Feđa Dimović je beogradski advokat, rođen 1977. godine, osnivač i aktivan član hip-hop grupe "Beogradski sindikat" i (do ovoga teksta) kolumnista u "Politici".
"Politika" je odbila da objavi ovaj tekst (i, usput, dala otkaz Dimoviću), ali se isti putem Interneta obreo u mnogim domovima, mnogo više nego što je ukupan tiraž "Politike".
Kome se tekst svidi, nek' obiđe sajt http://www.beogradskisindikat.com. Iznenadićete se kakvih sve pesmica i tekstova tamo ima, ugl. od ovog autora.
OBEĆANA ZEMLJA
Krenuli Srbi na put u obećanu zemlju. Spakovali sve što su mogli u jedan džinovski stari jedrenjak koji behu posebno izabrali za tu priliku. Njegova jedra su bila poprilično pohabana i na više mesta ukrpljena, a krma beše napukla, skoro da je visila. Međutim to ništa nije moglo umanjiti putnički entuzijazam. Već duže vreme su Srbi slušali najlepše priče o životu u Obećanoj zemlji koje su do njih dolazile od raznih trgovaca i diplomatskih predstavnika koji su prolazili kroz njihove krajeve. Počeli su postepeno da oponašaju stil života, onakav kakav se navodno tamo živeo. Promenili su imena ulica, i umesto po svojim junacima iz starih ratova, nazvali ih po ljudima koji su vladali Obećanom zemljom i njenim glavnim gradovima. Počeli su da sade drveće naopačke, jer su čuli da se to tako radi u Obećanoj zemlji, a svojoj deci su pred spavanje čitali samo bajke koje su pisali pisci iz Obećane zemlje, bez obzira što su bile napisane na stranom jeziku i što ni njihova deca nisu mogli razumeti ni reč. Posle nekoliko godina Srbi su shvatili da se njihov život nije mnogo promenio i približio onome o čemu su slušali od putnika-namernika. Zato su doneli čvrstu odluku da ne čekaju da Obećana zemlja dođe do njih, već da se ukrcaju na jedrenjak i da se svi tamo đuture presele.
Vođe su pre puta obećale narodu dobar vetar, koji će sigurno napuniti jedra čim brod bude izašao na pučinu. Na jarbolu su pored svoje istakli i novu plavu zastavu sa žutim zvezdama, što beše zastava Obećane zemlje u koju su krenuli. Tokom ukrcavanja neke vladike htedoše da okade brod i održe kratku molitvu za mirno more, međutim vođe su strogo zabranile da se brod osvešta. «Tamo kuda mi putujemo neće nam više trebati vera – rekoše. Tamo je čovek slobodan, sam je sebi gospodar i ne treba mu više molitva za zdravlje i sreću. Videćete kad stignemo tamo, kako je sve plodno i uspešno. Tamo iz jedne semenke nikne čitava njiva, ovce su im velike kao krave, a krave su velike kao kuće i daju potoke mleka. Bacite gospodo ta kandila, i dajte da dižemo sidro, pa da krećemo».
Prvi dani puta su protekli u neviđenoj sreći i veselju. Putnici su se mahom poređali po palubi obučeni u svoju najbolju odeću. Muškarci su većma nosili bele košulje sa uštirkanim kragnama, a neki su bili i u smokinzima sa cilindrima na glavi. Žene su bile u večernjim toaletama, sa punđama bogato ukrašenim biserima ili paunovim perjem. Svi su želeli da narod Obećane zemlje vidi da im u goste stiže kulturan bratski narod koji sa njime deli iste običaje. Svoj deci su roditelji zapovedili da budu mirna i da se mnogo ne igraju na brodu, jer se tamo gde su se zaputili vodi miran i uređen život, pa ne bi bilo dobro da uplove u Obećanu zemlju uz ciku i vrisku derana koji se jurcaju po palubi.
Ali nakon nekog vremena vetar je počeo slabije da duva, tako da se brod kretao sve sporije. Vođe su ubeđivale putnike da je to samo privremeno i da će se svakog trenutka vetar pojačati. Ljudi nisu gubili strpljenje, već su strpljivo stajali na palubi i gledali ka horizontu, u pravcu zapada, gde bi trebalo da se nalazi Obećana zemlja. Dani su prolazili a vetar je bio sve slabiji, sve dok u jednom trenutku nije postao toliko slab da je brod prestao da se kreće. Vođe tada okupiše sav narod na brodu i rekoše: «Ljudi imamo mali problem. Naš brod je pretovaren i zbog toga nam je onemogućena plovidba. Mnogi od vas su poneli previše nepotrebnih stvari iz nerazumne želje da ih one podsećaju na zavičaj. Vi ne shvatate da ćemo u Obećanoj zemlji dobiti sve nove stvari koje su mnogo bolje od ovih starudija koje ste svi spakovali. Hajde da vidimo šta nam od svega toga ne treba, pa da bacimo preko palube kako bi brod postao lakši».
Svi su prihvatili ovaj pametni predlog i momentalno počeli da traže čega bi se prvo rešili. Odmah su se svi složili da bi prvo trebalo baciti sve knjige u more, pogotovo one istorijske i filozofske, jer su suviše debele i teške, a u Obećanoj zemlji neće imati nikakvu svrhu. Tamo se ionako uči samo o sadašnjosti i budućnosti, jer tamo sadašnjost i jeste budućnost. Ali bacanje knjiga nije bilo dovoljno da rastereti brod, te Srbi nastaviše dalje sa raspremanjem. Onda nekome sinu da bi se trebalo rešiti svog nasleđa koji je svako od njih poneo, jer je tu bila gomila fotografija, slika, porodičnog nakita, srebrnine, nameštaja i koje kakvih teških i nepotrebnih drangulija. Bez mnogo premišljanja sve to polete preko ograde. Tu se brod pomeri napred nekoliko metara, ali se ponovo zaustavi, jer nije mogao da uhvati potrebno ubrzanje. Sledeće što je poletelo u more je bila garderoba koju su putnici poneli. Mnogi su želeli da makar zadrže svečano ruho u kojem su planirali da doputuju u Obećanu zemlju, ali se onda jedna lepa mlada dama obnaži i strasno povika: «Skidajte svi tu odeću sa sebe lenštine! Šta ste se upicanili kao da ste pošli u svatove. Pa naša braća iz Obećane zemlje će nas i gole prihvatiti. Biće fascinirani kada čuju kakvu smo žrtvu podneli da bismo im došli u goste». Kada čuše ove nadahnute reči, svi putnici oduševljeno poskidaše sve sa sebe, i zapevaše u glas himnu Obećane zemlje. Jedrenjak je zaplovio ka horizontu i sve je ličilo da će bez problema stići na destinaciju.
Kada je oduševljenje bilo na vrhuncu, vetar ih ponovo izdade, skoro da ga nije bilo u jedrima, pa se jedrenjak ponovo ukopa u mestu. Odjednom svi udariše u kuknjavu i očajanje, jer više nije bilo tereta koji bi moglo da se baci u more, pa svima postade očigledno da nikada neće stići u Obećanu zemlju. Počeše jedni druge da optužuju ko je kriv što su se uopšte uputili na ovo putovanje. Mnogi su tvrdili kako oni nikada nisu ni bili za ovu avanturu, nego da su ih drugi na to naterali. Hrane i vode je na brodu bilo sve manje. Žedni i izgladneli putnici su počeli da se otimaju oko preostalih mrvica. Nastala je opšta tuča. Muškarci su se međusobno dovatili za vratove, pesničili se i ujedali, a pomahnitale žene su jedna drugoj čupale kosu i grebale lice noktima. U sred tog meteža jedan krupni momak iz gomile je spazio svoje vođe kako beže ka kabinama: «Eno stoke koja nas je naterala da krenemo u ovu propast! Drž`te ih braćo! Platiće nam što su nas naterali da napustimo naše prelepe domove!». Kao po komandi putnici zgrabiše svoje vođe, te ih podigoše i baciše preko palube. Dosta je i samih putnika popadalo u more, jer su se u želji da svi učestvuju u tom činu kažnjavanja svi nabili na ogradu i jedni duge potiskivali. Sada je brod bio toliko olakšan da je odjednom naglo poleteo, a delovalo je kao i da je vetar postao jači. To je zaustavilo sukob na palubi i svi su polako počeli da zauzimaju svoja stara mesta. Bojažljivo su gledali gore ka jedrima koja su se ponovo snažno zategla. Svi su očekivali da će se svakog časa jedra ponovo sklopiti, pa nisu progovarali ni reč, već su samo piljili u stara okrpljena jedra. Više su ličili na gomilu tela iz zajedničke grobnice, nego na žive ljude od krvi i mesa. Onako golišavi, krvavi i izgladneli, pribili su se jedni uz druge kao hrpa creva.
