Mirjana Ojdanić - Srećni sat

[branko]

Mirjana Ojdanić

SREĆNI SAT

(ČAROBNI ČASOVNIK)

po motivima ozbiljne narodne, smešna scenska bajka


“Deca zaljubljenih parova rastu poput siročadi!”
Anita Nair

likovi:
OTAC, gospodar u Očevini. Depresivan, na prolaznost kivan.
MATI, verna životna sapatnica očeva, njegova desna i leva ručica
PRVOSIN, puvadžija, kukavica, njihov najstariji sin.
DRUGIŠA, srednji sin, lakom, alav i donekle lukav
SREĆKO, najmlađi, tj. Trećko. Sam sebi promenio ime, da razbije maler.
MICA pričalica, prva snajka, žena Prvosinova
IVKA, naivka, druga snajka, znači supruga Drugišina
KOCKARKA DEVOJKA, samostalna ugostiteljka u šumskom vilajetu
CARICA UDOVICA, vladarka u Carstvu udovica, najtužnijem na svetu
DVORSKE DAME, 2 komada, šipka i gromada
DVORSKA PLAČLJIVICA u carstvu udovica. Udova dvorske lude.
ZMAJ, pustinjak, naopak
PRINCEZA BRIGA, lepa mlada žena, zdrava i prgava, deo ratnog plena
(*Mati, Prvosin, Drugiša i Mica su užasno, onako “američki” debeli. I prilično podmukli i zli.
** U zagradama je zezanje, više-manje, i nudi se za - štrihovanje.)


2005.



1. scena - U Avliji Očevine, dve snajke rade. Ivka naivka, mršavica i vrednica skuplja osušeni veš, a Mica, debeljuca i pričalica se izvalila i pevuši. Kraj velikog korita sa još veša za pranje.

IVKA: Ti odistinski misliš da Otac upšte nije bolestan?
MICA: Ma jok! Mator, pa depresivan!
IVKA: Kako mator? Jedva mu je 50 godina...
MICA: Uh, al si fina! Momak i po, od po veka! Ruševina od čoveka. Besan što
mu prošlo vreme! (pa zapeva) Sunce moje, ti si mi bez mana. Osuši mi gaće
mog dragana...
IVKA:(ne razume) Šta znači depresivan? Kome prošlo vreme, za šta?
MICA: Ocu. Za sve. Bilo, prošlo, pa do kraja došlo. (pa opet zafalšira)
Sunce moje, žuto ko sa slike, osunčaj mi gaće moga dike.
IVKA: Ma šta znači depresivan, to te pitam?!
MICA: Lenj, razmažen i bez razloga tužan! A uplašen, ko grlica.
(IVKA: Ama, ko?
MICA: Pa Otac! Koga ogovaramo?
IVKA: Ja nikoga ne ogovaram. Samo pitam.) Ko bi Oca, sirotog. razmazio!?
Ko još mazi staroga seljaka, jadna li mu majka?!
MICA: Eh, ko! Ona njegova veštica!
IVKA: Kaka sad ope veštica?
MICA: Veštičica, naša svekrvica! Gleda u njega ko u sveca. Ona je od njega
i napravila dosadnoga kućnog boga! Malo, kućno zakeralo!
IVKA: Iju, sram te bilo! Da te kogod čuje kako pričaš o starijima koji te
lebom rane...
MICA: E, stvarno si glupača bez mane! Stopostotna! Prava! Niko bre mene ne
rani badava! Svaki sam ja zalogaj i griz u ovoj kući pošteno odradila i
zaradila! A donela sam i miraz.
IVKA: Miraz si možda donela, al da se ubijaš od posla to se ič ne vidi!
MICA: Ma, idi! Ti se ubijaj kad si bolja i ako ti je volja! (zapeva, tiho)
Mene moja naučila mati - slatko jesti, do podne spavati...
IVKA: A koga bi se Otac imao plašiti u svojoj rođenoj kući gde mu
niko ništa neće i ne sme? I svi ga pazimo ko malo vode na dlanu.
MICA: Smrti, glupačo, smrti se boji. Ostario, pa se smrzo od stra!
(ali onda, kao da nešto vidi, pa odjednom skoči, uskoči u korito i navali da gazi, to jest pere veš i nogama i rukama. Promeni melodiju i zapeva glasno)
Mene moja naučila majka, da ja budem ponajbolja snajka!
IVKA: (zabezeknuta zastane u poslu) Šta ti bi odjedared, crna Mico!?

2. scena - Nastavak prve
MATI: (došla Ivki s leđa i odmah je klepi)Zašto zveraš po avliji ko Genoveva?! Gledaj
kako Mica radi i još peva! (dovikuje nekom) Ovamo, ovamo ga, da ga sunce vidi! Nema on čega da se stidi, mada mi je ubledeo jadan. (ocu) Uzdanico moja, da mi nisi gladan? (Prvosin i Drugiša unose oca u stolici i svi pukću. Oni što im je tata težak a on što je kilav i što ga cimaju) Ne drmusajte ga, nesrećnici!
PRVOSIN I DRUGIŠA: Zaboga, majko, baš smo pažljivi!
MATI: Ne vala brajko, već ste neizdržljivi! (ocu) Boli li te, domaćine moj? Jesi
žedan? Joj. Da ti nije vruće, moje luče?! (pa kad vidi da se sinovi povlače) Kuda
ste se vas dva zaputili, tako hitno?
PRVOSIN I DRUGIŠA: Za poslom, majčice, što smo ostavili, ali nije bitno...
MATI: Stani! Sedaj vamo, da razgovaramo! (oni sednu gde ih zatekne naređenje)
Kad polaziš po taj srećni sat, sine Prvosine?
PRVOSIN: Ja bi išo rad, ali ne znam kad. I kako? Nije lako. Celo je imanje na
mojim plećima, jer je otac ... tužan, a kako će kuća bez domaćina...
DRUGIŠA: Uh al si zaslušan! Biću ja domaćin. Jaka stvar, i čudna mi čudesa!
MICA: O nebesa! Kad bi majka bila luda, da ti dadne ključ! Da poždereš sve po
ostavi, ti alavi!
MATI: Muč! Mico brbljivico! Za devera ne smeš kasti da je alav!
MICA: A sme li se kasti da je dever balav? Ili da je salav?(mati je gađa nečim, a ona
izbegne, pa zapeva) Mene mili podučio tata, da ja gledam devera ko brata.
PRVOSIN: Osim toga ja imam trudnu ženu i sitnu decu, pa...
DRUGIŠA: Žena ti je zaludna, a ne trudna! Vidi je kako laje ko zloguka ptica
a ujeda ko osica! I, tako ti sveca, odakle ti deca?
MATI: Ma saću ga udariti kocem! (Prvosinu) Kako smeš da lažeš, pred bolesnim
Ocem! (O kolka je moja bruka, toliki sinovi, a nemam unuka!)
PRVOSIN: Ma, zbunili ste me, mamice! Hteo sam da kažem, moram napraviti
od žene trudnicu i sitnu dečiću, pa kako ću ako odem sad?!
DRUGIŠA: Pih! Nisi napravio za pet godina braka,pa ćeš na brzaka u tih mesec
dana, koliko ti treba da dobaviš ocu srećni sat! Ideš u nabavku, a ne u rat.
PRVOSIN: Što ne odeš ti, kad znaš da je tako lako?!
DRUGIŠA: Išao bih itekako. Sve bih ja za Oca učinio, al tek sam se oženio, pa..
MATI: Kuku meni, bolje da sam rodila kamenje nego ove dve barabe!
Kamenjem sam barem mogla pritisnuti kupus, da se ukiseli... Ovi samo
jedu džabe!
PRVOSIN: Imate vi majko i trećega sina! Neka ide po sat vaš Srećko veseli!
MATI: Baš ste mi preseli! Ti si najstariji i tvoja je dužnost! To je prosto
nužnost! Trećko čuva ovce. Tamo gore na vr brega...
PRVOSIN: Ne čuva on ovce, nego one njega!
MATI: Sam u planini, po kišetini, po ladnoći i po vrućinčini. Što ti nisi hteo ni
za kake novce.
PRVOSIN: Drugiša ženu pazi! Srećko čuva stado! A ja da se jadan, veselo i
rado lomatam po nedođiji, u potrazi za nekim izmišljenim srećnim satom,
samo zato što sam prvi i najveći...
MATI: Mir! Da čujemo šta će Otac reći! (čekaju) Reci, zumbule moj.
OTAC: Joj!
MATI: Eto, jesi čuo! Razočarao si tatu, koji te nosi na vratu tolike godine sine
Prvosine!
PRVOSIN: Ja sam čuo samo “Joj”! Osim toga, mama, mi njega nosimo na
rukama! Sve sa stolicama.
MATI: O, Bože moj! On je čuo “Joj”! Gluv si kao top, sramota! Kud baš ja da
rodim takvog idiota? Ovako pametna žena, da rodi kretena. Otac ti kaže:
eno ti kapije i da te više video nije bez srećnog sata! To je rekao tata, Bog
da ga čuva, budalo gluva!
PRVOSIN: Šta smo mi njemu krivi, što on ne zna da li da mre ili da živi?!
MATI: Ima li iko ovakvog prvenca, o ljudi moji!
PRVOSIN: Ne verujem ja da taj srećni sat uopšte postoji!
IVKA: Postoji, postoji! Čarobni časovnik koji pokazuje samo ključne
trenutke, kad čovek nešto mora da razreši. Taj sat bi oca mogo da uteši. I da mu pokaže, da mu nije vreme, ni zdravstveno stanje, još za umiranje. Vlasnik srećnog sata nikada ne greši. Čula sam da...
MICA: Ha, ona je nešto čula, pa zinula! Lupeta Ivka naivka, majko.
IVKA: Pa, od tebe sam čula, starija snajko! Jesi mi pričala da onome ko ima
srećni sat sve ide od ruke, jer uvek zna pravi trenutak za svaku stvar ili
postupak! I da je vlasnik srećnog sata za sve na svetu tatamata...
PRVOSIN: (Mici, besno) Ti si, znači, smutljivice, donela te glupe pričice!
DRUGIŠA:( za sebe) Ha, ha, ko drugome jamu kopa, sam ostane tropa!
IVKA: Vele kad, na primer, treba da se kose žita, časovnik se pita. On ti jasno
kaže dal je pravo doba da se skuplja moba. Il ima prepreka neka i mora još
da se čeka.
PRVOSIN: (Ivki) Dosta si pričala, de malo začepi gubicu!
DRUGIŠA: (Prvosinu) Izvini se mojoj ženi, da te ne bih pljusnuo po licu!
MATI: O Bože blagi. Mir! Umuknite. Poslušajte Oca! (tišina) Reci, dragi...
OTAC: Uh!
MATI: Eto, otac veli da će umreti od tuge. Kreći sine, Prvosine, nema druge!
Jer bez tog srećnog sata možda nam nikad neće ozdraviti tata.
MICA: Joj, mamice, s malo volje, Drugiša bi mogo bolje...
DRUGIŠA: De začepi glupi ženski stvore. Smrdljivi tvore. Dosadni smore!
PRVOSIN: Mama, Drugiša mi vređa ženu kako da je ostavim nezaštićenu?
MATI: (sve ih mlati, kao decu) Odmah! Ovog časa! Neću da čujem protesta, ni
glasa! Pljujete ruku što vas lebom hrani! Nezahvalnici, džabalebani! Tikvani i gotovani! Bestidnici i badavani! Smrdići i lezilebovići! Glupanderi i balavanderi! ( svi se razbežavaju od maminog besa dok se zatvara zavesa.)

3. scena - Malo kasnije, u Zapećku Očevine ( ili možda ispred zavese koja se zatvorila) Mica sprema Prvosina za put. Bukvalno ga oblači, zakopčava i zapertlava. Ohrabruje i savetuje.

MICA: I zapamti, čim naiđeš na šumski vilajet, a ti se daj u trk. I ne staj, kao
zvrk! Nikako se ne zaustavljaj dok iz šume ne izađeš! Ni pod koju cenu.
PRVOSIN: E ala ja imam ludu ženu?! A što, jel ima veštica? Ili vukodlaka?
MICA: To ne znam, al ima jedna devojka. Kockarka, strašno opaka.
PRVOSIN: Ha, ha ha, kockarka devojka, ala izmišljaš! Je li lepa, barem?
MICA: Lepša od greha, al ti si čovek ženjen, znaš! Ne treba ti harem! Tebe se
cure ne tiču. Pogotovo ne lepojke, nikogoviću! Znaš da ti je kocka slaba strana!
PRVOSIN: Samo kad si ti bez mana!... Kanda si mi malo ljubomorna?
MICA: Ne, nego sam od tebe umorna! A cura je opasna, kao da je vila, daleko
bila. Koga ta na konak svrati, toga obrlati.
PRVOSIN: Ih, baš! E boli me uvo! Sve ti znaš!
MICA: To znaju i ptice pevačice!
PRVOSIN: Kako, onda ja to nikad nisam čuo? Ne štima!
MICA: Kad si lenj čak i na ušima. Nego slušaj! U šumi ne zastajkuj, a ako te
ipak devojka presretne, ti odmah begaj, u oči je ne gledaj.
PRVOSIN: Kako da begam od devojke, pa da je vatra živa! Jes ti ženo, jela ludi
gljiva ?! (Nisam ja komarac već muškarac!) Ja sam Prvosin, a ne vrbov klin! Šta meni, ovolikom, može žensko biće, pa da je sto puta vila il veštiče!?
MICA: O Bože! Može, itekako može! Nego se ti junačenja mani. Nemoj da te
đavo nagovori pa da zanoćiš u njenoj kafani! Il da, ne daj bože, kukala ti
mati, sedneš sa njom za astal kartati. Jer ona svakog momka nadigrava, a
posle ga kao slugu svoga zadržava.
PRVOSIN: Kockarka, ko čigra? Baš si guska prava. Gde to ima da devojka
čoveka nadigra! Devojka, čoveka?
MICA: O glup li si i glup ćeš ostati doveka! Ima gde ima! Samo nemoj da se
puvaš sa novcima! I ništa se ne junači.(on klimne) Ajd sad, s božjom pomoći!
(PRVOSIN: (ne kreće. Zamišljeno) Baš ih briga zame... Oni mene ne vole, ni malo...
MICA: Ko?
PRVOSIN: Pa, Otac i Mati!
MICA: Ta ko te ne voli, budalo, jezikom ne mlati! Od njihove si krvi. I to prvi!
PRVOSIN: Oni se vole između sebe, a ja sam, od te ljubavi, samo kolateralna
šteta.
MICA: Pa te to sad boli? Baš ti sad zasmeta? Sad kad treba malo da ispadneš
muško. Pričaš stvari nesuvisle.
PRVOSIN: Gusko. Mrzelo ih čak i ime da mi smisle, već me krstili Prvosin
samo zato što sam prvi sin! Da sam bio žensko, zvali bi me Prvaćerka...
MICA: E baš si ko žensko, kao kaćiperka.) Ajde stisni zube, i već jednom kreni.
PRVOSIN: E, kuku meni, kuku meni! Možda me čekaju nevolje mnoge...
MICA: Ne razmišljaj badava, boleće te glava, nego put pod noge! Ajd! (odlaze)

4. scena - U šumskom vilajetu, Prvosin jedva živ od straha uđe u šumsku noć. Peva da bi odagnao strah, ali su zvuci i jauci oko njegove pesme šumski horor, zastrašujući.( Muzika, kao najdramatičniji trbušnjak.) Kockarka Devojka u maskirnim šalvarama i velovima i sa maskirnom maskom, povremeno promakne, u plesu, ali je on u početku uopšte ne primećuje od sopstvenog straha.

PRVOSIN: Ne bojim se mraka, ni budžaka, (škriiip, bum)
ni vukova, ni vukodlaka. (krrrc)
Snažan sam ko bik, lukav kao lija. (uzdah)
Znadem svaki trik, jerbo sam delija! (zvek!)
Kao lav sam hrabar, kao hrast sam mudar. (puf!)
Spretan sam ko dabar, izdržljiv ko rudar.(vrisak)
Ne plašim se zmaja, ni aždaja (tresak)
Ne straši me veštica ni vila, (jauk)
ma gde bila i ma kakva bila! (urlik)
Jer sam neumoran i za borbu oran. (grooom)
(Kockarka dogura raskošan krevet kakvom baš nije mesto u šumi. On prekine pesmu)
Gle! Otkud krevet u sred šume, ko u raju? Ha! Ona moja Mica sveznalica,
ništa mi ne reče o takvom ležaju! A možda je ovo neka ujdurma one njene
kockarke devojke!... Ej, lepojko devojko, izilazi de na videlo, da ti vidim
belo čelo! Ehej! ... Ćorak! Alo! Ne boj se! Neću ti ništa!... Joj što mi je
živor gorak, umoran sam kao pas, a treba da pružim korak...
MICIN GLAS: Trči lenčugo! Ne zadržavaj se u šumskom vilajetu, pa da si najumorniji na svetu!
PRVOSIN: Ajd me se mani! Lako je tebi da ja trčim, a meni su noge ko balvani.
Odmoriću malko...
MICIN GLAS: Ej, pospanko! Zar ti nije sumnjiv taki krevet fini u šumetini? Đavolji poso! Beži!
De, ne reži! Sumnjivo je meni što ja tebe čujem na dva dana hoda razdaljine
a krevetu ništa ne fali, ne budali. Valjda ga je neko tu zaboravio kad je u lov
dolazio... Oh ala je fini krevet na mesečini. (zaspi)
(Muzika za hrkanje i trbušnjak. Kockarka igra oko njega, skida masku, raspusti kosu, pa ga budi.)
KOCKARKA DEVOJKA: Imaš li ti para za ovo gužvanje čaršava, junače?
PRVOSIN: A? Molim? (probudi se) Uau, kakvo mače! Strava. Sanjam valjda.
DEVOJKA: Ne sanjaš, no sam ti ja prava java! Ustaj!
PRVOSIN: (uplašen) Joj, pa ti si ovaj... Avaj!
DEVOJKA: Frka? Je li? Junačko ti srce pravo u petu skočilo, a?
PRVOSIN: Šta je bilo? Ja da sam se tebe uplašio? Čini ti se samo.
DEVOJKA: Ama, znamo! Pobego bi iz rođene kože, da se može!
PRVOSIN: Evo, platiću ti konak, pa da pružim korak. Mada ti je krevet vrlo
tvrd i kvrgav.
DEVOJKA: Gledaj što je nezahvalan, prgav! Kako laže, vidi!
PRVOSIN: Izvini, lepojko, žurim...
DEVOJKA: Ne misliš valjda da ću da te jurim? Muško koje beži od devojke,
treba da se stidi...
PRVOSIN: Ja nikad ne bežim, nisam kukavica...
DEVOJKA: Vidim da si lik iz nekog drugog vica!
PRVPSIN: Hoćeš da kažeš da sam ja zamlata?
DEVOJKA: Ma, ništa ja neću da ti kažem pravo...
PRVOSIN: Onda odoh, zdravo!
DEVOJKA: Samo da odigram partiju karata... već sam godinama, ovde sasvim
sama...
PRVOSIN: Ja ne smem da igram, ne pušta me mama...
DEVOJKA: Ili ti je možda zabranila žena?
PRVOSIN: Ih, što si visprena! Zar se to ne vidi da ja nisam ženjen? Ta se nije
još rodila, što bi mene osvojila...
DEVOJKA: E, to me veseli! A šta misliš da ja probam?
PRVOSIN: Dobro, ali samo jednu. Deli!
Muzika. Ona ekvilibrira kartama, zatim deli Igraju, Prvosin se znoji. Zavesa..





5. scena - Podizanje morala u Zapećku Očevine (il možda pred zavesom. Muzička sc, operetska.)
IVKA: Koji li je mesec, koji dan, i kolko ima sati?
Da mi je znati, bar...
DRUGIŠA: Pet, petak, oktobar.
Dve godine kako Prvosina, nema da se kući vrati.
Poslaće me za njim, ko sledećeg sina...
IVKA: Jel Otac i Mati?
DRUGIŠA: A ko bi drugi!? Smrsili su konce Prvosinu...
IVKA: Ako te pošalju, ti se brzo vrati.
DRUGIŠA: Baš mi se ne ide, ako ćeš istinu...
Ko zna šta sve ima daleko od kuće,
može biti hladno ili pak prevruće...
Ima li lopova ili razbojnika?
Možda čak bankara, ili poreznika?
Zatim anarhista pa i terorista
raznih cinika i carinika
vojnika, ratnika i raskolnika...
IVKA: Ali ti si snažan, odvažan, kuražan...
DRUGIŠA: Šta ću kad ogladnim i zakrče creva?
Ili kad ožednim, a ne nađem vodu?
Svet je možda prepun opasnih zmajeva...
s kojima se treba tući za slobodu...
IVKA: Ali ti si snažan, odvažan, kuražan
DRUGIŠA: Jesam i za svaku borbu imam dara,
al šta ću sam, samcat, bez drugara
ako sretnem kakvog zločestoga cara
il, još gore, gnjidu od - političara?
IVKA: Ali ti si snažan, odvažan kuražan...
DRUGIŠA: Jesam ja sam snažan, odvažan kuražan...
IVKA: Uz to si pametan, spretan i okretan...
DRUGIŠA: Tačno! I pametan, spretan i okretan...

6. scena- U avliji Očevine. (otvorila se zavesa i tu su sad još i Otac Mati i Mica. Ili Mati i Mica donose Oca u prethodnu situaciju)
MATI: Spreman li si, za put, Drugiša, sinčino? Moja junačino, bez mane!
DRUGIŠA: Ko zapeta puška, majko.
IVKA: Jao, kuku meni...
MATI: Ćuti, mlađa snajko!
DRUGIŠA: Čast mi je i ponos što me šaljete u užase neznane, zarad očeve
dobrobiti, ali ću zadatak lakše obaviti, ako mi spakujete i malčice hrane...
MATI: (snajkama) O, dosadne vrane! Zar mu niste spakovale jelo?
IVKA: Jedva nešto malo. Samo jednu šunku... (šmrca)
MICA: Tri tepsije masne pitetine! Zatim pola pečenoga vola!
MATI: (Ivki) De, ubriši sline! (Mici) Drska si do bola!
IVKA: Izvinite, Mati, ja moram plakati!
MICA: Izvinite Mati, ja moram kazati...
MATI: (Drugiši) Šta još čekaš, sine? Idi, dok se vidi!
DRUGIŠA: Put je vrlo dalek, tri šunke mi treba. Tabla slaninice. Zatim
kobasice, vreća sa čvarcima, onda kanta sira, dva buraga vina...
MICA: (za sebe) Alo, nezasita!
IVKA: Sram te bilo, Mico! Drugiša odlazi (šmrc) u nepoznato...
MATI: Dobro! Zato, sve mu to spakujte. I još vanglu krofni. Kiflice s
pekmezom, kanticu ajvara...
DRUGIŠA: Trebaće mi para, da otkupim brata.
MATI: Dadoh li ti za to celih sto dukata?!
DRUGIŠA: Zar, ako mi traže trista, da ga ostavim u ropstvu?
Dobro... Ako vama nije stalo do prvenca sina, Prvosina...
MATI: Evo ti još dvesta! Beži mi s očiju! (baci mu dukate koji se razlete)
MICA: Al on brata mora na kocki uzeti! Ništa njemu dukati ne vrede.
DRUGIŠA: Nego, samo vrede tebi, kako ne bi! (otimaju se o pare)
MICA: (Drugiši) Kockarka Devojka će gubiti partije sve dok se ti ne
polakomiš, a kad se polakomiš i tebe će da zarobi. Zato odmah igraj
za Prvosina i prekidaj igru čim ga dobiješ! Ako ne prekineš u pravi čas...
IVKA: Kako? Moj muž nije kockar, ko tvoj. To svi znamo... (šmrc)
MICA: De, smiri se tamo! Njega će da služi početnička sreća!
MATI: (Mici, ironično) E, stvarno si mudrica najveća!
DRUGIŠA: Sve na svetu ona zna! Udavi nas! Uzeli ste proročicu za snajkicu!
MICA: Moja su znanja, narodna predanja...
IVKA: Ma tvoja su znanja poreklom od trača, ti si ništa drugo, nego alapača!
MICA: (kuka) Eto šta me snašlo kad mi nema muža!
Venem ko karanfil ili kao ruža...
(MATI: Ajde dosta plača! Svenula si, kao debela krmača!)
OTAC: Uh!
MATI: Sram vas bilo, potresli ste oca. Gledajte, sve jače pritisak mu skače!
Kapi krvi više na licu mu nema! Ne može siroma više ni da drema. Ajde, kreni više, lakoma budalo, proždrljiva alo! Vas dve da ste odma vratile se poslu! Pih, kakvi su danas ovi mladi! Ajde, razlaz smesta! Nemoj, kandžija da radi! (ona fijuče kandžijom dok se svi, osim Oca, ne razbeže. Otac je opet zaspao.)

7. scena - U šumskom vilajetu Drugiša je zastao da klopa razno voće i nije mu sumnjivo što na istom grmu rastu jabuke, banane, kruške, kifle, čokolade. Zaskoči ga Kockarka devojka, odevena kao kelnerica. S njom i Prvosin, omršaveo, uniformisan kao specijalac i ispranog mozga.
KOCKARKA DEVOJKA: Šta veliš na moje voće, jel ti prija!?
PRVOSIN: Srediću ga ja! Ćuješ brate, ovo je private!
DRUGIŠA: Glb!
DEVOJKA: Reko’, znaš li da si na tuđem imanju?!
DRUGIŠA: Joj, izvinite... ja sam u neznanju... nisam znao da je voće vaše...
DEVOJKA: Možda nisi znao da je moje al si znao dobro, da nije ni tvoje! Pa
shodno tome, ti znadeš da kradeš!
PRVOSIN: Ruke u vis! U zemlju nos! Pazi gde je našo da napuni stomak!
DRUGIŠA: Poznat si mi nešto... Ko je ovaj momak?
PRVOSIN: Šake na potiljak. ( devojci) Fuj, kakav je, bljak!
DRUGIŠA:( sa zemlje, devojci) Čuj! Evo o čemu se radi: skoro da krepam od gladi!
Sve sam se osvrto da nekoga pitam ali nikog nije bilo na vidiku... možeš li
da shvatiš?
DEVOJKA: O, ljubim ti sliku! Znači, hteo si da platiš?
DRUGIŠA: Ma, naravno, evo gledaj imam para! Platiću ti kao da si ugostila
cara! Samo makni ovog što se navrzo ko zolja... (tj Prvosina)
DEVOJKA: (Prvosinu) Ostav! (Drugiši) Kad je tako, onda jedi, kolko ti je volja.
(Prviša stane voljno, spusti oružje a Drugiša navali da klopa, gunđajući sebi u brk)
DRUGIŠA: Ženi, čim pokažeš zlato, smesta bude bolja...
PRVOSIN: Al ne pokušavaj neki glupi trik!
DRUGIŠA: (gunđa) Joj što mi je nešto poznat ovaj lik... (jede)
DEVOJKA: Mora da si već dugo na putu... Pošo si daleko?
DRUGIŠA: ( halapljivo jedući) Čak do na kraj sveta, pa još malo preko!
DEVOJKA: Kojim dobrom, ako tajna nije?
DRUGIŠA: Dobro nije, a ni tajna nije, Jedino što ipak mora da se krije...
PRVOSIN: (devojci, ulizički) Ko da pet meseci nije ništa jeo...
DRUGIŠA: Skroz sam izgladneo. Jutros sam žvaknuo poslednje ostatke...
DEVOJKA: A koliko dugo već habaš opanke?
DRUGIŠA: Tri dana cela, s nešto malo jela...
DEVOJKA: Biće da ti nisu dosta spakovali?
DRUGIŠA: Jedva na dva zuba, da ne mastim brke!
DEVOJKA: (Prvoosinu) O bruke! Stvarno nema smisla, tolika ljudina!
DRUGIŠA: Šta ćeš, curo, mi smo sirotinja, a moji su izgubili već jednoga
sina... (pogleda Prvosina) Ja bih sada pošo, koliko sam dužan?
PRVOSIN: (Devojci) Ne samo proždrljiv, već je glup i ružan.
DEVOJKA: (sračunava) Čorbe nije bilo, a jabuka kilo, dvadeset banana, što je
zdrava hrana, šniclu nisi uzo ni od krokodila, šljiva pola kila, bez koljiva.
Da se znade, tabla čokolade. Bez kobasica od prasica. Plus 10 posto
muzika živa i na sve pedeve. Cirka, što se tiče zlata - 400 dukata.
DRUGIŠA: O čuda! Je li ona luda! (Njoj) Kakve šnicle kobasice i muzika živa?
DEVOJKA: Ovde lepo piše da to nisi hteo...
DRUGIŠA: Malopre si rekla, za to - deset posto!
PRVOSIN: Šta je? Da nisi švorc osto? (Prvosin se odmah namesti na gotovs)
DRUGIŠA: Nisam... nego morala si prvo da istakneš cene... ( A ne sad na kraju
cenama me zasu...)
DEVOJKA: (Dal bi možda volo i fiskalnu kasu?) Počo si da ždereš, ne pitavši
mene! Čarobno mi drvo obrstio skroz, a sada se vadiš, kad je prošo voz!
Plaćaj il da zovem policiju!
DRUGIŠA: Iju! Kakvu policiju?
PRVOSIN: Šumsku ili drumsku? Stalnu ili specijalnu?
DRUGIŠA: Čekaj. Platiću ti... daj bar neki popust...
PRVOSIN: Slušaj, debeli, praviš krupan propust...
DRUGIŠA: Pobogu ženo, bar na odloženo...
DEVOJKA: Oćeš li na rate?
DRUGIŠA: Kolke su kamate?
DEVOJKA: (razmisli)... Na dvaes godina, jel može?
DRUGIŠA: Naravno da može, o hvala ti Bože!
DEVOJKA: Mesečna rata, sto dukata, plus mala kamata...
DRUGIŠA: Pobogu devojko, teraš me u grob.
DEVOJKA: Ma kakvi, junače, odsad si moj rob! A ja nisam neka što ne mari za
svoje robove. Ko i za sve druge svoje stvari...(pomilki Prvosina)
DRUGIŠA: Ja nisam stvar! Ja sam čovek i to mlad! Nisam kao taj tvoj gad...
PRVOSIN: Miran!
DEVOJKA: Pazi, on je iznerviran! Eh, šta ćeš sad! Dok otplatiš kredit, bićeš čovek
star, pa smo kvit! Al pre toga treba da skineš kilažu. Zato ćemo odmah
početi dijetu!
DRUGIŠA: Zar i tu gnjavažu? Takva lepa, a ovamo, najsurovija na svetu...
(Prviša ga dresira u stilu američkih vojnika, pevajući dok Drugiša trapavo maršira. Sve dok svi zajedno ne odmarširaju... Možda kroz publiku, da bi se mogla promeniti scena.)
PRVOSIN: (zapeva) Za doručak vodu, a za ručak zrak!
DRUGIŠA: Joj, pomozi Bože, već mi pada mrak!
DEVOJKA: A za večerinku - sunčev zalazak.
PRVOSIN: A za večerinku - sunčev zalazak.
DRUGIŠA: Pobogu lepojko, ima li užine?!
DEVOJKA: Nema, svaštožderu! Nema, majčin sine!
DRUGIŠA: Jao, jadan li sam, umreću od gladi!
DEVOJKA: Nećeš moći debeli, jer mora da se radi.
PRVOSIN: Šuma da se čisti, ugalj da se vadi!
Zverad da se hrani, zemlja da se brani.
Jer u našoj šumi sve štima ko sat!
DEVOJKA: Već za mesec dana, bićeš ko tvoj brat! (odmarširaju)

8. scena - Mnogo kasnije u Očevini
SREĆKO: Mogu ja to, majko, kad su mogla braća...
MATI: U tebe je pamet nešto malo kraća.
SREĆKO: Ipak, oni nisu uradili ništa... Otišli su ima četiri godine...
MATI: O moj ludi sine, zar je tebi stalo da odeš s ognjišta?
SREĆKO: Ma nije mi stalo... dobro, možda malo. Ja pre svega želim da
pomognem tati, i da se što pre, sa satom, kući vratim.
MATI: Ništa više nemam... Braća su ti odnela sve novce...
SREĆKO: Ne trebam novaca, snaći ću se sam.
MATI: Boga mi, ne znam... Ko će za to vreme da nam čuva ovce?
SREĆKO: Pa mogla bi ... Ivka...
MATI: Trapava naivka! Odvela bi stado, pravo kod vukova...
SREĆKO: Priznajem da nije čobanica snova... Onda možda Mica...
MATI: Lenjivica, brbljivica. Uspeće još teže.
SREĆKO: Al od nje će vuci bar da se razbeže! Kad pusti glasinu misleći da
peva...
MATI: Baš vala. Zaurlava kao Paraskeva! Dobro, onda kreni...
SREĆKO: Zbogom, blago meni... (cmokne majku i požuri)
OTAC: Eh!
MATI: Čekaj, otac kaže: treba prvo, za ogrev da spremiš koje suvo drvo. Napravi
jedno šest kubika, da budu ko slika. Poori njive, pokosi livade, kao što dobri
sinovi rade. Pazi na Ivku i Micu dok spreme zimnicu. Zatim uplasti seno
pokošeno. Očisti štale, kokošinjce, svinjce. Počupaj korov. Pretresi krov
da bude ko nov. Tek potom kreni i sretno se vrati.
OTAC: Hm.
MATI: Ajde, brže, brže, viš da Otac pati!

9. scena Srećko na putu Prvo ga čujemo pa ga tek onda vidimo. Preumoran, odrpan i bos. Peva pokušavajući da ostane budan.

SREĆKO: Milion četirsko šezdes pet koraka...
Dve stotine četrnaesti dan
Već tri meseca nemam opanaka
Još uvek sam oran i nisam umoran.

Istina je čista, istina je jaka:
Oprez je ono što čuva junaka!

Preko preče, a okolo bliže.
Ko obiđe šumu, taj sigurno stiže.
Činjenica da mi malo krče creva.
Ali moje grlo, ipak lepo peva.

Istina notorna, nepoznata svakom:
Ne može mi niko ništa, pošto nisam lakom.

Kockarku devojku, srećom nisam sreo.
ko što sam i hteo, baš tako zacelo.
Sad ću samo malo da odmorim telo
A potom će ovaj bata, naći put do srećnog sata
sruši se od umora, ne znajući na čijem je terenu.

10. scena - U carstvu udovica, dok Srećko spava, lelek udovica se približava. Zatim one dolaze kao neka vrsta procesije crnih vrana.

DVORSKA PLAČLJIVICA: Kuku nama do Boga miloga.
HOR UDOVICA: Mi nemamo gospodara svoga.
DVORSKA PLAČLJIVICA: Carstvo naše kao cveće vene.
HOR UDOVICA: Jer smo mi, bez muškaraca žene.
DVORSKA PLAČLJIVICA: Zemlja naša odavno ne peva.
HOR UDOVICA: Mi smo tužne žene bez muževa.
DVORSKA PLAČLJIVICA: Cveće naše više ne miriše
HOR UDOVICA: Jer muževa naših nema više...
Srećko snažno zahrče i okrene se u snu kao da je košmaran. One ga primete, pa se razlete.
DVORSKA PLAČLJIVICA: (zaleleče šapatom) Kuku nama, kakvo je to biće?
CARICA UDOVICA: (šapuće, oprezno) Ako me sećanje ne vara, mada sam žena
stara, ovo stvorenje liči... na one... kako se zvahu...
PRVA DVORSKA DAMA: Na bombone?
CARICA UDOVICA: Me, ne! Liči na mladiće...
DRUGA DVORSKA DAMA: Misliš, Carice Udovice, da je to ljudsko biće
muškoga roda? Izgleda prilično feš... Da li je živo ili je samo leš?
CARICA UDOVICA: Pa živo je, čim hrče, glupa dvorska damo!
DRUGA DVORSKA DAMA: Izvinite, pitala sam samo...
PRVA DVORSKA DAMA: Joj što je tanušno, to je zmijin svlak!
DVORSKA PLAČLJIVICA: A možda je neki zmajski podmladak?
CARICA UDOVICA: Ma neće biti, ovo je neki siromah... Vidite, da ima
samo jednu glavu, dve ruke, dve noge, da je jadno odeven i da je bos.
DRUGA DVORSKA DAMA: Da nije neki lutajući monah? Gledajte, nema
zmajevsku njušku, već samo simpatičan nos...
SREĆKO: Kakav je ovo san, košmaran?! (one se razbeže uz ciku i vrisku ovakvu:)
DVORSKA PLAČLJIVICA: Jaooj živ je, sve će nas pobiti.
HOR UDOVICA: Joj, mi nemamo nikog da nas štiti.
SREĆKO: Zaboga, ne vičite! Ko ste vi i zašto toliko cičite?
CARICA UDOVICA: Izvinite, smilujte se, oprostite...
D PLAČLJIVICA: Mi smo jadne žene, skroz nezaštićene...
HOR UDOVICA: Slabe krhke i zaboravljene.
D PLAČLJIVICA: Od sudbine, mi smo napuštene...
HOR UDOVICA: I tebi na milost prepuštene...
SREĆKO: Ej, ženetine! Dajte malo tišine, (sve umuknu) Da čujem o čemu se radi?
CARICA UDOVICA: (strašno servilno) Izvolte, mladiću mladi.
SREĆKO: Prvo mi reci ko si ti?
CARICA UDOVICA: Ja sam Carica Udovica, uplakanog lica, vaša muškosti.
OSTALE: Ona je naša gospodarica, odkad smo ostale bez cara, 10 godina već.
D PLAČLJIVICA: Otkad je car započeo rat u pogrešan, fatalni sat...
SREĆKO: Ne upadajte u reč! Ako si carica, šta si se stisla ko da si pokisla?
Zašto se klanjaš meni seljaku, običnom momku, gotovo dečaku? A? Odgovaraj, crna druško?
CARICA UDOVICA: (pada na kolena) Klanjam ti se, zato što si muško...
OSTALE: (se bace ničice) Sve ti se klanjamo do zemlje i do trave.
SREĆKO: E, al ste vi neke mudre glave. U mom zavičaju, svi se klanjamo
majci, ženi. Vi ste baš čudne babe, kad se klanjate meni. Babe ko deca!
Uostalom, boli me ćoše. Dobro je, sviđa mi se, nije loše. Neka tako bude.
A ko je ova koja stalno jeca?
D PLAČLJIVICA: (kniks) Majstorica plača, vaša muškosti. Dvorska narikača.
CARICA UDOVICA: Udova careve dvorske lude.
D PLAČLJIVICA: Joooj jojoj. Tužan li je život moj. Velik je moj nespokoj...
SREĆKO: Ma nemoj. A ko je ova, kao od kamenog grada, odvaljena gromada?
PRVA DD: (kniks) Prva dvorska dama, udovica i sama. Zato što je car krenuo u
rat u nesrećan sat...
SREĆKO: Svaki je sat pogrešan za rat, jer je rat krvav i skup! Vaš car je očito
bio užasno glup! Zar ne shvatate to?
PRVA DD: I glup, i tup, naravno. Izginuo sa svom muškadijom carevine.
Ostavio same ženetine.
CARICA UDOVICA:(uvređena) Pardon! Govorite o mom suprugu pokojnom,
Bog da mu dušu prosti.
SREĆKO: Pričamo o posmrtnom ostatku vojnom, od kog su ostale samo
kosti, zbog gluposti!
PRVA DD: (i ona uvređena) U vojsci je bio i moj suprug, carev ratni savetnik i
drug...
SREĆKO: Pa tebi nije bilo druge, nego da deset godina jedeš od puste tuge!
A ko je ova suva, kvrgava grana?
DRUGA DD: (pokloni se ljupko) Druga dvorska dama, takođe udova. I ako vas ko
pita, ja od iste tuge nemam apetita, jer je poginuo čovek mojih snova.
D PLAČLJIVICA: (lelek)Zato što je car započeo rat u pogrešan vakat.
OSTALE: (takođe lelekom) Zato što je vladar ostavio nas u pogrešan čas.
CARICA UDOVICA: Ali sad nam je tebe poslao Bog, da osvetiš našu vojsku i
milog cara, supruga mog.
SREĆKO: Izvinite, strašno žurim i već letim. Stvarno nemam kada da se
svetim.
CARICA UDOVICA: Ali to ti je pitanje časti, da zaštitiš rastužene žene...
SREĆKO: Ma nemoj mi kasti, a ima li iko da zaštiti mene?!
PRVA DD: Ti si vitez, junak...
SREĆKO: Super ti je zez! Ja sam samo seljak. Najviše na svetu, najviše od
svega, ja mrzim rat i osvetu! Pa evo odlazim na nogama brzim!
PRVA DD: Gle ti njega!
DRUGA DD: Nije valjda kukavica, kuku nama!
SREĆKO: E baš ti je sveznalica ova dvorska dama! Pravo da ti kažem, uopšte
ne volim da se bijem!
D PLAČLJIVICA: Iju! Kakvo je to muško naopako!
SREĆKO: Tačno tako, ja sam čovek miroljubiv! Ovce čuvam, žito sijem...
CARICA UDOVICA: A ako ti dam kćerku jedinicu, za ženu?
SREĆKO: Lepoticu?
OSTALE: Princezu nepatvorenu! Najlepšu na svetu, ljupku, mladu finu...
SREĆKO: (za sebe) Uh, ljubim ti strinu! Šta sada da radim?
CARICA UDOVICA: I uz nju ti nudim u nasledstvo presto...
SREĆKO: Ovakve ponude ne dobijam često... Ali ipak... Oću prvo da je vidim!
PRVA DD: E, šipak!
CARICA UDOVICA: Videćeš je čim ubiješ zmaja...
SREĆKO: Zmaja strašnoga, nepobedivoga?
D PLAČLJIVICA: Matoroga i olinjaloga. Možeš da ga ubiješ pogledom...
SREĆKO: Petkom ili sredom? Ajde ne laži! Od zmajeve smrti, život mi je
draži! Ostajte mi zbogom!
On krene. Udovice zakukaju kao sinje kukavice i polete za njim, ne puštajući ga da ode..
DVORSKA PLAČLJIVICA: Carstvo naše prepuno je plača.
HOR UDOVICA: Jer je jadno puno udavača.
SREĆKO: Pa jednu hitno treba udati za mene?!!
DVORSKA PLAČLJIVICA: Zemlja naša prepuna je krika,
HOR UDOVICA: Svakoj od nas pogino je dika.
SREĆKO: Nađite nekog drugog, crne žene!
CARICA UDOVICA: Porazi groznog zmaja što nam princezu uze!
HOR UDOVICA: Osveti našu krv i naše suze!
CARICA UDOVICA: Pobedi gnusnu alu što ti princezu ote!
HOR UDOVICA: Osveti naše ratnike i spasi nas stamote!
SREĆKO: Ma pustite me, šta ste mi skočile za vrat! Neću da napadam alu sam
samcat! Iz čista mira, kad me ne dira...
CARICA UDOVICA: A uz princezu i presto, daću ti blago i srećni sat!
SREĆKO: Ti imaš srećni sat?
CARICA UDOVICA: Srećni sat je kod princeze, a ona je kod zmaja...
SREĆKO: E bez veze! (odoše)



11. scena - U zmajevom gnezdu Princeza, u trenerci ili trikou, vežba borilačke veštine. Zmaj, mada pet puta veći, trčkara oko nje opslužuje je i moljaka. Kasnije čak i svirucka.
ZMAJ: Princezice, moja Brigo, gricni bar dva zalogaja.
PRINCEZA: Sklanjaj mrsku njušku iz mog vidokruga.
ZMAJ: Oćeš ptičjeg mleka? Prepeličijih jaja?
PRINCEZA: Ti se baš ponašaš ko da si mi sluga.
ZMAJ: Moje si bogatstvo, moram da te hranim... Kazniće me Zbor zmajeva ako
ti se nešto desi. Moram da te čuvam, moram da te branim.
PRINCEZA: Glup si kao tuka. Pojma nemaš gde si. Taj tvoj Zbor zmajeva
davno ne postoji. Svi su ti gušteri izumrli otkad. Bio si najmlađi, pogledaj
se sad! Već odavno si matora drtna. Izgledaš ko avet i kukaš ko strina!
ZMAJ: Znam da nisam mlad. Ni lep nisam i to je istina. Ali činim šta nalaže
čast i zmajski adet. Jesam ti dao čarobni časovnik?! Kad bi se naprimer,
udala za mene...
PRINCEZA: O, dosadne bene, ma gde ti je pamet?! Deset godina me gnjaviš,
pusti me napokon.
ZMAJ: Misliš da je meni lako da te otpustim tek tako. Uzeće mi Zbor zmajeva
čast i zmajska prava...
PRINCEZA: Tvoje glupo zmajsko pravo mene ovde zadržava?! Jel ta tvoja čast
ko vreća krompira? Može da se uzme, al ne sme da se dira? Kako možeš
biti tako staromodan?
ZMAJ: Ali ja te cenim i ja sam ti odan...
PRINCEZA: Boli mene ćoše za tvoju odanost. Bolje bi ti bilo da mi spustiš
most, pa da odem kući pevajući. Šta sam ti ja kriva?
ZMAJ: Bilo bi mi bolje, istina je živa. Teška si ko ljuta rana, takva razmažena i
komplikovana. Ali ja to ne smem, ti si ratni plen. To bi bilo isto ko da
sam se predao u ratu.
PRINCEZA: Jel u onom ratu u kojem si ubio mog tatu?
ZMAJ: Dokle misliš da mi prigovaraš?! Nisam ja kriv što tvoj tata car više nije
živ. On je napao mene bez objave rata. I sad smo tu gde smo. Po zakonu
bajke...
PRINCEZA: Koji je za žabe, za babe i snajke!
ZMAJ: Može te samo momak plemenita roda od mene, u borbi oteti.
PRINCEZA: I tome nema ništa da se doda?! A šta sam ja u toj glupoj priči? I na
šta to liči? Možete se tući zame il za kakvu opremu od zlata?
ZMAJ: Il za srećni sat, kao što se tukao tvoj tata...
PRINCEZA: Ama ja sam živo biće, imam svoju volju i hoću svoju slobodu!
ZMAJ: Eh, to u nekom drugom dobu, na nekom drugom brodu...
PRINCEZA: Da li sam tvoja robinja ili plen nekakvog princa, svejedno mi je
baš. Ja ću se s tobom tući u dvoboju lično!
ZMAJ: Ama, ne može, to znaš! Možda bi moglo nešto porodično, da naprimer
imaš brata... Ne ide zmaj protiv princeze, jesi ti luda...
PRINCEZA: Zar ne vidiš da je to bez veze? Predrasuda! Odakle mi brat, kad su svi
muškarci iz očevog carstva u ratu sa tobom izginuli za ovaj blesavi srećni
sat. Uzgred rečeno, beno, sat pokazuje da mi je vreme da odem sa tvoga
dvora.
ZMAJ: Nema razgovora! (Ni govora!)
PRINCEZA: Onda izvoli na dvoboj samnom!
ZMAJ: Stvarno mi je žao, ali zmaj se ne tuče sa mlađanom damom...
PRINCEZA: (Slušaj gušteru, nerviraš me stalno. Čikam te na duel presonalno!)
Vidim da ovom razgovoru nema kraja, sve dogod dama ne izmlati zmaja.
(udari) Ajde bljuni plamen, da ti skinem glavu!
ZMAJ: Možda bi valjalo, možda si u pravu. Ali meni to ne dopušta ni ponos.
PRINCEZA: Zaboravi ponos, razbiću ti nos! (udari) Baciću te poleđuške! Brani
se il ostaješ bez njuške! (udari)
ZMAJ: Joj, nemoj, to boli.
PRINCEZA: Klekni na kolena, za oproštaj moli!
ZMAJ: Ali ja ne mogu, zmaj ne sme da kleči.
PRINCEZA: E pa kad ne možeš, onda se izbeči. (udari ga)
ZMAJ: Šta ti je, jel đavo ute ušo?
PRINCEZA: Gledaj, sad ću da te rastavim sa dušom! (dolazi SREĆKO)
SREĆKO: Čekaj stani! Nije lepo od mladog muškarca, da ovako mlati bez
zaštite starca. Čuješ li, barabo!
PRINCEZA: Ne mešaj se, babo! (udari i Srećka. On padne)
ZMAJ: Nije to muškarac već princeza prava. Al je, ko što vidiš, malčice prgava.
(SREĆKO: Joj, kakav ima temperament ljuti!
PRINCEZA: Rekla sam ti: Ćuti!)
SREĆKO: (jedva ustajući) Čekaj princezo, ja sam vitez, junak...
PRINCEZA: A ja sam princeza, koja ne treba viteza. Ne ometaj me usred
dvoboja. Od takvog heroja meni pada mrak... (i stvarno padne mrak u kome se
čuje samo:) na oči!
SREĆKO: Zbilja joj je pao mrak, kao usred noći..
ZMAJ: Rekoh ti, princeza čista (časna), samo pomalo sadista (opasna).
PRINCEZA: Od princeske krhke ruke, sav ćeš biti plav. (čuje se udarac)
ZMAJ: Jojojoj, mojih muka! Teška joj je narav... a još teža ruka...


12. scena Na putu kući. Srećko preko ramena, kao što se nosi ovca, nosi Princezu. Svađaju se
TREĆKO: Lako ti je bilo da pobediš prastarog guštera, koji uopšte nije hteo da
se bije. Ali šta te tera da se samnom kačiš? Momak sam u punoj snazi, ne
možeš mi ništa. Nemam slabu tačku, ništa mi ne značiš.
PRINCEZA: Vidi ti derišta! Spuštaj me na drum!
TREĆKO: Znaš li ti princezo da ti fali um? Jes ti svesna da si sada moja, pošto
sam te ja uzeo od zmaja?
PRINCEZA: Ama zmaja sam ja izmlatila lično! Nemoj da lažeš tako patetično!
TREĆKO: Istinu kažeš, ne sporim. I volim što nisam moro da se borim. Bilo bi
mi žao čiče, da je zmaj sto puta. Bio je fer gušter! Ali takve su ti priče.
Princeza je il očeva, il zmajeva ili od junaka.
PRINCEZA: O, glupaka! Spuštaj me na zemlju, užasno sam ljuta.
TREĆKO: Mogla bi da budeš malo zabrinuta. Ko će te uzeti takvu divljakušu?
PRINCEZA: Slušaj ovu šušu! Šta ko će me ... pa ti si me uzo.
TREĆKO: Uzo sam te da te vratim mami. Ali neću da te ženim ko u melodrami
Kome treba takva žena, borbena i zaluđena?!
PRINCEZA: Ni ja nisam luda, da se zate udam! Seljačino glupa!
TREĆKO: Opa- cupa! Super, onda se slažemo. Vraćam te Carici udovici, nek ti
ona nađe adekvatnog dečka.
PRINCEZA: Kakva si ti cvećka! Da se ne lažemo, mamino je carstvo, zemlja
crnih baba. Tamo nema momka na sto puškometa, što meni ne smeta,
pošto se tamo ne vraćam nikako. I nikada!
TREĆKO: Ah, tako! Pa kuda bi pošla, tako sama, neiskusna, mlada? ...
PRINCEZA: Svakako ne tamo odakle sam došla! Jedva da se sećam majke, al
sam na nju strašno besna.
TREĆKO: E, baš si obesna! Tebi je čitava planeta tesna!
PRINCEZA: Predala me pre deset godina, još sam bila mala, kao ratni plen.
Zajedno sa tovarima zlata, niskama dukata, stadima ovaca i brdom novaca.
Kao da sam stvar.
SREĆKO: Pa morala je, nije joj bilo svejedno...
PRINCEZA: Ama, to je bedno! Kakva je to majka koja daje kćer?! Mesto da je
Zmaju iskopala oči, ona je ko svaka dama pustila tri suze i obukla finu
crninu. I otad se valjda na sudbinu vajka. Ajde, reci jel to fer?
SREĆKO: I dan danji bogme plače, tvoja majka.
PRINCEZA: Pa, nek plače kada ne zna šta će. Mogla je bez po muke da uzme
sudbinu u svoje ruke. Krajem rata, kad je poginuo tata, i zmaj je bio u
ranama ljutim, snaga mu je bila sasma rasturena. A mama je ostala da
kuka, samo zato što je žena! Uzela crnu lepezu da oplakuje princezu!
SREĆKO: Znači, nećeš kući da se vratiš? (spusti je na zemlju, stigli su u šumu)
PRINCEZA: Neću! Šta će mi sad mama?! Ona me je zmaju dala, kad sam bila
mala. Kad sam se bojala da ostanem sama. Kad mi je trebala. Pa šta će mi
danas kad sam sretna što sam punoletna?!
(opkoljavaju ih Devojka, Prvosin i Drugiša, ali ih ovo dvoje ne primećuju)
SREĆKO: Ti si vrlo neobična cura, znaj.
PRINCEZA: Valjda zato što me odgojio Zmaj...
SREĆKO: Razmisli mala, u Carstvu udovica brzo bi vladarka postala. Jer je
tvoja majka već posustala od tuge i bola, a ti si jedini naslednik prestola.
Bolje se vrati...
PRINCEZA: Ma šta će mi presto carstva vrana, koje samo kuka i besciljno pati!
SREĆKO: Je li ova tvoja odluka konačna?
PRINCEZA: Odlazim što dalje od tog carstva mračna!
SREĆKO: Dobro, onda mi daj srećni sat, pa idi kud ti duša ište.
PRINCEZA: Zašto bih ti dala? (pauza) Šališ se? Ej, derište!
SREĆKO: Jer mi ga je tvoja majka obećala...
PRINCEZA: Šta se mene tiču njena obećanja?
SREĆKO: Dobro, onda... daćeš mi ga zato... što si manja, slabija i tanja...
Jer ako ga ne daš, ja ću morati da ga uzmem sam, to znaš.
PRINCEZA: Misliš, da ga uzmeš silom?
SREĆKO: Ako budem moro, ako mi ga ne daš milom...
PRINCEZA: Misliš zato što sam manja, slabija i tanja...
SREĆKO: Mislim zato što si žensko i nisi mi ravna.
PRINCEZA: E, ta ti je obaška ispravna! Ja sam slabo žensko, krhko kao cvetak
a ti si mi moćan mačo primerak. Samo što taj račun tvoj ... vodu ne drži!
SREĆKO: Ma nemoj!
PRINCEZA: Pošto nisi uračuno ko je od nas dvoje ... brži! (pa zaždi)
(Nastaje sveopšta trka sa muzičkom podlogom kao Hačaturijanova Igra sabljama)
SREĆKO: Čekaj! Stoj! (pokušava da je uhvati) Nemoj kroz tu šumu, opasna je...
PRINCEZA: O, jeee!
SREĆKO: To je šuma Kockarke devojke, stani.
PRINCEZA: More, mani! U junaka muka svakojaka.
KOCKARKA DEVOJKA: (svojima, tiho) Hvatajte ih obadvoje!
SREĆKO: (Princezi, jer ove još ne konstatuje) To nije pošteno...
PRINCEZA: Pilence maleno!
KOCKARKA DEVOJKA: Vi držte viteza, moja je princeza!
PRVOSIN I DRUGIŠA: Hvataj ti bedaka, naša je devojka...
KOCKARKA DEVOJKA: Gamad, marš u napad!
PRINCEZA: Stigni me, momčino, nisam ti dorasla...
SREĆKO: Dabogda travu pasla! Stani divljakušo, uhvatiću...
PRINCEZA: Uhvati me, sivi tiću... Kad na vrbi zasvrbi... (odoše)
KOCKARKA DEVOJKA: Jeste li ga dograbili, trapavi debili? (ode i ona, spolja se još malo čuje neka graja pa se umorni vraćaju Prvosin i Drugiša, vukući Srečka.)

13. scena U šumskom vilajetu. Prvosin i Drugiša nose i vuku raspetog, zarobljenog Srećka
SREĆKO: Lakše malo, pa braća smo, zar me ne poznate?
PRVOSIN: Pravo da ti kažem brajko, nikad čuo zate!
DRUGIŠA: (dovikuje) Kockarko devojko, evo roba novog, ljudina sto posto.
PRVOSIN: (isto) Skembasmo ga skoro skroz neoštećenog.
DRUGIŠA: (Čupne Srećka) Samo što je malo bez kosice osto!
SREĆKO: Šta sam dočekao, od brata rođenog. Imaš li ti dušu, Drugiša, čoveče!
DRUGIŠA: Imam, al doveče! Od šes do pet!
SREĆKO: Ti si probisvet. Zalud vas kod kuće oplakuje mati...
PRVOSIN: I tebe će slatko mati oplakati! (klepi Srećka)
SREĆKO: Lakše malo Prvosine, za boga miloga!
(ulazi Princeza sa zarobljenom Kockarkom devojkom)
PRINCEZA: Bednici odvratni, zar dva na jednoga?
DRUGIŠA: Umukni mala, nemaš pravo glasa! (pa tek tad shvati situaciju)
PRINCEZA: Slatko bi ti mala, par šamara dala, baš si strašan dasa!
(Uvrne devojci uvo) Ovaj tvoj bata... vajni vojnik tvoj..
DEVOJKA: Jojojoj!
PRINCEZA: Ne zna uopšte običaje rata! Što ih ne nauči, barem disciplini?
DEVOJKA: Glupi su i grubi, inače su fini... ljubazni i blagi...
PRINCEZA: Vidim da su dragi! (momcima) Sad čujte reč princeze prave! Ako
povredite Srećka, gazdarica vaša - ostaće bez glave!
DEVOJKA: (momcima) Budite pitomi, za ime sveta... ta će da me zgromi...
PRVOSIN: Gazdarice, vi se bojite deteta?
DEVOJKA: Nije ona dete, već opasna žena.
SREĆKO: Ova je princeza pobedila zmaja, moj baja!
DRUGIŠA: Snaga njena nije vašoj primerena. Porazili ste tolike junake u
životu svom. Princezu ste mogli malim prstom...
DEVOJKA: Ali ja ne umem sa tom ženskom vrstom... Muška je borba posta i
prozirna. Vi ste popadali na moju lepotu, a šta da radim sa njom ovom
skotu?!
PRINCEZA: (cimne je za kosu, uvrne joj ruku ili sl.) Skot ti je tetka, strvino retka!
DEVOJKA: Izvini pobednice, omaklo mi se.
PRINCEZA: Pa kontroliši se! Malo! Da ti ne bi uvo otpalo! Bilo bi nezgodno
za svemoćnu vilu, kad bi našla svoju glavu u sopstvenom krilu.
DEVOJKA: Ženska je priroda mutna i nemirna. Taktika nerazumna, nevidljiva
i nepredvidljiva. Stid me je što sam sramno poražena, ali mi je malo lakše
što me porazila lepa, hrabra, mudra, mlada žena...
SREĆKO: Čuvaj se, Princezo, Kockarka ti samo laska.
PRINCEZA: Ma shvatam ja da je u pitanju skaska. Nisam glupa, znam da lupa.
DEVOJKA: Netačno, princezo, ja ti se iskreno divim.
PRINCEZA: Tu se se tobom slažem, za to te ne krivim. I ja se divim sebi.
DEVOJKA: Ta kako ne bi. Za sve svoje duge godine i dane, ne videh takve
princeze bez mane.
PRINCEZA: Ti bi bila sretna, da sam ja sujetna. Ali baš zbog toga što toliko
vredim, nemam nameru tebe da poštedim.
DEVOJKA: Ako me povrediš, moji će robovi ubiti tvog dečka.
PRINCEZA: To misliš na Srećka?
SREĆKO: Ne veruj princezo, oni su moja rođena braća. Neće mi ništa.
PRVOSIN: Slušaj derišta kako mašta!
DRUGIŠA: Svašta. Klinac se jadan zafrkava.
PRVOSIN: Takneš li Kockarku, našem će bratu Srećku za celo telo biti kraća
glava!
Pauza.
PRINCEZA: Izgleda da nam je pozicija pat. Da vidimo šta će reći srećni sat?
Gle sad, kazaljke zbunjene! Kakva tarapana. Šta da uradimo?
Ostaćemo ovako do sudnjega dana?
DEVOJKA: Pustiće ti oni momka, ako ti pustiš mene! Oslobodite ga, al ga držtite
na oku... (Prvosin i Drugiša se odmaknu od Srećka, ali stoje kao kopci)
SREĆKO. Ne, ne, bolje ti, moju braću pusti... Oni su u ropstvu već pet šest
godina. Kod kuće u selu čekaju ih žene. Mesto njih za roba, ti zadrži
mene.
DEVOJKA: Oho, tvoj momak je vrlo požrtvovan... vredi da ga spaseš...
PRINCEZA: Ma šta mi ne kažeš!
DEVOJKA: I prilično zgodan... (kada ga okupaš biće sasvim upotrebljiv)
PRINCEZA: Nije mi to momak, (i ne sviđa mi se, mnogo je kolebljiv). A ti ne
ulivaš neko poverenje... imaš li neki predlog bolji?
DEVOJKA: Kakogod ti je po volji. Daj mi taj čudni sat i pustiću vas sve...
PRINCEZA: Gle, gle, gle! Kako misliš da me pustiš, kad ja držim tebe?
DEVOJKA: Objektivno, nisi mi dorasla...
PRINCEZA: Što možda sam suvu travu pasla?!
DEVOJKA: Ja sam čarobnica, kockarka i vila! Smisliću već neki neprovaljen
trik.
PRINCEZA: Ako! Živa bila. U ovom si času, ti moj zarobljenik!
DEVOJKA: Nalazimo se u mojoj šumi... na mom si terenu.
PRINCEZA: Aj malo ne glumi! Ne videh do danas tako smešnu ženu! Šta je?
Žuri ti se kući, da propereš lonce?
DEVOJKA: Ne možeš me tako držati doveka. Ja mogu da čekam dok se ne
umoriš... Kad popusti pažnja smrsiću ti konce. ( svetlo se polako gasi a situacija
se ne menja.)

14. scena - U avliji očevine
DRUGIŠA: ... I tako sam ja zlog opakog zmaja izkasapio opasno i slasno!
MICA: Čekaj, nije mi baš jasno...
PRVOSIN: Ama, nije on, ja sam ubio zmaja, časna reč!
IVKA: To si rekao već, a čime, jel mačem?
DRUGIŠA: Jok nego plačem! Kad sam stigo kukao je cele četiri godine, dvorio
smrdljivu alu, izigravao joj je dvorsku budalu...
MICA: Razočarao si me, Prvosine!
PRVOSIN: Ama, daleko je to od istine. Ja sam već bio zmaja pobedio. Kad je
Drugiša stigo zmaj je bio mrtav mrtvicijat!
IVKA: Jao, pa što si se onda tolko zadržao?
DRUGIŠA: (Ivki) Vidi, kako laže, ko da mi nije brat! Uopšte se ne stidi.
(Prvosinu) Zmaj je bio živ i zdrav, a ti si bio manji od zrna makovog!
PRVOSIN: Ne izmišljaj, sram te bilo, može da te čuje Bog!
MICA: Dobro! Preskočimo, na čas, zmaja! Ko je nadigro Kockarku devojku?
PRVOSIN I DRUGIŠA: A ko bi drugi nego ja!
pauza dok se Ivka i Mica pogledaju.
IVKA: U redu... sretoste li negde brata vam najmlađeg, Srećka?
PRVOSIN: Sretosno, još kako!
DRUGIŠA: Nigde i nikako! Ko zna gde je nestala ta cvećka!
pauza iz istog prethodnog razloga
MICA: Vidi se, “istinu” zbore... U redu... koji je od vas izgubio srećni sat?
PRVOSIN I DRUGIŠA: Naravno, ovaj moj trapavi brat!
pauza
MICA: (Ivki) Joj, jetrvo, kao prvo, meni su ova dva svata strašno sumnjiva i
skoro nepoznata! Šta da radimo? Kako da ih pustimo pred Oca i Mamu?

15. scena - nastavak četrnaeste. Možda muzička? Dolazi Kockarka devojka.
KOCKARKA DEVOJKA: Da ih malo razhladimo, istinom, ako ne smeta!
Izgledaju kao novi, a ovamo iste puvadžije, kukavice i lažovi. Ja ću da
vam razjasnim tu dramu!
MICA I IVKA: Ju! A ko ste vi?
KOCKARKA DEVOJKA: Kockarka devojka, jedina prava na svetu,
samostalna ugostiteljka u šumskom vilajetu. Uz to sam živi svedok
njihovih vajnih avantura.
MICA I IVKA: Prvosine! Drugiša! Gde ste?
PRVOSIN I DRUGIŠA: ( izvire iz mišje rupe gde su se sakrili) Pojma nemam ko je ta
cura!
KOCKARKA DEVOJKA: Zapali su kod mene u dužničko ropstvo. Prvosin što je
lenj i slabić, Drugiša zato jer je proždrljiv i lakom.
MICA: (Ivki) Istinu veli, po zasluzi svakom.
KOCKARKA DEVOJKA: Zmaja nisu nikad sreli, ni videli, nego su sve vreme
proveli služeći mene i slušajući moja naređenja.
IVKA: (Prvosinu i Drugiši) Ovaj podatak vašu priču menja...
KOCKARKA DEVOJKA: Alu je slomila princeza lično, pošto je prgava
porodično, na svog pokojnog tatu, koji je poginuo u nekom glupom ratu.
Dolazi i Princeza.
PRINCEZA: Što nije priča nova, povest je puna glupavih ratova.
KOCKARKA DEVOJKA: Zatim je ovaj dečko, vaš dever...
Dolazi i Srećko
IVKA: Srećko! Živ si, hvala Bogu.
KOCKARKA DEVOJKA. Princezu oborio s nogu, pošto nije hteo da je ženi.
MICA: Kuku meni, odbio si devojku plemenitog roda?
SREĆKO: Ja sam čobanin, čovek samostalan i treba mi moja sloboda.
PRINCEZA: Ti si čovek nezahvalan. Ma ti si mala budala. (Ali ja nisam luđa.
Ni meni ne treba sloboda tuđa!)
KOCKARKA DEVOJKA: Onda su njih dvoje, u svađi oko nekakvog sata,
zabasali u moju šumu, gde su ova dva lažljiva dilbera zarobila Srećka,
vašega devera.
MICA I IVKA: Zar rođenog brata, joj kad čuje tata!
KOCKARKA DEVOJKA: Dok sam se ja, nekako, bez veze, našla u kandžama
dotične princeze.
Prestane muzika. Snajke su šokirane.
IVKA: (zabezeknuto zagledana u princezu) Zarobila si vilu na silu...
MICA: (isto) Od kakvog si ti, princezo, soja?
PRINCEZA: Šta da se radi, ja ni imena nemam, mene su uvek zvali “Brigo
moja”. I zato meni nema druge već da ljudima stvaram brige.
KOCKARKA DEVOJKA: Tako smo došli u pat poziciju, jer niko nije hteo da
popusti. Stajali smo kao živa slika nekoliko dana, sve dok nismo iscrpljeni
pali i svi pozaspali.
PRINCEZA: Zatim su se lopovi ovi, prvi probudili i ustali. Meni su srećni sat
ukrali i zbrisali.
IVKA: Zar ste vi bili u stanju, da opljačkate princezu? Na spavanju?
MICA: Joj sramote, oj živote!
KOCKARKA DEVOJKA: Mi smo ih naravno odmah namirisali i lako stigli,
pošto smo znali kuda su pošli.
MICA: Ali ... oni su bez sata ovamo došli.
PRINCEZA: (Mici) Pa gde je onda čarobni časovnik što mi ga zdipiše?
PRVOSIN I DRUGIŠA: Nema ga više...
PRINCEZA: Ej, prevaranti, glup vam je taj trik!
MICA: Jeste ga prodali ili prokartali?
PRVOSIN I DRUGIŠA: Bacio ga je brat u bunar.
IVKA: (sumnjičavo)U bunar, zar?
PRINCEZA: Preciznije malo! Koji brat? U koji bunar?
PRVOSIN: To nije bitno. Važno je da satić više ne postoji!
SREĆKO: Ali zašto, ako boga znate?
DRUGIŠA: Previše brzo je vrtio sate, pa smo starili neumitno...
SREĆKO: O ljudi moji!
PRINCEZA: Nisu “ljudi” nego su ludi!
DRUGIŠA: Sad smo slobodni bar.
PRINCEZA: Od čega slobodni ? Od sata? Pa vreme i dalje ide.
(svi uglas)
DRUGIŠA: E neka ide kud ide, važno je da ga moje oči više ne vide!
PRVOSIN: Mi smo zbog časovnika tog odrobijali silne godine...
KOCKARKA DEVOJKA: Vi ste robijali zbog svoje gluposti i lakomosti!
Ne lažite bar sebi!
SREĆKO: Tišina! Čekajte, to znači da bez tog sata nikada neće ozdraviti tata?!
mala pauza
PRVOSIN I DRUGIŠA: On ni od sata ozdravio ne bi! Šta je tebi?!
mala pauza
MICA: Da ste vi meni veseli, koliko ste mi preseli, slatko je ozdravio tata i bez
tog vašeg bunarskog sata! (malo veća pauza zabezeknuća.)

16. scena - Nastavak prethodne, na istom mestu, u istom sastavu
PRVOSIN: Ozdravio?
DRUGIŠA: Kada?
SREĆKO: Kako?
IVKA: Neverovatno lako.
MICA: (Srećku) Znaš one jeseni, kad si i ti pošo, spremio si hrane za zimu, za
nas i za stoku.
SREĆKO: Znam, naradio sam se kao pas za sve vas.
IVKA: E, zimu je još prekunjao, al je u proleće ustao jer je moralo da se radi.
MICA: Inače bismo pocrkali od gladi.
PRVOSIN: Ja ne razumem...
DRUGIŠA: Ni meni nije jasno...
SREĆKO: Ustao, prosto tako?
MICA: Nego kako! Ustao krasno!
SREĆKO: Svi znamo da godinama pre toga nije radio ništa.
PRVOSIN: Samo je sedeo i naređivao, dok nije prestao i da zvoca.
DRUGIŠA: Tačno, otad je mati progovorila umesto oca.
IVKA: Štitila ga je, a zapravo je, kao kugu, odnegovala njegovu bezvolju i tugu.
KOCKARKA DEVOJKA: Onda je jasno. Sam je bio kriv. Čovek mora nešto
da radi, da bi se osećao živ.
(SREĆKO: Da razjasnim bolje. Zapravo se osećao nepotrebnim?
KOCKARKA DEVOJKA: Imaš pravo (mudra glavo)!
PRINCEZA: Upravo, sasma isto kao i moj zmaj.
SREĆKO: Daj, ne laj!
PRINCEZA: Kad je taj pobedio u svim ratovima, zagospodario nad susedima,
tad se pretvorio u krpu i zapatio neku bedu u svakom pogledu...
SREĆKO: Ovde nije graja oko tvoga zmaja već oko našeg muškog roditelja!
PRINCEZA: Kakav si ti selja! Baš mi je milo.
SREĆKO: (Mici) Šta je dalje bilo?)
MICA: U proleće je došlo “stani pani”. Il umri gladan ili se ustani.
IVKA: Imanje je malo po malo propadalo. Nismo mogle sve postići nas dve.
SREĆKO: I on je ustao? Da se narani?
IVKA: Prvo je u polje otišao, pa do potoka, gde nam je pasla krupna stoka.
MICA: Potom u planinu, da obiđe mene sa ovcama i da proveri detelinu. Zatim
je poorao njive...
IVKA: Sa Mamom pregledo živinu, pa je potkreso ograde žive.
KOCKARKA DEVOJKA: Naterala ga potreba preka, da se pretvori opet u
čoveka! Nije šala! Mašala! Život može proći i ostati iza nas, ako ne mrdamo
i samo čekamo pravi čas. Šta iz ovoga može da se nauči? Odgovorite mi,
ali pevajući!
PRINCEZA: Evo ja znam! Pravi čas nikad ne dođe, ako ga ne stvoriš sam!

17. scena - Dolaze Otac i mati, izvana pevajući, a ostali se priključuju ( naravoučenije n a p i s a t i tj. treba još da ga doteram. Ideja je da svako izvlači svoju pouku iz iste priče)
OTAC: Niko ne postaje zaludan deda
dok se ne preda, dok se ne preda.
MATI: Nijedna nije zaludna žena
sve dok je voljena i zaljubljena.

DEVOJKA: Da bi se čovek osećao živ, mora nešto da radi...
DRUGIŠA: Jok! Mora da ima klope, i da se ne boji gladi!
IVKA: Potrebno je još nešto romantično, ili bar slično! Ili bar slično...
DEVOJKA: Mora da bude ko čigra i da se večito igra.
A sreća se smeši svakom koji nije mnogo lakom.

PRINCEZA: Da bi princeza mogla svašta, najviše joj treba mašta!
(a da bi mogla u celosti, treba joj malo odvažnosti.)
SREĆKO: Muškarac je idealan, samo kad je samostalan.
PRVOSIN: O toj stvari mislim i ja - sloboda je najvažmija.
MICA: Da bi čovek bio cenjen, najvažnije - da je ženjen!

SREĆKO: U životu, kao prvo, kao drugo i kao treće,
važno je - da imaš sreće!
važno je - da imaš sreće!

18. Poslednja scena. Nastavak prethodne. (redovna verzija)
DRUGIŠA: Dobro je što se razpevasmo, ali mi ništa ne ručasmo. A srećni sat
opominje nas, za klopu kuca pravi čas! (ode)
PRVOSIN: Pametno kaže moj glupi brat! Ej, budalo, daj mi taj aparat! ( trči za njim)
MICA: Vidi, pa oni imaju... nisu bacili srećni sat u bunar. ( i ona, za njima)
IVKA: Zašto bi bacili takvu vrednu stvar, ej, čekajte! ( i ona za njima)
PRINCEZA: To je moj časovnik, odmah ga vraćajte! Zbog tog je sata, poginuo
moj tata, car! (potrči za njima)
SREĆKO: Stani! Zar ćeš i ti princezo, da juriš tu kucajuću stvar? ( trči za njom)
Ti i bez sata tačno znaš da ti je vreme da se udaš. Za mene! Ej princezo,
čekaj, ovo je bajka i mora da ima srećan kraj!
DEVOJKA: O, vidi, bene! Gle malog tetreba! Ej, mali, zašto trčiš za njom?
Šta, naprimer, meni fali? ( pođe za Srećkom) Bila bih najlepša na planeti celoj
u nekoj zgodnoj venčanici beloj... (ode i ona)
(Mati i Otac ostaju sami.)
MATI: Ovi mladi, Bože prosti, samo misle na gluposti...
OTAC: A na šta ti misliš u starosti?
MATI: (pođe za mladima vičući) Ej, sinovi nesinovi, zar vas nije sram!
OTAC: Dok se ti svađaš sa njima, ja sam ovde sam i čekam...
MATI: (stane ali dovikuje i daklje) Dajte Ocu taj časovnik srećni. Šta će to vama, vi ste
mladi, mi smo dugovečni. Uzećete sve do čeg vam bude stalo, imate
vremena a nama je ostalo još malo. Alo...
OTAC: De, pusti ih s mirom! (švalerski) Pito sam te na šta ti misliš u svojim zrelim
godinama?!
MATI: (koketno) Ja? Misliš ja lično? Ja sama?
OTAC: (isto) Ti lično, ljubavi! Šta ti se mota po toj sedoj glavi?
MATI: Na šta mislim... misliš danas, u starosti...
OTAC: Aha...
MATI: Pravo da ti kažem... i dalje mislim ... na iste gluposti!
(mama i tata se ljube. Muzika. Mlađi poizviruju da vide šta se događa.)
PRVOSIN I DRUGIŠA: Pogledaj, molim te, Oca i Majku...
MICA I IVKA: Sramota! Ljube se, a matori ljudi.
DEVOJKA: Šta fali?! Na zdravlje im budi! (Za ljubav nikad nije kasno ni opasno.)
PRINCEZA I SREĆKO: Mora neko da napravi srećan kraj za bajku... (ljube se i oni)


KRAJ




18 A. scena Novogodišnja verzija (koja, dakle ide umesto prethodne, tj posle 17-te, ako se igra za NG) Kad svi odu uz pesmu, pojavi se Deda Mraz)

DEDA MRAZ: Dobro jutro, dobar dan, dobro veče! Jesam ja na pravom mestu?
Šta reče? (Ej, tebe pitam delijo, jel ovo pozorište Pinokio?)
Krenuo sam sinoć sa severa, a tamo mećava, vetar, ljuta nevera. Sanke mi
matore i spore, reko dal ću da stignem do zore, da započnem podelu veselih
paketa, za decu širom velikog sveta. Stigla su mi pisma i adrese mnoge, a
star sam pomalo i bole me noge. Ne volim da zabrljavim i da nekog
zaboravim. Nisam se usput ni zaustavljao, samo sam jednom zastao, kraj
nekog bunara da malčice vode srknem. Zahvatim vodu, pa se smrknem! Na
dnu kabla nešto svetluca i kuca. Pomislim: Šta je ovo bre, ko je u bunar
bacio đubre?! Neka baraba ološka, gde mu je svest ekološka?!
Kad ono, zamislite, bez varke, perfektan satić bez marke! Pokazuje ne samo
vreme nego i mesto na koje treba da stignem. Tako mi reši sve probleme, da
ne zalutam i da sve postignem.
Ako ste spremni, možemo početi. Ej, pomoćnici, gde su nam paketi!?
(donose paketiće)
Samo da proverim jel bilo sve u redu, u svakom pogledu:
Jesu vas slušale mame i tate? Ili su bile neposlušni i bahate?
(deca) (To je dobro, da znate!)
Kakve su bile bake i deke? Dobre i strpljivi ili naopaki i preke?
(deca)
A tetke, tetci, ujne, ujaci, stričevi i strine? Jesu li bili fini i fine?
(deca)
A po vrtićima, vaspitačice i spremačice? Jesi li bile uljudne il čudne?
(deca)
A ostali u širem okruženju, dal su i oni bili pristojni ili nedostojni? Recite mi u poverenju. Mislim na konduktere, policajce, nastavnice, direktore, šofere, prodavce, poštare i političare i na sve ostale odrasle i odgovorne?
(deca)
E, to je odlično, jer znači da ste i vi dobri bili i da ste poklone zaslužili! Ja
sam poklonik stare istine, da su deca ogledalo svoje okoline. Verujem, ako su svi oko vas bili dobri i vama po volji, onda ste sigurno vi bili još bolji.
Kad su odrasli u redu, tad ni za decu nema zime!
Dakle počinjemo, da čujem prvo ime.

počinje prozivka i podela paketa
a KRAJ je kad se završi

ŠEMA PODELE 16 uloga sa 9 glumaca (4 m + 5ž)

1. glumac ...................OTAC + ZMAJ
2. mlad glumac ...PRVOSIN + PRVA DVORSKA DAMA
3. mlad glumac ....................DRUGIŠA
4. mlad glumac ....................SREĆKO
5. glumica ........MATI + CARICA UDOVICA
6. mlada glumica IVKA + DRUGA DVORSKA DAMA
7. mlada glumica .MICA + DVORSKA PLAČLJIVICA
8. mlada glumica ...............KOCKARKA
9. mlada glumica ...............PRINCEZA BRIGA