Ел Греко
Ел Греко (шп. El Greco) (1541. — 7. априла 1614) рођен у Кандији као Доменикос Теотокополос (грч. Δομίνικος Θεοτοκόπουλος), био је сликар, вајар и архитекта шпанске ренесансе. Ел Греко се сматра великим мајсторем шпанског и европског сликарства, чији индивидуални, драматичан и експресионистички стил постаје познат широм Европе крајем 16. и почетком 17. вијека. Послије релативног пада у заборав од 17. до 19. вијека, његово дјело поново привлачи пажњу стручњака и публике у 20. вијеку.
Док је живио на Криту био је цијењен иконописац у позном византијском стилу. Након одласка у Венецију слика у венецијанском стилу Тицијана и Тинторета, а у Риму студира најзначајнија дјела Микеланђела и античку скулптуру у пинакотеци Ватикана.
Године 1577. одлази у Шпанију, гдје је живио и радио до краја свог живота. У Шпанији је развио сопствени стил који карактеришу издужене фигуре са властитим маниристичким свјетлом у окружењима упечатљивог контраста боје. Његово дјело чине платна великих димензија углавном рађена по наруџби за олтаре цркава, као и портрети шпанских племића, ерудита и свештеника.
Био је велики ерудита и познавалац класичне грчке и књижевности своје епохе.
Крит
Доменикос Теотокопулос, родио се 1541. године у Кандији (данашњи Ираклион) на Криту, који је у то вријеме припадао Млетачкој републици. Врло мало тога је познато из његовог дјетињства и првих корака у сликарству, али се вјерује да је сликарство учио у мјесту у којем је и рођен. Иако његова прва дјела нису стигла да нашег времена, такође се вјерује да је прве слике сликао у стилу позног византијског стила, како је било уобичајено на Криту у то вријеме. У његовим каснијим дјелима, срећу се трагови тог стила.
Венеција и Рим
Ел Греко никада није заборавио своје грчко поријекло и обично је потписивао своја дјела грчким алфабетом и пуним именом, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος. Ипак, познатији је као Ел Греко (Грк), надимку који је добио када је живио у Италији, гдје је постојао обичај давања надимака странцима по земљи или граду поријекла. За члан „Ел“ у његово надимку неки истраживачи тврде да потиче из једног венецијанског дијалекта, а постоји и могућност да је додат касније у Шпанији.
Пошто је Крит, његова родна земља, била под Млетачком републиком и Ел Греко млетачки грађанин, одлучио је да оде у Венецију на даље усавршавање. Тачан датум његовог одласка није познат, али историчари нагађају да је ријеч о било ком датуму између 1560, када је имао 19. година и 1566. године. У Венецији, Ел Греко је ушао у Тицијанову радионицу, који је био највећи италијански сликар те епохе. Информације о његовом боравку у Италији су ограничене. У писму са датумом на 16. новембар 1570. које је писао Ђулијо Кловијо, минијатуриста и декоратер на услузи карденала Алесандра Фарнеза, тражи се пребивалише у палати Фарнезе за "младића из Кандије, ученика Тицијановог". 8. јула 1572. године, помиње се "грчки сликар" у писму које је Фарнезе из Рима послао неком карденалу. Убрзо послије тога, 18. септембра 1572. године, "Доминико Греко" плаћа своје обавезе Удружењу св. Луке у Риму. Колико времена је млади умјетник провео у Риму није познато, пошто се вратио у Венецију негдје крајем 1575. или почетком 1576. године, прије одласка за Шпанију.
Одређена дјела која је Ел Греко насликао у Италији су у потпуности у венецијанском ренесансном стилу 16. вијека. На њима нису видљиви утицаји његовог византијског насљедства изузев можда на лицима старих људи, на примјер у слици Христ лијечи слијепца. Положај фигура у дубинском простору и нагласак на елементима архитектуре високоренесансног стила нарочито су значајни у његовим раним сликама, као што је Христово чишћење храма. Први зници његовог нарочитог талента као портретисте, јављају се у Италији у портретима Ђулија Кловија и Винсентија Анастађија.
У Венецији је био под утицајима великих италијанских ренесансних сликара, Тицијана и Тинторета. Дјела из тог венецијанског периода, као што је Лијечење слијепца (1566-1567, Gemäldegalerie, Дресден) показују да је врло брзо асимилирао Тицијанов колорит, као и композицију фигура и коришћење широких дубинских простора, карактеристичних за дјело Тинторета.
За вријеме боравка у Риму, од 1570 до 1576. године, Ел Греко је наставио да се инспирише у дјелима италијанских умјетника. Утјецаји скулптуралних квалитета Микеланђеловог дјела, очигледни су у његовој Пијети (1567-1577. у Музеју Филаделфије). Благовијести из италијанске епохе (1567-1577. у Музеју Прадо, Мадрид), је највероватније сликао у Риму, иако се запажају трагови венецијанског сликарства, како у колориту, тако и у начину студије простора. Студије римске архитектуре оснажују равнотежу његових композиција, које неријетко чине погледи на ренесансне грађевине.
Средња етапа
Ел Греко се први пут појављује у Шпанији у прољеће 1577. година, прво у Мадриду а касније у Толеду. Један од главних разлога његове селидбе у Шпанију је највејроватније сазнање о изградњи манастира Сан Лоренсо дел Ескоријал, великом пројекту шпанског краља Филипа II, удаљеном неких 42 km сјеверозападно од Мадрида. Осим тога, врло је вјероватно да је у Риму упознао неке шпанске свештенике, преко Фулвија Орсинија, толеданског хуманисте, који је у Риму радио на реформи грегоријанског календара и библиотекара палате Фарнезе. Познато је да је најмање један шпански свештеник који је провео неко вријеме у Риму у том периоду, Луис од Кастиље, постао Ел Греков близак пријатељ и евентуално један од извршилаца његовог тестамента. Луисов брат, Дијего од Кастиље, био је први у Шпанији који је Ел Греку наручио слику, највјероватније обећану прије него што је умјетник напустио Италију. Обојица су били у уској вези са катедралом у Толеду, и могуће је да су га они убиједили да отпутује у Шпанију. Крајем 1576. године, Ел Греко напушта Италију и послије једне кратке паузе на Малти, стиже у Толедо у прољеће 1577. године.
Имао је жељу да ради на фрескама за нови манастир који се конструисао у Сан Лоренсу од Ескоријала, радови на коме су се завршили 1582. године. Како би добио посао за њихову израду, послао је више својих слика краљу Филипу II, али није успио да убиједи краља да му га повјери. У једној од слика коју је послао, „Алегорија Свете Лиге“ (1578-1579, верзије у Ескоријалу и у Националној галерији у Лондону), очигледна је његова способност за комбиновање комплексне политичке иконографије са средњовјековним мотивима. За Ескоријал је једино насликао слику „Сан Маурисио и тебанска легија“, која се и данас у њему налази.
Његова најчувенија дјела су Поглед на Толедо и Сахрана грофа Оргаза.
Ел Грекова библиотека
Инвентар књига и списа који је састављен након његове смрти потврђује да је био човјек високе културе и истински ренесансни хуманист. Његова библиотека нам даје неку идеју о ширини и опсегу његових интересовања. Чинила су је дјела свих већих грчких аутора на грчком језику, бројне књиге на латинском и друге на италијанском и шпанском: Плутархови животописи, Петраркова поезија, Ариосто, Библија на грчком, поступци Тридентског концила и архитектноски трактати Витрувија, Вањоле, Албертија, Паладија и Серлија. Сам Ел Греко је припремио једно издање Витрувија, пропраћено цртежима, али је манускрипт изгубљен.
Из Википедије
El Greko
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju