Pričamo o demokratiji i ljudskim pravima, zar ne?
Ispovest iz Gvantanama
Alžirac sa pasošem BiH Lakdar Bumedijen nevin proveo sedam godina u američkom zatvoru na Kubi.
Ove sedmice će se napuniti deset godina od postojanja zloglasnog američkog Gvantanama u istoimenoj luci na Kubi. Jedan od nekoliko stotina zatvorenika koji su u njemu boravili ili borave je i Lakdar Bumedijen, Alžirac sa pasošem BiH.
Nevin u Gvantanamu 7 godina
On je dugo godina radio za Crveni polumesec, a nevin je u Gvantanamu proveo sedam godina. Bumedijenovu priču je objavio je američki Njujor tajms, a Al Džazira je prenosi.
„U sredu će biti deset godina otkako je otvoren američki zatvorenički kamp Gvantanamo. Sedam godina sam proveo zatvoren bez ikakvog objašnjenja ili optužnice. Tokom tog vremena su moje kćerke odrasle bez mene. Bile su bebe kada sam zatvoren i nikad im nije bilo dozvoljeno da me posete ili da razgovaraju sa mnom telefonom. Većina njihovih pisama su vraćena kao „nedostavljena“, a nekolicina njih su bili veoma detaljno i bez osećaja cenzurisana pa je sva ljubav i podrška koju sadrže izgubljena.
Neki američki političari kažu da su teroristi u Gvantanamu, ali ja nikada nisam bio terorista. Da sam izveden pred sud pre no što sam ovde dovede, životi moje dece ne bi bili rastrzani, a moja porodica ne bi bila bačena u siromaštvo. Tek sam, nakon što je Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država naredio vladi da odbrani svoje akcije pred federalnim sudijom, mogao očistiti svoje ime i biti ponovo s porodicom.
Miran život do 11.9.2001.
Alžir sam napustio 1990. godine kako bi radio u inostranstvu. Moja porodica i ja preselili smo 1997. godine u Bosnu i Hercegovinu na zahtev mog poslodavca, Udruženja Crveni Polumesec Ujedinjenih Arapskih Emirata. Radio sam u Sarajevu kao direktor humanitarne pomoći za djecu koja su izgubila rodbinu u nasilju tokom sukoba na Balkanu. Bosanski građanin sam postao 1998. godine. Imali smo dobar život, no sve se promijenilo nakon 11. septembra.
Kada sam stigao na posao 19. oktobra 2001. godine, službenik obaveštajne službe me je čekao. Tražio je da krenem sa njim kako bi odgovarao na neka pitanja. To sam dobrovoljno uradio, da bi mi kasnije bilo rečeno da ne mogu ići kući. SAD su tražile da me lokalne vlasti uhapse, zajedno sa još pet muškaraca. U medijima je tada objavljeno kako u SAD veruju da sam planirao bombaški napad na američku ambasadu u Sarajevu. To mi nikada – ni na sekundu – nije palo na pamet.
Kidnapovanje i prebacivanje u Gvantanamo
Činjenica da su SAD napravile grešku je bila jasna od samog početka. Najviši sud BiH je istražio američke tvrdnje, utvrdio kako nema dokaza protiv mene i naredio da me oslobode. Umesto toga, čim sam oslobođen, američki agenti su me uhvatili, zajedno sa još pet drugih. Svezali su nas kao životinje i avionom prebacili u Gvantanamo, američku mornaričku bazu u Kubi. Tamo sam stigao 20. januara 2002. godine.
Brutalna ispitivanja
Kada istražiocima nisam dao odgovore koje su tražili – kako sam to mogao kada nisam ništa uradio pogrešno? – postali su sve više brutalni. Držali su me budnim danima. Bio sam prisiljen da satima budem u veoma bolnim položajima. Postoje stvari o kojima ne želim da pišem; njih samo želim da zaboravim.
Dve godine sam štrajkovao glađu jer niko hteo da mi kaže zašto sam zatvoren. Dva puta na dan su mi gurali kroz grlo do stomaka kako bi nasuli hranu u mene. Bilo je veoma mučno, ali sam nastavio sa protestom jer sam bio nevin.
