Zanimljivosti

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Zanimljivosti

Post od branko »



Ovde je postavljeno zbog jednog Senćanina iz Sarajeva.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Zanimljivosti

Post od branko »

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Zanimljivosti

Post od branko »

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Zanimljivosti

Post od branko »

Сенћанске стварности

О људима који женама шишају косу; о синовцима Стевана Сремца који не знају српски; о музеју Јоце Вујића...

Сента, почетком маја

Сента: град у коме постоје удружења момака, удружења газда, великих газда, малих газда, удружења сопственика једног коња, удружења сопственика два коња, град у коме се, после десет часова увече, по кафанама наплаћује нарочита такса, нека врста „казне“ за ноћно седење, обилује разноврсностима живота који би могле да почну са шарене плакате што објављује да у том и том биоскопу игра Ширли Темпл, па све до оног брадатог ешкенаског Јеврејина што се крије од фотографске камере као од живе ватре...

Кад је фоторепортер немоћан...

У Сенти има неколико хиљада Јевреја. Већа половина су Ешкенази, ортодоксни Јевреји, који се придржавају верских писаних закона боље и упорније од оних што крче земљу по Палестини. Сефарди, мања половина Јевреја, сасвим су еманциповани и ничим се не разликују од осталих грађана.

И кад се спусти мрак на град у равници, кад петак треба да се истргне с календара на зиду, Јевреји дају тон животу у Сенти. Све трговачке радње, а оне су све у рукама Јевреја, затворе се и не отварају се све до суботе у предвечерје. Ешкенази, ортодоксни, труде се да ништа не раде. Толико иду далеко да ни ватру неће да запале у кући. Аутомобилом је грешно возити се, грешно је извући марамицу из џепа и обрисати нос, зато се марамица веже у петак увече за прсник, грешно је, макар како чудно изгледало, примати новац!

Од петка увече до суботе увече престаје сваки посао, и чуло смо причу како је неки окачењак, да би испробао ортодоксност, а можда и ради нечега другог, ушао у једну кућу еканског Јеврејина и почео да брља по фијокама и тражи новац.

Кажу да се цела ортодоксна породица није ни макла с места, само су чули пригушени гласови и стењање. Окачењак није пронашао новац, па ипак је изашао уверен...

Само на ову причу која личи на анегдоту, већина људи смешка се сумњиво и врти главом „неуверено“.

Пробуђеним улицама шетају брадати људи у црним кафтанима, младићи с ошишаним главама и чуперцима више увета који има падају до средине лица. И деца су исто тако „униформисана“ што се тиче фризуре. Расцветалим парком размилели се Јевреји и шетају исувише мирно. С рукама забаченим унатраг, корачају брзо. Има се утисак да су дубоко замишљени и да не постоји нешто што би могло да сврати њихову пажњу.

Има се такав утисак, али наш фоторепортер се први преварио. Јурио је више од два часа за једним брадоњом, с камером испод капута, употребљавао све могуће трикове које је већ испробао, рецимо на међународним возовима или на великим процесима, али ништа није помогло. Брадоња је успевао да умакне, а фото-репортер је успео да га сними – само с леђа.

Женама треба ошишати косу – да се другима не допадну...

Покушали смо на други начин. Прошли смо полако колима, обалом Тисе, али тако се шетала само ешкнаска омладина. Њихов инстинкт је толико добар да су одмах знали с ким имају посла.

И шта нам је остајало друго до да сиђемо и да покушамо да разговарамо с њима. Нека је вечна хвала футбалу који сједињује све људе на свету – макар они били најзагрижљивији навијачи. Младићи и дечаци су се раскравили и постављали питања о утакмицама и футбалским асовима. После је дошао ред на на – да и ми постављамо питања:

- Добро, а зашто вашим женама шишају главе кад се венчају?

Један младић који се спрема за рабинера насмешио се и избацио већ спреман одговор:

- Док траје наш празник велики је грех радити ма шта! Женама се шиша коса да не би морале да се чешљају у петак и у суботу! То би био велики грех.

Један младић му квари рачуне:

- Ми шишамо наше жене кад се удају, да се не би допале другим људима. Да се не би десио велики грех варања међу ближњима. Кад једном нашој жени ошишају главу она носи перику целог живота.

Наш шофер се умешао и поставио веома умесно питање:

- Добро, а кад су вам све жене ошишане, зар се не може десити да заводнику буде свеједно што је и туђа жена ошишана?

Јак разлог није пронађен да се то умесно питање побије, млади људи одговарају у хору:

- А, то се никад не дешава...

Кад срце проговори – новац побеђује

После смо чули једну занимљиву причу која карактерише ортодоксне и „невернике“ Сефарде.

Заљубила се једна девојка из табора Ешкеназа у једног младића Сефарда.

А не треба заборавити да се те две вероисповести толико размимоилазе да им је, чак забрањено да се међусобно узимају. И девојка, срце је проговорило, побегла са младићем.

Отац, добри, брадати ортодоксни отац, надао дреку, најмио један аутомобил и дао се у трагање за великом грешницом која је прекршила свете законе. Трагао отац, трагао, али од ћерке и заводника ни трага...

Вратио се кући, рекло би се сломљен и тужан, и да би себе тешко казнио за туђи грех, за грех свога детета, обријао своју ортодоксну браду.

Кад, не лежи враже, вратила се, једног дана, одбегла ћерка и довела за руку мужа „неверника“.

Утеха није била велика. Какве ли накнаде за обријану браду? Али у кући оца почео је да се утиче на ћерку која је учинила тако неопростив грех. Пријатељи и рођаци почели су да је наговарају да остави „неверника“ Сефарда – и она послушала. Оставила мужа и спремала се за свадбу са својим братом од ујака. А срце? Шта, срце...

Чекиње на лицу ортодоксног оца почеле су да се појављују. Бради је дозвољено да опет расте.

Али причи није крај: кажу да је цела та ствар изгледала тако трагично, што је отац, који је био пред стечајем, преписао цело имање на ћерку...

Синовци Стевана Сремца – не знају српски

У Улици Бранка Радичевића живи синовица Стевана Сремца. Закуцали смо на врата гђе Десанке Сремац. Отворила нам је једна ведра жена која се снебивала што нас дочекује „тако неспремна“.

После усрдног „послужења” на чистом трему, синовица великог писца почела је да прича успомене које је чула од других, од људи који су познавали њеног стрица.

- Ја сам била мала кад се чика са два брата отселио за Београд. Отишли су код ујака. После га нисам видела. А с његовим братом, чика Андријом, који се давно отселио у Америку, стално се дописујем.

Гђа Десанка Сремац одлази у собицу, доноси старинске фотографије на чврстом пожутелом картону и показује нам Стевана Сремца из млађих дана.

На фотографији пише: „Својој драгој сестри Десанки, октобра 1890, у Нишу.”

- Да, онда је чика био у Нишу, а то је посвећено мојој мајци.

Госпођа доноси писма и фотографије брата Стевана Сремца који је био кројач, па се американизирао и сада је – рентијер. Има 87 година и често се сећа домовине.

Стеван Сремац (Фотодокументација Политике)
„Моја драга Десанка, поклањам нашој обштини, нашој србској деци, једну суму новца...”

Стари Андреја Сремац није заборавио да говори и пише српски, али није научио да пише другачије него што се писало и говорило у његово време.

- Мој чика Андреја веома је добар. Послао је сто хиљада динара да се издржава један добар и сиромашан ђак из Сенте. Он то све уређује преко мене. Дописујемо се свакога месеца. Пре много година долазио је из Америке у Сенту, с женом и децом...

- Па како му се допало?

Госпођа Десанка каже нешто сетно:

- Чики се допало код нас и он је здраво волео да стално живи с нама... Али стрина Хедвига се побунила и вратили су се натраг.

Као нека оптужба на ту далеку стрину Хедвигу звуче речи синовице:

- Имају три кћерке. Као три златне јабуке. И једног сина. Он је инжењер.

- Да ли вам пишу?

- Не. Како би писали кад не знају српски ни једну реч. Девојке су се удале за Американце.

И опет разгледамо фотографије. Лепе девојке с нискама бисера око врата. С малим часовницима у реверима костима, иако сликане пре рата изгледају као да су стале пред објектив уличног фотографа на београдском корзу.

Госпођа Десанка Сремац прати нас и са смешком каже:

- Кад сам била мала, чика Стева је умро. Нисам имала од великог стрица никакве успомене. Морала сам да купим сама сва његова дела.

Три човека, три велика човека, дала је Сента – и сва тројица су у рођачким везама. Јован Мушкатировић био је кум Јовану Ђорђевићу, а Јован Ђорђевић био је ујак Стевану Сремцу.

Матуранти из Сенте, од свога скромног џепарца, подигли су у малом парку крај Тисе споменик Стевану Сремцу...

Четврти човек којим се Сента поноси био је покојни Јоца Вујић, који је цео свој век провео скупљајући сликарска дела војвођанских сликара. Скупљао је покоји Јоца Вујић све што се односило на живот Србина у Војводини, све што је говорило и сведочило о борби потлаченог човека који се бори за слободу и право.

Стара кућа, приземна али отмена, сунча се на пролећном сунцу, а иза тешких завеса крије се једно велико благо које ће ових дана бити пренесено у Београд, јер је покојни Вујић своју велику уметничку збирку поклонио Универзитету.

Затекли смо код куће сина Јоце Вујића, младог студента, који ће међу очевим најмилијим стварима боравити још само неколико дана.

По зидовима дремају дела великог Даниела, Предића, Буковца, Стевана Алексића, Ђорђа Поповића, Димшића, Ђуре Јакшића, Новака Радоњића, Стевана Тодоровића и многих за које нисмо ни чули, али који су кичицом на платну документовали многе тренутке историје.

Јоца Вујић је поклонио око 15. 000 књига Универзитету. Те књиге покуповао је у Бечу и Будимпешти. Сад се његова уметничка збирка преноси у Београд, и како чујемо, постоји једна велика невоља – не знају где да је сместе. Дакле, треба годинама скупљати драгоцене вредности, утрошити милионе, поклонити све то Универзитету – а после мислити где све то да се смести.

Син великог оца, симпатични млад човек, говори о оцу с великим поштовањем:

- Мени је стало да се успомена мога оца сачува и да се широким масама омогући да виде наше старо војвођанско сликарство. Треба знати с каквим тешкоћама се борио мој баба док је све то сакупио. Новац је био најмање у питању. Он је, причао ми је, имао своје пријатеље који су путовали и распитивали се где се налазе дела наших мајстора.

Кад би дознали јављали би то моме баби. Било је породица које су имале платна која су за њих значила успомене, и разумљиво је што нису хтели тако лако да се растану од портретаоца иле деде. И за њих новац није значио ништа. Али кад им је објашњавао да је то у интересу свих – давали су. Било их је који су поклањали:„Музеју Јоце Вујића.”

Пуна кућа успомена. Старих ханџара које су досељеници из Херцеговине и Црне Горе продавали – јер се ханџаром земља не оре.

Документа од непроцењиве вредности. Музеј Срба у Војводини.

Трака сумрака вуче се над градом. Улицама шетају Сефарди и Ешкенази. Плавокосе девојке. Добровољци који су на ногама задржали доколенице, а на главама носе пречанске широке шешире...
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Zanimljivosti

Post od branko »

Bernat Klajn - Senćanin čije ime Srbija prećutkuje, ali ne i Škotska

Snežana Miletić

Čovek koji je raskošne boje banatskih polja pretočio u najfinije teksture i materijale, a oni ga kroz rad Diora, Lorena i Koko Šanel, uveli u istoriju svetske mode, zove se Bernat Klajn.

Mala Senta mestašce je u kojem su se rodili mnogi zanimljivi ljudi iz sveta umetnosti. Spisak bi bio podugačak, a danas bi mogao da ide od glumice Kriste Sorčik i muzičara Silarda Mezeija do reditelja Zoltana Puškaša, a ako se krene put istorije do osnivača Srpskog narodnog pozorišta Jovana Đorđevića i dramatičara Stevana Sremca, na primer.

Ipak svi misle da je najpoznatiji Senćanin ikada reditelj Andraš Urban, čovek koji je preokrenuo savremeno pozorište u Srbiji i koji se zbog svog posebnog pozorišnog izraza, katapultirao u sam vrh savremene evropske kulture.

Ipak - svi greše, jer, nije Andraš Urban najpoznatiji Senćanin na svetu!

Najpoznatiji Senćanin na svetu zove se Bernat Klajn i svet je osvojio zahvaljujući svom istančanom osećaju za modu.

Bernat Klajn bio je inovator tekstilne industrije, Škoti ga čak zovu "ocem škotske tekstilne industrije", ali ono što je kasnije uradio u svetu mode premašivalo je očekivanja i svetskih velikana poput Kristijana Diora, Koko Šanel, Pjera Kardena, Balensijage i Iva Sena-Lorena koji će potom u tvidu u bojama vojvođanske jeseni i proleća, i kombinacijama vune i pliša inspirisanih Banatom, ali i raskošnom akvarelistikom škotske prirode, iscrtati istinska umetnička dela.

Zbog te dvojnosti koju se nosio u sebi, pre svega u estetskom smislu, Klajn je za svog života uvek govorio da je čovek dve domovine i nekoliko jezika. Rođen je početkom dvadesetih godina prošlog veka u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u vreme kada ljudska usta nisu bila puna multikulturalnosti - a bilo ju je jamačno više nego što će je ikada ovde više i biti, jer ljudi se po ulicama nisu makljali šakama samo zato što se reč "sloboda" može reći i "szabadsag" ili "Freiheit".

Bilo je to vreme, istorija tvrdi, kad je komšija komšiju pozdravljao na njegovom maternjem jeziku i kada je bilo pristojno da znaš bar da se posvađaš na nekom jeziku sredine. Ispostaviće se posle, doduše, da ni to nije bilo dovoljno da se ne dese rat i mržnja.

Klajn je zapravo poticao iz porodice sa jakom tekstilnom tradicijom. Stoga ne čudi što je vrlo rano shvatio da somotska traka i iščešljana vuna od kozje dlake u bojama žitnog polja spaljenog posle žetve - što ga je, sam je isticao, inspirisalo na posebne motive u dizajnu, mogu u svetu mode da otvore sasvim nove sfere shvatanja dizajna.

Iz majušne Sente Klajn je otišao uoči Drugog svetskog rata, kada je imao 16 godina, najpre kod rabina u Češku da se školuje a onda u Jerusalim na Umetničku akademiju. Nakon rata, tokom kojeg su njegovi roditelji Zori i Lipot bili odvedeni u Aušvic, gde je majka i ubijena, Klajn je školovanje nastavio u Engleskoj, na studijama tekstilnog dizajna na Univerzitetu u Lidsu.

Do fabrike "Colourcraft" u škotskom gradiću Galušilz, koja je šezdesetih godina prošlog veka u jednom trenutku imala više od 500 zaposlenih, došao je uz mnogo rada. Startovao je sa novcem pozajmljenim od poznanika. Najpre je otvorio malu radionicu sa maramama, kravatama i prostirkama, da bi vrlo brzo na oprečnosti - s jedne sećanja na polja maka i na drugoj strani vojvođanske prašine koja pokušava da izbriše ta sećanja, izgradio imperiju kojoj su se klanjali svi najvažniji francuski i svetski majstori mode.

Među njima posebno mesto imala je Koko Šanel koja je bila čest gost Bernata Klajna i njegovog škotskog doma "High Sunderland" u kojem su se održavale Klajnove revije. Ta impoznantna i za to vreme prilično futuristička građevina, koja je delo arhitekte Pitera Vomerslija, posebna je priča, koja se među studentima arhitekture izučava i danas, isto onako kako se o dizajnu uči u Školi za dizajn i tekstil u Galušizlu koja se nalazi upravo u nekadašnjoj Klajnovoj fabrici "The High Mill".

Klajn je veliku podršku imao u supruzi Margaret koja je i sama bila dizajnerka trikotaže. Za četiri decenije rada u modnoj industriji ovaj Senćanin po rođenju dobio je više nagrada, a za doprinos imidžu britanske krune odlikovan je i Medaljom britanske imperije, trećom od pet postojećih.

Bernat Klajn preminuo je 2014. godine, u svom škotskom domu, u kojem je živeo od 1957. godine. U Sentu se više nikad nije vratio, ni da je poseti. Na istoričarima je da naslute i zašto, a na teoretičarima kulture zašto je Bernat Klajn i dan danas ime koje se prećutkuje u kulturi Srbije.

Njegovog imena nema čak ni na oficijalnom portalu Sente, među imenima znamenitih Senćana. Ima ga zato u Nacionalnom muzeju Škotske, u kojem je jedno krilo posvećeno upravo ovom izuzetnom umetniku.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju