Optimizam i pesimizam

[Palma]

Život je negde u sredini

Optimistična ili pesimistična životna filozofija bitno može da utiče na zdravlje i dužinu života, pesimisti su ugroženiji od prevremene smrti, imaju veće šanse da dobiju srčano oboljenje...

Stanovnici Srbije su, tako je pokazalo istraživanje „Galupa“ sprovedeno u 53 zemlje, u ovu godinu kročili pesimistični, ističući da očekuju da će njihov standard u narednih 12 meseci pasti. Time smo se svrstali u četvrtu naciju na svetu po pesimizmu, posle Francuza, Islanđana i Rumuna. Od nas su čak i građani Nigerije, Vijetnama i Avganistana pokazali više vere u bolje sutra. Od evropskih zemalja najviše optimizma pokazale su Nemačka, Belgija i Austrija, ali, generalno gledajući, ispostavilo se da su Evropljani, među kojima mnogi iz bogatih zemalja, pesimističniji od stanovnika siromašnih država.

oš jedno istraživanje, ono koje je ove godine Evropska banka za obnovu i razvoj obavila u 34 zemlje mereći nivo optimizma, pokazalo je da je nešto manje od trećine građana Srbije zadovoljno svojim životom! To nas je dovelo na 30. mesto liste. Nezadovoljniji od nas su samo stanovnici Gruzije, Jermenije, Mađarske i Rumunije, a na osnovu odgovora na pitanja o svom ekonomskom stanju, zdravlju, emotivnom statusu i dešavanjima na radnom mestu. Od 30 odsto optimista u Srbiji, najviše vere u bolju sutrašnjicu imaju stanovnici starosti između 18 i 39 godina (njih 38 odsto je optimistično), slede stariji od 60 godina (33 odsto), dok „najmračnija“ predviđanja imaju oni u kategoriji od 40 do 59 godina (25 odsto).

Šta presuđuje hoćemo li biti u ovoj ili onoj grupi, da li pesimista ili optimista, da li je za nas čaša polupuna ili poluprazna, da li vidimo ili ne vidimo svetlo na kraju tunela? Osim uslova života i svega što nas okružuje, deo odgovora leži i u našem mozgu. Naime, kod nekih ljudi mozak ignoriše sve negativno, odnosno bira koje će informacije da „sluša“. Na taj zaključak uputilo je istraživanje koje su sproveli naučnici iz Londona, traživši od ispitanika u dva navrata da odgovore na pitanje kakve su šanse da im se dogode neke od 80 različitih loših situacija, od razvoda do kancera. U slučaju pozitivnih vesti, kod svih ispitanika primećena je veća aktivnost u prednjem delu mozga koji se dovodi u vezu sa procesuiranjem grešaka. Kada su vesti bile negativne, najoptimističnije osobe imale su najmanju aktivnost u tom delu mozga, dok su pesimisti u tom delu mozga imali pojačanu aktivnost.



"Istraživanje ukazuje na to da se dobar deo funkcionisanja mozga prilikom donošenja odluka sastoji u analiziranju predviđanja protiv realnosti. Neverovatno je videti kako mozak ponekad dolazi do pogrešnog i preterano optimističnog odgovora uprkos suprotnim dokazima", rekao je dr Kris Čembers sa Univerziteta u Kardifu.

Psiholozi kažu da su optimistični ljudi pojedinci koji najčešće nekritički i povoljno procenjuju uslove u kojima žive, situacije u kojima se nalaze kao i ponašanje ljudi koji ih okružuju, očekujući uvek sve najbolje. Oni veruju da je poraz privremena prepreka, a da uzrok ne leži u njima već u lošoj sreći, okolnostima ili drugim ljudima. Za njih je loša situacija izazov da se više potrude. S druge strane, pesimiste je možda najbolje definisao Oskar Vajld, rekavši da je reč o ljudima koji će „od dva zla izabrati oba“. Ako stvar uozbiljimo, to su osobe koje veći značaj pridaju negativnim nego pozitivnim informacijama koje dobijaju. Skloni su verovanju da će loši događaji dugo trajati, da će im naškoditi, a da su za to sami krivi.

Naravno da je bolje biti optimista nego pesimista. One koji imaju pozitivan pogled na svet svi rado žele u društvu, dok se „mračnjaka“ klone. Optimisti imaju zdravije životne navike, lakše se bore protiv stresa, a njihova sposobnost da vide moguće u nemogućem čini ih prilično uspešnima. Ipak, ovde je reč o realnim optimistima. Preterani optimizam, onaj koji čini da se neko non-stop smeje i ni u čemu ne vidi opasnost, drugima može da bude smešan a za samog preteranog otimistu i opasan. Neki nerealni optimisti ignorišu ozbiljne simptome bolesti i poriču emotivne probleme. Oni koji previše veruju drugima, idealizuju svet ili smatraju da uopšte nisu ranjivi, verovatno će dospeti u različite opasne situacije koje mogu da imaju za posledicu i različite povrede. Tako je jedna studija pokazala da su deca koja u ranom školskom dobu pokazuju ekstremni optimizam kasnije podložnija povredama i bolestima, jer nisu svesna rizika. A realne osobe i blagi skeptici imaju nešto duži životni vek od nerealnih optimista ili teških pesimista.

Mnogi naučnici tvrde da optimistična ili pesimistična životna filozofija bitno može da utiču na zdravlje i dužinu života, a to potkrepljuju rezultatima istraživanja. Jedno, američko, obaljeno nad pacijentima u bolnici, pokazalo je da pesimisti imaju veću stopu smrtnosti (za 19 odsto). Ili, studija rađena na Univerzitetu Kalifornija pokazala je da su preterano otimistični HIV pozitivni muškarci u proseku živeli devet meseci duže od onih koji su bili realni. „Izračunato“ je i da su pesimisti znatno ugroženiji od prevremene smrti, a imaju i veće šanse od optimista da dobiju neko srčano oboljenje, jer zbog negativnog gledanja na svet imaju lošiji imunitet. Naučnici sa Univerziteta Djuk utvrdili su da su muškarci koji su skloni nervozi, ispadima besa i depresiji dvaput skloniji gojaznosti, srčanim oboljenjima i povišenom holesterolu. Kada je reč o pesimističnim ženama, one imaju slab imunitet, ali su barem pošteđene srčanih problema, jer otvorenije pokazuju osećanja.

Optimisti su otporniji na zarazne bolesti i bolje se odupiru hroničnim bolestima u srednjim godinama. Istraživanje je pokazalo da je od 15 od 16 najpesimističnijih muškaraca umrlo od drugog srčanog udara, dok se isto dogodilo samo petorici od 16 najoptimističnijih.

Očekivanje najboljeg ishoda u većini situacija dovodi do promena u funkcionisanju endokrinog sistema zaduženog za lučenje hormona, a pozitivno gledanje na život može da poveća proizvodnju hormona sreće, odnosno serotonina i da smanji proizvodnju hormona stresa pa tako i mogućnost za dobijanje srčanog udara.

"Optimisti generalno žive kvalitetnije i mnogo su otporniji na stres. Kada naiđu na problem rešavaju ga opuštenije, sa znatno manje simptoma stresa nego pesimisti", istakao je dr Majkl Miler, profesor psihijatrije sa Univerziteta Harvard. Optimistički stav pomaže da se lakše borimo sa svakodnevnim problemima i izazovima, da teške situacije vidimo kao prilike da nešto naučimo o sebi i drugima, da steknemo iskustvo... Optimizam nam daje snagu da idemo dalje uprkos svemu i da, snagom pozitivnih dela i misli, svaku nepovoljnu životnu situaciju preokrenemo nabolje. Ustvari, da ne odustajemo brzo kada se pojavi problem.

Dok se vode rasprave o tome da li su optimizam i pesimizam nasledni, jer ima nekih pokazatelja da od genetike zavisi 25 odsto naših misli o budućnosti, više je onih koji tvrde da se ne rađamo sa optimizmom, već da ga učimo od malih nogu. Većina dece je optimistična, zbog otvorenosti i životne radosti koju poseduju. Osim toga, nemaju mnogo iskustva sa neprijatnim situacijama, pa je logično da se uvek nadaju najboljem.

Da li ćemo na stvari u životu gledati sa svetlije ili tamnije strane, zavisi od nekoliko faktora: psihičkog stanja u kom se trenutno nalazimo, iskustva, informacije koje dobijamo od drugih i od osobina same ličnosti.

Međutim, važno je da uvek imamo na umu da nam se u životu događaju i negativne i pozivne stvari. Na taj način sačuvaćemo zdrav razum i realno sagledavati situaciju. Dakle, između optimiste i pesimiste postoji i realista. On ne gleda sve kroz ružičaste naočare, ali nije sklon ni tome da u svemu vidi samo negativnosti. On zna da je sreća putovanje, a ne odredište. Treba misliti pozitivno, ali s pravim razlogom. Niko od nas nema snage da se sve vreme smeje. Možda je u tome ključ sreće: nema ničeg lošeg u tome da budete u oblacima ali, za vaše dobro, uvek budite spremni i za pad! To je potpuno u skladu sa onim što je davno rekla Britanka Gledis Stern: „I optimisti i pesimisti jednako doprinose razvoju društva, optimisti su izumeli avion, a pesimisti padobran“. Ili, poslušajmo mudre reči čuvenog lekara Alberta Švajcera, koji je rekeo da je optimista čovek koji uvek vidi zeleno svetlo na semaforu, da pesimista uvek vidi crveno svetlo, ali da je „istinski mudar čovek uvek daltonista“.

NAUČENA BESPOMOĆNOST

Američki psiholog Martin Selidžmen decenijama se bavi ljudskom srećom i optimizmom. Zaključio je da se u srži fenomena pesimizma nalazi fenomen - bespomoćnost. Potpuno smo bespomoćni kao bebe, ali od ranog detinjstva do duboke starosti prevladavamo bespomoćnost i osvajamo lične kontrole.

Naučena bespomoćnost je reakcija odustajanja koja usledi zbog uverenja da vaši postupci ne mogu da utiču na ishod. Zašto je neko podložan bespomoćnosti, a neko nije? Zbog načina na koji ljudi sami sebi objašnjavaju loše događaje koji ih zadese. Ljudi koji ih objašnjavaju na negativan način lako podlegnu bespomoćnosti.

Osobe s naučenom bespomoćnošću lagano odustaju od svojih ciljeva ako su nekoliko puta doživele neuspeh u njihovom ostvarenju, apatične su, nemotivisane, depresivne, pesimistične. Intenzitet doživljaja naučene bespomoćnosti zavisi od toga šta osoba smatra da je razlog njene bespomoćnosti – ona sama ili neki spoljašnji faktori.

VESELJACIMA KILOGRAMI, MRAČNJACIMA SEKS

Japanski naučnici su utvrdili da ljudi sa pozitivnim stavom u životu ne vode računa o ishrani i svom izgledu, pa bez griže savesti uživaju u najrazličitijim đakonijama. A preterani optimizam ima i svoju cenu – višak kilograma. Istovremeno, pesimisti imaju pet puta veću šansu da zarade čir na želucu, jer kao osobe sklone porocima, nesanici i neredovnoj ishrani, preterano izlučuju želudačnu kiselinu. Ali, tu nije kraj. Pate i od migrene, imaju loš ten, česte upale bešike, a sve to zbog povišenog nivoa hormona stresa. Ako je za utehu, istraživanje obavljeno na Univerzitetu u Šefildu pokazalo je da pesimisti češće upražnjavaju seks!

[Palma]

Optimisti idu napred, pesimisti ne idu nigde

Najpoznatiji srpski psihijatri tvrde da je svakome potrebna doza pozitivnih misli da bi se preživeo dan, ali da uvek treba biti realističan i ne zaletati se grlom u jagode ni glavom u budućnost.

Naši poznati psihoterapeuti i psihijatri objašnjavaju zašto treba biti optimista i u situaciji kad smo okruženi lošim vestima i kada nam se ne živi, a ponajmanje u Srbiji.

Dr Zoran Milivojević, naš istaknuti psihoterapeut, kaže da niko nije vidovit i zato je dobro da ljudi imaju dvojak odnos prema budućnosti: da na nju gledaju pozitivno i negativno. Kada gledaju pozitivno, vide pozitivne ciljeve, to im daje snage da se ka njima usmere, osećaju entuzijazam, snagu, imaju životnu energiju. Kada gledaju negativno, vide probleme. To je važno jer im zabrinutost donosi dve dobiti - da urade nešto u sadašnjosti da bi sprečili neke negativne scenarije i da se, ako ne mogu da ih spreče, sada pripreme za njih.

- Dakle, najzdravije je pet minuta biti optimista, a zatim pet minuta pesimista. Tako čovek ime volju da ide napred, ali je na tom putu oprezan. Pesimisti ne idu nigde jer stalno dokazuju da je put opasan, da ne vredi išta učiniti. Optimisti stalno idu napred, ali veoma često loše prolaze - objašnjava Milivojević.

