Vladimir Đorđević - Ako ste nas rodili, onda nas i volite

[branko]

VLADIMIR ĐORĐEVIĆ

AKO STE NAS RODILI, ONDA NAS VOLITE

Mihajlo, Aca i Boki sede u parku i pričaju.
Mihajlo:
Ma šta da vam pričam, pecamo mi tako, sa obale, ja već upecao dve ribe od po osam i po kila.
Boki:
Smanji malo, nemoguće da su bile tolike.
Mihajlo:
Da, da, ova druga je imala ne osam i po nego deset i po.
Aca:
Ma daj opet lažeš.
Boki:
Kako tako možeš da mu kažeš to nije lepo i uostalom on ne laže on izmišlja.
Mihajlo juri Bokija.
Aca:
Ma on toliku ribu nije video ni na televiziji.
Mihajlo.
Ko vam je kriv što niste ribolovci.
Boki:
Ali smo zato odlični lovci.
Mihajlo:
Šta ste ulovili medveda iz crtanog filma.
Aca:
Pa lovimo, divlje patke, guske, zečeve i ševe, uhvatili smo svinju od trista kila.
Boki:
Nije baš tolika bila. Imala je osamstotina kila.
Jure se.
Aca:
I šta reče šta je bilo posle sa tim ribama koje više liče na kita.
Boki:
To oko težine mora da se ispita.
Mihajlo:
Pa ja vidim potonu plovak, mislim sigurno neka velika riba.
Boki:
Od jedno kila dvesta i onda poludiš iz mesta.
Mihajlo ga udara po glavi.
Mihajlo:
Povuče i štap, jedva ga zadržah da ne ode u vodu, a riba poče da vuče, vuče.
Aca: Ti pogledaš, kad ono, upecalo se neko kuče.
Boki:
Ma ne neko mače pa počelo po vodi da skače.


Mihajlo:
Ma ja neću više sa vama da pričam, neverujete da tolika riba može da se upeca, to je zato što ste još deca.
Boki:
Kako da ti verujemo kada su to sve laži, hajde pošteno kaži.
Aca:
A to nesme da se radi, inače će učitelj batinama da se sladi.
Mihajlo:
E to ne sme mi smo mali.
Boki:
Kako si sada mali a ovamo pecaš ribe od sto kilograma?
Aca:
Od dvesta kilograma i dvesta pedeset grama.
Boki:
Uh izvini molim te, izvini nešto mi digitron blokirao.
Mihajlo:
Nije fer da me dirate.
Mihajlo počinje da plače.
Boki:
Hajde malo plači, kako se ono kaže: „Plači, pčalči manje ćeš da se smeješ“.
Aca:
Ma ne, nego: „Plači, plači manje ćeš da piškiš“.
Mihajlo plače još glasnije.
Dolazi Marina.
Marina:
Jao opet ste se potukli.
Aca:
Ma nismo se potukli.
Boki:
Nego smo ga za klempave uši vukli.
Aca:
Od čega li su njemu toliko porasle uši?
Boki:
On posle kupanja mora na žicu da ih okači da se to malo prosuši. Inače mogu da se ubuđaju.
Mihajlo još jače plače.
Marina:
Nemate pametnija posla, vi se bijete a da znate samo šta se desilo Marku?
Mihajlo:
Šta se desilo?
Boki:
Uhvatio ribu od trista kila pa mu pobegla.

Mihajlo:
Aaaaaaaaaaa, opet me diraju.
Aca:
Hajde pričaj.
Marina:
Otišao je od kuće i nema ga nigde, svuda ga traže.
Nije ga bilo dva dana u školi, napisao je jedno pismo u kome piše sledeće:
„Mene niko ne voli i ja odavde odlazim, po svetu ću da se snalazim dok ne nađem nekoga ko će da me voli jer me ovde mnogo duša boli. Nemojte da me tražite jer idem na kraj sveta. Ne mogu da razumem moje roditelje zašto su me rađali ako im nisam bio potreban ili možda jesam bio pa je sada ta potreba prestala i ja sam višak u svojoj kući. Sve moje igračke ostavljam ostavljam (zastaje sa čitanjem)...
Boki:
Kome, kome, čitaj.
Aca:
Ma meni šta ima da se pitate.
Marina:
Sve igračke ostavljam... ostavljam... svojoj drugarici Marini..
Mihajlo:
Nemoguće, daj da vidim.
Boki:
Daj svi da vidimo.
Marina:
A uuu, šta vam je... polako, evo, ostavljam svojim drugarima koji su mi sve u životu i sa kojima sam proveo najlepše trenutke. Aci, Mihajlu, Bokiju a sve one najlepše Marini.
Svi počinju da plaču.
Njima se zahvaljujem za sve lepe igre.
Boki:
Ja ne mogu da izdržim. Baš je tužno.
Plaču. Kukaju.
Aca:
Hajde da podelimo igračke.
Boki:
Hej ludaku pa nije čovek još umro. To se deli imovina kada neko umre.
Aca:
Ja znam šta ću od igračaka da uzmem.
Mihajlo:
E nećeš ništa sve ide na ravne časti.
Marina:
Kako možete već se svađate? Ja imam predlog koji naravno usvajamo.
Niko neće dobiti igračke, sve dajemo u Crveni krst za siroimašnu decu.
Mihajlo:
Dobra ti je ideja.
Boki:
Pa dobro ionako su mu sve bile stare.
Marina: Hoćete da slušate dalje.
Mihajlo: Čitaj.
Marina: Više mi je preko glave to što me roditelji ne primećuju a ja njima sve uradim što traže a za mene nemaju ni jedan jedini osmeh a kamoli neku lepu reč. Zato ne želim više da im predstavljam teret jer otac često kaže bolje mi je da svakoga dana nosim po petsto kilograma na leđima nego ovo derište da slušam kako kmeči. E da više ja ne bi kmečao odlazim od onih koji me ne vole.
Aca:
Ali mi ga volimo.
Boki:
E to sada treba pokazati. Lako je reći.
Tako ću i ja jednog dana kada mi pukne film. Oni moji roditelji kao da nemaju dete, samo rade, jure neke pare a ja da nosim patike stare.
Aca:
Ni kod mene nije bolje, ni moji nemaju volje da se igramo, družimo, jedni drugima ljubav da pružimo.
Marina:
Čekajte moramo da ga nađemo. Mora da zna da smo mu pravi drugari i da za brige ne mari.
Mihajlo:
Dok je nas bićemo njegov spas.
Aca:
O vidi ga probudio se ribolovac. Možda bolje da ti ne ideš sa nama nego da pecaš.
Boki:
Da. Zamisli upecaš ribu od sedamstotina kilograma, prodamo je i odemo da živimo u neku drugu zemlju.
Aca:
U koju majke ti?
Boki:
Ma nije važno kako se zove, nego da u njoj ljubavi ima a kada je tako onda sve štima.
Mihajlo:
E ta zemlja ne postoji, na karti je nema.
Marina:
E mi ćemo da je napravimo i završena je ta tema.
Evo da vidite kako je sve počelo i zašto je Marko otišao.
Mihajlo i ja bićemo njegovi roditelji a ti Boki budi Marko.
Vi drugari vidite pa prosudite sami o čemu se tu radi i da li je pošteno da ga otac tera da kukuruz sadi.
Markov stan.
Majka čita neki časopis.

Majka:
Jao kako su divna ova putovanja, pogledaj samo te plaže.
Otac:
Ma tamo ima puno gnjavaže, i šta treba da odem tamo da mi se ovaj mali popne na glavu.
Majka:
Koji mali?
Otac:
Pa tvoj sin.
Majka:
A tvoj nije, nećemo ni da ga vodimo, ionako ima dva keca i neka mu se smeju druga deca i neka sedi kući dva meseca dok je raspust.
Otac:
Ima dva keca jer majka ne može da stigne sa njim da radi.
Majka:
Što da radi majka, ima i oca a ima i učiteljicu.
Otac:
A, ona je još bolja od tebe, video sam dere se na decu kao da nije normalna.
Majka:
Vala pored ove današlje dece ko bi bio normalan.
Otac:
Pa niko je nije terao da bude učiteljica mogla je da bude mesar ili pekar i to onda menja stvar.
Majka:
Ma ipak da ga vodimo, samo da ga tamo vežemo za neko drvo inače će da pravi razne smicalice, sećaš se da je prošle godine gurnuo sa broda ono malo dete u more.
Otac:
Kada smo ga pitali zbog čega rekao je da ga baš zanima da li može da pliva brže od broda.
Majka:
Ne, ne, neće da ide sa nama, neka mu ovaj raspust bude prava tama.
Otac:
Naučiće se pameti, neće to da mu šteti, šaljemo ga u selo koze da čuva, krave da muze, ala će da lije suze.
Majka:
Da, neka ovce vodi na pašu i neka čisti štalu, i od njega da vidi neko pomoć, makar i malu.
Otac:
Zovi ga da mu saopštimo vest. Jao kada ga ubace u svinjac da čisti zavideće i glisti.
Majka:
Gde li je to derište, opet skita, e pa od sada će malo da se zapita, zašto druga deca idu na more da se provode a on mora prasićima da nosi da piju vode.
Otac:
Neka radi kao crnac nije zaslužio da uživa i zato neće u moru da pliva.
Ima da radi, travu da kosi, seno da kupi, on misli da smo mi glupi.
Majka:
Neka baštu poliva, neka voće reže, neka gaji od lubenica vreže.
Otac:
Mora da vidi kako je teško kada se radi po čitav dan a on ovde ima džabe i hranu i stan.
Majka:
Ma da nisi preterao pa on nam je ipak dete.
Otac:
Koje dete ja sam se u njegovim godinama rvao sa bikom.
Majka:
Ma da, da li i mi ovde u uću da dovedemo bika pa neka se rve sa njim po čitav dan.
Otac:
Mali je nama za to stan.
Majka:
Sa tobom nešto nije u redu.
Otac:
Pa kako da bude kada imam dete koje me nervira neprestano, sve bi on hteo a ništa da ne pruži, zabraniću mu i sa drugom decom da se druži. Neka uči bez prestanka i noć i dan.
Ulazi Marko.
Otac:
Gde si ti? Samo skitaš a knjiga?
Marko:
Knjiga je moja briga a i raspust je.
Otac:
Raspust je za drugu decu koja su bila dobra a za takve kao što si ti...
Marko:
Da ste više vremena samnom bio bih bolji.
Majka:
Šta treba, da se igramo sa tobom?
Marko:
Pa i da se igrate što ste me rađali ako vam ne trebam?
Otac:
Pa da nam je trebalo nešto za igru mi bismo rodili igračku.
Majka:
Ima da ideš na zasluženu kaznu, u selo da čuvaš životinje.
Marko:
Jao to, oduvek sam maštao da budem ukrotitelj životinja, baš je lepo da se jaše svinja.
On pokazuje kako će to da radi.
Ili zamisli to, učim kokoške da lete ili ovce da postavljaju u jasle salvete da jedu kao gospoda a ne kapo do sada sa poda.
Otac:
Jel vidiš on nas još i zavitlava...
Majka:
Jao što te ranije nismo poslali da se opametiš dete.
Marko:
Jao pa kada povedem krave da pasu pa ih učim da muču sve u jednom glasu. Biće to hor krava biće stvarno strava.
Majka:
Je ga čuješ...
Otac:
Šta vredi ali selo će sve to da sredi. Ima da bude kao bubica kada se vrati, na selu će da shvati kakvo dete treba da bude.
Marko:
Pa kakvo mogu da bude pored vas...
Majka: Čuješ li ti ovo...
Otac:
Sve smo ti dali a ti nam tako vraćaš, mali, dva keca hej da si stvarno glup ne bi mi bilo žao.
Marko:
Nisam glup ja sam tata na tebe.
Otac:
A tek kakav blam sam doživeo zbog tebe na roditeljskom.
Marko:
A nije te ubio blam što jedino ti od svih roditelja pred školom parkiraš najnovijeg mercedesa i što čitav grad svašta priča o tebi. Mene je neki put sramota.
Majka:
Kako to razgovaraš sa ocem?
Marko:
Ma nisam ja debil.
Otac:
Što nisu zaradili pa bi vozili i oni i ko to šta priča, nemoj da...
Marko:
Ma da, kako si ti to zaradio? Mozgom? A završio si školu gde beše, koje sve ulice su u pitanju?
Otac:
Je l vidiš koga si rodila, filozofa, naučnika, e ne gine ti motika, ima da okopavaš pšenicu i da postavljaš bodljikavu žicu.
Marko:
Ej biznismenu, pšenica se ne okopava.
Otac :
Ja ne znam šta je ovo, kao da nije naše dete.
Majka:
Strašno.
Otac:
Za tebe treba smisliti okove od tebe će biti propalica, kuća će ti biti ulica.
Marko:
Problem je u tebi i u tvojoj ženi.
Majka:
Hej, mi smo ti otac i majka.
Marko:
Odavno je moj život prestao da bude bajka.
Da ste me voleli i da ste me više primećivali sda bismo zajedno uživali.
Otac:
Uživaćeš ti kada te upregnu na selu i daju ti lopatu debelu.
Marko:
Pa vi ne shvatate, ništa meni ne treba, samo ljubav ništa više.
Majka:
Čekaj možda je dete u pravu.
Otac:
I ti si protiv mene, da, šta sam drugo mogao da očekujem od žene.
Majka:
Dobro, ide u selo da radi.
Marko:
Teško je kada se roditelj tvojom mukom sladi.
Boki: Ovo već prerasta u kriminal to je nasilje nad decom pa imamo i mi neka prava, ai postoje međunarodne institucije koje štite decu. Ovo ovako ne može.
Aca:
Evo videli ste i recite je l lako našem drugu on je danima bio sam, plakao, nisu ni otac ni majka hteli da mu pomognu oko domaćeg. Dobio je loše ocene i da ga ne bi poslali u selo on je pobegao od kuće.
Boki:
Moramo mu pomoći, kako će sam, gde će da noći?
Marina:
Da li da pričamo sa njegovim roditeljima? Ma da, svrhe nema, mora da se pravi nova šema.
Boki:
Moramo da urazumimo njih i da im obijasnimo neke stvari.
Aca:
Evo ovako ćemo, treba prvo njega da pronađemo da on bude na sigurnom a onda da odredimo pregovarački tim da ide kod roditelja.
Mihajlo:
Hej stigla mi je poruka na mobilni sa nekog nepoznatog broja.
Boki:
Hajde priznaj, znaš da je neka devojčica, samo koja?
Mihajlo:
Čekaj pa to je poruka od Marka.
Marina:
Čitaj, čitaj.
Aca:
Je l živ?
Boki:
Pa da nije živ ne bi mogao da napiše poruku.
Mihajlo:
Slušajte.
Čita.
Verovatno ste već čuli sigurno je bilo na vestima da sam se odmetnuo od kuće.
Boki:
Šta je uradio?
Marina:
Odmetnuo se.
Aca:
Otišao čovek u hajduke.
Boki:
Jesu li to oni što su opasni?
Aca:
Jeste to su oni što decu stavljaju u džak i nose u duboki mrak.
Boki:
Jao majko moja.
Marina:
Čitaj dalje.
Mihajlo:
Čita.
...Odmetnuo od kuće. To sam uradio jer me moji roditelji uopšte ne vole, nikada nemaju vremena za mene, nikada neće da mi pomognu oko škole, samo se deru, što ovo..., što ono..., i nisam mogao više, bolje da odem jer me tu niko ne voli.
Aca:
A mi, pa mi ga volimo, šta mu je?
Marina:
Moramo da pokažemo da ga volimo.
Boki:
Kako se to pokazuje?
Mihajlo:
E sada moramo da reagujemo brzo da on tamo u šumi ne...
Boki:
Da ne lipše od gladi.
Aca:
Ne može da lipše, može da umre.
Mihajlo:
Ovako, ja ću da mu pošaljem poruku i da mu kažem da ćemo mi da mu pružimo drugarsku ruku i da je kod nas siguran.
Boki ide da pregovara sa roditeljima.
Aca:
Evo kako će to izgledati.
Ti Mihajlo ponovo igraš oca a Marina majku, Boki je pregovarač. Pa da vidimo.
Stan.
Majka:
Jao crni Stanimire gde nam je dete?
Otac:
Ma doći će on Dragice, tu je, zaturio se negde.
Majka:
Kako dete može da se zaturi?
Nije trebalo da ga teramo da krompir sadi.
Otac:
Prvo nije krompir nego kukuruz, to je i tvoja ideja bila, ti si rekla: „Nema da ide na more ima da radi celu noć do zore da piliće šiša da sa mačkom juri miša“.
Majka.
Jao šta lupaš. Ko zna gde je, gde spava, šta jede, kako da se spasemo ove bede?
Otac:
Ma doći će do srede. Čekaj da ne ode u neku zemlju stranu?
Majka:
Kako će da se snađe za hranu, ništa ne zna da sprema.
Otac:
Što ga ne nauči nešto da sprema za ovih deset godina.
Majka:
A ti si u njegovim godinama kao znao da kuvaš?
Otac:
Znao sam da ispečem prase.
Majka:
Od malena samo ražanj – zna se.
Možda smo bili grubi, možda je bilo previše, jao šta će kada počnu kišenije poneo kišobran.
Otac:
Ma kupiće usput kod kineza. Ma mislim da on nas samo zeza. Šta mu je palo da od kuće beži, mora malo više na ovu današnju decu da se reži.
Majka. Ma možda smo ipak za ovo mi krivi.
Otac: Kako roditelji mogu da budu krivi, uvek su kriva deca svi treba da imaju bar po jednog keca, ne zaslužuju više.
Majka: Možda je tu negde blizu a možda daleko. Mislim da dolazi neko.
Ulazi Boki.
Majka:
Jao Boki da nemaš neke vesti?
Boki:
Gospođo možete sesti pa da popričamo. Mene je ovlastila družina za zaštitu prava deteta da pregovaram sa vama.
Otac:
A gde je Marko? Samo kada dođe pa kada ga propustim kroz šake.
Boki:
Polako, do danas vas nije zanimalo gde je, da li plače ili se smeje, da li mu je hladno ili se oseća gadno da li mu je ušao miš pod krevet ili mu je veverica pojela čokoladu. Možda mu je žaba u ranac uskočila ili mu se patika u baru umočila. Apsolutno ništa.
Majka:
Ma zanimalo nas je, to nam je dete.
Boki:
Pa zašto ga onda ne razumete¬?
Otac:
Mi ne razumemo, a šta to? I kakve ti žabe pominješ, kakav miš?
Boki:
Pa evo pitajte i drugare koje sam doveo da vam kažu kako treba deca da se vole i da se paze i maze.
Da utvrdimo prvo vašu krivicu.
Otac:
Još će da nam se sudi?
Boki:
Ma miran budi, nećeš više našeg druga da mučiš moraš o pravima deteta da učiš.
Otac:
Još ću da idem i uškolu?
Boki:
Dabome neki se i raduju tome.
Majka:
Pa šta smo mi krivi?
Otac:
Možda to što smo živi?
Boki:
Još pitate o čemu se radi. Prvo niste vreme provodili sa njim.
Majka:
Pa mi radimo.
Boki:
Pa dan ima 24 sata, shvati to dragi tata.
Majka:
A kolika će biti kazna?
Boki.
Zavisi, da vidimo koliko domaćih niste radili sa njim?
Otac:
Ja sam radio jednom kada je bio prvi razred.
Boki:
Dobro uzećemo u obzir.

Majka:
Ja sam ga vodila u park da se igra.
Boki:
Da, ali niste pričala sa njim nego je sam morao da bude a vi ste sedeli na klupi sa tetka Marom i vodili abrove.
Otac:
A ja sam ga vodio na bazene.
Boki:
Da bio si sa svojim drugarima a Marko se umalo nije udavio.
Majka:
A ja sam mu kupila nove pantalone.
Boki:
Da, da, one mnogo male pantalone pa je u njima izgledao kao nedonošče.
Otac:
A ja sam mu kupovao slatkiše.
Boki:
Koje si mu brže bolje svaki put i pojeo.
Majka:
A kako sve to znate?
Boki:
Pa zaštitnici dečijih prava vas neprestano prate. Motre kako se prema deci vladate, ako ste dobri nećete da stradate ali vidim da kod vas ima materijala za veklike kazne.
Majka:
A ko će njega da čuva?
A to ne brinite ima on drugare koji ga vole koji će da ga čuvaju da ga oluje života ne oduvaju.
Otac.
A mi, šta će biti sa nama?
Boki:
Vas će na neko vreme prekriti tama, bacićemo vas u tamnicu odakle nećete videti ni pticu.
Otac:
Pa tamo je baš strašno.
Majka:
Ja više ne mogu da stojim.
Boki:
A prpa, pa da vidite malo kako je kada decu mučite.
Majka:
Evo možemo da obećamo...
Boki:
Da, da, da, obećete dok ja ne odem a onad opet ista priča u nekim porodicama bilo je i upotrebe biča.
Otac:
Au to su opasne situacije.
Majka:
A čije su to blesave kreacije.
Boki:
Pa bolesnika, ljudi koji se pomalo gube i decu tuku, umesto da ih ljube.
Otac:
A mi ga nismo tukli.
Boki:
A kajš koji se pocepao na froncle od udaraca po njegovoj guzi.
Majka:
Govorila sam ti ne po guzi.
Boki:
Još gore udarali ste ga i po glavi.
Otac:
Pa kada je magarac pravi.
Boki.
O, evo sami ste se odali. I kada ste sa batinama stali.
Majka:
Pa to je...
Boki:
Vas nisam pitao ništa diobićete reč kada sa ocem završim meč.
Otac:
Nećete valjda da me tučete?
Boki:
Ne samo ću da vas bacim krokodilima.
Majka:
Ma vidite da je mršav, ne bi im se dopao.
Boki:
Ma on je taman za predjelo.
Ništa vi ne brinite samo je bolje na početku da priznate šta ste sve radili i zbog čega je vaše dete bilo tužno, žbog čeka je plakao. To ćemo da saberemo, onda podelimo pa pomnožimo, pa oduzmemo broj dana i broj sati.
Otac:
Taj vaš račun ne može moj mozak da shvati.
Majka:
Zato što je zakržljao dragi.
Otac:
Jao i ti si protiv mene, e puste žene.
Boki:
Samo polako i ne treba to da razume svako to je obrazac pomoću koga dobijamo tačno koliko je muka zbog vaše nemarnosti pretrpeo Marko.
A sada da vidimo dokle je stigla potraga? Društvo već dugo ide po planini tražeći Marka.
Aca:
Marko, Marko, uh ala je velika ova pčlanina.
Priključuju mu se i ostali.
Boki:
Gde li se krije, pa nije morao ovako daleko, da li je uopšte ove nekada živeo neko?
Mihajlo:
Živeli su pre petsto godina neki čudni ljudi sa velikim zubima možda je još neki zaostao ovde u žbunju.
Boki:
Jaoj mamice, mamice.
Mihajlo: Pa sada kada izađe iz žbuna i krene na tebe ma ima da te proguta dok kažeš karakondžula.
Boki:
Kakva sad karakondžula? Nemoj da me plašiš.
Marina:
Jesi li ti prikupio dokaze protiv roditelja?
Boki:
Jesam, terete se da nisu u skladu sa propisima i ljudskim osećanjima vodili brigu o detetu.
Mihajlo.
Pravo u metu, ima da ih zatvore u tamnicu.
Aca:
Kao malog Radojicu.
Boki:
Pa on nije mučio decu nego Turke.
Mihajlo:
Ma ne on je gajio pečurke.
Marina:
Mislim da se neki roditelji i gore od Markovih roditelja odnose prema svojoj deci.
Aca:
On sada negde sigurno spava.
Boki:
Boli me od svega glava.
Aca:
Hoćeš jedan lek glavacilin ali to je za ove što imaju nešto u glavi a za tvoju je više ovaj praznoglavacilin.
Boki:
A tvoja nije prazna tvoja je punjena ali slamom.
Aca:
Jao a u tvojoj je sama pamet vidi na uši ti kipi.

Marina:
kao da kiša počinje da sipi.
Mihajlo:
Imam osećaj da smo blizu, osećam da je Marko tu je iza nekog drveta.
Boki:
Da nismo otišli na pogrešnu stranu sveta?
Marina:
Mene će san da savlada.
Mihajlo:
Evo i magla počinje da pada.
Boki:
Jao neće ništa moći da se vidi pa ćemo da se pogubimo.
Aca:
Nećemo naći put da izađemo iz šume.
Boki:
Lepo sam ti rekao da napumpaš na bicikli gume da ne idemo pešaka.
Mihajlo:
Za patiku mi se zalepila neka žvaka.
Marina:
Da vidim, otkuda žvaka usred šume?
Boki:
Ma to sigurno medvedi jedu žvakaće gume.
Aca:
Hej, pa to su žvake koje žvaće Marko.
Mihajlo:
Znači tu je negde.
Aca:
E a možda ga je pojela neka šumska aždaja pa je od njega ostala samo žvaka.
Boki:
Jao nije valjda kao da čujem da tamo nešto šuška.
Mihajlo:
Ma nećete da slušate, rekao sam da nam treba puška.
Marina:
Jao vi neki muškarci.
Aca:
I mene podilaze neki žmarci.
Boki:
Hajde da se vratimo pa ćemo da ga tražimo preko interneta.
Marina:
E moji junaci, ja ću prva.
Aca:
Nešto se mrda iza onih drva.
Marina:
Da pogedajte pa to je Marko, nemožemo do njega ovo je močvarno tle pa možemo da potonemo u mulj.
Boki:
Meni je izašao žulj. Ja više da hodam ne mogu.
Aca:
Ma kako da dođemo tamo, on nas ne vidi i nečuje.
Boki:
Da ga nije neko šumsko čudovište zarobilo pa ga oslepelo.
Marina:
Jao, on odlazi, nije nas video, zovite ga.
Svi ga dozivaju.
Boki:
Nije nas čuo ili nije želeo da nas čuje.
Jao kada odem kod onih njegovih roditelja koji su sve ovo zamesili.
Aca:
Nisam znao da su mu roditelji pekari.
Marina:
Ma to se samo tako kaže.
Boki:
A onaj njegov otac i laže, kao nisu ga mučili.
Pa ne bi on sada živeo u ovoj nedođiji.
Marina:
Dobro barem znamo gde je, neka oni dođu ovde pa neka se izvine za sve što su mu nažao učinili.
Šta li rade ti roditelji? Odoh da im kažem da smo ga našli.
Aca:
Idemo do roditelja da vidimo šta oni rade u ovom teškom i napetom trenutku.
Otac:
Ta deca su luda veruju u čuda, da ga nisu oni negde sakrili veoma su mi sumljivi.
Majka:
Ma daj znaš da smo preterali.
Otac:
Preterali sa čim, što hoćemo da od njega napravimo čoveka?
Majka:
Ma ne možeš da mu zvocaš doveka.
Otac:
I ko zna šta ti mališani smeraju, sa njima čovek ne zna čemu da se nada.
Majka:
Ma samo da nam se vrati sigurno sada mnogo pati.
Neću više nikada da se derem na njega samo neka nam se vrati.
Otac: Pa dobrto neću ni ja samo da dođe kući nećuga nikada tući.
Majka: Spremaću mu svakoga dana najlepše kolače
Otac: Kupovaću mu sve što poželi, samo neka se vrati, neka nam kuća bude puna smeha, ljubavi a drugo će njegov tata da mu nabavi.
Majka: Jaoj samo da dođe i da nas ova muka prođe, od sutra nova pravila života.
Otac: Da nije upao u neku pećinu ili u rudnik. A možda je seo na voz i odvezao se do Danske skroz.
Majka: Pa šta će čak tamo?
Otac: E to treba da doznamo?
Ulazi Boki.
Boki:
Dobro da ste se setili da pati ali sda će muka da vam se skrati.
Majka:
Jao znate gde je.
Otac:
Ma vi ste ga sakrili, priznaj gde je?
Boki:
Ako tako budete neprijatni prema meni može biti velike tuče na ovoj sceni.
Otac:
A ko će to da me bije?
Boki:
Imamo specijalni odred pasa lutalica takozvanih džukela, koji mnogo vole one što muče decu.
Otac:
Pa mislim ja... ja... nisam mislio... nisan mislio stvarno... ja sam....
Majka:
Pusti više to što si ti smislio. Dok se ti smisliš kukele će nas pojesti.
Otac: Ne ne nemojte evo recite šta treba sve ću da uradim samo sklonite te pse evo priznaću još greške dve.
Boki: Da čujem o čemu se radi.
Otac: Pa terao sam ga da pacove u podrumu hvata.
Majka: Dok se izležava tata.
Otac: Nisi ni ti bila bolja.
Boki: Doći će i gospođa na red da čujemo dalje.
Otac: Terao dam ga da vežba klavir po deset sati.
Majka: Kako to da se shvati.
Boki: Dobro to što je vežbao i nije loše zna bar da svira a da vidimo kako kakve je majka muke imala da bira pa sa njima svoje dete da muči.
Majka: Od mojih je muka uvek mogao nešto da nauči. Terala sam ga da kači zavese, da kuva džem od šljiva da trči do najdaljih njiva i bere pečurke.
Boki: jao moglo je dete da se otruje, šta ste vi sve detetu radili dobro da je živ.
Majka: Znači on je živ.
Boki: Živ ali što nije ovde neko od vas dvoje je kriv nije valjda moja baba Persida.
Otac: A ni to ne treba gubiti iz vida, pominjao je on da ga muči neka Persa.
Boki: ma to je ova što nam je menjala učiteljicu, luda žena skroz kao da ju je udario u glavu voz.
Majka: Pa eto nismo samo krivi mi ima tu još ljudi zbog kojih moje dete sada živi u nekoj pustinji.
Boki: Nije pustinja gospođo močvara.
Majka: Jao kuća mu je bara.
Otac: Bar će da nauči da krekeće.
Boki:
Našli smo ga ali on neće da priča, neće da jede, neće da se vrati, shvatite da mnogo pati.
Majka:
Jao moje dete.
Otac:
Šta dete to je konjina.
Boki:
O još jedna reč fina možete i zbog toga da nastradate.
Majka:
Hajde vodite nas tamo da ga mi vidimo sda se svega stidimo i nećemo više.
Boki:
A šta kaže gospodin.
Otac:
Pa da, da nećemo.
Boki:
Onda sa piste uzlećemo i odmah krećemo.
I tako ih je Boki doveo do onog mesta pored močvare sa koga su ga videli.
Majka:
Marko sine evo nećemo više.
Boki:
Hajde vi.
Otac:
Ne nećemo više, a ni manje.
Boki:
Je l hoćete da sada ode i više ga nikada ne viite.
Majka:
Ne evo obećavamo da ćemo se igrati sa njim, da ćemo mu kupovati igračke.
Otac:
Da ćemo, pa mislim hoćemo, da ... da ga volimo i to mislim sve...
Majka:
Radićemo domaći sa njim, maziti ga samo neka dođe.
Marko:
Dobro doći ću samo da se pozdravim sa drugarima, životinjama koje su me čuvale dok sam bio ovde i koje su mi podarile ljubav i naučile me da volim i da drugima život učinim boljim.

KRAJ