Dani su prolazili, a niko se nije pomerio s mesta. Tek ih je jednog jutra trgao snažan udar u trenutku kada se brod nasukao na neku obalu koju niko nije ni spazio. Putnici počeše da se lagano pridižu iz svog mrtvila. S nevericom su trljali oči da bi procenili da li se to sve zbilja događa, ili su odveć mrtvi, pa bi trebalo da se pojavi Bog da ih kazni što su ostavili zavičaj i krenuli na ovo suludo putovanje. Onaj krupanlija što je prvi poveo pobunu protiv vođa, sad je i prvi preskočio palubu i zgazio na kopno. Očigledno se zbog svog ranijeg postupka nametnuo kao novi autoritet, zbog čega su i svi ostali putnici pratili njegov primer. Međutim kada su se svi iskrcali na kopno dočekao ih je neočekivani prizor. Zemlja oko njih je bila kamenita i prekrivena solju. Gotovo da nije bilo niti jedne vlati trave, osim nekog kržljavog trnovitog grmlja koje je tu i tamo izbijalo iz kamena. Nebo iznad njihovih glava je bilo olovno sivo i na njemu nije bilo ni jedne jedine ptice. Vazduh je bio vlažan i težak i smrdeo je na pokvarena jaja. «Braćo ovo nije valjda ta Obećana zemlja u koju smo se mi zaputili?! – povika razočarano krupanlija – Ne može valjda to biti to! Gde su sve te plodne njive, džinovske ovce i krave o kojem su nam tolko pričali? Biće da smo gadno skrenuli sa kursa pa da smo zalutali u neku vukojebinu». „Biće, biće – povikaše svi u glas – Ovo nije Obećana zemlja. Ovo je neka vukojebina!“. „Predlažem da se raštrkamo po okolini i da vidimo da li možemo da pronađemo kakvu hranu ili vodu i nešto po čemu ćemo se orjentisati“. Svi poslušaše svog novog predvodnika pa se baciše na posao.
Potraga je trajala do duboko u noć, a da nisu pronašli ni hrane ni pića, niti su, osim negostoljubivog kamena, pronašli bilo šta što bi im moglo ukazati gde se trenutno nalaze. Glad i umor su ih savladali, pa su se svi ponovo skupili na jednom mestu i polegali šćućureni u blizini neke litice. Prestravljena deca su se priljubila uz svoje majke, ali nisu plakala, jer su još uvek pamtila kako moraju da se vladaju kad stignu u Obećanu zemlju. Ubrzo su svi spavali mrtvačkim snom i sanjali kako će se izjutra probuditi u sopstvenim krevetima koje su tako olako napustili. Avaj, jutro je donelo isti prizor kao prošlog dana. Ista kamena zemlja pod nogama i olovno nebo nad glavama. Nakon što su se svi do jednog probudili, krenuli su kao u nekom transu do litice, kako bi pogledali ka moru i proverili da li se u okolini nalazi još neko kopno. Kada su stigli do ivice imali su šta da vide. U podnožju litice, na oštrim stenama, bilo je nasukano na desetine napuštenih brodova, a talasi su zapljuskivali njihove palube. Nekima su bili polomljeni jarboli, drugi su imali pocepana jedra i rupe u koritu. Na preostalim jarbolima vijorile su se redom zastave brojnih poznatih država zajedno sa plavom zastavom Obećane zemlje.
Srbi se međusobno pogledaše, pa još jednom pogledaše dole ka podnožju litice da se još jednom uvere u ono što su malo čas videli. U trenutku je zavladala grobna tišina, koja se stopila sa kamenim krajolikom u jalovu harmoniju izneverenih očekivanja. Onda tišinu preseče dečiji plač.
U Beogradu, 06.09.2011.god.
Feđa Dimović