Priznanje greške
Tokom 2008. godine je moj zahtev za poštenim sudskim procesom stigao do najvišeg američkog suda. U odluci koja nosi moje ime, Vrhovni sud je objavio da su „zakoni i Ustav napravljeni da prežive i da se održe u vanrednim vremenima“. Presuđeno je da zatvorenici, poput mene, bez obzira na težinu optužbi, imaju pravo na suđenje. Vrhovni sud je priznao osnovnu istinu: vlada pravi greške.
Oslobađanje
Pet meseci kasnije, sudija Ričard J. Leon iz Federalnog suda Distrikta u Vašingtonu je pregledao sve razloge koji su ponuđeni da bi se opravdalo moje zatvaranje, uključujući i taju informaciju koju nikada ranije nisam vidao, niti čuo za nju. Vlada je odustala od tvrdnje o zaveri za postavljanje bombe pre nego što je došla pred sudiju. Nakon saslušanja, sudija je naredio vladi da me oslobodi, kao i još četvoricu uhapšenih u BiH.
Nikada neću zaboraviti kada sam s tom četvoricom sedio u jednoj sobi u Gvantanamu i slušao preko lošeg zvučnika kako sudija Leon čita svoju presudu u sudnici u Vašingtonu. Zamolio je vladu da se ne žali na njegovu odluku jer je „sedam godina čekanja bilo više nego dovoljno vremena“. Bio sam oslobođen, napokon, 15. maja 2009. godine.
Novi početak u Francuskoj
Danas živim u Provansi sa mojom suprugom i decom. Francuska nam je dala dom i novi početak. Iskusio sam zadovoljstvo novog upoznavanja sa mojim kćerkama i, u avgustu 2010. godine, sreću dolaska novog sina. Učim da vozim, pohađam obuke za poslove i obnavljam svoj život.
Nadam se da ću opet raditi na pomaganju drugima, no činjenica da sam proveo 7,5 godina kao zatvorenik Gvantanama značila je toliko da je samo nekoliko organizacija koje se bave ljudskim pravima ozbiljno razmatralo da me zaposli. Ne volim da mislim o Gvantanamu. Ta sećanja su puna bola. Ali, sada govorim svoju priču jer je tamo još 171 čovek.
Blizu 90 zatvorenika je dobilo odobrenje za premještaj iz Gvantanama. Neki su iz država poput Sirije i Kine – gdje im preti mučenje ako dođu kući, ili Jemena, koga SAD smatraju nestabilnim. Tako oni i dalje ostaju u zatvoru čiji se kraj još ne vidi – ne zato što su opasni, ne zato što su napali SAD, već zato što sramota Gvantanama znači da nemaju kuda da odu, a SAD ne žele dati dom nijednom od njih.
Rečeno mi je da slučaj Vrhovnog suda sa mojim imenom se sada izučava na pravnim fakultetima. Možda će mi to više značiti jednog dana, no dok je god Gvantanamo otvoren i dok god u njemu borave nevini ljudi, moje će misli biti sa onima koji su ostali u tom mestu patnje i nepravde.
Statistika Guantanama
779 – Ukupan broj zatvorenih od napada 11. septembra 2001.
600 – Od 779 zatvorenika, njih 600 je oslobođeno bez optužnice, neki od njih su godinama bili zatvoreni.
171 – U Gvantanamu još uvek boravi 171 zatvorenik.
89 – Od trenutno pritvorenih, 89 ih je dobilo premeštaj u državu iz koje potiču ili treću državu, ali su i dalje u Gvantanamu, neki nakon skoro 10 godina zatvora.
15 – Broj djece mlađe od 18 godina koja su bila zatvorena u Gvantanamu.
8 – Zatvorenika je umrlo u Gvantanamu, u šest slučajeva se sumnja na samoubistvo.
6 – Osuđenih na vojnim komisijama nakon suđenja ili dogovora sa tužilaštvom.
1 – Od 171 zatvorenika koji su na Gvantanamu, samo jedan, Abd al Rahim al Naširi, ima zvaničnu optužnicu.
i gde žive sve sami potomci "Biblijeve nenadyebive Deklaracije", Predsednik Barack Obama (inače dobitnik Nobelove nagrade za mir 
