Glogovac: Ne sudite čoveku dok ga ne upoznate
BEOGRAD - "Odrednice kao što su Srbin, homoseksualac, Hrvat, heteroseksualac... su u stvari pogubne, tek kada upoznamo čoveka, tada znamo nešto o njemu", rekao je danas glumac Nebojša Glogovac, jedan od glavnih protagonista filma "Ustav Republike Hrvatske", u režiji Rajka Grlića, čija je premijera zakazana za 16. oktobar. ...
Poznati glumac naglašava da uvek nastoji da mu sledeća uloga predstavlja iskorak u nešto novo i neistraženo.
"Trudim se da igram zanimljive, intrigrantne ljude čije me sudbine inspirišu kao umetnika. U Grlićevom filmu igram profesora povjesti u penziji Vjekoslava Kralja koji je deklarisani gej i čiji je ljubavnik umro pre godinu dana. Vjekoslav se oblači u žensko svake noći i ide da popije piće sa uspomenom na svog ljubavnika. U stvari pije piće sa samim sobom", rekao je Glogovac u intervjuu Tanjugu.
On ističe da je to samo okvir za priču o manjinama, ugroženima, drugačijima.
Tanjug (Zoran Žestić)Tanjug (Zoran Žestić)
"Podele među ljudima forsiraju hulje radi lične dobiti i ličnih ciljeva. Pred premijeru filma u Zagrebu bilo je mnogo skepse i komentara kako to Srbin može da igra Purgera, ali sve se svelo na čaršijske priče. Ljudi koji su videli film shvatili su koliko je on iznad bilo kakvih podela", rekao je Glogovac.
On je istakao da je Rajko Grlić "vrhunski reditelj i od njega niko ne može da očekuje jeftine priče. Kada sam pročitao scenario shvatio sam da imam prilliku za odličnu ulogu i odličan fim".
Pred beogradsku premijeru Glogovac poziva publiku u bioskope ne bi li videli nešto drugačije na velikom platnu.
"Imam nekada utisak da su nam životi toliko obesmišljeni da smo poput hrčka u kavezu koji se vrti u krug. Od jurnjave za novcem da bi poplaćali kredite mi zaboravljamo na decu, na dušu, na ljubav. Mislim da je to pogubno, jer napredak ljudske vrste ne predstavljaju kola koja idu brže i tona informacija kojima smo zatrpani. Ovaj film nam pokazuje kako da se odupremo tom besmislu koje je zahvatilo čitav svet", ukazao je Glogovac.
Za njega tehnološka revolucija koja se odigrava oko nas, ni na koji način ne može da ugrozi pozorište kao medij.
"Potreba ljudi za pozorištem je evidentna. Prošle godine je Jugoslovensko dramsko pozorište dobrano spustilo cenu karata i CNN je slikao red od ulaska u teatar, skoro do Beograđanke. Ljudi u pozorištu povremeno mogu da nađu katarzu što nije malo u današnje vreme", kazao je Glogovac.
Proslavljeni glumac je prošlog meseca postao "Hamlet" na sceni JDP-a. Ističe da je jako zadovoljan kako je zajedno sa rediteljem i kolegama na sceni "osvojio" Šekspirovo remek delo.
"Volim i Aleksandra Popovskog, kao reditelja i kao prijatelja. On je duhovit inteligentan stvaralac koji ume da prilagodi klasično delo modernoj pozorišnoj estetici. Naš 'Hamlet' je čudan, nov, drugačiji. On ne odgovara integralno tekstu, ali poruka Šekspirovog dela je tu, na sceni. Baza naše predstave je Hamletov san, njegova sećanja i krstarenje kroz njegovu podsvest", rekao je Glogovac.
Prema njegovim rečima ova godina je bila vreme umiranja glumaca. Neki po redu, a neki zbog čega je posebno tužan preko reda.
"Neverovatnim sledom okolnosti i događaja umrlo je mnogo divnih glumaca i ljudi. Delom je to zbog strašne ekonomske situacije u kojoj se nalazi naša kultura pa su ljudi primorani da rade više nego što mogu. U toj strašnoj borbi strada zdravlje. Teško je objasniti ljudima da gluma zahteva mentalni napor i kopanje po sopstvenoj duši, ali i ozbiljan fizički rad. Konstatan višak napora glumcima ugrožava zdravlje", kaže Glogovac.
Među kritičarima Glogovac važi za jednog od najboljih glumaca u regionu. Za njega, između ostalog, takve ocene predstavljaju veliku odgovornost.
"Kada jednom glumac dostigne velike standarde onda nema pravo da se spušta u laku zabavu, ma koliko tamo bilo više novca. Punim dušu sebi i drugima i to mi je najveća nagrada od posla kojim se bavim", istakao je on.
Poznat kao veliki navijač "Crvene zvezde", Glogovac ističe da sve ređe prati fudbalske utakmice.
"Vernost mom omiljenom klubu nije sporna, ali realno gledano radije na stadionu gledam navijanje i koreografiju nego igru na terenu. Zvezdini navijači umeju da budu genijalno duhoviti što je daleko zanimljivije od dešavanja na terenu. Fudbal se pretvorio u fabriku mesa koja nema veze više sa veštinom", kazao je Glogovac.
Intervjui
Re: Intervjui
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Jelisaveta Seka Sablić, glumica, povodom premijere filma "Igla ispod praga” 12. decembra u Sava centru
Što je veća lepota, to su zagađeniji ljudski odnosi
* Prešišalo me je vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta
Rediteljski prvenac Ivana Marinovića "Igla ispod praga", snimljen u crnogorsko-srpskoj produkciji, premijerno će biti prikazan u Srbiji 12. decembra u Sava centru.
Film koji je izabran za crnogorskog kandidata za Oskara govori o stanovnicima malog sela Luštica u Boki Kotorskoj koji su na pragu da prodaju veliku zemlju i time reše sve svoje probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj deo. Osim što je "Igla ispod praga” pametna komedija, što nije često slučaj u domaćoj, ali i regionalnoj kinematografiji, ovo je i retka prilika da se glumica Jelisaveta Seka Sablić vidi na filmu. Ona za Danas govori zašto je to tako.
* Činjenica je da vas zaista nije bilo dugo na filmu. Šta vas je privuklo priči filma "Igra ispod praga”?
- Stvarno me nije bilo dugo na filmu, niti će me verovatno biti. Moje je prošlo. Pa prvo sam ja privukla Ivana Marinovića, verovatno jer imam te godine za ulogu, ali i zato što sam, bez lažne skromnosti, proverena glumica. Nisam imala neku preveliku želju da igram, ali kada sam pogledala scenario, videla sam da je studiozno napisano i da nije kao česta uobičajna površina kod nas. Dugo se čekalo da taj film krene, a kad je završen, dugo se čekala premijera. Dobra sam i živa da sad s vama pričam. Teško je setiti se utisaka. Iako je Ivan škrt, ja sam imala priliku da film pogledam, i mogu da kažem da je lep. Svetski je snimljen. Rukopis koji zaista prelazi ove granice. Velike čestitke prvenstveno Ivanu, a onda i na odabiru glumaca. To su glumci koji su nabijeni humorom i duhovitošću ali on je to sve strogo kontrolisao i bio je jako oprezan. Ceo film ima nekakvo ujednačeno igranje, ujednačene aktere. Jednu metafizičku ravan postiže sa tim božanstvenim predelima Luštice koje je slikao Đorđe Arambašić. To je zaista neotkrivena lepota. Jedno čudo. Sve deluje potpuno vanzemaljski. I onda kontekst te priče, tih malih ljudi i njihovih zagađenih odnosa, gde svi deluju kao crvi u toj lepoti. To je nekako šekspirovski. Odavno sam se pitala kako to da što je veća lepota u kojoj se ljudi nalaze, to su zagađeniji ti ljudski odnosi. Ne znam šta je to, ali to je tako ljudski.
* Film zaista pokazuje sliku našeg društva i način na koji ljude pokušavaju da prežive...
- Nije tu samo to. Tu se pojavljuje zlo. To je zlo kao kod Bergmana u "Devičanskom izvoru” kada u onoj lepoti, onoj vanzemaljskoj, pojavljuje zlo. I Živko Nikolić je to pokazivao, ali on nikada nije uhvatio tu lepotu koju vidimo u ovom filmu. Ti ljudi koriste tu lepotu, uživaju u njoj, pa se onda zabavljaju svojim prljavštinama.
* Iako su vašu karijeru obeležile filmske uloge poput Kristine u "Maratonci trče počasni krug”, na filmu vas nije bilo previše. Je l' to sticaj okolnosti ili lični izbor?
- Stvarno me nisu zvali. Ja sam lično zadovoljna, jer film je uvek tražio neko odvojeno vreme. Verovatno je tu bilo i slučajeva gde su me zvali a da ja nisam mogla da odvojim vreme za to. Sećam se da me je zvao i Srđan Dragojević. Film traži mesec dana da budeš na setu. To ja ne mogu. Ali nisam ni sklona tome. Ne volim te odlaske od kuće i takvo druženje. To je sa mnom kontraindikativno. Sad kad me pitate, bilo je tu i toga, ali glavno je da su me sigurno malo zvali. A pri tom me je i prešišalo vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta.
* Na filmu ste najviše sarađivali sa Slobodanom Šijanom (uz "Maratonce”, "Kako sam sistematski uništen od idiota”, "Davitelj protiv davitelja”). Šta je to on video u vama što možda drugi reditelji nisu?
- To je veliki kompliment za mene. Ja Šijana toliko cenim. Zaista. Kada me je zvao za "Maratonce”, uopšte nisam bila zainteresovana za film, a nisam ni imala dobro mišljenje o našem filmu. Moj život je prošao u partizanskim filmovima, koje nisam htela da gledam. Zašto bih gledala te filmove, kad ima divnih filmova koji su snimani izvan naših granica. Nisam bila u toj priči. Ali sećam se kada me je Šijan zvao za "Maratonce”, rekao mi je da to treba da bude intonacija kao u "Ranjenom orlu”. Dugo godina smo igrali tu predstavu u Ateljeu. Tako da sam odmah razumela šta njemu treba. I zaista on je uzeo ateljejske glumce. To je bilo 50 odsto ateljejskih glumaca, a i oni što nisu bili, oni su po svojim sredstvima pripadali Ateljeu. Paja Vuisić, koji uopšte nije igrao u teatru, ili Mija Aleksić, koji je igrao u Ateljeu, ali je igrao pre svega u Narodnom pozorištu. Hoću da kažem da su taj rukopis i taj sastav ateljejskih glumaca, uz naravno i Duška Kovačevića i Šijana, napravili zaista jedan film koji vreme nije pregazilo.
* Pominjete Atelje i njegove glumce. Nedavno je obeleženo 60 godina ovog teatra. Po čemu je iz vašeg ugla to pozorište bilo drugačije?
- Ja sam davno otišla iz Ateljea i emotivno i fizički. Nije više to što je nekad bilo. Možda je to stvarno starački reći, ali zaista je tako. Neke kocke su se tako skockale. Mislim da je tu bila najvažnija Mira Trailović, koja je imala sluha za najbolje. Ona je bila jedan menadžer i čupala je sa svih strana. Imala je osećaj za razne stvari. Ona je stvarala nove pisce. Ona je stvarala nove reditelje. Čupala, borila se za njih. Kad imate jednog takvog vođu... a onda je sve to i vreme činilo. Jugoslavija je tada bila na vrhuncu svoje demokratije i otvaranja prema svetu. Sve se to podudarilo.
* Nazivaju vas "kraljicom komedije”. Jednom ste rekli da biste propali da ste upali u dramu. Da li je i odabir žanra bio sticaj okolnosti ili ipak izbor?
- Rekla sam da je svako ko je upadao u dramu i propadao. Pogotovo u onom smislu drame kakva je bila u mom vremenu i pre mog vremena. Manir Ateljea je zavladao i u drugim teatrima. Svi su prišli tom maniru na neki način. Jedan hrabar teatar, otvaranje novih stranica, napuštanje klasike... Što je možda malo i šteta. Ipak, treba čuvati i tradiciju. Ali i u Jugoslovenskom dramskom radili su predstave koje bi potpuno legle Ateljeu ili u Narodnom. Nemaju više teatri svoje tipične boje, pa da kad ideš u neko pozorište, znaš i šta ćeš tamo da gledaš, odnosno koji prilaz predstavi ćeš videti.
Istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš
* Vi kažete da je politika život, i da bi trebalo svih da nas se tiče, ali glumcima se često zamera kada imaju svoj politički stav. Kako danas gledate na svoju javnu podršku LDP-u?
- Dešavalo mi se da mi neko nešto dobaci, ali ako vidim da je neko budala, ja to preskočim. Kažu - vi ste za ovog ili onog. Meni se desilo da me je jednom taksista u Crnoj Gori bukvalno napao: "Znaš li ti koji je on lopov?” Za Čedu Jovanovića. Ja njega i dan-danas slušam. On je uvek tačan ko švajcarski sat. Ko je on, šta je on privatno, šta ima, to je, što ovi kažu na televiziji, za istražne organe, to se uvek vade. Ja osluškujem i uvek čestitam onome ko doprinosi istini. Jovanović uvek doprinosi istini. I dan-danas kaže sve ono što bih i ja rekla. Kad bih ja umela da pričam politički, sve bih isto kao on izgovorila. Nažalost ta populacija je nestala. Tu više nema nikoga. Ja znam da postoje ti ljudi koji su pametni, koji razmišljaju, koji su tačni, što je najvažnije. Tačnost u svakom trenutku je najvažnija. Ali oni sada ćute. Možda tako i treba. Jer istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš.
Ekipa filma
Pored Jelisavete Sablić u filmu igraju i Nikola Ristanovski, Bogdan Diklić, Leon Lučev, Ljubomir Bandović, Dragana Dabović i mnogi drugi. Ivan Marinović pored režije potpisuje i scenario a fotografiju Đorđe Arambašić. Svi oni doprineli su da estetika ovog filma podseća na stare italijanske filmove, ali i na radove Živka Nikolića.
Što je veća lepota, to su zagađeniji ljudski odnosi
* Prešišalo me je vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta
Rediteljski prvenac Ivana Marinovića "Igla ispod praga", snimljen u crnogorsko-srpskoj produkciji, premijerno će biti prikazan u Srbiji 12. decembra u Sava centru.
Film koji je izabran za crnogorskog kandidata za Oskara govori o stanovnicima malog sela Luštica u Boki Kotorskoj koji su na pragu da prodaju veliku zemlju i time reše sve svoje probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj deo. Osim što je "Igla ispod praga” pametna komedija, što nije često slučaj u domaćoj, ali i regionalnoj kinematografiji, ovo je i retka prilika da se glumica Jelisaveta Seka Sablić vidi na filmu. Ona za Danas govori zašto je to tako.
* Činjenica je da vas zaista nije bilo dugo na filmu. Šta vas je privuklo priči filma "Igra ispod praga”?
- Stvarno me nije bilo dugo na filmu, niti će me verovatno biti. Moje je prošlo. Pa prvo sam ja privukla Ivana Marinovića, verovatno jer imam te godine za ulogu, ali i zato što sam, bez lažne skromnosti, proverena glumica. Nisam imala neku preveliku želju da igram, ali kada sam pogledala scenario, videla sam da je studiozno napisano i da nije kao česta uobičajna površina kod nas. Dugo se čekalo da taj film krene, a kad je završen, dugo se čekala premijera. Dobra sam i živa da sad s vama pričam. Teško je setiti se utisaka. Iako je Ivan škrt, ja sam imala priliku da film pogledam, i mogu da kažem da je lep. Svetski je snimljen. Rukopis koji zaista prelazi ove granice. Velike čestitke prvenstveno Ivanu, a onda i na odabiru glumaca. To su glumci koji su nabijeni humorom i duhovitošću ali on je to sve strogo kontrolisao i bio je jako oprezan. Ceo film ima nekakvo ujednačeno igranje, ujednačene aktere. Jednu metafizičku ravan postiže sa tim božanstvenim predelima Luštice koje je slikao Đorđe Arambašić. To je zaista neotkrivena lepota. Jedno čudo. Sve deluje potpuno vanzemaljski. I onda kontekst te priče, tih malih ljudi i njihovih zagađenih odnosa, gde svi deluju kao crvi u toj lepoti. To je nekako šekspirovski. Odavno sam se pitala kako to da što je veća lepota u kojoj se ljudi nalaze, to su zagađeniji ti ljudski odnosi. Ne znam šta je to, ali to je tako ljudski.
* Film zaista pokazuje sliku našeg društva i način na koji ljude pokušavaju da prežive...
- Nije tu samo to. Tu se pojavljuje zlo. To je zlo kao kod Bergmana u "Devičanskom izvoru” kada u onoj lepoti, onoj vanzemaljskoj, pojavljuje zlo. I Živko Nikolić je to pokazivao, ali on nikada nije uhvatio tu lepotu koju vidimo u ovom filmu. Ti ljudi koriste tu lepotu, uživaju u njoj, pa se onda zabavljaju svojim prljavštinama.
* Iako su vašu karijeru obeležile filmske uloge poput Kristine u "Maratonci trče počasni krug”, na filmu vas nije bilo previše. Je l' to sticaj okolnosti ili lični izbor?
- Stvarno me nisu zvali. Ja sam lično zadovoljna, jer film je uvek tražio neko odvojeno vreme. Verovatno je tu bilo i slučajeva gde su me zvali a da ja nisam mogla da odvojim vreme za to. Sećam se da me je zvao i Srđan Dragojević. Film traži mesec dana da budeš na setu. To ja ne mogu. Ali nisam ni sklona tome. Ne volim te odlaske od kuće i takvo druženje. To je sa mnom kontraindikativno. Sad kad me pitate, bilo je tu i toga, ali glavno je da su me sigurno malo zvali. A pri tom me je i prešišalo vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta.
* Na filmu ste najviše sarađivali sa Slobodanom Šijanom (uz "Maratonce”, "Kako sam sistematski uništen od idiota”, "Davitelj protiv davitelja”). Šta je to on video u vama što možda drugi reditelji nisu?
- To je veliki kompliment za mene. Ja Šijana toliko cenim. Zaista. Kada me je zvao za "Maratonce”, uopšte nisam bila zainteresovana za film, a nisam ni imala dobro mišljenje o našem filmu. Moj život je prošao u partizanskim filmovima, koje nisam htela da gledam. Zašto bih gledala te filmove, kad ima divnih filmova koji su snimani izvan naših granica. Nisam bila u toj priči. Ali sećam se kada me je Šijan zvao za "Maratonce”, rekao mi je da to treba da bude intonacija kao u "Ranjenom orlu”. Dugo godina smo igrali tu predstavu u Ateljeu. Tako da sam odmah razumela šta njemu treba. I zaista on je uzeo ateljejske glumce. To je bilo 50 odsto ateljejskih glumaca, a i oni što nisu bili, oni su po svojim sredstvima pripadali Ateljeu. Paja Vuisić, koji uopšte nije igrao u teatru, ili Mija Aleksić, koji je igrao u Ateljeu, ali je igrao pre svega u Narodnom pozorištu. Hoću da kažem da su taj rukopis i taj sastav ateljejskih glumaca, uz naravno i Duška Kovačevića i Šijana, napravili zaista jedan film koji vreme nije pregazilo.
* Pominjete Atelje i njegove glumce. Nedavno je obeleženo 60 godina ovog teatra. Po čemu je iz vašeg ugla to pozorište bilo drugačije?
- Ja sam davno otišla iz Ateljea i emotivno i fizički. Nije više to što je nekad bilo. Možda je to stvarno starački reći, ali zaista je tako. Neke kocke su se tako skockale. Mislim da je tu bila najvažnija Mira Trailović, koja je imala sluha za najbolje. Ona je bila jedan menadžer i čupala je sa svih strana. Imala je osećaj za razne stvari. Ona je stvarala nove pisce. Ona je stvarala nove reditelje. Čupala, borila se za njih. Kad imate jednog takvog vođu... a onda je sve to i vreme činilo. Jugoslavija je tada bila na vrhuncu svoje demokratije i otvaranja prema svetu. Sve se to podudarilo.
* Nazivaju vas "kraljicom komedije”. Jednom ste rekli da biste propali da ste upali u dramu. Da li je i odabir žanra bio sticaj okolnosti ili ipak izbor?
- Rekla sam da je svako ko je upadao u dramu i propadao. Pogotovo u onom smislu drame kakva je bila u mom vremenu i pre mog vremena. Manir Ateljea je zavladao i u drugim teatrima. Svi su prišli tom maniru na neki način. Jedan hrabar teatar, otvaranje novih stranica, napuštanje klasike... Što je možda malo i šteta. Ipak, treba čuvati i tradiciju. Ali i u Jugoslovenskom dramskom radili su predstave koje bi potpuno legle Ateljeu ili u Narodnom. Nemaju više teatri svoje tipične boje, pa da kad ideš u neko pozorište, znaš i šta ćeš tamo da gledaš, odnosno koji prilaz predstavi ćeš videti.
Istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš
* Vi kažete da je politika život, i da bi trebalo svih da nas se tiče, ali glumcima se često zamera kada imaju svoj politički stav. Kako danas gledate na svoju javnu podršku LDP-u?
- Dešavalo mi se da mi neko nešto dobaci, ali ako vidim da je neko budala, ja to preskočim. Kažu - vi ste za ovog ili onog. Meni se desilo da me je jednom taksista u Crnoj Gori bukvalno napao: "Znaš li ti koji je on lopov?” Za Čedu Jovanovića. Ja njega i dan-danas slušam. On je uvek tačan ko švajcarski sat. Ko je on, šta je on privatno, šta ima, to je, što ovi kažu na televiziji, za istražne organe, to se uvek vade. Ja osluškujem i uvek čestitam onome ko doprinosi istini. Jovanović uvek doprinosi istini. I dan-danas kaže sve ono što bih i ja rekla. Kad bih ja umela da pričam politički, sve bih isto kao on izgovorila. Nažalost ta populacija je nestala. Tu više nema nikoga. Ja znam da postoje ti ljudi koji su pametni, koji razmišljaju, koji su tačni, što je najvažnije. Tačnost u svakom trenutku je najvažnija. Ali oni sada ćute. Možda tako i treba. Jer istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš.
Ekipa filma
Pored Jelisavete Sablić u filmu igraju i Nikola Ristanovski, Bogdan Diklić, Leon Lučev, Ljubomir Bandović, Dragana Dabović i mnogi drugi. Ivan Marinović pored režije potpisuje i scenario a fotografiju Đorđe Arambašić. Svi oni doprineli su da estetika ovog filma podseća na stare italijanske filmove, ali i na radove Živka Nikolića.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Odlazim iz Srbije, živeću s irvasima!
Pomišljam da baš sad odem iz zemlje. Živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale
Ljubomir Bandović samo je jedan iz plejade velikih glumca koji igra u debitantskom filmu „Igre ispod praga“ Ivana Marinovića. Crnogorski kandidat za Oskara, snimljen i od novca Filmskog centra Srbije, beogradsku premijeru imaće 12. decembra u Sava centru, nakon čega će biti na redovnom bioskopskom repertoaru.
U razgovoru za Kurir Bandović otkriva zašto je dao otkaz u pozorištu, govori o politici, novoj saradnji s Dušanom Kovačevićem, kao i tome da pomišlja da napusti Srbiju.U filmu glavnog junaka i svog prijatelja iz detinjstva nagovarate da proda svoju dedovinu u Boki za izgradnju hotela. Kako biste postupili u privatnom životu?
- Ne bih ga ubeđivao, već bih mu držao stranu. Branio bih svoje i puškom.
U bioskope nam dolazi jedan netipičan domaći film, koji lako može da dobije i Oskara. Šta vas je privuklo da prihvatite ulogu?
- Privukle su me iskrene oči reditelja Ivana Marinovića, razgovor s njim i dva njegova scenarija koja sam pročitao. Veoma poštujem ljude koji su s tobom na ti, a imaju tek dvadeset i neku godinu. Nemam ništa drugo da vam kažem o njemu osim hvalospeva. Cela njegova porodica se brinula o nama tokom snimanja. On se najviše potpisao ispod ovog filma, jer nije imao ambiciju da se potpiše ni kao reditelj ni scenarista, već da ispriča priču.
U umetničkom svetu važite za glumca koji ne pravi kompromise i pažljivo bira uloge. Da li vam je merilo samo kvalitet ili je to i novac?
- Nije. Delim poslove na one za danas i sutra. Ne postoji tezga. Glumci u odnosu prema svom poslu prave od nekog projekta tezgu. Nije pokojni kolega Pera Kralj gori glumac što je igrao u seriji „Seljaci“, nego je ta serija bolja jer je on igrao u njoj. U životu tako postavljam stvari. Kad mi se dopadne scenario, i ne pitam koliko para ima i igram i za džabe. Posle 20 godina života u Beogradu, i dalje sam podstanar. Što sam stariji, mnogo bitnije mi je s kim radim i ko je u ekipi.
U bogatoj karijeri imali ste tu nelagodnost da igrate ulogu koju je pre vas tumačio Bata Stojković.
- Nije to bila samo Batina uloga, već ju je u Novom Sadu igrao Pepi Laković. Sad je to moja uloga. I danas imam strahopoštovanje prema tim imenima i delima Dušana Kovačevića. Međutim, u jednom momentu morate da se oslobodite toga da biste bilo šta napravili, jer presijom ne možete ništa da uradite.
Kad ste pomenuli Kovačevića, da kažemo da ćemo vas videti u „Hipnozi jedne ljubavi“ u Zvezdari, u komadu koji je on i napisao i režirao, a postavljen je kao bajka.
- Kao melodrama i basna, jer komuniciramo sa životinjama. Veliki slikari celog života slikaju jednu sliku, a pisci pišu jedan lik i komad. On se više ne zove Sava Odžačar ili Ilija Čvorović, već Ranko Šumar. Tekst je samo po formi prozni, a u stvari je poezija. Treba samo izgovoriti te pametne replike.
U novoj drami ubeđujete decu da ostanu u Srbiji. Da li ste pomišljali da odete?
- Pomišljam sada da odem iz zemlje. Ranije, dok su bili radovi i dok smo bili ljudi, nisam pomišljao. Uvek sam razmišljao da treba ostati ovde i raditi za svoju zemlju. Sad živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale. Ne beži mi se na Zapad, u savremeni svet, već u neke tajge, da živim sa irvasima.
Odlučili ste date otkaz u pozorištu. Kako ste odlučili da ostanete bez sigurne plate?
- Nisam siguran da je pozicija zaposlenog glumca pametna pozicija za umetnika. Dobili smo pojam slobodan umetnik, što je pleonazam. Umetnik je oduvek slobodan. Vremenom vidim da, radeći u pozorištu, postajem kao deo nekog sportskog tima i da se takmičim s Narodnim pozorištem. Pozorišta treba da se međusobno pomažu. Došao sam u karijeri do tačke kada moram sam sebi da organizujem posao, a kad ste zaposleni, kuća u kojoj radite mora da ima prioritet. Uradio sam zbog sebe. Nikako da bih izneo stav u javnost.
Nije vaša odluka baš tako shvaćena.
- Bilo je mnogo reakcija mladih da je to revolucionarno. Nije to moja borba za slobodu, to sam uradio zbog sebe.
Kurir trenutno bira predsednika na virtuelnim izborima. Za koga ćete glasati?
- Kad budem znao ko su pravi kandidati, izlazim da glasam.
Drugari samo za kafanu
ODBIJAM DA VIŠE IGRAM S DIKLIĆEM
U razgovor se umešao i Bogdan Diklić.
- Ljubomire, nemoj da pretiš čoveku i da lupaš o sto - dobacuje glumac.
Bandović se nije obazirao na kolegu.
- Sad mi je stigla neka ponuda i kaže reditelj igraće s tobom i Bogdan Diklić. Rekao sam: ne, hvala (smeh).
Bogdan je slegao ramenima i samo izustio:
- Ljubo, zašto nećeš, je l‘ zato što se neću videti pored tebe?
Pomišljam da baš sad odem iz zemlje. Živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale
Ljubomir Bandović samo je jedan iz plejade velikih glumca koji igra u debitantskom filmu „Igre ispod praga“ Ivana Marinovića. Crnogorski kandidat za Oskara, snimljen i od novca Filmskog centra Srbije, beogradsku premijeru imaće 12. decembra u Sava centru, nakon čega će biti na redovnom bioskopskom repertoaru.
U razgovoru za Kurir Bandović otkriva zašto je dao otkaz u pozorištu, govori o politici, novoj saradnji s Dušanom Kovačevićem, kao i tome da pomišlja da napusti Srbiju.U filmu glavnog junaka i svog prijatelja iz detinjstva nagovarate da proda svoju dedovinu u Boki za izgradnju hotela. Kako biste postupili u privatnom životu?
- Ne bih ga ubeđivao, već bih mu držao stranu. Branio bih svoje i puškom.
U bioskope nam dolazi jedan netipičan domaći film, koji lako može da dobije i Oskara. Šta vas je privuklo da prihvatite ulogu?
- Privukle su me iskrene oči reditelja Ivana Marinovića, razgovor s njim i dva njegova scenarija koja sam pročitao. Veoma poštujem ljude koji su s tobom na ti, a imaju tek dvadeset i neku godinu. Nemam ništa drugo da vam kažem o njemu osim hvalospeva. Cela njegova porodica se brinula o nama tokom snimanja. On se najviše potpisao ispod ovog filma, jer nije imao ambiciju da se potpiše ni kao reditelj ni scenarista, već da ispriča priču.
U umetničkom svetu važite za glumca koji ne pravi kompromise i pažljivo bira uloge. Da li vam je merilo samo kvalitet ili je to i novac?
- Nije. Delim poslove na one za danas i sutra. Ne postoji tezga. Glumci u odnosu prema svom poslu prave od nekog projekta tezgu. Nije pokojni kolega Pera Kralj gori glumac što je igrao u seriji „Seljaci“, nego je ta serija bolja jer je on igrao u njoj. U životu tako postavljam stvari. Kad mi se dopadne scenario, i ne pitam koliko para ima i igram i za džabe. Posle 20 godina života u Beogradu, i dalje sam podstanar. Što sam stariji, mnogo bitnije mi je s kim radim i ko je u ekipi.
U bogatoj karijeri imali ste tu nelagodnost da igrate ulogu koju je pre vas tumačio Bata Stojković.
- Nije to bila samo Batina uloga, već ju je u Novom Sadu igrao Pepi Laković. Sad je to moja uloga. I danas imam strahopoštovanje prema tim imenima i delima Dušana Kovačevića. Međutim, u jednom momentu morate da se oslobodite toga da biste bilo šta napravili, jer presijom ne možete ništa da uradite.
Kad ste pomenuli Kovačevića, da kažemo da ćemo vas videti u „Hipnozi jedne ljubavi“ u Zvezdari, u komadu koji je on i napisao i režirao, a postavljen je kao bajka.
- Kao melodrama i basna, jer komuniciramo sa životinjama. Veliki slikari celog života slikaju jednu sliku, a pisci pišu jedan lik i komad. On se više ne zove Sava Odžačar ili Ilija Čvorović, već Ranko Šumar. Tekst je samo po formi prozni, a u stvari je poezija. Treba samo izgovoriti te pametne replike.
U novoj drami ubeđujete decu da ostanu u Srbiji. Da li ste pomišljali da odete?
- Pomišljam sada da odem iz zemlje. Ranije, dok su bili radovi i dok smo bili ljudi, nisam pomišljao. Uvek sam razmišljao da treba ostati ovde i raditi za svoju zemlju. Sad živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale. Ne beži mi se na Zapad, u savremeni svet, već u neke tajge, da živim sa irvasima.
Odlučili ste date otkaz u pozorištu. Kako ste odlučili da ostanete bez sigurne plate?
- Nisam siguran da je pozicija zaposlenog glumca pametna pozicija za umetnika. Dobili smo pojam slobodan umetnik, što je pleonazam. Umetnik je oduvek slobodan. Vremenom vidim da, radeći u pozorištu, postajem kao deo nekog sportskog tima i da se takmičim s Narodnim pozorištem. Pozorišta treba da se međusobno pomažu. Došao sam u karijeri do tačke kada moram sam sebi da organizujem posao, a kad ste zaposleni, kuća u kojoj radite mora da ima prioritet. Uradio sam zbog sebe. Nikako da bih izneo stav u javnost.
Nije vaša odluka baš tako shvaćena.
- Bilo je mnogo reakcija mladih da je to revolucionarno. Nije to moja borba za slobodu, to sam uradio zbog sebe.
Kurir trenutno bira predsednika na virtuelnim izborima. Za koga ćete glasati?
- Kad budem znao ko su pravi kandidati, izlazim da glasam.
Drugari samo za kafanu
ODBIJAM DA VIŠE IGRAM S DIKLIĆEM
U razgovor se umešao i Bogdan Diklić.
- Ljubomire, nemoj da pretiš čoveku i da lupaš o sto - dobacuje glumac.
Bandović se nije obazirao na kolegu.
- Sad mi je stigla neka ponuda i kaže reditelj igraće s tobom i Bogdan Diklić. Rekao sam: ne, hvala (smeh).
Bogdan je slegao ramenima i samo izustio:
- Ljubo, zašto nećeš, je l‘ zato što se neću videti pored tebe?
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Rajko Grlić: Jugoslovenska kinematografija nikad nije ni postojala
Obraćajući se mladim ljudima, studentima iz čitavog regiona koji su tokom vikenda pohodili sjajan festival "Nakultiviši se!", u Dorćol platzu čuveni hrvatski reditelj Rajko Grlić, koji ovde snima filmove, a uglavnom živi i predaje u Americi, na samom početku je na neki način razbio mit o velikoj i organizovanoj jugoslovenskoj kinematografiji.
- Bila su druga vremena, bila je druga država, bila je druga kinematografija. Ali nije zapravo nikada postojala jugoslovenska kinematografija, postojale su republičke kinematografije, ali i to su bili sumnjivi nazivi. Postojale su kinematografije Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Boštjana Hladnika, postojale su individualne kinematografije. Za kinematografiju je potrebno da neko ima plan, ideju, da zna šta će, a to nikada nije bilo. Ni onda ni danas. To je bio zbir autorskih pokušaja da ispričamo neke priče i da imamo neki kontinuitet.
On je dodao da je tada verovatno s jedne strane bilo lakše baviti se filmom, jer je odnos prema pravljenju filmova bio ozbiljniji. Filmovi su se, kako kaže, tada pravili za bioskope i publiku.
- Film se pažljivije pravio, dok se danas, kad to liči na rijaliti šou, olako to sve snima. Ogromna razlika je i u tome da se jugoslovenski film radio za bioskope, za publiku. Verovalo se, a ja verujem i danas, da u tom trouglu između nas koji pravimo film treba da bude i treća strana, a to je publika. Ja ne verujem u takozvane art filmove, samo za autora i dva prijatelja. Kad već potrošim četiri godine na jednom filmu, onda treba da bude puno onih s kim pričamo. Mi smo pričači, a s druge strane treba da bude neko ko to sluša. Ako nema toga, mislim da je sve besmisleno - naglasio je Grlić.
Konstatujući još jednom da se ipak radilo o drugim vremenima, kada su bioskopi i televizija bile jedine žive slike pa su i filmovi bili gledaniji, dok je danas prisutnost žive slike sveprisutna, Grlić je dodao da pripada "filmskim dinosaurusima koji polako nestaju".
- Ali ja mislim da uopšte i taj vid filma nestaje, to što se zove nezavisni ili autorski film. Danas, pogotovo u Americi, a manje-više svet prati Ameriku, televizija je preuzela da ide u rizik, da pomera granice, da radi nove stvari... ono što je nekad film mogao. Danas je gotovo nemoguće staviti nezavisni film u bioskope jer je mnogo skupo. Holivud za reklamu troši dva i po puta cene jednog filma, to ne može više niko pratiti. Moj najveći uspeh je to što je film "Ustav Republike Hrvatske" ušao u američke bioskope. Ali to su retkosti koje nestaju, i to će "Netfliks" i HBO polako preuzeti... - naglasio je Grlić.
Pored njega, juče su s posetiocima pričali i beogradski glumac, glumčina, kako ga je predstavila moderator razgovora Minja Bogavac, Ljubomir Bandović, kao i književnik iz Splita Ante Tomić. Tomić i Grlić su sarađivali na tri filma do sada.
Sarađivali na tri filma
- Ja pišem scenarija i ne želim ni saznati kako se pravi film. Nikad se nisam ni video u nekom sistemu u kinematografiji, nisam povezan s državom, ne želim se družiti s državom. Država i ja se srećemo na tajnim mestima, zapravo se ne sastajemo se uopšte, Ali mi je stalo da komuniciram s ljudima. Zajedničko mi je s Rajkom da ni ja ne volim art priče i neke beskompromisne autore koji ne povlađuju publici. Pa onda dobijemo jednog gledaoca i dva čitaoca. Želim da komuniciram. Imamo neku svoju muku ili veselje koje želimo ispričati. I nadamo se posle da će drugi na to reći: to se i meni dogodilo. Kad kreneš, kad radiš, moraš da imaš na pameti zašto ja ovo pričam, kome ja ovo pričam, kome ovo treba. Na ta pitanja glumac, reditelj i pisac treba da imaju odgovore - rekao je, između ostalog, Ante Tomić.
Na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!" učestvovali su i Dragan Bjelogrlić, Dino Mustafić, Ermin Bravo, Egon Savin, Andraš Urban, Sonja Vukićević, Irena Popović Dragović, Tanja Šljivar.
Bandović: Odnos utiče na kvalitet
- Kad osvestimo potrebu da želimo da iznesemo sve ono što u nama gori, kulja, što nas preplavljuje, onda sledi pitanje odnosa prema tome. Umesto da mladi ljudi u današnje vreme kada je kadar relativno jeftin, koriste milion prilika da rade svakakve stvari, kratke, dokumentarne, eksperimentalne forme... čeka se da nam neko drugi napravi uslove da bismo mogli da nešto radimo. Svojim odnosom prema poslu dajete kvalitet poslu, visinu i niskost, plitkost i dubinu. Treba znati da onog momenta kad su stavili cenu sa etiketom na bilo koje umetničko delo, tog momenta je sve krenulo nadole. Samo se treba vratiti na suštinske porive zašto nešto izlazi iz nas i zašto želimo da to podelimo - rekao je glumac Ljuba Bandović.
Obraćajući se mladim ljudima, studentima iz čitavog regiona koji su tokom vikenda pohodili sjajan festival "Nakultiviši se!", u Dorćol platzu čuveni hrvatski reditelj Rajko Grlić, koji ovde snima filmove, a uglavnom živi i predaje u Americi, na samom početku je na neki način razbio mit o velikoj i organizovanoj jugoslovenskoj kinematografiji.
- Bila su druga vremena, bila je druga država, bila je druga kinematografija. Ali nije zapravo nikada postojala jugoslovenska kinematografija, postojale su republičke kinematografije, ali i to su bili sumnjivi nazivi. Postojale su kinematografije Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Boštjana Hladnika, postojale su individualne kinematografije. Za kinematografiju je potrebno da neko ima plan, ideju, da zna šta će, a to nikada nije bilo. Ni onda ni danas. To je bio zbir autorskih pokušaja da ispričamo neke priče i da imamo neki kontinuitet.
On je dodao da je tada verovatno s jedne strane bilo lakše baviti se filmom, jer je odnos prema pravljenju filmova bio ozbiljniji. Filmovi su se, kako kaže, tada pravili za bioskope i publiku.
- Film se pažljivije pravio, dok se danas, kad to liči na rijaliti šou, olako to sve snima. Ogromna razlika je i u tome da se jugoslovenski film radio za bioskope, za publiku. Verovalo se, a ja verujem i danas, da u tom trouglu između nas koji pravimo film treba da bude i treća strana, a to je publika. Ja ne verujem u takozvane art filmove, samo za autora i dva prijatelja. Kad već potrošim četiri godine na jednom filmu, onda treba da bude puno onih s kim pričamo. Mi smo pričači, a s druge strane treba da bude neko ko to sluša. Ako nema toga, mislim da je sve besmisleno - naglasio je Grlić.
Konstatujući još jednom da se ipak radilo o drugim vremenima, kada su bioskopi i televizija bile jedine žive slike pa su i filmovi bili gledaniji, dok je danas prisutnost žive slike sveprisutna, Grlić je dodao da pripada "filmskim dinosaurusima koji polako nestaju".
- Ali ja mislim da uopšte i taj vid filma nestaje, to što se zove nezavisni ili autorski film. Danas, pogotovo u Americi, a manje-više svet prati Ameriku, televizija je preuzela da ide u rizik, da pomera granice, da radi nove stvari... ono što je nekad film mogao. Danas je gotovo nemoguće staviti nezavisni film u bioskope jer je mnogo skupo. Holivud za reklamu troši dva i po puta cene jednog filma, to ne može više niko pratiti. Moj najveći uspeh je to što je film "Ustav Republike Hrvatske" ušao u američke bioskope. Ali to su retkosti koje nestaju, i to će "Netfliks" i HBO polako preuzeti... - naglasio je Grlić.
Pored njega, juče su s posetiocima pričali i beogradski glumac, glumčina, kako ga je predstavila moderator razgovora Minja Bogavac, Ljubomir Bandović, kao i književnik iz Splita Ante Tomić. Tomić i Grlić su sarađivali na tri filma do sada.
Sarađivali na tri filma
- Ja pišem scenarija i ne želim ni saznati kako se pravi film. Nikad se nisam ni video u nekom sistemu u kinematografiji, nisam povezan s državom, ne želim se družiti s državom. Država i ja se srećemo na tajnim mestima, zapravo se ne sastajemo se uopšte, Ali mi je stalo da komuniciram s ljudima. Zajedničko mi je s Rajkom da ni ja ne volim art priče i neke beskompromisne autore koji ne povlađuju publici. Pa onda dobijemo jednog gledaoca i dva čitaoca. Želim da komuniciram. Imamo neku svoju muku ili veselje koje želimo ispričati. I nadamo se posle da će drugi na to reći: to se i meni dogodilo. Kad kreneš, kad radiš, moraš da imaš na pameti zašto ja ovo pričam, kome ja ovo pričam, kome ovo treba. Na ta pitanja glumac, reditelj i pisac treba da imaju odgovore - rekao je, između ostalog, Ante Tomić.
Na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!" učestvovali su i Dragan Bjelogrlić, Dino Mustafić, Ermin Bravo, Egon Savin, Andraš Urban, Sonja Vukićević, Irena Popović Dragović, Tanja Šljivar.
Bandović: Odnos utiče na kvalitet
- Kad osvestimo potrebu da želimo da iznesemo sve ono što u nama gori, kulja, što nas preplavljuje, onda sledi pitanje odnosa prema tome. Umesto da mladi ljudi u današnje vreme kada je kadar relativno jeftin, koriste milion prilika da rade svakakve stvari, kratke, dokumentarne, eksperimentalne forme... čeka se da nam neko drugi napravi uslove da bismo mogli da nešto radimo. Svojim odnosom prema poslu dajete kvalitet poslu, visinu i niskost, plitkost i dubinu. Treba znati da onog momenta kad su stavili cenu sa etiketom na bilo koje umetničko delo, tog momenta je sve krenulo nadole. Samo se treba vratiti na suštinske porive zašto nešto izlazi iz nas i zašto želimo da to podelimo - rekao je glumac Ljuba Bandović.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
DRAGAN BJELOGRLIĆ "Možda sam na korak od NAJVEĆE GREŠKE u svom životu"
Kada se opredelite za put kojim sam ja krenuo nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. To su isto odricanja. Ali imao sam cilj, znao sam šta me zanima, poručio Bjelogrlić.
Jedan od najvećih srpskih glumaca, producenata i reditelja srednje generacije, Dragan Bjelogrlić, imao je minulog vikenda izuzetno zapaženo predavanje i razgovor sa studentima iz regiona, na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!". Bjelogrlić je govorio o svojim iskustvima, trenutnom angažmanu, savetovao mlade ljude da slobodno probaju, da rade, da se organizuju, pa makar i pogrešili, ističući da je i sam na pragu možda najveće greške u svom životu, aludirajući na seriju "Senke nad Balkanom" čije snimanje pokušava da pprivede kraju. Predavanje i razgovor koje se se završilo dugotrajnim aplauzom imalo je zapravo ispovedni karakter.
Kako sam izabrao put
- Šta je suština opredeljenja da sami kreirate svoj profesionalni prostor ili svoje stvaralaštvo ili uopšte svoj život u širem smislu? Pokušao sam da se setim ključnih stvari koje su mene opredelile da radim ovo što radim dugi niz godina.
Nešto što retko govorim, jer nije toliko profesionalno značajno u kontekstu svega što sam sam uradio, ali je zanimljivo - naime, kada sam bio četvrta godina Fakulteta dramskih umetnosti na Odseku glume ja sam već igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kao stipendista. Ali, paralelno s tim sam sa svojom generacijom napravio pozorišnu trupu koja se zvala “Pleksus Boris Piljnjak” (u kojoj su bili Anica Dobra, Milorad Mandić Manda, Aleksandar Lukač... prim. aut). Mi smo uradili dve predstave - “Klasni neprijatelj”, jedan kultni komad u to vreme i “Tri sestre - 100 godina kasnije”. I već tada sam imao jednu prelomnu situaciju. Kada smo napravili “Klasnog neprijatelja” igrali smo je na Sceni kod konja, i kada je došlo do toga da se usklađuju termini igranja predstava u pozorištima, ja sam insistirao da moja pozorišna trupa ima apsolutnu prednost u biranju termina u odnosu na Jugoslovensko dramsko pozorište. Ko se bavi glumom zna da je to velika uvreda za Jugoslovensko dramsko da je neka mala pozorišna trupa podredi sebi. I naravno da sam vrlo brzo posle toga prestao da igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
I tada mi je dakle bila važnija ta moja mala trupa koja sama pravi predstavu ni iz čega, nego verovatno jedno od najboljih pozorišta gde čovek može da pravi svoju karijeru. Intuitivno sam davao još tada prednost onome što sam sa svojim prijateljima kreiram nego pravljenju glumačke karijere u institucionalnom, velikom, ozbiljnom teatru. To se može pripisati mojoj prirodi i interesovanjima, ali ako bi trebalo da sada ja vama dam neki savet - ako želite da sami kreirate svoj profesionalni put, onda to treba da radite beskompromisno. To je skopčano sa mnogo rizika, ali ako na tom putu uspete onda su rezultati mnogo veći, osećate se mnogo zadovoljnije, slobodnije, a mislim da je želja svakog umetnika da bude slobodan i da može slobodno da se izražava, a da kompromise koji su neminovni u životu svede na minimum.
Drugi brejk
- Imao smo još jedan profesionalni brejk 1993. godine, u vreme ratova, sankcija, raspada zemlje, kada sam odlučio da formiram svoju producentsku kuću, što je tada bilo veoma retko jer su se ljudi još uvek oslanjali na državne institucije.
Promene u poslu
- Svet se dosta promenio pod uticajem američkog kulturnog koncepta: spajanje ogoljene umetnosti i biznisa. To je 90-ih definitivno pobedilo i onda se širilo po svetu. Kad smo se mi školovali imao si strogu podelu, ili si samo glumac, ili si samo reditelj, ili si samo pisac, ili si samo producent - a pomenutim promenama te stvari su se spajale. Ako pogledate filmsku i TV produkciju, videćete da retko imate nekoga ko se bavi samo jednim poslom. Pa tako imate direktora fotografije koji su producenti i reditelji, ili pisce koji su kreatori, reditelji i izvršni producenti serija. Glumci su to sve odavno postali, reditelji su mahom u poslednjih deset godina i producenti.
Odlazak u Ameriku
- Drugi period koji smatram bitnim u svom profesionalnom sazrevanju je boravak u Americi 1993. godine kada je ovde počeo sveopšti raspad. Sa filmom "Crni bombarder" sam otišao na Festival u Los Anđeles, gde je nažalost bilo dosta mojih prijatelja koji su napustili Jugoslaviju zbog rata i ja sam ostao tamo to leto. Želeći da vidim da li eventualno da pokušavam da tamo nastavim svoj život. Posle prvog zanosa koji je trajao meseca dana, kada mi se činilo da je sve idealno i da samo mene čekaju, probao sam da se suočim sa tim šta me tamo čeka. Tamo sam već tada video da stroga podela posla ne postoji, tamo sam video da je čovek, da bi uspeo, spreman na ogromno odricanje, da mora da ima ideju vodilju i da mora sam da se organizuje kao čovek firma, čovek kompanija. Tamo vas posmatraju kao kompaniju, ne kao individuu. Morate da imate tim oko sebe, agenta, menadžera, pisca koji će za vas da piše, svoju produkcionu kuću. Te ‘93. godine, najgore od svih najgorih godina devedesetih, sam sebi rekao sam ako ostanem tamo moraću užasno mnogo da se mučim, da radim stvari koje do tada u životu nisam radio i teško da ću uspeti. A ako sve to budem spreman da radim u Beogradu kada se vratim, pa i da se ponižavam ne bih li izgurao svoje, ipak imam veće šanse da uspem. Tako sam uradio, vratio sam se, dao otkaz u svim predstavama u kojima sam tada igrao i zajedno sa Nikolom Kojom napravio produkciju i hit predstavu "Moja draga". To je bio moj prvi produkcioni poduhvat. Iz te predstave, iz te naše kompanije je posle iznikao film "Lepa sela, lepo gore".
To je drugi momenat kada sam ja raskrstio sa nečim što se zove klasična glumačka karijera. Da vam kažem to su isto odricanja. Jer vi kada se opredelite za takav put nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. Ali imao sam svoj cilj, znao sam šta me zanima, a to je pre svega bio film i želja da sa ljudima koje cenim smišljam svoje projekte. Ne znam da li sam pogrešio. Ne znam šta bi bilo i da sam ostao u LA, iskreno ne verujem da bih mnogo toga napravio. U nekoj najsrećnijoj varijanti imao bih više para, ali ne verujem da bih napravio tako kvalitetne stvari kao ovde i koje su mene ispunjavale.
Kad si mlad
- Kad uđeš u starije godine možeš da radiš stvari koje ne korespondiraju sa vremenom, možeš sebe da častiš i da se baviš žanrom, da unutar profesije istražuješ. Ali u mladosti kada imaš najviše energije i kada imaš najviše prava da grešiš je šteta da to ne radiš, pa makar u nekim zrelijim godinama i digao ruke i rekao pa dobro dosta sam se zajebavao sa alternativom idem sada u mejnstrim. Ali, greota je da se to ne prođe. Potpuno shvatam glumce koji su zaljubljeni u svoj poziv i žele da u životu odigraju što više značajnih uloga, pa idu u klasičan repertoarski teatar. To je normalno i prirodno, ali sa moje tačke gledišta uvek su mi draži oni koji idu svojim putem, ili oni koji greše, udaraju glavom o zid, koji prate duh svog vremena, koji su buntovni, koji se ne mire sa zadatim okolnostima, jer je pitanje da li su baš zadate ili je neko samo tako smislio jer je tako lakše.
Bred Pit i Brstina
- Nažalost u Beogradu imamo uvek problem infrastrukture. Kada sam ja radio sa trupom “Pleksus Boris Piljnjak” bio je isti broj scena kao danas. Vi nemate slobodne scene. Da dođe sutra Bred Pit u Beograd i da hoće da radi predstavu, on bi morao da ide kod Brstine i Tamare Vučković da se dogovara gde da glumi. Nemate scenu u Beogradu koja služi za nezavisne projekte. Piter Bruk recimo da reši da radi u Beogradu neku predstavu - nema gde. Zato se izmišljaju ovi alternativni prostori. I pored svih problema ja mislim da je Beograd najbolji u regionu, najbuntovniji. Ali nikako da neki establišment prepozna potrebu za tim i da kaže: Ove tri scene služe za to i to, i ti projekti mogu da konkurišu u Gradskom sekretarijatu za kulturu. Stvarno ne znam zašto svaka predstava koju rade Beogradsko dramsko, Jugoslovensko dramsko ili Atelje mora da bude prepoznata kao značajna - ne mora. Može samo ona koja je stvarno značajna.
Beograd ipak nudi šansu
- Ceo život sam proveo u ovom gradu i ako neki grad pruža mogućnosti to je Beograd. Samo je pitanje hrabrosti i odlučnosti da se istraje. Beograd koliko god da se poseljačio poslednjih godina on i dalje ima jaku urbanu scenu, ima urbanu publiku. Možda je nje manje nego što je bilo ranije, ali je i dalje ima. Postoji potreba tih ljudi za nekim sadržajem. Samo je pitanje kako se organizovati i izaći na tržište. Mora da se skupi ekipa istomišljenika i mora da se rizikuje i da se bude spreman na neuspeh. U mojim godinama bi to možda sad bilo malo bizarno, ali kad imaš 25 godina - tad je momenat, jer obično ako tad ne uradiš nećeš uraditi nikad. Pa čak i ako su šanse 1:10 da će uspeti. Opet treba probati.
Plaćamo ceh individualizmu
- U našim školama umetničkim, pre svega na Fakultetu dramskih umetnosti, čini mi se još nije shvaćeno da se profesije spajaju. Da pisac ne može da bude samo pisac, nego da mora da zna mehanizme pravljenja filma ili serije. A ne on piše sitkom recimo, kao produkciono najlakšu formu a zanatski najzahtevniju, a da ne radi sa ekipom ljudi koji taj projekat treba da realizuje, podrazumevajući i glumce koji će sutra da izgovaraju taj tekst. Kod nas na školama to treba da se razvija. Pisac mora da savlada elemente režije, kao što i reditelj mora da savlada elemente pisanja. A svi treba da znaju kako se projekat realizuje. Dakle, mislim da bi posle druge godine kad se nauče osnove po odvojenim katedrama, trebalo da svi uče sve. Ja poslednjih desetak godina, baveći se kreiranjem projekata, sarađujem sa piscima, i verujte njih uglavnom ne interesuje kako će nešto da se ralizuje, kako da pri smišljanju scenarija određenu ideju lakše realizujete u okolnostima u kojima živite. Nego on napiše kako mu padne na pamet, onda reditelj mora da prilagođava sebi, onda dođe producent i kaže ne može, imaš 100 statista, ajde smisli mi tu scenu sa 10 statista. Tako ulaziš u kompromis. Od kao genijalne ideje pisca, koja u stvari uopšte nije genijalna, nego je improvizacija. Dakle, potrebno je da se formira ekipa. Ekipu je teško formirati jer su umetnici po difoltu sujetni ljudi.
Kod nas reditelji uglavnom pišu. Zašto? Zašto ti, prijatelju, pišeš kad ima pisaca koji znaju, koji su školovani. Zašto ne sedneš sa njima. To je mukotrpan posao. Sad radim seriju sa tri pisca i hoću da poludim. Samo oni i ja znamo kroz šta smo prošli i šta je sve izgovoreno. Možda će jednom da pišu o tome (smeh). Mi nikada nismo uspeli ono što Džon Hjuston opisuje u svojoj autobiografskoj knjizi pišući o zlatnom dobu Holivuda, kad kaže kako ide kroz "Paramaunt" a u jednoj sobi sede četiri pisca i pišu "Malteškog sokola", u drugoj nešto drugo. To je kod nas nemoguće. Mi smo mala sredina koja razvija individualizam. Kod nas je individualnost preteča i kraj svega. Mi plaćamo ceh tome.
Pitanje od milion dolara
- Kako da projekat bude samoodrživ. Kako da radite nešto što može da donese profit? Kod nas se 90 odsto opredeljuje za put koji glasi: Ja sam autor i ja ću napraviti nešto što će da zadivi ovaj svet. Svi prave filmove za Kan, Berlin... Ne znam nijedan film da nije planiran za Kan, a od srpskih filmova poslednjih 30 godina bio je samo Kusturica u Kanu. Postoji i jedan put da mlad čovek sa kolegama napravi svoju produkcionu kuću i krene da radi projekte. Hvala Bogu, Filmski centar je počeo da funkcioniše poslednje dve godine, vrlo često su konkursi. Dakle to bi bilo subvencinisano. A može da se napravi neka komercijalna, manja forma koja bi bila zanimljiva za neke manje televizije ili za internet. Pratite šta se dešava u svetu, koje su teme zanimljive i naravno tragate za formom koju produkciono možete da ispratite pošto ste mladi ljudi koji nemaju sredstava. Bitno je da radite kao kompanija. Kad radite kao kompanija morate da ostvarujete profit. Pre ili kasnije ćete se suočiti sa činjenicom da živite u korporativnom kapitalizmu. Još u korporativnom kapitalizmu na Balkanu. To je posebna dimenzija.
Nacionalna klasa
- Mogu da se naprave stvari koje ne moraju mnogo da koštaju. Ako ste mladi možete da se odreknete svojih honorara. Ja da sam mlad i da pravim svoju produkciju radio bih nešto poput filma “Nacionalna klasa”. Urbana priča, pametna, sa elementima komedije. I gledao bih da to bude eks-Ju prostor. To našem tržištu fali godinama. Obične, jednostavne, nepretenciozne priče. Ako je dobar tekst nema glumca koji neće pristati da igra. I za manju lovu. Ili nađete jednog glumca koji bi vam podigao rejting produkcije, a ovi ostali sačekaju... napravi se neka kombinacija. Daće vam neko kafić, neko gajbu, trošak za scenografiju nula. Sve ostalo je lično davanje i lični rizik. Dobar primer je “Mali Budo” kao film koji u startu nije imao nikakva sredstva. Oni su snimili 20 minuta i pustili producentima, distributerima njima se dopalo i dali su novac.
Krivi smo mi
- Ne ulaže se dovoljno u kulturu, možda se jedino u doba socijalizma ulagalo. Ali to nije pitanje države, nego nas. Gotovo na svim izborima su mitinzi političara vrveli od umetnika, i to uglavnom popularnih filmskih umetnika, a da se pritom filmska profesija, glumci pre svega, nije izborila za osnovna sindikalna prava. Od toga da ne naplaćujemo reprize, da nemamo definisano radno vreme, beneficiran radni staž i sve ostalo što glumcu pripada. A uzmite samo poslednje izbore i koliko je bilo glumaca na raznim političkim binama. Ponavljam glumci, reditelji, filmski profesionalci se nisu izborili za svoja osnovna prava, pa i to da se više ulaže u kulturu kroz određene mehanizme koje je svet već izmislio poput uzimanja procenata od igara na sreću, pa mobilni operateri, televizije niko ne odvaja jedan procenat za igrane projekte, a svi žive od toga. Takvi zakonski modeli postoje svuda u svetu, postoje i u Hrvatskoj i u Makedoniji... Mi nismo dovoljno jedinstveni, ne udružujemo se profesionalno nego eto tako, ideološki se svrstavamo, što je isto u redu, ljudi imaju pravo da se politički angažuju... Jako smo malo uradili za našu profesiju od 1990. godine kada se raspao sistem koji je to uređivao na drugi način.
Greške u poznim godinama
- Ja sam upravo na ivici da napravim najveću grešku u svom životu. Sada ako pogrešim imaću problem sam sa sobom, reći ću sebi pa dobro, budalo jedna, šta si naučio za ovih 30 godina. Ja ću sebi teže da oprostim. A kad si mlad nećeš sebi mnogo zamerati, napićeš se, naduvaćeš se i ići ćeš dalje. Godine nose 100 problema, jedna od osnovnih je što sebi mnogo toga zameraš. Vidiš koliko imaš godina, a ništa nisi naučio. S godinama, ti imaš i odgovornost i prema svojoj porodici, i sem ako nisi sebični skot, nisi vlasnik svog života 100 odsto. Ne možeš da eksperimentišeš kao kad si mlad. I to su kompromisi koji su neophodni. Inače, upravo sad završavam jedan projekat (TV serija “Senke nad Balkanom” prim. aut.) i možda sam korak do nečega najboljeg što sam uradio, a možda svoje najveće greške. U svakom smislu, i produkcionom i kreativnom.
Kada se opredelite za put kojim sam ja krenuo nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. To su isto odricanja. Ali imao sam cilj, znao sam šta me zanima, poručio Bjelogrlić.
Jedan od najvećih srpskih glumaca, producenata i reditelja srednje generacije, Dragan Bjelogrlić, imao je minulog vikenda izuzetno zapaženo predavanje i razgovor sa studentima iz regiona, na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!". Bjelogrlić je govorio o svojim iskustvima, trenutnom angažmanu, savetovao mlade ljude da slobodno probaju, da rade, da se organizuju, pa makar i pogrešili, ističući da je i sam na pragu možda najveće greške u svom životu, aludirajući na seriju "Senke nad Balkanom" čije snimanje pokušava da pprivede kraju. Predavanje i razgovor koje se se završilo dugotrajnim aplauzom imalo je zapravo ispovedni karakter.
Kako sam izabrao put
- Šta je suština opredeljenja da sami kreirate svoj profesionalni prostor ili svoje stvaralaštvo ili uopšte svoj život u širem smislu? Pokušao sam da se setim ključnih stvari koje su mene opredelile da radim ovo što radim dugi niz godina.
Nešto što retko govorim, jer nije toliko profesionalno značajno u kontekstu svega što sam sam uradio, ali je zanimljivo - naime, kada sam bio četvrta godina Fakulteta dramskih umetnosti na Odseku glume ja sam već igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kao stipendista. Ali, paralelno s tim sam sa svojom generacijom napravio pozorišnu trupu koja se zvala “Pleksus Boris Piljnjak” (u kojoj su bili Anica Dobra, Milorad Mandić Manda, Aleksandar Lukač... prim. aut). Mi smo uradili dve predstave - “Klasni neprijatelj”, jedan kultni komad u to vreme i “Tri sestre - 100 godina kasnije”. I već tada sam imao jednu prelomnu situaciju. Kada smo napravili “Klasnog neprijatelja” igrali smo je na Sceni kod konja, i kada je došlo do toga da se usklađuju termini igranja predstava u pozorištima, ja sam insistirao da moja pozorišna trupa ima apsolutnu prednost u biranju termina u odnosu na Jugoslovensko dramsko pozorište. Ko se bavi glumom zna da je to velika uvreda za Jugoslovensko dramsko da je neka mala pozorišna trupa podredi sebi. I naravno da sam vrlo brzo posle toga prestao da igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
I tada mi je dakle bila važnija ta moja mala trupa koja sama pravi predstavu ni iz čega, nego verovatno jedno od najboljih pozorišta gde čovek može da pravi svoju karijeru. Intuitivno sam davao još tada prednost onome što sam sa svojim prijateljima kreiram nego pravljenju glumačke karijere u institucionalnom, velikom, ozbiljnom teatru. To se može pripisati mojoj prirodi i interesovanjima, ali ako bi trebalo da sada ja vama dam neki savet - ako želite da sami kreirate svoj profesionalni put, onda to treba da radite beskompromisno. To je skopčano sa mnogo rizika, ali ako na tom putu uspete onda su rezultati mnogo veći, osećate se mnogo zadovoljnije, slobodnije, a mislim da je želja svakog umetnika da bude slobodan i da može slobodno da se izražava, a da kompromise koji su neminovni u životu svede na minimum.
Drugi brejk
- Imao smo još jedan profesionalni brejk 1993. godine, u vreme ratova, sankcija, raspada zemlje, kada sam odlučio da formiram svoju producentsku kuću, što je tada bilo veoma retko jer su se ljudi još uvek oslanjali na državne institucije.
Promene u poslu
- Svet se dosta promenio pod uticajem američkog kulturnog koncepta: spajanje ogoljene umetnosti i biznisa. To je 90-ih definitivno pobedilo i onda se širilo po svetu. Kad smo se mi školovali imao si strogu podelu, ili si samo glumac, ili si samo reditelj, ili si samo pisac, ili si samo producent - a pomenutim promenama te stvari su se spajale. Ako pogledate filmsku i TV produkciju, videćete da retko imate nekoga ko se bavi samo jednim poslom. Pa tako imate direktora fotografije koji su producenti i reditelji, ili pisce koji su kreatori, reditelji i izvršni producenti serija. Glumci su to sve odavno postali, reditelji su mahom u poslednjih deset godina i producenti.
Odlazak u Ameriku
- Drugi period koji smatram bitnim u svom profesionalnom sazrevanju je boravak u Americi 1993. godine kada je ovde počeo sveopšti raspad. Sa filmom "Crni bombarder" sam otišao na Festival u Los Anđeles, gde je nažalost bilo dosta mojih prijatelja koji su napustili Jugoslaviju zbog rata i ja sam ostao tamo to leto. Želeći da vidim da li eventualno da pokušavam da tamo nastavim svoj život. Posle prvog zanosa koji je trajao meseca dana, kada mi se činilo da je sve idealno i da samo mene čekaju, probao sam da se suočim sa tim šta me tamo čeka. Tamo sam već tada video da stroga podela posla ne postoji, tamo sam video da je čovek, da bi uspeo, spreman na ogromno odricanje, da mora da ima ideju vodilju i da mora sam da se organizuje kao čovek firma, čovek kompanija. Tamo vas posmatraju kao kompaniju, ne kao individuu. Morate da imate tim oko sebe, agenta, menadžera, pisca koji će za vas da piše, svoju produkcionu kuću. Te ‘93. godine, najgore od svih najgorih godina devedesetih, sam sebi rekao sam ako ostanem tamo moraću užasno mnogo da se mučim, da radim stvari koje do tada u životu nisam radio i teško da ću uspeti. A ako sve to budem spreman da radim u Beogradu kada se vratim, pa i da se ponižavam ne bih li izgurao svoje, ipak imam veće šanse da uspem. Tako sam uradio, vratio sam se, dao otkaz u svim predstavama u kojima sam tada igrao i zajedno sa Nikolom Kojom napravio produkciju i hit predstavu "Moja draga". To je bio moj prvi produkcioni poduhvat. Iz te predstave, iz te naše kompanije je posle iznikao film "Lepa sela, lepo gore".
To je drugi momenat kada sam ja raskrstio sa nečim što se zove klasična glumačka karijera. Da vam kažem to su isto odricanja. Jer vi kada se opredelite za takav put nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. Ali imao sam svoj cilj, znao sam šta me zanima, a to je pre svega bio film i želja da sa ljudima koje cenim smišljam svoje projekte. Ne znam da li sam pogrešio. Ne znam šta bi bilo i da sam ostao u LA, iskreno ne verujem da bih mnogo toga napravio. U nekoj najsrećnijoj varijanti imao bih više para, ali ne verujem da bih napravio tako kvalitetne stvari kao ovde i koje su mene ispunjavale.
Kad si mlad
- Kad uđeš u starije godine možeš da radiš stvari koje ne korespondiraju sa vremenom, možeš sebe da častiš i da se baviš žanrom, da unutar profesije istražuješ. Ali u mladosti kada imaš najviše energije i kada imaš najviše prava da grešiš je šteta da to ne radiš, pa makar u nekim zrelijim godinama i digao ruke i rekao pa dobro dosta sam se zajebavao sa alternativom idem sada u mejnstrim. Ali, greota je da se to ne prođe. Potpuno shvatam glumce koji su zaljubljeni u svoj poziv i žele da u životu odigraju što više značajnih uloga, pa idu u klasičan repertoarski teatar. To je normalno i prirodno, ali sa moje tačke gledišta uvek su mi draži oni koji idu svojim putem, ili oni koji greše, udaraju glavom o zid, koji prate duh svog vremena, koji su buntovni, koji se ne mire sa zadatim okolnostima, jer je pitanje da li su baš zadate ili je neko samo tako smislio jer je tako lakše.
Bred Pit i Brstina
- Nažalost u Beogradu imamo uvek problem infrastrukture. Kada sam ja radio sa trupom “Pleksus Boris Piljnjak” bio je isti broj scena kao danas. Vi nemate slobodne scene. Da dođe sutra Bred Pit u Beograd i da hoće da radi predstavu, on bi morao da ide kod Brstine i Tamare Vučković da se dogovara gde da glumi. Nemate scenu u Beogradu koja služi za nezavisne projekte. Piter Bruk recimo da reši da radi u Beogradu neku predstavu - nema gde. Zato se izmišljaju ovi alternativni prostori. I pored svih problema ja mislim da je Beograd najbolji u regionu, najbuntovniji. Ali nikako da neki establišment prepozna potrebu za tim i da kaže: Ove tri scene služe za to i to, i ti projekti mogu da konkurišu u Gradskom sekretarijatu za kulturu. Stvarno ne znam zašto svaka predstava koju rade Beogradsko dramsko, Jugoslovensko dramsko ili Atelje mora da bude prepoznata kao značajna - ne mora. Može samo ona koja je stvarno značajna.
Beograd ipak nudi šansu
- Ceo život sam proveo u ovom gradu i ako neki grad pruža mogućnosti to je Beograd. Samo je pitanje hrabrosti i odlučnosti da se istraje. Beograd koliko god da se poseljačio poslednjih godina on i dalje ima jaku urbanu scenu, ima urbanu publiku. Možda je nje manje nego što je bilo ranije, ali je i dalje ima. Postoji potreba tih ljudi za nekim sadržajem. Samo je pitanje kako se organizovati i izaći na tržište. Mora da se skupi ekipa istomišljenika i mora da se rizikuje i da se bude spreman na neuspeh. U mojim godinama bi to možda sad bilo malo bizarno, ali kad imaš 25 godina - tad je momenat, jer obično ako tad ne uradiš nećeš uraditi nikad. Pa čak i ako su šanse 1:10 da će uspeti. Opet treba probati.
Plaćamo ceh individualizmu
- U našim školama umetničkim, pre svega na Fakultetu dramskih umetnosti, čini mi se još nije shvaćeno da se profesije spajaju. Da pisac ne može da bude samo pisac, nego da mora da zna mehanizme pravljenja filma ili serije. A ne on piše sitkom recimo, kao produkciono najlakšu formu a zanatski najzahtevniju, a da ne radi sa ekipom ljudi koji taj projekat treba da realizuje, podrazumevajući i glumce koji će sutra da izgovaraju taj tekst. Kod nas na školama to treba da se razvija. Pisac mora da savlada elemente režije, kao što i reditelj mora da savlada elemente pisanja. A svi treba da znaju kako se projekat realizuje. Dakle, mislim da bi posle druge godine kad se nauče osnove po odvojenim katedrama, trebalo da svi uče sve. Ja poslednjih desetak godina, baveći se kreiranjem projekata, sarađujem sa piscima, i verujte njih uglavnom ne interesuje kako će nešto da se ralizuje, kako da pri smišljanju scenarija određenu ideju lakše realizujete u okolnostima u kojima živite. Nego on napiše kako mu padne na pamet, onda reditelj mora da prilagođava sebi, onda dođe producent i kaže ne može, imaš 100 statista, ajde smisli mi tu scenu sa 10 statista. Tako ulaziš u kompromis. Od kao genijalne ideje pisca, koja u stvari uopšte nije genijalna, nego je improvizacija. Dakle, potrebno je da se formira ekipa. Ekipu je teško formirati jer su umetnici po difoltu sujetni ljudi.
Kod nas reditelji uglavnom pišu. Zašto? Zašto ti, prijatelju, pišeš kad ima pisaca koji znaju, koji su školovani. Zašto ne sedneš sa njima. To je mukotrpan posao. Sad radim seriju sa tri pisca i hoću da poludim. Samo oni i ja znamo kroz šta smo prošli i šta je sve izgovoreno. Možda će jednom da pišu o tome (smeh). Mi nikada nismo uspeli ono što Džon Hjuston opisuje u svojoj autobiografskoj knjizi pišući o zlatnom dobu Holivuda, kad kaže kako ide kroz "Paramaunt" a u jednoj sobi sede četiri pisca i pišu "Malteškog sokola", u drugoj nešto drugo. To je kod nas nemoguće. Mi smo mala sredina koja razvija individualizam. Kod nas je individualnost preteča i kraj svega. Mi plaćamo ceh tome.
Pitanje od milion dolara
- Kako da projekat bude samoodrživ. Kako da radite nešto što može da donese profit? Kod nas se 90 odsto opredeljuje za put koji glasi: Ja sam autor i ja ću napraviti nešto što će da zadivi ovaj svet. Svi prave filmove za Kan, Berlin... Ne znam nijedan film da nije planiran za Kan, a od srpskih filmova poslednjih 30 godina bio je samo Kusturica u Kanu. Postoji i jedan put da mlad čovek sa kolegama napravi svoju produkcionu kuću i krene da radi projekte. Hvala Bogu, Filmski centar je počeo da funkcioniše poslednje dve godine, vrlo često su konkursi. Dakle to bi bilo subvencinisano. A može da se napravi neka komercijalna, manja forma koja bi bila zanimljiva za neke manje televizije ili za internet. Pratite šta se dešava u svetu, koje su teme zanimljive i naravno tragate za formom koju produkciono možete da ispratite pošto ste mladi ljudi koji nemaju sredstava. Bitno je da radite kao kompanija. Kad radite kao kompanija morate da ostvarujete profit. Pre ili kasnije ćete se suočiti sa činjenicom da živite u korporativnom kapitalizmu. Još u korporativnom kapitalizmu na Balkanu. To je posebna dimenzija.
Nacionalna klasa
- Mogu da se naprave stvari koje ne moraju mnogo da koštaju. Ako ste mladi možete da se odreknete svojih honorara. Ja da sam mlad i da pravim svoju produkciju radio bih nešto poput filma “Nacionalna klasa”. Urbana priča, pametna, sa elementima komedije. I gledao bih da to bude eks-Ju prostor. To našem tržištu fali godinama. Obične, jednostavne, nepretenciozne priče. Ako je dobar tekst nema glumca koji neće pristati da igra. I za manju lovu. Ili nađete jednog glumca koji bi vam podigao rejting produkcije, a ovi ostali sačekaju... napravi se neka kombinacija. Daće vam neko kafić, neko gajbu, trošak za scenografiju nula. Sve ostalo je lično davanje i lični rizik. Dobar primer je “Mali Budo” kao film koji u startu nije imao nikakva sredstva. Oni su snimili 20 minuta i pustili producentima, distributerima njima se dopalo i dali su novac.
Krivi smo mi
- Ne ulaže se dovoljno u kulturu, možda se jedino u doba socijalizma ulagalo. Ali to nije pitanje države, nego nas. Gotovo na svim izborima su mitinzi političara vrveli od umetnika, i to uglavnom popularnih filmskih umetnika, a da se pritom filmska profesija, glumci pre svega, nije izborila za osnovna sindikalna prava. Od toga da ne naplaćujemo reprize, da nemamo definisano radno vreme, beneficiran radni staž i sve ostalo što glumcu pripada. A uzmite samo poslednje izbore i koliko je bilo glumaca na raznim političkim binama. Ponavljam glumci, reditelji, filmski profesionalci se nisu izborili za svoja osnovna prava, pa i to da se više ulaže u kulturu kroz određene mehanizme koje je svet već izmislio poput uzimanja procenata od igara na sreću, pa mobilni operateri, televizije niko ne odvaja jedan procenat za igrane projekte, a svi žive od toga. Takvi zakonski modeli postoje svuda u svetu, postoje i u Hrvatskoj i u Makedoniji... Mi nismo dovoljno jedinstveni, ne udružujemo se profesionalno nego eto tako, ideološki se svrstavamo, što je isto u redu, ljudi imaju pravo da se politički angažuju... Jako smo malo uradili za našu profesiju od 1990. godine kada se raspao sistem koji je to uređivao na drugi način.
Greške u poznim godinama
- Ja sam upravo na ivici da napravim najveću grešku u svom životu. Sada ako pogrešim imaću problem sam sa sobom, reći ću sebi pa dobro, budalo jedna, šta si naučio za ovih 30 godina. Ja ću sebi teže da oprostim. A kad si mlad nećeš sebi mnogo zamerati, napićeš se, naduvaćeš se i ići ćeš dalje. Godine nose 100 problema, jedna od osnovnih je što sebi mnogo toga zameraš. Vidiš koliko imaš godina, a ništa nisi naučio. S godinama, ti imaš i odgovornost i prema svojoj porodici, i sem ako nisi sebični skot, nisi vlasnik svog života 100 odsto. Ne možeš da eksperimentišeš kao kad si mlad. I to su kompromisi koji su neophodni. Inače, upravo sad završavam jedan projekat (TV serija “Senke nad Balkanom” prim. aut.) i možda sam korak do nečega najboljeg što sam uradio, a možda svoje najveće greške. U svakom smislu, i produkcionom i kreativnom.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Lordan Zafranović za "Blic": Pakao sukoba nam opet preti
Nisam nostalgičar. Istorija me zanima koliko mi treba za film. Inače živim gledajući u novi dan, a ne unazad, kaže Lordan Zafranović.
Proslavljeni filmski reditelj gost je Beograda, renomiranog književnog festivala “Krokodil”, na kojem je imao svoje, kako se ispostavilo, izuzetno veče. Na početku razgovora, dan kasnije, veli: “Neki izabrani, pravi ljudi u arki idu na neku drugu planetu. Ne pripadaju više svetu koji gledamo svaki dan. Zdušno sam govorio o odnosu filma i književnosti, svojim iskustvima”. Zafranović je, pored filma i književnosti, za “Blic” govorio i o stanju kinematografije, ali i odnosima u regionu...
- Nije se desila katarza. Još postoji velika opasnost da nam se pakao ponovi. Da u ime nacije opet bude čudo, iako to nijednoj naciji neće doneti ništa bolje, ne računajući pojedince koji se okoriste. Ljudi su na ivici egzistencije, ili ispod nje, a to je pogodno tle - priča Zafranović.
Kako vidite današnje filmove, njihovo stvaranje?
Film ne može nastati sam od sebe. On je sinteza umetničke situacije u društvu. Ako je na vrhu književnost, slikarstvo, muzika, teatar, onda je i film na vrhu. Ako ovoga nema, a nema, film nema na čemu da izraste. U celoj regiji vreme je promene u kojoj se umetnici ne snalaze. Nema kriterijuma po kojima merite vrednost. Oni su postojali do devedesetih i bili su visoki. To se u prašinu pretvorilo. I sad to treba iznova stvarati. A to ne biva brzo...
Otkud tolika regresija?
Krvavi bratoubilački rat uništio je sve.
Kako se to dogodilo?
Političkim tokovima. Meni film pomaže da dobijem odgovore. Istražujem s armijom ljudi i dobijem nekad jasne, nekad ambivalentne odgovore. Neshvatljivo je šta se desilo. Česi mi kažu, kakva zemlja, kakvi ljudi, sve krasno. Koji vam je vrag? Sad se to dovodi u vezu sa nacijom, verom, pritiscima spolja, tokovima kapitala... Ali treba pustiti da ti to neko uradi.
Beda vodi u rat?
Imali smo nekad solidan socijalni sistem: besplatne škole, zdravstvo, letovanja... Ljudi su bili zadovoljni. Danas su nesrećni. Zaduživanje do grla, neizvesnost... Vulgarni kapitalizam u kojem čovek koji je živeo u onom sistemu, ili je njegov potomak, ne može da se snađe.
Kako procenjujete današnju situaciju u regionu?
Ako ceo region uđe u EU, stvari će se nekako poravnati, bez granica je lakše. I jezik će uraditi svoje. Jezik je više od komunikacije, on je naše biće. U strašnijoj varijanti - novi sukob, za koji se bojim da je blizu.
Mnogi vaši filmovi bazirani su na saradnji sa književnicima.
Kiš, Pekić, Šćepanović, Munitić... Bila je to sjajna klapa ljudi od pera. A priča, književnost, jedan je od ključnih elemenata filma. Danas, s obzirom na siromaštvo, režiseri pišu sami, njihove se žene pretvore u producente... Nije to više to.
Sa Danilom Kišom radili ste scenario o ljubavi Srpkinje i Albanca, ali nije realizovan?
To je bilo tri meseca pre njegove smrti. Odustao je jer je gledao film Anješke Holand kako je Nemac sačuvao Jevrejku.
Niste li se već na početku karijere združili sa piscima?
Imao sam 1971. sukob u Hrvatskoj sa nacionalistima. I onda tamo nisam više mogao da radim, pa sam došao u Beograd, gde sam bio tri godine. Bivša Jugoslavija nudila je izlaze, ako ste ideološki napadnuti u Beogradu, mogli ste da radite u Ljubljani. Ako vas napadnu u Zagrebu, odete u Skoplje... Tako sam došao u Beograd. Filip David je bio na TV. I onda sam po scenariju Mirka Kovača radio film „Ubistvo u noćnom vozu“. On je u senci nekih drugih koje sam radio, ali kad ga sad pogledam, pomislim “zar je moguće da smo to mogli tad napraviti”. Posle toga, radio sam još jedan film i tako došao do te klape vrhunskih, tad mladih pisaca - Kiš, Kovač, Šćepanović, Bulatović, Filip David, Pekić. Skoro svake večeri sedeli smo u Klubu književnika. Bile su to ozbiljne polemike i vrhunsko zezanje.
Koji je vaš sledeći film?
Odavno već hoću da uradim "Karuzo", a u razgovorima sam za još jedan. Doći do filma je teška muka koja traje nekoliko godina - razgovori sa sponzorima, komisijama, ideologijama. Kad pomislite da radite, na primer, „Na Drini ćupriju“, kakvo god da ti je nadahnuće, odustaneš kad pomisliš na finansije. Odustajao sam od rada jer su finansije uslovljavale da film umetnički bude pun rupa. Finansiranje je veća omča oko vrata od politike i cenzure.
Tito je i dalje heroj za Čehe
Kakav život imaju vaši filmovi o Titu, o Jasenovcu...?
Recimo film o suđenju Artukoviću koji govori o NDH obišao je ceo svet, a nije javno prikazan u Hrvatskoj, iako je koproducentski rađen u saradnji zagrebačke TV i mene. Kad su osetljive teme u pitanju, uvek sam koproducent, da ne bi neko došao u montažu da mi kaže „ovo mora van“. Film o Titu je u Češkoj imao ogroman broj gledalaca. Obožavali su Tita jer mi smo bili ono što su oni želeli da budu. Tito je tamo heroj još uvek. Najveća avenija u Pragu se i danas zove Avenija jugoslovenskih partizana.
Nisam nostalgičar. Istorija me zanima koliko mi treba za film. Inače živim gledajući u novi dan, a ne unazad, kaže Lordan Zafranović.
Proslavljeni filmski reditelj gost je Beograda, renomiranog književnog festivala “Krokodil”, na kojem je imao svoje, kako se ispostavilo, izuzetno veče. Na početku razgovora, dan kasnije, veli: “Neki izabrani, pravi ljudi u arki idu na neku drugu planetu. Ne pripadaju više svetu koji gledamo svaki dan. Zdušno sam govorio o odnosu filma i književnosti, svojim iskustvima”. Zafranović je, pored filma i književnosti, za “Blic” govorio i o stanju kinematografije, ali i odnosima u regionu...
- Nije se desila katarza. Još postoji velika opasnost da nam se pakao ponovi. Da u ime nacije opet bude čudo, iako to nijednoj naciji neće doneti ništa bolje, ne računajući pojedince koji se okoriste. Ljudi su na ivici egzistencije, ili ispod nje, a to je pogodno tle - priča Zafranović.
Kako vidite današnje filmove, njihovo stvaranje?
Film ne može nastati sam od sebe. On je sinteza umetničke situacije u društvu. Ako je na vrhu književnost, slikarstvo, muzika, teatar, onda je i film na vrhu. Ako ovoga nema, a nema, film nema na čemu da izraste. U celoj regiji vreme je promene u kojoj se umetnici ne snalaze. Nema kriterijuma po kojima merite vrednost. Oni su postojali do devedesetih i bili su visoki. To se u prašinu pretvorilo. I sad to treba iznova stvarati. A to ne biva brzo...
Otkud tolika regresija?
Krvavi bratoubilački rat uništio je sve.
Kako se to dogodilo?
Političkim tokovima. Meni film pomaže da dobijem odgovore. Istražujem s armijom ljudi i dobijem nekad jasne, nekad ambivalentne odgovore. Neshvatljivo je šta se desilo. Česi mi kažu, kakva zemlja, kakvi ljudi, sve krasno. Koji vam je vrag? Sad se to dovodi u vezu sa nacijom, verom, pritiscima spolja, tokovima kapitala... Ali treba pustiti da ti to neko uradi.
Beda vodi u rat?
Imali smo nekad solidan socijalni sistem: besplatne škole, zdravstvo, letovanja... Ljudi su bili zadovoljni. Danas su nesrećni. Zaduživanje do grla, neizvesnost... Vulgarni kapitalizam u kojem čovek koji je živeo u onom sistemu, ili je njegov potomak, ne može da se snađe.
Kako procenjujete današnju situaciju u regionu?
Ako ceo region uđe u EU, stvari će se nekako poravnati, bez granica je lakše. I jezik će uraditi svoje. Jezik je više od komunikacije, on je naše biće. U strašnijoj varijanti - novi sukob, za koji se bojim da je blizu.
Mnogi vaši filmovi bazirani su na saradnji sa književnicima.
Kiš, Pekić, Šćepanović, Munitić... Bila je to sjajna klapa ljudi od pera. A priča, književnost, jedan je od ključnih elemenata filma. Danas, s obzirom na siromaštvo, režiseri pišu sami, njihove se žene pretvore u producente... Nije to više to.
Sa Danilom Kišom radili ste scenario o ljubavi Srpkinje i Albanca, ali nije realizovan?
To je bilo tri meseca pre njegove smrti. Odustao je jer je gledao film Anješke Holand kako je Nemac sačuvao Jevrejku.
Niste li se već na početku karijere združili sa piscima?
Imao sam 1971. sukob u Hrvatskoj sa nacionalistima. I onda tamo nisam više mogao da radim, pa sam došao u Beograd, gde sam bio tri godine. Bivša Jugoslavija nudila je izlaze, ako ste ideološki napadnuti u Beogradu, mogli ste da radite u Ljubljani. Ako vas napadnu u Zagrebu, odete u Skoplje... Tako sam došao u Beograd. Filip David je bio na TV. I onda sam po scenariju Mirka Kovača radio film „Ubistvo u noćnom vozu“. On je u senci nekih drugih koje sam radio, ali kad ga sad pogledam, pomislim “zar je moguće da smo to mogli tad napraviti”. Posle toga, radio sam još jedan film i tako došao do te klape vrhunskih, tad mladih pisaca - Kiš, Kovač, Šćepanović, Bulatović, Filip David, Pekić. Skoro svake večeri sedeli smo u Klubu književnika. Bile su to ozbiljne polemike i vrhunsko zezanje.
Koji je vaš sledeći film?
Odavno već hoću da uradim "Karuzo", a u razgovorima sam za još jedan. Doći do filma je teška muka koja traje nekoliko godina - razgovori sa sponzorima, komisijama, ideologijama. Kad pomislite da radite, na primer, „Na Drini ćupriju“, kakvo god da ti je nadahnuće, odustaneš kad pomisliš na finansije. Odustajao sam od rada jer su finansije uslovljavale da film umetnički bude pun rupa. Finansiranje je veća omča oko vrata od politike i cenzure.
Tito je i dalje heroj za Čehe
Kakav život imaju vaši filmovi o Titu, o Jasenovcu...?
Recimo film o suđenju Artukoviću koji govori o NDH obišao je ceo svet, a nije javno prikazan u Hrvatskoj, iako je koproducentski rađen u saradnji zagrebačke TV i mene. Kad su osetljive teme u pitanju, uvek sam koproducent, da ne bi neko došao u montažu da mi kaže „ovo mora van“. Film o Titu je u Češkoj imao ogroman broj gledalaca. Obožavali su Tita jer mi smo bili ono što su oni želeli da budu. Tito je tamo heroj još uvek. Najveća avenija u Pragu se i danas zove Avenija jugoslovenskih partizana.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Glumac o inostranoj karijeru, predstavi "Don Kihot", novom filmu "Pijavice"...
Đuričko: Ja moram da govorim, jer neko drugi ne sme
Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce koji igraju na Zapadu
Uvek se sve svede na novac. Ne mogu da kažem da je neko talentovaniji od nas. Prosto, ljudi na Zapadu imaju više novca za film i samim tim traže profesionalizam.
Pa Makedonija i Hrvatska imaju veće budžete od nas, što samo govori o odnosu tih zemalja i našem odnosu prema kinematografiji. Mi bismo hteli da budemo ponosni na naše autore, ali ako se ne ulaže u film, biće jako teško, kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko.
On je na Festivalu evropskog filma Palić bio u žiriju koji je ocenjivao najbolja ostvarenja evropske kinematografije. Govoreći o odnosu srpskog i evropskog filma, Đuričko ističe da mi od ostvarenja "Crna mačka, beli mačor" Emira Kusturice nismo imali film u zvaničnoj selekciji nekog velikog festivala. "Imali smo u raznim pratećim programa, ali ne i u zvaničnom programu Kana, Venecije, Berlina... To bi trebalo da bude neki naš zadatak i cilj ka kome bi trebalo da se krećemo. Ali da bismo tamo stigli, mi prvo moramo da gajimo autore koji pišu, koji razmišljaju, koji kreiraju svoj neki svet i vremenom prave svoj izražajni stil. A kod nas se meša zvuk i slika. Malo brojimo sedišta, malo je važno da li si bio na nekom festivalu... Oko nas su svi mnogo brže ukapirali taj sistem umrežavanja, fondova... Treba ljude malo ohrabriti. Verujem da tako srpska kinematografija može da se vrati na svoj put na kome je bila kada smo pripadali jugoslovenskoj kinematografiji", dodaje glumac.
* Je l' vaš put i cilj karijera u inostranstvu? Poslednje gde smo imali priliku da vas vidimo je serija "Genije" o Albertu Ajnštajnu na televiziji Nacionalna geografija...
- Naopako bi bilo da kažem da nije, a naopako bi bilo i da kažem da jeste. Ja volim da radim ovo što radim i volim da imam priliku da radim sa najboljima u ovom poslu. U nekom poređenju - ako se čovek bavi košarkom, normalno je da bi voleo da igra u NBA ligi. Tako i ja, zaista bih voleo da igram u NBA filmovima i serijama. To je moja želja. Dokle ćemo stići, ne znam, videćemo. Ali je to lep izazov i to je nešto što mene prilično hrabri. Voleo bih da ja ohrabrim svoje mlađe kolege da postoji ta mogućnost, da mi pripadamo tom nivou svetske kulturne razmene i da možemo da učestvujemo u tome.
* Postoji ta neka fama da Srbi u inostranstvu moraju da igraju negativce. Vi ste do sada pokazali da nije baš uvek tako...
- To je naš mali malograđanski pristup. Ja sam čitao gomilu intervjua mojih kolega koji su jako ružno pričali o Radetu Šerbedžiji, a ja mislim da bi mi svi trebalo da budemo jako ponosni na njega. Jer Rade je postavio jedan mali kočić i jednog dana ako neko opet stigne tamo moći će da zakači svoj lenger. Drugo, Rade nije otišao u Holivud, kako je neko rekao, da proda svoj rad, nego zato što smo ga mi oterali, ako ćemo iskreno. On je čovek izbeglica. Ja sam ponosan na uspeh svakog našeg glumca, pa ako hoćete i iz Hrvatske... jer sve kolege iz regiona zaista doživljavam kao "naše". I svi delimo istu jezičku barijeru. Miloš Biković je napravio odličnu karijeru u Rusiji i super mu ide. I treba da budemo ponosni na to. Ali, kada neko radi u Rusiji, to je u redu, a na Zapadu nije u redu. To je jedan vrlo primitivan pristup i meni se čini da je to u stvari jedna mala ljubomora. Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce i sve koji na bilo koji način nešto pomere u tom pravcu.
* U domaćoj kinematografiji poslednje što ste radili je film "Pijavice" Dragana Marinkovića. Film je nastao po vrlo zanimljivoj knjizi Davida Albaharija o društvenim pijavicama, koja itekako ima veze sa našom savremenošću... Je l' tako i u filmu?
- Ima negde, mada se film dešava početkom devedesetih.
* Nama su u poslednje vreme 90-e jako bliske...
- Mi nikako da se iskobeljamo iz 90-ih i nikako da se dogovorimo šta se tu dogodilo. Razumem da smo emotivni ili da ne znamo sve informacije, ali mislim da je to zastrašujuće za mlade ljudi koji od toga dobijaju samo neku kakofoniju, što ih odvodi u jednom pogrešnom pravcu. Mislim da treba, koliko god to mučno bilo, suočiti se sa istinom i saopštiti je. Mislim da treba da saznamo i ružno i lepo i strašno i tužno - sve što se desilo. Koliko god to bilo bolno i možda zastrašujuće po nas. Ali to je jedini način da se demontira želja ljudi koji su u tome učestvovali da sakriju od nas šta je zaista bilo. Moguće je da je sve kako nacionaliste tvrde, ali 'ajte da to vidimo. To je kao iz psihologije. Ako imate nešto o čemu ne sme da se priča, to je trauma. A kod nas je to baš mega zabranjeno. Ja sam par puta rekao neke prosto-proširene rečenice i pojavio sam se na spisku antisrba. A ja zaista mislim da su moje izjave čak bile krajnje umerene. Ali tako je uvek jer je to bolno mesto. To je kao alkoholizam u nekoj porodici. Vi morate reći da je neko alkoholičar... morate se suočiti s tim. Daj da vidimo kako se to leči. Daj da vidimo šta si ti uradio pod dejstvom alkohola, kakvu si glupost napravio. To nije nikakva obest, nikakav bezobrazluk... to je jedini put isceljenja ovog društva da bi nam bilo bolje, a mi smo jedno istraumirano društvo.
* Dostojevski je rekao da Don Kihot ne treba da bude smešan nego strašan. Ko danas treba da se plaši Don Kihota?
- To jeste činjenica. Iskreno, ja mislim da je to neko zdravo tkivo ovog društva. To su svi ti ljudi koje stalno sklanjaju u stranu. To su svi ti ljudi na koje viču. To su svi ti koji su ovde večita manjina. To je taj nesrećni Rekom ili neki ljudi koji su bili protiv rata. LJudi koji su sada za pomirenje sa našim susedima. Za učestvovanje Srbije u evropskim tokovima. Prihvatanje toga da je Srbija deo evropske kulture i da mi moramo učestvovati na to prostoru i da ne postojimo nigde drugde nego samo u Evropi. To je Don Kihot. To je njegov posao i to su donkihoti. Oni jesu strašni. Ja ispadam Don Kihot, a ja za sebe zaista ne mislim da sam to. Ja ne mislim da sam neki stari čika sa nokširom na glavi. Ne vidim sebe tako. Ja sam movie star. A ja ispadam to, jer samo izgovaram neke prosto-proširene rečenice.
* Da li je predstava, u režiji Zlatka Pakovića, na početku bila maltene zabranjena zato što ste, kako kažete, izgovarali neke prosto-proširene rečenice?
- Jeste. To je tek druga tema - to što mi ljude drugačijeg mišljenja i drugačijeg političkog stava doživljavamo kao neprijatelja. Nemamo tu kulturu dijaloga gde možeš da kažeš da ne misliš tako nego potpuno drugačije i da te neko sasluša. Kod nas si odmah neprijatelj države. To je vrlo komplikovano. Ali meni se čini da je to opet iz straha. Zato je Don Kihot strašan. Zato što on govori istinu, zato što je u potrazi za istinom. To je taj Don Kihot u svakom čoveku kod nas. Ja mislim da su ljudi kod nas samo zavedeni nekim pričama i glupostima. Činjenica je da se direktor te ustanove malo uplašio, ali je nekako i on to trapavo izveo pa je ispalo da je to zbog novca. Onda smo mi rekli da nema veze, mada smo mi profesionalni glumci, mi živimo od toga. Ali dobro, nema veze. Mi volimo Don Kihota toliko i verujemo u tu predstavu da ćemo i za džabe da je igramo. Mi smo finansirali to. Sve smo uradili za džabe i o svom trošku, jer je naša odluka bila da mi to ipak odigramo. Meni se činilo da je mnogo bolji štos da odigramo, nego da ne odigramo i da ostane fama da je ukinuto. Da odigramo makar i na silu. Tako se i dogodilo, pošto se ispostavilo da neće biti dalje saradnje.
* Predstava nije dobila novac na konkursu Ministarstva kulture...
- Oni su dobili novac za taj projekat ranije. Mi nismo ni počeli da vežbamo.
* Pa šta se onda desilo...
- Ne znam, neću ni da ulazim u to. Možda nisu dobili sva sredstva, ali su dobili deo. Nikad, bar ja - a radili smo već "Ubiti Zorana Đinđića" tamo - nisam otišao u Fabriku SKCNS da radim za lovu. Znao sam da ćemo biti u minusu. Meni supruga kaže da smo kao neki amateri. U pravu je. Ona ne želi da uvredi, nego da saopšti kako jeste. To ima neki nivo amaterske trupe. Mislim da nije fer da oni prebacuju razgovor na pitanje novca. Mogli smo da se dogovorimo. Mislim da je to politička odluka i da je to više bio neki strah apriori. Neka autocenzura. Nego da je neko njima javio: "Zašto da mi sad prva stvar bude 'Đuričko igra Don Kihota'. Pusti ga, on je sad tamo". Bili su izbori blizu. Ali kod nas je non stop ta neka izborna panika. To nikako da nas relaksira.
* Šta će se dalje događati sa tom predstavom?
- Mi ćemo opet igrati, ako odlučimo da se igra. Oni nas nisu kupili niti su nas izmislili na bilo koji način. Mi njima ništa nismo dužni, oni nama jesu dužni. Mi smo slobodni da to igramo gde hoćemo. Imamo ponuda, ali to sad opet treba probati i opet ući u taj mod amaterske trupe.
* Je l' to sve pokazuje da se vlasti plaše umetnika i umetnosti?
- Ja ne mislim da oni to uopšte prate, da mi imamo tu vrstu značaja.
* Eto sve što se desilo sa Sterijinim pozorjem, pa sa Vasilom Hadžimanovim... Stvara se fama...
- Ne, Sterijino pozorje je ispolitizovano, po mom utisku. Ja mislim da je žiri imao želju da skrene pažnju na tešku poziciju u kojoj se nalazi pozorište, a ispalo je dosta trapavo da su uvredili kolege. Ispalo je bez veze i nije postignut efekat koji su oni hteli. To je moj utisak. Ali napravila se politika od toga. A veća je politika da je recimo Vasilu ukinut koncert. Ali to je ista priča kao što meni nisu dali da igram tamo ili to što mi se desilo da sam pokušao da se raspitam za neki svoj stand up šou u Domu omladine, gde su mi rekli prvo da može, a onda je Upravni odbor rekao da ne može, da nemaju nijedan slobodan termin. U septembru, oktobru, novembru... kad god? Ali ne. Meni se ne čini da nas se političari boje. NJih baš briga. Oni nit nas gledaju, jer ko zna šta oni gledaju. Oni ne gledaju ništa, niti čitaju išta. Ali naši kulturni saradnici koji su postavljeni na neke pozicije od strane vlasti, oni pokazuju jednu vrstu odsustva kičme i neki apriorni strah da će neko da im kaže nešto ako se bilo ko, ko opoziciono misli, pojavi u nekoj kulturnoj ustanovi. To je jedna opšta šarada.
* Hoćete li bez obzira na sve to nastaviti da se angažujete u Pokretu slobodnih građana?
- Meni je to neminovnost. Ja mislim da kao slobodan čovek koji ima više od 18 godina imam puno pravo da se politički angažujem, ako mi je do toga. Ne samo to. Kao slobodan čovek mislim da treba da iznosim svoje mišljenje. Imam utisak da delim sve vrednosti ovog trenutka sa Pokretom slobodnih građana. Imam punu želju da im pomognem, jer jedino kroz takvu vrstu udruživanja možemo da napravimo neki preokret. Ja opet punu podršku dajem i svojim kolegama koji vole da budu slobodni i nezavisni, ali ne dajem punu podršku svojim kolegama koji neće ni reč da kažu zato što znaju da će možda nešto da im otkažu. Mislim da ja, kao slobodan čovek, neću umreti od gladi ako mi Dom omladine ne da veče za stand up i ako mi SKCNS ne da da igram "Dok Kihota". Ja baš zato moram to da govorim jer mogu, a neko drugi ne sme. Ja nisam nešto naročito hrabar. Moguće je, kad bi i mene imali u šaci, da bih sad govorio nešto drugo. Ali pošto me nemaju, imam puno slobodu da kažem da se s tim ne slažem i da ne mislim da je sve božanstveno. Imam puno pravo na to.
Umetnost je neminovno protiv sistema
Mislim da mi koji se bavimo kulturom moramo da budemo solidarni, ma koliko je neko zaljubljen u SNS ili bilo koju drugu opciju. Mislim da to ne sme da bude ono što odlučuje o našoj saradnji ili ne. I mislim da treba da pokažu malo samostalnosti i malo hrabrosti u svom delovanju. Mi smo za vreme Slobe radili neke dosta bizarne stvari na Radio-televiziji Beograd i šalili smo se vrlo tvrdo po raznim pitanjima. Bilo je tu urednika koji su negodovali i govorili "nemojte o tome". Ali ja mislim da umetnost mora da bude provokativna. Da ona ne sme da bude u korist establišmenta jer onda ona postaje pamfletska i postaje flert. Mislim da to nije to. Umetnost je neminovno protiv sistema. Ona je sama po sebi oslobađajuća. I Don Kihot je takav. Servanates je tako pisao. Ja ne mogu da kažem da on navija za SNS ili Demokratsku stranku. Za jednog ili drugog.
Đuričko: Ja moram da govorim, jer neko drugi ne sme
Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce koji igraju na Zapadu
Uvek se sve svede na novac. Ne mogu da kažem da je neko talentovaniji od nas. Prosto, ljudi na Zapadu imaju više novca za film i samim tim traže profesionalizam.
Pa Makedonija i Hrvatska imaju veće budžete od nas, što samo govori o odnosu tih zemalja i našem odnosu prema kinematografiji. Mi bismo hteli da budemo ponosni na naše autore, ali ako se ne ulaže u film, biće jako teško, kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko.
On je na Festivalu evropskog filma Palić bio u žiriju koji je ocenjivao najbolja ostvarenja evropske kinematografije. Govoreći o odnosu srpskog i evropskog filma, Đuričko ističe da mi od ostvarenja "Crna mačka, beli mačor" Emira Kusturice nismo imali film u zvaničnoj selekciji nekog velikog festivala. "Imali smo u raznim pratećim programa, ali ne i u zvaničnom programu Kana, Venecije, Berlina... To bi trebalo da bude neki naš zadatak i cilj ka kome bi trebalo da se krećemo. Ali da bismo tamo stigli, mi prvo moramo da gajimo autore koji pišu, koji razmišljaju, koji kreiraju svoj neki svet i vremenom prave svoj izražajni stil. A kod nas se meša zvuk i slika. Malo brojimo sedišta, malo je važno da li si bio na nekom festivalu... Oko nas su svi mnogo brže ukapirali taj sistem umrežavanja, fondova... Treba ljude malo ohrabriti. Verujem da tako srpska kinematografija može da se vrati na svoj put na kome je bila kada smo pripadali jugoslovenskoj kinematografiji", dodaje glumac.
* Je l' vaš put i cilj karijera u inostranstvu? Poslednje gde smo imali priliku da vas vidimo je serija "Genije" o Albertu Ajnštajnu na televiziji Nacionalna geografija...
- Naopako bi bilo da kažem da nije, a naopako bi bilo i da kažem da jeste. Ja volim da radim ovo što radim i volim da imam priliku da radim sa najboljima u ovom poslu. U nekom poređenju - ako se čovek bavi košarkom, normalno je da bi voleo da igra u NBA ligi. Tako i ja, zaista bih voleo da igram u NBA filmovima i serijama. To je moja želja. Dokle ćemo stići, ne znam, videćemo. Ali je to lep izazov i to je nešto što mene prilično hrabri. Voleo bih da ja ohrabrim svoje mlađe kolege da postoji ta mogućnost, da mi pripadamo tom nivou svetske kulturne razmene i da možemo da učestvujemo u tome.
* Postoji ta neka fama da Srbi u inostranstvu moraju da igraju negativce. Vi ste do sada pokazali da nije baš uvek tako...
- To je naš mali malograđanski pristup. Ja sam čitao gomilu intervjua mojih kolega koji su jako ružno pričali o Radetu Šerbedžiji, a ja mislim da bi mi svi trebalo da budemo jako ponosni na njega. Jer Rade je postavio jedan mali kočić i jednog dana ako neko opet stigne tamo moći će da zakači svoj lenger. Drugo, Rade nije otišao u Holivud, kako je neko rekao, da proda svoj rad, nego zato što smo ga mi oterali, ako ćemo iskreno. On je čovek izbeglica. Ja sam ponosan na uspeh svakog našeg glumca, pa ako hoćete i iz Hrvatske... jer sve kolege iz regiona zaista doživljavam kao "naše". I svi delimo istu jezičku barijeru. Miloš Biković je napravio odličnu karijeru u Rusiji i super mu ide. I treba da budemo ponosni na to. Ali, kada neko radi u Rusiji, to je u redu, a na Zapadu nije u redu. To je jedan vrlo primitivan pristup i meni se čini da je to u stvari jedna mala ljubomora. Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce i sve koji na bilo koji način nešto pomere u tom pravcu.
* U domaćoj kinematografiji poslednje što ste radili je film "Pijavice" Dragana Marinkovića. Film je nastao po vrlo zanimljivoj knjizi Davida Albaharija o društvenim pijavicama, koja itekako ima veze sa našom savremenošću... Je l' tako i u filmu?
- Ima negde, mada se film dešava početkom devedesetih.
* Nama su u poslednje vreme 90-e jako bliske...
- Mi nikako da se iskobeljamo iz 90-ih i nikako da se dogovorimo šta se tu dogodilo. Razumem da smo emotivni ili da ne znamo sve informacije, ali mislim da je to zastrašujuće za mlade ljudi koji od toga dobijaju samo neku kakofoniju, što ih odvodi u jednom pogrešnom pravcu. Mislim da treba, koliko god to mučno bilo, suočiti se sa istinom i saopštiti je. Mislim da treba da saznamo i ružno i lepo i strašno i tužno - sve što se desilo. Koliko god to bilo bolno i možda zastrašujuće po nas. Ali to je jedini način da se demontira želja ljudi koji su u tome učestvovali da sakriju od nas šta je zaista bilo. Moguće je da je sve kako nacionaliste tvrde, ali 'ajte da to vidimo. To je kao iz psihologije. Ako imate nešto o čemu ne sme da se priča, to je trauma. A kod nas je to baš mega zabranjeno. Ja sam par puta rekao neke prosto-proširene rečenice i pojavio sam se na spisku antisrba. A ja zaista mislim da su moje izjave čak bile krajnje umerene. Ali tako je uvek jer je to bolno mesto. To je kao alkoholizam u nekoj porodici. Vi morate reći da je neko alkoholičar... morate se suočiti s tim. Daj da vidimo kako se to leči. Daj da vidimo šta si ti uradio pod dejstvom alkohola, kakvu si glupost napravio. To nije nikakva obest, nikakav bezobrazluk... to je jedini put isceljenja ovog društva da bi nam bilo bolje, a mi smo jedno istraumirano društvo.
* Dostojevski je rekao da Don Kihot ne treba da bude smešan nego strašan. Ko danas treba da se plaši Don Kihota?
- To jeste činjenica. Iskreno, ja mislim da je to neko zdravo tkivo ovog društva. To su svi ti ljudi koje stalno sklanjaju u stranu. To su svi ti ljudi na koje viču. To su svi ti koji su ovde večita manjina. To je taj nesrećni Rekom ili neki ljudi koji su bili protiv rata. LJudi koji su sada za pomirenje sa našim susedima. Za učestvovanje Srbije u evropskim tokovima. Prihvatanje toga da je Srbija deo evropske kulture i da mi moramo učestvovati na to prostoru i da ne postojimo nigde drugde nego samo u Evropi. To je Don Kihot. To je njegov posao i to su donkihoti. Oni jesu strašni. Ja ispadam Don Kihot, a ja za sebe zaista ne mislim da sam to. Ja ne mislim da sam neki stari čika sa nokširom na glavi. Ne vidim sebe tako. Ja sam movie star. A ja ispadam to, jer samo izgovaram neke prosto-proširene rečenice.
* Da li je predstava, u režiji Zlatka Pakovića, na početku bila maltene zabranjena zato što ste, kako kažete, izgovarali neke prosto-proširene rečenice?
- Jeste. To je tek druga tema - to što mi ljude drugačijeg mišljenja i drugačijeg političkog stava doživljavamo kao neprijatelja. Nemamo tu kulturu dijaloga gde možeš da kažeš da ne misliš tako nego potpuno drugačije i da te neko sasluša. Kod nas si odmah neprijatelj države. To je vrlo komplikovano. Ali meni se čini da je to opet iz straha. Zato je Don Kihot strašan. Zato što on govori istinu, zato što je u potrazi za istinom. To je taj Don Kihot u svakom čoveku kod nas. Ja mislim da su ljudi kod nas samo zavedeni nekim pričama i glupostima. Činjenica je da se direktor te ustanove malo uplašio, ali je nekako i on to trapavo izveo pa je ispalo da je to zbog novca. Onda smo mi rekli da nema veze, mada smo mi profesionalni glumci, mi živimo od toga. Ali dobro, nema veze. Mi volimo Don Kihota toliko i verujemo u tu predstavu da ćemo i za džabe da je igramo. Mi smo finansirali to. Sve smo uradili za džabe i o svom trošku, jer je naša odluka bila da mi to ipak odigramo. Meni se činilo da je mnogo bolji štos da odigramo, nego da ne odigramo i da ostane fama da je ukinuto. Da odigramo makar i na silu. Tako se i dogodilo, pošto se ispostavilo da neće biti dalje saradnje.
* Predstava nije dobila novac na konkursu Ministarstva kulture...
- Oni su dobili novac za taj projekat ranije. Mi nismo ni počeli da vežbamo.
* Pa šta se onda desilo...
- Ne znam, neću ni da ulazim u to. Možda nisu dobili sva sredstva, ali su dobili deo. Nikad, bar ja - a radili smo već "Ubiti Zorana Đinđića" tamo - nisam otišao u Fabriku SKCNS da radim za lovu. Znao sam da ćemo biti u minusu. Meni supruga kaže da smo kao neki amateri. U pravu je. Ona ne želi da uvredi, nego da saopšti kako jeste. To ima neki nivo amaterske trupe. Mislim da nije fer da oni prebacuju razgovor na pitanje novca. Mogli smo da se dogovorimo. Mislim da je to politička odluka i da je to više bio neki strah apriori. Neka autocenzura. Nego da je neko njima javio: "Zašto da mi sad prva stvar bude 'Đuričko igra Don Kihota'. Pusti ga, on je sad tamo". Bili su izbori blizu. Ali kod nas je non stop ta neka izborna panika. To nikako da nas relaksira.
* Šta će se dalje događati sa tom predstavom?
- Mi ćemo opet igrati, ako odlučimo da se igra. Oni nas nisu kupili niti su nas izmislili na bilo koji način. Mi njima ništa nismo dužni, oni nama jesu dužni. Mi smo slobodni da to igramo gde hoćemo. Imamo ponuda, ali to sad opet treba probati i opet ući u taj mod amaterske trupe.
* Je l' to sve pokazuje da se vlasti plaše umetnika i umetnosti?
- Ja ne mislim da oni to uopšte prate, da mi imamo tu vrstu značaja.
* Eto sve što se desilo sa Sterijinim pozorjem, pa sa Vasilom Hadžimanovim... Stvara se fama...
- Ne, Sterijino pozorje je ispolitizovano, po mom utisku. Ja mislim da je žiri imao želju da skrene pažnju na tešku poziciju u kojoj se nalazi pozorište, a ispalo je dosta trapavo da su uvredili kolege. Ispalo je bez veze i nije postignut efekat koji su oni hteli. To je moj utisak. Ali napravila se politika od toga. A veća je politika da je recimo Vasilu ukinut koncert. Ali to je ista priča kao što meni nisu dali da igram tamo ili to što mi se desilo da sam pokušao da se raspitam za neki svoj stand up šou u Domu omladine, gde su mi rekli prvo da može, a onda je Upravni odbor rekao da ne može, da nemaju nijedan slobodan termin. U septembru, oktobru, novembru... kad god? Ali ne. Meni se ne čini da nas se političari boje. NJih baš briga. Oni nit nas gledaju, jer ko zna šta oni gledaju. Oni ne gledaju ništa, niti čitaju išta. Ali naši kulturni saradnici koji su postavljeni na neke pozicije od strane vlasti, oni pokazuju jednu vrstu odsustva kičme i neki apriorni strah da će neko da im kaže nešto ako se bilo ko, ko opoziciono misli, pojavi u nekoj kulturnoj ustanovi. To je jedna opšta šarada.
* Hoćete li bez obzira na sve to nastaviti da se angažujete u Pokretu slobodnih građana?
- Meni je to neminovnost. Ja mislim da kao slobodan čovek koji ima više od 18 godina imam puno pravo da se politički angažujem, ako mi je do toga. Ne samo to. Kao slobodan čovek mislim da treba da iznosim svoje mišljenje. Imam utisak da delim sve vrednosti ovog trenutka sa Pokretom slobodnih građana. Imam punu želju da im pomognem, jer jedino kroz takvu vrstu udruživanja možemo da napravimo neki preokret. Ja opet punu podršku dajem i svojim kolegama koji vole da budu slobodni i nezavisni, ali ne dajem punu podršku svojim kolegama koji neće ni reč da kažu zato što znaju da će možda nešto da im otkažu. Mislim da ja, kao slobodan čovek, neću umreti od gladi ako mi Dom omladine ne da veče za stand up i ako mi SKCNS ne da da igram "Dok Kihota". Ja baš zato moram to da govorim jer mogu, a neko drugi ne sme. Ja nisam nešto naročito hrabar. Moguće je, kad bi i mene imali u šaci, da bih sad govorio nešto drugo. Ali pošto me nemaju, imam puno slobodu da kažem da se s tim ne slažem i da ne mislim da je sve božanstveno. Imam puno pravo na to.
Umetnost je neminovno protiv sistema
Mislim da mi koji se bavimo kulturom moramo da budemo solidarni, ma koliko je neko zaljubljen u SNS ili bilo koju drugu opciju. Mislim da to ne sme da bude ono što odlučuje o našoj saradnji ili ne. I mislim da treba da pokažu malo samostalnosti i malo hrabrosti u svom delovanju. Mi smo za vreme Slobe radili neke dosta bizarne stvari na Radio-televiziji Beograd i šalili smo se vrlo tvrdo po raznim pitanjima. Bilo je tu urednika koji su negodovali i govorili "nemojte o tome". Ali ja mislim da umetnost mora da bude provokativna. Da ona ne sme da bude u korist establišmenta jer onda ona postaje pamfletska i postaje flert. Mislim da to nije to. Umetnost je neminovno protiv sistema. Ona je sama po sebi oslobađajuća. I Don Kihot je takav. Servanates je tako pisao. Ja ne mogu da kažem da on navija za SNS ili Demokratsku stranku. Za jednog ili drugog.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Kusturica: Fatalizam kapitalizma
Fragmenti iz rukopisa za novu knjigu reditelja Emira Kusturice: Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Liberali su, za razliku od marksista znali kako da korumpiraju malog čovjeka
Da li je čovjek promašena investicija prirode?! Ovo pitanje bi natjeralo skeptičnog liberala da kiselim osmijehom potvrdi, kako je to, zapravo, tačna konstatacija, ali, da se taj prirodni sistem u dogledno vrijeme, kada nas vještačka inteligencija odvede na drugu planetu, dakle, ideja globalne pijace, može nametnuti u novom prostoru, gdje će čovjek da se preseli, pod uslovom da tamo nema nacionalizma.
Marksista bi, pretpostavljam, prihvatio čovjeka, promašenu investiciju, kao upozorenje koje mora da vodi ka optimističkom rješenju. Marksiste i liberale veže religija stvaranja materijalnih vrijednosti. Razlikuju se po tome što marksisti vjeruju u pravednu raspodjelu viškova, a drugi dijele viškove prema vlastitom nahođenju i u skladu sa odlukama Bildenbergove komisije. Ima još jedna razlika. Liberali su, za razliku od marksista, znali kako da korumpiraju malog čovjeka, te da, kasnije, preko tehnologije, ubrzano stvore novi potrošački raj u kojem su tehnološki bum i eksploatacija svega što se na planeti kreće, sistematski uništavali srednju klasu, najveći domet socijalnog organizovanja ljudske zajednice. Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Gdje će onda korumpirani marksisti i krvožedni liberali?
Ima tu mnogo pitanja koje bi mogao da im postavi čovjek, promašena investicija. Ali, onda ne može biti a da se ne upitamo, što smo džaba ubijali kraljeve, uništavali monarhije?! Krvožedni čovjek je savladao pitomog, kao što je ideju o malignom progresu najbolje formulisao pisac slogana na ulazu u jednu baptističku crkvu. Tamo je, na tom ulazu, afirmisan đavo - "Ne zaboravite da je satana bio prvi koji je tražio jednakost" - dok je u crkvi obavljana liturgija u slavu Hrista Boga.
PROMAŠENA INVESTICIJA
U Rusiji se još bore oko čovjeka! Pretpostavljam, kako bi bili odlučni da nije tačno da je čovjek promašena investicija, jer, tamo je dovoljno reći Bog, Putin, Rusija i tako se pomire, zla narav promjena koje donosi napredovanje, sa osjećanjem slobode i intenzivnih psihičkih procesa u kojima žive zajedno Bog i ruski čovjek.
U Kini svake godine izbace dva miliona inženjera i ne sumnjam, da bi oni potpuno odbacili tezu da je čovjek promašena investicija. Oni bi ga prihvatili, pa u daljem postupku od njega napravili uspješnu investiciju. Kineska stopa privrednog rasta i sposobnost prilagođavanja komunističke zemlje kapitalističkoj proizvodnji jesu najbolja negacija liberalnog recepta.
Ko će prvi stići na cilj, gdje se sa razvojem vještačke inteligencije očekuje da sadašnji ajfon u budućnosti postane skalamerija u poređenju sa onim koji će oni napraviti. Sadašnje naprave biće odbačene sa gađenjem, pošto, sljedeća sestrinska naprava ajfona će čitati misli, pa će telefon sam pozvati onoga kojeg misleći želi da čuje, te će prenos misli biti obavljen bez govora. Da li će neko od pomenutih naroda moći da napravi ovakav predmet, bez nuklearnog rata, ili je stvarno na djelu razaranje, te će tek RAT razriješiti ovu dilemu? Ili to, možda, neće biti rat u kojem ćemo svi gorjeti - da li je stvar sa inovacijama i njihovom primjenom ista kao pred Drugi svjetski rat, kada je antibiotik bio pronađen, ali je patentiran tek poslije razaranja?!
NAPOJNICA KONOBARU
Pitanje da li je čovjek promašena investicija prirode, vezano je za filosofiju egzistencijalizma i Sartra posebno pošto je on ustanovio, kako je ljudska sloboda određena visinom napojnice koju može da ostavi konobaru u kafani. Taj frivolni zaključak je bio posljedica lamenta egzistencijalista koji su sedamdesetih godina otkrili kako je čovjek, zapravo, izgubljen slučaj. I nisu pogriješili. Najbolja potvrda ove ideje je Bernar Anri Levi, čovjek-dokaz kako je francuska ljevičarska javna scena bijedna pozornica za samožive maligne narcise. Promoter rata, pojavljivao se svuda gdje su započinjala ratna sukobljavanja: Bosna i Hercegovina, Irak, Libija. Gotovo uvijek je nosio vijetnamku, vindjaknu, u kojoj su šezdesetosmaši poveli svoju revoluciju širom Evrope. To je bilo doba pobude velikih nadahnuća, ali i katastrofalnog kraja, gdje su upravo "revolucionari" kao ovaj Levi unovčili revoluciju. Oni su širom svijeta poslije 68. godine služili kapitilizmu, kao sluge, i gdje god su mogli da potvrde svoju privrženost korporativnom kapitalu, činili su to ostrašćeno. Sjetite se Havijera Solane, španskog socijaliste, koji je kao sekretar NATO bombardovao Beograd! Uglavnom, svi su praktikovali život u kojem je najvažnije bilo da imaju uvijek dovoljno novca u džepu i da time potvrde Sartrovu ideju o slobodi, mjerenu novčanicama, koje završe u konobarskim harmonika-šlajpecima. Kada sam vidio koliko novca je jedan kriminalac, inače, ambasador zemlje koja prodaje naftu na Bliskom istoku, ostavio kao napojnicu konobaru u poznatoj beogradskoj kafani, ja sam prešao na stranu Albera Kamija i od tada sebe više ne smatram egzistencijalistom.
Ljevičari šezdesetosmaši su lijevu ideju, poslije pada Sovjetskog Saveza, sa proizvodnih odnosa, preusmjerili na napredovanje civilnog društva i fatalistički se utopili u tokove kapitalizma. Ni traga od altruizma koji je krasio revolucinarni zanos! Lijevo orijentisane partije u sistemima zapadnih demokratija postale su ili nevažne, ili su pratile note ucrtane u kajdankama Stejt departmenta, koji je, sjećam se, osamdesetih, stipendijama gajio svoje kadrove iz Istočne Evrope. Mnogi od njih su zauzimali ključna mjesta u republikama nastalim u raspadu Jugoslavije.
Čitav bivši Istočni blok, uključujući i zemlje nastale u raspadu Jugoslavije, preko korumpiranih socijaldemokratija, uspješno je upleten u mrežu upravljanja novonastalim banana republikama. Sve je to obavljeno nakon dugog postupka kroćenja Srba, prije svega, uspješnim izazivanjem krivice kod najvećeg dijela elite. Svjetska banka i MMF su nas učinili ovisnim o multinacionalnim korporacijama!
Gotovo sve lijeve partije, od uticaja na Zapadu (pod uticajem Zapada?), pretvorile su se u neokonzervativne, čije lijevo iskustvo nema veze sa tradicijom revolucionisanja društva, a u svjetskim razmjerama, to nije zakačilo Rusiju, Kinu, Kubu i Urugvaj.
Kada vidim djelovanje Džordža Soroša i njegove fondacije, kada čujem kako on tuguje, zbog narušenog statusa manjina u svijetu, kako brine za zdravlje izbjeglica, ali i organizuje batinaše da biju Trampove pristalice u predizbornoj kampanji, kada vidim njegovu vjeru u pravdu i ljevicu, pored finansijskih špekulacija, koje obavlja sa Centralnom informacionom agencijom, vjerujem da on nije samo on, službenik Rotšildovog carstva. Dolazi mi jedna, Bože sačuvaj, slika pred oči, kako nije nemoguće da je Karl Marks, u jednoj fazi svog djelovanja, dobijao platu radeći u kancelariji Rotšilda. Kojeg? Nije važno kojeg. Ova politička fantazmagorija može i dalje da se razvija. Ima li još neko ko sumnja kako je Oktobarska revolucija u Rusiji uvezena?! Nema! Ima li neko ko sumnja u to da je organizator Oktobarske revolucije 1917. godine u Rusiji, bio niko drugi nego Džordž Soroš? Čak, iako nije, izgleda da jeste. Nema veze da li se dizajner Vladimira Iljiča Lenjina drukčije zvao i u kojem zapadnom podrumu se kalio njegov revolucionarni duh, ostaje da konstatujemo, kako je i danas namjera, u odnosu na Rusiju ista. Ako ne može revolucija, onda svakako osvajanje Sibira, nema veze što su mnogi pokušali da ga osvoje, među njima najslavniji su bili Napoleon i Hitler. Ono što su postigli u bivšim jugoslovenskim republikama, da dovode i odvode političke oligarhije, u Rusiji im nije pošlo za rukom. Potčiniti svijet i ovladati nacionalnim bankama koje će, postepeno, zamijeniti državne uprave i tako realizovati ideju o zaludnosti malih država i njihovog suvereniteta.
TEHNIKA JEDNAKOSTI
Kada bi se ukazala šansa da se uslovnost čovjeka, kao promašene investicije prirode, poništi i dokaže obrnuto, kada bi advokat Novog svjetskog poretka mahao najvećim ljudskim dostignućima u nauci i umjetnosti, danas bi takva akcija neminovno bila i pokušaj skrivanja zle prirode progresa, a on nas je, nema sumnje, doveo do praga nuklearnog rata. Nismo valjda glupi koliko nas tjeraju da budemo, pa da povjerujemo kako je Kim Džong Un najveći problem čovječanstva. Bilo bi to slično kao kada bi povjerovali da je Gavrilo Princip uzročnik Prvog svjetskog rata. Komfor je tu najveći regulator ponašanja, a i tačno je da ima u Njujorku, ali i u Leskovcu, tipova koji se distanciraju od istine, da je Princip vodio bitku za oslobađanje od posljednje robovlasničke zemlje u Evropi! Teško je, opet, povjerovati da to mišljenje nije finansirano iz istih izvora, koji su tako davno ovladali tehnikom jednakosti između Sotone i Hrista, i još tada započeli pohod, preko stalnog izazivanja ratova u svijetu, do pokoravanja čitave planete. Nisu računali da brzina kojom Kina kopira sve patente, ali, i oružje koje su Rusi sačuvali iz vremena SSSR-a, može, na kraju, da dovede do promjene snaga na terenu. Posebno sada, kada je predsjednik SAD iznevjerio sve rečenice koje je izgovorio u predizbornoj kampanji..
Fragmenti iz rukopisa za novu knjigu reditelja Emira Kusturice: Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Liberali su, za razliku od marksista znali kako da korumpiraju malog čovjeka
Da li je čovjek promašena investicija prirode?! Ovo pitanje bi natjeralo skeptičnog liberala da kiselim osmijehom potvrdi, kako je to, zapravo, tačna konstatacija, ali, da se taj prirodni sistem u dogledno vrijeme, kada nas vještačka inteligencija odvede na drugu planetu, dakle, ideja globalne pijace, može nametnuti u novom prostoru, gdje će čovjek da se preseli, pod uslovom da tamo nema nacionalizma.
Marksista bi, pretpostavljam, prihvatio čovjeka, promašenu investiciju, kao upozorenje koje mora da vodi ka optimističkom rješenju. Marksiste i liberale veže religija stvaranja materijalnih vrijednosti. Razlikuju se po tome što marksisti vjeruju u pravednu raspodjelu viškova, a drugi dijele viškove prema vlastitom nahođenju i u skladu sa odlukama Bildenbergove komisije. Ima još jedna razlika. Liberali su, za razliku od marksista, znali kako da korumpiraju malog čovjeka, te da, kasnije, preko tehnologije, ubrzano stvore novi potrošački raj u kojem su tehnološki bum i eksploatacija svega što se na planeti kreće, sistematski uništavali srednju klasu, najveći domet socijalnog organizovanja ljudske zajednice. Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Gdje će onda korumpirani marksisti i krvožedni liberali?
Ima tu mnogo pitanja koje bi mogao da im postavi čovjek, promašena investicija. Ali, onda ne može biti a da se ne upitamo, što smo džaba ubijali kraljeve, uništavali monarhije?! Krvožedni čovjek je savladao pitomog, kao što je ideju o malignom progresu najbolje formulisao pisac slogana na ulazu u jednu baptističku crkvu. Tamo je, na tom ulazu, afirmisan đavo - "Ne zaboravite da je satana bio prvi koji je tražio jednakost" - dok je u crkvi obavljana liturgija u slavu Hrista Boga.
PROMAŠENA INVESTICIJA
U Rusiji se još bore oko čovjeka! Pretpostavljam, kako bi bili odlučni da nije tačno da je čovjek promašena investicija, jer, tamo je dovoljno reći Bog, Putin, Rusija i tako se pomire, zla narav promjena koje donosi napredovanje, sa osjećanjem slobode i intenzivnih psihičkih procesa u kojima žive zajedno Bog i ruski čovjek.
U Kini svake godine izbace dva miliona inženjera i ne sumnjam, da bi oni potpuno odbacili tezu da je čovjek promašena investicija. Oni bi ga prihvatili, pa u daljem postupku od njega napravili uspješnu investiciju. Kineska stopa privrednog rasta i sposobnost prilagođavanja komunističke zemlje kapitalističkoj proizvodnji jesu najbolja negacija liberalnog recepta.
Ko će prvi stići na cilj, gdje se sa razvojem vještačke inteligencije očekuje da sadašnji ajfon u budućnosti postane skalamerija u poređenju sa onim koji će oni napraviti. Sadašnje naprave biće odbačene sa gađenjem, pošto, sljedeća sestrinska naprava ajfona će čitati misli, pa će telefon sam pozvati onoga kojeg misleći želi da čuje, te će prenos misli biti obavljen bez govora. Da li će neko od pomenutih naroda moći da napravi ovakav predmet, bez nuklearnog rata, ili je stvarno na djelu razaranje, te će tek RAT razriješiti ovu dilemu? Ili to, možda, neće biti rat u kojem ćemo svi gorjeti - da li je stvar sa inovacijama i njihovom primjenom ista kao pred Drugi svjetski rat, kada je antibiotik bio pronađen, ali je patentiran tek poslije razaranja?!
NAPOJNICA KONOBARU
Pitanje da li je čovjek promašena investicija prirode, vezano je za filosofiju egzistencijalizma i Sartra posebno pošto je on ustanovio, kako je ljudska sloboda određena visinom napojnice koju može da ostavi konobaru u kafani. Taj frivolni zaključak je bio posljedica lamenta egzistencijalista koji su sedamdesetih godina otkrili kako je čovjek, zapravo, izgubljen slučaj. I nisu pogriješili. Najbolja potvrda ove ideje je Bernar Anri Levi, čovjek-dokaz kako je francuska ljevičarska javna scena bijedna pozornica za samožive maligne narcise. Promoter rata, pojavljivao se svuda gdje su započinjala ratna sukobljavanja: Bosna i Hercegovina, Irak, Libija. Gotovo uvijek je nosio vijetnamku, vindjaknu, u kojoj su šezdesetosmaši poveli svoju revoluciju širom Evrope. To je bilo doba pobude velikih nadahnuća, ali i katastrofalnog kraja, gdje su upravo "revolucionari" kao ovaj Levi unovčili revoluciju. Oni su širom svijeta poslije 68. godine služili kapitilizmu, kao sluge, i gdje god su mogli da potvrde svoju privrženost korporativnom kapitalu, činili su to ostrašćeno. Sjetite se Havijera Solane, španskog socijaliste, koji je kao sekretar NATO bombardovao Beograd! Uglavnom, svi su praktikovali život u kojem je najvažnije bilo da imaju uvijek dovoljno novca u džepu i da time potvrde Sartrovu ideju o slobodi, mjerenu novčanicama, koje završe u konobarskim harmonika-šlajpecima. Kada sam vidio koliko novca je jedan kriminalac, inače, ambasador zemlje koja prodaje naftu na Bliskom istoku, ostavio kao napojnicu konobaru u poznatoj beogradskoj kafani, ja sam prešao na stranu Albera Kamija i od tada sebe više ne smatram egzistencijalistom.
Ljevičari šezdesetosmaši su lijevu ideju, poslije pada Sovjetskog Saveza, sa proizvodnih odnosa, preusmjerili na napredovanje civilnog društva i fatalistički se utopili u tokove kapitalizma. Ni traga od altruizma koji je krasio revolucinarni zanos! Lijevo orijentisane partije u sistemima zapadnih demokratija postale su ili nevažne, ili su pratile note ucrtane u kajdankama Stejt departmenta, koji je, sjećam se, osamdesetih, stipendijama gajio svoje kadrove iz Istočne Evrope. Mnogi od njih su zauzimali ključna mjesta u republikama nastalim u raspadu Jugoslavije.
Čitav bivši Istočni blok, uključujući i zemlje nastale u raspadu Jugoslavije, preko korumpiranih socijaldemokratija, uspješno je upleten u mrežu upravljanja novonastalim banana republikama. Sve je to obavljeno nakon dugog postupka kroćenja Srba, prije svega, uspješnim izazivanjem krivice kod najvećeg dijela elite. Svjetska banka i MMF su nas učinili ovisnim o multinacionalnim korporacijama!
Gotovo sve lijeve partije, od uticaja na Zapadu (pod uticajem Zapada?), pretvorile su se u neokonzervativne, čije lijevo iskustvo nema veze sa tradicijom revolucionisanja društva, a u svjetskim razmjerama, to nije zakačilo Rusiju, Kinu, Kubu i Urugvaj.
Kada vidim djelovanje Džordža Soroša i njegove fondacije, kada čujem kako on tuguje, zbog narušenog statusa manjina u svijetu, kako brine za zdravlje izbjeglica, ali i organizuje batinaše da biju Trampove pristalice u predizbornoj kampanji, kada vidim njegovu vjeru u pravdu i ljevicu, pored finansijskih špekulacija, koje obavlja sa Centralnom informacionom agencijom, vjerujem da on nije samo on, službenik Rotšildovog carstva. Dolazi mi jedna, Bože sačuvaj, slika pred oči, kako nije nemoguće da je Karl Marks, u jednoj fazi svog djelovanja, dobijao platu radeći u kancelariji Rotšilda. Kojeg? Nije važno kojeg. Ova politička fantazmagorija može i dalje da se razvija. Ima li još neko ko sumnja kako je Oktobarska revolucija u Rusiji uvezena?! Nema! Ima li neko ko sumnja u to da je organizator Oktobarske revolucije 1917. godine u Rusiji, bio niko drugi nego Džordž Soroš? Čak, iako nije, izgleda da jeste. Nema veze da li se dizajner Vladimira Iljiča Lenjina drukčije zvao i u kojem zapadnom podrumu se kalio njegov revolucionarni duh, ostaje da konstatujemo, kako je i danas namjera, u odnosu na Rusiju ista. Ako ne može revolucija, onda svakako osvajanje Sibira, nema veze što su mnogi pokušali da ga osvoje, među njima najslavniji su bili Napoleon i Hitler. Ono što su postigli u bivšim jugoslovenskim republikama, da dovode i odvode političke oligarhije, u Rusiji im nije pošlo za rukom. Potčiniti svijet i ovladati nacionalnim bankama koje će, postepeno, zamijeniti državne uprave i tako realizovati ideju o zaludnosti malih država i njihovog suvereniteta.
TEHNIKA JEDNAKOSTI
Kada bi se ukazala šansa da se uslovnost čovjeka, kao promašene investicije prirode, poništi i dokaže obrnuto, kada bi advokat Novog svjetskog poretka mahao najvećim ljudskim dostignućima u nauci i umjetnosti, danas bi takva akcija neminovno bila i pokušaj skrivanja zle prirode progresa, a on nas je, nema sumnje, doveo do praga nuklearnog rata. Nismo valjda glupi koliko nas tjeraju da budemo, pa da povjerujemo kako je Kim Džong Un najveći problem čovječanstva. Bilo bi to slično kao kada bi povjerovali da je Gavrilo Princip uzročnik Prvog svjetskog rata. Komfor je tu najveći regulator ponašanja, a i tačno je da ima u Njujorku, ali i u Leskovcu, tipova koji se distanciraju od istine, da je Princip vodio bitku za oslobađanje od posljednje robovlasničke zemlje u Evropi! Teško je, opet, povjerovati da to mišljenje nije finansirano iz istih izvora, koji su tako davno ovladali tehnikom jednakosti između Sotone i Hrista, i još tada započeli pohod, preko stalnog izazivanja ratova u svijetu, do pokoravanja čitave planete. Nisu računali da brzina kojom Kina kopira sve patente, ali, i oružje koje su Rusi sačuvali iz vremena SSSR-a, može, na kraju, da dovede do promjene snaga na terenu. Posebno sada, kada je predsjednik SAD iznevjerio sve rečenice koje je izgovorio u predizbornoj kampanji..
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Берчек: Не бих младима пожелео своју каријеру
МОКРА ГОРА: Признати глумац Александар Берчек, стигао је по снежној мећави у Дрвенград где ће му вечерас бити уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”.
Берчека су дочекали представници фестивала Кустендорф и новинарске екипе и у складу са традицијом фестивала послужен је погачом, сољу и ракијом.
А шта они који не пију, питао је Берчек видно расположен, на шта су новинари рекли, глумите.
Домаћин фестивала Емир Кустурица је раније, најављујући да ће “Ретроспектива великана” бити посвећена славном италијанском редитељу Паолу Сорентину и Берчеку, рекао да је он “један од ретких глумаца који нису снимили лош филм”.
Прочитао сам да је то рекао и слажем се, рекао је Берчек уз осмех.
На питање шта ће саветовати младе који би желели да имају каријеру као он, Берчек је рекао: “Не бих им то пожелео”.
Нека свако своје вуче. Ја сам своје истерао, додао је признати глумац.
Берчеков Мишко из “Ко то тамо пева”, Љупче из “Специјалног васпитања”, алкохолом анестезирани професор књижевности Ђока Виски из “Мајстори, мјастори”, у главу ударени студент медицине Слободан Милошевић у “Дечко који обећава”, корумпирани филмаџија Мали у “Мирис пољског цвећа”, Ушке из “Јагоде у грлу”, заљубљени малограђанин Саша у филму “Квар”, сви су део слике темељне друштвене кризе и потребе за променом.
Слободан је довољно. И здрав. Остало ћемо лако, каже Берчек о томе шта је увек било важно за његов живот и рад.
На питање због чега га дуго нема на филму, од “Кругова” Срдана Голубовића из 2013. године, рекао је да нема добрих филмова.
Нема вас, па зато нема добрих филмова, било је запажање новинара на његов одговор.
То сам и рекао. Нисте разумели, додао је славни глумац.
Под кишобранима који су га сакрили од вејавице, најјаче од почетка фестивала, Берчек је рекао да није припремио говор за вечерас када ће му бити уручена награда за будуће филмове.
Видећу с господином професором (Кустурица) шта ће да ми каже. Можда ће нешто да промени. Хвала вам пуно. Нисам спреман, нису ми рекли да ћете бити овде. Иначе бих се спремио, прочитао бих нешто, рекао је Берчек.
У каталогу фестивала Кустендорф налази се поглавље насловљено “Александар Берчек: Глумац као знамење епохе” и истиче се да филмске роле Берчека треба показати свакоме ко сумња у уметност и њен значај за друштво.
Пишући о Берчеку, Ранко Мунитић је на једном месту опрезно закључио: “Глумац, понекад, може достићи дело и значај водећих стваралаца епохе”.
Уручењем награде “Дрво живота” Берчеку и доделом награда за најбоље филмове у такмичарском програму, вечерас се завршава 11. Кустендорф, који је као и сваке године био посвећен младим ауторима и признатим ствараоцима.
МОКРА ГОРА: Признати глумац Александар Берчек, стигао је по снежној мећави у Дрвенград где ће му вечерас бити уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”.
Берчека су дочекали представници фестивала Кустендорф и новинарске екипе и у складу са традицијом фестивала послужен је погачом, сољу и ракијом.
А шта они који не пију, питао је Берчек видно расположен, на шта су новинари рекли, глумите.
Домаћин фестивала Емир Кустурица је раније, најављујући да ће “Ретроспектива великана” бити посвећена славном италијанском редитељу Паолу Сорентину и Берчеку, рекао да је он “један од ретких глумаца који нису снимили лош филм”.
Прочитао сам да је то рекао и слажем се, рекао је Берчек уз осмех.
На питање шта ће саветовати младе који би желели да имају каријеру као он, Берчек је рекао: “Не бих им то пожелео”.
Нека свако своје вуче. Ја сам своје истерао, додао је признати глумац.
Берчеков Мишко из “Ко то тамо пева”, Љупче из “Специјалног васпитања”, алкохолом анестезирани професор књижевности Ђока Виски из “Мајстори, мјастори”, у главу ударени студент медицине Слободан Милошевић у “Дечко који обећава”, корумпирани филмаџија Мали у “Мирис пољског цвећа”, Ушке из “Јагоде у грлу”, заљубљени малограђанин Саша у филму “Квар”, сви су део слике темељне друштвене кризе и потребе за променом.
Слободан је довољно. И здрав. Остало ћемо лако, каже Берчек о томе шта је увек било важно за његов живот и рад.
На питање због чега га дуго нема на филму, од “Кругова” Срдана Голубовића из 2013. године, рекао је да нема добрих филмова.
Нема вас, па зато нема добрих филмова, било је запажање новинара на његов одговор.
То сам и рекао. Нисте разумели, додао је славни глумац.
Под кишобранима који су га сакрили од вејавице, најјаче од почетка фестивала, Берчек је рекао да није припремио говор за вечерас када ће му бити уручена награда за будуће филмове.
Видећу с господином професором (Кустурица) шта ће да ми каже. Можда ће нешто да промени. Хвала вам пуно. Нисам спреман, нису ми рекли да ћете бити овде. Иначе бих се спремио, прочитао бих нешто, рекао је Берчек.
У каталогу фестивала Кустендорф налази се поглавље насловљено “Александар Берчек: Глумац као знамење епохе” и истиче се да филмске роле Берчека треба показати свакоме ко сумња у уметност и њен значај за друштво.
Пишући о Берчеку, Ранко Мунитић је на једном месту опрезно закључио: “Глумац, понекад, може достићи дело и значај водећих стваралаца епохе”.
Уручењем награде “Дрво живота” Берчеку и доделом награда за најбоље филмове у такмичарском програму, вечерас се завршава 11. Кустендорф, који је као и сваке године био посвећен младим ауторима и признатим ствараоцима.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Сорентино: Сви моји филмови су нека врста грешке
МОКРА ГОРА: Италијански редитељ Паоло Сорентино одржао је данас на “Кустендорфу” радионицу за студенте и младе ауторе који су имали много питања за славног аутора о његовој поетици, писању, визелном аспекту филмова “Велика лепота”, “Младост”, “Див”, “Последице љубави”, али и реакцијама на серију “Млади папа” и зашто се режисери данас окрећу серијама.
Сорентино је приметио да је данас публику тешко привући у биоскопе због чега се редитељи одлучују да снимају телевизијске серије као другачију врсту филма, оценивши да је Дејвид Линч одлично схватио да ће до публике лакше доћи кроз серију “Твин Пикс”.
Он је истакао да није фан филмова који окупљају велики број људи и да је гледање дуге серије сличније односу који читалац има са књигом.
Сорентино је истакао да су сви његови филмови врста грешке јер он увек жели да сними нешто духовито и бира карактере који су у његовој глави смешни да би му онда људи око њега рекли да те ствари баш и нису смешне.
“Увек покушавам да направим нешто смешно. Мрзим филмове који све третирају озбиљно”, рекао је аутор за кога је Кустурица рекао да је тренутно највећи редитељ на свету.
Да снима филмове, каже, одлучио је када је схватио да свирање гитаре захтева више страсти и учења и када је сазнао да режирање тражи само по мало знања из области музике и филма.
“Бити гитариста или лекар сувише је тешко за моју лењост. Али сам касније схватио да снимање филмова ипак није тако лако као што ми се на почетку чинило. Да ако желите дуго и добро тиме да се бавите, морате да изградите оригинални поетски универзум, што није уопште лако. Тешко је све то из главе, цео тај унивезум ограничити на два сата трајања филма”, рекао је Сорентино.
Признао је и да се током снимања првих филмова строго држао сценарија, да би се у последњима окренуо више импровизацији и следио осећај који би имао тог дана када снима.
Сорентино је, одговарајући на питања студената како од смешног дође до меланхолије, каже да је он увек негде између и да због тога и бира моћне ликове, јер се иза тог сна о моћи крију меланхолија и усамљеност.
Један од студената режије из Србије је рекао да је “Велика лепота” редефинисала његов поглед на филм, а на његово питање о музици у филму, Сорентино је признао да ако му се допадне песма, он је убаци у филм.
Признао је и да је у младости желео да буде ди-џеј, али да није имао одговарајући карактер за тај посао и ту своју фрустрацију отклања у монтажи, а понекад користи музику која је у контрасту са сценом што може бити опасно.
“Најпаметнији редитељи не користе музику”, сматра оскаровац.
На молбу студента да им препоручи неку књигу, Сорентино је рекао да би радије да млади аутори седе на његовом месту и њему препоруче нешто.
“Ја мислим да не знам ништа ни о чему, али сам научио да пишем читајући књигу ''Путовање на крај ноћи'' Луја Фердинанда Селина. Покушао сам да та стил имитирам пишући сценарио. У тој књизи је садржано велико знање о људским бићима и животу и била је право откровење за мене”, казао је он.
Каже да глумце обично бира на основу утиска да ће са њима провести лепе тренутке током снимања, понекад је једини критеријум да су духовити, али и примећује да се некако поклопи са тим да су они заправо и одлични глумци.
“Обично паметан глумац је и добар глумац, али често се дешава да они који су глупи и не сналазе се у стварном животу, када добију сценарио, све брзо укапирају”, приметио је прослављени редитељ.
На почетку је, како је објаснио, био опседнут контролом свега, све је желео да држи у својим рукама, али са годинама има све мање страсти и све веће поверење у монтажера са којим је сарађивао на свим својим филмовима и који га добро познаје да чак бира и музику уместо њега.
Он је посаветовао младе ауторе да увек бирају досадног монтажера и открио да је соба за монтажу место где “можете бити дубоко неискрени”.
Иако су му браћа Коен рекла да не сме да се служи триковима, он ипак сматра да је филм израз трикова које аутор учи током година бављења филмом.
Не воли пробе са глумцима пре снимања, јер ако зна шта ће се десити на снимању, онда му је то досадно. “Много је узбудљивије видети шта ће урадити током снимања”, додао је.
Збунило га је питање зашсто у својим остварењима има толико секса, дроге и рокенрола и после краћег размишљања рекао је да је његов 10 година старији брат оличење те идеје и да вероватно покушава да креира његов свет.
Питања о религији је избегао уз образложење да је то компликована тема да би о њој говорио на енглеском, али је ипак казао да није верник и да не може да објасни због чега га толико окупирају та питања, оценивши да је “права култура у религији”.
Највише ужива у писању, када крене у реализацију идеје коју годинама има.
“Када се деси нешто лепо на снимању, онда је то још боље. Монтирање ми је врло напорно, а најбољи осећај је када направите нешто дивно”, рекао је Сорентино.
Увек снима на правим локацијама, сматра да је најважнији избор избор локација које су визуелно интересантне и користи предмете које пронађе на лицу места, уверен да “прави живот тог дана када снимате може много помоћи”.
Сорентино такође наглашава да је важно да аутор воли ликове које креира.
“Нема смисла снимати филм о некоме кога мрзиш. Заправо највећи изазов је волети неког кога у стварном животу не волиш, као што је случај са Берлусконијем”, рекао је Сорентино, који није смео да говори више о свом новом филму о Силвију Берлусконију.
Рекао је и да није добро пратити реакције јавности на свој филм, али је ипак приметио да се Ватикан на почетку није оглашавао повом његове серије “Млади папа”, да му не би придавали превише пажње, да би касније дошле позитивне реакције иако је конзервативни папа кога су креирали у серији потпуна супротност актуелном поглавару Римокатоличке цркве.
“Ако имате још питања, одговараћу из хеликоптера”, рекао је на крају Сорентино који је упркос томе што је журио на лет, остао још мало да би потписивао књиге заинтересованим студентима.
Сорентину је у Дрвенграду уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”, у програму “Рестроспектива великана” приказују се његови филмови, док ће наредних дана у сали “Стенли Кјубрик” посетиоци моћи да 24 сата дневно гледају серију “Млади папа”.
МОКРА ГОРА: Италијански редитељ Паоло Сорентино одржао је данас на “Кустендорфу” радионицу за студенте и младе ауторе који су имали много питања за славног аутора о његовој поетици, писању, визелном аспекту филмова “Велика лепота”, “Младост”, “Див”, “Последице љубави”, али и реакцијама на серију “Млади папа” и зашто се режисери данас окрећу серијама.
Сорентино је приметио да је данас публику тешко привући у биоскопе због чега се редитељи одлучују да снимају телевизијске серије као другачију врсту филма, оценивши да је Дејвид Линч одлично схватио да ће до публике лакше доћи кроз серију “Твин Пикс”.
Он је истакао да није фан филмова који окупљају велики број људи и да је гледање дуге серије сличније односу који читалац има са књигом.
Сорентино је истакао да су сви његови филмови врста грешке јер он увек жели да сними нешто духовито и бира карактере који су у његовој глави смешни да би му онда људи око њега рекли да те ствари баш и нису смешне.
“Увек покушавам да направим нешто смешно. Мрзим филмове који све третирају озбиљно”, рекао је аутор за кога је Кустурица рекао да је тренутно највећи редитељ на свету.
Да снима филмове, каже, одлучио је када је схватио да свирање гитаре захтева више страсти и учења и када је сазнао да режирање тражи само по мало знања из области музике и филма.
“Бити гитариста или лекар сувише је тешко за моју лењост. Али сам касније схватио да снимање филмова ипак није тако лако као што ми се на почетку чинило. Да ако желите дуго и добро тиме да се бавите, морате да изградите оригинални поетски универзум, што није уопште лако. Тешко је све то из главе, цео тај унивезум ограничити на два сата трајања филма”, рекао је Сорентино.
Признао је и да се током снимања првих филмова строго држао сценарија, да би се у последњима окренуо више импровизацији и следио осећај који би имао тог дана када снима.
Сорентино је, одговарајући на питања студената како од смешног дође до меланхолије, каже да је он увек негде између и да због тога и бира моћне ликове, јер се иза тог сна о моћи крију меланхолија и усамљеност.
Један од студената режије из Србије је рекао да је “Велика лепота” редефинисала његов поглед на филм, а на његово питање о музици у филму, Сорентино је признао да ако му се допадне песма, он је убаци у филм.
Признао је и да је у младости желео да буде ди-џеј, али да није имао одговарајући карактер за тај посао и ту своју фрустрацију отклања у монтажи, а понекад користи музику која је у контрасту са сценом што може бити опасно.
“Најпаметнији редитељи не користе музику”, сматра оскаровац.
На молбу студента да им препоручи неку књигу, Сорентино је рекао да би радије да млади аутори седе на његовом месту и њему препоруче нешто.
“Ја мислим да не знам ништа ни о чему, али сам научио да пишем читајући књигу ''Путовање на крај ноћи'' Луја Фердинанда Селина. Покушао сам да та стил имитирам пишући сценарио. У тој књизи је садржано велико знање о људским бићима и животу и била је право откровење за мене”, казао је он.
Каже да глумце обично бира на основу утиска да ће са њима провести лепе тренутке током снимања, понекад је једини критеријум да су духовити, али и примећује да се некако поклопи са тим да су они заправо и одлични глумци.
“Обично паметан глумац је и добар глумац, али често се дешава да они који су глупи и не сналазе се у стварном животу, када добију сценарио, све брзо укапирају”, приметио је прослављени редитељ.
На почетку је, како је објаснио, био опседнут контролом свега, све је желео да држи у својим рукама, али са годинама има све мање страсти и све веће поверење у монтажера са којим је сарађивао на свим својим филмовима и који га добро познаје да чак бира и музику уместо њега.
Он је посаветовао младе ауторе да увек бирају досадног монтажера и открио да је соба за монтажу место где “можете бити дубоко неискрени”.
Иако су му браћа Коен рекла да не сме да се служи триковима, он ипак сматра да је филм израз трикова које аутор учи током година бављења филмом.
Не воли пробе са глумцима пре снимања, јер ако зна шта ће се десити на снимању, онда му је то досадно. “Много је узбудљивије видети шта ће урадити током снимања”, додао је.
Збунило га је питање зашсто у својим остварењима има толико секса, дроге и рокенрола и после краћег размишљања рекао је да је његов 10 година старији брат оличење те идеје и да вероватно покушава да креира његов свет.
Питања о религији је избегао уз образложење да је то компликована тема да би о њој говорио на енглеском, али је ипак казао да није верник и да не може да објасни због чега га толико окупирају та питања, оценивши да је “права култура у религији”.
Највише ужива у писању, када крене у реализацију идеје коју годинама има.
“Када се деси нешто лепо на снимању, онда је то још боље. Монтирање ми је врло напорно, а најбољи осећај је када направите нешто дивно”, рекао је Сорентино.
Увек снима на правим локацијама, сматра да је најважнији избор избор локација које су визуелно интересантне и користи предмете које пронађе на лицу места, уверен да “прави живот тог дана када снимате може много помоћи”.
Сорентино такође наглашава да је важно да аутор воли ликове које креира.
“Нема смисла снимати филм о некоме кога мрзиш. Заправо највећи изазов је волети неког кога у стварном животу не волиш, као што је случај са Берлусконијем”, рекао је Сорентино, који није смео да говори више о свом новом филму о Силвију Берлусконију.
Рекао је и да није добро пратити реакције јавности на свој филм, али је ипак приметио да се Ватикан на почетку није оглашавао повом његове серије “Млади папа”, да му не би придавали превише пажње, да би касније дошле позитивне реакције иако је конзервативни папа кога су креирали у серији потпуна супротност актуелном поглавару Римокатоличке цркве.
“Ако имате још питања, одговараћу из хеликоптера”, рекао је на крају Сорентино који је упркос томе што је журио на лет, остао још мало да би потписивао књиге заинтересованим студентима.
Сорентину је у Дрвенграду уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”, у програму “Рестроспектива великана” приказују се његови филмови, док ће наредних дана у сали “Стенли Кјубрик” посетиоци моћи да 24 сата дневно гледају серију “Млади папа”.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Goran Marković, reditelj, povodom premijere digitalno restauriranog filma "Specijalno vaspitanje"
Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje
Kultni film Gorana Markovića „Specijalno vaspitanje“ zahvaljujući projektu Vip Kinoteka dobio je novu verziju sa boljim kvalitetom slike i zvuka.
Premijera digitalno restauriranog filma biće održana večeras u 19.30 u Jugoslovenskoj kinoteci, nakon čega će ovaj naslov u novom ruhu, kao i prethodna digitalizovana ostvarenja („Ko to tamo peva“ i „Kad budem mrtav i beo“), moći da se pogleda u Kinoteci, ali i po brojnim gradovima Srbije.
„Specijalno vaspitanje“ je debitantski igrani film Gorana Markovića. Priča o Peri „Trti“, maloletnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, gde istovremeno u popravni dom za maloletnike stiže i novi vaspitač Žarko koji pokušava da uvede nove metode u radu sa štićenicima, premijerno je prikazana 1977. na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Film koji je okupio neverovatnu glumačku ekipu (Bekim Fehmiju, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, LJubiša Samardžić, Branislav Lečić i Olivera Ježina, koji su ovim filmom debitovali) dobio je u Puli niz nezvaničnih nagrada, dok je Samardžić, za ulogu milicionera Caneta, nagrađen Zlatnom arenom za mušku epizodnu ulogu. Reditelj, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri snimio neke od najvažnijih ostvarenja jugoslovenskog i srpskog filma („Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija godine nulte“), priseća se za Danas kako je nastao njegov prvi film.
* Na koji način vas je vaš debitantski film „Specijalno vaspitanje“ oblikovalo kao autora? Šta ste snimajući ovaj film naučili i kasnije uvek primenjivali u vašim filmovima?
– Mnogo stvari sam shvatio radeći na svom prvom filmu. Najviše o onome što ne znam. Taj film me je suočio sa jako mnogo važnih stvari o kojima nisam imao pojma da postoje. Na primer, koliko traje ono što ja zamišljam. Pre „Specijalnog vaspitanja“ nisam imao pojam o dragocenosti vremena na filmu. Kada sam završio film, on je trajao preko dva i po sata. Da bi dospeo u bioskope morao je imati ispod dva sata. Izbacio sam, moguće, njegove najbolje delove. Radilo se o velikim scenama koje su predstavljale celinu za sebe. Kako sam bio pred imperativom skraćenja, shvatio sam da u filmu može opstati samo ono što radi za celinu a da nikakvi ukrasi i „divne scene“ ne mogu preživeti. I dan-danas se sećam nekih stvarno lepih trenutaka koje sam bacio u đubre.
* Po čemu pamtite snimanje filma „Specijalno vaspitanje“? Rekli ste da je taj film napravila grupa mladih umetnika i entuzijasta, da on nije samo vaše delo…
– Po činjenici da nismo imali ništa. Sve smo doneli od kuće: kostime, delove scenografije, filmsku traku smo nabavili na „crno“. Ništa nam nije trebalo, sve se pravilo samo od sebe. I to sam naučio: dovoljne su ideja i energija. Oko toga se sve vrti.
* Kako ste jednom rekli, za sve vas to nije bio posao nego zavera. Pa tako ni slavnim glumcima Bekimu Fehmiu i LJubiši Samardžiću nije smetalo da igraju bez honorara. Šta vas je sve zajedno motivisalo da se na taj način posvetite ovoj priči?
– Biće da je to bio scenario, tekst. On je nastao na osnovu iskustva jednog pedagoga u domu za maloletničku delinkvenciju i posle mog boravka u tom domu u periodu od skoro dve godine. Miroslav Simić i ja smo te dve godine posmatrali tu decu i pričali o tome šta čini da jedno dete postane kažnjenik. Mislim da bi smo se danas složili da je to nedostatak ljubavi. Svi su patili od toga: neko im nije pružio ljubav onda kada im je bila najpotrebnija.
* „Specijalno vaspitanje“ pokrenulo je temu maloletničke delinkvencije na filmu. Šta je vas podstaklo da se zainteresujete za ovakvu priču?
– Znate, vi možete ispričati priču o sebi i kada se bavite nekim sižeom koji nema nikakve veze sa vama privatno. Verovatno me je privukla empatija koju sam razvio prema tim ubogim dečacima, a ta empatija je pokrenula ko zna kakve procese u meni. Ne bih da se samoanaliziram ali nešto me je potreslo u domu „Vasa Stajić“, a onda me je to i protreslo.
* Pre toga ste radili dokumentarne filmove… Koliko je to uticalo na „Specijalno vaspitanje“? Koliko su zapravo istinite priče postale deo ovog filma?
– U formalnom smislu mnogo. Ja sam, zapravo, svoje dokumentarističko iskustvo direktno preneo na stil tog filma. Kasnije se moj izraz menjao. U početku sam smatrao da pred kamerom sve mora biti autentično. Posle sam ušao u studio i počeo da pravim veštačku stvarnost. Čak sam u ateljeu pravio i eksterijer. Bio sam na stanovištu da je stvarnost koju pravite za jednu priču mnogo autentičnija od realne stvarnosti u kojoj se vrte hiljade drugih priča. Pa sam se, kasnije, opet vratio realnosti. To je tako, menjate se celog života. To je važno. Da ne dosadite i sebi i drugima.
* Taj film je nastajao u vremenu nakon gušenja crnog talasa, kada su se uglavnom snimali „od vlasti odobreni“ projekti. Koliko je tada bilo teško prikazati istinu na filmu?
– Mi smo se, za razliku od remek-dela crnog talasa, služili alegorijama, metaforama i ostalim oblicima indirektnog izražavanja. To se moralo tada. Sećam se, kada sam 1984. studentima Kolumbija univerziteta u NJujorku prikazao moj film „Variola vera“ i rekao im da to nije film epidemiji već priča o bolesti društva, niko me nije razumeo. Oni su imali tada sasvim drugi način mišljenja. Alegorija – zašto? Što ne kažete direktno to šta mislite o društvu? Nisam znao kako da im objasnim način mišljenja umetnika u socijalizmu. Tek kasnije, kada sam, jednom, na atinskom aerodromu shvatio kako se kolica za prevoz bagaža zovu METAFORA, postalo mi je jasno koliko smo se morali mučiti tada.
* A kako vam se čini situacija danas? Može li film opet biti ogledalo stvarnosti?
– To je uslov svih uslova. Da se film odnosi na trenutak u kome nastaje. Mislim da se moj pretposlednji film „Slepi putnik na brodu ludaka“, koji se događa pre sto godina u ludnici, takođe odnosi na ovaj trenutak. Ako nije tako, nema razlog postojanja. Filmovi ostaju kao svedočanstva o trenucima u kojima su nastali.
* Šta vas trenutno u Srbiji inspiriše da snimite film? Koja vam je priča rediteljski najzanimljivija?
– Dve stvari koje sam već pomenuo: da govori o mom unutrašnjem svetu i da se odnosi na ovaj trenutak.
* Kažete da su filmovi slike vremena u kojima su nastajali, ali koji vaš film, možda i na vaše iznenađenje, danas najbolje funkcioniše?
– Ne znam, ne gledam svoje filmove i ne raspitujem se za njih kod gledalaca. Imam iluziju da od mene najbolje tek dolazi. Utoliko sam više uplašen činjenicom što je „Specijalno vaspitanje“ postalo deo istorije koju treba čuvati od propasti. Meni se čini da je to bilo juče a protekla je 41 godina od kako smo to radili…
Promena paušalnih pogleda na problematiku Kosova
* Vaš poslednji film „Mnoštvo i manjina“ govori o gostovanju vaše predstave „Govorna mana“ na Kosovu. I dok se u Beogradu insistira na debati o Kosovu, sa čime ste se vi susreli snimajući ovaj film? Koliko je sve to daleko od onoga o čemu se ovde govori?
– Dok ne odete tamo nikada nećete znati o čemu se zapravo radi. Ja sam svoje paušalne poglede na problematiku Kosova bitno promenio nakon boravka u Gračanici, Velikoj Hoči, Visokim Dečanima, Istoku i Dragancu. Ne znate ništa dok ne vidite kako ljudi tamo žive, kako se ponašaju i o čemu sanjaju. Najmanje znate ako slušate odvratne floskule ove vlasti o „rešenju“ kosovskog problema. Potrebno je da odete u Istok, na primer, i sednete za sto sa tamošnjim parohom i njegovom ženom i sitnom decom, koji su jedini Srbi u tom gradu. Samo sedite i slušajte, sve će vam biti jasno.
Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje
Kultni film Gorana Markovića „Specijalno vaspitanje“ zahvaljujući projektu Vip Kinoteka dobio je novu verziju sa boljim kvalitetom slike i zvuka.
Premijera digitalno restauriranog filma biće održana večeras u 19.30 u Jugoslovenskoj kinoteci, nakon čega će ovaj naslov u novom ruhu, kao i prethodna digitalizovana ostvarenja („Ko to tamo peva“ i „Kad budem mrtav i beo“), moći da se pogleda u Kinoteci, ali i po brojnim gradovima Srbije.
„Specijalno vaspitanje“ je debitantski igrani film Gorana Markovića. Priča o Peri „Trti“, maloletnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, gde istovremeno u popravni dom za maloletnike stiže i novi vaspitač Žarko koji pokušava da uvede nove metode u radu sa štićenicima, premijerno je prikazana 1977. na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Film koji je okupio neverovatnu glumačku ekipu (Bekim Fehmiju, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, LJubiša Samardžić, Branislav Lečić i Olivera Ježina, koji su ovim filmom debitovali) dobio je u Puli niz nezvaničnih nagrada, dok je Samardžić, za ulogu milicionera Caneta, nagrađen Zlatnom arenom za mušku epizodnu ulogu. Reditelj, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri snimio neke od najvažnijih ostvarenja jugoslovenskog i srpskog filma („Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija godine nulte“), priseća se za Danas kako je nastao njegov prvi film.
* Na koji način vas je vaš debitantski film „Specijalno vaspitanje“ oblikovalo kao autora? Šta ste snimajući ovaj film naučili i kasnije uvek primenjivali u vašim filmovima?
– Mnogo stvari sam shvatio radeći na svom prvom filmu. Najviše o onome što ne znam. Taj film me je suočio sa jako mnogo važnih stvari o kojima nisam imao pojma da postoje. Na primer, koliko traje ono što ja zamišljam. Pre „Specijalnog vaspitanja“ nisam imao pojam o dragocenosti vremena na filmu. Kada sam završio film, on je trajao preko dva i po sata. Da bi dospeo u bioskope morao je imati ispod dva sata. Izbacio sam, moguće, njegove najbolje delove. Radilo se o velikim scenama koje su predstavljale celinu za sebe. Kako sam bio pred imperativom skraćenja, shvatio sam da u filmu može opstati samo ono što radi za celinu a da nikakvi ukrasi i „divne scene“ ne mogu preživeti. I dan-danas se sećam nekih stvarno lepih trenutaka koje sam bacio u đubre.
* Po čemu pamtite snimanje filma „Specijalno vaspitanje“? Rekli ste da je taj film napravila grupa mladih umetnika i entuzijasta, da on nije samo vaše delo…
– Po činjenici da nismo imali ništa. Sve smo doneli od kuće: kostime, delove scenografije, filmsku traku smo nabavili na „crno“. Ništa nam nije trebalo, sve se pravilo samo od sebe. I to sam naučio: dovoljne su ideja i energija. Oko toga se sve vrti.
* Kako ste jednom rekli, za sve vas to nije bio posao nego zavera. Pa tako ni slavnim glumcima Bekimu Fehmiu i LJubiši Samardžiću nije smetalo da igraju bez honorara. Šta vas je sve zajedno motivisalo da se na taj način posvetite ovoj priči?
– Biće da je to bio scenario, tekst. On je nastao na osnovu iskustva jednog pedagoga u domu za maloletničku delinkvenciju i posle mog boravka u tom domu u periodu od skoro dve godine. Miroslav Simić i ja smo te dve godine posmatrali tu decu i pričali o tome šta čini da jedno dete postane kažnjenik. Mislim da bi smo se danas složili da je to nedostatak ljubavi. Svi su patili od toga: neko im nije pružio ljubav onda kada im je bila najpotrebnija.
* „Specijalno vaspitanje“ pokrenulo je temu maloletničke delinkvencije na filmu. Šta je vas podstaklo da se zainteresujete za ovakvu priču?
– Znate, vi možete ispričati priču o sebi i kada se bavite nekim sižeom koji nema nikakve veze sa vama privatno. Verovatno me je privukla empatija koju sam razvio prema tim ubogim dečacima, a ta empatija je pokrenula ko zna kakve procese u meni. Ne bih da se samoanaliziram ali nešto me je potreslo u domu „Vasa Stajić“, a onda me je to i protreslo.
* Pre toga ste radili dokumentarne filmove… Koliko je to uticalo na „Specijalno vaspitanje“? Koliko su zapravo istinite priče postale deo ovog filma?
– U formalnom smislu mnogo. Ja sam, zapravo, svoje dokumentarističko iskustvo direktno preneo na stil tog filma. Kasnije se moj izraz menjao. U početku sam smatrao da pred kamerom sve mora biti autentično. Posle sam ušao u studio i počeo da pravim veštačku stvarnost. Čak sam u ateljeu pravio i eksterijer. Bio sam na stanovištu da je stvarnost koju pravite za jednu priču mnogo autentičnija od realne stvarnosti u kojoj se vrte hiljade drugih priča. Pa sam se, kasnije, opet vratio realnosti. To je tako, menjate se celog života. To je važno. Da ne dosadite i sebi i drugima.
* Taj film je nastajao u vremenu nakon gušenja crnog talasa, kada su se uglavnom snimali „od vlasti odobreni“ projekti. Koliko je tada bilo teško prikazati istinu na filmu?
– Mi smo se, za razliku od remek-dela crnog talasa, služili alegorijama, metaforama i ostalim oblicima indirektnog izražavanja. To se moralo tada. Sećam se, kada sam 1984. studentima Kolumbija univerziteta u NJujorku prikazao moj film „Variola vera“ i rekao im da to nije film epidemiji već priča o bolesti društva, niko me nije razumeo. Oni su imali tada sasvim drugi način mišljenja. Alegorija – zašto? Što ne kažete direktno to šta mislite o društvu? Nisam znao kako da im objasnim način mišljenja umetnika u socijalizmu. Tek kasnije, kada sam, jednom, na atinskom aerodromu shvatio kako se kolica za prevoz bagaža zovu METAFORA, postalo mi je jasno koliko smo se morali mučiti tada.
* A kako vam se čini situacija danas? Može li film opet biti ogledalo stvarnosti?
– To je uslov svih uslova. Da se film odnosi na trenutak u kome nastaje. Mislim da se moj pretposlednji film „Slepi putnik na brodu ludaka“, koji se događa pre sto godina u ludnici, takođe odnosi na ovaj trenutak. Ako nije tako, nema razlog postojanja. Filmovi ostaju kao svedočanstva o trenucima u kojima su nastali.
* Šta vas trenutno u Srbiji inspiriše da snimite film? Koja vam je priča rediteljski najzanimljivija?
– Dve stvari koje sam već pomenuo: da govori o mom unutrašnjem svetu i da se odnosi na ovaj trenutak.
* Kažete da su filmovi slike vremena u kojima su nastajali, ali koji vaš film, možda i na vaše iznenađenje, danas najbolje funkcioniše?
– Ne znam, ne gledam svoje filmove i ne raspitujem se za njih kod gledalaca. Imam iluziju da od mene najbolje tek dolazi. Utoliko sam više uplašen činjenicom što je „Specijalno vaspitanje“ postalo deo istorije koju treba čuvati od propasti. Meni se čini da je to bilo juče a protekla je 41 godina od kako smo to radili…
Promena paušalnih pogleda na problematiku Kosova
* Vaš poslednji film „Mnoštvo i manjina“ govori o gostovanju vaše predstave „Govorna mana“ na Kosovu. I dok se u Beogradu insistira na debati o Kosovu, sa čime ste se vi susreli snimajući ovaj film? Koliko je sve to daleko od onoga o čemu se ovde govori?
– Dok ne odete tamo nikada nećete znati o čemu se zapravo radi. Ja sam svoje paušalne poglede na problematiku Kosova bitno promenio nakon boravka u Gračanici, Velikoj Hoči, Visokim Dečanima, Istoku i Dragancu. Ne znate ništa dok ne vidite kako ljudi tamo žive, kako se ponašaju i o čemu sanjaju. Najmanje znate ako slušate odvratne floskule ove vlasti o „rešenju“ kosovskog problema. Potrebno je da odete u Istok, na primer, i sednete za sto sa tamošnjim parohom i njegovom ženom i sitnom decom, koji su jedini Srbi u tom gradu. Samo sedite i slušajte, sve će vam biti jasno.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Bogdan Diklić: Ja sam čovek iz drugog vremena
Glumac Bogdan Diklić o "Zlatnom pečatu", o nekadašnjim bioskopima, čestitosti...
RADUJEM se što je Jugoslovenska kinoteka "zapečatila" moju karijeru - rekao je danas Bogdan Diklić primajući nagradu "Zlatni pečat" za doprinos srpskoj kinematografiji, koju mu je dodelila Kinoteka. - Sve ono što sam igrao na filmu, neko je napisao, režirao, pravio scenografiju, neko me je snimao, vukao je tu kameru po faru, i logično je da ovakva nagrada pripada svim tim ljudima. Meni je "Zlatni pečat" poveren na čuvanje, ja ću ga poneti kući i staviti na vidno mesto da bih se pravio važan kada neko dođe, ali ću celog života biti zahvalan ljudima koji su doprineli ovom uspehu.
Jedan od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora, koji je ostvario oko 140 filmskih i TV uloga, ostavljajući dubok trag u jugoslovenskom i srpskom filmu, kaže, za "Novosti", da su za njega danas najveća satisfakcija ljudi s kojima je sarađivao.
- Kada se setim s kim sam sve bio partner na filmu, pomislim da ni ja nisam toliko loš. Ako me danas neko pita šta je za mene uspeh, onda su to ljudi s kojima sam radio. Četrdeset tri godine ipak pristojno živim od glumačkog posla, usuđujem se reći da sam održao čestitost s kojom sam ušao u ovu profesiju, i s kojom sam se vinuo u film kao mlad čovek. Čestitost i prema drugima, i prema sebi - kaže Diklić, ističući da je on čovek iz drugog vremena, koje je u svemu bilo drugačije.
- Više ne idem u bioskope, jer ih nema, a "sineplekse" u tržnim centrima ne podnosim. Žalosno je što je institucija bioskopa nestala, jer su oni i te kako uticali na razvoj ličnosti kad ste mladi, kad širite neke svoje kulturne i životne horizonte. U moje tinejdžersko vreme, kada devojčica pristane da ide s vama u bioskop, vi se tresete. Čekate da prođe žurnal i da malo odmakne film da biste je uhvatili za ruku. Bioskop je bio značajan u mnogim aspektima, pa i u tom najbezazlenijem, romantičnom i emotivnom. Karte su se kupovale kod tapkaroša, kad uspete da se probijete i vidite novi film to je bilo ravno pobedi, a i miris bioskopa bio je poseban. Kako da objasnim današnjim tinejdžerima šta je značio bioskop kada živimo u drugoj epohi.
U ovom vremenu, Diklić se, kako kaže, ne snalazi.
- Neprilagođen sam, bežim od mnogo toga, i ako bismo pričali o tome šta se sve promenilo za vrlo kratko vreme, otišli bismo u neke druge vode. To više ne želim, jer vidim da se mnogo ljudi neverovatno dobro snalazi i danas. To što sam ja neprilagođen i što se ne snalazim u mnogim stvarima je moj lični problem, i zato mislim da nisam aršin za neke vrednosti. Prezirem mobilne telefone, informatički sam nepismen, i dalje čitam tako što mi šušti papir knjige, i još uvek kupujem novogodišnje čestitke i šaljem ih poštom. Ne spasavam se ja od ovog vremena, samo ignorišem stvari koje mi ne prijaju, i prema kojima imam otpor.
Taj protok vremena u kojem je sve bilo drugačije, do današnjice koja ne nudi ništa romantično, pa ni iluzije, jedan od najomiljenijih glumaca ipak ne oseća.
- Još sam mlad, samo je moje telo nešto starije, usudio bih se čak da kažem da moja priroda i moja duša imaju nekih dvadeset pet godina.
Glumac Bogdan Diklić o "Zlatnom pečatu", o nekadašnjim bioskopima, čestitosti...
RADUJEM se što je Jugoslovenska kinoteka "zapečatila" moju karijeru - rekao je danas Bogdan Diklić primajući nagradu "Zlatni pečat" za doprinos srpskoj kinematografiji, koju mu je dodelila Kinoteka. - Sve ono što sam igrao na filmu, neko je napisao, režirao, pravio scenografiju, neko me je snimao, vukao je tu kameru po faru, i logično je da ovakva nagrada pripada svim tim ljudima. Meni je "Zlatni pečat" poveren na čuvanje, ja ću ga poneti kući i staviti na vidno mesto da bih se pravio važan kada neko dođe, ali ću celog života biti zahvalan ljudima koji su doprineli ovom uspehu.
Jedan od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora, koji je ostvario oko 140 filmskih i TV uloga, ostavljajući dubok trag u jugoslovenskom i srpskom filmu, kaže, za "Novosti", da su za njega danas najveća satisfakcija ljudi s kojima je sarađivao.
- Kada se setim s kim sam sve bio partner na filmu, pomislim da ni ja nisam toliko loš. Ako me danas neko pita šta je za mene uspeh, onda su to ljudi s kojima sam radio. Četrdeset tri godine ipak pristojno živim od glumačkog posla, usuđujem se reći da sam održao čestitost s kojom sam ušao u ovu profesiju, i s kojom sam se vinuo u film kao mlad čovek. Čestitost i prema drugima, i prema sebi - kaže Diklić, ističući da je on čovek iz drugog vremena, koje je u svemu bilo drugačije.
- Više ne idem u bioskope, jer ih nema, a "sineplekse" u tržnim centrima ne podnosim. Žalosno je što je institucija bioskopa nestala, jer su oni i te kako uticali na razvoj ličnosti kad ste mladi, kad širite neke svoje kulturne i životne horizonte. U moje tinejdžersko vreme, kada devojčica pristane da ide s vama u bioskop, vi se tresete. Čekate da prođe žurnal i da malo odmakne film da biste je uhvatili za ruku. Bioskop je bio značajan u mnogim aspektima, pa i u tom najbezazlenijem, romantičnom i emotivnom. Karte su se kupovale kod tapkaroša, kad uspete da se probijete i vidite novi film to je bilo ravno pobedi, a i miris bioskopa bio je poseban. Kako da objasnim današnjim tinejdžerima šta je značio bioskop kada živimo u drugoj epohi.
U ovom vremenu, Diklić se, kako kaže, ne snalazi.
- Neprilagođen sam, bežim od mnogo toga, i ako bismo pričali o tome šta se sve promenilo za vrlo kratko vreme, otišli bismo u neke druge vode. To više ne želim, jer vidim da se mnogo ljudi neverovatno dobro snalazi i danas. To što sam ja neprilagođen i što se ne snalazim u mnogim stvarima je moj lični problem, i zato mislim da nisam aršin za neke vrednosti. Prezirem mobilne telefone, informatički sam nepismen, i dalje čitam tako što mi šušti papir knjige, i još uvek kupujem novogodišnje čestitke i šaljem ih poštom. Ne spasavam se ja od ovog vremena, samo ignorišem stvari koje mi ne prijaju, i prema kojima imam otpor.
Taj protok vremena u kojem je sve bilo drugačije, do današnjice koja ne nudi ništa romantično, pa ni iluzije, jedan od najomiljenijih glumaca ipak ne oseća.
- Još sam mlad, samo je moje telo nešto starije, usudio bih se čak da kažem da moja priroda i moja duša imaju nekih dvadeset pet godina.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
O adaptaciji velikih književnih dela za film, televiziju i radio govore Boro Drašković, Nebojša Bradić i Vule Žurić
Boro Drašković: „Sve je adaptacija i istovremeno sve je režija“
Želja je bila da tribina o adaptaciji velikih književnih dela za film, radio i televiziju počne aktuelnošću – utiscima o seriji „Koreni“, po delu Dobrice Ćosića, ali osim Nebojše Bradića pozorišnog reditelja i urednika na RTS –u , ni pisac Vule Žurić, ni legendarni filmski i pozorišni reditelj i scenarista Boro Drašković nisu stigli da pogledaju prvu epizodu.
Stoga je kritičar Miroljub Stojanović predložio da počnu sa propitivanjem uvrežene teze u teoriji i među filmadžijama da su ekranizacije velikih dela svetske književnosti, po pravilu, obično davala promašaje. Takođe, dodao je Stojanović postoji i kontra -teorijska ravan koja kaže da su remek dela u istoriji filma obično bila minorna literatura.
Upitan da ovo prokomentariše Boro Drašković je rekao „da nijedno delo, veliko i malo ne može da bude prevedeno zato što svaki medij ima svoju unutarnju strukturu i svoju tajnu. Prema njegovim rečima se svodi na to da pravi reditelj prepozna svoje osećanje dela kojim se bavi, a negde daleko, uvek se dodirnu ako rade iskreno i sa darom. Drašković se osvrnuo i na vreme kad je radio za Sarajevsku televiziju Travničku hroniku, rekavši da je tada i interpukciju čuvao, pa su stigli do toga da su svi koji su čitali tekst rekli „to je Andrić“, međutim kad je reč o adaptaciji Tišme, tamo je sve doneseno od scenarista. Pa tako, kaže Drašković, film „Život je lep“ počinje s vozom kojeg nema u njegovom delu, a završava strašnim masakrom gde Rade Šerbedžija ubija Dragana Nikolića i Sonju Savić. Drašković je pričao i o svojoj saradnji sa Mirkom Kovačem, skrenuvši pažnju da je sve što su radili prolazilo kroz procenu Danila Kiša s kojim su se obojica družili. Tako su recimo on i Kovač negde u Hercegovini naišli na „stvarno- mitsku“ scenu u kojoj žene patkaju duvan , to jest, probijaju iglom njihove listove da bi ih sušile i pritom pevaju kao iz Vuka Karadžića Crvenog bana bezobrazne pesme jer su usamljene pošto su im muževi dugo odsutni
– Mi smo u scenariju to nakitili na pet stranica, a Kiš nam je kad je došao do tog dela kazao kako to na filmu traje taman onoliko sekundi koje su potrebne ženi da probode iglom list. – prisetio se Drašković. On je naveo da je o transponovanju literature u film veoma dobro pisao Tarkovski, i da on sam, naposletku, smatra da s tim u vezi uvek ostaju „neka dvojnost i tajna“.
– Dokle radim uvek ću verovati da je nemoguće pretočiti jedan medij u drugi. Možete zimu u proleće da pretvorite, možete kišan dan u svetao, ali literaturu u film ne možete bez posledica – konstatovao je Drašković. Govoreći o tome koliko određeni medij gubi ili dobija kada se transponuje u drugu izražajnu formu Nebojša Bradić je istakao važnost samog stvaralačkog procesa kada reditelj kreira, to jest, dodatno dopisuje delo.
– Imate scenario ili dramsko delo i proces rada koji je otvoren. U njemu kreativni ljudi istražuju, otvaraju nove puteve koji su implicintno u scenariju. Sve ono što se ne vidi ispod teksta, te dve trećine ledenog brega se istražuje i tu se pronalaze nove vrednosti – tvrdi Bradić. Njemu su sve ekranizacije Šekspira bile izvrsne, iako nisu sve imale veliki dobačaj, na osnovu njegovih drama su napravljeni antologijski filmovi. – Dakle, ako je Šekspir najveći, biće da je i to moguće – ukazao je Bradić. On je dodao da je bitno i pitanje o tome koliko smo kada koristimo određene teme prema njima obavezni, koja je naša dužnost prema onome što se zove originalni ili pozajmljeni sadržaj . Pitanje originalnosti ili kopije je prema Bradićevom mišljenju „uvek otvoreno „
– Za jednu od najstarijih sačuvanih drama „Persijance“ Eshilove se pouzdano tvrdi da nisu originalni, te da je sam Eshil govorio da uzima mrvice sa Homerove trpeze. To znači da je bitku kod Salamine opisao neko pre Eshila, a da ne govorimo o Šekspiru i tome, kako su se njegova dela adaptirala i prekrajala kroz različite epohe – ukazao je Bradić. On veruje da se po dobroj literaturi može napraviti i dobar film, a dokaz toga je „Ime ruže“ Umberta Eka. Na osnovu ovog dela počinje uskoro i snimanje serije u kojoj se mogu obraditi svi oni slojevi knjige koji nisu bili obuhvaćeni filmom. – smatra Nebojša Bradić.
– Kod ekranizacija i adaptacija se ništa ne gubi nego da se uvek stvara nešto novo – tvrdi Vule Žurić.
– Uvek postoje drugačija kreativna čitanja i ne vidim zašto bi neko zbog toga žalio ili bio razočaran. Recimo, Hičkok je za svoje predloške često uzimao knjige koje nisu ušle u korpus važnih dela. Ako su film, pozorišna predstava ili radio drama uspeli, onda su oni legitmna čitanja. – smatra Žurić. On kaže da njega kao gledaoca mnogo više nervira „to pošto poto htenje da se stvari modernizuju i pojednostave, jer je publika navodno površna gleda samo u ekran i ne ume da sagleda dubinu i treću dimenziju“.
– To se dešava kod adaptacija u svim medijima. Zašto ne napraviti napor da se rekonstruiše epoha – zapitao se Vule Žurić.
Boro Drašković se složio s opaskom Miroljuba Stojanovića da velike kulture mnogo više vode računa o svakom novom delu koje bi moglo biti eksploatisano, a da mi kao kultura, nedovoljno obraćamo pažnju na to, te tako postoji ogromni broj dela što savremenih, što klasike, koja potpuno izmiču pažnji naših filmadžija.
– Mada je veliki broj filmova koji se snimaju još uvek se više knjiga piše. Američki interes za knjigu je pomalo komercijalan a recimo, ja sam imao srećnu priliku da radim film o snimanju Seoba i video sam kako pravi majstor Saša Petrović, koji se po prvi put bavio ovim delom u snu govorio tekstove iz „Seoba“. Međutim on je potpuno promenio kraj i obesio glavnog junaka, dok ga je Crnjanski vratio kući, pa bi ga po potrebi ponovo vraćao iz mrtvih. Ali bez obzira na to Petrović je upravo zbog toga ostao veran onome što Crnjanski govori da nema smrti, nego samo seoba. – zapazio je Boro Drašković.
On je rekao da nijedan „Hamlet“ nije isti jer kad bi bio, automatski bio bi suvišan.
– Evo jedne možda sumanute ideje ja sam praveći adaptaciju Hamleta spojio njih petoricu u jedan film, Bili su tu Šerbedžija, Olivje, Visocki, čak i jedan nemi američki Hamlet i pokazao sam da je moguće u svim tim različitim jezicima i svim tim različitim konstrukcijama i dramskim tokovima naći zajedničku nit u kojima se spajaju tih pet različitih filmova. Prema tome, sve je adaptacija i istovremeno, sve je režija – zaključio je Boro Drašković.
Boro Drašković: „Sve je adaptacija i istovremeno sve je režija“
Želja je bila da tribina o adaptaciji velikih književnih dela za film, radio i televiziju počne aktuelnošću – utiscima o seriji „Koreni“, po delu Dobrice Ćosića, ali osim Nebojše Bradića pozorišnog reditelja i urednika na RTS –u , ni pisac Vule Žurić, ni legendarni filmski i pozorišni reditelj i scenarista Boro Drašković nisu stigli da pogledaju prvu epizodu.
Stoga je kritičar Miroljub Stojanović predložio da počnu sa propitivanjem uvrežene teze u teoriji i među filmadžijama da su ekranizacije velikih dela svetske književnosti, po pravilu, obično davala promašaje. Takođe, dodao je Stojanović postoji i kontra -teorijska ravan koja kaže da su remek dela u istoriji filma obično bila minorna literatura.
Upitan da ovo prokomentariše Boro Drašković je rekao „da nijedno delo, veliko i malo ne može da bude prevedeno zato što svaki medij ima svoju unutarnju strukturu i svoju tajnu. Prema njegovim rečima se svodi na to da pravi reditelj prepozna svoje osećanje dela kojim se bavi, a negde daleko, uvek se dodirnu ako rade iskreno i sa darom. Drašković se osvrnuo i na vreme kad je radio za Sarajevsku televiziju Travničku hroniku, rekavši da je tada i interpukciju čuvao, pa su stigli do toga da su svi koji su čitali tekst rekli „to je Andrić“, međutim kad je reč o adaptaciji Tišme, tamo je sve doneseno od scenarista. Pa tako, kaže Drašković, film „Život je lep“ počinje s vozom kojeg nema u njegovom delu, a završava strašnim masakrom gde Rade Šerbedžija ubija Dragana Nikolića i Sonju Savić. Drašković je pričao i o svojoj saradnji sa Mirkom Kovačem, skrenuvši pažnju da je sve što su radili prolazilo kroz procenu Danila Kiša s kojim su se obojica družili. Tako su recimo on i Kovač negde u Hercegovini naišli na „stvarno- mitsku“ scenu u kojoj žene patkaju duvan , to jest, probijaju iglom njihove listove da bi ih sušile i pritom pevaju kao iz Vuka Karadžića Crvenog bana bezobrazne pesme jer su usamljene pošto su im muževi dugo odsutni
– Mi smo u scenariju to nakitili na pet stranica, a Kiš nam je kad je došao do tog dela kazao kako to na filmu traje taman onoliko sekundi koje su potrebne ženi da probode iglom list. – prisetio se Drašković. On je naveo da je o transponovanju literature u film veoma dobro pisao Tarkovski, i da on sam, naposletku, smatra da s tim u vezi uvek ostaju „neka dvojnost i tajna“.
– Dokle radim uvek ću verovati da je nemoguće pretočiti jedan medij u drugi. Možete zimu u proleće da pretvorite, možete kišan dan u svetao, ali literaturu u film ne možete bez posledica – konstatovao je Drašković. Govoreći o tome koliko određeni medij gubi ili dobija kada se transponuje u drugu izražajnu formu Nebojša Bradić je istakao važnost samog stvaralačkog procesa kada reditelj kreira, to jest, dodatno dopisuje delo.
– Imate scenario ili dramsko delo i proces rada koji je otvoren. U njemu kreativni ljudi istražuju, otvaraju nove puteve koji su implicintno u scenariju. Sve ono što se ne vidi ispod teksta, te dve trećine ledenog brega se istražuje i tu se pronalaze nove vrednosti – tvrdi Bradić. Njemu su sve ekranizacije Šekspira bile izvrsne, iako nisu sve imale veliki dobačaj, na osnovu njegovih drama su napravljeni antologijski filmovi. – Dakle, ako je Šekspir najveći, biće da je i to moguće – ukazao je Bradić. On je dodao da je bitno i pitanje o tome koliko smo kada koristimo određene teme prema njima obavezni, koja je naša dužnost prema onome što se zove originalni ili pozajmljeni sadržaj . Pitanje originalnosti ili kopije je prema Bradićevom mišljenju „uvek otvoreno „
– Za jednu od najstarijih sačuvanih drama „Persijance“ Eshilove se pouzdano tvrdi da nisu originalni, te da je sam Eshil govorio da uzima mrvice sa Homerove trpeze. To znači da je bitku kod Salamine opisao neko pre Eshila, a da ne govorimo o Šekspiru i tome, kako su se njegova dela adaptirala i prekrajala kroz različite epohe – ukazao je Bradić. On veruje da se po dobroj literaturi može napraviti i dobar film, a dokaz toga je „Ime ruže“ Umberta Eka. Na osnovu ovog dela počinje uskoro i snimanje serije u kojoj se mogu obraditi svi oni slojevi knjige koji nisu bili obuhvaćeni filmom. – smatra Nebojša Bradić.
– Kod ekranizacija i adaptacija se ništa ne gubi nego da se uvek stvara nešto novo – tvrdi Vule Žurić.
– Uvek postoje drugačija kreativna čitanja i ne vidim zašto bi neko zbog toga žalio ili bio razočaran. Recimo, Hičkok je za svoje predloške često uzimao knjige koje nisu ušle u korpus važnih dela. Ako su film, pozorišna predstava ili radio drama uspeli, onda su oni legitmna čitanja. – smatra Žurić. On kaže da njega kao gledaoca mnogo više nervira „to pošto poto htenje da se stvari modernizuju i pojednostave, jer je publika navodno površna gleda samo u ekran i ne ume da sagleda dubinu i treću dimenziju“.
– To se dešava kod adaptacija u svim medijima. Zašto ne napraviti napor da se rekonstruiše epoha – zapitao se Vule Žurić.
Boro Drašković se složio s opaskom Miroljuba Stojanovića da velike kulture mnogo više vode računa o svakom novom delu koje bi moglo biti eksploatisano, a da mi kao kultura, nedovoljno obraćamo pažnju na to, te tako postoji ogromni broj dela što savremenih, što klasike, koja potpuno izmiču pažnji naših filmadžija.
– Mada je veliki broj filmova koji se snimaju još uvek se više knjiga piše. Američki interes za knjigu je pomalo komercijalan a recimo, ja sam imao srećnu priliku da radim film o snimanju Seoba i video sam kako pravi majstor Saša Petrović, koji se po prvi put bavio ovim delom u snu govorio tekstove iz „Seoba“. Međutim on je potpuno promenio kraj i obesio glavnog junaka, dok ga je Crnjanski vratio kući, pa bi ga po potrebi ponovo vraćao iz mrtvih. Ali bez obzira na to Petrović je upravo zbog toga ostao veran onome što Crnjanski govori da nema smrti, nego samo seoba. – zapazio je Boro Drašković.
On je rekao da nijedan „Hamlet“ nije isti jer kad bi bio, automatski bio bi suvišan.
– Evo jedne možda sumanute ideje ja sam praveći adaptaciju Hamleta spojio njih petoricu u jedan film, Bili su tu Šerbedžija, Olivje, Visocki, čak i jedan nemi američki Hamlet i pokazao sam da je moguće u svim tim različitim jezicima i svim tim različitim konstrukcijama i dramskim tokovima naći zajedničku nit u kojima se spajaju tih pet različitih filmova. Prema tome, sve je adaptacija i istovremeno, sve je režija – zaključio je Boro Drašković.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Kusturica: Mi smo najveći proizvođači zabluda o sebi
Knjiga "Šta mi ovo treba" Emira Kusturice, u izdanju "Vukotić media", predstavljena je večeras u Jugoslovenskoj kinoteci.
"Evo kako bi Ivo Andrić sažeo ono za šta je meni bilo potrebno 360 strana: Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati i jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne među sobom i da se oni zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kao dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. Ukratko živeti raspet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme. To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crvene i krvave linije koja usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granica", rekao je Kusturica.
On je istakao da je njegova knjiga politička i da zapravo pokazuje njegova politička zapažanja poslednjih 25 godina.
"Mi u Srbiji smo najveći proizvođaci zabluda o sebi. Vojvoda Mišić je penzionisan zato što je regentu i Nikoli Pašiću rekao da neće svoje vojnike da šalje da se bore za slobodu Hrvata i Slovenaca. Jedan od najvećih vojskovođa je popio penziju zato što nije bio na liniji onoga čemu se priklonimo kada uvezemo na Balkan, onome što treba da budemo, a ne onome što jesmo", naglasio je slavni reditelj.
On je primetio i da, kada u Srbiji govorimo kako su nas pet puta bombardovali, "nemamo dobar protok informacija, jer u Francuskoj ima pet gradova koji su poravnani do dna".
"Nismo mi jedini stradali, ali smo mi to svoje stradanje sa strašću obrglili i nekako smo čak i svikli previše na to stradanje", konstatovao je Kusturica.
Kaže i da mu se sviđa reakcija ljudi na njegovu knjigu, zato što živimo u vremenu koje metaforički podseća na jednu epizodu iz knjige Čingiza Ajtmatova, u kojoj jedno pleme zarobi drugo i priprema robove tako što im na ošišanu glavu navlači ovčiju kožu koja na suncu počinje da se skuplja i mrvi mozak, a ko preživi ostaje bez sećanja i pretvara se u idealnog roba.
"Kada ne bi govorili o pokušaju da se svest promeni i da sekularno sveštenstvo, koje vlada ovde, hoće da nam od Kosova napravi figuru koja je anahrona i arhetipska i izlazi iz sfere u kojoj naše duhovno biće postoji, kada ne bismo spominjali Živojina Mišića i kada ne bi Vidovdan obeležili 2014. u Andrićgradu, kada ne bismo beležili ono što beležimo i ne bi imali aktivistički stav podsećajući ljude na vezu istorije i onoga što mi danas živimo, onda bi imali tu priču o gubljenju pamćenja i pretvaranju u ono što jeste krajnji cilj korporativnog kapitalizma da bez sećanja postanemo dobri kupci i dobri robovi", ocenio je Kusturica.
On je primetio da Srbija uvek ima čvrsto dno i "da koliko god propadali, ne propadnemo dovoljno da se negde ne pojavi neka pobeda, neki novi čovek, da nam neki matematičar ne pobedi u Maleziji, da nam se ne desi neko divno čudo".
"Verovati da čuda nema, bilo bi skoro kao nepostojati", rekao je Kusturica i dodao da kako god prošao Sajam knjiga, činjenica da se na njemu proda više ulaznica nego na Sajmu automobila govori "nešto o nama, bez obzira koliko smo nepismeni".
Pisac, novinar i kritičar Muharem Bazdulj rekao je da je Kusturica jedan od retkih izuzetaka koji se nijednog dela svoje prošlosti nije odrekao i da drži kontinuitet koji se tiče političkih i ideoloških stavova, ali i u piscima koje priziva, kao što su Bohumil Hrabal i Ccarls Bukovski koji su imali dve zajedničke crte - jako su voleli pivo i bili su apolitični.
"Za Kusturicu možeš da kažeš sve osim da je apolitičan, ali u njegovom prizivanju te dvojice može se videti nostalgija za nekom drugom epohom u kojoj ne bi morao da se pita šta mu ovo treba i ne bi uopšte morao da učetsvuje u političkom životu u najširem smislu, nego bi mogao da se bavi samo umetnošću", rekao je Bazdulj.
Kusturičina knjiga, kako je ocenio, svedoči o jednom retkom kontinuitetu delovanja i načinu da se živi bez fige u džepu, da se reaguje strastveno, ljudski, sa rizikom da pogrešiš, ali uvek iskreno.
On je dodao da u našoj kulturi nema čoveka koji je nepravdenije optuživan za razna nepočinstva od Kusturice.
"Imate čitav jedan krug u Beogradu koji sebe smatra kosmopolitskim, a Kusturicu smatra nacionalistom. Kosmopolita znači građanin sveta. Svet ima sedam milijardi stanovnika. Za ove ljude, koje sam pominjao, svet je u najboljem i najširem smislu 300 miliona Severnoamerikanaca i 300 miliona zapadnih Evropljana. Lako je reći da je Kusturica prepoznat i u Kini i u Južnoj Americi i u Rusiji, ali on je prepoznatljiviji od svih njih zajedno i u ovom delu sveta za kojim oni pate", rekao je Bazdulj.
On je naveo da je u velikim italijanskim knjižarama, osim Predraga Matvejevića, Kusturica jedini Južnosloven čije knjige stoje među svetskom književnošću.
O Kusturičinoj knjizi govorili su i direktor "Vukotić medie" Manojlo Vukotić, novinar Ljiljana Smajlović i profesor Milo Lompar.
Knjiga "Šta mi ovo treba" Emira Kusturice, u izdanju "Vukotić media", predstavljena je večeras u Jugoslovenskoj kinoteci.
"Evo kako bi Ivo Andrić sažeo ono za šta je meni bilo potrebno 360 strana: Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati i jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne među sobom i da se oni zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kao dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. Ukratko živeti raspet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme. To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crvene i krvave linije koja usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granica", rekao je Kusturica.
On je istakao da je njegova knjiga politička i da zapravo pokazuje njegova politička zapažanja poslednjih 25 godina.
"Mi u Srbiji smo najveći proizvođaci zabluda o sebi. Vojvoda Mišić je penzionisan zato što je regentu i Nikoli Pašiću rekao da neće svoje vojnike da šalje da se bore za slobodu Hrvata i Slovenaca. Jedan od najvećih vojskovođa je popio penziju zato što nije bio na liniji onoga čemu se priklonimo kada uvezemo na Balkan, onome što treba da budemo, a ne onome što jesmo", naglasio je slavni reditelj.
On je primetio i da, kada u Srbiji govorimo kako su nas pet puta bombardovali, "nemamo dobar protok informacija, jer u Francuskoj ima pet gradova koji su poravnani do dna".
"Nismo mi jedini stradali, ali smo mi to svoje stradanje sa strašću obrglili i nekako smo čak i svikli previše na to stradanje", konstatovao je Kusturica.
Kaže i da mu se sviđa reakcija ljudi na njegovu knjigu, zato što živimo u vremenu koje metaforički podseća na jednu epizodu iz knjige Čingiza Ajtmatova, u kojoj jedno pleme zarobi drugo i priprema robove tako što im na ošišanu glavu navlači ovčiju kožu koja na suncu počinje da se skuplja i mrvi mozak, a ko preživi ostaje bez sećanja i pretvara se u idealnog roba.
"Kada ne bi govorili o pokušaju da se svest promeni i da sekularno sveštenstvo, koje vlada ovde, hoće da nam od Kosova napravi figuru koja je anahrona i arhetipska i izlazi iz sfere u kojoj naše duhovno biće postoji, kada ne bismo spominjali Živojina Mišića i kada ne bi Vidovdan obeležili 2014. u Andrićgradu, kada ne bismo beležili ono što beležimo i ne bi imali aktivistički stav podsećajući ljude na vezu istorije i onoga što mi danas živimo, onda bi imali tu priču o gubljenju pamćenja i pretvaranju u ono što jeste krajnji cilj korporativnog kapitalizma da bez sećanja postanemo dobri kupci i dobri robovi", ocenio je Kusturica.
On je primetio da Srbija uvek ima čvrsto dno i "da koliko god propadali, ne propadnemo dovoljno da se negde ne pojavi neka pobeda, neki novi čovek, da nam neki matematičar ne pobedi u Maleziji, da nam se ne desi neko divno čudo".
"Verovati da čuda nema, bilo bi skoro kao nepostojati", rekao je Kusturica i dodao da kako god prošao Sajam knjiga, činjenica da se na njemu proda više ulaznica nego na Sajmu automobila govori "nešto o nama, bez obzira koliko smo nepismeni".
Pisac, novinar i kritičar Muharem Bazdulj rekao je da je Kusturica jedan od retkih izuzetaka koji se nijednog dela svoje prošlosti nije odrekao i da drži kontinuitet koji se tiče političkih i ideoloških stavova, ali i u piscima koje priziva, kao što su Bohumil Hrabal i Ccarls Bukovski koji su imali dve zajedničke crte - jako su voleli pivo i bili su apolitični.
"Za Kusturicu možeš da kažeš sve osim da je apolitičan, ali u njegovom prizivanju te dvojice može se videti nostalgija za nekom drugom epohom u kojoj ne bi morao da se pita šta mu ovo treba i ne bi uopšte morao da učetsvuje u političkom životu u najširem smislu, nego bi mogao da se bavi samo umetnošću", rekao je Bazdulj.
Kusturičina knjiga, kako je ocenio, svedoči o jednom retkom kontinuitetu delovanja i načinu da se živi bez fige u džepu, da se reaguje strastveno, ljudski, sa rizikom da pogrešiš, ali uvek iskreno.
On je dodao da u našoj kulturi nema čoveka koji je nepravdenije optuživan za razna nepočinstva od Kusturice.
"Imate čitav jedan krug u Beogradu koji sebe smatra kosmopolitskim, a Kusturicu smatra nacionalistom. Kosmopolita znači građanin sveta. Svet ima sedam milijardi stanovnika. Za ove ljude, koje sam pominjao, svet je u najboljem i najširem smislu 300 miliona Severnoamerikanaca i 300 miliona zapadnih Evropljana. Lako je reći da je Kusturica prepoznat i u Kini i u Južnoj Americi i u Rusiji, ali on je prepoznatljiviji od svih njih zajedno i u ovom delu sveta za kojim oni pate", rekao je Bazdulj.
On je naveo da je u velikim italijanskim knjižarama, osim Predraga Matvejevića, Kusturica jedini Južnosloven čije knjige stoje među svetskom književnošću.
O Kusturičinoj knjizi govorili su i direktor "Vukotić medie" Manojlo Vukotić, novinar Ljiljana Smajlović i profesor Milo Lompar.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Марић: Уметност је гама нож у времену када је етика шокирана
БЕОГРАД: Од насловне улоге у биографском филму о Сергеју Довлатову и велике пажње коју је привукао на Берлинском филмском фестивалу у фебруару, па до листе "Европске звезде у успону", 2018. је била више него успешна година за младог српског глумца Милана Марића.
Он скромно каже да се још није бавио рекапитулацијом и да чека празнике да се заустави и промисли о свему, али да је ово ипак година са доста лепих догађаја.
Од тумачења руског писца и дисидента, што је Марићева прва главна улога, преко улога у серијама "Немањићи", "Јутро ће променити све", "Војна академија", до Рјепнина у представи "Роман о Лондону" Београдског драмског позоришта и комада "Зашто је полудео господин Р?" Југословенског драмског позоришта, Марић храбро бира различите улоге.
"Некако идем из крајности у крајност. Мислим да је то исправан пут и да би млад глумац требало на различите начине да се бави овим послом, да тако упознаје себе и да греши. То је предност младости и поприлично је важно да као млад не упаднеш у сигурну зону, него да себе стално гураш у непознато и да експериментишеш", рекао је Марић у интервјуу Танјугу.
Са утабаном стазом и рутином, Марић сматра да његова професија престаје да живи.
"Да би овај посао остао заиста жив, зависи од самог глумца и његове спремности да се баца у непознато, иако је то понекад тешко, јер свима нама је потребно да имамо сигурну луку и да у неком тренутку кажемо: Е доста ми је да ме шибају ветрови", приметио је Марић.
У томе се, према његовим речима, храброст подразумева, али да је питање шта је храброст данас.
"По мом мишљењу храброст није порицање страхова, него се храброст показује односом према страховима, проналажењем сопствених страхова и борбом са страховима", истакао је Марић.
Признаје да га је "Довлатов" променио: "Отишао сам у Русију као момчић, вратио сам се као момак".
"Прво, тамо сам био сам, друго то је моја прва главна улога и мислим да ћу, шта год да ми се деси у каријери, памтити ту прву улогу, а што се тиче Довлатова као карактера, мени је било најважније да препознам шта су питања којима се он бавио, а то су егзистенцијална питања која све нас муче - шта ја са својим животом желим у емотивном смислу, шта на пословном плану, шта у пријатељству, шта сам са собом", рекао је Марић.
Непристајање на околности и сулуда борба против паралелног система вредности привукла га је и лику Рјепнина.
"Имамо систем вредности и огледало са паралелним системом. То видимо у нашем друштву, ми живимо то огледало у коме је све изокренутио и наопако. Тако Рјепнин живи обрнут систем вредности и не пристаје на то, покушава да се бори по цену свог живота. И код њега и код Довлатова проналазим то питање етике, које је данас дискутабилно и било би пожељно да се вратимо корак-два уназад, јер се сви трудима да покажемо да смо етични, а суштински не знамо тачан одговор шта је етика данас у 21. веку", истакао је Марић.
Важно је, сматра, питање личног система вредности у глобалном систему који се мења.
"Данас су нам свима пуна уста тог злог капитализма, али пут којим иде човечанство јесте да се губи индивидуалност, емпатија, љубав, срећа, ситна задовољства, да станемо и видимо шта смо урадили. Уместо тога смо непрестано притиснути да идемо даље, даље и даље, систем те стално тера да трчицш маратон и унутар свега тога мораш да препознаш који маратон ти трчиш, колико можеш да трчиш и да онда станеш и видиш шта си урадио, да кажеш: Хоћу да направим свој микросвет који је ужасно неопходан", приметио је Марић.
Он подсећа да смо од колор телевизора до тачскрин телефона дошли за 20-30 година.
"Све ужасно брзо иде, а нама је потребно да мало станемо, да седимо поред реке док она тече брзо, да седимо и гледамо реку, а не да покушавамо да је стигнемо, јер у тој трци губимо сигурно", истакао је Марић.
Сматра и да као друштво морамо да изађемо из улоге жртве и сагледамо где смо омашили, а не да стално тражимо кривца негде тамо.
"Морамо и као јединке да предузмемо одговорност чак и за мале домете, да кажем: Ја сам за овај свој метар урадио што сам могао, сад имам право да се борим даље, а не да у старту другог кривим. То је погрешан систем, мислим да је то систем губитника", нагласио је Марић.
Етика је данас, истиче, "поприлично шокирана јаким електрошоковима и уметност ту дође као гама нож којим се пресече стање ствари јасно колико год болно било и колико год тешко било".
"Не може се тумор лечити белим луком колико год ми желели. Морамо ствари да назовемо правим именом и да видимо шта може да се уради и ја мислим да је то посао уметности, не само у овим нашим несретним друштвуима, него глобално. Ужасно је неопходно да уметници преузму дозу одговорности и да позувају на одговорност, али прво својим примером морају да стекну право да позивају на одговрност", рекао је Марић.
Каже и да не може да криви људе који само желе да се баве својим животом, док он сам би то могао, како је рекао, да је рођен у Ослу, али у Србији не.
Не жели ни позориште да посматра као пуку забаву, иако је свестан да људи од театра све чешће траже управо то.
"Људи ме често питају има ли нека комедија у позоришту да дођу да се смеју јер им је доста више сивог. Онда се замислиш да ли би људима стварно требало причати само вицеве, можда би било лековито само их насмејати, али ја не желим да пристанем на то да смо ми пуки забављачи. Волим да мислим да позориште не би трајало 2.500 година да је само забава. Забаве се мењају", истакао је Марић.
БЕОГРАД: Од насловне улоге у биографском филму о Сергеју Довлатову и велике пажње коју је привукао на Берлинском филмском фестивалу у фебруару, па до листе "Европске звезде у успону", 2018. је била више него успешна година за младог српског глумца Милана Марића.
Он скромно каже да се још није бавио рекапитулацијом и да чека празнике да се заустави и промисли о свему, али да је ово ипак година са доста лепих догађаја.
Од тумачења руског писца и дисидента, што је Марићева прва главна улога, преко улога у серијама "Немањићи", "Јутро ће променити све", "Војна академија", до Рјепнина у представи "Роман о Лондону" Београдског драмског позоришта и комада "Зашто је полудео господин Р?" Југословенског драмског позоришта, Марић храбро бира различите улоге.
"Некако идем из крајности у крајност. Мислим да је то исправан пут и да би млад глумац требало на различите начине да се бави овим послом, да тако упознаје себе и да греши. То је предност младости и поприлично је важно да као млад не упаднеш у сигурну зону, него да себе стално гураш у непознато и да експериментишеш", рекао је Марић у интервјуу Танјугу.
Са утабаном стазом и рутином, Марић сматра да његова професија престаје да живи.
"Да би овај посао остао заиста жив, зависи од самог глумца и његове спремности да се баца у непознато, иако је то понекад тешко, јер свима нама је потребно да имамо сигурну луку и да у неком тренутку кажемо: Е доста ми је да ме шибају ветрови", приметио је Марић.
У томе се, према његовим речима, храброст подразумева, али да је питање шта је храброст данас.
"По мом мишљењу храброст није порицање страхова, него се храброст показује односом према страховима, проналажењем сопствених страхова и борбом са страховима", истакао је Марић.
Признаје да га је "Довлатов" променио: "Отишао сам у Русију као момчић, вратио сам се као момак".
"Прво, тамо сам био сам, друго то је моја прва главна улога и мислим да ћу, шта год да ми се деси у каријери, памтити ту прву улогу, а што се тиче Довлатова као карактера, мени је било најважније да препознам шта су питања којима се он бавио, а то су егзистенцијална питања која све нас муче - шта ја са својим животом желим у емотивном смислу, шта на пословном плану, шта у пријатељству, шта сам са собом", рекао је Марић.
Непристајање на околности и сулуда борба против паралелног система вредности привукла га је и лику Рјепнина.
"Имамо систем вредности и огледало са паралелним системом. То видимо у нашем друштву, ми живимо то огледало у коме је све изокренутио и наопако. Тако Рјепнин живи обрнут систем вредности и не пристаје на то, покушава да се бори по цену свог живота. И код њега и код Довлатова проналазим то питање етике, које је данас дискутабилно и било би пожељно да се вратимо корак-два уназад, јер се сви трудима да покажемо да смо етични, а суштински не знамо тачан одговор шта је етика данас у 21. веку", истакао је Марић.
Важно је, сматра, питање личног система вредности у глобалном систему који се мења.
"Данас су нам свима пуна уста тог злог капитализма, али пут којим иде човечанство јесте да се губи индивидуалност, емпатија, љубав, срећа, ситна задовољства, да станемо и видимо шта смо урадили. Уместо тога смо непрестано притиснути да идемо даље, даље и даље, систем те стално тера да трчицш маратон и унутар свега тога мораш да препознаш који маратон ти трчиш, колико можеш да трчиш и да онда станеш и видиш шта си урадио, да кажеш: Хоћу да направим свој микросвет који је ужасно неопходан", приметио је Марић.
Он подсећа да смо од колор телевизора до тачскрин телефона дошли за 20-30 година.
"Све ужасно брзо иде, а нама је потребно да мало станемо, да седимо поред реке док она тече брзо, да седимо и гледамо реку, а не да покушавамо да је стигнемо, јер у тој трци губимо сигурно", истакао је Марић.
Сматра и да као друштво морамо да изађемо из улоге жртве и сагледамо где смо омашили, а не да стално тражимо кривца негде тамо.
"Морамо и као јединке да предузмемо одговорност чак и за мале домете, да кажем: Ја сам за овај свој метар урадио што сам могао, сад имам право да се борим даље, а не да у старту другог кривим. То је погрешан систем, мислим да је то систем губитника", нагласио је Марић.
Етика је данас, истиче, "поприлично шокирана јаким електрошоковима и уметност ту дође као гама нож којим се пресече стање ствари јасно колико год болно било и колико год тешко било".
"Не може се тумор лечити белим луком колико год ми желели. Морамо ствари да назовемо правим именом и да видимо шта може да се уради и ја мислим да је то посао уметности, не само у овим нашим несретним друштвуима, него глобално. Ужасно је неопходно да уметници преузму дозу одговорности и да позувају на одговорност, али прво својим примером морају да стекну право да позивају на одговрност", рекао је Марић.
Каже и да не може да криви људе који само желе да се баве својим животом, док он сам би то могао, како је рекао, да је рођен у Ослу, али у Србији не.
Не жели ни позориште да посматра као пуку забаву, иако је свестан да људи од театра све чешће траже управо то.
"Људи ме често питају има ли нека комедија у позоришту да дођу да се смеју јер им је доста више сивог. Онда се замислиш да ли би људима стварно требало причати само вицеве, можда би било лековито само их насмејати, али ја не желим да пристанем на то да смо ми пуки забављачи. Волим да мислим да позориште не би трајало 2.500 година да је само забава. Забаве се мењају", истакао је Марић.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Nikola Đuričko za "Vesti": Đavo uvek dođe po svoje
Harizmatični glumac Nikola Đuričko obreo se na televiziji pre skoro 40 godina. Od tada je snimio četrdesetak filmova, od kojih su najpoznatiji: "Poslednji krug u Monci", "Do koske", "Lajanje na zvezde", "Munje", "Nataša", "Pljačka Trećeg rajha", "Ivkova slava", "Montevideo, Bog te video", "Stado", serije "Otvorena vrata", "Vratiće se rode".
Glumio je i u mnogim pozorišnim predstavama, vodio je "Karaoke obračun", poznat je kao sjajan muzičar, a oprobao se i kao reditelj. Stendap komedijom "Sve što ste hteli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" osvojio je srca publike.
Teško je pobrojati priznanja koja je dobio. Nagradom "Car Konstantin" okitio se dva puta, bio je laureat Novosadske arene, a prestižno priznanje "Zoran Radmilović" osvojio je za glumačku bravuru u predstavi "Metamorfoze". Igrao je u rediteljskom prvencu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda". Oženjen je Ljiljanom, sa kojom ima ćerku Nađu i sina Đorđa. Unuk je glumice Tomanije Đuričko.
Romeo za prijemni
- Rođen sam 9. jula 1974. u Beogradu. Otac Nikola bio je pilot, a majka Mila zdravstveni radnik. Još kao dete krenuo sam u Radio-Beograd, bio je to dečji omladinski dramski studio. Sećam se imao sam sedam godina, a moj stariji brat Đorđe već je bio tamo. Učestvovao sam u novogodišnjem programu RTV Beograd, za doček 1979. Kao ja udevam iglu u konac i kada sam uspeo to da učinim, došla je Nova godina - e to je bio moj prvi nastup na malom ekranu. Pored starijeg brata Đorđa, imam i mlađu sestru Milicu.
Kao dete nisam iskakao iz bilo kakvog proseka. Živeli smo na Vidikovcu, to je za mene bio možda najlepši period mog života. Tamo je bilo nekih pet zgrada. Mi najmlađi smo se fino zabavljali, pola su bila deca radnika Jata, a pola deca vojnih lica. Bilo je i discipline i bicikla. Ali smo sve vreme redovno išli u Radio-Beograd i to dva puta nedeljno. Stoga je nekako prirodno da sam posle trećeg razreda srednje škole upisao glumu. Za prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti spremao me je Mika Aleksić iz Radio-Beograda, koji mi je mnogo pomogao.
- Za prijemni ispit radio sam Romea, i to poslednji monolog pre nego što će se ubiti, a radio sam i Ljubinka iz "Ljubinka i Desanke". Bio sam u klasi kod Branislava Žage Mićunovića, mentor nam je bio Milenko Maričić. Moj stariji brat Đorđe je završio režiju. On je 1992. bio u užem izboru kod Predraga Bajčetića, godinu dana pre mene, a onda je otišao u vojsku. Bila su to gadna vremena. On je pozorišni reditelj.
- Sa serijom "Otvorena vrata" postajem poznat široj publici. U to vreme bila su samo dva kanala i svako pojavljivanje na televiziji je donosilo neku popularnost, a ovo je bio večernji termin nedeljom uveče. Snimio sam četrdesetak filmova, ali ljudi me uglavnom znaju sa malog ekrana. Kad sam počeo da snimam "Otvorena vrata" finansijski sam se osamostalio. Pomagao sam i porodici, moj otac je pilot i 1992. bile su sankcije, nije moglo da se leti, pa je njegova plata smanjena na deseti deo. Mama je radila u Kliničkom centru kao laborant, njena plata bila je pet nemačkih maraka, a onda ja dođem kući sa 50 maraka. Tako da sam ja doprinosio kućnom budžetu. Koliko je mojim roditeljima bilo drago što sam uspeo, toliko je meni bilo žao što su oni ostavljeni bez igde ičeg. Ali šta da se radi, od tada živim od glume i to je moj život.
- Svi muškarci u mojoj porodici dobijaju ime Nikola i Đorđe. Ne znam tačno zašto je to tako, ali mislim da je u mojoj porodici bio neki Stevan i Pavle, koji nisu imali dece, samo su Đorđe i Nikola imali decu. Po toj nekoj analogiji svi dobijamo ime Nikola ili Đorđe. Samo poreklo prezimena Đuričko je neka modifikacija imena Đorđe sa mađarskog, ne mogu ni da prevedem šta je. Došli su sa Čarnojevićima u Vojvodinu. Bili su aktivni u Vojvodini, dobili su plemićku titulu od Marije Terezije za borbu protiv razbojnika. U Temišvaru, u crkvi, oni su bili ktitori, a dosta ih je sahranjeno tamo.
- Snimio sam i film "U zemlji krvi i meda", koji je režirala Anđelina Džoli. Kad se prikazivao film došlo je svega nekoliko ljudi, jer je prećeno da će sve biti dignuto u vazduh. Država nije mogla da garantuje bezbednost Džolijevoj koji zbog toga nije mogla da dođe. To govori da je taj rat u Bosni za nas još uvek traumatično iskustvo. Taj film nije pledirao da bude dokumentarni, nego igrani. Ulogu sam dobio tako što sam išao na kasting, dobio sam ulogu Srbina koji ima decu i gine od NATO bombi. Anđelinina želja bila je da pokaže ima dobrih ljudi koji poginu za bezveze, dok se zlikovci najčešće izvuku, ubice se obogate, pošten svet strada u ratovima. Meni se to čini kao velika istina.
- Stendap "Sve što ste želeli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" je neka vrsta mojih priča iz osnovne i srednje škole. Vole ljudi da čuju i vide neka sećanja o školi, porodici. Možete biti iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, ali svi smo tada imali pionirske marame, pa ja pričam smešne doživljaje u vezi s tim. Nisam stigao da budem jugonostalgičar. Kada sam napunio 18 godina zemlja se raspala u krvavom ratu u koji sam bio pozvan. Imao sam sreće, pa sam to uspeo da izbegnem. Mnogi moji prijatelji i poznanici.
Nažalost, nisu uspeli da izbegnu. Možemo da budemo samo nostalgični za nekim bezbrižnim vremenima. Svakako u našem sećanju to deluje kao jedno rajsko naselje u odnosu na ove male paklove koje smo izvojevali kao svoje državice.
- Oprobao sam se i kao reditelj, radio sam jednu pozorišnu predstavu, radio sam spotove, par kratkih filmova i sada sam u seriji "Žigosani u reketu" režirao četiri-pet epizoda. Nije to baš neka tolika promena posla. E sad, kad bih krenuo da vozim kamion, to bi bila promena, ali iz glume u režiju, iz režije u glumu to je deo toga, samo malo s druge strane. Lepo je biti glumac, a čini mi se da je mnogo teže biti glumica. I u Srbiji i u svetu.
Pogledajte sve knjige koje imate kod kuće i videćete da su likovi muškarci bar u 80 odsto slučajeva. To za žene znači radikalno manje posla. Dvadeset odsto posla za žene, i čak 80 procenata za muškarce. Tu postoji još jedan problem, mračna strana, što je otkrila afera sa Harvijem Vajnštajnom vezana za seksualno zlostavljanje.
- Što se tiče mog posla van Srbije - igrao sam u seriji "Ajnštajn" sa Džefrijem Rašom za Nacionalnu geografiju. Potom u seriji "Legende" sa Šonom Binom. Radio sam sad skoro jednu seriju za BBC u Londonu, pa seriju u Holandiji. Uništili smo i autore i filmove, ali eto upropastili smo i ovu zemlju, pa normalno da nam je i kinematografija stradala. To se desilo iz više razloga, prvo, smanjeno je tržište, drugo, SFRJ je volela filmove, razumeli su da je to deo kulture.
Daljinski sve rešava
- Danas se to ne razume, pa je televizija pojela filmove, a filmovi pojeli sami sebe. Drugo, mi smo počeli da se bavimo produkcionim filmovima, a čini mi se da ne možemo nikad da ispratimo. Da eksplodira auto, da odleti u vazduh na 100 načina, to Amerikanci rade najbolje. Ono što mi treba da gajimo to je autorski, umetnički film. Svi se žale da su slabo plaćeni glumci, učitelji, vatrogasci... Čak i tih strašnih devedesetih se snimalo po 10 filmova godišnje, sad se snime dva. Mi sada godišnje pravimo 100 glumaca samo u Beogradu, nekada je ta brojka pokrivala celu Jugoslaviju.
- Kad je reč o rijaliti programima, pravo da kažem, mene to košta da pritisnem dugme na daljinskom i da to ne gledam. Ono što me šokira jeste da to ljudi to neprestano prate. Znači da se to njima dopada, onda neka gledaju. Zastrašujuće je da ti ljudi, učesnici rijalitija, ne mogu ni da pobegnu odatle, tako da vi gledajući to maltretirate te svoje junake. Imate sada 90 kanala i možete da gledate kako se pare kornjače na Galapagosu i onda mi je stvarno besmislen izgovor onih koji kažu da ih rijaliti ugrožava. Moji klinci su tek sad počeli da gledaju neke moje filmove. Supruga i ja im puštamo "Lajanje na zvezde".
- Smeta mi što se rijaliti programi prikazuju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Mi to na neki način doniramo, finansiramo kao društvo. Sami učesnici su zarobljeni ugovorom, prodali su dušu đavolu, a đavo će doći po svoje kao i obično.
Dar ili rad
- Priča o glumačkom daru je vrlo klimava. Naš profesor Milenko Maričić voleo je da izvodi performans gde bi doneo papir na kome piše dar i onda bi to okrenuo i onda bi pisalo rad i onda bi on objašnjavao kako je to jedno isto.
Umalo nisam stradao pod šinama
- U filmu "Lajanje na zvezde" rekli su mi da pustim voz i da se okrenem i da trčim. Ja sam mislio da sam brži od voza, ali kad sam pustio i kad sam se okrenuo patika mi je pukla, bila je prilično stara i ja sam pao dole na šine. Kad sam ustao, voz je išao i ja sam ga gledao i dobri Voja, pokojni snimatelj, počeo je da trči. Ja sam ga čekao da me pokupi sa tih šina. To su neki iracionalni trenuci u životu. Voja je došao, zgrabio me, ja zgrabio njega i nas dvojica se sklonimo i voz prođe bukvalno milimetar od obojice. Kako je voz prošao, neki iz ekipe pali su u nesvest, nekima je bilo muka. Nas dvojica smo vrištali i posle toga se napili.
Volim publiku u dijaspori
- Publika u dijaspori je sjajna, sve su to dobri ljudi. Niko od njih nije otišao što mu je u ovde dobro išlo. Tamo možete živeti od svog rada, ovde nažalost teško. Gostovao sam u dijaspori u Beču, Minhenu, Norveškoj, Kanadi, Americi, u Frankfurtu nisam bio, a voleo bih zaista. Čim me pozovu, rado ću doći da se zajedno smejemo.
Ni dinar od repriza
- U svetu glume nekada se desi da lako dobijete posao, a nekada ulogu dobijete tako što neko odustane, kako kad. Treba i mnogo sreće, nekada odluče neke sporedne stvari, nekada jedan posao donese drugi, drugi donese treći. Volim komediju kao deo izraza. Mislim da je veoma opasno i uskogrudo da čovek sebe stavi u određeni fah, na primer da je samo komičar.
Za svaku Novu godinu televizija pusti 10-15 filmova, onda me ljudi prepoznaju na ulici. Meni je milo što emituju te filmove, ali mi nije drago što nam ne daju neki dinar od toga, ali nažalost izgleda da ćemo se još dosta dugo boriti za to. Nekada je to postojalo, pričao sam o tome i sa Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem Smokijem, Batom Živojinovićem. Oni su ljudi pod stare dane morali da se bave glumom samo zato što nisu dobijali nadoknade, koje plaćaju naši emiteri kada puštaju strane filmove. Izgleda da ću i sa 100 godina morati da glumim jer dok televizije zarađuju od reprize filmova, glumci ne dobijaju ništa.
Harizmatični glumac Nikola Đuričko obreo se na televiziji pre skoro 40 godina. Od tada je snimio četrdesetak filmova, od kojih su najpoznatiji: "Poslednji krug u Monci", "Do koske", "Lajanje na zvezde", "Munje", "Nataša", "Pljačka Trećeg rajha", "Ivkova slava", "Montevideo, Bog te video", "Stado", serije "Otvorena vrata", "Vratiće se rode".
Glumio je i u mnogim pozorišnim predstavama, vodio je "Karaoke obračun", poznat je kao sjajan muzičar, a oprobao se i kao reditelj. Stendap komedijom "Sve što ste hteli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" osvojio je srca publike.
Teško je pobrojati priznanja koja je dobio. Nagradom "Car Konstantin" okitio se dva puta, bio je laureat Novosadske arene, a prestižno priznanje "Zoran Radmilović" osvojio je za glumačku bravuru u predstavi "Metamorfoze". Igrao je u rediteljskom prvencu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda". Oženjen je Ljiljanom, sa kojom ima ćerku Nađu i sina Đorđa. Unuk je glumice Tomanije Đuričko.
Romeo za prijemni
- Rođen sam 9. jula 1974. u Beogradu. Otac Nikola bio je pilot, a majka Mila zdravstveni radnik. Još kao dete krenuo sam u Radio-Beograd, bio je to dečji omladinski dramski studio. Sećam se imao sam sedam godina, a moj stariji brat Đorđe već je bio tamo. Učestvovao sam u novogodišnjem programu RTV Beograd, za doček 1979. Kao ja udevam iglu u konac i kada sam uspeo to da učinim, došla je Nova godina - e to je bio moj prvi nastup na malom ekranu. Pored starijeg brata Đorđa, imam i mlađu sestru Milicu.
Kao dete nisam iskakao iz bilo kakvog proseka. Živeli smo na Vidikovcu, to je za mene bio možda najlepši period mog života. Tamo je bilo nekih pet zgrada. Mi najmlađi smo se fino zabavljali, pola su bila deca radnika Jata, a pola deca vojnih lica. Bilo je i discipline i bicikla. Ali smo sve vreme redovno išli u Radio-Beograd i to dva puta nedeljno. Stoga je nekako prirodno da sam posle trećeg razreda srednje škole upisao glumu. Za prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti spremao me je Mika Aleksić iz Radio-Beograda, koji mi je mnogo pomogao.
- Za prijemni ispit radio sam Romea, i to poslednji monolog pre nego što će se ubiti, a radio sam i Ljubinka iz "Ljubinka i Desanke". Bio sam u klasi kod Branislava Žage Mićunovića, mentor nam je bio Milenko Maričić. Moj stariji brat Đorđe je završio režiju. On je 1992. bio u užem izboru kod Predraga Bajčetića, godinu dana pre mene, a onda je otišao u vojsku. Bila su to gadna vremena. On je pozorišni reditelj.
- Sa serijom "Otvorena vrata" postajem poznat široj publici. U to vreme bila su samo dva kanala i svako pojavljivanje na televiziji je donosilo neku popularnost, a ovo je bio večernji termin nedeljom uveče. Snimio sam četrdesetak filmova, ali ljudi me uglavnom znaju sa malog ekrana. Kad sam počeo da snimam "Otvorena vrata" finansijski sam se osamostalio. Pomagao sam i porodici, moj otac je pilot i 1992. bile su sankcije, nije moglo da se leti, pa je njegova plata smanjena na deseti deo. Mama je radila u Kliničkom centru kao laborant, njena plata bila je pet nemačkih maraka, a onda ja dođem kući sa 50 maraka. Tako da sam ja doprinosio kućnom budžetu. Koliko je mojim roditeljima bilo drago što sam uspeo, toliko je meni bilo žao što su oni ostavljeni bez igde ičeg. Ali šta da se radi, od tada živim od glume i to je moj život.
- Svi muškarci u mojoj porodici dobijaju ime Nikola i Đorđe. Ne znam tačno zašto je to tako, ali mislim da je u mojoj porodici bio neki Stevan i Pavle, koji nisu imali dece, samo su Đorđe i Nikola imali decu. Po toj nekoj analogiji svi dobijamo ime Nikola ili Đorđe. Samo poreklo prezimena Đuričko je neka modifikacija imena Đorđe sa mađarskog, ne mogu ni da prevedem šta je. Došli su sa Čarnojevićima u Vojvodinu. Bili su aktivni u Vojvodini, dobili su plemićku titulu od Marije Terezije za borbu protiv razbojnika. U Temišvaru, u crkvi, oni su bili ktitori, a dosta ih je sahranjeno tamo.
- Snimio sam i film "U zemlji krvi i meda", koji je režirala Anđelina Džoli. Kad se prikazivao film došlo je svega nekoliko ljudi, jer je prećeno da će sve biti dignuto u vazduh. Država nije mogla da garantuje bezbednost Džolijevoj koji zbog toga nije mogla da dođe. To govori da je taj rat u Bosni za nas još uvek traumatično iskustvo. Taj film nije pledirao da bude dokumentarni, nego igrani. Ulogu sam dobio tako što sam išao na kasting, dobio sam ulogu Srbina koji ima decu i gine od NATO bombi. Anđelinina želja bila je da pokaže ima dobrih ljudi koji poginu za bezveze, dok se zlikovci najčešće izvuku, ubice se obogate, pošten svet strada u ratovima. Meni se to čini kao velika istina.
- Stendap "Sve što ste želeli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" je neka vrsta mojih priča iz osnovne i srednje škole. Vole ljudi da čuju i vide neka sećanja o školi, porodici. Možete biti iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, ali svi smo tada imali pionirske marame, pa ja pričam smešne doživljaje u vezi s tim. Nisam stigao da budem jugonostalgičar. Kada sam napunio 18 godina zemlja se raspala u krvavom ratu u koji sam bio pozvan. Imao sam sreće, pa sam to uspeo da izbegnem. Mnogi moji prijatelji i poznanici.
Nažalost, nisu uspeli da izbegnu. Možemo da budemo samo nostalgični za nekim bezbrižnim vremenima. Svakako u našem sećanju to deluje kao jedno rajsko naselje u odnosu na ove male paklove koje smo izvojevali kao svoje državice.
- Oprobao sam se i kao reditelj, radio sam jednu pozorišnu predstavu, radio sam spotove, par kratkih filmova i sada sam u seriji "Žigosani u reketu" režirao četiri-pet epizoda. Nije to baš neka tolika promena posla. E sad, kad bih krenuo da vozim kamion, to bi bila promena, ali iz glume u režiju, iz režije u glumu to je deo toga, samo malo s druge strane. Lepo je biti glumac, a čini mi se da je mnogo teže biti glumica. I u Srbiji i u svetu.
Pogledajte sve knjige koje imate kod kuće i videćete da su likovi muškarci bar u 80 odsto slučajeva. To za žene znači radikalno manje posla. Dvadeset odsto posla za žene, i čak 80 procenata za muškarce. Tu postoji još jedan problem, mračna strana, što je otkrila afera sa Harvijem Vajnštajnom vezana za seksualno zlostavljanje.
- Što se tiče mog posla van Srbije - igrao sam u seriji "Ajnštajn" sa Džefrijem Rašom za Nacionalnu geografiju. Potom u seriji "Legende" sa Šonom Binom. Radio sam sad skoro jednu seriju za BBC u Londonu, pa seriju u Holandiji. Uništili smo i autore i filmove, ali eto upropastili smo i ovu zemlju, pa normalno da nam je i kinematografija stradala. To se desilo iz više razloga, prvo, smanjeno je tržište, drugo, SFRJ je volela filmove, razumeli su da je to deo kulture.
Daljinski sve rešava
- Danas se to ne razume, pa je televizija pojela filmove, a filmovi pojeli sami sebe. Drugo, mi smo počeli da se bavimo produkcionim filmovima, a čini mi se da ne možemo nikad da ispratimo. Da eksplodira auto, da odleti u vazduh na 100 načina, to Amerikanci rade najbolje. Ono što mi treba da gajimo to je autorski, umetnički film. Svi se žale da su slabo plaćeni glumci, učitelji, vatrogasci... Čak i tih strašnih devedesetih se snimalo po 10 filmova godišnje, sad se snime dva. Mi sada godišnje pravimo 100 glumaca samo u Beogradu, nekada je ta brojka pokrivala celu Jugoslaviju.
- Kad je reč o rijaliti programima, pravo da kažem, mene to košta da pritisnem dugme na daljinskom i da to ne gledam. Ono što me šokira jeste da to ljudi to neprestano prate. Znači da se to njima dopada, onda neka gledaju. Zastrašujuće je da ti ljudi, učesnici rijalitija, ne mogu ni da pobegnu odatle, tako da vi gledajući to maltretirate te svoje junake. Imate sada 90 kanala i možete da gledate kako se pare kornjače na Galapagosu i onda mi je stvarno besmislen izgovor onih koji kažu da ih rijaliti ugrožava. Moji klinci su tek sad počeli da gledaju neke moje filmove. Supruga i ja im puštamo "Lajanje na zvezde".
- Smeta mi što se rijaliti programi prikazuju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Mi to na neki način doniramo, finansiramo kao društvo. Sami učesnici su zarobljeni ugovorom, prodali su dušu đavolu, a đavo će doći po svoje kao i obično.
Dar ili rad
- Priča o glumačkom daru je vrlo klimava. Naš profesor Milenko Maričić voleo je da izvodi performans gde bi doneo papir na kome piše dar i onda bi to okrenuo i onda bi pisalo rad i onda bi on objašnjavao kako je to jedno isto.
Umalo nisam stradao pod šinama
- U filmu "Lajanje na zvezde" rekli su mi da pustim voz i da se okrenem i da trčim. Ja sam mislio da sam brži od voza, ali kad sam pustio i kad sam se okrenuo patika mi je pukla, bila je prilično stara i ja sam pao dole na šine. Kad sam ustao, voz je išao i ja sam ga gledao i dobri Voja, pokojni snimatelj, počeo je da trči. Ja sam ga čekao da me pokupi sa tih šina. To su neki iracionalni trenuci u životu. Voja je došao, zgrabio me, ja zgrabio njega i nas dvojica se sklonimo i voz prođe bukvalno milimetar od obojice. Kako je voz prošao, neki iz ekipe pali su u nesvest, nekima je bilo muka. Nas dvojica smo vrištali i posle toga se napili.
Volim publiku u dijaspori
- Publika u dijaspori je sjajna, sve su to dobri ljudi. Niko od njih nije otišao što mu je u ovde dobro išlo. Tamo možete živeti od svog rada, ovde nažalost teško. Gostovao sam u dijaspori u Beču, Minhenu, Norveškoj, Kanadi, Americi, u Frankfurtu nisam bio, a voleo bih zaista. Čim me pozovu, rado ću doći da se zajedno smejemo.
Ni dinar od repriza
- U svetu glume nekada se desi da lako dobijete posao, a nekada ulogu dobijete tako što neko odustane, kako kad. Treba i mnogo sreće, nekada odluče neke sporedne stvari, nekada jedan posao donese drugi, drugi donese treći. Volim komediju kao deo izraza. Mislim da je veoma opasno i uskogrudo da čovek sebe stavi u određeni fah, na primer da je samo komičar.
Za svaku Novu godinu televizija pusti 10-15 filmova, onda me ljudi prepoznaju na ulici. Meni je milo što emituju te filmove, ali mi nije drago što nam ne daju neki dinar od toga, ali nažalost izgleda da ćemo se još dosta dugo boriti za to. Nekada je to postojalo, pričao sam o tome i sa Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem Smokijem, Batom Živojinovićem. Oni su ljudi pod stare dane morali da se bave glumom samo zato što nisu dobijali nadoknade, koje plaćaju naši emiteri kada puštaju strane filmove. Izgleda da ću i sa 100 godina morati da glumim jer dok televizije zarađuju od reprize filmova, glumci ne dobijaju ništa.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Goran Bogdan za B92.net: "Ono otkida meso sa kostiju, lomi kičmu tako da moraš voleti"
Za njega kažu da je spontan, harizmatičan, neposredan, poštovan, glumačka veličina. I upravo je to pravi opis za Gorana Bogdana i susret sa njim.
SANJA ĆULIBRK
Glumački talenat, posvećenost poslu i neodoljiva harizma recept su za njegov uspeh. O tome svedoče značajna filmska priznanja i mnogobrojni angažmani od Zagreba i Beograda, pa sve do Holivuda. Naša publika najčešće ga prepoznaje po ulogama Mustafe Golubića u "Senkama nad Balkanom", Vuka u "Jutro će promeniti sve" ili Jurija u kultnoj seriji "Fargo", gde se rame uz rame našao sa proslavljenim holivudskom zvezdom Juanom Mekgregorom.
Zašto je jedan od najpopularnijih i najangažovanijih regionalnih glumaca Goran Bogdan je pokazao i maestralnom ulogom u najnovijem ostvarenju Srdana Golubovića. Za lik Nikole u filmu "Otac" smršao je 20 kilograma, a po sopstvenom priznanju, nikada nije imao posvećeniji pristup ulozi. Nakon što je osvojio sjajne kritike na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, kao jedini predstavnik naše kinematografije, film je premijerno prikazan i kod nas i to na svečanom otvaranju Međunarodnog filmskog festivala.
Kako ste doživeli sve što se desilo u Berlinu i na FEST-u, odlične kritike, nagrade?
Bio sam dosta kul dok nisam počeo da se spremam, svi smo imali tremu. Prvi put sam bio na tako velikom festivalu, a sa druge strane film "Otac" mi je dosta bitan, intiman, sa treće strane film mi je doneo saradnju sa Srdanom, za koju se nadam da će potrajati. Nisam znao da će ljudi tako da reaguju na film, moram da priznam. Tek posle projekcije, kada su počeli da prilaze, govore kako su se osećali, tek tada sam shvatio da su dosta bolno shvatili ovu priču, kakva ona i jeste.
Bili ste u žiriju na FEST-u prošle godine. Da li je moguće biti objektivan i precizan u ocenjivanju umetničkog dela s obzirom na to da veliki udeo u toj vrsti vrednovanja ima ukus?
Meni je bilo beskrajno teško, nisam ja taj tip koji može da ocenjuje. Imam poniznost prema kolegama, znam koja je to muka da se zaradi i snimi, dok se stvara neka priča. FEST ima posebno mesto u mom srcu i Jugoslav Pantelić mi je drag prijatelj i otkad je on direktor vraća mi se nostalgija kakav je FEST bio pre kada su stariji glumci pričali o tome, ima neke strasti i otkad je Jugoslav tu, FEST ima to i jedva čekam Sarajevo film festival i FEST kao slavlje nas, jadnika, koji se bavimo time. Tako da treperim kad je FEST.
Budući da ste diplomirani ekonomista, koliko je isplativo baviti se glumom sa ekonomskog aspekta?
Tu se uopše ne radi o isplativosti, ta se matematika ne može napraviti. Mislim da glumu moraš voleti na nivou religije, moraš biti posvećen njemu i nema tu matematike da li se isplati ili se ne isplati. Ono otkida meso sa kostiju, lomi kičmu tako da moraš voleti. Nije mi nikad muka, glumu obožavam. Meni je lepše kad je teže, strah me je kad je lako onda mislim da ne radimo nešto kako treba. Tako da tu nijedna matematička jednačina se ne može primeniti. Moraš biti ludo zaljubljen u glumu da bi bilo isplativo.
Dvadeset kilograma ste oslabili zarad uloge Nikole u filmu "Otac", je li to najveća fizička transformaciju koju ste imali do sada?!
To je trivijalno, ta fizička transformacija. Nisam glumac transformacija, ja ne umem i nemam veštinu transformacije. Imam drugi pristup, tražim to nešto u sebi, približavam ga sebi i tako nastojim da iznesem tu priču. Ne tranformišem se, nastojim to preživeti. Cenim glumce koji to mogu, ja ne umem.
Kao glumcu s nagradom najboljeg evropskog glumca dostupni su vam evropski projekti. Šta vas je motivisalo da prihvatite ponude za nekoliko srpskih serija?
Ja ne smatram to kao srpske serije, samo kao dobre ili loše. Pročitam scenario i nema za mene taj prefiks srpski, hrvatski, za mene to ne postoji. Bjela me je pozvao, pročitao sam scenario koji je fantastičan i to je to.
Kako vam se čini uspon igranog televizijskog serijskog sadržaja u odnosu na film?
Bogu hvala, to je fantastično. E tu ima matematike, može se iz kvantiteta roditi kvalitet, da nema kvantiteta ne može da se rodi kvalitet. Dobro, može doći do površnosti, to je loše. Ali je pozitivno za mene i moje kolege, radimo i tako se postaje bolji. Verujem da će se iz ovoga izroditi nešto dobro. Ne znam koliko će potrajati, ali bilo bi dobro da se prelije i na ostale države bivše Jugoslavije. Kultura je jako bitna, sastavni deo naših života, čini da se stvari menjaju na bolje, ukazuje, traga za istinom. Tako da je sve to uzajamno povezano za sve
Šta glumca čini dobrim glumcem?
Ja svakog dana tragam za tim. Nastojim biti što bolji. Za sebe ne smatram da sam dobar glumac, niti razmišljam o tome na taj način. Svedem se na svakog pojedinog čoveka koji je publika, publika određuje šta je dobro, a šta nije, šta voli, a šta ne voli. Ne treba tu mistifikovati. Oko publike je istina, ona je sudija.
Imate tri brata i dve sestre, odrasli ste u Širokom Brijegu, koliko je odrastanje kakvo ste imali uticalo na vaš pristup nekima od uloga?
Sigurno, iskustvo je bitno, ali nije samo to važno. Ima genijalnih glumaca koji su odrasli u odličnim uslovima i dobri su u svom poslu. Bitan je faktor, gde ste odrasli, kada, kako. Ja sam srećan, ipak mi je dalo neku širinu, patos je tu svakako.
Gledate li filmove u kojima glumite?
Slabo. Većinom ne.
Kada je na festivalu, onda izađete jer ne želite da gledate?
Da. Imam tremu, čudan osećaj. Kao da gledam finale lige prvaka, sav sam “Ne, ne to, kako, zašto tako”. Kao da navijam, iznerviram se i da se ne sekiram izađem.
U medijima je izašla vest da ste prihvatili ulogu za film o Tomi Zdravkoviću, je li to tačno?
To sam i ja pročitao u novinama. Naravno da znam sve o njemu i volim njegove pesme, kao i svako. Car, boem, legenda. Ali često pročitam u novinama nešto što me iznenadi i nema veze sa istinom.
Legendarni Štulić, u jednoj od svojih pesmama, kaže "Standard je pokvario ljude”. Smatrate li da je standard pokvario ljude današnjice i na koji način?
Pazi, koji standard?! Beda pokvari ljude. Imamo nizak standard, završio sam ekonomiju, znam. Mi smo u katastrofalnom ekonomskom stanju i poziciji, tako da beda kvari ljude, kao što i razmaženost kvari ljude. Džoni je praktično na nivou proroka, standard kvari ljude, i beda i razmaženost.
Za njega kažu da je spontan, harizmatičan, neposredan, poštovan, glumačka veličina. I upravo je to pravi opis za Gorana Bogdana i susret sa njim.
SANJA ĆULIBRK
Glumački talenat, posvećenost poslu i neodoljiva harizma recept su za njegov uspeh. O tome svedoče značajna filmska priznanja i mnogobrojni angažmani od Zagreba i Beograda, pa sve do Holivuda. Naša publika najčešće ga prepoznaje po ulogama Mustafe Golubića u "Senkama nad Balkanom", Vuka u "Jutro će promeniti sve" ili Jurija u kultnoj seriji "Fargo", gde se rame uz rame našao sa proslavljenim holivudskom zvezdom Juanom Mekgregorom.
Zašto je jedan od najpopularnijih i najangažovanijih regionalnih glumaca Goran Bogdan je pokazao i maestralnom ulogom u najnovijem ostvarenju Srdana Golubovića. Za lik Nikole u filmu "Otac" smršao je 20 kilograma, a po sopstvenom priznanju, nikada nije imao posvećeniji pristup ulozi. Nakon što je osvojio sjajne kritike na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, kao jedini predstavnik naše kinematografije, film je premijerno prikazan i kod nas i to na svečanom otvaranju Međunarodnog filmskog festivala.
Kako ste doživeli sve što se desilo u Berlinu i na FEST-u, odlične kritike, nagrade?
Bio sam dosta kul dok nisam počeo da se spremam, svi smo imali tremu. Prvi put sam bio na tako velikom festivalu, a sa druge strane film "Otac" mi je dosta bitan, intiman, sa treće strane film mi je doneo saradnju sa Srdanom, za koju se nadam da će potrajati. Nisam znao da će ljudi tako da reaguju na film, moram da priznam. Tek posle projekcije, kada su počeli da prilaze, govore kako su se osećali, tek tada sam shvatio da su dosta bolno shvatili ovu priču, kakva ona i jeste.
Bili ste u žiriju na FEST-u prošle godine. Da li je moguće biti objektivan i precizan u ocenjivanju umetničkog dela s obzirom na to da veliki udeo u toj vrsti vrednovanja ima ukus?
Meni je bilo beskrajno teško, nisam ja taj tip koji može da ocenjuje. Imam poniznost prema kolegama, znam koja je to muka da se zaradi i snimi, dok se stvara neka priča. FEST ima posebno mesto u mom srcu i Jugoslav Pantelić mi je drag prijatelj i otkad je on direktor vraća mi se nostalgija kakav je FEST bio pre kada su stariji glumci pričali o tome, ima neke strasti i otkad je Jugoslav tu, FEST ima to i jedva čekam Sarajevo film festival i FEST kao slavlje nas, jadnika, koji se bavimo time. Tako da treperim kad je FEST.
Budući da ste diplomirani ekonomista, koliko je isplativo baviti se glumom sa ekonomskog aspekta?
Tu se uopše ne radi o isplativosti, ta se matematika ne može napraviti. Mislim da glumu moraš voleti na nivou religije, moraš biti posvećen njemu i nema tu matematike da li se isplati ili se ne isplati. Ono otkida meso sa kostiju, lomi kičmu tako da moraš voleti. Nije mi nikad muka, glumu obožavam. Meni je lepše kad je teže, strah me je kad je lako onda mislim da ne radimo nešto kako treba. Tako da tu nijedna matematička jednačina se ne može primeniti. Moraš biti ludo zaljubljen u glumu da bi bilo isplativo.
Dvadeset kilograma ste oslabili zarad uloge Nikole u filmu "Otac", je li to najveća fizička transformaciju koju ste imali do sada?!
To je trivijalno, ta fizička transformacija. Nisam glumac transformacija, ja ne umem i nemam veštinu transformacije. Imam drugi pristup, tražim to nešto u sebi, približavam ga sebi i tako nastojim da iznesem tu priču. Ne tranformišem se, nastojim to preživeti. Cenim glumce koji to mogu, ja ne umem.
Kao glumcu s nagradom najboljeg evropskog glumca dostupni su vam evropski projekti. Šta vas je motivisalo da prihvatite ponude za nekoliko srpskih serija?
Ja ne smatram to kao srpske serije, samo kao dobre ili loše. Pročitam scenario i nema za mene taj prefiks srpski, hrvatski, za mene to ne postoji. Bjela me je pozvao, pročitao sam scenario koji je fantastičan i to je to.
Kako vam se čini uspon igranog televizijskog serijskog sadržaja u odnosu na film?
Bogu hvala, to je fantastično. E tu ima matematike, može se iz kvantiteta roditi kvalitet, da nema kvantiteta ne može da se rodi kvalitet. Dobro, može doći do površnosti, to je loše. Ali je pozitivno za mene i moje kolege, radimo i tako se postaje bolji. Verujem da će se iz ovoga izroditi nešto dobro. Ne znam koliko će potrajati, ali bilo bi dobro da se prelije i na ostale države bivše Jugoslavije. Kultura je jako bitna, sastavni deo naših života, čini da se stvari menjaju na bolje, ukazuje, traga za istinom. Tako da je sve to uzajamno povezano za sve
Šta glumca čini dobrim glumcem?
Ja svakog dana tragam za tim. Nastojim biti što bolji. Za sebe ne smatram da sam dobar glumac, niti razmišljam o tome na taj način. Svedem se na svakog pojedinog čoveka koji je publika, publika određuje šta je dobro, a šta nije, šta voli, a šta ne voli. Ne treba tu mistifikovati. Oko publike je istina, ona je sudija.
Imate tri brata i dve sestre, odrasli ste u Širokom Brijegu, koliko je odrastanje kakvo ste imali uticalo na vaš pristup nekima od uloga?
Sigurno, iskustvo je bitno, ali nije samo to važno. Ima genijalnih glumaca koji su odrasli u odličnim uslovima i dobri su u svom poslu. Bitan je faktor, gde ste odrasli, kada, kako. Ja sam srećan, ipak mi je dalo neku širinu, patos je tu svakako.
Gledate li filmove u kojima glumite?
Slabo. Većinom ne.
Kada je na festivalu, onda izađete jer ne želite da gledate?
Da. Imam tremu, čudan osećaj. Kao da gledam finale lige prvaka, sav sam “Ne, ne to, kako, zašto tako”. Kao da navijam, iznerviram se i da se ne sekiram izađem.
U medijima je izašla vest da ste prihvatili ulogu za film o Tomi Zdravkoviću, je li to tačno?
To sam i ja pročitao u novinama. Naravno da znam sve o njemu i volim njegove pesme, kao i svako. Car, boem, legenda. Ali često pročitam u novinama nešto što me iznenadi i nema veze sa istinom.
Legendarni Štulić, u jednoj od svojih pesmama, kaže "Standard je pokvario ljude”. Smatrate li da je standard pokvario ljude današnjice i na koji način?
Pazi, koji standard?! Beda pokvari ljude. Imamo nizak standard, završio sam ekonomiju, znam. Mi smo u katastrofalnom ekonomskom stanju i poziciji, tako da beda kvari ljude, kao što i razmaženost kvari ljude. Džoni je praktično na nivou proroka, standard kvari ljude, i beda i razmaženost.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
CENZORIMA SMETALI NASLOV I SONGOVI : Dušan Kovačević o filmu Ko to tamo peva, koji je odabran za Kan klasik
NAJBOLjI srpski film svih vremena, "Ko to tamo peva", po scenariju Dušana Kovačevića, u režiji Slobodana Šijana, odabran je za prestižni program "Kan klasik" 73. Kanskog festivala.
S obzirom na to da ovogodišnje izdanje jednog od najvažnijih praznika "pokretnih slika" u svetu zbog pandemije nije održano u tradicionalnom terminu i obliku, 25 ostvarenja iz programa "Kan klasik" biće prikazano na festivalima "Limijer" u Lionu (od 10. do 18. oktobra), i Rencontres Cinematographiques de Cannes (23. i 26. novembra).
- To što se događa u Kanu je jedno u nizu priznanja za film koji je obišao ceo svet - kaže, za "Novosti", Dušan Kovačević. - U nekim bioskopima igran je godinama, i drago mi je da i dalje živi istim intenzitetom kao i onda kad smo ga stvarali, i ne gubi na vrednosti posle četrdeset godina. Raduje me što živi i u svetu, jer "Ko to tamo peva" nije lokalni film, i program "Kan klasik", za koji je odabran, nije prijateljsko priznanje, nego potvrda vrednosti sa najvišeg umetničkog vrha.
Kao scenarista, Kovačević je potpisao kultna filmska ostvarenja, među kojima su i "Poseban tretman", "Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun", "Andergraund".
- Kad osvojite Zlatnu palmu u Kanu, kao što je Emir Kustirica osvojio dva puta, to je isti parameter kao kad osvojite Kup šampiona. Imao sam sreću da budem u jednom timu koji je dobio ovu nagradu, i to je, otprilike, taj rakurs, samo što je Kup šampiona vrhunska nagrada u fudbalu, a Zlatna palma u umetnosti. Čak je nagrada u umetnosti i malo viša, jer u tom takmičenju učestvuju ljudi iz celog sveta. Samo prisustvo u Kanu u ovom trenutku je nešto što je veliko priznanje za celu srpsku kinematografiju. Projekcija "Ko to tamo peva", uz "Skupljače perja" Aleksandra Saše Petrovića, koji su u programu "Kan klasik" prikazani 2017, i ne znam koji još domaći film koji će u budućnosti biti prikazan u toj selekciji, značajno su podsećanje na istoriju srpske kinematografije - kaže Kovačević.
Naš legendarni dramski pisac navodi da već duže vreme priprema knjigu svojih sećanja.
- Prikupljam pesme koje sam pisao od početka bavljenja ovim poslom, dakle, negde od sedamdesetih godina prošlog veka. U toj knjizi sećanja i podsećanja na neke događaje vezane za pozorište, film i knjige, jesu i četiri songa iz filma "Ko to tamo peva". Tako sam se i prisetio, više u anegdotskoj formi, kako je protekla prva projekcija u "Centar filmu" koji je bio producent, i kako su neki ljudi imali primedbe na taj film. Prva je bila da li je baš umesno da se početkom Drugog svetskog rata bavim kroz komediju. Druga, šta će mi songovi kad oni razbijaju priču, a treća primedba je bila najironičnija - da taj naziv filma nije baš najbolji. Pričam o tome da je tih godina bila partijska cenzura, i ne treba zaboraviti da je Tito umro te 1980, kada smo snimali "Ko to tamo peva". Cirkus koji smo čekali da dođe iz Italije nije mogao da uđe u zemlju, i nismo mogli da snimimo poslednju scenu filma.
LEGENDARNI GLUMCI
ANTOLOGIJSKA priča o putnicima koji autobusom firme "Krstić" kreću za Beograd u proleće 1941, dan uoči nemačkog bombardovanja Jugoslavije, prikazana je na više od 30 svetskih festivala, na kojima je osvajala najveće nagrade (Gran pri u Montrealu, Roterdamu, Manhajmu, Panami), a u legendarnoj ekipi glumaca bili su i Aleksandar Berček, Dragan Nikolić, Neda Arnerić, Bora Todorović, Milivoje Tomić, Slobodan Aligrudić, Taško Načić, Slavko Štimac, Boro Stjepanović, Petar Lupa.
stotinu problema sa ovim filmom, i svi su zaboravljeni.
- Nije bilo para, "Ko to tamo peva" je snimljen za džabe. Ljudi su putovali iz Beograda, od parkinga ispred Crkve Svetog Marka do terena u Deliblatskoj peščari gde smo snimali, i vraćali se uveče, nije bilo para da se tamo prenoći. Prošlo se kroz jedan jako težak period, i zato me nervira kad se krene sa pričama kako su nekad bila neka lepa i sjajna vremena, jer za umetnost nikada ništa nije bilo ni lepo ni sjajno. Sve se radilo "na mišiće", i radilo se na volju i ljubav ljudi koji su hteli nešto da naprave.
Kad je film "Ko to tamo peva" ušao u distribuciju, seća se Kovačević, imao je rekordni broj gledalaca u Beogradu i celoj bivšoj Jugoslaviji, a pored domaćih dobio je i brojna priznanja na svetskim festivalima.
- Osvojio je nagradu "Čarli Čaplin" za najbolji film u žanru komedije, nagradu publike u Kanu, a ono što se kasnije događalo - proglašen je najboljim srpskim filmom svih vremena, posledica je jako lepih, dobrih i srećnih okolnosti.
Foto Privatna arhivaNEZABORAVNI Pavle Vuisić, Dragan Nikolić i Aleksandar Berček
U tom filmu igraju glumci koji su bili najbolji majstori umetnosti glume druge polovine 20. veka. Takva ekipa, predvođena Pajom Vuisićem, Batom Stojkovićem, i svima ostalima, jeste "drim tim" koji će se teško ponoviti. Nekoliko puta je bilo predloga da se radi rimejk ovog filma, čak sam imao ponude i iz inostranstva, ali ta ekipa glumaca koja je tada igrala, sa svim ljudima koji su ga radili u najboljim godinama, a to je bila 1980, po svemu je neponovljiva i ne treba kvariti sećanja - ističe Dušan Kovačević.
ZOOLOŠKI VRT
KOVAČEVIĆ ističe i doprinos Vojislava Vokija Kostića.
Svi značajni filmovi obeleženi su dobrom muzikom, a Vokijeva muzika u "Ko to tamo peva" nije izvedena na instrumentima, nego na flašama, i taj zvuk je vrlo neobičan. U filmu su i muzičari, braća Miodrag i Nenad Kostić, koji pevaju songove. Ali, kad govorim o ovom filmu, moram da kažem da mi je uvek žao, a to je bila viša sila, što nismo mogli da pustimo životinje kad smo snimali scenu sa autobusom i bombardovanjem. To je trebalo da bude kao neka apokalipsa, nešto što bi simbolično značilo povratak u praistoriju. Kasnije, tom scenom o bombardovanju beogradskog zoološkog vrta, koji je na svom imanju osnovao Vlada Ilić, najveći srpski industrijalac koga su komunisti posle rata osuduli na život prosjaka, počinje film "Andregraund" - kaže Kovačević.
NAJBOLjI srpski film svih vremena, "Ko to tamo peva", po scenariju Dušana Kovačevića, u režiji Slobodana Šijana, odabran je za prestižni program "Kan klasik" 73. Kanskog festivala.
S obzirom na to da ovogodišnje izdanje jednog od najvažnijih praznika "pokretnih slika" u svetu zbog pandemije nije održano u tradicionalnom terminu i obliku, 25 ostvarenja iz programa "Kan klasik" biće prikazano na festivalima "Limijer" u Lionu (od 10. do 18. oktobra), i Rencontres Cinematographiques de Cannes (23. i 26. novembra).
- To što se događa u Kanu je jedno u nizu priznanja za film koji je obišao ceo svet - kaže, za "Novosti", Dušan Kovačević. - U nekim bioskopima igran je godinama, i drago mi je da i dalje živi istim intenzitetom kao i onda kad smo ga stvarali, i ne gubi na vrednosti posle četrdeset godina. Raduje me što živi i u svetu, jer "Ko to tamo peva" nije lokalni film, i program "Kan klasik", za koji je odabran, nije prijateljsko priznanje, nego potvrda vrednosti sa najvišeg umetničkog vrha.
Kao scenarista, Kovačević je potpisao kultna filmska ostvarenja, među kojima su i "Poseban tretman", "Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun", "Andergraund".
- Kad osvojite Zlatnu palmu u Kanu, kao što je Emir Kustirica osvojio dva puta, to je isti parameter kao kad osvojite Kup šampiona. Imao sam sreću da budem u jednom timu koji je dobio ovu nagradu, i to je, otprilike, taj rakurs, samo što je Kup šampiona vrhunska nagrada u fudbalu, a Zlatna palma u umetnosti. Čak je nagrada u umetnosti i malo viša, jer u tom takmičenju učestvuju ljudi iz celog sveta. Samo prisustvo u Kanu u ovom trenutku je nešto što je veliko priznanje za celu srpsku kinematografiju. Projekcija "Ko to tamo peva", uz "Skupljače perja" Aleksandra Saše Petrovića, koji su u programu "Kan klasik" prikazani 2017, i ne znam koji još domaći film koji će u budućnosti biti prikazan u toj selekciji, značajno su podsećanje na istoriju srpske kinematografije - kaže Kovačević.
Naš legendarni dramski pisac navodi da već duže vreme priprema knjigu svojih sećanja.
- Prikupljam pesme koje sam pisao od početka bavljenja ovim poslom, dakle, negde od sedamdesetih godina prošlog veka. U toj knjizi sećanja i podsećanja na neke događaje vezane za pozorište, film i knjige, jesu i četiri songa iz filma "Ko to tamo peva". Tako sam se i prisetio, više u anegdotskoj formi, kako je protekla prva projekcija u "Centar filmu" koji je bio producent, i kako su neki ljudi imali primedbe na taj film. Prva je bila da li je baš umesno da se početkom Drugog svetskog rata bavim kroz komediju. Druga, šta će mi songovi kad oni razbijaju priču, a treća primedba je bila najironičnija - da taj naziv filma nije baš najbolji. Pričam o tome da je tih godina bila partijska cenzura, i ne treba zaboraviti da je Tito umro te 1980, kada smo snimali "Ko to tamo peva". Cirkus koji smo čekali da dođe iz Italije nije mogao da uđe u zemlju, i nismo mogli da snimimo poslednju scenu filma.
LEGENDARNI GLUMCI
ANTOLOGIJSKA priča o putnicima koji autobusom firme "Krstić" kreću za Beograd u proleće 1941, dan uoči nemačkog bombardovanja Jugoslavije, prikazana je na više od 30 svetskih festivala, na kojima je osvajala najveće nagrade (Gran pri u Montrealu, Roterdamu, Manhajmu, Panami), a u legendarnoj ekipi glumaca bili su i Aleksandar Berček, Dragan Nikolić, Neda Arnerić, Bora Todorović, Milivoje Tomić, Slobodan Aligrudić, Taško Načić, Slavko Štimac, Boro Stjepanović, Petar Lupa.
stotinu problema sa ovim filmom, i svi su zaboravljeni.
- Nije bilo para, "Ko to tamo peva" je snimljen za džabe. Ljudi su putovali iz Beograda, od parkinga ispred Crkve Svetog Marka do terena u Deliblatskoj peščari gde smo snimali, i vraćali se uveče, nije bilo para da se tamo prenoći. Prošlo se kroz jedan jako težak period, i zato me nervira kad se krene sa pričama kako su nekad bila neka lepa i sjajna vremena, jer za umetnost nikada ništa nije bilo ni lepo ni sjajno. Sve se radilo "na mišiće", i radilo se na volju i ljubav ljudi koji su hteli nešto da naprave.
Kad je film "Ko to tamo peva" ušao u distribuciju, seća se Kovačević, imao je rekordni broj gledalaca u Beogradu i celoj bivšoj Jugoslaviji, a pored domaćih dobio je i brojna priznanja na svetskim festivalima.
- Osvojio je nagradu "Čarli Čaplin" za najbolji film u žanru komedije, nagradu publike u Kanu, a ono što se kasnije događalo - proglašen je najboljim srpskim filmom svih vremena, posledica je jako lepih, dobrih i srećnih okolnosti.
Foto Privatna arhivaNEZABORAVNI Pavle Vuisić, Dragan Nikolić i Aleksandar Berček
U tom filmu igraju glumci koji su bili najbolji majstori umetnosti glume druge polovine 20. veka. Takva ekipa, predvođena Pajom Vuisićem, Batom Stojkovićem, i svima ostalima, jeste "drim tim" koji će se teško ponoviti. Nekoliko puta je bilo predloga da se radi rimejk ovog filma, čak sam imao ponude i iz inostranstva, ali ta ekipa glumaca koja je tada igrala, sa svim ljudima koji su ga radili u najboljim godinama, a to je bila 1980, po svemu je neponovljiva i ne treba kvariti sećanja - ističe Dušan Kovačević.
ZOOLOŠKI VRT
KOVAČEVIĆ ističe i doprinos Vojislava Vokija Kostića.
Svi značajni filmovi obeleženi su dobrom muzikom, a Vokijeva muzika u "Ko to tamo peva" nije izvedena na instrumentima, nego na flašama, i taj zvuk je vrlo neobičan. U filmu su i muzičari, braća Miodrag i Nenad Kostić, koji pevaju songove. Ali, kad govorim o ovom filmu, moram da kažem da mi je uvek žao, a to je bila viša sila, što nismo mogli da pustimo životinje kad smo snimali scenu sa autobusom i bombardovanjem. To je trebalo da bude kao neka apokalipsa, nešto što bi simbolično značilo povratak u praistoriju. Kasnije, tom scenom o bombardovanju beogradskog zoološkog vrta, koji je na svom imanju osnovao Vlada Ilić, najveći srpski industrijalac koga su komunisti posle rata osuduli na život prosjaka, počinje film "Andregraund" - kaže Kovačević.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Golubović: Plaši me isključivost, gde svako ko drugačije misli biva obeležen
Autor:N1
Reditelj Srdan Golubović kaže u Novom danu na TV N1 da je ova godina za njega i njegov film "Otac", koji je ovenčam dvema nagradama na Berlinskom festivalu i na brojnim drugim u svetu, bila jako uspešna. Smatra da je, uprkos pandemiji koronavirusa i zatvaranja mnogih kulturnih institucija, održan neki kontinuitet života kulture i umetnosti koji je neophodan. Povodom napada na umetnike u Skupštine Srbije, ističe da "nam je umetnost strašno važna, a kultura nam je još važnija kao kultura života, ali da, nažalost, nekoj političkoj eliti nije važna, jer provocira i govori o društvenim problemima. Plaši me isključivost, gde svako ko drugačije misli biva obeležen".
„Umetnost je savest jednog društva. Napadi u Skupštini su strašno opasni, jer govore da se umetnicima kao ljudima koji su slobodni da nešto misle na neki način uskraćuje pravo da njihov stav o svetu jeste i politički stav. Mi smo politička bića i u svemu što živimo i mislimo ima naravno i političkih stavova“, kaže Golubović povodom napada poslanika na glumce Seku Sablić i Dragana Bjelogrlića.
Brine ga što su ti napadi na javne ličnosti postali veoma učestali i kada su krenuli i na njega to ga je „osvestilo da se to prečesto dešava, da svako ko misli drugačije, bio umetnik, novinar, javna ličnost, da ako neko za pedalj misli drugačije od vladajuće elita, biva nazivan izdajnikom“.
„Mislim da je to jako opasna stvar, jer to ruši ideju o jednom društvu u kojem je dijalog normalna stvar, u kojem imamo pravo da mislimo drugačije, a da imamo isti interes – da živimo u boljoj zemlji i boljem društvu. To što mislimo drugačije ne znači da smo protiv, već naprotiv, to što mislimo drugačije je neophodno za stvaranje jednog normalnog društva“, ističe reditelj i dodaje da ga „plaši isključivost, gde svako ko drugačije misli biva obeležen“.
Kultura uspela da održi kontinuitet uprkos koroni
Navodi i da je pandemija koronavirusa u velikoj meri poremetila sve, pa i umetnike, ali sa druge strane, omogućila im je da budu sami sa sobom i stvaraju nova dela.
„Ovo je jedna čudna, neobična godina, niko nije očekivao prošle godine u ovo vreme da nas sve ovo zadesiti, ali su kultura i festivali uspeli nekako da se dese i održe neki kontinuitet života kulture i umetnosti koji je neophodan“, smatra Golubović.
Dodaje da se „umetnici prilagođavaju vremenu, i da to što su bioskopi mesecima bili zatvoreni stavlja nas filmske umetnike u aktivnu poziciju da se borimo da sačuvamo institucije filma“.
„Ovaj period će biti veliki udarac za kulturu u narednih nekoliko godina, i neće biti lako vratiti ljude u bioskope, pozorišta, muzeje… Plašim se da neka svakodnevnica utera čoveka u neki novi ritam i teško je vratiti film unazad. A sa druge strane možda je to i dobro, možda smo svi suviše podrazumevali da ta publika postoji i možda ćemo sada morati više da se bavimo time da pokušavamo da dobijemo novu publiku i staru ponovo zainteresujemo da dođe. Možda su i bioskopi i pozorišta bili previše nonšalantni da ta publika postoji, i mislim da svi moramo da se borimo da je ponovo pridobijemo“, ocenjuje reditelj.
Navodi da je korona kriza ubrzala proces u kojem filmske platforme postaju sve važnije, ali ističe da to i nije tako loše što se stvar do te mere ubrzala, „jer sada svi moramo da razmišljamo da treba ponovo da edukujemo ljude da je bioskop, u stvari, najbolje mesto za gledanje filmova i za dijalog o filmu i umetnosti“.
„Bioskop nije samo mesto gde se film prikazuje, već i mesto socijalnih događaja. Bioskopi su osnova filmskog događaja, prava mesta gde se film gleda i gde se o filmu razgovara. Čini mi se da je tu, kao i u društvu, dijalog strašno važan, razgovor o umetnosti je važniji od samog umetničkog dela“, smatra Golubović.
Smisliti nove načine za animiranje publike
Ističe da će i bioskopi i pozorišta morati da smisle nove načine da animiraju publiku, i to ne samo zbog korone, „već u savremenom društvu ima previše sadržaja, mnogo više moramo da se trudimo da zainteresujemo publiku da od svih tih sadržaja izaberu da dođu u biskop, pozorište ili na neku izložbu“ i dodaje da će alternativni vidovi umetnosti imati sve veći značaj.
Na pitanje šta bi poželeo kulturi u sledećoj godini, kaže da „iz ovog čudnog vremena izađe dosta ili jedan broj novih umetničkih dela koji će biti slika darovitih umetnika, kojih ovde ima puno“.
„Takođe se nadam da će država imati snagu i volju da sačuva kulturu, da će da je podrži da u narednih godinu-dve da izađe iz krize koja se desila ove godine“, navodi Golubović.
Dodaje da je za njega i njegov film „Otac“ ova godina bila jako uspešna, film je dobio dve nagrade na festivalu u Berlinu, ali nije želeo da se osvrće na priču o izboru srpskog kandidata za Oskara.
On je ranije izjavio da je „previše pitanja bez odgovora, a ta činjenica samo podgreva sumnje da ceo proces (izbora srpskog kandidata) nije bio transparentan i da je ovogodišnji izbor potpuno izgubio legitimitet“.
Sedmočlana komisija koju je formirao Filmski centar Srbije izabrala je film „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića za predstavnika srpske kinematografije na 93. dodeli nagrada Američke filmske akademije.
Autor:N1
Reditelj Srdan Golubović kaže u Novom danu na TV N1 da je ova godina za njega i njegov film "Otac", koji je ovenčam dvema nagradama na Berlinskom festivalu i na brojnim drugim u svetu, bila jako uspešna. Smatra da je, uprkos pandemiji koronavirusa i zatvaranja mnogih kulturnih institucija, održan neki kontinuitet života kulture i umetnosti koji je neophodan. Povodom napada na umetnike u Skupštine Srbije, ističe da "nam je umetnost strašno važna, a kultura nam je još važnija kao kultura života, ali da, nažalost, nekoj političkoj eliti nije važna, jer provocira i govori o društvenim problemima. Plaši me isključivost, gde svako ko drugačije misli biva obeležen".
„Umetnost je savest jednog društva. Napadi u Skupštini su strašno opasni, jer govore da se umetnicima kao ljudima koji su slobodni da nešto misle na neki način uskraćuje pravo da njihov stav o svetu jeste i politički stav. Mi smo politička bića i u svemu što živimo i mislimo ima naravno i političkih stavova“, kaže Golubović povodom napada poslanika na glumce Seku Sablić i Dragana Bjelogrlića.
Brine ga što su ti napadi na javne ličnosti postali veoma učestali i kada su krenuli i na njega to ga je „osvestilo da se to prečesto dešava, da svako ko misli drugačije, bio umetnik, novinar, javna ličnost, da ako neko za pedalj misli drugačije od vladajuće elita, biva nazivan izdajnikom“.
„Mislim da je to jako opasna stvar, jer to ruši ideju o jednom društvu u kojem je dijalog normalna stvar, u kojem imamo pravo da mislimo drugačije, a da imamo isti interes – da živimo u boljoj zemlji i boljem društvu. To što mislimo drugačije ne znači da smo protiv, već naprotiv, to što mislimo drugačije je neophodno za stvaranje jednog normalnog društva“, ističe reditelj i dodaje da ga „plaši isključivost, gde svako ko drugačije misli biva obeležen“.
Kultura uspela da održi kontinuitet uprkos koroni
Navodi i da je pandemija koronavirusa u velikoj meri poremetila sve, pa i umetnike, ali sa druge strane, omogućila im je da budu sami sa sobom i stvaraju nova dela.
„Ovo je jedna čudna, neobična godina, niko nije očekivao prošle godine u ovo vreme da nas sve ovo zadesiti, ali su kultura i festivali uspeli nekako da se dese i održe neki kontinuitet života kulture i umetnosti koji je neophodan“, smatra Golubović.
Dodaje da se „umetnici prilagođavaju vremenu, i da to što su bioskopi mesecima bili zatvoreni stavlja nas filmske umetnike u aktivnu poziciju da se borimo da sačuvamo institucije filma“.
„Ovaj period će biti veliki udarac za kulturu u narednih nekoliko godina, i neće biti lako vratiti ljude u bioskope, pozorišta, muzeje… Plašim se da neka svakodnevnica utera čoveka u neki novi ritam i teško je vratiti film unazad. A sa druge strane možda je to i dobro, možda smo svi suviše podrazumevali da ta publika postoji i možda ćemo sada morati više da se bavimo time da pokušavamo da dobijemo novu publiku i staru ponovo zainteresujemo da dođe. Možda su i bioskopi i pozorišta bili previše nonšalantni da ta publika postoji, i mislim da svi moramo da se borimo da je ponovo pridobijemo“, ocenjuje reditelj.
Navodi da je korona kriza ubrzala proces u kojem filmske platforme postaju sve važnije, ali ističe da to i nije tako loše što se stvar do te mere ubrzala, „jer sada svi moramo da razmišljamo da treba ponovo da edukujemo ljude da je bioskop, u stvari, najbolje mesto za gledanje filmova i za dijalog o filmu i umetnosti“.
„Bioskop nije samo mesto gde se film prikazuje, već i mesto socijalnih događaja. Bioskopi su osnova filmskog događaja, prava mesta gde se film gleda i gde se o filmu razgovara. Čini mi se da je tu, kao i u društvu, dijalog strašno važan, razgovor o umetnosti je važniji od samog umetničkog dela“, smatra Golubović.
Smisliti nove načine za animiranje publike
Ističe da će i bioskopi i pozorišta morati da smisle nove načine da animiraju publiku, i to ne samo zbog korone, „već u savremenom društvu ima previše sadržaja, mnogo više moramo da se trudimo da zainteresujemo publiku da od svih tih sadržaja izaberu da dođu u biskop, pozorište ili na neku izložbu“ i dodaje da će alternativni vidovi umetnosti imati sve veći značaj.
Na pitanje šta bi poželeo kulturi u sledećoj godini, kaže da „iz ovog čudnog vremena izađe dosta ili jedan broj novih umetničkih dela koji će biti slika darovitih umetnika, kojih ovde ima puno“.
„Takođe se nadam da će država imati snagu i volju da sačuva kulturu, da će da je podrži da u narednih godinu-dve da izađe iz krize koja se desila ove godine“, navodi Golubović.
Dodaje da je za njega i njegov film „Otac“ ova godina bila jako uspešna, film je dobio dve nagrade na festivalu u Berlinu, ali nije želeo da se osvrće na priču o izboru srpskog kandidata za Oskara.
On je ranije izjavio da je „previše pitanja bez odgovora, a ta činjenica samo podgreva sumnje da ceo proces (izbora srpskog kandidata) nije bio transparentan i da je ovogodišnji izbor potpuno izgubio legitimitet“.
Sedmočlana komisija koju je formirao Filmski centar Srbije izabrala je film „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića za predstavnika srpske kinematografije na 93. dodeli nagrada Američke filmske akademije.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Intervjui
Novi Stounov film o ubistvu Kenedija: I Tramp se povukao
Filmska industrija je na neki način mrtva. Nije baš da je živa, zar ne? Ne verujem da bi iza filma "Dž. F. K." danas stao neki veliki studio, kaže Oliver Stoun. Američki reditelj se atentatu na Džona Kenedija vratio u dokumentarcu "Ponovo o Dž. F. K: S onu stranu ogledala", čija premijera je najavljena na 74. Kanskom festivalu.
Priredio: Matija Jovandić
Slavni reditelj, dvostruki oskarovac Oliver Stoun, igranim filmom „Dž. F. K“ sa tezom da je američki predsednik 1963. ubijen u organizovanom pokušaju državnog udara pre tri decenije pokrenuo je kontroverze, što je, između ostalog, nateralo i Kongres SAD da donese uredbu o objavljivanju dokumenata o atentatu najkasnije 2017. godine. Međutim, dan pre isteka roka za to, tadašnji predsednik Donald Tramp odlučio je da ne stavi potpis na to. Stoun je sada snimio i dokumentarac „Ponovo o Dž. F. K: S onu stranu ogledala“. Predstavljajući novi film, Stoun iz svog stana u Los Anđelesu preko Zooma novinarki „Holivud riportera“ Tatjani Sigel govori o motivima da snimi dokumentarac sa dodatnim materijalom, o tome zašto je Tramp odustao od potpisa, o pismu Džeki Kenedi i susretima sa sinom ubijenog predsednika i o tome zašto se okrenuo pravljenju isključivo dokumentaraca.
„Počeli smo ovo pre dve, tri godine i bilo je mnogo detalja koji su pronađeni, a nisu prijavljeni. Postoji crna rupa u sećanjima o Kenediju. I želeo sam da, pre nego što napustim ovaj svet, otkrijem sve što znam o tome. Nisam mogao da u dokumentarac spakujem sve što znam, ali sam mogao da unesem mnoge činjenice koje su se pojavile posle filma 1991. kao i da ponovo potvrdim neke iz njega, pošto je napadan sa svih strana. Važno mi je, i na savesti mi je, da ljudima kojima je stalo do toga ovo predočim. Time je dokumentarac motivisan. Objavljena su dokumenta. Ne sva. Tramp je trebalo da potpiše objavljivanje 2017. I povukao se 12 sati pre toga“, kaže Stoun, uveren da mnogo dokumentacije nije predočeno javnosti i da je možda uništena.
Na pitanje zašto je Tramp odustao od stavljanja potpisa na objavljivanje dokumenata, reditelj kaže da se to dešavalo i u drugim slučajevima kada su pred bezbednosne službe postavljani izazovi.
„Ko uopšte zna šta Tramp misli. On je čovek misterija. Siguran sam da je bio pod nekom vrstom pritiska. I onda su došli i rekli mu: ‘Ne možemo to da uradimo iz bezbednostnih razloga’. On se povlačio i iz drugih stvari, kad god bismo postavili izazov pred obaveštajne agencije. Sećate se izjave (senatora Čaka) Šamera? ‘Trampe, ne zaje***** se sa CIA, u suprotnom će te uništiti'“, uveren je Stoun.
Reditelj ističe da je važno da mlađe generacije saznaju šta se dogodilo jer „izgleda da zemlja luta“.
„Izgubili smo osećaj za to šta kao zemlja predstavljamo, a tu su i ogromne rasne podele. Morate to da povežete sa 1963. Postojao je motiv da Kenedi bude ubijen. On je previše menjao stvari. Bio je reformator. Nameravao je da rastavi CIA u hiljade delova. Kenedi se povlačio iz Vijetnama i tražio je načina za detant sa Rusijom, pomirenje sa Kubom. Takve stvari mnogi istoričari negiraju. Ni svi ozbiljni istoričari zaista ne gledaju dokumenta. A ima ih mnogo. Nemamo vremena da se upuštamo u sve. Ali objavićemo i verziju dokumentarca dugu četiri sata“, kaže Stoun.
Na pitanje da li je imao više slobode sad, kada Džeki Kenedi više nije bila među živima i mogla bi da ima primedbi na snimak atentata, reditelj je odgovorio odrično.
„Nikada nismo čuli šta Džeki Kenedi ima da kaže o tome. Napisala mi je divno pismo o ‘Vodu’. Dopao joj se ‘Vod’ i mislila je da je to remek-delo, nešto kao opšteameričko dobro. I rekla mi da je posetim ako ikad poželim da napišem knjigu. Radila je za jednu izdavačku kuću. Mislim da je „Dž. F. K.“ šokirao porodicu. Znam da Tedi Kenedi nije želeo da ga gleda. Robert je bio mrtav. Ali, prema onome što kaže njegov sin, u trenutku kada je (Džon Kenedi) ubijen, (Robert) je pozvao CIA i pitao: ‘Jeste vi to uradili?’ Znali su da nisu Rusi ubili Kenedija. I onda su u osnovi dali prilično jake naznake da ga je ubio desničarski pokret u Sjedinjenim Državama. A Robert nije imao tu moć nakon što je (Lindon) Džonson sve preuzeo. Džonson mu je odrezao m***“, priča Stoun u razgovoru za „Holivud riporter“.
Susretao se, kaže, sa sinom Džona Kenedija.
„Sreo sam se sa Džonom i radio za njegov magazin ‘Džordž’. Napisao sam par tekstova. I bio sam na večeri sa njim jednom u Njujorku i bio je jako pristojan, šarmantan mladić. Zapazio sam i da je pomalo uplašen svom tom stvari jer nije politički moćan. I za njega bi, da se pojavio kao potencijalni predsednički kandidat i rekao nešto (o ubistvu njegovog oca) bilo (problematično). Ali imao je svoje sumnje. Zašto bi me inače pozvao na večeru i pitao me šta mislim o ovome ili onome? Gledao sam ga kao Hamleta. Hamlet oseća da nešto nije u redu, ali nije u stanju da reaguje“, kaže Stoun.
Reditelj kaže i da sada pravi isključivo dokumentarne filmove.
„Tako je, nažalost. Ali donosi zadovoljstvo. Pravim sad više od godinu dana dokumentarac o nuklearnoj energiji. A i filmska industrija je na neki način mrtva. Nije baš da je živa, zar ne? Ne verujem da bi iza ‘Dž. F. K.’ danas stao neki veliki studio. Ali naišli smo na dobru reakciju „Altitjuda“ za ovaj dokumentarac. Oni su veoma prilježni u vezi s njim. I to je razlog zbog kog ću u Kan, da prikažemo „Dž. F. K.“ u nedelju uveče na plaži. A potom ćemo prikazati i dokumentarac“, navodi Stoun.
Filmska industrija je na neki način mrtva. Nije baš da je živa, zar ne? Ne verujem da bi iza filma "Dž. F. K." danas stao neki veliki studio, kaže Oliver Stoun. Američki reditelj se atentatu na Džona Kenedija vratio u dokumentarcu "Ponovo o Dž. F. K: S onu stranu ogledala", čija premijera je najavljena na 74. Kanskom festivalu.
Priredio: Matija Jovandić
Slavni reditelj, dvostruki oskarovac Oliver Stoun, igranim filmom „Dž. F. K“ sa tezom da je američki predsednik 1963. ubijen u organizovanom pokušaju državnog udara pre tri decenije pokrenuo je kontroverze, što je, između ostalog, nateralo i Kongres SAD da donese uredbu o objavljivanju dokumenata o atentatu najkasnije 2017. godine. Međutim, dan pre isteka roka za to, tadašnji predsednik Donald Tramp odlučio je da ne stavi potpis na to. Stoun je sada snimio i dokumentarac „Ponovo o Dž. F. K: S onu stranu ogledala“. Predstavljajući novi film, Stoun iz svog stana u Los Anđelesu preko Zooma novinarki „Holivud riportera“ Tatjani Sigel govori o motivima da snimi dokumentarac sa dodatnim materijalom, o tome zašto je Tramp odustao od potpisa, o pismu Džeki Kenedi i susretima sa sinom ubijenog predsednika i o tome zašto se okrenuo pravljenju isključivo dokumentaraca.
„Počeli smo ovo pre dve, tri godine i bilo je mnogo detalja koji su pronađeni, a nisu prijavljeni. Postoji crna rupa u sećanjima o Kenediju. I želeo sam da, pre nego što napustim ovaj svet, otkrijem sve što znam o tome. Nisam mogao da u dokumentarac spakujem sve što znam, ali sam mogao da unesem mnoge činjenice koje su se pojavile posle filma 1991. kao i da ponovo potvrdim neke iz njega, pošto je napadan sa svih strana. Važno mi je, i na savesti mi je, da ljudima kojima je stalo do toga ovo predočim. Time je dokumentarac motivisan. Objavljena su dokumenta. Ne sva. Tramp je trebalo da potpiše objavljivanje 2017. I povukao se 12 sati pre toga“, kaže Stoun, uveren da mnogo dokumentacije nije predočeno javnosti i da je možda uništena.
Na pitanje zašto je Tramp odustao od stavljanja potpisa na objavljivanje dokumenata, reditelj kaže da se to dešavalo i u drugim slučajevima kada su pred bezbednosne službe postavljani izazovi.
„Ko uopšte zna šta Tramp misli. On je čovek misterija. Siguran sam da je bio pod nekom vrstom pritiska. I onda su došli i rekli mu: ‘Ne možemo to da uradimo iz bezbednostnih razloga’. On se povlačio i iz drugih stvari, kad god bismo postavili izazov pred obaveštajne agencije. Sećate se izjave (senatora Čaka) Šamera? ‘Trampe, ne zaje***** se sa CIA, u suprotnom će te uništiti'“, uveren je Stoun.
Reditelj ističe da je važno da mlađe generacije saznaju šta se dogodilo jer „izgleda da zemlja luta“.
„Izgubili smo osećaj za to šta kao zemlja predstavljamo, a tu su i ogromne rasne podele. Morate to da povežete sa 1963. Postojao je motiv da Kenedi bude ubijen. On je previše menjao stvari. Bio je reformator. Nameravao je da rastavi CIA u hiljade delova. Kenedi se povlačio iz Vijetnama i tražio je načina za detant sa Rusijom, pomirenje sa Kubom. Takve stvari mnogi istoričari negiraju. Ni svi ozbiljni istoričari zaista ne gledaju dokumenta. A ima ih mnogo. Nemamo vremena da se upuštamo u sve. Ali objavićemo i verziju dokumentarca dugu četiri sata“, kaže Stoun.
Na pitanje da li je imao više slobode sad, kada Džeki Kenedi više nije bila među živima i mogla bi da ima primedbi na snimak atentata, reditelj je odgovorio odrično.
„Nikada nismo čuli šta Džeki Kenedi ima da kaže o tome. Napisala mi je divno pismo o ‘Vodu’. Dopao joj se ‘Vod’ i mislila je da je to remek-delo, nešto kao opšteameričko dobro. I rekla mi da je posetim ako ikad poželim da napišem knjigu. Radila je za jednu izdavačku kuću. Mislim da je „Dž. F. K.“ šokirao porodicu. Znam da Tedi Kenedi nije želeo da ga gleda. Robert je bio mrtav. Ali, prema onome što kaže njegov sin, u trenutku kada je (Džon Kenedi) ubijen, (Robert) je pozvao CIA i pitao: ‘Jeste vi to uradili?’ Znali su da nisu Rusi ubili Kenedija. I onda su u osnovi dali prilično jake naznake da ga je ubio desničarski pokret u Sjedinjenim Državama. A Robert nije imao tu moć nakon što je (Lindon) Džonson sve preuzeo. Džonson mu je odrezao m***“, priča Stoun u razgovoru za „Holivud riporter“.
Susretao se, kaže, sa sinom Džona Kenedija.
„Sreo sam se sa Džonom i radio za njegov magazin ‘Džordž’. Napisao sam par tekstova. I bio sam na večeri sa njim jednom u Njujorku i bio je jako pristojan, šarmantan mladić. Zapazio sam i da je pomalo uplašen svom tom stvari jer nije politički moćan. I za njega bi, da se pojavio kao potencijalni predsednički kandidat i rekao nešto (o ubistvu njegovog oca) bilo (problematično). Ali imao je svoje sumnje. Zašto bi me inače pozvao na večeru i pitao me šta mislim o ovome ili onome? Gledao sam ga kao Hamleta. Hamlet oseća da nešto nije u redu, ali nije u stanju da reaguje“, kaže Stoun.
Reditelj kaže i da sada pravi isključivo dokumentarne filmove.
„Tako je, nažalost. Ali donosi zadovoljstvo. Pravim sad više od godinu dana dokumentarac o nuklearnoj energiji. A i filmska industrija je na neki način mrtva. Nije baš da je živa, zar ne? Ne verujem da bi iza ‘Dž. F. K.’ danas stao neki veliki studio. Ali naišli smo na dobru reakciju „Altitjuda“ za ovaj dokumentarac. Oni su veoma prilježni u vezi s njim. I to je razlog zbog kog ću u Kan, da prikažemo „Dž. F. K.“ u nedelju uveče na plaži. A potom ćemo prikazati i dokumentarac“, navodi Stoun.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju