciju. To mi se dogodilo tako kao što se dešava ljudima kad se zaljube. 'Zašto ste se zaljubili tog dana, tog mjeseca, u tu osobu? Jeste li poludjeli? Zašto?' Vi ne znate. To se naprosto događa. "

Ime ruže je Ecu donijelo reputaciju romanopisca, ali isto tako se pokazalo da je teško na sve odgovarati. "Ponekad kažem da mrzim Ime ruže", priznaje on, "jer sljedeće knjige možda su bolje. Ali to se događa mnogim piscima. Gabriel Garsija Markez može napisati 50 knjiga, ali on će uvijek biti zapamaćen po Sto godina samoće. Svaki put kad sam objavio novi roman, prodaja Imena ruže išla je gore. Što je reakcija? "Ah, nova knjiga Eca. Ali ja nikada nisam pročitao Ime ruže ". Koja, usput, košta manje" kaže smijući se, kao što to radi često. Ecova velika vrlina je da je intelektualac koji sam sebe ne uzima previše ozbiljno. Život je, kao i fikcija, prekrasna igra.

Tvrdilo se da je film Ime truže zvao travestijom, ali to ne izgleda realno. On samo kaže da film ne može učiniti sve što knjiga može. “Takva knjiga je kao club sendvič sa ćuretinom, salamom, paradajzima, sirom i zelenom salatom. A film se naprosto mora opredijeliti samo za sir ili za salatu, a da eliminiše sve ostalo, teološku stranu, političku stranu. To je lijep film. Rekli su mi da je djevojka ušla u knjižaru vidjela knjigu i rekla: “Oh već su napravili knjigu od filma“, kaže on još jače smijući.

Ime ruže je rasprodato i nastavlja da se prodaje neprekidno. To mu je omogućilo novac i slavu, nakon svega. Ali on je izabaro da nastavi da predaje na Univerzitetu u Bolonji i da nastavi sa akademskim radom. Njegova bilbliografija sa nefiktivnim knjigama o jeziku i kulturi te vjeri je ogromna ali nepoznata. Sakrivena iza Eka pisca, Eka ozbiljnog filozofa i književnog kritičara.

Za njega se često kaže da konstruiše svoje romane iz drugih knjiga. Praško groblje istražuje i novele iz 19. stoljeća koje su korišćene kao plagijati u Protokolima i strukturu kao takavu. Aleksandar Dima je njegov duhovni prethodnik posebno u romanu Josep Balsamo, i intertekstualno ime Ecove fiktivne igre. On obožava knjige još od dijetinjstva, odrastajući u Aleksandriji u sjevernoj Italiji uz roditelje malograđane koji baš nijesu voljeli knjige, ali i baku koja je jako voljela čitati. On je čitao proždrljivo i to još uvijek radi. Njegove dvije biblioteke, u svojim kućama dijeli sa svojom suprugom Njemicom Renate Ramge u Milanu i u Riminiju, i one sadrže 50.000 knjiga, uključujući 1.200 rijetkih naslova.

Eko je knjige nazavao "hodnicima uma" i nedavno je bio autor proširenog ljubavnog pisma štampanom tekstu pod nazivom Ovo nije kraj knjige. Ali, to ga ne čini digitalnim kontrarevolucionarom. I zaista umjesto što je na ovaj put morao nositi tešku torbu punu knjiga, na putovanje je sa sobom ponio Ipad s 30 naslova. I pored toga stoji iza tvrdnje da to nije kraj knjige. Uređaji za čitanje su u redu za duga putovanja i imaju prednosti za referentne knjige, ali odani čitatelji uvijek žude za fizičkim kontaktom - "ne samo Petar Pan, već moj Petar Pan", kako on to kaže.

Činjenica da on može prihvatiti sve, od iluminiranih rukopisa do iPada je tipična za Eka. On je optimističan, eklektičan, vječno mlad, zainteresovan za sve. Pitam ga kako će biti zapamćen - kao romanopisac, kritičar ili...? "Ja to prepuštam vama", kaže on. "Obično romanopisac ima dugotrajniji život od akademske karijere, osim ako ste Imanuel Kant i Džon Lok. Slavni mislioci 50 'tih godina već su zaboravljeni."

Da li se pomirio da će ga pamti po romanu Ime ruže, a ne njegovom doprinosu semiotici? "Na početku", kaže on, "Imao sam utisak da je moji romani nemaju nikakve veze s mojim akademskim interesovanjima. Tada sam otkrio da su kritičari pronašli mnoge veze, i urednici biblioteke The Living Philoshopers odlučili su da moje romane treba uzeti u obzir kao filozofski doprinos. Tako sam se predao. Prihvaćam ideju da se podudaraju. Očigledno nisam šizofrenik".

Ime ruže, Estetika Tome Akvinskog, Semiotika i Filozofija jezika su stoga samo dijelovi. Samo je njihova globalna prodaja ta koja ih razlikuje.

[branko]

INTERVJU: DANILO NIKOLIĆ, književnik

Preovlađuje proza hladne krvi

Zapamtio sam i zapisao: da će čovek prstom brda pomerati, ali sebe ni na jedno željeno mesto neće moći postaviti



Novu knjigu priča Danila Nikolića (1926), pod naslovom „Jedna uporna uspomena”, objavila je izdavačka kuća „Vukotić medija”. Nikolić je autor nekoliko knjiga pripovedaka: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka”, „Provetravanje vladara”, „Ulazak u svet” i nekoliko romana: „Vlasnici bivše sreće”, „Kraljica zabave”, „Fajront u Grgetegu”, „Jesenja svila”, „Korektor”, „Spisak budućih pokojnika”... Dobio je nekoliko naših najuglednijih književnih nagrada: „Ninovu”, „Ivo Andrić”, „Veljko Petrović”, „Bora Stanković”, „Meša Selimović”, „Branko Ćopić”, „Stevan Pešić”, „Zlatni krst Kneza Lazara” za životno delo.

Novu knjigu priča nazivate „zbir uramljenih slika”. Reč je o slikama iz detinjstva i mladosti, koje ste proveli u Metohiji?

Uramljivanje, ponekad, nije veseo rad. Ne mogu se bez sete, pa i bola, stavljati u ram slike koje se dugo nose u džepu kraj srca, ili u novčaniku.

Knjiga govori o davno prohujalom dobu, o jednom potpuno drugačijem vremenu. S nostalgijom pišete o tom vremenu?

U tom iščezlom svetu bilo je i onih koji su slutili velike promene u životu, duhovnom i telesnom. Zapamtio sam i zapisao: da će čovek prstom brda pomerati, ali sebe ni na jedno željeno mesto neće moći postaviti; da će ga učiti neuki, lečiti bolesni, a daviti slabi; da će se stideti onoga čime se ponosio, i obratno; da će pamtiti ono što mu se ne pamti, a zaboravljati ono što mu se ne zaboravlja; da ništa neće biti daleko od očiju, ali će sve biti daleko od srca.

Promenio se i jezik, nestale su reči: ognjilo, ceđ, sač... U modi su nove: relaksacija, celofan, infarkt... Kvarenje jezika se nastavlja?

Svako razdoblje ima neke svoje reči, koje ga karakterišu. Bilo je: otadžbina, čast, Bog. Pa je došlo: direktiva, likvidacija, reakcionar. Sada: sankcije, pritisak, ugroženost. Svemu onome što ne valja, pridružilo se odstranjivanje budućeg vremena: „Možda dođem... Možda kupim... Možda poludim...” To nije samo uticaj stranih jezika, to je strah od poremećenosti sveta, od nestabilnosti. Otud sve crno i u odevanju.

Iako ste rođeni u Splitu, vaš zavičaj je Metohija – Vitomirovo i Peć. Šta vas sve vezuje za zavičaj?

Tuga...

U jednoj od priča, napisanoj 1976, naslutili ste da će nam za odlazak na Kosovo i Metohiju trebati pasoš?

Ta priča, „Spisak grešaka”, objavljena je 1976. godine kod Vojvodića, u „Slovu ljubve”, a napisana krajem 1974, mesec-dva pošto je donet zloglasni, antisrpski Ustav. Otud nešto zloslutno u testamentu moga junaka, koji je kćerki rekao: „Da me sahranite u Belom Polju, kod Peći, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš.”

Od 1912. do 1999. u Peći, i na čitavom Kosovu i Metohiji, traje jedan te isti sukob. Otkuda tolika netrpeljivost između Srba i Albanaca?

Zbog stomaka u kome su glâdi. Zbog imanja i imovine. Jer, sa albanskih gudura i planina nisu silazili u vrleti i pustare, nego ka plodnim ravnicama oko metohijskih reka i kosovskih božura. Tamo su njive i sa njih žito, stoka i od nje mleko, vuna, koža i meso, šume i od njih drva, za grejanje i za gradnju... O raznim zlodelima pisao je još 1862. dečanski arhimandrit Serafim Hadži Ristić u knjizi „Plač Stare Srbije”. Tražio je od ravnodušne Evrope da zaštiti ono malo njegovog naroda, one koji su ostali posle Velike seobe... U vreme moje mladosti, pisao sam već, vladali su normalni komšijski odnosi. Nikad u našoj kući, pa ni u selima oko Peći, nisam čuo ružnu reč o Šiptarima, što je njihovo izvorno ime. Mržnja je novijeg datuma. Ali je mnogo starije pravilo: Alah na ustima uvek daje više od Isusa u duši. Mržnja se javlja, i deluje kao sedativ, kod svih koji su nešto loše uradili drugima. Bilo da su oteli, izdali, prevarili, ili napustili svoj rod, svoje običaje, svoj jezik, svoju veru. „Zarobili sebe u tuđina”, kaže Njegoš.

Volite da kažete da „pisac uvek izmišlja istinu”. U kojoj meri koristite fantastiku u vašoj prozi?

Treba stalno citirati Dostojevskog: „Nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti.” U tom smislu sam realistički pisac. Ali, stvarnost koju sam slikao je kao unutrašnja bolest. Ne može se ni videti, ni opipati. Ali, organizam reaguje, daje znake bolesti... Fantastika, smatram, govori o nečem nemogućem. Kao što je moj junak govorio o pasošu za sebe mrtvog, u sopstvenoj zemlji. Pisac, na osnovu nekih signala, gotovo beznačajnih činjenica, izmašta nešto što vremenom postaje sušta istina. Na primer: „Ovih dana su Kinezi iz Peći, Istoka i Drenice zakupili celu južnu padinu Mokre gore, da bi obnovili šume i gajili proređenu divljač...”

Opširnost je, kaže jedan od vaših junaka, znak lošeg pripovedača. Šta je danas moderna pripovetka?

Često citiram stih divnog pesnika Svetislava Mandića: „Prastar i grešan kao Ticijan.” Pa ću, možda, pogrešiti u proceni. Dobijam još uvek nekoliko naših književnih časopisa, uspevam da pročitam poneku priču. Onu koja me, kao vrhom udice, zakači svojim početkom... Danas preovlađuje proza hladne krvi, lišena osećanja. Nije ni čudo, jer vlada poslovni duh, onaj koji ne trpi osećajnost. Znate već kako vas, kao maljem, udare reklamom usred drame, filma, serije, kad ste se svim svojim bićem uneli, prepustili... Ni pre, niti posle, nego baš usred, pravo u srce i mozak. To, kao podzemna struja, vlaga, razjeda i priču, toliko da neke liče na blještavo upakovanu prazninu.

Prirodu sve više uništavamo... Pitate se šta će deca vaše dece gledati, gde plivati, šta slušati, čemu se diviti...

Zato što smo zagadili tolike vode, uništili tolike ptice, sasekli tolike šume. Priroda će nas usmrtiti svojom smrću, ponavljam po stoti put!

Strastveni ste ribolovac. Odlazite li još na pecanje?

Često... Svake druge noći. U snu.