Istina je da je u našoj situaciji, koja je u mnogim stvarima negativna, normalno da ljudi budu realistični i da budu više pesimisti u vezi sa onim stvarima na koje ne mogu da utiču. Ali svako od nas ima onu zonu oko sebe u kojoj može da menja stvari, može da se razvija i da utiče na događaje. To je, kaže Milivojević, lična zona optimizma koju svako treba da čuva.

On objašnjava i kako svaki čovek može da izgradi i na čemu da temelji svoju mikrooazu optimizma i u kojim sitnim zadovoljstvima može da pronađe zadovoljstvo, čak i kada mu se dešava puno loših stvari.

- Kako je to odnos prema budućnosti, na očekivanju, na proceni, tu svi ljudi imaju problem jer procene ne moraju da se ostvare. Optimizam je dobar kada ga ljudi temelje na procenama za koje je verovatno da će se dogoditi, a loš kada su procene nerealne i neverovatne. U nekim situacijama i nerealni optimizam može ljudima da pomogne da sačuvaju duhovnu snagu i da prežive. Ljudi osećaju zadovoljstvo kada ostvare svoje želje. Dakle, ključ je u željama, u tome šta ko želi, koliko su te želje ostvarljive kratkoročno i dugoročno. Kada se ostvari velika želja, ljudi su srećni. I zato je važno želeti one stvari koje mi sami možemo da ostvarimo, koje ne zavise toliko do politike, Kosova i EU. To su možda male stvari za druge, ali za pojedinca to mogu biti stvari najveće životne vrednosti - priča Zoran Milivojević.

On daje razloge zbog kojih ne treba padati u depresiju zbog objektivno loših uslova života prouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom, besparicom i lošom perspektivom.

- Kada ljudi izgube nadu, postaju apatični. A nada je pasivna želja. Mi se možemo nadati da će nas političari uvesti u Evropu, da će se dogovoriti oko Kosova na način koji nam odgovara i slično, ali to su stvari koje ne zavise od nas. I zato treba raditi na željama, na onim ciljevima na koje možemo uticati, gde možemo biti uspešni. Mnogim ljudima je loša ekonomska situacija opravdanje da žive pasivno i da kukaju. Uvek ima mesta za one koji hoće da se pokrenu, da urade nešto. Ali prvi korak je mentalni jer su mnogi od nas uvereni da je nemoguće bilo šta uraditi. To je nešto što se u psihologiji zove „naučena bespomoćnost". Kod nas je visok procenat „preduzetnih" ljudi, a to znači da treba preduzeti akciju i u svom svetu promeniti stvari - tvrdi on.

Međutim, Aleksandra Bubera, psihijatar, smatra da je pametnije biti realističan jer su optimizam, kao i pesimizam kategorije nerealnosti.

- Glasam za realnost. Kao što ne treba biti optimističan onda kada realno nema razloga za to, tako ne treba biti ni uvek pesimista jer nije uvek ni sve tako crno. I pored svih objektivnih okolnosti koje su zaista loše, čovek uvek može da se „uhvati" za sebe. Međutim mi još nismo naučili kako da se uhvatimo za svoje sopstvene potencijale i nismo se programirali na to da se upitamo šta sami možemo da uradimo da nam bude bolje - kaže ona.

Teška ekonomska situacija, tranzicija, mnoge su zatekle nespremne, a ljudi koji su živeli u vreme kada je bilo dovoljno da završiš fakultet pa ubrzo od države dobiješ posao i stan nisu se prešaltali. Ljudima je sada teško da prihvate da država neće ama baš ništa da pomogne i da je objektivno mnogo teško.

- Zato bi ljudi i trebalo da budu realni. Kada je već sve tako, trebalo bi da investiraju na vreme u svoje sposobnosti i da računaju da će doći loše vreme. Zato treba imati plan B. Savetujem planiranje i investiranje u svoje znanje i sposobnosti. Mnogi ljudi još ne znaju kakve im sve mogućnosti stoje na raspolaganju. Pa kad već neće da pomogne država, mama i tata, „loto" i koliko god da je sve ograničeno, ajde onda da svako od nas učini nešto da mu bude bolje. Uvek može nešto da se učini, osim ako nije u pitanju neko ko ima psihofizička ograničenja i u potpunosti zavisi od drugih - kaže Bubera.

I Dragana Nalić, neuropsihijatar, tvrdi iz iskustva velikog broja ljudi koji su prošli kroz njenu ordinaciju da je korisno i poželjno biti optimista jer to čini život lepšim i kvalitetnijim.

- Svako ko ima neki problem može da nađe neku svetlu tačku da mu to bude polazište i osnov iz kojeg će krenuti i pronaći sledeću svetlu tačku. Svako ko prizna sebi da ima problem ili dođe kod neuropsihijatra, priznaje sebi da želi da ide dalje u životu i da nije izgubio nadu i istrajnost. Misliti stalno crno nije dobar način da se izađe iz neke situacije koja je neprijatna i teška. Ljudi kojima je stalo se trude, istrajni su u svojoj nameri, a takvi ljudi su i optimistični, imaju pozitivan stav i pozitivna očekivanja. Ne vidim nijedan razlog zbog kog ne treba da budemo optimisti - kaže ona.

[aleksey]

 
Najpreciznija definicija pesimiste (koju sam ja čuo):

PESIMISTA JE OPTIMISTA SA ŽIVOTNIM ISKUSTVOM.

[Timke]

