Milivoje Mlađenović - Baš Čelik

[branko]

Milivoje Mlađenović

BAŠ ČELIK

LICA:
ČEKETALO, dvorska luda
CAR VLADIMIR
NEBOJŠA, njegov sin
ANĐELIJA, njegova kćerka
BAŠ ČELIK
CAR ŽIVAN
ŽIVANA, njegova kćerka
CAR ORLUŠINA
GVOZDENZUBA, veštica
PROLOG:
ČEKETALO:
Pozdravljam sve: veliko i malo,
ja sam jedno prostosrdačno Čeketalo,
ponekad me zovu i Zveketalo,
za prijatelje – Blebetalo,
za neprijatelje – desno Smetalo,
svakoj priči ja sam Pokretalo,
a jedino gospodar moj sme da vikne:
Amo, Budalo!
Ispričaću vam priču iz starog zemana,
nekom je ona sasvim nova,
nekom posve znana
ko moja košulja izaprana.
Ta priča vam je čudesima raznim prošarana:
divovi, aždaje, veštice i akrepi nadiru sa svih strana.
Na njih, u kompletu, ide naš Nebojša, junak bez mana.
Golim mišicama ponajčešće, katkad mačem, ređe strelom,
kopljem ili buzdovanom
obraća se gostu nepozvanom.
Ovo je priča o junaštvu velikom,
o obračunu Nebojšinom s Baš Čelikom.
Ovo je priča i o jednom uvek naćefleisanom zmaju
u nekom zabitom orlovskom kraju.
Postoji ovde i jedan ćaknuti car,
kome je lov u životu glavna stvar.
Upoznaćete i njegovu kćerku Živanu, princezu,
s kojom Nebojša zasnova trajnu vezu,
bez obzira na njenu grozu i jezu.
Upoznaćete i Gvozdenzubu, vešticu,
S Baš Čelikom u savezu.

A sve poče iz jedne dosade grozne, koja je opet nastala usled carske jedne starosti pozne!
PRVA SLIKA
Car Vladimir, Čeketalo, Nebojša, Anđelija
CAR VLADIMIR:
Ajoj, tupi moj tupane. Tupiš, tutumrače, mračne neke tonove!
ČEKETALO:
Rođače! Ne reče li ti da je strašno dosadno? Pokušao sam samo da opevam tvoje neraspoloženje.
CAR VLADIMIR:
Opevao te bog s horom nesitih ala! Auuu što je dosadno na ovom svetu!
ANĐELIJA:
Da dobavimo, oče, lek protiv dosade? Ludo, kamo ti onaj recepis?
ČEKETALO:
Sastav: oči od zmaja razrokog, srce od aždaje i zmije krilatice. Postupak: svari u jednom loncu neomrčenu na vatru samotvoru. Piti svakog jutra našte srca iz molitvene čaše.
NEBOJŠA:
Blesane! Gde u ovo doba da dobaviš srce od aždaje? Prošla sezona lova na aždaje.
ČEKETALO:
Toliko nisam pametan.
CAR VLADIMIR:
Da ti kapa fali, ludo, kupio bih ti je, al’ pamet ne mogu. Ništa, ne sekirajte se. Ionako sam planirao da umrem u prvom tromesečju ove nove, 343. godine, prvi put u svom životu.
ČEKETALO:
Samrtna guja kraj mene propišta, odoše sva moja godišta u ništa, tužan sam zbog života ko koka bez bunjišta.
ANĐELIJA:
Ludo, neukusan si!
ČEKETALO:
Otkud znaš? Oćeš da me probaš?
NEBOJŠA:
Bolje je s mudrim plakati nego s ludim pevati!
CAR VLADIMIR:
Umreću! Umreću pre nego što treći petli zapevaju.
ČEKETALO:
Dobro si me podsetio, rođače. Odoh ja da pustim petlu krv.
NEBOJŠA:
Ne mrdaj, govedo nesoljeno. Svetli car umire a ti teraš sprdnju!

ANĐELIJA:
Sram te bilo!
CAR VLADIMIR:
Ne dirajte u moju pametnu ludu.
ANĐELIJA:
Jes pametan ko popino prase.
CAR VLADIMIR:
Ne uzimajte moju smrt zaozbiljno. Nije to ništa strašno, naročito kad čovek reši, lepo isplanira. Ionako mi je jako dosadno kod kuće. Živim ko puž. Ko baba. Ko kokoš.
ČEKETALO:
Dobro kazuješ, rođače! Bolje je deset puta umreti na putu nego jednom kod
kuće!
Smrt je stara varalica,
stalno vreba nova lica,
jedna vešta smicalica,
da s’ utronja kukavica.
Naš ti, care, smrt ne ferma,
on se za nju planski sprema.
Smrt je stara varalica.
CAR VLADIMIR:
Bravo! Ajdmo sad svi zajedno:
Smrt je stara varalica,
stalno vreba nova lica,
jedna vešta smicalica,
da s’ utronja kukavica.
Baš lepo! A sad da se lepo u miru umire, ko je za umiranje...
ČEKETALO:
Samo po redu!
CAR VLADIMIR:
Da se pođe. Zemlja je tvrda, a nebo visoko. I naposletku, sine moj mili, da ovo dobro upamtiš: sestru da predaš prvome koji dođe da je zaprosi. Podaj je, tako ne bio proklet! Zbogom!
ČEKETALO:
Nemoj da bi se opeko i carsku besedu poreko, nastradaćeš u životu i uzduž i popreko.
DRUGA SLIKA
Car Orlušina, Nebojša, Anđelija, Čeketalo (Huka, vriska, pesma, munja, vatra.) CAR ORLUŠINA:
Otvaraj, careviću, vrata! Vrata, careviću, otvaraj! Otvaraj da više ne ponavljam!
NEBOJŠA:
Ko si silo nepoznata i šta oćeš u ovo doba?

CAR ORLUŠINA:
Došao sam da prosim tvoju sestru Anđeliju.
ANĐELIJA:
Ne daj me, brate!
NEBOJŠA:
Predstavi se.
CAR ORLUŠINA:
Ha-ha... Da se predstavim tebi? Ha... Mani šalu, daj sestru, ovaj čas.
NEBOJŠA:
Ne može to tako...
CAR ORLUŠINA:
Ja ne čekam.
NEBOJŠA:
Ne može to tako.
CAR ORLUŠINA:
Il je daješ il ne daješ...
NEBOJŠA:
Kako ću je dati kad ne znam ko si, šta si, otkud si i kamo ćeš?
CAR ORLUŠINA:
Da nisi ti možda stao na travku zaboravku? Šta ti je otac na samrti rekao?
ANĐELIJA:
Brate predragi i preslatki! Ako me ne daš, gaziš očevu reč. Ako me daš, gaziš moju sudbinu. Nesrećna i jadna ja! Da pođem ili ostanem! Šta ću i kud ću? Da pođem ili da ostanem, brate mili?
NEBOJŠA:
Sestro, nemoćan sam da ti pomognem! Oprosti, silo nepoznata, vodi je. Neka ti je srećna i čestita.
CAR ORLUŠINA:
Zbogom, šogore zaboravni!
(Uz tutanj, munje, grmljavinu, pucnjavu Orlušina odleti.)
NEBOJŠA:
Sad sam sam sa samim sobom. Gde li ode ti, sestro mila? Gde su moji družbenici, prijatelji, rodbina?
ČEKETALO:
Tu sam, rođače!
NEBOJŠA:
Otkad smo mi rod, ludo!
ČEKETALO:
Od ovog časa, rođače, jer ti si sad izgubljen, izbezumljen. Srodan si mi, dakle.
NEBOJŠA:
Ne laprdaj, umukni!
ČEKETALO:
U redu. Samo sam mislio...
NEBOJŠA:
Ti si mislio. Čujte ovo: jedna luda, jedno preispoljno Čeketalo misli!
ČEKETALO:

I uvek sam mislio umesto vas. Vi ne mislite, vi samo vladate. Pa sam mislio...
NEBOJŠA:
Nešto pametno, je l?
ČEKETALO:
Korisno. Da prestaneš da se duriš, lelečeš i kukumavčiš ko pokojna ti strina Pela, već da kreneš u svet široki, beli, pun iznenađenja, zanimljivih susreta s ljudima i tome slično.
NEBOJŠA:
Ti mene kao da za kukavicu smatraš? Ja kukavica?
ČEKETALO:
To ja nisam kazao, gospodaru mladi. Možda si ti hrabro momče, ali ništa ne preduzimaš. Odvaži se, kreni na put i nađi svoju sestru!
TREĆA SLIKA
Čeketalo, Nebojša, Car Živan, Živana
ČEKETALO:
Beše to u ono vreme
zanimljivo, skoro ludo,
kad svaki dan desilo se
bar jedno čudo.
Nebojša se osamio,
malčice i posramio,
dok se nije prenuo i na put pokrenuo.
Pošao je bez gušta,
provukao se kroz nevolja tušta.
Eno ga sad u dvoru,
u zlatnom dekoru.
NEBOJŠA:
Ujedanput udari brčak iz jezera, kad imaš šta i videti: aždaja sa tri glave, pa juriš da me proždere. A ja skočim, izvadim nož i sve tri joj glave ujedno odsečem.
ŽIVANA:
Pazi da ne poverujem...
NEBOJŠA:
Najposle dođem u jednu pećinu. Unutra gori vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoveka te ih peku uz vatru. Uplašim se ja, povratio bih se, ali nema se kud. Onda se kao okuražim, pa povičem: Dobro veče, moja družino, ja vas tražim odavno. Oni me lepo prime pa mi kažu: Dobro, kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti s nama i ljude jesti i zajedno u četu ići? Šta ću, kud ću, sve obećam, na sve pristanem, a onda ih, malo po malo, na prevaru sve pobijem.
CAR ŽIVAN:
Desetkovao si ih?
NEBOJŠA:
Nisam desetkovao. Devetkovao sam ih. Njih je bilo devet.
ŽIVANA:
Jakih mi divova. Mora da su bili pijani.

CAR ŽIVAN:
Čekaj malo, da saberemo. Imali smo, dakle, jednu troglavu aždaju, šest veštica, devet divova, sedamnaest divljih ljudi, dvadeset četiri međeda... Bogme, velika si junaštva počinio.
NEBOJŠA:
Dodajte na račun i onu zmiju koju sam pribio na duvar u sobi vaše kćerčice.
CAR ŽIVAN:
Šta si tamo radio? Ti u sobi moje mezimice devojčice? Tamničaru!
ŽIVANA:
Tamničaru si dao slobodan dan. Radio je prekovremeno.
NEBOJŠA:
Svetli care, ja sam njoj život spasao. Mada, vidim da nije ni bilo velike potrebe. I zmija bi se od nje otrovala.
ŽIVANA:
Tata, ovaj međed me vređa. Uostalom, nije me ni pipnuo. Šta gledaš u mene ko ubodeno june?
CAR ŽIVAN:
Dobro, Da raščistimo. Evidentno je da si počinio veliko junaštvo. Po mojim zakonima moram da te dostojno nagradim. Da vidim šta kažu propisi. Hmmm...samo malo. Evo ga. Od sada ćeš biti prvi do mene u mojem carstvu...sledstveno tome...
NEBOJŠA:
Zahvaljujem, gospodaru, ali imam neodložnih poslova. Ovde sam u prolazu.
CAR ŽIVAN:
Ti si ova junaštva, veliš, napravio u prolazu?
NEBOJŠA:
Pošao sam da tražim sestru ugrabljenu, te prema tome ne mogu prihvatiti položaj koji mi nudite.
ŽIVANA:
I nije moj tip...
CAR ŽIVAN:
Mladiću, ne kvari mi plana. Ne ideš ti nikuda. Ostaješ ovde, kao prvi do mene u carstvu, a uz to ti kao zaštitni dodatak sleduje i moje slatko čedo. Dajem ti je zaista teška srca, ali propis je propis. Znaš da zakone pišem ja u dogovoru sa samim sobom i ne mogu sad kad sam van sebe da menjam zakone. Znaš, imala je ona mnogo prosaca iz celog moga carstva, pa čak i iz Stapara... Ali ona, čedo moje umiljato, mnogo bira, bira pa bira ko međed gnjile kruške! Zato: evo ti kćeri moje, njivi je i gaji!
NEBOJŠA:
Šta da radim?
CAR ŽIVAN:
To što si čuo. Njivi je i gaji.
NEBOJŠA:
Što ti zapuštena ta njiva! Dobro, čestiti care, ako nema druge...
CAR ŽIVAN:
Nema druge, druga je pobegla preko bare.

NEBOJŠA:
A ova žaba blebetuša ostala u bari! Ako je poljubim, možda se pretvori u pravu princezu.
ŽIVANA:
Zna svinja šta je dinja.
NEBOJŠA:
Kad devojke nema, dobra je i baba. Šta da se radi.
CAR ŽIVAN:
Kako, šta da se radi. Da se ide u lov! Kad sam to tako lepo udesio, odoh da ulovim neku ticu, možda utvu zlatokrilu, ili neku paunicu, možda prepelicu, ili vivka. Možda natrči neki štrk. Ili kornjozec. vukostreb, tetralabud, štukolasta. Ko će znati šta se sve danas nije nadalo u let, a ja ovde gubim vreme. Idem da sve što previsoko leti prizemim. Da! A ti, zete predragi i nenadni, čuvaj moju jabučicu rumenu, ne daj da vene. U pauzi malo pripazi na kuću, evo ti blaga koliko ti drago i svuda ti je dozvoljeno da turaš nos – možeš malo i ovu paučinu da počistiš. Imaš i srebra, i zlata, i dragog kamenja, i oružja, samo da se nisi usudio da ovu odaju otvoriš. Zlo ćeš proći. Upamti to!
ČETVRTA SLIKA
Nebojša, Živana, Baš Čelik
ŽIVANA:
Kaži mi, kaži kako da te zovem...
NEBOJŠA:
Nema potrebe, verna ljubo. Uglavnom ću ja tebe zvati i to uglavnom zbog jela. I da mi povremeno pereš noge.
ŽIVANA:
Odnesi ih na hemijsko čišćenje. A što se tiče jela, kuvaj sam. Oni divlji ljudi mora da su te naučili kulinarskim veštinama.
NEBOJŠA:
More ženo, peri noge kad zapovedam!
ŽIVANA:
Neću da zagađujem čovekovu okolinu!
NEBOJŠA:
Peri dok sam još dobre volje, inače ću da uradim ono što sam naumio.
ŽIVANA:
Šta?
NEBOJŠA:
Da ih sam operem. Ako mi ne čistiš kuću, biće mi lakše, ako mi ne pereš sudove, biće mi gušća čorba. I da ti nije slučajno palo na pamet da me zavoliš, da ti slučajno nije palo na pamet da ti nešto značim.
ŽIVANA:
Ne volim te, pa eto.
NEBOJŠA:
Ni ja tebe ne ljubim.
ŽIVANA:

Kako ćemo onda da živimo bez ljubavi?
NEBOJŠA:
Kao biljke, kao stenje i kamenje.
ŽIVANA:
Dokle tako?
NEBOJŠA:
Dok se tako jednom ne rasprsnemo i ne pretvorimo u plodnu zemlju peskulju pa iz nas niknu divni cvetovi.
ŽIVANA:
Ni to ne može biti bez ljubavi.
NEBOJŠA:
A mi ćemo glumiti.
ŽIVANA:
Nema nam druge.
NEBOJŠA:
U nedostatku druge to i predlažem. Oj devojko, nebeska nevesto!
ŽIVANA:
Oj delijo, vetre mirisavi!
NEBOJŠA:
Vetar te oživeo, draga, rosa podojila, livada cvećem nakitila.
ŽIVANA:
Kud prolaziš bosiljak ću sejati, pokraj puta rumene ružice, da mi po mirisu dođeš.
NEBOJŠA:
Belja si od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca.
ŽIVANA:
Od lepote tvoje ja ću bolovati i na tvome krilu umrijeti! Kako je to lepo!
NEBOJŠA:
Sad mi se neke druge misli pletu.
ŽIVANA:
Nešto se desilo?
NEBOJŠA:
Kao da smo zatravljeni.
ŽIVANA:
Začarani.
NEBOJŠA:
Rečima. Reči su ljubav.
ŽIVANA:
Reči su misli. I osećanja.
NEBOJŠA:
Mi smo samo glumili.
ŽIVANA:
Kada?
NEBOJŠA:
Više ne znam.
ŽIVANA:
Pre ili posle?

NEBOJŠA:
Ne znam. Izgleda.
ŽIVANA:
Ne reci!
NEBOJŠA:
I neću. Reč može i da prevari.
ŽIVANA:
Zato ćuti.
NEBOJŠA:
Nešto se pomerilo.
ŽIVANA:
Zatravljeni smo.
NEBOJŠA:
Sami smo se zatravili. I tu pomoći nema. Ajde, pomeri se. Ideš ko sapeta kvočka. Da gleducnemo šta sve ovde ima. Zlato!
ŽIVANA:
Tu sam.
NEBOJŠA:
To ćemo posle. Vidiš da istražujem. Ništa zanimljivo. Idemo dalje. Drago kamenje. Đinđuve ko đinđuve.
ŽIVANA:
A ja?
NEBOJŠA:
Slušaj ti, cvetiću nervozni. Ako su ti došle tvoje lutke, idi pa se igraj njima. Imam preča posla.
ŽIVANA:
Ja sam zatravljena.
NEBOJŠA:
U redu je to. Ali sada govorimo drugim rečima. Praktičan duh je na sceni. Razumećeš. Oružje. Konkretne stvari obožavam.
ŽIVANA:
Prokleta muška svinja.
NEBOJŠA:
To je prava reč. Šta li se nalazi ovde, majko mila?
ŽIVANA:
Budi pristojan i poslušan. Ne otvaraj!
NEBOJŠA:
Ma nemoj!
ŽIVANA:
Zlo ćeš proći.
NEBOJŠA:
Toliko čuda sam preturio preko glave, divove savladao, divlje ljude, aždaje i zmije, a ovo da ne diram. Ma nemoj!
ŽIVANA:
Zar ti nije život mio?
NEBOJŠA:

Otvoriću. Makar me glave stajalo.
(Četvrtast čovek, skoro kompjuter, isključen i beživotan, nalazi se u odaji koju je
Nebojša otvorio.)
Opa, kakvo li je ovo biće? Lepo pakovanje, nema šta. Šteta što je tako spetljan.
BAŠ ČELIK:
Ze-mlja-ni-ne, ta-ko ti ribo-nukle-inske ki-se-li-ne i svih azo-to-vih je-di-nje-nja, regi-struj mo-je zvu-ke i sa-dej-stvuj.
NEBOJŠA:
Kakvo li je ovo mrmoljanje?
BAŠ ČELIK:
Po-mo-zi!
NEBOJŠA:
Ovo već razumem. Oćeš vode?
BAŠ ČELIK:
Ze-mlja-ni-ne, ha-dva-o ni-je do-bra ni u či-zme. Ak-ti-vi-raj ze-le-no dug-me na mo-joj ta-sta-tu-ri. Po-klo-ni-ću ti je-dan ži-vot.
NEBOJŠA:
Opa! Nije loše, nije loše. Samo, ako može da bude. Možda i može. Život na dugme. Iz-vo-li-te. A ka-ko se ti zo-veš?
BAŠ ČELIK:
Be-ta ce-ha, prva ge-ne-ra-ci-ja, Ze-mlja-ni-ne.
NEBOJŠA:
Nikad čuo.
BAŠ ČELIK:
Baš Čelik, u pre-vo-du, tu-pa-vi Ze-mlja-ni-ne.
NEBOJŠA:
Baš mi je milo. Ja sam en-i-bi-ou-džej-es-eič-ej. Nebojša.
BAŠ ČELIK:
Kad si Ne-boj-ša, uči-ni još ne-što prag-ma-tič-no, po-me-ri po-lu-gu ce-dva. Po-klo-ni-ću ti još je-dan ži-vot.
NEBOJŠA:
Opa, opa! Biću življi dvesta posto. Ovo je veliko čudo, a zašto da ne. Za čuda sam kao stvoren. Izvolite i do-vi-đe-nja!
BAŠ ČELIK:
Vra-ti mi se mo-lim te. Tri pu-ta bog po-ma-že. U-či-ni i tre-će do-bro de-lo. De-ko-di-raj mi cen-tral-ni si-stem. Me-mo-ri-sa-ću ti i tre-ći ži-vot!
NEBOJŠA:
Može. Ali prvo neke stvari da raščistimo. Da nije ovo neka nameštaljka. Jednom se mre. Kakva tri života, kakvi bakrači. Ko si ti: nisi đavo, nisi nesit, nisi aždaja, nisi čovek, nisi zmaj. Onda?
BAŠ ČELIK:
Ti si ne-uk. Ja sam ov-de bi-o kad ti ni-si ni-gde bi-o, o-pet ću bi-ti kad te-be ne bu-de bi-lo.
NEBOJŠA:
Možda si i sam bog, ali te se ja ne bojim. Na u-slu-zi.

BAŠ ČELIK:
Ha-ha-ha, tupavi zemaljski paramecijumu. Oslobo-dio si gospodara svega što leti, gmiže, pliva. U-ništiću vas sve! Gamadi ljudska! Vodim ovu kozicu da mi vrši remont i da mi ne bude status kvo do-sad-no. Ha-ha-ha. (Uz veliki bljesak, vatru i grmljavinu nestane sa Živanom pod miškom.)
PETA SLIKA
Čeketalo, Nebojša, Car Živan
ČEKETALO:
Baš Čelik je jedna rđa, neviđena, skoro grđa. Šta Nebojša sad da radi kad se car razgoropadi.
CAR ŽIVAN:
Šta je, zete, što si se zgrčio ko jarac na prtini?
NEBOJŠA:
Odbeže mi Baš Čelik.
CAR ŽIVAN:
Lepo! Bogami, lepo! A jesam li ja tebi...
NEBOJŠA:
Jesi, čestiti care...
CAR ŽIVAN:
Jesam li ti čisto srpski...
NEBOJŠA:
Jesi, čestiti care...
CAR ŽIVAN:
Jesam li ti, crni sine...
NEBOJŠA:
Jesi, čestiti care...
CAR ŽIVAN:
Šta jesam?
NEBOJŠA:
Dao kćer za ženu.
CAR ŽIVAN:
Kakve veze ona ima sad?
NEBOJŠA:
Ima. Baš Čelik je nju odneo. Da mu vrši remont.
CAR ŽIVAN:
I šta sad?
NEBOJŠA:
Sad. Sad ili nikad. Nemojte se više srditi na mene, čestiti care. Odoh ja polagacko da pronađem Baš Čelika, da mu zavrnem šiju i povratim svoju ženicu. Krvi ću mu se napiti, ako je uopšte ima.
CAR ŽIVAN:

Ti ne znaš ko je Baš Čelik. Ti ne znaš kakvu moć ima! Ti pojma nemaš koliko je meni oklopnika i novaca propalo dok sam Baš Čelika zarobio. Ti ne znaš s kim je on u kombinaciji. S najvećom vešticom Gvozdenzubom kuje plan o uništenju sveta. Zato, ne idi nikuda. Pojeo Vuk magare. Ostani ovde i uživaj koliko ti je dato u ovim blagodetima.
NEBOJŠA:
Ne dolazi u obzir.
CAR ŽIVAN:
Ići ćeš sa mnom u lov na aždaje.
NEBOJŠA:
Sve su to trice i kučine. Moram da otmem ženu iz njegovih kandži.
CAR ŽIVAN:
Žena pa žena!
NEBOJŠA:
U kom vi veku živite, čestiti care?
CAR ŽIVAN:
U surovom, sine. Nećemo sudbinu sveta podrediti jednoj ženskoj prilici, koju ti, uostalom, kao takvu, jes da je moja kćer, nisi baš ni obožavao.
NEBOJŠA:
Mi smo se zavoleli.
CAR ŽIVAN:
To je maslo one Gvozdenzube. Ostaješ ovde, ima devojaka ko šaše.
NEBOJŠA:
Ne i ne! A ovo drugo ne je istorijsko ne, tek da znate. Odlazim, čestiti care. Što bi rekla ona luda mog pokojnog oca: Bolje je deset puta umreti na putu, nego jednom kod kuće. Zbogom, čestiti care.
CAR ŽIVAN:
Zbogom, avanturisto.
ŠESTA SLIKA
Čeketalo, Nebojša, Anđelija, Car Orlušina
ČEKETALO:
Sudbina je Nebojši tako čudno podešena, uvek surova, nikad nasmešena. On putuje i putuje dan za danom, tragajući za srećom nenadanom. On putuje i putuje, tugujući za sestrom i ljubavlju vernom. Stiže tako i pred ovaj čudni dvorac. Bože mili, ko li mu je tvorac?
ANĐELIJA:
Oj delijo nepoznata! Priđi bliže. Kao da smo se mi već negde davno sreli?
NEBOJŠA:
Slušaj, sestro. Ta forma foliranja, odnosno udvaranja kod mene ne pali. Čekaj malo. Pa ti si stvarno moja sestra. Moja mila Anđelija.

ANĐELIJA:
Zar si me zaboravio, braco? Deset godina ovde čamim i čamim, a tebe niotkud. Udala sam se za Cara Orlušinu.
NEBOJŠA:
Koja te luda prokleta dade za toga nesveta?
ANĐELIJA:
Ti, braco.
NEBOJŠA:
Izvini, malo sam sišao s uma.
ANĐELIJA:
Moraću, braco, da te zakamufliram. Onaj moj je strašno besan na tebe. Uvredilo ga što se deset godina nisi setio sestru da posetiš. Da vidiš kako živi u krilu carskom. Kaže da bi te na komadiće isekao. Prvo ću ja njega, znaš, malo izokola da ispipam, pa ako ti ne htedne ništa, onda ću da prijavim da si tu. Hajde ovamo!
NEBOJŠA:
Šta mi može! (Grom i vetar.)
ANĐELIJA:
Hajde brzo. Čuješ li? To on dolazi!
CAR ORLUŠINA:
Ženo, ovde miriše nešto.
ANĐELIJA:
Pekla sam kiflice s mozgom od aždaje.
CAR ORLUŠINA:
Jok! Ovde miriše na čovečju kost. I meso. Bogme miriše i krv.
ANĐELIJA:
Ti si izgleda opet pio.
CAR ORLUŠINA:
Dede govori koga ima.
ANĐELIJA:
Šta ti je čoveče?
CAR ORLUŠINA:
Nisam ja čovek. Da sam čovek, bih samog sebe pojeo. Kazuj!
ANĐELIJA:
Učinilo ti se. Šta bi čovek ovde tražio. Ajde reci mi. Nego, da mi pravo kažeš, recimo, kad bi ti, šta ja znam, slučajno, je l’ tako, odnekud, daleko bilo, iznenada sasvim, potpuno neočekivano, bez veze, onako usput, iz čista mira, bez najave... banuo moj brat, je l’ istina da bi ti njega...
CAR ORLUŠINA:
Isekao na komade!
ANĐELIJA:
Joj!
CAR ORLUŠINA:
Pa ga metno u pac jedno tri dana.
ANĐELIJA:
Ajoj meni!

CAR ORLUŠINA:
Onda dosta belog luka, sitno, sitno iseckanog.
ANĐELIJA:
Kuku meni kukavnoj!
CAR ORLUŠINA:
Onda sve to preliješ vrelim uljem.
ANĐELIJA:
Ijao!
CAR ORLUŠINA:
Onda popiješ tri akova vina od kopriva! Samo, ništa od toga.
ANĐELIJA:
Je li?
CAR ORLUŠINA:
Ne vredi. Da nije kršten, valjalo bi od njega jesti. Ali, kršten je. I žilav. A i nije tu.
ANĐELIJA:
Jeste! Tu je, sasvim iznenada, odnekud, potpuno neočekivano...
CAR ORLUŠINA:
Ajde, ne trtljaj! Nego daj čoveka ovamo za trpezu.
ANĐELIJA:
Za ili na?
CAR ORLUŠINA:
Za! Dobro došao, šurače. Ajde, ruke širi, u lice da se ljubimo.
NEBOJŠA:
Bolje te našao, zete.
CAR ORLUŠINA:
Ajde za zdravlje da se pitamo. Kako si?
NEBOJŠA:
Evo sam dobro! Kako si ti? Šta ima?
CAR ORLUŠINA:
Fala bogu, dobro je. Gura se. A što ne dođe ranije? Zaboravko jedan! Ženo, daj vina.
NEBOJŠA:
Upravo sam pre deset godina i krenuo na put da vidim sestru.
CAR ORLUŠINA:
Ajde, ne laži.
NEBOJŠA:
Duga je to priča, u stvari bajka...
CAR ORLUŠINA:
Ne volim ti ja bajke, prispava mi se od njih. Govori.
NEBOJŠA:
Krenem ja i, odmah stanem. Likvidiram troglavu aždaju. Pođem, ispreči mi se devet divova na putu. Posečem ih. Usput bilo je još nekih sitnica: aždaja, divljih ljudi, međeda. Sve ja to likvidiram...
CAR ORLUŠINA:
Zanimljivo. Ženo, vina! I šta bi?
NEBOJŠA:

Spasim život kćeri Cara Živana i on mi je dade za ženu.
CAR ORLUŠINA:
I tako si se ti usrećio.
NEBOJŠA:
Pa i nisam. Odbegne mi iz zarobljeništva Baš Čelik i odnese mi ženu.
CAR ORLUŠINA:
Baš Čelik veliš. Ženo, vina! Baš neki dan prođe Baš Čelik ovuda i pronese jednu ženu. Dočekam ga ja sa sedam hiljada zmajeva, rezervnih, pa mu ništa nismo mogli. On je velika napast. Preti celom svetu, čak i meni.
NEBOJŠA:
Neće vala zadugo.
CAR ORLUŠINA:
Ne budali! Zaboravi ga, bar tebi to nije teško.
NEBOJŠA:
Koliko sutra ima da ga isključim iz života.
CAR ORLUŠINA:
Bolje tu sedi i pij sa mnom vina. Biće ti mnogo lepše.
NEBOJŠA:
Ništa mene zaustaviti neće.
CAR ORLUŠINA:
Kad je tako, neka ti bude. Ali teško ćeš Baš Čelika naći. Put do njega je dugačak, opasan i nesiguran. Često menja mesto boravka. A ne ostavlja za sobom traga. Evo ti ovo perce, pa kad ga nađeš, ako ga nađeš, i budeš li u velikoj nevolji, ti zapali ovo perce što ti dajem i ja ću ti doći u pomoć.
NEBOJŠA:
Hvala, zete. Nije trebalo
CAR ORLUŠINA:
Trebalo, ne trebalo, ponesi. I zbogom, avanturisto!
SEDMA SLIKA
Čeketalo, Nebojša, Živana, Baš Čelik, Car Orlušina
ČEKETALO:
Putovao tako Nebojša po svetu,
obišao skoro vascelu planetu.
Pitao je i ribe i ptice u letu
da li možda znaju za njegovu metu,
da l su možda videli Baš Čelika u kretu.
Išao je bogme od grada do grada,
raspitujuć svuda za onoga gada
i evo najednom ukaza se nada,
u budžaku nekom Baš Čelik spava kao klada.
NEBOJŠA:
Živka.
ŽIVANA:
Živana, mamlaze. Gde si do sada?

NEBOJŠA:
Nije se moglo...
ŽIVANA:
Koja još ima muža kenjca kao ja?
NEBOJŠA:
Tebe kao da je nešto zveknulo u glavu... A vidim, lepe su ti i aljine. Ajde, bežimo!
ŽIVANA:
Odmah će nas stići. Tebe će ubiti, a mene opet vratiti.
NEBOJŠA:
Ajde da bežimo, ima u meni više života nego što se pretpostavlja.
BAŠ ČELIK:
Ej neustrašivi! Zar ti ukrade ženu. Oduzimam ti jedan od tri života. Ne vraćaj se više.
ČEKETALO:
Naš junak ko da je stvarno malo lud, evo ga opet, brži otud nego odovud.
NEBOJŠA:
Ajde da begamo još jednom!
ŽIVANA:
Beži! Smazaće te ko siroče slinac.
NEBOJŠA:
Nek se on za to ubriše! Brišemo!
BAŠ ČELIK:
Dakle, ti si stvarno tvrdoglav. Kaži: šta više voliš, da pustim zrake ili da te dezintegrišem ucelo.
NEBOJŠA:
Najvolijem da sam živ i slatko od dunja.
BAŠ ČELIK:
Subjektu insektoidni, komunikacija je završena. Od ovog časa imaš još manje časova života. (Baš Čelik ode.)
ČEKETALO:
Naš junak ko da je stvarno malo lud, evo ga opet, brži otud nego odovud.
ŽIVANA:
I pijana koka zna šta je jastreb, a ti nikako da se dozoveš pameti.
NEBOJŠA:
Pokreni se, kvočko.
ŽIVANA:
Lepe reči znaš.
NEBOJŠA:
U nevolji se reči ne biraju, medvedice. Stani da bežimo.
ŽIVANA:
Neću! Dosta mi je beskorisnog trčanja. Čuješ li ga, već tutnji!
BAŠ ČELIK:

Stop. Više ne praštam. Tri veka su preletela. Više od mene života nemaš. Idi dete kući i čuvaj taj jedan život od boga dat.
NEBOJŠA:
Bože pomozi!
ČEKETALO:
Naš junak ko da je stvarno malo lud, evo ga opet, brži otud nego odovud.
ŽIVANA:
Više ne igram! Duša će mi na nos izići. Nebojša, nemoj više to da radiš.
NEBOJŠA:
Bolje biti petao jedan dan nego kokoš mesec dana. Ajde da pokušamo i četvrti put sa svojim sopstvenim životom. Bude li nevolje, zapaliću ovo perce pa će mi zet doći u pomoć.
ŽIVANA:
Beži, još ima vremena.
NEBOJŠA:
Bez tebe nikad i nikud!
ŽIVANA:
Lepo je to od tebe, ali ovo je surovo vreme. Beži, čuvaj glavu.
NEBOJŠA:
Šta će mi glava kad nema ko da je bište?
BAŠ ČELIK:
(Pojavljuje se s družinom.)
Nebojša, dosadan si ko vaška! Više ti života nema. Kraj. Nisam ja zlatna ribica
pa da se sa mnom tako zezaš. Lepo ti ko čovek kažem da bežiš.
NEBOJŠA:
Ti ćeš biti čovek kad psi budu ljudi. (Upali pero.)
BAŠ ČELIK:
Misliš vatrom da me uplašiš. To kod mene ne pali. Pomoli se bogu poslednji put! (Ubije Nebojšu, odlazi. Dojuri Car Orlušina.)
ŽIVANA:
Kasno Marko na Kosovo stiže.
CAR ORLUŠINA:
Nisam ja Marko, snajka, ali o tome ćemo posle. Ih! Baš ga je dobro ubio. Sto posto. Srećom te uvek uza se nosim bočicu životodajne vodice sa Jordana.
ŽIVANA:
Da nije istekao rok trajanja?
CAR ORLUŠINA:
Snajka, ti sumnjaš u mene? Nemoj da me ljutiš, znaš. I upamti: zabranjeno je sumnjati u sve što liči na bajku, jasno?
ŽIVANA:
Oprosti.
CAR ORLUŠINA:
Nema tu oprosti. Evo, sad ćeš da vidiš. Ima da bude efektno i konkretno.
NEBOJŠA:

Gde je Baš Čelik?
CAR ORLUŠINA:
Šta sam reko. Idi kući!
NEBOJŠA:
Neću kući.
CAR ORLUŠINA:
Dobro. Onda ideš sa mnom.
NEBOJŠA:
Neću! Hoću još jednom sreću da okušam.
CAR ORLUŠINA:
U život te više ne mogu povratiti.
NEBOJŠA:
Sad ili nikad.
CAR ORLUŠINA:
Slušaj, ne radi se to tako. Budi malo lukaviji, nemoj odmah ženu da grabiš, nego sledeće. Snajka, ispitaj Baš Čelika, onako ženski, gde mu je junaštvo, gde se gasi, razumeš. Onda, Nebojša, idi pa ga savladaj.
OSMA SLIKA
Baš Čelik, Živka, Čeketalo
ČEKETALO:
Sad će da se vidi, sad će da se javi da li može žena muža da izbavi.
ŽIVANA:
Ako si ti mene od šale ugrabio, ja sam to ozbiljno shvatila. Tvoja sam žena.
BAŠ ČELIK:
Ženo, dosadna si. Gde se gasiš?
ŽIVANA:
Baš sam ja htela to tebe da pitam.
BAŠ ČELIK:
Je l ti to mene ispituješ?
ŽIVANA:
Ma kakvi!
BAŠ ČELIK:
Moja je snaga u komori za reinterpretaciju i reinkarnaciju!
ŽIVANA:
(Klekne prema Baš Čeliku i moli se.)
BAŠ ČELIK:
Sumnjiva si ti meni odavno. Neko tebe dobro uči da me kušaš. Kušuj!
ŽIVANA:
Čoveče dragi!
BAŠ ČELIK:
Ne vređaj me, ne zovi me čovekom. Ti meni služiš samo za remont.

ŽIVANA:
Poštujem tvoje junaštvo i njemu se divim i molim. Samo to, ništa više.
BAŠ ČELIK:
Žena će samo onu tajnu sačuvati koju ne zna.
ŽIVANA:
Obožavam te i radujem se što ćeš uništiti celu planetu i što ćemo nas dvoje sami ostati na svetu.
BAŠ ČELIK:
Ubedljivo deluješ na moj centralni sistem. Onda znaj. Daleko odavde ima jedna planina, u planini jedna surdulina, pokraj surduline jedna dubodolina, u njoj vododerina, u vododerini jedna pećina, u pećini jedna veštica, Gvozdenzuba. Ona čuva moje junaštvo, crnu kutiju pomoću koje se gasim, ali veštici ne može niko doakati. Eto ti!
DEVETA SLIKA
Živana, Nebojša, Car Orlušina (Na dvoru Cara Orlušine.)
CAR ORLUŠINA:
Evo me, snajka. Jesi li štogod ispipala?
ŽIVANA:
Jedva. Ima rešenje, al je zapetljano.
NEBOJŠA:
Čujmo!
CAR ORLUŠINA:
Nebojša pamti, ili, još bolje, piši!
ŽIVANA:
Dakle, odavde daleko ima jedna...
CAR ORLUŠINA:
...pećina stroga! Ah, to znaju i deca.
NEBOJŠA:
Zete, uljudi se. Ne prekidaj mi ženu!
ŽIVANA:
Hvala, Nebojša. Dakle, ima jedna...
CAR ORLUŠINA:
Rekoh li ja...
NEBOJŠA:
Dosta upadica! Ženo, kazuj.
ŽIVANA:
Daleko odavde ima jedna planina, u planini jedna surdulina, pokraj surduline jedna dubodolina, u njoj vododerina, u vododerini jedna pećina, u pećini veštica Gvozdenzuba. Ona čuva njegovo junaštvo.
CAR ORLUŠINA:
Šurače, sad ti mene slušaj. Gvozdenzuba je veštica vrlo nezgodna. Moraš joj prići dosetljivo, muški, ali nežno. Uostalom, znaš ti to već!

DESETA SLIKA
Veštica, Nebojša, Čeketalo (U Veštičinoj pećini.)
GVOZDENZUBA:
Pa kaže. Uzeti šest zmijskih jaja, dobro ih ulupati, dodati koren bunike, sušen cvet otrovne kupine, pola kilograma otrovnih pečurki. Sve to dobro izmešati. U posebnu činiju iseći dva kilograma krilaca od slepog miša, pola kilograma krvi žabe gatalinke, kilo dimljenog zmijskog vrata. Takooo... Ko se to usudio da šuška okolo?
NEBOJŠA:
Gore joj oči ko u čengije! Neće biti jednostavno. Gde li je tutnula onu kutijicu?
GVOZDENZUBA:
Aha, tu si golubiću! Ti si taj što špijunira Gvozdenzubu?
NEBOJŠA:
Kako je zakrlještila očima, mila majko!
GVOZDENZUBA:
Ko te šalje?
NEBOJŠA:
Poslao sam se sam. Hteo bih da se naučim veštičjim veštinama. Primi me za pripravnika.
GVOZDENZUBA:
Pripraviću ja tebe samo tako. A okolo – salata!
NEBOJŠA:
Moja je želja jedina...
GVOZDENZUBA:
Da te pretvorim u guštera? Baš mi za ovaj specijalitet fali džigerica od guštera, pa da se ne lomatam okolo. Dolazi mi sunce na večeru.
NEBOJŠA:
Sunce?
GVOZDENZUBA:
Sunce moje! Baš Čelik moj!
NEBOJŠA:
Ti i on?
GVOZDENZUBA:
Razume se. Volimo se.
NEBOJŠA:
Takva lepojka s onom gvozdenom napravom!?
GVOZDENZUBA:
Čelik i gvožđe. Okovaćemo ceo vašljivi svet.
NEBOJŠA:
On je drvo. Ja sam ašik za tebe. Ajde da ašikujemo. Baci jedan pogled na mene!
GVOZDENZUBA:
Baciću ja čini na tebe. Da se pretvoriš u konja. Pa Baš Čelik i ja da jezdimo, jezdimo...

NEBOJŠA:
Da se pretvoriš u kučku, goru nego što si ti?
GVOZDENZUBA:
Šta si ono rekao...
NEBOJŠA:
Da se pretvoriš...
GVOZDENZUBA:
Ne to. Ono pre.
NEBOJŠA:
Da ašikujemo!
GVOZDENZUBA:
Pripravan si na sve?
NEBOJŠA:
Dibidus.
GVOZDENZUBA:
Ne razumem latinski. Kaži srpski.
NEBOJŠA:
Skroz.
GVOZDENZUBA:
Dopadam ti se ja?
NEBOJŠA:
Oj devojko, nebeska nevesto...
GVOZDENZUBA:
Oh, kako to lepo zvuči...
NEBOJŠA:
Ne mogu da verujem, sve se veštice pale na iste reči. Sjajnija si od sunca, belja od snega...
GVOZDENZUBA:
Nemoj...
NEBOJŠA:
Rumenija od ružice...
GVOZDENZUBA:
Ne... Ne... Doći će on... Ovo se zove avantura...
NEBOJŠA:
Ako. Meni su još davno rekli da sam avanturista. Mirisnija si od cveta trešnjinog. Šta još da slažem?
GVOZDENZUBA:
Proklet da si! Prevarantu! Ti si veštac najgori od svih! Onu ću carevu kozu s kojom živiš u ovcu da pretvorim. Čekaj samo!
NEBOJŠA:
Oćeš. Oćeš. Tvoja je moć u mojima rukama. Šta je, posrćeš. Nema više. Postaješ vredna, poslušna i dobra.
GVOZDENZUBA:
JEDANAESTA SLIKA
Delijo mlada, navrati ponekad!

Nebojša, Baš Čelik, Čeketalo
ČEKETALO:
Sad će doći do dvoboja, mila majko moja. Naš Nebojša dosetljivo, naš Nebojša, Baš Čeliku našo mesto osetljivo.
NEBOJŠA:
Ovamo de, krntijo prepotopska.
BAŠ ČELIK:
Ti strvi-no što ži-vot ne ce-niš. O-pet!?
NEBOJŠA:
Ovamo de, da te rastavimo na proste činioce.
BAŠ ČELIK:
Ti si, ti si...
NEBOJŠA:
Nemoj da mi zamuckuješ, defektna mašinice...
BAŠ ČELIK:
Vra-ti mi to.
NEBOJŠA:
Oću, oću.
BAŠ ČELIK:
Ajde da se nagodimo. Daj mi tu kutijicu. Pokloniću ti večiti život.
NEBOJŠA:
Aha! Da me navučeš na staru priču. Jok. Ja sam sebi obezbedio večni život time što ću da te se kurtališem
BAŠ ČELIK:
Ja ti nudim više, celu galaksiju. Bićemo gospodari sveta.
NEBOJŠA:
Podaj drugom. To je dim! Ajde, bori se!
BAŠ ČELIK:
Sve što ti vidiš i ne vidiš biće tvoje.
NEBOJŠA:
Fala lepo. Miči se. Ne možeš? Oslabile funkcije? Iako nisi čovek, ajde da se viteški porvemo, krntijo.
BAŠ ČELIK:
Učini mi jedno dobro delo...
NEBOJŠA:
Ne trtljaj, bori se.
BAŠ ČELIK:
Ne... Ne...
NEBOJŠA:
Šta ne? Ima da postaneš Baš Čovek! Tako. Sad je svemu ružnom kraj. Od sada neka čovek caruje svetom. Nek caruje Života do kraja života.

DVANAESTA SLIKA
Živana, Nebojša, Car Živan, Anđelija, Car Orlušina, Gvozdenzuba, Baš
Čelik, Čeketalo (Na dvoru Cara Živana)
CAR ŽIVAN:
Gde si, zete, do sada?
NEBOJŠA:
Duga je to priča, u stvari bajka. Neka ti kaže ova družina skromna.
ŽIVANA:
Bili smo zatravljeni!
CAR ORLUŠINA:
Pili smo malo vina od kopriva.
ANĐELIJA:
Bila sam ugrabljena.
GVOZDENZUBA:
Malo smo se zabavljali.
BAŠ ČELIK:
Ako mi date čašu vode, ispričaću vam ponovo sve!
SVI:
Ne, ne, ne!
ČEKETALO:
Obožavam ovakve scene, svi na kraju liče na mene. Ostajte mi bezazleni i svileni, blago meni, blago meni.

Kraj