Nevena Rakočević Pavlović - Hamlet

[ivanbajcic]

НЕВЕНА РАКОЧЕВИЋ ПАВЛОВИЋ
ХАМЛЕТ

контакт: nevenadja@gmail.com



Место радње: позориште (канцеларија, сцена), улица, кафић „Код Лили“.
Време: данашње.

Сцена 1.

Канцеларија позоришта ( радни сто у светлосном кругу, Клаудија шета око стола и разговара телефоном)

Клаудија: Да, рекла сам вам да ми је неопходна дискреција. Слушајте, ЈА сам сада управник позоришта. Мој брат је поломио ногу на скијању и није у могућности да се врати из Швајцарске. ...Па тако лепо, забрањено му је да напушта болницу наредна два месеца. Не, не желим да разговарам са вама о томе да ли ми одговара то што је одсутан. Молим вас дођите на разговор у позориште, бићу у својој канцеларији. Да, у канцеларији управника....Ох, Боже, то није ваш посао ! Мени су потребне конкретне услуге вас двојице и о томе ћете бити детаљно обавештени, али не овако путем телефонске везе ! Разговараћемо и о награди. Будите тачни. ( Тресне слушалицу на место).....Ух, какви глупани ! Но, шта је ту је....морам да радим са оним што имам и то брзо......Пииииија !!! Пиииииијаааааа!
Из мрака у светлосни круг улази Пија, у руци јој је шоља са кафом.

Пија: Молим, да шефиице, ту сам наравно....ваша кафа. (Пружа Клаудији шољу, ова узима и почиње да срче)
Клаудија: Управо сам разговарала са оном двојицом из твоје школе. Тачније са оним паметнијим (Пија се смеје себи у шаку). Мислиш да им се може веровати? Чини ми се да им интелигенција није јача страна.
Пија: Ма наравно, знам их још из основне школе, спремни су свашта да ураде само из забаве, а камоли за награду.
Клаудија: Не знам...можда смо могли неког бољег да унајмимо.
Пија: Е па то су једини момци у мојој школи који желе да играју у позоришту. Мисле да ће тако да смувају више девојака....као фаце су онда, бла, бла ....остали би једноставно тражили новац!
Клаудија: Новац! Какав новац! Немам ја никакав новац!
Пија: Добро је шефице, знам ја то, па видите да сам са вама из љубави.
Клаудија (погледа је „испод ока“): А шта ти хоћеш за узврат? Шта је то што би твоја усташца држало затвореним?
Пија (нагне се ка њој и врло полако изговори): Желим да ми макнете ону Офелију са пута. Од ње нико не може да добије пристојну улогу. Доста ми је глумљења дрвећа и ношења тацни !
Клаудија: Нема проблема. Када преотмем, мислим када наследим посао свог брата, ствари у позоришту ће почети да се мењају. Слатка моја Пијице, играћеш само главне улоге. А сада узми тацну и однеси ове шоље и тањире. Морам у миру да размислим и осмислим стратегију како ваља. Нема овде места за грешке.

Пија скупља све на тацну и говори себи у браду, а Клаудија седа за сто и почње да преврће папире и рачуне. Светло полако иде у офф, креће музика.
Мрак

Сцена 2.

Десни угао сцене, светлосни круг и у њему два „висећа стола“, шанк, неонска реклама, фрижидер за пиће. Конобарица Лили сређује шанк и пере чаше. Улази Хамлет (са леве стране, из мрака у круг светла).

Хамлет: Ћао Лилика! Шта има? Обожавам суботу поподне! ....(седа за леви сто). Је л' ти тешко да радиш викендом у мамином кафићу?
Лили: Ма јок! А и да јесте, ко ме шта пита (насмеју се обоје).
Хамлет: Није долазила, је л' да?....Ма да...глупо питање...Обожава да је чекам ! Ух, дај један сок.
Лили: Доћи ће као и увек, ај опусти се...(доноси му сок)
Хамлет игра игрице на телефону.Време пролази, Лили ради у шанку. У кафић улази Офелија, задихана.

Офелија: Ух, јурила сам, опрости. (седа за сто поред Хамлета)
Хамлет: Како ти волиш да ме мучиш! Шта је....јеси опет селила мачку?
Офелија: Нисам селила мачку, него сам је водила у шетњу, па сам срела твоју и моју мајку које су се свађале на сред улице, по обичају. Морала сам да их смирим, да се врате у реалност и схвате да урлају једна на другу, испред месаре одакле их гледа десеторо људи и смеје им се. ....Дође ми да полудим од њих две. Није ми јасно зашто су стално заједно, када нису у стању нормално да разговарају. Од када ти отац није ту, све је још горе. Ем раде заједно у позоришту, ем су заједно и после посла...као тако је твојој Гертруди лакше! Свађа се увек заврши расправом о твојој и мојој вези, о томе ко ту кога заслужује....јао Бооооожеее!!!! Лили дај једну јабуку!
Хамлет: Офелија.....ко нормалан шета мачку !!!!!
Офелија: Па је л' то све што имаш да кажеш?! Ништа ти не разумеш!!! Шетам мачку зато што ми се шета и крај! Дај овамо тај телефон ! (почињу да се отимају, а у кафић улазе Розенкранц и Гилденстерн и седају за десни сто).
Розенкранц: Па добро, није овде тако лоше...
Гилденстерн: Извини буразере, ти си навикао на много боље кафане...отменије.
Розенкранц: Друже, то што ти мислиш да сам ја глуп, необразован и смотан, уопште не значи да је све то истина.
Гилденстерн: Ма иди ! Ја то не мислим, ја то знам! И сви знају да сам паметнији од тебе.
Розенкранц: Е није него сам ја паметнији.
Гилденстерн: Е ја сам!
Розенкранц: Е ја!
Гилденстерн: Е ја !
Прекида их конобарица која долази да узме поруџбину.
Лили: Нешто за попити?
Обојица у глас: Чај!
Лили: Од чега?
Обојица у глас: Камилицу/нану!
Лили одлази збуњена.

Гилденстерн: Јеси понео паре?
Розенкранц: Нисам, ти си.
Гилденстерн: Како ја кад су паре код тебе?!
Розенкранц: Како код мене кад сам их теби дао?!
Гилденстерн: Ставио сам их у теглу, па у фрижидер. На твоју страну фрижидера!
Розенкранц: Зашто си ког ђавола стави паре у фрижидер!
Гилденстерн: Зато што ти је глава по цео дан у њему, па не можеш да их промашиш!
Розенкранц: Е јеси тупсон, тупсоне један, па ја сам на дијети, једем само брзу храну, да ми се убрза метаболизам. Нисам ни отварао фрижидер. Требало је ти да понесеш паре!
Гилденстерн: Не, ти!
Розенкранц: Не, ти !
Гилденстерн: Ти !
Розенкранц: Ти !
Почињу да се туку, падају испред стола, ваљају се. Лили притрчава, не може да их раздвоји. Хамлет успева да их усправи и раздвоји, а уједно и смири. Офелија се прво чуди, а онда почиње да се смеје са Лили.

Офелија: Какви глупаци!
Хамлет: Дођите за наш сто. Плаћам вам пиће, ако се смирите.
Розенкранц.Важи бато.
Гилденстерн: Мирни смо ко бубице.
Седају за сто, Офелија преврће очима, Хамлет се представља, занемарујући њу. Офелија почиње да се накашљава. Хамлет је збуњено удара по леђима.
Хамлет: Јеси ли добро? Шта ти је одједном.
Розенкранц ( Гилденстерну): А у бато, ово је нека болесна. Ко зна шта ћемо да навучемо. ( Гилденстерн клима главом).
Хамлет: Лили пренеси њихово пиће код нас. Момци, ви јако личите. Браћа сте, претпостављам. Зашто се онда тако тучете?
Гилденстерн: Ко личи? Ја да личим на ову сподобу?! Види ту главу и буљаве очи.
Розенкранц: Ма шта ти мени....(поново се хватају за вратове, Хамлет их једва смири).
Хамлет: Момци, шта смо рекли....пиће за мир !
Обојица се нагло смире и насмеше најлепшим осмехом.
Хамлет: Нисам вас виђао у овом крају...откуд ви овде?
Гилденстерн: Ма скоро смо се доселили, у ствари, планирамо да се доселимо, у ствари чули смо да овде има аматерско позориште за средњошколце, па смо мислили....
Розенкранц: Да, да, мислили смо....( обојица значајно климају главама, Офелија прасне у смех, Хамлет је попреко погледа).
Из мрака, са десне стране иза шанка, одједном се појављује Хорације, носи на себи кимоно, све их на смрт преплаши.
Хорације: Где сте друштво? Опа, нове фаце! Драго ми је момци, Хорације-сан ! ( наклони се као Јапанци)
Са леве стране, улазе другарице, гласно причају и поздрављају се.
Хамлет: Момци, ајмо зуце ! За упознавање ! ( намигне Хорацију)

Устају и стају у крајњи десни део сцене и играју зуце.

Другарица Патрисија: Јао Боже, како ми је жао Хамлетовог оца, јадан човек (друге две потврђују). Грозно, да не може да се врати ! Како ћемо да завршимо представу? Шта ће бити на крају? Ко ће да режира? Ух, тај човек је био све!
Другарица Бланка: Не знам, мени је све то тако сумњиво. Још кад видим ону Клаудију како се шепури по позоришту !
Офелија: Како мислиш сумњиво? Шта ти је сумњиво?
Бланка: Па то, да је баш тако сломио ногу....Он, који скија као змај годинама !
Патрисија: реално, нису ту ствари баш чисте...
Офелија: Мислите да га је неко гурнуо или тако нешто ?!
Све три ћуте и гледају се.
Патрисија: Не би било лоше мало пратити ситуацију, нису ту чиста посла.
Офелија: Морам што пре да кажем Хамлету.
Улазе у кафић Гертруда, Полонија и Ана (костимограф), седају за леви сто.

Полонија( Гертруди): Здраво!
Гертруда: Зашто ми кажеш здраво, кад смо ушле заједно? Побогу Полонија, јеси попила своје лекове?
Полонија: И ју, нисам (брља по ташни, звони јој телефон, одлази мало даље да разговара)
Гертруда: Од ове жене може да се полуди !
Ана: Ти си сликарка, она продуцент....не знам како уопште разговарате, а не како успевате да будете најбоље пријатељице !
Гертруда: Ах, знам....али и Клаудија је моја најбоља пријатељица. Та жена је змај ! Ух, каква енергија ! Полонија: О коме причаш, о Клаудији? Која си ћурка Гертруда, она те вуче за нос годинама. Оговара те иза леђа, ко зна на шта је све спремна.
Гертруда: Не говори тако ! Она је сестра мог мужа!
Полонија: Ма све и да има крила, мислим да нешто мути. Видиш ли да му се одмах уселила у канцеларију и да сама води све послове. Нико нема приступ ни једном документу.
Гертруда: Полонија ти си љубоморна !
Полонија: Ја љубоморна ! Освести се жено, боље мало размисли о свему што се дешава. Мислим да ће да те превари. Сви ћемо на крају испаштати ако нешто не предузмеш.
Гертруда: Полонија, мој сензибилитет ми не дозвољава да уђем у расправу са таквом женом. Растргла би ме на комаде. Уосталом, сматрам је веома способном.
Полонија: Да, али ти зато сензибилитет не смета да се свађаш са мном „на пасја кола“ ! Ух, добро, пусти сад то....Ана, јесу ли готове скице костима?
Гертруда: За Хамлета?
Полонија: Ма каквог Хамлета?! За Офелију?!
Гертруда: А што прво за Офелију? Хоћу да чујем за Хамлета !
Полонија: Хамлет! Хамлет ! Овде си ми се попела више !
Почињу да вичу, сви се окрећу ка њима...
Офелија и Хамлет у глас: Мама!
Када схвате да их рођена деца слушају, брзо се окрену и изјуре напоље....
Ана: Чекајте мене (јури напоље)
Офелија: Мама!
Хамлет: Мама!
Хорације: Хамлете!
Другарице: Офелија!
Розенкранц и Гилденстерн остају сами у кафићу поред збуњене Лили.
Гилденстерн: Е мој буразере! Где смо ми ово упали...
Розенкранц: Ово је нека опасна лудара. Ајмо брзо пре него што се деси нешто још горе. ( излазе напоље).
Лили трчи за њима и довикује. Враћа се на средину светлосног круга и обраћа публици.

Лили: И добро, ко ће сад све ово да плати ?!

МРАК
Сцена 3.

Сцена у позоришту. Велики светлосни круг у који улазе Офелија, која плаче, а за њом скрушено, са рукама у џеповима иде Хамлет. Седају на средину сцене.

Хамлет: А немој да плачеш више ! Откуд толика туга?
Офелија: Хамлете, не могу више да поднесем ове наше мајке. Понашају се као деца. Некад мислим да не воле ни тебе ни мене, већ само себе !
Хамлет: Офелија, немој да их слушаш. Их, ви жене сте тако осетљиве. Има много важнијих ствари на овом свету, од тога да ли мене твоја мајка воли или не?
Офелија: Знам, у праву си....(брише очи)...А и ово са твојим оцем ...
Хамлет: Шта са мојим оцем?
Офелија: Па зар ти није мало чудно то како се повредио?
Хамлет: Како чудно? Па матор човек, пао на скијању....шта је ту чудно?
Офелија: Твој отац је изврстан скијаш. Не верујем да би се тек тако повредио. Али најчудније је то што му лекар не дозвољава да се врати. Мени су ту сумњиве неке ствари.
Хамлет: Нисам о томе размишљао....али, ко би њему наудио и још важније зашто? Шта то он има што би неко други желео?
Офелија: Хајде размисли, ко има директну корист од тога што твој отац није ту?
Нагло се укључи светло у канцеларији иза њих и видимо Клаудију која урла у слушалицу.

Клаудија: Ма нећу то ни да чујем! Минимум два месеца, или погодба отпада !
Хамлети Офелија/у глас: КЛАУДИЈА !

Хамлет повуче Офелију за руку, устану и крену напоље. Обоје су у шоку.
Хамлет: Хајдемо, разговараћемо на неком другом месту.

Гаси се светло на сцени, остаје канцеларија у којој седи Клаудија.
Клаудија: Пииииијааааа!
Пија: Ма ту сам, што вичете?
Клаудија: Води рачуна како разговараш са мном, Има много оних који би волели да су на твом месту.
Пија: Извините шефице, неће се поновити.
Клаудија: Вечерас долазе она твоја двојица на детаљан договор, зар не?
Пија: Да, да. Очекујем их сваког часа.
Клаудија: Драга Пија, мој план полако почиње да улази у своју главну фазу. Ускоро ће све бити онако како сам одувек желела. ХАХАХАХАХАХАХАХАХАХА !

Мрак у канцеларији. Пали се светлосни круг који представља сцену позоришта. Улази Гертруда, за њом Полонија, а за њима Ана.

Гертруда: Са тобом човеку никада није досадно. Ти си најнапорнија жена на свету!
Полонија: Најбоље је ти да ми држиш придике, велика уметнице! Ништа не знаш у животу, осим да држиш четкицу и да ме излуђујеш својим нереалним идејама.Дође ми да те згромим понекад.
Ана: Молим вас, погледајте ове скице, не могу више да јурим за вама. Морам да радим свој посао.
Полонија: Немој да се мешаш! Зашто је браниш? Ти си увек на њеној страни !
Ана: Ама каквој страни, хоћу да ми кажете да ли сам добро нацртала ово !
Гертруда: Па да, за цртеже се обраћаш њој! Као да она зна боље од мене. Увек је браниш! Увек си на њеној страни !
Ана: Вас две сте немогуће ! Идем кући ! Доста ми је ! (окреће се и одлази одакле је дошла)
Полонија: Како је напорна ова мала! Хтела би да неко други ради њен посао.
Гертруда: Е баш лепо кажеш. Као да ми немамо право мало да се опустимо. Само посао, посао. Ух, не знам шта бих без тебе.
Полонија: Ни ја без тебе (грле се)
Гертруда: Требало би да видимо да ли су готове скице костима.
Полонија: Па да, за Офелију.
Гертруда: Ма какву сад опет Офелију ! Хамлет је главни лик!
Полонија: Опет ти Хамлет, па Хамлет, излуђујеш ме! Дође ми да те почупам!
Гертруда: Па пробај, немој да мислиш да ћу да стојим и да трпим !

Почињу да чупају једна другој косу, да се вуку и ударају. Улазе са леве стране Розенкранц и Гилденстерн.

Розенкранц: О брате ! Опет оне две! Држи једну, поубијаће се.

Притрчавају и раздвајају их на једвите јаде и буквално износе са сцене свако по једну жену које вичу и ударају их.Враћају се, намештају дуксерице и фризуре.

Гилденстерн: Е има лудих људи, да човек не поверује. Нормални не могу да дођу до изражаја од њих.
Розенкранц: Ух, да их нисам спречио ко зна шта би било.
Гилденстерн: Кога си ти спречио? Јеси видео како ме је гребла? Да мене није било, срушиле би ово свето позоришно здање.
Розенкранц: Свето позоришно здање....ма где си то прочитао неспособњаковићу један, ја сам спасао целу ствар !
Гилденстерн: Е ја сам !
Розенкранц: Е ја !
Гилденстерн: Ја !
Розенкранц: Ја!

Почињу да се туку, хватају за вратове, ваљају по сцени и вичу. Пали се светло у канцеларији, појављује се Клаудија.

Клаудија: Шта то радите? Ко сте дођавола ви? Како сте ушли у позориште? Ко је пустио ова два дивљака на сцену? Шта се овде догађа?

Розенкранц и Гилденстерн устају, сређују се, покушавају нешто да кажу.

Клаудија: Немам ја времена да слушам глупости. Очекујем двојицу финих младића, имам састанак са њима. Моментално напустите позориште, зваћу милицију у супротном. Таквим неандерталцима треба забранити улаз у ово свето здање (обојица се погледају, па у публику).
Пија се појављује иза Клаудије.

Пија: Розенкранце ! Гилденстерне ! Стигли сте! Шефице, стигли су....то су моји другари...они о којима сам вам причала.
Клаудија: О Господе! Са ким ја радим ! Улазите брже у канцеларију.
Мрак на сцени, светло у канцеларији.

На сцени се појављују другарице, Ана и Бланка. Преврћу по костимима и реквизити која стоји на сцени са старне у сандуцима. Из канцеларије се зачују гласови. Оне заинтересовано почињу да прислушкују.
Само гласом, у почетку, потом се полако спушта светло које прави круг сцене, а диже светло у канцеларији.

Клаудија: Ствар је проста, чак и за вас. Потребно ми је да држите мог братића Хамлета „на оку“, да ме обавештавате о свему што ради и да га држите подаље од моје канцеларије и мог посла.
Розенкранц: Аха, а што?
Клаудија: Да бих на миру могла да преузмем ово позориште и све оно што радом у њему може да се стекне. Да бих ја била Главна ! Ја! Толике године слушам свог брата неспособњаковића. Мука ми је више од тога да ми неко наређује. Он је поштен, мисли да се тако долази до успеха. ХАХАХАХАХАХ Будала! Када постанем управник, коначно ће ово позориште да процвета.
Гилденстерн: А како мислите да „макнете“ свог брата?
Клаудија: Ма он је већ готов, само то не зна. Моји пријатељи у Швајцарској, лекари, држе га скоро па заробљеног у болници. Не дају му да се врати кући, као опасно је путовати у таквом стању! ХАХАХАХА!
Док је он тамо, овде ћу га прогласити неспособним за даљи рад и преузећу његово место. Када се врати, биће касно. Имаћу црно на бело да је место управника само моје !!!! Наравно, и овде имам помоћ пријатеља. Са његовом женом ћу лако изаћи на крај. Она је сликарка, замлата једном речју, а и поред свега- обожава ме. Каква глупача ! Највећи проблем ми је Хамлет. Могао би да осујети мој план, али ту вас двојица ступате на сцену. Држите га даље од мене, убаците се у његово друштво. Он воли да се лицка и да глуматара. Али, и томе ће доћи крај. Кад спроведем свој план у дело, њихово друштванце лети из позоришта, а нови људи долазе !!! Ако се покажете као верни пријатељи, биће овде места и за вас. Да, да, па ја тек сад види како вас двојица зрачите. То је неоспорно таленат....И, јесмо ли се договорили?
Розенкранц: Наравно, шефице.
Гилденстерн: На услузи, мадам.
Розенкранц га лупи по глави, овај полети напред, сруши Клаудију која проспе кафу по себи.
Клаудија: Пиииииииијааа !!!!
МРАК

Сцена 4.

Кафић, већ је вече, Лили је у шанку по обичају, улазе Хамлет и Офелија, осврћу се, као да мисле да их неко прати.
Лили: Шта је било голупчићи? Као да вас гоне фурије?
Хамлет: Е, ниси далеко од истине…
Офелија: Лили, да се нису враћале наше мајке овде? Били смо у позоришту, па мало прошетали, али нисмо их нигде срели.
Лили: Управо су отишле. Пази, дошле су обе рашчупане, као да су се не дај Боже, тукле, платиле комплетан рачун од данас поподне, попиле кафицу, испричале се и отишле. Нису дуго биле, вероватно сте се мимоишли.
Него, нешто за попити?
Офелија: ја ћу најскупље!
Хамлет: Ја ћу најјефтиније !
Лили: Шта је ово данас људи моји ! (оде у шанк)
Хамлет: Не знам шта да кажем, али што више размишљам, све више има смисла. Она је све замесила.
Како то до сада нисмо видели?! Ух, некако сам љут на себе, треба да помогнем оцу. Она покушава да заузме његово место. Треба све проверити, па нешто смислити.
Из мрака, иза њих, код шанка, појављују се Хорације и Хобо. Поново их на смрт преплаше.

Хамлет: Хорације ! Хобо!Човече, престаните то да радите. Договорите се шта сте, нинџе, самураји, глумаци….
Хорације: Шта ти је Хамлете?
Хобо:Шта се десило? Љут си?
Хамлет: Нисам љут, бесан сам! Испред носа ми се догађају чуда, а ја као да сам слеп, не видим их.
Хорације: Офелија, молим те, објасни ми бар ти шта се догађа…

Креће музика, они му објашњавају све што су чули и видели. У кафић улећу другарице, избезумљене, не могу да дођу до речи….

Ана: Ух, људи….сад је све јасно ! Ово је ужасно ! Хамлете, морамо нешто да учинимо….она двојица, Розенкранц и Гилденстерн су Клаудијини шпијуни!
Хамлет: Како…шта причаш…откуд ти знаш за Клаудију, и откуд ти та луда идеја о оној двојици? Кога шпијунирају?
Бланка: Тебе!
Хамлет: Мене?! Зашто мене? Ја нисам битан…шта се то овде догађа?
Офелија: Смири се…полако…можда треба да поразговарамо са твојом мајком…Не! Позови оца преко скајпа !
Хамлет: А шта би требало да му кажем? Да му рођена сестра “ради о глави”?
Хорације: Позови га…види како се осећа…разговарај нормално са њим, а онда процени да ли треба да му кажеш или не.
Хамлет: Идем напоље…позваћу оца.
Хорације: Ја ћу кући.

Излазе на улицу, Хамлет стаје испод бандере, држи телефон у руци. Остатак сцене полако тоне у мрак.
Хорације: Држ’ се друже. Зови ако треба…(одлази у леви џеп)

Хамлет почиње да телефонира, из мрака са леве стране се појављује Ана.
Ана: Хеј Хамлете !
Хамлет: О Боже ! Како си ме препала, само што нисам испустио телефон.
Ана: Јеси ли добро? Некако си …чудан.
Хамлет: Да, да, мислим не, не… све је у најбољем реду.
Ана: Сигурно?...Могу ли некако да помогнем?
Хамлет: Ма неее…супер сам, треба да телефонирам. Видимо се….(окрене јој леђа)
Ана слегне раменима и оде

Хамлет почиње да телефонира.
Хамлет успостави позив преко скајпа, чујемо препознатљив звук звона, отац се јавља. На великом белом платну, које је задњи рикванд, видимо велику слику Хамлетовог позива оцу. Јавља се…видимо да лежи на кревету. Следи разговор.
Хамлет: Тата!
Отац: Здраво Хамлете, како си ?
Хамлет: Одлично, него…како си ти?
Отац: Осећам се добро, нога ми је у гипсу, није то ништа страшно…не разумем зашто ме држе овде и не дозвољавају да путујем.
Хамлет: Тата, како си се повредио? Ниси ми испричао…мама ми је само рекла да си рекла да си у болници, а Клаудија је рекла да те не зовемо и не узнемиравамо.
Отац: Па…пао сам када сам се спуштао са падине…мало чудно и прилично глупо. Некако ме је срамота и да причам о томе, с обзиром да скијам годинама по тој стази. На сред ње нашао се велики камен о који ми је запела скија. Полетео сам напред и преврнуо се неколико пута. Кажу да сам имао среће, могао сам да сломим врат.
Хамлет: Тата…да ли је могуће да је тај камен неко поставио на стазу? (говори прилично опрезно и полако, плаши се да не узнемири оца и да не делује као да прича глупости).
Отац: ( једно време ћути)…Могу ти рећи да ми је то пало на памет, чак сам и сигуран да се то десило, јер га претходног дана није било на том месту. Али…не, нисам помислио да га је неко ту намерно ставио, а
нарочито не да га је мени наменио (благ и неуверљив осмех). Зашто ме то питаш? Зашто помишљаш да би неко желео да ми науди? Хамлете, шта се дешава? Јесам ли нешто пропустио?
Хамлет: Само чињеницу да Клаудија господари позориштем директно из твоје канцеларије, унајмљује људе да ме шпијунирају и понаша се веооома чудно. Ух, тешко ми је да ти кажем, али Ана и Бланка су чуле да жели да те, у твом одсуству, прогласи неспособним за рад и преузме место управника. Хоће све да промени.
Отац: Клаудија! Јеси ли сигуран? Добро, знам већ неко време да жели мој посао, али није ми “пало на памет” да је спремна на овако нешто. Побогу, могао сам да погинем!
Хамлет: Сигуран сам. Њени људи те овде држе затвореног и не дозвољавају ти да се вратиш, док она не среди све папире и спроведе свој план у дело.
Отац: То не сме да се деси! Морате да је спречите! Мислим да она никако није способна за посао управника. Срушиће и уништити све што само годинама градили.
Хамлет: Не брини…управо ми је пала на памет одлична идеја! Хоће позориште, е па добиће га! Видећеш, успећу да је спречим. Одмарај се и опорави.
Отац: Како да се одмарам сада када знам да сам практично у затвору! Покушаћу на све начине да изађем одавде, а ти смисли како да је бар успориш, ако не и зауставиш у том суманутом плану.
Хамлет: Јављаћу ти како напредујем, немој ти мене да зовеш…не би требало да ико зна да смо у контакту. Решићемо све ово, само полако. Поздрављам те, тата.
Отац: Здраво сине, хвала ти…Хамлете, поносан сам на тебе.
Халет: Чекај да све средимо…тада ћеш имати и зашто да се поносиш.
Прекину разговор. Светло се диже на улицу и кафић. Хамлет се враћа унутра.

Хамлет: Девојке, решио сам…морамо да се договоримо. Када се појаве Розенкранц и Гилденстерн правите се да је све у реду и да ништа не знате. Смислио сам како да средимо Клаудију, а да нико не посумња шта радимо. Хахахахахах сви ће у плану учествовати, чак и она, а неће знати шта у ствари ради.

Креће музика, Хамлет им објашњава, сви се слажу. Улазе Розенкранц и Гилденстерн.

Розенкранц: Е тупсоне, пази да нешто не забрљаш, сви су овде.
Гилденстерн: Тупсон ми каже! Пази ти! Немој само да се заљубиш, молим те, пропаде нам онда играње у позоришту.
Розенкранц: Јеси чуо шта је рекла: “вас двојица зрачите”. Иди бре, па није то мала ствар. Ај да видимо да л’ ће ово друштво да буде “озрачено” кад се појавимо.
Гилденстерн: Еј, другари, шта се ради? Можемо са вама?
Хамлет: Наравно, баш смо се питали где сте? Договарамо се око постављања нове представе. Хоћете да радите са нама?
Розенкранц: Иииииииииииии….озбиљно?!
Гилденстерн: Хоћемо, наравно да хоћемо. О чему се ради?
Офелија: Дођите на пробу сутра преподне, у позориште, и идемо…сцену по сцену постављамо Хамлетов комад.
Ана: А сада, забава !!!
Бланка: Да, нисмо се ни упознали како треба.
Сви седе око стола причају, смеју се, креће музика….светло полако иде у офф.

Сцена 5.
Канцеларија позоришта, Клаудија седи за столом, поред ње је Ана, гледају неке скице јутро је, улази Хамлет.

Хамлет: Здраво тетка! Хтео сам са тобом да поразговарам о новој представи. Полонија ми каже да више она не одлучује о томе, да морам тебе да питам. (намигује Ани, а она се лагано помера уназад)
Клаудија: Да ме питаш шта? И зашто си овако поранио? Где ти је друштво? Мислила сам да си са оном малом стално, и са оним нинџама. (презриво преврне очима).
Хамлет: Да, да, јесам, али ова идеја ме толико заокупила да нисам стигао да се нађем са њима. Мислим да ће сва моја пажња бити усмерана само на то.
Клаудија: На то? На шта? Па реци, шта хоћеш?
Хамлет: Хоћу да поставим нову представу. Сви ће бити ангажовани, радићемо по цело вече, сваког дана…ништа ме друго не интересује тренутно. Видиш, ту се ради о….(Клаудија га прекида)
Клаудија: Може!
Хамлет: Али…нисам ти испричао о драми ништа…
Клаудија: Нема потребе, драги мој Хамлете….довољан ми је поглед на тебе, тако озареног да ми буде јасно да ће бити добро. Имаш моју дозволу….РАДИ!
Хамлет: Хвала ти! Биће одлично, сигуран сам да ћеш уживати у премијери. Потрудићу се да буде што пре. Здраво! (изађе из канцеларије)
Застане на сцени.
Хамлет: Немаш појма шта ти спремам. (оде у леви џеп)
Клаудија ( из канцеларије): Ана, слободна си...(Ана збуњено одлази) Немаш појма шта ти спремам! Уживај док можеш…а то је још само мало. Хахахахаха. Пијаааааа!
Пија: Кажите шефице.
Клаудија: Донеси ми ташну, идем у кафић да попијем нормалну кафу за промену. Бар ујутру.

МРАК

Сцена 6.
Кафић, Лили је у шанку, Ана утрчава.
Лили: И ју! Шта ти је?
Ана: Клаудија долази овамо. Морамо да пратимо шта ради, можда обави неки важан разговор.
Лили: Јаоооо, како је ово узбудљиво! Као да смо Шерлок Холмс и доктор Вотсон. Ко си ти?
Ана: Како то мислиш?
Лили: Па мислим...како се зовеш?
Ана (збуњено): Па Ана... Лили, што лупеташ?
Лили: Јаоооо! Пусти ме да маштам (вади лупу испод шанка и почиње да посматра кроз њу).
Улази Клаудија.
Клаудија: Здраво девојке! Ана, већ си стигла?! (Ана зине да јој одговори, а ова је прекине) Но, није важно. Једну кафу!

Ана и Лили шапућу иза шанка, Клаудија седи за столом, улазе Полонија и Гертруда.

Полонија: Шта ће ова овде?
Гертруда: Не буди грозна.
Полонија: Ох, јутро је изгубило радост. Здраво Клаудија!
Клаудија: Е одлично! Надала сам се да ћете свратити. Требало би да се договоримо шта ћемо радити овог месеца. Може и овде, не морамо да седимо у канцеларији, овде је боља кафа. (све три се извештачено насмеју).
Гертруда: Сва срећа да си ту. Не знам ко би водио позориште док ти је брат одсутан. ( Полонија само што не “искочи из коже”).
Клаудија: Драга Гертруда, и ја тебе јако ценим…мислим да је твој таленат непроцењив, а сценографија коју осмислиш изванредна (Полонија само што се не онесвести од нервирања. Вади кутијицу са лековима и пије их).
Гертруда: Мила моја, твоја способност и уопште појава, је оно што улива сигурност.
Полонија: Е, гуско једна!
Гертруда: Ево, Хамлет је решио да ради нову представу. Само о томе прича. Додуше…није ми рекао о чему се ради, само да мора у кратком року да је заврши јер ће “експлодирати од идеје”. Ех, тај његов темперамент.
Клаудија: Да, најбоље би било да се вас две ангажујете око његове представе, а ја ћу да преузмем све остало. Мислим на уговарање гостовања, набављање новца, наравно мислим на професионална позоришта. Нећу имати времена да се бавим Хамлетом.
Полонија: Али то је мој посао!
Клаудија: Мила моја, ја желим да ти помогнем. Тако је мој брат рекао. Нагласио је да преузмем твој и његов посао.
Полонија: Немогуће! Гертруда! Реци нешто, забога….седиш ту као кип…као фигура без мозга!
Клаудија: Гертруда душо, зашто јој дозвољаваш да овако разговара са тобом?
Гертруда: Заиста Полонија, каква си ми ти то пријатељица. Стално ме вређаш. (увређено окрене главу).
Полонија: Ја те вређам! А ова “трула јабука”(показује на Клаудију), ти ни мало не смета. Изванредна си! Сјајна си! (говори карикирајући Клаудију). Фуј! Гертруда, идем…ако имаш имало мозга, крећи за мном!
Гертруда: Е ово је превише! Вређаш мене, не волиш мог сина, сад ти и Клаудија смета. Иди!
Полонија бесно излази, улази у леви џеп. Њих две остају за столом и настављају да причају. Креће музика, светло иде у офф.

Сцена 7.

Укључује се пројектор. Видимо Хамлета и његову трупу како ужурбано раде на постављању представе. Снимак је убрзан, иде проба за пробом…У једном тренутку, снимак се успори и чујемо разговор:
Хамлет: А сада вас двојица улазите у њену канцеларију, седате и она вам говори: “Ствар је проста, чак и за вас. Потребно ми је да држите мог братића „на оку“, да ме обавештавате о свему што ради и да га држите подаље од моје канцеларије и мог посла”. Розенкранц и Гилденстерн се погледају уплашено и покушају да побегну.
Хамлет: Станите! Нисте лоши момци, зашто радите ово? Па ево, играте у позоришту, примили смо вас у трупу, помозите нам да зауставимо Клаудију и можете да останете са нама.
Њима двојици прилазе Ана и Бланка, грле их и говоре:
Ана: Нема потребе да будете на страни “лоших”.
Бланка: Зар вам није добро са нама?
Обе трепћу као заљубљене птичице. Розенкранц и Гилденстерн се насмеју и наставе да раде. Снимак се поново убрзава и видимо како постављају ту сцену.

МРАК

Сцена 8.
Сцена позоришта, Хамлет и Офелија седе у светлосном кругу и разговарају.

Офелија: Зашто си забринут? Представа је завршена, сутра је премијера, обавестили смо медије, биће одлично.
Хамлет: Не знам…жао ми је мајке, а у исто време ме и нервира. Никако не могу да јој објасним истину. Толико је заслепљена Клаудијом, да је спремна и са мном да се посвађа.
Хамлет: Са Полонијом не разговара уопште, видео сам је у кафићу “Код Лили” са Клаудијом! Како да помогнем оцу, а да не повредим мајку?! Она не жели да види истину. Каже да лупетам глупости, да ће све испричати Клаудији ако не престанем да је обасипам својим “глупостима”. Једва сам је убедио да је све то “сувише неважно” да би оптерећивала своју драгу рођаку Клаудију.
Офелија: Е па баш је глупача! Ух, како ме нервира!
Хамлет: Офелија!
Офелија: Извини, али не могу да верујем да у овој ситуацији она тако реагује.
Хамлет: Свеједно, она је моја мајка, не смеш тако да говориш. Иста си као твоја мајка!
Офелија: А шта фали мојој мајци?!
Хамлет: Ништа, осим што стално вређа моју мајку и мене!
Офелија: Хамлете…не желим да се свађамо…молим те, почињемо да разговарамо као наше мајке.
Хамлет: Ја не знам више како са ким треба да се разговара. Толико ме све ово оптерећује, да ће ми мозак експлодирати.
Офелија: Дозволи ми да ти помогнем, не желим да се свађамо. Реци, шта да урадим?
Хамлет: Не знам…ништа…иди само, остави ме.
Офелија: Немој сада да ме тераш од себе.
Хамлет: Не желим да причам са тобом…иди! Остави ме да размислим.
Офелија почиње да плаче, истрчава у леви џеп. Хамлет остаје сам на сцени.

Хамлет: Ово је све тако збркано…све је наопако. Знам шта је праведно, знам да радим добру ствар, али сам сигуран да ће се мајка љутити што јој радим иза леђа. Када буде видела представу неће хтети више да прича са мном. Ма…баш ме брига, морам да помогнем оцу…ух, сви ме нервирају…и ова Офелија…шта она мисли? Да могу тек тако да прогласим мајку глупачом и ником ништа! Питам се да ли је ово играње представе добра идеја…сад када је све постављено, више нисам сигуран. Исувише је стравично…ипак му је Клаудија сестра…али, све је истина! Играти представу или не ?! Јао, полудећу!

Појављују се из левог џепа Розенкранц и Гилденстерн.
Розенкранц: ‘Де си тебра?
Гилденстерн: Шта радиш овде? Бежи одавде, имамо састанак са Клаудијом…Ако ме разумеш?! (насмеје се и лупи прстом по носу).
Розенкранц: Не брини ништа, све ти завршено. Пратимо братац и ја план који си смислио.
Гилденстерн: Рећи ћемо јој да је представа готова, да смо те замлаћивали довољно и да дође сутра да гледа обавезно јер ће у представи бити још материјала којим ће моћи да те уцењује.
Розенкранц: А? Шта кажеш? Који смо паметњаковићи! (Гилденстерн се наслони на њега)…Не наслањај се на мене коњу један! (гурне га)
Гилденстерн: Ти си коњ коњино! (почињу да се туку и ваљају по сцени, Хамлет их раздваја)
Хамлет (кроз смех): О Боже, вас двојица сте смешни као “биоскоп”!
Розенкранц: Мислиш као “позориште”…тебра, ми смо рођени за сцену.
Гилденстерн: Овакав шарм ова публика још није видела.
Розенкранц: Ијао! Па кад навале цице после представе…а ми…само….опуштено. (показују како се провлаче кроз хорду обожаватељки, уз обавезно намештање косе).
Хамлет се смеје и полако одлази.
Хамлет: Видимо се сутра, немојте да касните.

МРАК
Сцена 9.
Постављене столице које симулирају гледалиште. У првом реду седе Клаудија, Гертруда, Пија, Полонија и Ана. Окренуте су директно леђима публици. Светло се диже нагло, затичемо их у сред играња представе и то део у коме наводна Клаудија објашњава свој план Розенкранцу и Гилденстерну. Клаудију игра Лили. Са десне стране сцене постављена је камера и камерман са телевизије снима.
Глумица Клаудија: Ствар је проста, чак и за вас. Потребно ми је да држите мог братића Хамлета „на оку“, да ме обавештавате о свему што ради и да га држите подаље од моје канцеларије и мог посла.

Клаудија: Шта је ово? Ја ово нећу да гледам! Ово је ужас, шта се овде дешава?
Гертруда (прекида представу): Хамлете! Шта си то урадио?
Клаудија: Дечко, слањај ту камеру да те не бих сад…(камерман узима камеру у руке и почиње да их снима изблиза и додатно прави конфузију; сви глумци истрчавају на сцену)
Полонија: Лепо сам ти говорила. Клаудија је преварант!
Гертруда: Полонија, молим те помери се. Твоје мишљење ме тренутно не занима.
Клаудија: Ово је страшно! Извргли сте ме руглу, ни криву ни дужну…Склањај ту камеру!
Хамлет: Зар није све истина?! Све си ово заиста радила!
Клаудија: Није тачно! Пратила сам упутства која ми је дао твој отац. (из левог џепа се појављује отац на штакама, стоји и слуша је, али га она не види). Рекао ми је да је Полонија неспособна, да си ти клинац који нема појма и да ти треба дати неки задатак да се играш, а да позориште водим ЈА, као једина која је за то способна. Уосталом, он је непокретан и није у могућности да се врати на место управника…ИКАДА! Ево, овде све пише. (вади папир из торбе и маше њиме испред камере).
Отац полако крене ка њој, она га спази, устукне, али налети на Хамлета који је задржи….општа тишина. Отац узима папир, цепа га и баца у ваздух.
Сви одједном поскоче уз громогласан усклик : “ Јеееееее”. Смеју се, честитају, грле…Полонија прилази Гертруди, грли је и љуби као и ова њу. Клаудија стоји сама, надурена, уплашена.

МРАК
Сцена 10.
Кафић “Код Лили”, сва омладина је ту.

Хорације: Па, време је да наздравимо у част нашег памтњаковића Хамлета, који је неким чудом успео да спасе читаво позориште од сигурне пропасти.
Офелија: Да, и да захвалимо овој двојици…чудака, који су нам помогли.
Розенкранц: Кхм, да хвала, хвала…Ипак сам ја одиграо важну улогу у овој причи.
Гилденстерн: Ти си одиграо важну улогу…баш! Да није било мене, Клаудија би те вукла за нос још ко зна колико.
Розенкранц: Не лупај бленто једна, ух како си ружан…ти не можеш да будеш херој!
Гилденстерн: Е могу!
Розенкранц: Е не можеш!
Почињу да се туку, падају доле, сви преврћу очима навикли већ на ово, а Патрисија и Бланка их раздвајају и грле. Креће музика, сви седе, причају, забаљају се.
КРАЈ