Kako je dobro biti realan, stvaran. Kako je divno imati prijatelje koji puno toga znaju i imaju šta da kažu. Da daju. Hvala im. Biti optimista je biti poeta. A pesimisti su dobro obavešteni optimisti. Znači da je ipak stvar u informaciji, obaveštenju. Prava istina je ono što u selu muž zadnji dozna. Imao sam i ja oca, kao i svi mi. Pa mi je on stalno govorio da sve može da bude i još gore. A ja stalno govorio, slušajući ga, da sve može da bude i bolje. Što da ne! A moj tata je, ispalo je, uvek bio u pravu. Svaka mu čast! Za divno čudo. I danas mu se divim. Kako je i koliko je samo bio pametan.
A one čaše,.. sa vrha strane stvaraju mi pomisao : Koje li su veličine? I da li su u blizini i istovremene? Moglo je da dođe i do isparavanja? Ako sebe izuzmemo iz eksperimenta onda je sve nebitno, svejedno. Ako smo mi prisutni, onda je bitna korelacija. Naša veličina i veličina čaša. Nije svejedno, jer je sve irelevantno. Ima, kažu, nešto malo i nešto veliko. Pa tako možemo i da naslutimo da može egzistirati - nešto malo - ništa i nešto veliko - ništa. Da se naslutiti. Kakvi sve rezultati ispadaju. Svakako da sebe nesmemo da apstrahujemo. Jer sve je onda nebitno. Radi jasnoće, ono "ništa" poistovećujem sa prostorijicama, otsustvom materije. A o otvorenom prostoru je apsurdno i govoriti, jer bi ispali smešni i sebi i drugima. Neki taj otvoreni prostor ispunjavaju Eterom. Šta mu je sad pa to? Neki barataju sa najvećim veličinama. A meni ne daju da baratam sa apstrakcijama. Kažu - šta će ti to!? A neki opet, postavljaju čitave teorije i opšte i specijalne. Pa kombinuju realan svet sa nerealnim. Množe sa nulom. Kakve li mudrosti? Dva puta ništa je uvek ništa. Sem kada uzmemo u račun suprotnosti, Jin-jang, recimo. Ali to je druga priča.

[Bibliotekar]

Biće da naši mili akademski edukovani propagatori optimizma nisu čitali naučni rad prof. dr Nila D. Vajnštajna sa Ratgersa, koji je još 1978. eksperimentalno dokazao na uzorku od 278 univerzitetskih studenata da optimizam zapravo predstavlja manifestaciju egocentrizma i fokalizma kod osoba koje prosuđuju na osnovu intuicije, a ne činjenica.

U pomenutom eksperimentu dr Vajnštajn je postavio čitav niz pitanja studentima, posredstvom kojih je zatražio od ispitanika da uporede njihove vlastite šanse za faktičko doživljavanje nekoliko različitih životnih situacija, od kojih su neke bile vrednosno poželjne (otvarenje životnog veka od preko 80 godina, u dobrom zdravlju i u vlastitom domu), a neke pak vrednosno nepoželjne (infarkt miokarda pre navršene 40. godine života, rak pluća). Svi participanti istraživanja su procenjivali da će baš oni u znatno većem procentu od stvarnog postotka verovatnoće događaja iskusiti poželjne, odnosno u znatno manjoj meri od stvarnog postotka iskusiti nepoželjne događaje sa predočene liste životnih ishoda.

Vajnštajnovi rezultati su izazvali pravu malu buru u naučnim krugovima, jer su direktno ukazali na činjenicu da su u proseku ljudska bića nerealistično optimistična u pogledu budućnosti, te da poseduju kapacitet da veruju u ono što zapravo žele da veruju (autosugestivna projekcija). Istraživanje je isto tako pokazalo da ljudi faktički očekuju da se negativni događaji dešavaju samo drugima, a ne njima samima, što je, u krajnjoj instanci, posledica kognitivnog faktora – nedostatka informacija o faktičkom stepenu rizika vezanog za nastanak pojedinih negativnih životnih posledica i situacija.



Originalni naučni rad dr Vajnštajna, poštovane dame i gospodo, dostupan je ovde:

http://psp.sagepub.com/content/8/2/195.abstract

Informišite se i ne dopustite da nedostatak informacija stvara u Vas potpuno pogrešne predstave o faktički totalno nerealnim životnim perspektivama. Uveravam Vas da će paralelno sa porastom Vaše informisanosti doći i do smanjenja stepena razočaranosti životom.

A i to je već nešto veoma pozitivno.

[Palma]

Američki psihijatar Pol Pirsal u svojoj knjizi "Poslednja samopomoć koja će vam trebati" tvrdi da je pesimizam humaniji i zdraviji od optimizma.

Da li ste znali da optimizam može da vam ugrozi srce, a da pozitivno razmišljanje može vrlo lako da se pretvori u svoju čistu suprotnost i da toliko može da izmrcvari čoveka da ovaj stvarno može da poludi? U takve prognoze nas uverava Pol Pirsal., koji u svojoj knjizi navodi 11 koraka koji će vas dovesti do male sreće.

- Budite pesimista. Manje ćete se umoriti. Takvo stanje uma nam je nekako prirodno.

- Ne verujte sebi previše. Ma koliko da ste sposobni, činjenica je da ne možete baš sve apsolutno sami.

- Podignite ruke i recite "predajem se". Ako ste suviše istrajni u jednom, pored vas će proći 100 drugih šansi.

- Budite tužni. Oni koji se stalno prisiljavaju da budu ushićeni i na silu srećni ograničavaju svoje kreativne i kritičke sposobnosti.

- Slobodno izgubite nadu. Istraživanja su nedavno pokazala da nada ne pomaže bržem ozdravljenju.

- Nisu loše ni srebrna ni bronzana medalja! U ovo ne veruju samo misice.

- Vi ne zaslužujete mnogo više! Samo sumnjivi tipovi koji obično sede u zatvoru veruju da zaslužuju više sreće.

- Priznajte, vaša porodica nije savršena! Pa šta?

- Zaboravite na dijetu! Zar nije jednostavnije živeti po sledećem pravilu: manje brinuti, manje jesti, više se kretati.

- Priznajte godine! I pored injekcija botoksa i liftinga, sila teže trijumfuje, jer ćemo svi jednoga dana postati stari i naborani.

- Prestanite da se brinete da ne crpite sav svoj potencijal. Verovatno u stvari koristite sve ono što imate. Sve ostalo će vas samo sve više deprimirati, a onda vam zaista više nijedna knjiga neće pomoći.

[Bibliotekar]

Istine radi treba reći da je gospodin Pirsal zapravo samo preuzeo i literarno preradio rezultate istraživanja dr Džuli K. Norem sa univerziteta Velesli, koja je budući lično impresionirana životnim biografijama nekih veoma uspešnih ljudi, koji su po svim klasičnim bijhejvioralnim manifestacijama ličnosti bili deklarisani kao pesimisti, počela da proučava jedan do tada malo ispitani psihološki fenomen - pojavu tzv. defanzivnog pesimizma.

Prema svim važećim teorijama pomenuta skupina ljudi trebala je da bude društveno neuspešna, jer je shodno važećoj naučnoj ortodoksiji na snazi bio postulat po kojem su individue sa pesimističnim stavovima inklinirane ka neuspehu, slabijem zdravstvenom stanju i negativnim životnim ishodima u odnosu na optimiste. Začuđena faktičkom spoznajom o broju ljudi koji čine izuzetak od ovog pravila, dr Norem je odlučila da se u svojim istraživanjima koncentriše na ovu neobičnu podgrupu ljudske populacije.

Rezultati njenih istraživanja su po prvi put bili publikovani u Žurnalu za individualnu i socijalnu psihologiju 1986. godine, a bili su upravo senzacionalni: pokazali su da ansksioznost i sumnja u vlastite sposobnosti uopšte ne moraju da umanjuju faktičke rezultate dotičnih individua. Naprotiv, strategija konstantnog mentalnog evaluiranja svih mogućih loših ishoda koji mogu da se dogode, a koji su skopčani sa dotičnom ličnošću i njenim socijalnim okruženjem, zapravo pomaže anksioznim osobama da u rizičnim uslovima i situacijama izvrše otklon od njihovih vlastitih emocija i time omogući osobi racionalno i svrsishodno planiranje i uobličavanje operativnih postupaka koji dovode do efikasnosti u realizaciji individualnih ciljeva.

Direktni link do pomenutog naučnog rada dostupan je ovde:

http://www.mendeley.com/research/defens ... tivation/#

Njegova suština oličena je zaključku da će u slučaju u kojem neka osoba započinje svoju aktivnost time što očekuje pojavu onog najgoreg što bi joj se usled njene aktivnosti moglo dogoditi, ona svoju aktivnost okončati sasvim uspešno. Stoga uopšte ne brinite, poštovane dame i gospodo, ako ste stalno ophrvani time kako će stvari ispasti na kraju, ako brižljivo analizirate sve moguće ishode Vaših postupaka i postupaka Vašeg socijalnog okruženja, ako ste zabrinuti zato što možda nećete biti u stanju da sprovedete u delo ono što ste zamislili, ako dosta vremena provodite zamišljajući šta sve može da krene po zlu, ako pomno planirate šta da učinite ako se baš to najgore i dogodi, ako mnogo više razmišljate o tome hoćete li ispasti budala u očima Vama bližnjih nego o tome kakvo će Vas zadovoljstvo ispunjavati ako sve bude prošlo idealno, ili ako Vam pomna analiza onoga što sve može poći naopako zapravo pomaže da se pripremite i suočite sa svim mogućim problemima.

Vi ste samo jedan od miliona ljudi na ovoj planeti koji su naučili da se uspešno nose sa balastom tzv. modernog života, koristeći efikasnu i dokazano pozitivnu strategiju Defanzivnog Pesimizma.



Osobenog i srazmerno malo poznatog psihološkog fenomena pozitivne snage negativnog mišljenja. Zato - brinite i pripremajte se za svaku eventualnost. Uspećete!

[Palma]

Pored navedenog istraživanja pokazuju:

- Na to kako ćemo određene stvari doživeti obično utiče više faktora; prošlo iskustvo, psihičko stanje u kome se u datom trenutku nalazimo, informacije koje dobijamo od drugih osoba, i svakako, karakteristike same ličnosti.

- Pesimisti uvek više pažnje pridaju negativnim nego pozitivnim informacijama. Pesimista koji dobije dve potpuno kontradiktorne informacije, kao istinitu će prihvatiti onu koja pretpostavlja manju verovatnoću pozitivnog ishoda.

- Pravi pesimista nije svestan realne situacije. On kao da ima filter koji sve ono što mu se dešava boji u crno; on ne vidi moguće pozitivne ishode već samo one koji obeshrabruju.

- Najveći rizik koji nosi pesimističan način razmišljanja jeste propuštanje mogućnosti zahvaljujući uverenju da ne postoji mogućnost da se uspe.

- Ljudi ne vole pesimiste, čak i kada samo teže takvom načinu mišljenja. Pesimisti se obično karakterišu kao mračni i „negativni“. Mnogo češče biramo za društvo one koji „misle pozitivno“, odnosno one od kojih možemo da očekujemo podršku i uverenje da smo sposobni da svoje ciljeve ostvarimo.

- Uvek treba da imamo na umu to da važne odluke ne treba donositi u afektu jer smo u takvim situacijama uvek pod uticajem specifičnog stanja duha koji može da ima negativan uticaj. Donošenju odluka treba pristupati hladne glave, uvak vodeći računa i o pozitivnim i negativnim posledicama.



- Jedan od načina da se suočimo sa realnošću jeste da imamo optimistički pogled na svet, što znači da sebe stalno teramo da mislimo kako će se sve razvijati upravo onako kako želimo i kako će imati pozitivan ishod.

- Rizik koji nosi optimističan način razmišljanja jeste da uvek postoji mogućnost da se precene mogućnosti određene situacije usled čega nastaje razočaranje.

- Osobe koje imaju više samopouzdanja, koje više veruju u uspeh, imaju ujedno i veću šansu da taj uspeh postignu. Ljudi koji su optimisti su češće na dobitku na svim životnim poljima. Izuzetno je važno i imati u okruženju ljude koji su optimisti, jer ako neko sa strane veruje da imamo sposobnosti da postignmo ono što želimo, veća je verovatnoća da ćemo i sami biti uvereni u to. Uz optimističan stav i verovanje u uspeh, važno je i da znamo kako da prihvatimo poraz, odnosno gubitak.

- Osobe koje su optimisti su mnogo prihvaćenije u društvu.

[Timke]

Upadamo u onaj začarani krug iz koga nam uopšte nije moguće izaći. Od nemila do nedraga idemo slepo kroz život. Optimista od dva zla bira manje a pesimista bira oba, bilo da je neodlučan ili toliko nesrećan da ne može da se odluči šta će i na koju će stranu. Ja lično osuđujem i jedne i druge. Pesimista je realniji i treba u odlučujućem času suicida da pronađe i povede sa sobom jednu hulju, ili više njih, na put bez povratka. Inače su i jedan i drugi kukavice. Tako bar ja shvaćam realnost i potrebe za pravednošću u životu. O toj mogućnosti i tom trećem, niko ne spominje ni reči. Svi očekuju da neko drugi za njih rešava "stvari" i povuče mačka za rep. Ako želimo da nas neko vara i laže i obmanjuje onda potražimo optimiste, servilne ljigavce koji i sami sebe ne vole jer su cinici i plitko "zasađeni". I čekaju da se neka naivčina veća od njih uhvati na jadac. Pa da se grohotom smeju i sebe i dalje uveravaju da je lepo živeti. Znamo dobro da je život bez milosti i da nemilosrdne i nemerljive sile vladaju ovim i svim ostalim prostorima. Kada ne bi bilo represije zlo bi zavladalo Vasionom. Zato je dobri bogo izmišljen da nas sačuva i od nas samih. Pa ga zato treba zdušno voleti i poštovati da bi i on nas čuvao i sačuvao od pogibelji. Pa ma se radilo i o sasvim virtualnom i virtuelnom svetu.

[Bibliotekar]

Izvinite, poštovana gđa Palmo, ali prinuđen sam da Vas direktno upitam: kojim je to tačno naučnim radom utvrđena istinitost ove tvrdnje?

- Osobe koje imaju više samopouzdanja, koje više veruju u uspeh, imaju ujedno i veću šansu da taj uspeh postignu. Ljudi koji su optimisti su češće na dobitku na svim životnim poljima. Izuzetno je važno i imati u okruženju ljude koji su optimisti, jer ako neko sa strane veruje da imamo sposobnosti da postignmo ono što želimo, veća je verovatnoća da ćemo i sami biti uvereni u to. Uz optimističan stav i verovanje u uspeh, važno je i da znamo kako da prihvatimo poraz, odnosno gubitak.

Navedenu tvrdnju u potpunosti opovrgava, naime, naučni rad koji su prezentovali dr Jens Benedsen i dr Mihael Kaspersen sa Univerziteta u Arhusu, koji su na najveće zaprepašćenje ortodoksnih psiho-popularizatora definitivno ustanovili odsustvo ma kakve korelacije između optimizma i faktičkog uspeha na akademskim studijama. Njihov originalni naučni rad dostupan je ovde:

http://www.daimi.au.dk/~mec/publication ... -proof.pdf

On ukazuje na nepobitnu činjenicu da svaki akt učenja (sticanja novih spoznaja, informacija, znanja) zahteva faktičku spremnost na podnošenje patnje i narušavanje samopoštovanja kao gradivnog elementa optimizma. Upravo se time i može objasniti zašto deca koja još ne poseduju samopoštovanje uče (postižu faktičke rezultate u datoj oblasti) npr. veoma lako.

B. C. Hansford i J. A. Heti su u do sada najkompleksnijoj analizi 128 nezavisnih studija istraživali korelacione koeficijente između individualno saopštenih generalnih vrednosnih stavova ukupno 202.823 osobe i faktički izmerenih rezultata koje su iste postigle u akademskom obrazovanju. Ustanovljeno je da je stvarne korelacije nema. Zato su u zaključku njihove studije – a na užasavanje tzv. „modernista” – naveli da je razvoj optimizma kao pretpostavljenje determinante samovrednovanja ličnosti koja bi trebala da dovede do opšteg pospešenja akademskog uspeha nemoguć ako akademski uspeh prethodno nije ostvaren! Dotični rad dostupan je pak ovde:

http://rer.sagepub.com/content/52/1/123.abstract

Osnovni problem počiva, naime, u tome što motivacija, kao faktički preduslov ostvarenja životnih ciljeva kojima neka ličnost teži, nije uslovljena generalnim vrednosnim stavovima, u koje spadaju optimizam i pesimizam. Faktički uspeh neke ličnosti u realizaciji životnih ciljeva uvek je presudno zavisan od stepena usklađenosti akcija ličnosti sa činjenicama o njenom spoljnjem okruženju. Treba naročito ukazati na važnost elementarne premise, po kojoj činjenice (u psihologiji) predstavljaju informacije prikupljene posredstvom osobe i dostupne osobi, a koje su pohranjene u njenoj memoriji i zapravo predstavljaju trenutni rezultat kontinuiranog obnavljanja celokupne informatičke baze kojom ličnost raspolaže, a koja ih konstantno ih prikuplja iz spoljnih izvorišta.

Optimizam i pesimizam predstavljaju pak puko verovanje – generalnu sumarizaciju prikupljenih podataka koji su prihvaćeni kao pouzdani na osnovu postupka prethodne selekcije informacija, uslovljene specifičnom procedurom filtriranja podataka od strane samoga subjekta.

Pojednostavljeno i uprošćeno: problem faktičke uspešnosti individua u ostvarenju ličnih životnih ciljeva skopčan je sa relevantnošću samih podataka na osnovu kojih ličnost treba da dela u kontaktu sa njenim spoljnjim okruženjem, a ne sa generalnim vrednosnim preferencijalima dotične ličnosti.

Optimizam i pesimizam predstavljaju stoga generalne vrednosne preferencijale koji polarizuju veru spram stepena verovatnoće za zadovoljenje životnih ciljeva individue, tj. njene percepcije sveta i njene želje spram toga kako bi on trebao da izgleda. Ali faktički rezultat neke osobe u njenoj interakciji sa spoljnim svetom i njenim socijalnim okruženjem nije zavisan od generalnih preferencijala.

Studija Noremove i Kantora iz 1989. ukazuje da za razliku od optimizma defanzivni pesimizam predstavlja podsticajnu i efikasniju strategiju za faktičko ostvarenje životnih ciljeva individue, jer je u suštini dvostruko protektivan – služi kao psihički amortizer u slučaju faktičkog neuspeha, te kao podsticaj za faktičku realizaciju životnog cilja. Konačni rezultat je taj da defanzivni pesimisti postižu faktičke rezultate koji su zapravo bolji od onih koje postižu optimisti. Izuzetno detaljno naučno istraživanje dr Hele Pulma i dr Jurija Alika iz Estonskog nacionalnog centra za bihejvioralne i medicinske nauke direktno potvrđuje ovaj postulat:

http://www.psych.ut.ee/~jyri/en/Pullman ... ID2008.pdf

A što se pak tiče ove konstatacije:

Osobe koje su optimisti su mnogo prihvaćenije u društvu.

Može se slobodno reći da je ista potpuno neutemeljena. Nema apsulutno nikakvog statističkog korelativa koji bi ukazivao da pesimisti imaju manji broj prijatelja u odnosu na optimiste, niti je socijalna podrška pesimistima manja u odnosu na onu kod optimista:

http://people.morehead-st.edu/fs/s.reil ... iend95.pdf

Pesimista je realniji i treba u odlučujućem času suicida da pronađe i povede sa sobom jednu hulju, ili više njih, na put bez povratka.

Izvinite, štovani g. Timke, ali defanzivni pesimizam i suicid nisu apsolutno ni u kakvoj korelaciji. Štaviše, direktno su suprotstavljeni! Defanzivni pesimista zapravo je duboko nameran da živi! I da na koncu - uprkos svemu! -pobedi u veoma neravnopravnoj životnoj utakmici.



Defanzivni pesimista pred realnim životnim izazovom

[Timke]

Znači, kao i obično, sa koje strane kolača gledamo. Ako ćemo "prav za prav" ispada da se optimisti ili sami, ili njih neko drugi tamani. A znam za toliko pesimista koji su jedva čekali da se obese i prekrate ovozemaljske, srećno, muke. Čista kontradikcija. Oponirati radi samog predmeta spora sa nekim je sasvim nepotrebna radnja, jer se svakodnevno, iz dana u dan, sa samim sobom nalazim u stalnoj koliziji i inkopatibilnosti. Život je jedno a tamo nečije teorijske rasprave i pretpostavke i pogledi znače nešto sasvim drugo. Uostalom Zemlja nastavlja da se okreće rotirajući oko svoje ose, da li u pozitivnom ili negativnom smeru, savim je sve jedno. Nije važno ni šta je dole ni šta je gore. (Činjenica je da istovremeno mora da bude i gore i dole, da bi uslov realnosti bio zadovoljen). Kao i da nije tačno da se okreće oko Sunca, nego je u pitanju složeno i uzajamno kretanje u sunovratu ili padanja ili dizanja što je i u tom pogledu sasvim ne bitno. Kada bolje pogledamo sve je sasvim sve jedno. Najbolje je kada vratar, u fudbalu stoji na indiferentnoj poziciji, u sredini gola, pa lako može stići i na jednu i na drugu stranu. Za pola vremena i energije. I to je, kako ono, učevni, kažu "geometrijski paradoks". I opet i stalno - ćorak.
A i ovaj brojač postova hoće da kiksa. Elektronika je to Brale. Možda sam i ja tome sukrivac. Ko bi to mogao da zna?

[Palma]

Dragi Bibli, misliš li da si uvek i jedino ti u pravu? Dozvoli nam da mislimo drugačije, da se ponekad ne slažemo sa tobom i da svoje mišljenje, na koje imamo pravo, i napišemo. Veruj mi, ne volim oko sebe mračne, namrštene, snuždene likove i zato se u potpunosti slažem sa navedenom izjavom. Ovo iz jednostavnog razloga što me je život naučio tome.

- Osobe koje imaju više samopouzdanja, koje više veruju u uspeh, imaju ujedno i veću šansu da taj uspeh postignu. Ljudi koji su optimisti su češće na dobitku na svim životnim poljima. Izuzetno je važno i imati u okruženju ljude koji su optimisti, jer ako neko sa strane veruje da imamo sposobnosti da postignmo ono što želimo, veća je verovatnoća da ćemo i sami biti uvereni u to. Uz optimističan stav i verovanje u uspeh, važno je i da znamo kako da prihvatimo poraz, odnosno gubitak.

[aleksey]

Dozvoli nam da mislimo drugačije...

E, sad, Palma... Nemoj baš da toliko preteruješ.
Nisi ni svesna koliko grooozno veeeliku žrtvu tražiš od mog dragog LibrarTy-a. Teško će on preći tu crtu.

Veruj mi, ne volim oko sebe ..... Ovo iz jednostavnog razloga što me je život naučio tome.

Upravo u ovome je i osnovni uzrok vaših nesuglasica. Ti pričaš o životu i stvarnosti , a LibrarTy o suvoj teoriji iz knjiga i naučnih radova .

Dragi moj LibrarTy, zaista dobronameran savet:

1. Ostavi se (makar na momenat) sakrivanja iza dr, mr, phs i sličnih naučnih titula i Google-ovih linkova.
2. Za promenu, priupitaj deset tvojih poznanika, čije mišljenje ceniš, da li više vole da su u društvu namrgođenog, besnog i ciničnog dr*adžije ili im je lepše sa nasmejanim, razdraganim osobama, koje oko sebe zrače pozitivnu energiju.
3. Nakon svega ovoga, stavi prst na čelo (PALL MALL) i zapitaj se kako si mogao do sada (prošlo vreme) ceniti mišljenje onih barem devet "neobrazovanih i zatucanih debila" od gornjih deset
4. Opet PALL MALL.

P.S. Volim i ja tebe...

[Bibliotekar]

Ja intelektualna meraka za večeri rane...

A znam za toliko pesimista koji su jedva čekali da se obese i prekrate ovozemaljske, srećno, muke...

Jeste li sasvim sigurni u to, g. Timke da su ti Vaši poznanici bili pesimisti, a ne kojim slučajem depresivci? Znate, to nije svejedno.

Dragi Bibli, misliš li da si uvek i jedino ti u pravu?

Pogrešna Vam je adresa na koju ste uputili Vaše pitanje, draga gospođo. Budući da se ja pozivam na naučno-stručne radove drugih osoba, renomiranih i neosporenih profesionalaca u odnosnoj struci, pitanje zapravo treba da uputite njima, a ne meni.

Dozvoli nam da mislimo drugačije, da se ponekad ne slažemo sa tobom i da svoje mišljenje, na koje imamo pravo, i napišemo.

Vaše neprikosnoveno pravo da mislite šta god hoćete potvrđeno je samom činjenicom da ste ga na ovom forumu već nesmetano napisali i istavili na uvid svima zainteresovanima.

Problem je jedino u tome što u svakoj egzaktnoj materiji postoji razlika između pukog mišljenja i faktičkog znanja. Saobrazno tome, Vi, naravno, imate punu slobodu da mislite da npr. postoji belobradi čika po imenu Deda-mraz koji svoj istinski dobroj deci sveta uz pomoć talentovane grupe Čudesnih Irvasa (koju čine Rudolf, Doner, Blicen ...) deli prigodne darove za Novu godinu, ali to je tek Vaše (i ne samo Vaše!) puko mišljenje, a ne egzaktna činjenica – ono nije nije potkrepljeno odgovarajućom objektivnom i nezavisno višestruko proverenom naučnom studijom.

Iz pređašnjih studija takvoga tipa je pak evidentno da je za uspešno ostvarenje individualnih životnih ciljeva neke individue presudno činjenično zasnovano znanje, a ne mišljenje.

2. Za promenu, priupitaj deset tvojih poznanika, čije mišljenje ceniš, da li više vole da su u društvu namrgođenog, besnog i ciničnog dr*adžije ili im je lepše sa nasmejanim, razdraganim osobama, koje oko sebe zrače pozitivnu energiju.

Ta zar samo dve varijante, dragi moj g. Aleksey? A kamo treća - društvo mirnog i tihog, stidljivog i povučenog, obrazovanog i načitanog čoveka na kojeg se u istinski potrebitome času uvek može ozbiljno računati? Toga nema?

4. Opet PALL MALL.

Zašto da se ograničavamo? Real thing is Pall Mall + Lucky Strike:

[branko]

A kamo treća - društvo mirnog i tihog, stidljivog i povučenog, obrazovanog i načitanog čoveka na kojeg se u istinski potrebitome času uvek može ozbiljno računati? Toga nema?

To sam ja!

[Palma]

Problem je jedino u tome što u svakoj egzaktnoj materiji postoji razlika između pukog mišljenja i faktičkog znanja. Saobrazno tome, Vi, naravno, imate punu slobodu da mislite da npr. postoji belobradi čika po imenu Deda-mraz koji svoj istinski dobroj deci sveta uz pomoć talentovane grupe Čudesnih Irvasa (koju čine Rudolf, Doner, Blicen ...) deli prigodne darove za Novu godinu, ali to je tek Vaše (i ne samo Vaše!) puko mišljenje, a ne egzaktna činjenica – ono nije nije potkrepljeno odgovarajućom objektivnom i nezavisno višestruko proverenom naučnom studijom.

Bibli, ovo se zove "niski udarci" ali to je svojstveno tebi ako neko izrazi neslaganje s tvojim stavovima. Mlad si i imaš još uvek vremena da malo zaboraviš na naučne studije i da živiš, živiš...

Zar je moguće da ne postoji belobradi čika po imenu Deda-mraz? Pa ja ga sa najvećim veseljem očekujem i ove godine!

Iz pređašnjih studija takvoga tipa je pak evidentno da je za uspešno ostvarenje individualnih životnih ciljeva neke individue presudno činjenično zasnovano znanje, a ne mišljenje.

Dragi Bibli, sa velikim zadovoljstvom te obaveštavam da sam do sada uspešno ostvarila sve svoje životne ciljeve sa potrebnim znanjem i svojim mišljenjem.

Aleksey,

[Timke]

Pa zar meni samo jedan redak? A toliko sam se trudio da oponiram i kontriram! A ha, znači da ne čitate svaku reč nego preskačete reči i retke i hvatate se što pre za oči. Cunami me je odneo u neke neslućene i nepredviđene predele. Defanzivni pesimista bi bio nešto kao onaj pop što se udavio. Da li je bio optimista iz navike ili pesimiste iz preke refleksne potrebe. Zamislite i recite sami. I tako, davio se i udavio pop a seljani došli da obaveste popadiju šta se zbilo, na jedvite jade i veliku žalost. Popinica se interesovala do u detalje kako je bilo. Pa kad su joj sve lepo i natenane ispričali ona je zajaukala i uzvratila rečima da nisu trebali da govore : Daj pope ruku, nego : Na pope ruku, jer je on običavao vazda da prima a nikako da daje. To naš neuki i priprosti narod to znanje zna od vajkada. Nisu mu potrebite nikakve psihosomatske analize i teorije.

[Bibliotekar]

Ah, konačno nam je u tematski niz pristigla i Kosmata Sneguljica! Ta baš smo se pitali gde li je...

Bibli, ovo se zove "niski udarci" ali to je svojstveno tebi ako neko izrazi neslaganje s tvojim stavovima. Mlad si i imaš još uvek vremena da malo zaboraviš na naučne studije i da živiš, živiš...

Ni najmanje, gospođo draga. Samo branim poslednji neosvojeni bastion usahle ljudskosti i čovekovog spasa – naučnu istinu, što, uostalom, i Vi savršeno dobro znadete. Doduše, objektivno moram da priznam da mi lično nije još preostalo baš puno vremena za odbranu, ali tradicije dostojanstva i časti zahtevaju da se u borbi izdrži do gorkoga kraja. Uostalom, ceo ljudski život je – avaj! – koncipiran i ustrojen kao borba. Sad da li protiv neumitne prirode, ili nenavidnosti sabraće po razumu, to je već sekundarno.

Zar je moguće da ne postoji belobradi čika po imenu Deda-mraz? Pa ja ga sa najvećim veseljem očekujem i ove godine!

Ta zar ne gledate vesti, gospođo draga?

Dragi Bibli, sa velikim zadovoljstvom te obaveštavam da sam do sada uspešno ostvarila sve svoje životne ciljeve sa potrebnim znanjem i svojim mišljenjem.

Ne, draga moja gospođo – dogod se Vi upuštate u rasprave ovoga tipa još uvek niste ostvarili uistinu sve svoje životne ciljeve. A i znanje koje posedujete zasigurno nije bilo autohtono stvoreno Ex nihilo – ono je zapravo nasleđeno i Vama predato.

Pa zar meni samo jedan redak?

Jedan, ali vredan g. Timke. Potrudite se, pa odgovorite na njega. Tako ćemo doći do mogućnosti da raspravimo istinsku suštinu problema koji ste nam predočili. A koji je, vaistinu, mnogostruk.

[Palma]

A i znanje koje posedujete zasigurno nije bilo autohtono stvoreno Ex nihilo – ono je zapravo nasleđeno i Vama predato.

Kada je Bog stvarao svet, njegovu majstoriju posmatralo je pet anđela. Prvi ga je pitao zašto to radi. Drugoga je interesovalo kako to radi. Treći je pitao koliko će to da košta, a četvrti, može li nekako pripomoći. Peti anđeo nije ništa pitao. On je samo gledao i oduševljeno aplaudirao. Prvi anđeo je bio filosof. Drugi je bio naučnik jer ga je interesovalo kako se to čini. Treći je bio trgovac, a četvrti altruista, jer je voleo da pomaže drugima. Peti je bio mistik, onaj koji se uzdigao iznad znanja, jer sve je iskusio, a da nije izgubio oduševljenje za život. U koju kategoriju anđela ti spadaš, dragi Bibli?

[Bibliotekar]

U onu šestu, svima ostalima nevidljivu kategoriju argatujućeg anđela-asistenta, draga moja gospođo. Onog koji je učinivši sve da sam eksperiment stvaranja uspe, još pre toga kao bibliotekar-informatičar uvideo da su početni uslovi pogrešno odmereni od strane nedovoljno promišljenog i prilično šeprtljavog Stvaraoca.

Stvaralac ga je posle, kada mu je on ukazao na njegove objektivno počinjene eksperimentalne greške, onako toržestveno nenavidan, šutnuo iz Firme i lišio ga njegovog statusa. Od tada se, nesrećnik, potuca od nemila do nedraga, nadajući se da će jednoga dana konačno naći srodne duše i sakupiti dovoljno sredstava da napravi nešto zglavno.

Po svoj prilici, još će se dosta načekati. Ali još uvek nije izgubio nadu.