Najlepši stihovi

[Bibliotekar]

Radjard Kipling: AKO

Ako možeš ostat miran da prisebnost ne izda te,
Kad prisebnost drugi gube, još prebacit tebi žele;
Ako sebi još veruješ kad sumnjaju drugi na te,
Ali ipak da pomišljaš i na to što drugi vele;
Ako možeš dugo čekat, a to da te ne zamara,
Na klevete protiv tebe klevetom ne odgovoriš,
Niti mržnja protiv tebe da u tebi mržnju stvara -
Pa da ipak ne izgleda da suviše mudro zboriš;

Ako možeš i da sanjaš, al’ to da te ne razmeće;
Ako možeš da razmišljaš, al’ da ti to nije meta,
Ako možeš da dočekaš i trijumfe i nesreće
I jednako da posmatraš te varljivce ovog sveta:
Ako možeš da podneseš da istinu reči tvoje
Izopače nevaljalci, pletuć zamke budalama,
I da gledaš iskvareno svo životno delo svoje
Pa da opet građu počneš isluženim alatkama;

Ako možeš da sakupiš tekovine svog imetka
Pa da sve to daš potezu jednom – lio ili tako,
Rizikuješ da izgubiš, pa da počneš sve s početka,
A ni reči da ne rekneš - kako živet nije lako;
Ako možeš srcu svome i živcima da narediš:
Da i pošto istroše se zadugo ti pomoć pruže;
Da u tebi ničeg nema, sem Volje da zapovediš -
Osim Volje koja kaže: „Izdržite samo duže!”

Ako možeš zborit s ruljom, ali ipak van nje biti,
I da šetaš s kraljevima, a da se ne pogospodiš;
Ako ni vrag ni prijatelj ne mogu te uvrediti;
Ako na te svak računa - al’ ne da se s njim i srodiš -
Ako možeš da ispuniš neumoljiv minut koji
Pređenoga rastojanja, da dostojno tud se mine -
Biće tvoja Zemlja cela i sve što na zemlji stoji
I još više: ti ćeš tada biti Čovek, dragi sine!

Izvor: Trifun Đukić - „Poezija vekova”. – Kultura ; Beograd, 1962 (str. 235)

[Palma]

Anđelko Zablaćanski - ČULNOST

Slušаj kаko ponoć bije u mojim nedrimа
Dok od strаhа dа odlаziš bled sаm kаo jesen
Čuj u meni lаđа tone s nаpetim jedrimа
A hteo sаm dа svud plovim snovimа zаnesen

Gledаj kаko plаče mesec u mojim očimа
Onаj isti što s nаmа je u bestidu sjаo
Vidi – gori put mi tvojа još nа dlаnovimа
A već sаsvim u očаj sаm bezimeni pаo

Zаgorčаle mаjske trešnje nа mojim usnаmа
A još juče nа njimа si trаžilа nirvаnu
Okusi sаd tu dаljinu što stoji u nаmа
Reči što se ne izuste u prаznom divаnu

Udаhni me kаo miris kiše u prаšini
Kаd se nogа uspomenа sаmo blаtu vrаćа
I sve imа vonj truleži u nаšoj tišini
A nekаd smo mirisаli poput mednog sаćа

Dodirni me sаmo slutnjom dа negde postojim
Bezumnošću nаšom vođen i sа željom jаkom
Pipni oko sebe sаmo još svud s tobom stojim
Kаo zrаk i tаmnа mrljа u dubokom mrаku

Sve oseti sаmo čulom koje ženа imа
Dа li vredi dа zа mene vetаr tugom bojiš
Ili sunce dа mi nudiš kаdа stegne zimа
I predа mnom uvek čulnа u osmehu stojiš.

[Dreamer]

Poetika žudnje

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.

Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.

Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.

Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.


Rina Sing

[Palma]

E. E. Cummings - NOSIM TVOJE SRCE SA SOBOM

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)...

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)...
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)...
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti...

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti...
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...

[Palma]

Goran Veselinović - PRIJE TEBE

neke su se riječi motale
oko moje glave
pazeći da ne povrijede
tišinu zapaljenog vrta

i svijet je bio začuđeno mjesto
gdje su nemušte zvijezde
bile zauvijek osuđene
na žmirkanje u pogrešnim
pravcima

a onda si najednom odlučila ti
da me probudiš iz pogrešnih snova
dajući mi svoje igračke
od čiste i neprozirne zaljubljenosti
koju sam istog trena stavio u sebe
na mjesto koje i danas postoji
kao moje najdraže svetilište

i nisam te izmislio kao što to
mnogi pjesnici rade…!

i znao sam sve ljubavne pjesme
svaku tačku, zarez, misao,
sve sam znao kao dijete
koje na školskoj priredbi
recituje svoju omiljenu pjesmu

sve sam znao ali ništa nisam rauzumio…

sve dok nisi došla ti…

sjećam se kako me je nervirao onaj Antić
sa svojim vječno zaljubljenim pjesmama
i onaj Drainac sa svojom dalekom Marijom
i onaj Zubac što je nekad davno volio neku
Svjetlanu u Mostaru pod modrim kišama
a danas su svi ti divni ljudi za mene bogovi
jer si me ti naučila da razumijem jezik ljubavi
koji je isti za sve ljude
koji je isti za sva srca

eto kakav sam ti ja bio
sve dok nisi došla ti

sve dok nisi došla ti…

[Bibliotekar]

FJODOR IVANOVIČ TJUTČEV: Od života što besneo je tu

Od života što besneo je tu,
Od krvi, što se lila kao reka,
Šta dođe do nas, šta osta od nekad?
Tek dve-tri humke sad su na tom tlu.

I dva-tri hrasta, što u isti mah
Na njima rastu široko i smelo
I šušte dično, ne misleć, zacelo,
Pod korenima – čiji kriju prah?

Za prošlost priroda ne mari baš,
Njoj tuđ je privid naših leta, znamo,
I pred njom uvek nejasno saznaš
O samom sebi – da si njen san samo.

Po redu ona decu svoju svu
Na kraju zaludnog podviga i puta
Svu zaredom savija u skut,
U mirotvorni ponor što sve guta.

Izvor: „F. I. Tjutčev: Pesme - izbor i prepev Zlata Kocić”. - Vreme knjige, Beograd ; 1994. - str. 69.

[Palma]

[Palma]

Željko Krznarić : Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti

Da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

[Bibliotekar]

Konstantin Konstantinovič Slučevski: SAHRANU SVOJU VIDEO SAM

Sahranu svoju video sam.
Gorahu sveće, sjaj prozukli.
Sanjivi đakon kadio je,
pevahu pojci, već promukli.

Na odru ležah, na jastuku,
gostiju rulja gde se zbija,
dok završava pop opelo,
prašta se sa mnom familija.

Žena, s bezumljem zanimljivim,
celivala mi je mrko čelo,
dok crnom svilom prekrivena,
bratiću šaptaše nešto vrelo.

Tužne sestre i braća moja
(neshvatljivog li ćudoređa!),
ridahu, srećni zbog susreta
sa četvrtinom svog nasleđa.

Meditirajuć, tu stajahu
poverioci moji, bledi,
zbunjeni behu, al’ i mrki
nervozno-divlji im pogledi.

Opraštaju se i lakeji
sa izgubljenim radnim mestom,
a u kuhinji, presit kuvar,
mučio se s naraslim testom.

Kolač je uspeo. Zakopavši
moje poslušne, neme kosti,
prejedoše se za stolom
rodbina mi, sluge i gosti.

Izvor: „Antologija ruske poezije XVIII i XIX veka”. - Srpska književna zadruga, Beograd ; 1994. - str. 482.

[Upravnik]

Rabindranat Tagor: ČETVRTA BEZIMENA

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

[Dreamer]

Romansa-Miroslav Antić


Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
i dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

[Palma]

Luis Kernuda: KAD BI ČOVEK

Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi covek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim oćima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovu duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznajem ne bih živeo,
da umirem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

[Upravnik]

Sima Pandurović: ŽENA

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.

[Upravnik]

Nikita Stanesku: TUŽNA LJUBAVNA PESMA

Jedino će moj život doista umreti
Za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
Za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok, ti si visoka,
Visoka je tuga moja.
Tuga moja čuje još nerođene pse
Koji laju na ljude
Još nerođene.
Dolazi vreme da umiru konji.
Dolazi vreme da ostare mašine.
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
I sve žene imaju tvoju glavu
I nose tvoje haljine.
Dolazi i jedna velika, bela ptica,
Da snese mesec na nebo.

[Dreamer]

Dođi

Dođi!
Soba je puna tebe. Pun tebe pogled što te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dođi!
Sve što ti nikada ne kazah možda ti opet ne bih znao reći.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oči stavi mi dlan.
Šapci mi o proljeću, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako čudna, kako uzbudljiva riječ!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun tebe ovaj bez tebe žalosni zrak.)

Dođi!

Enver Čolaković

[Palma]

Ratko Petrović: POUKA

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.

[Bibliotekar]

MIRJANA STEFANOVIĆ: Ribo, ne rastači

Ribo, ne rastači natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce
majka nosi čanak barenih kopriva
otac pod krstačom snegom se pokriva
spregnuti u čeze naši konji jure
po pustome svetu da se dokusure
ugasla je vatra, truli krovna građa
kraj izvora sestra kopilence rađa
sama će ga bacit u dubine vira
dok vetar u zurle njenog srca svira
brat mi vojnik izbo nožem komandira
Danica sad zvezda mač trga iz kora
probija mi srce padam podno bora
o trešnju pred kućom veša mi se majka
čujem lavež pucnja stiže vučja hajka
ribo, ne raskidaj natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce

Izvor: „Srpske pesnikinje od Jefimije do danas”. – Slovo Ljubve, Beograd ; 1972. - str. 195.

[Upravnik]

Aleksandar Leso Ivanović: LJUDI SJENKE

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikada ne opaze
ni njih, ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svijetu
što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim,
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,
ali sa bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce i sebe.

Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.

[sufler]

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje


Vasko Popa

[Dreamer]

Omaž ''Pismima Gospođi Vineti'',Dušan Babić

Gospođice,
Priznajem
Evo pred Vama i ovim hladnim papirom
Da sam kriv.
Potpuno neodgovorno sa moje strane
Što niste dobili pismo u dogovoreno vreme.
Zato Vam sad
Bez trunke kajanja i straha kažem
Presudite mi kako želite.
Ostavite ovo pismo psima
Da ga rastrgnu u komade.
Pričajte po svim kafanama u gradu
Da sam gad.
Raširite glas po ćoškovima i trotoarima
Da sam bezvredni lenji skot
Koji zaslužuje da mu ime bude ispisano na Trgu Republike
gde će majke svojoj deci pokrivati oči
da ne vide tu sramotu.

Pristaću na sve.
I ne bežim od krivice.
Samo bih Vas zamolio
Da saslušate mojih par reči
Koje iako ne mogu da isprave
Onda barem mogu da bace neko novo svetlo
Na moju krivicu.

Naime,
Svesni ste da je za bilo kakvu
Prepisku
Priču
Pismo
Rimu ili stih
Potrebne barem dve stvari: čist um i razum.
Slažete se?
E, upravo je tu problem i nastao.

Od našeg poslednjeg susreta,
Gospođice
Sa mnom se desilo nešto i meni samom izuzetno čudno:
Moj Razum se rastočio u strašnu zbrku
Treperavih končića
I milion malih nepovezanih traka svetlosti
Koje su curele ulicama
I vukle se za Vašim koracima
Nakon naše poslednje šetnje.
Pratio Vas je moj Razum
Do ćoška one ulice gde Vi po običaju
Skrenete u onaj mrak koji Vas tako strašno proguta
Svaki put...
I tu se jadnik...Izgubio.
Nije Vas više imao na vidiku
I zaspao je tu u jarku jednom
Na par metara od Vaše kuće.
Čekao je jutro da Vi prođete
Zakačite ga nogom i probudite
da bi mogao da nastavi da Vas
kao svaki pošten Razum
prati u korak.

Tako da, kao što vidite,
Nisam mogao da stvaram.

Takođe bih Vas ovim putem
Zamolio najljubaznije da mi moj Razum
Sledeći put kad ga vidite
Lepo i uredno
Spakujete u jednu plavu kutiju
(mašnu ne morate stavljati)
I pošaljete mi na adresu.
Imam neki razgovor za posao, znate,
Pa će mi zatrebati.
Ali, samo na taj jedan dan.
Nakon toga ga vraćam i možete ga zadržati koliko želite.

Zatim,
U svoju odbranu bih dalje napomenuo
Da sam bio užasno zauzet
U poslednjih par dana od našeg poslednjeg susreta.
Bez razuma sam nekako i mogao da sklepam
Nešto
Neku rimu
Ili stih
Ali, duša mi je napravila strašan problem.
Najprecizniji da budem
I duša i ja smo bili strašno zauzeti
U poslednjih par dana.
Znate, sramota me je da kažem, ali
Nismo stigli da ništa uradimo
Jer smo bili užasno zaljubljeni upravo u Vas,
Gospođice.
A to, siguran sam da ste svesni,
Oduzima strašno puno vremena.

Zaljubljen čovek,
Prvo
Mora da deli sa čitavim svetom to osećanje
I zbog toga je primoran da ide od prijatelja do prijatelja
I priča mu o Vama.
O Vašem osmehu, na primer, će pričati nekom površnom drugu
Umornom konobaru o Vašoj lucidnoj trapavosti
kojom nekako uspevate da nađete klizavo mesto
I spotaknete se i na najsigurnijoj podlozi
I da to učinite uz zaglušujuć
Ali nadasve šarmantan vrisak
koji uvek privuče pažnju svih šetača na trotoaru.
O načinu na koji želite da iscedite poslednju kap
Iz Limuna Života koji Vam je Nebeski Konobar
Poslužio uz Čaj Vremena
Će pričati svom najbližem prijatelju, ludom slikaru .
A o svojoj ljubavi
Pijan će pričati psima lutalicama
Koji se smrzavaju po trotoarima
I sa njima će provoditi sve noći
Pokušavajući da ih ugreje
Tom ogromnom toplinom
Koja mu nadima grudi
A kojoj su ljudi, eto
Morali da daju neko ime.

Zbog toga svega ranije navedenog
Vas iskreno molim
Gospođice
Da mi oprostite zbog kašnjenja
I da ukoliko igde vidite
Razum, Dušu moju i Mene Samog
Da ih sve lepo i uredno spakujete
U plavu kutiju jednu
(ne mora da bude neka svečana)
I pošaljete ih sve na moju adresu.

Još uvek je znate, zar ne?