Milena Bogavac - Pipi Dugočarapić

[branko]

Milena Bogavac

Pipi Dugočarapić

hip-hop mjuzikl za pametnu decu

(prema motivima romana Pipi Duga Čarapa Astrid Lindgren)

Pozorište. Stejdž. Mikrofoni. Pokretni praktikalbli.
Bele površine, dobre za crtanje i projekcije.
DJ pult. Sitna rekvizita.

Klinci:
MC PIPI DUGA ČARAPA – najkul klinka u svetu kulova. Opasna. I nežna. Hrabra. I dobra. Svoja. I sama. Jaka. I slatka. Smešna. I tužna. Maštovita. I nespretna. Sasvim drugačija. Sasvim neponovljiva. Jedna i jedina. ®

TOMI- dobar dečko s plavim očima. Obučen u plavo. S plavom školskom torbom. Uredan. Pristojan. Odgovoran. Vredan.

ANIKA- dobra devojčica sa roze obrazima. Obučena u roze. S roze školskom torbom. Uredna. Pristojna. Odgovorna. Vredna.

Tomi i Anika veoma, veoma liče. Toliko liče, da sva pametna deca u publici, odmah mogu da snime kako su njih dvoje blizanci.

I još:
DJ- koji vrti loodačke matrice. ... Njega vide samo Pipi i sva pametna deca u publici. Za ostatak lica u ovom komadu, DJ ko da ne postoji.

Odrasli:
MAMA i TATA.
UČITELJICA i POLICAJAC.

Mama i Učiteljica veoma, veoma liče.
Tata i Policajac veoma, veoma liče.
Toliko liče, da sva pametna deca u publici, na keca vidi da ih igraju isti glumci.
Sve se događa u jednom malom gradu koji veoma liči na svaki mali grad. Sve se događa danas ili juče. Ili nekog drugog dana koji veoma liči na današnji. Sve se događa u vreme kad sva pametna deca u publici slušaju hip- hop.

I dok pametna deca zauzimaju svoja numerisana mesta, DJ već vrti prvu Pipinu stvar. Na sceni se već projektuje prvi video rad, kao spot.
Pipi sedi na jednom belom zidiću i jede jabuku..

Predstava još nije počela. Zato ovu scenu zovemo:
INTRO

Yo, ja sam Pipi... Slušaj ovo...
Pazi sad!

Kakav predivan grad!
Kakav predivan dan!
Proleće
I polećem
Sve kao da je san!

Oko mene male kuće,
Bašte, cveće
Gotivne fasade.
Iza zida neki ljudi,
Ja se pitam: šta li rade?
Tri, četiri, pozor...
Zavirim kroz prozor.

Tri, četiri, pozor...
Zavirim kroz prozor.



1.
Sva pametna deca u publici, vide da smo zavirili kroz prozor jedne veoma lepe kuće. U toj lepoj kući, stanuje jedna veoma lepa porodica. Vreme je ručka i oni sede za perfektno postavljenim stolom.
U čelu sedi sasvim perfektan Tata.
S Tatine desne strane perfektno uštirkan Tomi.
S Tatine leve strane perfektno začešljana Anika.
Nad stolom vlada perfektna tišina.
Jedna mušica, nesklona perfekcionizmu, usudi se da zazuji.
Pssst, kaže Tata. Pssst, ponove deca.
Mušica, postiđena, odleti na neko manje perfektno mesto.
Baš u tom trenutku, ulazi perfektno doterana Mama.
U njenim rukama je činija perfektne supe... Stop!
Sve se na trenutak zamrzne, tako da pametna deca u publici ne mogu da ne pomisle kako smo upali u neku TV reklamu.
OFF – MAMIN GLAS :
„PERFEKT“ KOCKE ZA DOMAĆU SUPU!
ZATO ŠTO MOJA PORODICA ZASLUŽUJE NAJBOLJE!
Mama namigne i scena se na njen mig ponovo pokrene.
Mama spusti činiju. Sledi molitva: svi se uhvate za ruke, pogledaju u tanjire... To traje samo trenutak...

TATA:
Prijatno!

MAMA:
Amin!

(Klopa može da počne!!! Tata grabi kutlaču i sipa redom...)

TOMI:
Hvala.

ANIKA:
Prijatno.

TATA:
Hvala.

MAMA:
Prijatno.

ANIKA:
Hvala.

TOMI:
Prijatno.

(Srkanje. Tišina. Pogledi.)

ANIKA:
Divno je, Mama.

TOMI:
Baš kako volim.

TATA:
Nije slana, kao što uvek praviš.

ANIKA:
Divno je, Mama.

MAMA:
Recept je kao i uvek. ...

TATA:
Odličan recept!

MAMA:
Kao i uvek. Rozbratna, paškanat, šargarepa, kašika soli, celer, ulje mrvica bibera i... naravno...

TOMI I ANIKA:
Peršun!

MAMA:
Svež, zeleni peršun!


TATA:
Prava domaća...

TOMI:
Baš kako volim.

ANIKA:
Baš kao uvek.

TATA:
Nije slana, kao što ti uvek praviš.

(Supa je već pojedena.)

MAMA:
Pa, Tata... Kako si proveo dan?

TATA:
Odlično, Mama. Baš kao uvek.

MAMA:
Tomi, Anika? ... Kako je bilo u školi?

TOMI:
Učiteljica je udarila dnevnikom o klupu i polomila globus.

MAMA:
Kako je to slatko! ... Pa, kako je bilo u školi?

ANIKA:
Dobro.

TOMI:
Baš kao uvek.

(Usiljeni osmesi... Tišina... Tišina... Mama uzadhne. )

MAMA:
Ja, hvala na pitanju, danas nisam baš sasvim dobro. (odćuti, kao da joj je neko postavio potpitanje) O, ništa, ništa posebno... Samo, eto, znate... Priča se... Svakakvih mangupa ima... Znate li šta se desilo Gospođi Lindgren, Šveđanki? ... Tek što je stigla s puta, krene na pijac... kad ono, tamo, u sred bela dana, desi se najgora pljačka!

TATA, TOMI, ANIKA:
Šta?

MAMA:
Kako je nosila korpu... evo ovako... pritrči joj nekakvo dete... Tršavo. Musavo... s takvim tim... kikama, koje štrče u vis.

ANIKA:
Devojčica?

MAMA:
Ober lopovica!

TOMI:
I ... šta je onda bilo?

MAMA:
Pa, eto... Ta se takva, jel, samo zaletela i iz korpe joj ukrala jabuku.

TATA:
Jabuku?

MAMA:
Tako je! Celu jabuku! Zlatni delišes, od oka: dvesta grama...

ANIKA:
I... Šta je onda bilo?

MAMA:
O, ništa posebno... Samo, eto... znate... Priča se... Eto čega sve ima. A posle: ovo je miran grad... Ne verujem ja u to „miran grad“. Treba držati oči širom i biti spreman na sve!

(Tišina)


TATA:
Ručak je završen.

TOMI I ANIKA: (naglo ustanu od stola)
Jeeeeeee!

MAMA:
Gde ste vas dvoje pošli? ... Bez pitanja?
(tišina)

TOMI:
Tata, obećao si da ćemo danas ići na igralište

TATA:
Gde?

ANIKA:
Pa, na plaži... Ima festival za decu. Doneli su ringišpil i trambolinu...

TOMI:
Imaju žonglere, deca menjaju stikere a daje se i mala predstava.

MAMA:
Predstava?

TOMI:
Hip hop mjuzikl za decu. Svi iz razreda kažu da je strava!

MAMA:
Strava? ...

ANIKA:
Kažu da je zabavno. Svi iz našeg razreda su već gledali. Neki i dva put.

TATA:
Ićićemo drugi put.

TOMI:
Možemo samo još danas i sutra.

TATA:
Uradili ste sve zadatke za sutra?

ANIKA:
Nismo...

(pogledi)

TOMI:
... nismo imali ništa za sutra, Tata.

ANIKA:
Uradili smo za prekosutra.

TATA:
Baš lepo. Onda ćemo moći da idemo sutra.

ANIKA:
Ali, Tata ti si...

TATA:
Šta sam ja? (neprijatna tišina) Obećao sam, je l?! Ako sam obećao, onda sam obećao. Ićićemo sutra! A sad možete da se zabavite i sami.

TOMI:
(nezadovoljno) U dvorištu...

MAMA:
A šta fali našem dvorištu?

(Tomi i Anika promrmljaju nekakav odgovor...Pokunjeno krenu da izlaze iz sobe...)

TATA:
Ali...

(Tomi i Anika se zaustave)

MAMA:
Ne smete da dižete buku! Ne smete da buljite u susedna dvorišta! Ne smete da pričate s prolaznicima! Ne smete da berete cveće, ne smete da gazite travu, ne smete da jurcate, trčite ni da padate, ne smete da se prljate, znojite, svađate, oderete kolena, ne smete da se penjete na drvo ni da mazite komšijsku mačku, i ne smete da dirate vrtnog patuljka!

TATA:
Još nešto!... Bez udaljavanja!

MAMA:
Bez pogovora.

TATA:
Jasno?

TOMI:
Da, Tata.

ANIKA:
Da, Mama.

(ne miču se)

MAMA:
Pa, hajdete sad! ... Šta čekate? Napolju je divan dan!

2.
Ah, kakav divan dan! Ah, kakav zabavan dan! Tomi i Anika izlaze u dvorište puni elana i nasmejani... Sva pametna deca u publici vide da ovo nije istina. Ali, sva pametna deca vide i Pipi kako jede jabuku. Tomi i Anika je ne primećuju. Možda zato što oboje gledaju pokunjeno, u pod. Pipi je njih, međutim, odmah primetila.

ANIKA:
Ko žmuri?

TOMI:
Ti žmuriš!

ANIKA:
Uvek ja!

TOMI:
Ti si mlađa.


ANIKA:
Pet minuta...

TOMI:
Ali, mlađa. ... Najmlađi žmuri! Takvo je pravilo.

(Na reč „pravilo“, Pipi prevrne očima... Anika se nevoljno okrene, ka nacrtanom drvetu, da žmuri. Pipi se pritaji... )

TOMI:
Šarac komarac... iglicama... boc.

(Anika se okreće ka njemu, pogađa kojim prstom ju je bocnuo)

TOMI:
Pet... deset... petnaest... dvadeset... pet! Dvadeset pet.

(Anika žmuri, Tomi otrči na levo...Pipi se došunja iza Anike... Anika tiho broji.)

ANIKA:
Polazim!

(Okrene se i sudari s Pipi. Pipi joj pokaže da ćuti, zatim joj pogrešno pokaže stranu na koju je Tomi otrčao. Anika zahvalno klimne glavom i otrči na desno. Pipi ostaje pored drveta)

PIPI:
Pu za Meeeenee!

(Tomi i Anika utrčavaju svako sa svoje strane. Tomi zbunjeno pogleda u Pipi, stane. Anika se brže snađe)

ANIKA:
Pu Tomi! ...

TOMI:
(Pipi) Ko si sad ti?


PIPI:
Daću ti da pogađaš iz dva put... Prva pomoć: pola- pola... Nisam ona koja žmuri, jer sam se zapljunula. Jea, men! Druga pomoć: pomoć publike... (publici) Ko sam ja?

(pametna deca iz publike dobacuju: Pipi! Pipi Duga Čarapa!)

PIPI:
Glasnije! Ne čujem!

(Pametna deca iz publike sada već urlaju: Piiipiii! ... I verovatno ih ništa ne bi smirilo, da DJ ne odvrće matricu za song... Štimung se menja... Pipi uzima mikrofon i izvodi stvar)

PIPI:
Moje ime je PIIP- PIIP
Kao zvuk za cenzuru.
Ja sam Pipi
A vi još niste sreli takvu curu.
Živim sama: nema mama
da mi pravi frizuru
Furam se sada sa vama
Furam u avanturu.
Gledaj Tebe i Tebe,
Izgledate mi ko dobri.
Pipi pita da li ste bar
(barabar) imalo hrabri
Ako niste, idem dalje
Gledaj, vuku me daljine!
Ako jeste, onda čemu
takav sako, haljine.
Kao: plavo za dečake
Kao: pink za devojčice.
Vidim, to je glavno:
moda za sve klince iz ulice.
A Pipi stiže pravo
sa drugog kraja sveta.
Udarila o zid glavom
Kad me donela kometa.
Ne bih da smetam
Ako zove vas tata
Ako hladi vam se supa
Sve to ja super shvatam!
Došla sam u vaš kraj
Ne bih da se svađam
Mada totalno sam haj
Kad loptom prozor gađam.
Imam opasan šut,
Ali tata vam je ljut
Pa se vidimo posle
Ili neki drugi put...
Biću tu: sat – dva,
Ili dan ili pet...
Bez obaveze,
zezam se- doćiću opet!

(Na sceni nastane totalni mrak. Kad se svetla upale, Pipi više nije tu)

TOMI:
Gde ode?

ANIKA:
Piiipiii!

(na prozoru se pojavljuje Tata.)

TATA:
Crtanivečeraspavanje! Ajmo, Tomi! Živo, Anika! Brzo, Tomi! Idemo, Anika!

(Tomi i Anika se pogledaju i osvrćući se oko sebe, polako krenu... Svetlo se menja... tako da scena lagano potone u mrak. Kad odu, Pipi izviri iza nacrtanog drveta.)

PIPI:
(tiho) Pu za Pipi!
(duboko uzdahne. Odgurne praktikabl s drvetom i prozorom... Slegne ramenima i sama ode na drugu stranu... MUZIKA)

(NAPOMENA: scene 3 i 4 se odigravaju istovremeno.)

3.
Tomi i Anika se spremaju za spavanje. Perfektno slažu svoju odeću i ležu u svoje perfektno nameštene krevete, na suprotnim krajevima scene. Plavi krevet za Tomija. Roze za Aniku.
DJ još uvek vrti muziku iz prethodne scene.

4.
Pipi na sredinu scene dovlači veliki beli praktikabl. Nešto kao platno ili zid. Uzima autolak. Crta outlineove nekakvih vrata. Gurne vrata na svom crtežu i ona se – gle čuda! – otvore. Pipi razdragano pogleda pametnu decu u publici... Zaviri kroz vrata.

3.
Tomi i Anika već leže, svako u svom krevetu, pokriveni.

ANIKA:
Tomi?

TOMI:
Molim?

ANIKA:
Je l spavaš?

TOMI:
Naravno da ne spavam, kad ti odgovaram. Šta je?

ANIKA:
Tomi... Šta misliš, je l ona iz naše škole?

TOMI:
Nije. ... Laku noć...

4.
Pipi jako zvizne kroz vrata, pa ih naglo zatvori kao da se uplašila.

3.
ANIKA:
Tomi? ... A šta misliš? Odakle je došla?

TOMI:
Što se mene tiče, neka se tamo i vrati.

ANIKA:
Zašto?

TOMI:
Zato. Šta me briga odakle je.

ANIKA:
Možda je ona došla s predstavom... Jesi video? Prava je reperka.

TOMI:
Možda... Laku noć.

4.
Pipina vrata se obrnu i sada sva pametna deca u publici vide da je ušla u nekakvu sobu... Sa druge strane vrata stoji već nacrtan grafit: SKWOT WILLA PROMAYA. ... Pipi se ovaj grafit očigledno dopadne.

PIPI:
Juuuhuuu? ... (odgovori joj njen eho)

3.
ANIKA:
Tomi? ... A jesi čuo šta je mama rekla za onu devojčicu koja krade? ... Tomi? ...

4.
PIPI:
Ima li koga? ...
(najednom, dune strašan vetar i Pipi navuče jaknu preko ruku... Vetar donese nekakvu krpu... Pipi je najednom primeti i vrisne. Šćućuri se, ali vetar prestane i ona se uspravi. Vidi da je krpa koje se uplašila obična stara, duga čarapa. Pipi joj se obrati) ... Šta me prepadaš, mislila sam da je duh... (čarapa ne odgovara) ...
Šta je sad, ćutiš, a? Mogu da te vežem u čvor!
(Ohrabreno dohvati čarapu i zaista je veže u čvor) ... Tako ti i treba. (navuče je na ruku, zatim počinje da je animira)

3.
ANIKA:
Tomi, je l spavaš?

TOMI:
Spavam.

4.
PIPI:
(animira čarapu) „Haj, Pipi! To sam ja... Gospodin Sokna Unihop.“ Haj, Sokna. Ja sam Pipi, slušam hip hop. ...
Ej, nego... Otkud ti ovde? Je l ima još nekog?
(animira čarapu, koja postaje sve agresivnija, vuče je za kikice i za nos... još nešto! Otkriva se da čarapa šuška kad govori.)
„Nema nikog, Pip. Šamo mi. Iškuliraj! Šta si se bacila u frku, a? Štrah te da špavaš šama, a? Frkica? A? A? A? ... Moša!“ ...
Nije mi frka, znaš?!
„Nego?“
Samo te nisam ovde očekivala, OK?
„Kapiram, Pipi, šamo nemoj da se nerviraš i odveži mi ovaj čvor... ošećem se ko petrla, ha ha ha...“
(Pipi joj odveže čvor. Čarapa zadovoljno klimne petom.)
„Tako, burazere. Sav sam se smotao... Nego, šlušaj... Imam eš-em-eš za tebe... Ša oštrva Nangijala.“
Odakle?
„Nangijala, Pip. Piše ti čale! Kaže da te puno poždravim i da pazim na tebe, znaš?“
Stvarno?
„Štvarno ti kažem! Ćale ne gotivi kad špavaš šama... Žato me šalje. Kaže: da mi paziš na moju princezu...“
(Pipi obmota čarapu oko svog vrata, kao da ju je čarapa zagrlila... zatim je čarapa cmokne u obraz. Od ovog trenutka, čarapa dobija podršku iz OFFa... Više ne govori Pipinim glasom. Postaje pravi, dramski lik.)

PIPI:
Hej. Bez ljubakanja! Možeš da spavaš sa mnom, ali nema poljubaca za laku noć. Nisam ja beba!

MR SOKNA- OFF
Ižvini, bejbi! Treba da spavamo, šutra moramo da spremimo ovu rupu. Alergičan sam na prašinu. (kine)

PIPI:
E, samo da znaš, ja sam strava cimerka. Znam sve da radim. Nije mi frka. Živela sam s dvadesetoro dece u sobi... Umem da brišem prašinu i da perem pod... Jedino ne skidam paučinu, zbog pauka... To je ipak njihova kuća... Kapiraš?

MR SOKNA- OFF
Ej, brate... Ajde da vamospa. Ja šam se šmorio. (zevne)

(Pipi se šćućuri u jedan ugao i nastavi da ćaska s Gospodinom Soknom)

3.
TOMI:
(uspravi se u krevetu)
Anika, šta misliš, gde je ona sad?
(Anika spava. ... Spava i Pipi. Tomi takođe pokušava da zaspi... A onda, sva deca na sceni spavaju. MUZIKA se pojačava... )

5.
Sad sva pametna deca u publici, vide da se nad Vilu Promaju spustila jedna zvezda. Ona viri kroz Pipin prozor i osvetljava joj usnulo lice. U takvom štimungu, iz OFFa kreće song...

Ona spava.
Moja mala
Moja čupava
Sad spava.
Tiho.
Neka tiše pada zvezda.
Neka tiše raste trava.
Ona spava.
Sanja ostrva
I mora... sanja
Pesak u kosi so
Sanja putovanja.
Ona spava.
Mala, čupava
Blesava i sama.
psssst. Tiho.
Ona spava.
Sada spava.

(Scena lagano utone u potpuni mrak... Muzička tema se završava ŠKOLSKIM ZVONOM)

6.
Škola. Tomi i Anika sede uspravno i mirno u prvoj klupi ispred Učiteljice. Negde pozadi... skroz pozadi, preko klupe klize Pipi i Gospodin Sokna, naravno. Učiteljica raspali dnevnikom po katedri... To je znak da počinje čas)

UČITELJICA:
Sreda, prvi čas, geografija. Redar? Ko je redar? Tabla je musava. Redar dobija ukor i opomenu na tromesečju. Odsutni? Svi neopravdano, jer nema opravdanog odustva iz škole. Bog zna za pet, ja za četiri, odrasli za trojke, vi se borite za dvojke. Tišina! Tišina! Tišina! Hoću da čujem samo sebe, kredu kako škripi i krtice u dvorištu! ... Tišinaaaa!!!! Boli me glava.

(tek sad pogleda u razred. Tomi i Anika gledaju u klupu. Pipi zeva, pokrivajući usta Gospodinom Soknom)



UČITELJICA:
A sada, draga dečice, učimo o Koralnim morima ... Olovke u ruke i piši kao što govorim! .... Sad!

(Tomi i Anika grabe olovke i pišu najbrže što mogu. Učiteljica predaje izgovarajući rečenice brzinom svetlosti)

UČITELJICA:
TeritorijaKoraljnogMoraPredstavljaSpoljnuTeritorijuAustralije... koja... Tomi! Namesti tu šišku, dekoncentrišeš me!

TOMI:
Izvinite, opsrostite, gospođo.

UČITELJICA:
... koja... SeSastojiOdGrupeMalihTropskihOstrva... koja... Anika!

ANIKA:
... koja su ustvari koralni grebeni u...

(Učiteljica jako udari dnevnikom o katedru, Anika ućuti)

UČITELJICA:
Da li sam postavila pitanje, Anika?

ANIKA:
Ja sam mislila...

UČITELJICA:
Tišina! ... Tišina! ... Tišina!
(Anika ćuti, grize usne, gleda u pod)
TeritorijaKoraljnogMoraPredstavljaSpoljnuTeritorijuAustralijeKojaSeSastojiOdGrupeMalihTropskihOstrvaKojaSeNalazeIstočnoOdKvinslendaNaStoOsamdesetStepeniJužneIStoPedesetDvaStepenaIstočne...

(Pipi ustane da bi izašla iz učionice)

UČITELJICA:
Sedi!

(Pipi sedne)

Pipi sedne)

UČITELJICA:
Sedi, jedan. Tišina! Tišina! Tišina! Boli me glava! Puca mi glava! Zbog vas me ubija glava! Iritirate me zubnu gleđ! Jedete mi jetru! Pohujete mi mozak, boli me glava!

PIPI:
(dobaci) Imam odličnog lekara za glavu. Samo dođete i on vam je lepo otkine!

UČITELJICA:
Molim?

PIPI:
Ne moraš da moliš, odvešću te kod njega. Besplatno.

UČITELJICA:
Ti si nova? Nisam te ranije viđala. Sigurno ne bih zaboravila. Iskreno, imaš najružniju njušku koju sam ikada videla.

PIPI:
Ako ćemo iskreno, ni ti nisi miss junivers... A ne verujem ni da bi na izboru za miss posela baš dogurala do užeg izbora.

UČITELJICA:
Šta si rekla?

PIPI:
Ajde, ajde... čula si šta sam rekla. Nemoj odmah da šiziš...
Šta je lepota? Ništa! ... To ništa ne znači.

UČITELJICA:
(ironično) Je l’ tako?

PIPI:
(klima glavom, uveravajući je.) Znala sam jednu učiteljicu, bila je tako ko ti... Kad bolje pogledam, bila je čak ružnija i od tebe, samo što nije imala tako aprijatan glas... Ali, znaš šta je s njom bilo na kraju?... Udala se. I to za domara, kog su sva deca volela. Sad čekaju bebu i tra la la... Ko u bajci: „živeće srećno do kraja života“.
A šta ćeš ti?! ... Verovatno ćeš samo krckati penziju... i piti lekove za živce. Zato ti kažem... Lepota ništa ne znači. Ova moja učiteljica: jeste, jadna, bila ružna, ali je bila dobra. Prema svima.
Pa, ako hoćeš da se udaš, a vidim da hoćeš... onda, nemoj da budeš tako zla.

UČITELJICA:
Zla?

PIPI:
Pa, da... Tako. Živčana. Sigurno te zato i boli glava... Puna ti je takvih, nekih misli... Nadrndanih... Ovaj moj doktor, što ga poznajem, znaš, on može da ti otkine glavu i vrat, ako treba, u kompletu. ali za misli ne garantuje. To moraš sama da pospremiš... Inače ćeš propasti u ovom životu, ko sapun u pranju.

UČITELJICA:
Pošto vidim da si nova i da svašta znaš o životu, zanima me kako stojiš s tablicom množenja?

PIPI:
Stojim na jednoj nozi, ako treba. Samo mi daj tu tablicu i stojaću s njom do sutra. Imam vremena.

UČITELJICA:
Baš dobro. Onda nam reci: koliko je pet puta šest?

PIPI:
Oko sto.

UČITELJICA:
Netačno. Trideset.

PIPI:
Toliko malo?! ...


UČITELJICA:
Tačno toliko.

PIPI:
Misliš?

UČITELJICA:
Znam!

PIPI:
Pa, što mene pitaš, kad znaš? To nema nikakvog smisla. Tamo kod nas, u Australiji, odmah bi dobila otkaz što pitaš decu ono što i sama znaš.

UČITELJICA:
Kako se ti zoveš?

PIPI:
Još jedno trik pitanje?

UČITELJICA:
Trik pitanje?

PIPI:
Pa, to... kad me pitaš, a znaš. Kod nas u školi to ne ide tako.

UČITELJICA:
A gde si ti to išla u školu?

PIPI:
U Nangijali. Tamo su škole mnogo bolje i nikog ne boli glava.

UČITELJICA:
Ma, nemoj... A zašto si onda došla u našu školu?

PIPI:
Zbog pravde! Ja uvek kažem: pravda pre svega! Deca koja idu u školu imaju veliki odmor i raspust. To su super stvari! Kad ne bih išla u školu ne bih imala nikakav odmor, ni raspust ni praznike. To ne bi bilo fer. Gde je tu pravda?
UČITELJICA:
Tišina! ... Tišina! Zvaću dežurnog da te izbaci s časa!

PIPI:
Iskuliraj ... Izaćiću sama. Ovde je i tako užasno dosadno.
(krene napolje, učiteljica joj prepreči put)

UČITELJICA:
Da li si ti, mala, možda čula da se odraslima treba obraćati sa Vi?

PIPI:
Odraslima, da... Ako ih ima više. Ali ovde si samo ti odrasla.

UČITELJICA:
Tišina! ... Tišina!!! Ovo je nečuveno! Stani tu!!!

( Pipi stoji.)

UČITELJICA:
Rekla sam: stani tu!!!!

TOMI I ANIKA:
Ali, Pipi i stoji.

UČITELJICA:
Tomi, gde smo stali?!

TOMI:
(suzdržava se da ne prsne u smeh) Predavali ste Južna mora, gospođo.

UČITELJICA:
Južna mora! Naravno! Tišina! ... Tišina... Tišina... Boli me glava! Šta ti, pametnice, znaš o Južnim morima?

PIPI:
Sigurno više od tebe.

(Učiteljica uhvati vazduh da vikne, Pipi je preduhitri)

PIPI:
„Tišinaaa!“ ... Jesi možda bila na Južnom moru? A? ... Nisi. Onda ćuti i slušaj. ... Pipi predaje lekciju.

7.
MUZIKA. Pipi uzima autolak i nacrta sunce na tabli. Zatim uzima mikrofon i počinje da repuje...

PIPI:
„Tišina!... Tišina!“
Na svim predavanjima.
Lekcije zagušljive
Ko pakla imalina.
Nije ni čudo što
Ženu boli glava
Kada predaje
Tim glasom
Od koga mi se spava.
Užas, horor i strava!
Umesto da školu vole
Klinci danas vole
Da beže iz škole
To je tako jer su lekcije
Samo smor do smora
Nema inspiracije
I nema dobrih fora.
Evo, Južna mora!
Moja omiljena tema.
A kad slušam
Kako ona priča
Provalim da dremam.
Uhvati me trema
Kao: jao, pojma nemam
Ustvari kidam materiju
Ne moram da spremam.

To je priča mog života
Inspektor za Južna mora.
Bolje se razumem
Od svakog profesora.
Na brodu s gusarima
Skupila sto fora
Nikad nemam morsku bolest
Doktorka za Južna mora!

Pazi sad, pazi sad... Pazi ovaj bit...

(Muzička matrica postaje egzotičnija... Pipi crta ostrvo na tabli, i menja svoj MC flow.)

Na ostrvu Nangijala
Vladar je moj tata!
Ima sve, živi gala
U palati od zlata.
Kad dođem tamo
Zovu me: princeza draga
Omiljena ličnost
Celog arhipelaga.
Imam sto papagaja,
Najdraže su mi are.
Imam masku i peraja
Slatke, crne drugare.
Lični greben od korala
I gomilu koala.
Kućicu na kokosovoj palmi,
S nje sam jednom pala.
BUM! Kakav tresak
Ali, nikakva frka.
Dole samo pesak.
Podloga je meka.
Skrcam orah da se napijem
Kokosovog mleka.
Tamanim banane
Pohovane ... stani, čekaj!
Svi nose so u kosi
Svi se šetaju bosi
U suknjama od lišća
Šest meseci pada kiša
Ali, ništa! Nema virusa,
prehlade ni gripa.
Piješ sok od citrusa
Što za grlo štipa.
Oseka i plima, sve štima,
Svega ima... I delfina,
I pingvina, pedalina, sandolina,
sunce je u boji krina.
Sve je istina! Tišina!

„Tišina! Tišina!“
Na svim predavanjima!
Lekcije zagušljive
Ko pakla imalina.
Htela bih da slušam
Ali, vidim - nemam koga.
Ti nisi učiteljica
Ti si babaroga.
Misliš da si stroga
A u stvari si smešna.
Misliš da si pametna
U stvari ništa ne znaš!

GOSPODIN SOKNA- OFF:
Gotov je čaš! Gotov je čaš!

(Muzička matrica se pretvara u zvonko dečije smejanje. MRAK.)

8.
Gospođa Mama hoda odmerenim koracima, noseći korpu za pijac. Iza bandere, napet kao struna, vreba Policajac. On je jako opasan. Lice na dužnosti. Čuvar javnog reda i mira, revnosni čovek u plavom koji bdi nad mirnim dečijim snom. Iskoči pred Mamu, tako da je uplaši.

POLICAJAC:
Stop! Digni ruke da mogu da ih vidim!

(Mama zbunjeno posluša… Policajac obiđe krug oko nje, oprezno je odmeri)


POLICAJAC:
Dobro… Sad spusti tu korpu na pod… Tako… Ličnu kartu, molim?

MAMA:
Ali, Vlasto, to sam ja…

POLICAJAC:
Ličnu kartu, kažem. Ja nisam Vlasta, ja sam pozornik 447.

MAMA:
Ali, pozorniče 444 … Ja sam ti ujna, pobogu!

POLICAJAC:
Ćut’ tu! Kad sam na dužnosti, nemam nikakve ujne, nemam majku ni oca, nikoga nemam. Je l to jasno? … Dajte mi svoje lične isprave, ili ću vam napisati prijavu i pozvati sudiju za prekršaje.

MAMA:
Kakvog sudiju za prekršaje?

POLICAJAC:
Pravo i dužnost svakog lica starijeg od osamnaest godina je da ima ličnu kartu. Imalac lične karte je dužan da ličnu kartu nosi sa sobom I da je pokaže na zahtev službenog lica ovlašćenog za legitimisanje…

MAMA:
U redu, u redu… Evo.

(Zbunjeno vadi ličnu kartu i pruža je Policajcu… On je pregleda… )

POLICAJAC:
Da li ste privođeni? (mama odmahne) Osuđivani?

MAMA:
Bože sačuvaj!

(Policajac nešto mrmlja u toki voki koji zuji… Čeka odgovor… Vrati joj ličnu kartu)


POLICAJAC:
Sve je u redu, gospođo… Samo, morate da promenite sliku. Ofarbali ste kosu, što izaziva sumnju.

MAMA:
Sumnju?

POLICAJAC:
Tako je, sumnju da ste upravo počinili ili da se spremate da počinite krivično delo određenog stepena. Zbog čega biste inače pokušavali da prikrijete svoj identitet?

MAMA:
Ma, kakav identitet, čoveče, ja sam uzorna građanka i majka dvoje dece. Nemam ja nikakav identitet!

POLICAJAC:
Nikad se ne zna…

MAMA:
Šta se ne zna?! U ovom gradu i zidovi imaju uši. Sve se vidi, sve se čuje, sve se zna!

POLICAJAC:
Tako i treba. Ovo je miran grad… I to zahvaljujući našim organima koji besprekorno rade svoj posao!

MAMA:
Ma nemoj! …

POLICAJAC:
Tako je, gospođo, Za poslednjih 10 godina nismo imali ni jedan nerešen slučaj.

MAMA:
Je l tako? A kako je rešen jučerašnji slučaj pljačke na pijaci?

POLICAJAC:
Čega?

MAMA:
Da li si ti gluv?

POLICAJAC:
Jok.

MAMA:
Pa, kako onda nisi čuo šta se desilo Gospođi Lindgren?...

POLICAJAC:
Gospođi Lindgren? Šveđanki?

MAMA:
Tako je! (čvokne ga po glavi... iz OFFa se čuje jedno TOOOING, tako da sva pametna deca čuju kako odzvanja prazna glava)
Treba da te bude sramota! Legitimišeš rođenu ujnu! Muva ne sme da proleti kroz tvoj reon a kad, u sred bela dana, čoveka... to jest, naravno: ženu ... slabašnu ženu, pa još i stranu državljanku, jednu... jednu u najvećoj meri uvaženu ličnost, na najbrutalniji način napadnu maloletna lica u želji da protivpravno prisvoje njenu imovinu, gde si onda, Vlastimire, to jest Pozorniče 447 ?!

POLICAJAC:
Ček, ček, ček... Ujna, stanite malo...

MAMA:
Nisam ti ja nikakva ujna, dok si na dužnosti.

POLICAJAC:
Nisam dobio nikakvu prijavu.

MAMA:
Nisi dobio prijavu... Šta radiš ovde ceo bogovetni dan? Čekaš prijave? ... Zašto te plaćamo? Zašto primaš tu bednu platu?
(Policajac izvadi blokče i olovku)

POLICAJAC:
Polako, polako... Mir... Ajmo sad svi da se smirimo... Opljačkana je, dakle, gospođa Lindren. Gde?... Šta je ukradeno?

MAMA:
Na pijaci. Zlatni delišes.

POLICAJAC:
Zlatni. Od koliko karata?

MAMA:
Od oka, dvesta grama...

POLICAJAC:
Dvesta grama zlata?

MAMA:
Zlatnog delišesa.

POLICAJAC:
Opišite mi taj predmet.

MAMA:
Žut... okrugao... s peteljkom... kao i svaka jabuka.

POLICAJAC:
Čekajte... Zlato ili jabuka?

MAMA:
Jabuka sorte zlatni delišes.

POLICAJAC:
Samo jedna jabuka?

MAMA:
Samo?! ... Trebalo je da joj ukradu celo kilo, da biste vi odreagovali?

POLICAJAC:
Ne, ne... naravno...

MAMA:
Trebalo je da gospođi Lindgren ne ostane ni jedna jedina jabuka za kompot, da bi neko u ovom gradu preuzeo odgovornost?!

POLICAJAC:
Ne, ne... Nikako... Čekajte. Da li ste vi videli počinioca?

MAMA:
Svojim očima nisam... Ali, priča se. Maloletno lice... Tršavo. Musavo... Sa takvim tim... kikama... koje štrče u vis.

POLICAJAC:
Samo trenutak... Maloletno li-ce... Mrrrr-šaaa-vooo... ?

MAMA:
Tršavo.

POLICAJAC:
Mršavo, zapisao sam.

MAMA:
Nije mršavo!

POLICAJAC:
Debelo?

MAMA:
Ne debelo... Ne... Aman, otkud ja znam?! Zamajavate me ovde... Idite na mesto zločina, pa se raspitajte... A mene ostavite na miru!

POLICAJAC:
Jasno... Hvala vam na saradnji i izvinjavam se zbog eventualno nastalih neprijatnosti...

MAMA:
I pozdravi svoju majku, pozorniče 447. Reci joj da se pelcer koji mi je poslala nije primio...

POLICAJAC:
Razumem, gospođo.
(salutira pa se udalji... Mama besno uzme korpu i žustrim korakom izađe sa scene)

9.
Perfektni porodični ručak. Sve je dobro. Odlično. Kao i uvek.
TATA:
Prijatno!

MAMA:
Amin!

TOMI:
Hvala.

ANIKA:
Prijatno.

TATA:
Hvala.

MAMA:
Prijatno.

ANIKA:
Hvala.

TOMI:
Prijatno.

(Srkanje. Tišina. Pogledi.)

ANIKA:
Divno je, Mama.

TOMI:
Baš kako volim.

TATA:
Nije slana, kao što uvek praviš.

ANIKA:
Divno je, Mama.


MAMA:
Recept je kao i uvek. ...

TATA:
Odličan recept…

MAMA:
Kao i uvek. Rozbratna, paškanat, šargarepa, kašika soli, celer, ulje mrvica bibera i... naravno...

TOMI I ANIKA:
Peršun!

MAMA:
Svež, zeleni peršun!

TATA:
Prava domaća...

TOMI:
Baš kako volim.

TATA:
Nije slana, kao što ti uvek praviš.
(Supa je već pojedena.)

MAMA:
Pa, Tata... Kako si proveo dan?

TATA:
Odlično, Mama. Baš kao uvek.

MAMA:
Tomi, Anika? ... Kako je bilo u školi?

(tišina)

MAMA:
Tomi, Anika... Kako je bilo u školi?

ANIKA:
Dobro.

TOMI:
Baš kao uvek.

MAMA:
Ja, hvala na pitanju, danas nisam baš sasvim dobro... Ništa posebno, samo... eto... baš sam malo pre razgovarala sa pozornikom 447. Našim Vlastom. Zaustavio me da me legitimiše i kaže: nema on nikakvu ujunu i kaže: nije dobio nikakvu prijavu... kaže: ovo je miran grad. Đavola miran...Treba držati oči širom i biti spreman na sve!

(Tišina)

TATA:
Ručak je završen.

TOMI I ANIKA: (naglo ustanu od stola)
Jeeeeeee!

MAMA:
Gde ste vas dvoje pošli? ... Bez pitanja?
(tišina)

TOMI:
Tata, obećao si da ćemo danas ići na igralište!

TATA:
Gde?

ANIKA:
Pa, na plaži... Ima festival za decu. Obećao si! Ringišpil, trambolina...

TOMI:
Žongleri, stikeri a daje se i predstava. Hip hop mjuzikl za decu! Ceo naš razred je gledao. Svi, baš svi!



MAMA:
Čula sam ja o tom festivalu... danas, kod frizera. Taj ringišpil- ko to kontroliše?... Opasno je to.

ANIKA:
A predstava?

TATA:
Kakva sad predstava?

TOMI:
Pa, ta... predstava.

TATA:
Ićićemo sutra.

ANIKA:
Ali, oni odlaze danas...

TOMI:
Danas je poslednje igranje...
(Tata se odjednom uhvati za glavu)

MAMA:
Tomi, Anika... zašto se ne zabavite sami? Zar ne vidite da vašeg tatu boli glava?

10.
Dvorište. Tomi i Anika sede pokunjeni. Od nekud na scenu upada Pipi, Mr Soknom na ruci.

PIPI:
Bu! Šta ćete ovde?! ... Na plaži, na igralištu ima super zezanje. Sad sam bila tamo, pa sam došla po vas. Ajmo! Tamo je cela škola.

ANIKA:
Mi ne smemo.

PIPI:
Kako ne smete?

TOMI:
Ne smemo da se udaljavamo.

ANIKA:
Ni da razgovaramo s prolaznicima, ni da buljimo u susedna dvorišta. Ne smemo da dižemo buku. Ne smemo da beremo cveće. Ne smemo da gazimo travu. Da jurcamo, trčimo, padamo, da se prljamo, znojimo, flekamo, da se penjemo na drvo, da diramo mačku ni vrtnog patuljka.

PIPI:
Čoveče, toliko pravila nema ni u opštem gusarskom pravilniku nezavisne države Nangijale! Kako to popamtite? (namigne) ... Ja bih sigurno zaboravila neki deo.

TOMI:
Ne smemo da zaboravimo.

ANIKA:
Ako ne znamo da li nešto smemo, moramo da pitamo Mamu i Tatu.

PIPI:
Pih... Ne bih više mogla da živim s mamom i tatom.
Odrasli su užasni! „Ne smeš ovo, ne smeš ono... Tišina! Boli me glava!“ ... Svi su takvi. Ustvari, većina... Tamo gde sam pre stanovala, bila je jedna dobra učiteljica. Ona nam je donosila bombone u sobu, i posle... kad se udala za domara, častili su nas tortom! Pravom, od čokolade. Ali, to je bila samo jedna učiteljica. Ostale su bile ko ova vaša... živčane. Nije to za mene! Volim da sama odredim šta smem, a šta ne smem.

TOMI:
Stvarno živiš sama?

PIPI:
Apsolutno ne.
Sa mnom je gospodin Sokna... Ups! Nisam vas upoznala. Ovo je Gospodin Sokna...

GOSPODIN SOKNA- OFF
„Čao, Tomi. Čao, Anika. Ja šam gošpodin Šokna. Kako šte?“

TOMI:
Ne razgovaram sa smrdljivim čarapama.

PIPI:
Čarapama?! Ti misliš da je Gospodin Sokna – čarapa? ... A ne vidiš kako ima lepo lice...

GOSPODIN SOKNA- OFF
„Hvala na kompletimentu, Pipi.“

ANIKA:
Kaže se: komplimentu.

PIPI:
Gospodin Sokna je sinoć doputovao iz Nangijale... još ne zna dobro vaš jezik... mada, prilično brzo uči, za jednog puža.

TOMI:
Ti misliš da je to puž?

PIPI:
Danas je skoro ceo dan puž. Samo je jutros, par sati bio kanarinac, pa mi je malo pevao... (gospodin Sokna zalaje i ustremi se ka Tomijevoj nogavici) Sokna, na mesto! Mir... Tako... Dobar pas. ... (deci) Noću, najviše volim kad je pas. Pas čuvar. (Sokna zareži) Mir, Sokna. Ovo su prijatelji...

TOMI:
Koga čuva?

PIPI:
Pa, mene. Zar misliš da devojčicu kao što sam ja ne treba niko da čuva?

TOMI:
Ne, samo... Mislio sam da živiš sa nekim odraslim.

PIPI:
To ne dolazi u obzir. Ne volim odrasle.

ANIKA:
Ali, ko te onda podseća kada je vreme za spavanje?

PIPI:
Sama. Kažem: „Pipi, laku noć... Sad treba da se naspavaš.“

ANIKA:
I poslušaš?

PIPI:
Kako kad. Kad ne poslušam, kažem oštrije: „Pipilota, da si odmah, iz ovih stopa legla u krevet, pokrila se i brojala zvezde do 100!“ ... Najčešće to i uradim, mada... Nekad bude i batina.

TOMI:
Biješ samu sebe?

PIPI:
Tako je najbolje. Kad te drugi tuku, to boli. Veruj mi, probala sam. Tamo gde sam pre živela, voleli su da tuku.

TOMI:
U Nangijali?

PIPI:
Ne, ne. U Nangijali je tuča najstrože zabranjena. Na celom arhipelagu, važi pravilo da onaj ko jednom udari dete, mora bez prestanka da pravi palačinke, 425 dana. Jedan je tako, slučajno, lupio čvrgu mom malom komšiji, pa smo danima morali da jedemo palačinke, da ne bi zatrpale celo ostrvo. Od tad su mi se smučile! Sokna ih odlično pravi, ali ja... ne mogu da ih pogledam. Veruj mi, evo.... Kad bi mi sad neko ponudio palačinku... pojela bih- ali na silu.

ANIKA:
Pipi, ti si jedna blesava devojčica!


PIPI:
Svi mi to kažu! Zato što spavam naopačke!

TOMI:
Kako to?

PIPI:
Sa nogama na jastuku! Tako je ustvari ispravno... Noge hodaju ceo dan, a glava samo pravi frizuru. Nogama je mnogo potrebniji odmor.

TOMI:
... kolike su ti te cipele...

PIPI:
Pa, šta? Bar neću morati da kupujem druge, kad porastem.

TOMI:
Dok ne porasteš, nećeš morati da kupuješ ni čamac. Cipele mogu lepo da ti posluže da u njima veslaš...

PIPI:
Toga se nisam setila, Tomi Boj. Imaš dobre ideje!... Hoćemo da probamo?

ANIKA:
Kako?

PIPI:
Odemo na plažu... pogledamo tu predstavu.... pozovemo drugare, pa na veslanje. Šta kažete?

ANIKA:
Mi ne smemo na plažu. Zbog mame i tate.

PIPI:
Je l su oni na plaži?

ANIKA:
Nisu. Oni odmaraju, posle ručka.

PIPI:
A kako bi onda mogli da znaju da ste vi na plaži?

(tišina. Tomi i Anika se zagledaju.)

TOMI:
Misliš da pobegnemo od kuće?

PIPI:
Ne, mislim da se vratite na vreme za crtanivečeruspavanje, kao da ništa nije bilo. A?

ANIKA:
Ne, ne, ne, ne... Ne možemo bez pitanja.

(Pipi ustane)

PIPI:
Onda, ništa... Baš šteta... Pošto imam tri karte za predstavu... (izvadi tri papirića iz džepa) ... Evo vam... za uspomenu. A ja idem, pa ću vam sve prepričati...

TOMI:
(čita papirić) Pozivaju se Tomi i Anika kao VIP gosti na dečiji festival. Dreskod: štavamsehoće... Kakve su ovo karte?

PIPI:
To su neke karte koje sam kupila, mada ne volim da platim da bih gledala, kad po ceo dan gledam za džabe.Ko zna koliko sam love do sada progledala... Ali, dobro... Ništa. Idem ja....
(krene, pa zastane.) Odoh... Ćao... Evo, i Gospodin Sokna kaže...

SOKNA- OFF:
„Odošmo mi, baj, baj...“

PIPI:
Baj... (sad stvarno krene)

TOMI:
Pipi... Čekaj! ... Hoću da idem s tobom!
GOSPODIN SOKNA- OFF:
„Av, av!“

PIPI:
Znala sam Tomi, da si pravi tip! Juuuhu! Kad vidiš žonglere, oduševićeš se! Jedan baca tri čuna i dve loptice u isto vreme... Anika, ako mama i tata pitaju gde je Tomi, reci im da se odmah vraćamo...

ANIKA:
Kako to da kažem? ... Tomi? .... Pipi?
(Anika gleda ka njima, pa u prozor od kuće... Okleva.)
Stanite! ... Ej! ... Čekajte i mene! ...
(potrči za njima)

[branko]

11.
Mama i Tata. Tata sedi zavaljen, sa slušalicama na glavi... Mama se mota okolo, s praškom praškovićem.

AUTOMATSKI, HIPNOTIČKI GLAS SA TRAKE. – OFF
Kako postići poslovni uspeh, lekcija 5. Prvi korak: prepoznajte svoje talente. Drugi korak: postanite zanesenjak u svom poslu. Treći korak: stvorite pozitivne misli. Ponavljajte: sve je u redu!

TATA:
Sve je u redu!

(Mama baci pogled kroz prozor, zabrinuto)

MAMA:
Ne vidim decu!

TATA:
Sve je u redu!


AUTOMATSKI GLAS. – OFF.
Sve je odlično!

MAMA:
Ne vidim decu.

TATA:
Odlično!

AUTOMATSKI GLAS. – OFF
Naučite da kanališete negativnu energiju da biste postigli autoritarnost i čvrstinu.

MAMA:
(skine mu slušalice i razdere se) Deca! Deca! Deca! Deca su nestala! Ne vidim decu!

TATA:
Decu?! Pa što ne kažeš?!...

MAMA:
(poziva) Upooomoooć! Poooliciiijaaaaaa!

TATA:
Policijaaaa!
(mrak.)


12.
Kada se svetlo upali, zatičemo Pipi, Tomi i Aniku. Matrica koju DJ pušta, počinje povicima Mame i Tate: „policija“. Pipi grabi mikrofon, i počinje da repuje, dok je Tomi i Anika prate, izvodeći brejkerske koreografije. Iz OFFa se čuju dečiji povici i aplauz, svaki put kad Pipi zabode dobru rimu.

PIPI:
Mogu – šta hoću.
Hoću sve kako hoću.
Sve što hoću- mogu.
Mogu sve što hoću.
Nađi nekog drugog
Pa mu treniraj strogoću.
Smem sve, sve smem
Na brzinu i lakoću.
Šou biz, Pipi- ši iz
Super star!
Brekuje, džampstajluje
Ona ima dar.
Hrabra kao gusar
Brža i od bita
Uvek na turneji
Samo ređa hit do hita.
Smem sve, sve smem
Nikog neću ni da pitam.
Mogu sve što hoću.
Samo pratim ritam,
Ova rima
Ide za sve klince u publici!
Ne mogu nam ništa...

(muzika se naglo prekida, nestaje svetlo... Iz OFFa se čuje dečije vrištanje... Zatim se pali jedna baterijska lampa. Njom Policajac osvetljava svoje lice)

POLICAJAC:
Žurka je gotova! Razlaz! ... Tomi, Anika, za mnom. Ostali pravac kućama, bez zadržavanja po ćoškovima! ... Istraga je u toku!

(Dečija vriska- OFF)

13.
Policajac desnom rukom drži Tomijevo uvo. Levom Anikino. Tomijeve i Anikine ruke svezane su lisicama. Za svaki slučaj, jer... deca su to. S njima se nikad ne zna.
Iz OFFa se oglasi ZVONO SA ULAZNIH VRATA.
Pojavljuje se Mama. Kad vidi decu, uplašeno cikne.

MAMA:
Tomice! Ančice! Pilići moji! Umrla sam od straha! Tata je pošao da vas traži... Mili moji... dobro je da ste tu...
(Mama ih grli, ali joj oni ne uzvraćaju... to je začudi, pogleda ih bolje, pa tek sad vidi da su im ruke vezane. To je iznenadi) I juuu! Lisice? (besno, Policajcu) Šta su uradili? (deci) Šta ste uradili? Govorite, brzo, propalice ... gde ste bili?

POLICAJAC:
U lošem društvu, gospođo. Tamo gde završe sva zapuštena deca...

MAMA:
Tomi i Anika nisu zapuštena deca!

POLICAJAC:
Možda nisu bili do sad... Sada su krenuli najgorim putem... Odvezaću ih samo na vašu odgovornost...

MAMA:
(klimne glavom, Policajac ih odvezuje) Šta je bilo? ... Šta se dogodilo?

POLICAJAC:
Deca vam beže od kuće, gospođo. I sastaju se najgorima od najgorih! Ne bi me čudilo da su umešani u pljačku gospođe Lindgren. Kažu da su bili u školi ali... Proveriću njihov alibi kod Učiteljice...

MAMA:
Nema potrebe, Vlasto. Hvala što si ih doveo kući, a sada idi... Moram da pozovem muža...

POLICAJAC:
Kasno je sad za zvanje muža... Kad jednom dopadnu u ruke države, onda je kraj. Deca se mogu vaspitavati ali ne i prevaspitavati u porodici...

MAMA:
More, kad te ja prevaspitam neće te majka Desa prepoznati, kamoli onaj tvoj balavi komandir...

POLICAJAC:
Ja... gospođo... ja ću vam napisati prijavu... Uvreda službenog lica...

(Vadi blokče i počinje da piše. Mama pogleda u Tomija i Aniku)




MAMA:
Tomi, Anika! Duboko ste me razočarali... Ulazite u kuću, perite ruke, imaćemo ozbiljan razgovor! (Tomi i Anika, preplašeni, bez reči prođu pored nje. Mama se obrati Policajcu) Jesi završio?

POLICAJAC:
Jedan primerak za mene... Jedan za vas... Jedan za sudiju...

(Mama uzme od njega papir, pa ga zagleda)

MAMA:
Daj mi začas ta dva, samo da proverim da i su isti...
(Policajac joj da. Mama ih naglo uhvati i pocepa) Maaaarš odavde smesta, ili ću pozvati...

POLICAJAC:
Policija je već tu!

MAMA:
Pozvaću tvoju majku, da joj kažem šta je odgajila! Pu!

(I Mama jako zalupi vrata pred Policajčevim nosom... Ta vrata se ne vide, ali pametna deca ih čuju. Kad lupe, na sceni nastaje totalni mrak.)

14.
Jedina osvetljena je Mama. Počinje da govori svoj monolog, vidno uznemirena... Način na koji govori, svu pametnu decu u publici podseća na pisanje pisma.

MAMA:
Draga Porodice.

(Da li to ona piše pismo svojoj porodici?)

MAMA:
Čitam vaš list od prvog broja, recepte čuvam i lepim u svesku, a omiljene rubrike su mi: bračne krize i kako ih prevazići, male laži- velika pomoć i pisma čitateljiki. I ako znam da ste mnogima pomogli da reše porodične probleme, nisam verovala da ću i ja biti jedna od očajnih domaćica koje vam pišu. Srećno sam udata za uspešnog muškarca. Imamo divnu kuću, divan vrt, dva divna auta i dvoje divne dece. I ako smo se trudili da ih strogo vaspitamo, izgleda da smo negde napravili grešku... (jecaj) Draga Porodice, ja sam rodila dva patološka lažova... (brizne u plač) ... Draga Porodice, ja sam rodila dvoje dece koja lažu... Draga Porodice, otkrila sam da moja dečica pomalo lažu i ako stvarno ne znam gde su to naučila...

(Na sceni se pojavi Tata)

TATA:
Šta ti radiš tu?

MAMA:
Pi.. Pregledam naše račune, dragi.

TATA:
Pusti sad račune, polazi za mnom, imamo ozbiljan problem.

MAMA:
Odmah... (Trep-trep-trep-trepne. Tata se udalji.)
Posavetujte me. Kako da sprečim da upadnu u loše društvo, jer ne bih želela da upropaste reputaciju mog muža. Zabrinuta Majka.

15.
Tomi i Anika sede jedno do drugog, gledaju u pod. Sa strane stoji Mama, koja krši ruke. Tata uznemiren, šeta. Kad viče, Mama mu tercira. Tomi i Anika prolaze kroz porodično isleđivanje.

TATA:
Kad neko obeća da će biti u dvorištu, a zatim samovoljno napusti dvorište taj neko se zove LAŽOV.

MAMA:
Lažovčina!

TATA:
Kad nekog na vrata dovode državni organi reda i mira, taj neko ima se smatrati za kriminalca!

MAMA:
Ober lopovčinu!

TATA:
I ako ste moja deca koju hranim, ...

MAMA:
Hranom!

TATA:
...oblačim,

MAMA:
Odećom!

TATA:
.. školujem i izdržavam – od danas, umesto oca, na mom mestu možete očekivati sudiju!

MAMA:
Sudiju!

TATA:
Ja vas ne poznajem! Ja ne znam ko su ovo dvoje maloletnih delikvenata... Ne znam ko ih je rodio, dojio, ko odgajio...
(Mama ispusti dramski jecaj, pred totalni kolaps i padanje u plač.)
Vi ste me najdublje povredili!

(Mama brizne u plač)

TATA:
Od danas okrećem novi list. (Mama uhvati vazduh) Od danas, Tomi i Anika, počinje vaš život u kazni!
(Mama zaurla, gorko, neutešno... Krokodilske suze prete da potpope čitavo pozorište. Svetlo lagano odlazi u FADE)

AUTOMATSKI GLAS SA TRAKE – OFF
Naučite da držite stvari pod svojom kontrolom. Korak pet. Ne pokazujte osećanja. Korak šest. Ne dozvolite da vas bilo šta iznenadi. Ponavljajte: ja sam jak! Ja sam uspešan! Ja sam jak! Ja sam uspešan! Ja sam jak! Ja sam uspešan! Ja sam jak!


16.
Pipi je sama i jedina osvetljena na sceni.
Muzika.

PIPI:
Klinci ne kapiraju
Zapitkuju koješta.
Sumnjaju da lažem
Sve što kažem,
Misle: maštam.
Ali, ja se ne ljutim
I unapred praštam
Oni žive svoj život:
Škola- kuća- škola
... svašta!
Ne bih izdržala.
Mama,
znaš da ne ne bih!
Bolje je ovako,
Ovo pričam samo tebi.
Snalazim se sama,
Mama,
Nemoj da se brineš
Kad ti plačeš
Ovde pljušti kiša
Ne volim da kisnem!
Znam da na oblaku
Kao na jastuku
Ležiš i gledaš me.
Nebo ima rupicu.
Viriš u život moj
Ko kroz ključaonicu.
Znaš koliko mrzim,
Mama,
Kada mi naređuju?
Jedna mi je mala
Kazala, tamo u domu:
„Pipi, šta se tripuješ
Kad ti nemaš mamu?“
Budala! Ta mala.
Dobila je šamar.
Posle mi je bilo žao.
Sakrila sam se u ormar.
Ali, nisam plakala.
Znam da bi me videla!
Stegla sam zube
Kasnije sam se izvinila.
Ne znam što ti pričam
Kada to nije ništa novo.
Sada imam novu kuću
Pravu vilu, s pravim krovom.
Tata piše redovno
I snalazim se s lovom
Umesto pisma juče
Stiglo mi je ovo:
Gospodin Sokna!
Meni se sviđa.
Stalno je sa mnom
A ume i da priča.
Sada baš kaže
Da ti mašem
I od njega.
Toliko od nas
Za danas.
Voli te tvoja mala ćerka.
(Mama, čekaj!)

Uvek je sa mnom moja mama! Pazi me.
Kada poželim ja je čujem! I mazi me.
Sunce na obrazima,
To je moja mama
A na suncu pege dobijem
Jer nikad nisam sama.
Uvek je sa mnom moja mama.
Uvek je sa mnom moja mama.

17.
ŠKOLSKO ZVONO – OFF
Učiteljica sa dnevnikom, žustro prelazi preko scene. Od nekud se pojavljuje Tata i ona naleće pravo na njega. Čim ga ugleda, njen nervozni izraz pretvara se u najmedeniji osmeh...

UČITELJICA:
Gospodine Predsedniče, dobro jutro! ... Otkud vi u našoj školi? Nadam se da nije zakazan neki vanredni sastanak upravnog odbora ili saveta roditelja?

TATA:
Ne, ne... Došao sam da porazgovaram sa vama.

UČITELJICA:
Sa mnom lično?

TATA:
Lično i personalno, gospođo.

UČITELJICA:
Biće mi zadovoljstvo... Samo kažite. Ja sam toliko srećna što ste vi otac dvoje moje dece...

TATA:
Vaše dece?

UČITELJICA:
Hihihi... Lapsus lingve, što bi rekli Stari Latini... Znate, ja sve svoje učenike gledam kao na rođenu decu... Vaše blizance, posebno. Oni su naprosto zlatni... Znate, takva urednost, takvi maniri... odmah se vidi da su deca iz dobre kuće.

(Tati gode Učiteljicine reči, pa ipak: on ne pokazuje osećanja...)

TATA:
Da, da... Ja uvek kažem: maniri pa sve ostalo... Nego, vidite... Došao sam da se raspitam da li u razredu ima nešto novo...


UČITELJICA:
S dečicom uvek ima nešto novo... Evo, juče smo na času imali novu učenicu, pa nam je to bilo novo... a danas je opet nema, pa nam je sad to novo... Hihihi...

TATA:
Novu učenicu?

UČITELJICA:
U poverenju, deluje kao nemoguće dete. Ali, mislim da sam u stanju da se izborim s njom...

TATA:
Kako se ona zove?

UČITELJICA:
Kaže da se zove Pipi, međutim, u njenoj priči ima par sumnjivih detalja... Nego, da ne razgovaramo o tome, ovako u hodniku... bila bih slobodna da vam predložim jedan intimni ručak...

TATA:
Ručak! Tako je! To je odlična ideja! Javiću ženi da je pozove na ručak..

(Učiteljica nije na to mislila)

UČITELJICA:
Niste me dobro razumeli...

TATA:
Svako dobro, gospođo... Pomenuću na savetu roditelja da ste odličan pedagog... Prijatno!

(Učiteljica krene za Tatom koji odlazi, pokuša da ga zaustavi, ali joj ne uspe. Iznervirana, izudara dnevnik)

UČITELJICA:
Tišina! Tišina! Tišina! Boli me glava! Ubi me glava!


18.
Porodični ručak. Uz Tatu, Tomija i Aniku, sada je tu i Pipi.
Ulazi Mama sa činijom supe koja se puši. Spušta je na sto.

TATA:
Prijatno.

(Porodica se hvata za ruke... Pipi ne razume o čemu se radi... gleda ih zbunjeno.)

MAMA:
Pipi, draga dušice, mi ovde imamo običaj da se pomolimo pre jela.

PIPI:
Molim lepo.

MAMA:
Hajde, sad se uhvati sa nama za ruke.

(Pipi posluša.)

TATA:
Amin.

MAMA:
Prijatno.

(Pipi ne pušta ruke Tomiju i Aniki, žmuri... Kada čuje čangrljanje posuđa, otvori oči)

PIPI:
To je to?!

(svi je pogledaju)

PIPI:
Nikad nisam čula kraću molitvu. Kad ste rekli „molitva“ pomislila sam: sad ćemo da se davimo sve dok se supa ne ohladi... A hladna supa je grozna! (ona mušica iz prve scene, ponovo zazuji. Pipi je pronađe u svojoj supi...) Umesto da plivaju, muve koje upadnu u tanjir mogu da igraju hokej na ledu...
(Pipi prsne u kratki smeh. Porodica joj usiljeno uzvrati. Ona pusti muvu sa svog prsta, čak joj i mahne kada odleti... Ne sačekavši „prijatno“ Pipi gladno navali na supu.)

TATA:
Prijatno!

TOMI:
Hvala.

ANIKA:
Prijatno.

TATA:
Hvala.

MAMA:
Prijatno.

ANIKA:
Hvala.

TOMI:
Prijatno.

(Svi pogledi su uprti u Pipi. Umesto da odgovori, Pipi pohlepno jede. Pogledi. Skranje. Neprijatna tišina. )

ANIKA:
Divno je, Mama.

TOMI:
Baš kako volim.

TATA:
Nije slana, kao što uvek praviš.


ANIKA:
Divno je, Mama.

MAMA:
Recept je kao i uvek. ...

TATA:
Odličan recept!

PIPI:
(punih usta) Perfekt kocke, je l’ da?

MAMA:
Molim, dušo?

PIPI:
Perfekt supe u kocki. Mnogo ih volim! Spreme se za pet minuta. To čak i ja znam da skuva...

MAMA:
Ne znam o čemu govoriš, dušo.

PIPI:
Kako te znate? Pa ima reklama: „Perfekt supe! Zato što moja porodica zaslužuje najbolje!“...

MAMA:
Mi ne gledamo mnogo televizor...

PIPI:
Ne gledate? ... Pa šta će vam onda?! Ja kad bih imala ovoliki televizor, ne bih prestajala da buljim u njega. Prvo, zato što nikad u životu nisam videla veći.

MAMA:
Nije baš toliko veliki...

PIPI:
Jok i nije. Veći je od bioskopa u Japanu. Ali, u Japanu je sve malo. Neka mala deca su toliko mala, da ih roditelji nose u džepu.
TATA:
Pipi, a čime se bave tvoji roditelji?

PIPI:
Tata mi je vršilac dužnosti kralja, nezavisne države Nangijale. Inače, gusar u penziji. Dok je bio mlađi, bio je strah i trepet na brodu. Ali, kad sam se ja rodila, odlučio je da se povuče. Tako je s družinom pokorio jedno omanje ostrvo, i sad uživa... Umorio ga je, kaže, gusarski život. Više voli da brćka noge, dok mu sabljarke golicaju tabane...

(Mama značajno pogleda Tatu)

MAMA:
To ti je Mama ispričala?

PIPI:
O, ne. To znam i sama. Živela sam s tatom, jedno vreme, ali mi je dosadilo da po ceo dan budem princeza... U našoj porodici je ovakva tradicija: čim dete napuni pet godina, šalje se na brod i ne sme da se vrati, dok ne odraste. ... Ima i nekih koji se nikad nisu vratili. Recimo, moj stric. Zamislite, on je uspeo da ne odraste čak dvadeset pet godina.

TATA:
Hoćeš da kažeš da je preminuo mlad?

PIPI:
Ni slučajno! (Pipi tri put kucne o svoju glavu, kao što se kuca u drvo) Rekla sam samo da nije odrastao.

MAMA:
Zanimljivo.

TATA:
Pipi, a gde je tvoja Mama?

PIPI:
(Pipi se pravi da je prečula pitanje) Ja sam bila na ostrvu Rapa Nui.

MAMA:
Pipi, gde je tvoja mama?

PIPI:
Tamo su papagaji puno drugačiji od naših. Ne moraš da ih učiš da pričaju, oni već pričaju, čim se ispile... Samo što ne zna svako njihov jezik. Na Rapa Nui jeziku SPUNK znači „jelenak“...

MAMA:
Pipi... ?

PIPI:
Stvarno, da li možete da zamislite nešto spunkastije od jelenka?! Mene baš čudi da ta reč nije ista u svim jezicima. Posebno kad postoje takve glupe reči kao: makaze... ili: pegla... ili: peršun... Ili, naprimer...

TATA:
Gde je tvoja mama?

PIPI:
Ona je tu.

TATA:
U gradu?

PIPI:
Tuda negde, svuda... (promeni temu) Ručak je bio super!... Tomi, Anika... što ste vi tako ćutljivi?

MAMA:
Mala deca treba da se vide, ne i da se čuju.

PIPI:
Stvarno to mislite? A zašto se onda bebe rađaju s očima i ušima u kompletu?! ... Mislim, nisu nam valjda uši tu samo za mrdanje?

(Pipi podigne kikice, mrdne ušima pa se nasmeje, njen smeh prihvate Tomi i Anika. Mamin i Tatin pogled ih preseku.)

MAMA:
Anika, ne smej se s punim ustima.

TATA:
A gde si to pre živela, Pipi?

PIPI:
Ručak je bio super! ... Da ne bude da sam nevaspitana, pozivam Tomija i Aniku sutra kod mene na pidžama parti. Dolazite?

TOMI:
Ne smemo. Mi smo u kazni.

PIPI:
Kako u kazni?

MAMA:
Što je to slatko! ... Stvarno, Tomi... kako to: u kazni? Šta ti to znači?

PIPI:
Ne znam ni ja. Oni stalno tako nešto pričaju: da ne smeju ili da su u kazni... Kad ste me pozvali na ovaj ručak, ja sam mislila da ste vi tipični odrasli... znate, živčani... Anika, kako si ti to ispričala, ja sam mislila da vam mama i tata ništa ne daju...

TATA:
Anika je to ispričala?

ANIKA:
Ne, Tata. Samo sam rekla Pipi da ne smemo da idemo kod nje.

MAMA:
Naravno da smete. Pipi, hvala na pozivu... Gde ti stanuješ?

PIPI:
U Vili Promaji... Tu iza ćoška.

TATA:
U Vili? Misliš na onu straćaru? Tu niko ne živi još od...

PIPI:
Ne, ne, ne... Ja mislim na vilu u kojoj živimo gospodin Sokna i ja, još od pre neki dan.

TATA:
Ta kuća je predviđena za rušenje...

PIPI:
Ko je to predvideo? Ja nisam. Nema smisla da se u sredu uselim, a u petak već rušim. .

MAMA:
... Pa, pojeli smo supu.

PIPI:
Hoćete da vam pomognem oko sudova? ... Imam specijalnu tehniku. ... Pazite sad!

(Pipi skupi čaršaf sa stola, i u njemu sve sudove. Zaveže ih u paket)

PIPI:
Evo, izvolite... Sad možete sve zajedno da stavite u mašinu za veš. Ako se nešto i polomi, bar ne morate da perete. ... To je gusarski trik...

MAMA:
Hvala ti, dušice...

TATA:
Tomi, Anika... zašto ne izađete napolje da se malo poigrate s drugaricom?

ANIKA:
Nismo znali da smemo.

TATA:
Pa, naravno da smete... Hajde... Izađite... A mi ćemo vas pozvati na crtani, i otpratiti Pipi do njene kuće.


PIPI:
Ne treba mene niko da prati... Povela sam psa... (Ona animira Gospodina Soknu, ali on ne zalaje)... Sokna, drž’ ga! ... (Pipi se začudi) ... Izgleda da se stidi pred vama, ali, Sokna je opasan pas. ... Hoćemo u šetnju, Soknice? ... (Sokna potvrdno klimne glavom) Reci „av“ ... nemoj da se plašiš... Hajde...

(Sokna zareži iz OFFa)

PIPI:
Čujete? (niko nije čuo) ... Dobar pas. (Pipi ustane) Znači, Tomi i Anika dolaze sutra kod nas i nose pidžame?

MAMA:
Zašto da ne?

TOMI I ANIKA:
Stvarno?!

TATA:
Najstvarnije. Hajde sad... Napolje.
(mrak)

19.
Pipi, Tomi i Anika igraju školice pod drvetom.
Na desnom kraju scene je Tata, govori u telefon.
Na levom kraju scene je Mama, i ona govori u telefon.
Scena je podvučena žustrom muzičkom temom, sa gomilom efekata.

PIPI:
Jedan... dva.

TATA:
Halo? Da. To sam ja. Treba mi direktor škole.

MAMA:
Je l to centar za socijalni rad?

TOMI:
Anika, stala si na crtu.

TATA:
Imam devojčicu koja je napravila rusvaj.

MAMA:
Dete bez staranja je u našem vrtu.

TATA:
Halo?

MAMA:
Policija?

TOMI:
Ko sad igra?

PIPI:
Ja!

MAMA:
Jutros sam podnela prijavu.

TATA:
Mnogo laže...

MAMA:
Meni izgleda da je sebi svašta utuvila u glavu. Bujna mašta.

TATA:
Dete, razume se, nije krivo.


MAMA:
U pitanju je bolest.

TATA:
Krivica je društva to što dopušta...

MAMA:
Maloletnica živi sama.

TATA:
... da siročići beže iz doma.

MAMA:
Potpuno nevaspitana.

TATA:
Najstrože mere.

ANIKA:
Ko igra?

MAMA:
Pod hitno!

PIPI:
Obično onaj ko pita.

TATA:
Kako to mislite: nije bitno?

ZVUK ZA ZAUZEĆE VEZE... ZVUK BIRANJA.

TATA:
Halo? ... Ovde je Tomijev i Anikin otac. Videli smo se jutros u školi.

MAMA:
Da li je to dom za decu bez staranja? ... Vašeg upravnika, molim.

(Muzička matrica se pojačava... Na kraju se čuje samo radionica zvuka iz OFFa... Razni glasovi, zabrinuti i nervozni)

OFF:
Izgleda da se dete uselilo samo u napuštenu vilu...
Halo? ... Ništa vas ne čujem!
Mislite ozbiljno?
Kao na filmu!
Imamo jednu: riđa, tršava, sasvim odgovara opisu.
Halo? ... Ništa vas ne čujem!
Gospodin direktor više nije u ofisu.
Halo?
Ništa vas ne čujem!
Ništa vas ne čujem!
Ništa vas ne čujem!

(Na krajevima scene sada je totalni mrak. Osvetljena je samo Pipi koja igra školice unazad. Sa njom su Tomi i Anika)

ANIKA:
Pipi, zašto igraš unatraške?

PIPI:
Ovo je slobodna država!

(scena utone u mrak. IZ OFFa se samo još čuju smetnje na vezama, i zauzeće.)

20.
Na sceni ostaje samo Pipi. Ona je u Vili Promaji. Zvukovi iz prethodne scene, pretvaraju se u matricu. Pipi uzima mikrofon, i počinje da repuje.

Ostaću ovde, zauvek! Zauvek!
Ovde je moje malo Kući.
Ovde se najzad osećam ko čovek.
Svi me vole, niko me ne tuče
Ne tera da učim.
Ostaću ovde, do kraja! Do kraja!
Ovde sam našla svoje mesto.
I više ne moram da palim
Da se krijem, da se bijem
Zavlačim pod sto.
Ovde sam sigurna sto posto.
Ovde je moje malo mesto.

Maloletna ali spretna,
Možda mala ali čvrsta.
Tuđe mame i tate
Vrtim oko malog prsta.
To sam znala
Čim sam se dokopala
Svog mesta.
Ovde su svi fini
I traženja je dosta!
Ostaću ovde, zauvek!
Ovde me vole!
Mislim da više
Neću bežati iz škole.
Nabaviću suknjicu
Pravu za devojčicu.
Mislim da ću da naučim
I množenja tablicu.
Ostaću ovde, zauvek!
Imam drugare!
Dosta mi je bilo
Bežanja i avanture.
Ništa mi neće moći
Socijalni radnici,
Jer ću biti najbolja
Devojčica u ulici!

Ostaću ovde, zauvek! Zauvek!

(iz OFFa se čuje KUCANJE NA VRATIMA. Gospodin Sokna glasno zalaje)

PIPI:
Mir, Sokna, mir… To su Tomi i Anika… Zvali smo ih, ne treba da ih pojedemo… Mir… Tako… Dobar pas… Kako smo vežbali? …
(Pipi otvori vrata, napravivši duboki naklon)

GOSPODIN SOKNA- OFF:
“Dobrodošli na žurku Princeze Pipilote žvane Pipi! Nadamo še da ćete uživati … ali, šamo trenutak. Evo i nje! … Mišš Pipi! ”
(Pipi se “ušpravi”… pardon: uspravi!... Osmeh na njenom licu je tako širok da je samo to što, slučajno, ima uši, sprečava da se ne nasmeje u krug, oko cele glave… Ona podiže svoju čupavu glavicu i baš kad uhvati vazduh da kaže… shvata da pred njom stoji Policajac.)

21.
Pipi, Policajac.
Kada ga vidi, Pipi zanemi. Muzika prestane. Promeni se štimung.

POLICAJAC:
Ti si ta mala što se bez dozvole uselila u Vilu?

PIPI:
Ja?! Ne. Ja sam stara gospođa koja živi na trećem spratu solitera u sasvim drugom kraju! (oskoči i pre nego što Policajac krene ka njoj.)

POLICAJAC:
Lažljivice!

(krene da je dohvati ali ga Pipi spretno eskirvira.)

PIPI:
Šta je, šta hoćeš? ... Da se biješ? Što, brate?
Takvi ko ti su mi najdraži! ... Odmah posle socijalnih radnika i kreme od rabarbare!

(Policajac ponovo krene ka njoj, ali Pipi podigne stolicu)

PIPI:
Rekla sam: beži! Nisam te zvala na žurku! Pre svega: zato što te ne poznajem... Moj... Moj Tata će te prebiti ako te vidi!

(Policajac spretno otme devojčici stolicu, i zavrne joj ruku.)

PIPI:
Aaaaa! Tužiću te Tati, fosilu matori! Videćeš...

(Policajac joj lupi čvrgu)

POLICAJAC:
Veštice mala! ... Dobri ljudi iz ovog grada su se potrudili da ti nađu mesto u domu za decu...

PIPI:
Ali ja već imam mesto u domu za decu!
(Policajac se za trenutak zbuni... Njegov stisak popusti)

POLICAJAC:
Kako?

(Pipi iskoristi njegovu zbunjenost da odskoči i popne se na neki praktikabl)

PIPI:
Ja sam dete a ovo je moj dom!

POLICAJAC:
Silazi dole!

PIPI:
Daj mi sto evra!

(Pipi skine cipelu i pogodi ga u glavu. Policajac se razbesni, popne se za njom... Pipi pokušava da mu umakne, ali on je najzad stiže... Psuje i pljuje, Pipi se otima... Na kraju je savlada, svuče na pod, stavlja joj lisice)

POLICAJAC:
Tako... Svi ste vi isti, mali probisveti... Polazi napred!

PIPI:
Ali, gospodin Sokna...

POLICAJAC:
Kakav gospodin Sokna? Niko te neće spasiti, kradljivice...

(odvlači je sa scene, Pipi ne uspeva da dohvati Gospodina Soknu koji ostaje sam... Svetlo na sceni se gasi, sve dok ne osvetljena ne ostane samo ta prašnjava... čarapa! Da. Ako stvari nazovemo pravim imenima: to je čarapa. I sad sva pametna deca u publici to vide... To tako traje a zatim se prolomi GROM i iz OFFa počinje da pljušti strašna, strašna kiša... Oluja. Ludilo!)

22.

Porodični ručak... Sve je kao i uvek, sem što odnekud dopire pljuštanje kiše.

TATA:
Prijatno!

MAMA:
Amin!

TOMI:
Hvala.

ANIKA:
Prijatno.

TATA:
Hvala.

MAMA:
Prijatno.

ANIKA:
Hvala.

TOMI:
Prijatno.

(Srkanje. Tišina. Pogledi.)

ANIKA:
Divno je, Mama.

TOMI:
Baš kako volim.

TATA:
Nije slana, kao što uvek praviš.

ANIKA:
Divno je, Mama.

MAMA:
Recept je kao i uvek. ...

TATA:
Odličan recept!

MAMA:
Kao i uvek. Rozbratna...

(Tomi prekine Mamu)

TOMI:
Hoćemo li stvarno moći kod Pipi, posle ručka?

(Mama i Tata se značajno pogledaju)

TATA:
Tomi, ne prekidaj starije!

TOMI:
Samo sam pitao hoćete nas stvarno pustiti kod Pipi. Nisam je prekinuo! I tako svi znamo šta je htela da kaže.

ANIKA:
(oponašajući Mamu, ali bez ironije)
Rozbratna, paškanat, šargarepa, kašika soli, celer, ulje, mrvica bibera i... naravno... svež, zeleni peršun. Baš kao uvek, Mama. Divno je, Mama. I kad ti kažem da je divno, ja to stvarno mislim. I nema veze što nije domaća.

MAMA:
Šta si rekla?

ANIKA:
Nema veze što je to supa u kocki. Ja je volim! Stvarno je volim i stvarno cenim to što je svaki dan napraviš za nas.

MAMA:
U kakvoj kocki, Anika?

TOMI:
U toj kocki koja stoji u trećoj fioci u kredencu.

TATA:
Kako se usuđujete da vređate majku?!

ANIKA:
Izvini, Mama. Nisam htela da te uvredim. Nije ni Tomi. Samo je pitao...

TOMI:
Samo sam pitao hoćemo moći kod Pipi.

TATA:
Ne.

TOMI:
Zašto?

(Nema nikakvog odgovora. )

TOMI:
Tata, zašto?

(Nema nikakvog odgovora... Tomi ustane od stola i odgurne tanjir sa supom. Anika učini isto. Stoje pred roditeljima, još nesvesni pune veliučine svog prestupa.)

TOMI:
Zašto?

MAMA:
Zato što pada kiša.

(nad stolom zavlada duga, duga tišina.)


TOMI:
Mrzim... (hteo je da kaže „mrzim vas“ , ali se onda predomislio.)

ANIKA:
Mrzim prokleti peršun!

(otrči, uplakana... Brat otrči za njom. Mama i Tata samo kratko pogledaju za decom)

MAMA:
Pa, Tata, kako si proveo dan?

TATA:
Odlično. Kao i uvek.

MAMA:
Ja sam, hvala na pitanju, danas veoma dobro. Zato što znam da smo učinili plemenitu stvar. Hvala našem Vlasti i hvala Učiteljici. Baš im hvala.

(scena lagano utone u mrak)

23.
Noć. Tomi i Anika, svako u svom krevetu. Tišinu prekida Anikino tiho šmrcanje. Tomi leži nepomično i gleda u plafon.

ANIKA:
Tomi?

TOMI:
(promuklo) Ne spavam.

ANIKA:
Tomi, ja mislim da su oni njoj uradili nešto strašno...

TOMI:
Nije strašno. Pipi se ničeg ne boji.

(Anika zajeca)


TOMI:
Videćeš, vratiće se ona.

ANIKA:
Kad će se vratiti? ... Neće se vratiti. Ti to samo tako kažeš, kao i Tata što je rekao da će nas voditi na predstavu... I kao Učiteljica kad kaže da je boli glava... I kao Mama kad kaže da ne možemo kod Pipi zato što pada kiša. Samo tako- kažeš. A znaš da ja već znam da se neće vratiti.

(Prozor se naglo otvara, i u sobu uskoči Pipi)

PIPI:
Ko se neće vratiti, a?!

(deca skoče iz kreveta. Pojure joj u zagrljaj, tako da je praktično obore na pod. Sreća, radost...)

PIPI:
Kakvi ste cmizdravci... Samo znate da kukate!

(Gospodin Sokna udari u ironični plač, a za njim i Pipi)

TOMI:
Ja nisam kukao, ona je.

PIPI:
Znam da nisi, Tomi. Ti si taf gaj, a? ... Pravi reper! Veliki dečaci ne plaču, i to? ... A?

(svo troje prsnu u smeh)

ANIKA:
Pričaj nam... Šta je bilo?

PIPI:
Šta bi bilo? Ona vaša glupava učiteljica je zvala pandure da me vode, kao jer živim bez roditelja. Malo sutra! Okrenula sam jedan telefonski broj i odmah se tu stvorio čitav diplomatski kor Nangijale... Izbila je teška frka. Ja nisam neko siroče, ja sam diplomata! Širim hip- hop kulturu Nangijale po Evropi i puna sam para. To svako zna!

TOMI:
I ... šta? Morali su da te puste?

PIPI:
Pa, naravno. Glupaci! Nisu imali pojma ko sam ja!

ANIKA:
Sad ćeš se vratiti u Vilu Promaju?

(tišina...)

ANIKA:
Vratićeš se, je l da?

PIPI:
C... Mislim da neću. Bila sam malo pre tamo da se nađem s Gospodinom Soknom...

GOSPODIN SOKNA- OFF
Škupili šmo krpe, palimo dalje.

TOMI:
Gde dalje?

PIPI:
Tu... svuda. Ustvari, mislim da ćemo se ukrcati na prvi gusarski brod i zapaliti negde gde je toplo. Nisam ja za ovu vašu ledenu klimu...

(Anika opet brizne u plač)

PIPI:
Devojčice, nemoj da sam te čula da cmizdriš zbog mene, je l jasno? Ti si ta zbog koje ja treba da cmizdrim: sutra opet škola-kuća-dvorište... a ja... Ja ću tad verovatno već visiti s katarke i pevati hip hop obrade gusarskih stvari... Ajde... Obriši nos.
(doda joj kraj Gospodina Sokne, koji Anika prihvati)

ANIKA:
Ali, mi te više nikad nećemo videti!

PIPI:
Ko kaže?

TOMI:
Znači da ćeš se vratiti?

PIPI:
Ne planiram da se vraćam, ali uvek možete da mi dođete u posetu.

TOMI:
Kako?

PIPI:
Nogama! Za šta vam služe noge sem da na njih obuvate cipele?

ANIKA:
Ali, Mama i Tata nas nikad neće pustiti!

PIPI:
Neće moći baš zauvek da vam brane.

TOMI:
Hoćeš da kažeš da ćemo te vidti tek kad porastemo?

PIPI:
(razmisli) Znate šta? ... Meni se uopšte ne žuri da porastem.
Šta imaju odrasli? Samo gomilu živaca! S tolikim žicima, stalno se živciraju. Meni je sasvim OK da ostanem mala.

ANIKA:
Eh, još samo kad bi to moglo...

PIPI:
Ko kaže da ne može?

TOMI:
Pa, ne može...
PIPI:
To nije istina... Stvarno vam kažem! Na jednom ostrvu blizu Indije živi čarobnjak koji pravi posebne pilule za decu koja ne žele da odrastu. Zovu se stopodrastik forte ... Samo ih pojedeš i kažeš čarobne reči...

ANIKA:
Čarobne reči?

PIPI:
Da, da... Baciš rimu... Ovako:
Stopodrastik forte
Odrasli su pegla.
Neću da odrastem
Šta mi sve to treba?
Samo da se peglam
I tražim veću platu
Gledam TV dnevnik
I za kredit vraćam ratu.
Hoću da se zezam,
Maštam, budem dete
Neću da odrastem
Kao svaki krete.

TOMI:
Misliš kreten?

PIPI:
Ako sam rekla „krete“ onda sam mislila KRETE! Tačno tako ide rima... Da, da... Jedan dečko je slučajno umesto „krete“ rekao „kreten“ i dogodilo mu se nešto užasno!

ANIKA:
Šta?

PIPI:
Počeo je da raste kao brzorastuće čudovište... Nije prošlo ni nedelju dana, već je bio kravatiran, imao je brkove i bore. A pritom je toliko rastao... da su njegovi roditelji morali da probiju tavan, a onda i krov da bi on imao gde da stavi glavu. Po ceo dan je držao bradu na dimnjaku... A zimi, kad se kuća loži, strašno je kašljao zbog svog tog dima.

TOMI:
Šta je bilo na kraju?

PIPI:
Na kraju su došle tetke da ga obiđu. Kad su htele da mu kažu: „kako si lepo odrastao“ morale su da koriste megafon! U jednom trenutku, učinilo mu se da je sunce kugla sladoleda od vanile. Liznuo ga je i užasno opekao jezik... Znači: obratite pažnju. Ne sme se reći „kreten“ već obavezno „krete“ ... To je najvažnije kod Stopodrastik forte pilula...

TOMI:
Pa, šta nam to vredi kad nikad nećemo nabaviti te pilule?

PIPI:
Ja baš slučajno imam takve tri pilule, ovde.

ANIKA:
Odakle ti?

PIPI:
Pa, iz Indije. Nisam za džabe proputovala celu Indiju. Dovukla sam odande gomilu začina i naravno, stopodrastik forte... Evo ih.

(Pipi zavuče ruku u džep i odande izvadi tri zrna graška)

TOMI:
Meni ovo liči na grašak.

PIPI:
U tome je i fora. Liče, ali nisu. Tako se kamufliraju, razumeš. Inače bi te svaki graničar zaustavio i oteo ti ih... A ja sam ih prenela preko dvesta granica, potpuno bezbedno. Pa, hoćete?

(Deca se malo nećkaju)


TOMI:
Ne znam...

ANIKA:
Ako uvek ostanemo mali, onda će Mama i Tata uvek moći da nam naređuju.

PIPI:
Neće. Dosadiće im. Kad vide da za deset godina niste ni malo porasli, smoriće se. Onda ćete moći šta hoćete, a što je najbolje, nećete morati da radite, da se živcirate i nosite okolo lične karte.

TOMI:
U pravu si...

ANIKA:
Ja ipak ne znam da li da to progutam...

TOMI:
Ja hoću.

PIPI:
Hoću i ja!

TOMI:
Anika, zamisli kako će biti smešno kad ti odrasteš, a ja i dalje ostanem tvoj stariji brat...

ANIKA:
Daj tu pilulu! ...

(Deca prsnu u smeh)

PIPI:
Sad pažljivo ponavljajte za mnom...

Stopodrastik forte
Odrasli su pegla.
Neću da odrastem
Šta mi sve to treba?
Samo da se nerviram
I tražim veću platu
Gledam TV dnevnik
I za kredit vraćam ratu.
Hoću da se zezam,
Maštam, budem dete
Neću da odrastem
Kao svaki krete.

24.
Čarobne reči pretvaraju se u song.

PIPI, TOMI I ANIKA:
Stopodrastik forte
Odrasli su pegla.
Neću da odrastem
Šta mi sve to treba?
Samo da se nerviram
I tražim veću platu
Gledam TV dnevnik
I za kredit vraćam ratu.
Hoću da se zezam,
Maštam, budem dete
Neću da odrastem
Kao svaki krete.

PIPI:
Neću da odrastem.
Jok, neka hvala.
Ne nasedam na foru
Kao svaka budala.

ANIKA:
Skroz mi je super
Da još malo
budem mala,
Skupljam stikere
I klikere
I da krckam krekere.

TOMI:
Da gledam crtani
Ne indekse sa berze.
Te su mi stvari
Totalno bezveze.
Odrasli imaju
Sve same obaveze.
Slab vid, poreze
Porculanske proteze.

PIPI:
Neću da odrastem,
Jer me mrzi da se šminkam.
Hoću da se šetam
Dronjava ko svaka klinka.
Ne treba mi spanać
Jede mi se palačinka.
Dobro je ovako,
Što da budem velika?

PIPI, TOMI I ANIKA:
Stopodrastik forte
Odrasli su pegla.
Neću da odrastem
Šta mi sve to treba?
Samo da se nerviram
I tražim veću platu
Gledam TV dnevnik
I za kredit vraćam ratu.
Hoću da se zezam,
Maštam, budem dete
Neću da odrastem
Kao svaki krete.

Tako je super kad si mali!
Po ceo dan se samo šališ.
I ne moraš da se žališ
Na inflaciju
Stambeno, komunalno
I račun za struju!

Izuzetni- maloletni.
Svi su klinci sveta hepi.
Najlepše je biti dete.
Mnogo dobri, mnogo lepi.

25.
Kad se pesma završi, deca leže na podu.

PIPI:
Skoro je svanulo... Moram da idem.

ANIKA:
Ostani još malo...

PIPI:
Jesi luda?... Hoćeš da propustim prvi jutarnji gusarski brod? ... A i vi uskoro morate u školu... Hej! Da te nisam videla da opet sliniš... Odoh sad!

TOMI:
Nismo se ni pozdravili.
(Pipi već preskače kroz prozor, ali ipak zastane...)

PIPI:
Šta ima da se pozdravljamo? ... Ja ne umem da se pozdravljam! A i ... vidimo se.

(iskoči napolje... Tomi i Anika se nagnu za njom kroz prozor, a zatim... kad umakne... ostaju sami na sceni i hvataju se za ruke. MUZIKA se pojačava, a scena tone u mrak... I sad sva pametna deca u publici vide da je KRAJ)

U Beogradu,
novembar 2008