Lela Stojanović - Priča o sreći

[Upravnik]

Lela Stojanović
PRIČA O SREĆI

Email autora: meseclela@gmail.com


Lica:

Pripovedač
Dobrica - miš
Mama – mama mišica
Tata – tata miš
Brat – brat miš
Mačka
Lastavica
Mrav
Crv
Laki – pas

Radnja se dogadja u kući miševa ali veći deo u prirodi, šuma, reka, polje itd.

( Izlazi na binu pripovedač, obučen u vesele svetle boje, podseća na sreću osvetljen je samo jedan deo scene, gde je on)

Pripovedač – Baš nemam sreće.Nikako da mi se sreća osmehne. Uvek me sreća zaobilazi u velikom krugu.( ide u krug) A gde li je ta sreća?( traži je pogledom) Kako sreća izgleda? Šta je to sreća? Da li neko od vas zna šta je to sreća?! ( pita publiku) Eh, šta je sreća? ( seda i priča) Ne tako davno, živeo je mali miš Dobrica sa svojim porodicom na jednoj siromašnoj farmi. I od svog rođenja stalno je slušao priče kako nemaju sreće, a najviše je o tome pričala njegova mama mišica.Ona je govorila kako sreća beži od njih, kako ih uvek zaobilazi, kako su oni jako nesrećni i ponekad bi plakala zbog toga. Mali miš Dobrica je sve to slušao i zbog toga je bio jako tužan i skovao je plan da jednog dana kada dovoljno poraste, krene u svet da nađe sreću... i tako jednog jutra pre svanuća.... ( pada mrak na pripivedača a osvetljava se ostali deo scene i vidimo kako miš Dobrica spava. Dobrica se budi, ustaje iz kreveta i na prstima šeta po sceni i osluškuje da li roditelji spavaju u drugoj sobi, okreće se publici i kaže)
Dobrica – Spavaju.( tiho) Svi spavaju.(vadi pismo i stavlja na svoj krevet, uzima zamotuljak sa hranom, okači na štap koji stavlja na rame i lagano dolazi do izlaza iz sobe i tiho kaže ka publici) Idem da nađem sreću. ( izlazi sa scene)


PRVA SLIKA
( čuje se tiha muzika, zrikavci zriču, ptice pevaju, vetar duva, u šumi smo i jutro je. Dobrica ide i peva, nosi zamotuljak na štapu)

Dobrica – ŠTA JE TO SREĆA, DAL’ PARA PUNA VREĆA,
IL’ JEDAN DIVAN SUNČANI DAN?!
ŠTA JE TO SREĆA. DAL’ PARA PUNA VREĆA,
ILI LJUBAV KOJA SRAVKOM TREBA?!

O ŠTA JE SREĆA, I GDE JE SREĆA,
DA LI KO ZNA, DA LI SE KO SEĆA?!
O ŠTA JE SREĆA, I GDE JE SREĆA,
DA LI KO ZNA, DA LI SE KO SEĆA?!

( završi pesmu, stane i kaže)
Dobrica – Ma naći ću ja tu sreću ne zvao se miš Dobrica. Pa neka je i na Mesecu. Ići ću i na Mesec ako treba, i dalje od Meseca. Tražiću je svuda. Može ona da beži koliko hoće, stići ću je ja, ja sam brz i hrabar. Mene ništa ne plaši i jak sam. ( tada nešto šušne, lupne, on se uplaši i poskoči. Počne da šuška još jače i on se još više uplaši, počne da se osvrće i tada se čuje glasno mjaukanje) MIJAUUUUUUUU! ( Dobrica počne da se trese i kaže)
Dobrica – Mmmmaaammama, Ttttaatttaaaa. ( izlazi ispred njega mačka)
Mačka – Mijauuu! Nema mame, nema tate, samo mali mišić. Kako divan doručak. A šta moj mali, slatki doručak radi ovde sam, mijauuuu?! ( mačka ide ka njemu a Dobrica ide unazad, spreman da beži)
Dobrica – Ništa, šetam sa mamom i tatom. ( uplašeno)
Mačka – Mijaooooo, ne verujem, nešto tražiš. A i sam si, sam si, sam!A to je divno! ( ide ka njemu)
Dobrica – E nisam sam i nećeš me pojesti jer moram da nađem sreću. Ne možeš me sprečiti. Ja sam jak, neustrašiv i brz!( počne da beži, mačka ga juri )
Mačka – Samo ti beži, ja ću te uhvatiti! Ja sam i veća i jača i brža i lukavija, mijauuuu! ( jure se po sceni, odlaze sa scene )
KRAJ PRVE SLIKE

DRUGA SLIKA
( šuma, drvo i na njemu miš Dobrica i lastavica, ispod drveta mačka, gleda u njih)
Mačka – Mijaoooo, mijaooo, da mene, lukavu, staru, prepredenu, nedopredenu, neustrašivu, opaku, brzu mačku prevari jedan nedozreo miš koji ne zna da čita, a ne zna ni da piše, da li je tako?! ( upita miša na drvetu)
Dobrica – Pa šta ako ne znam da čitam i pišem, naučiću, ali znam da bežim i da imam prijatelje. A ti stara pokvareno mačketino, mnogo si jela i tako debela ne možeš se popeti a i od svoje zlobe i pakosti prijatelje ne možeš imati. ( mačka pokušava šapom da ga dohvati, ide oko drveta)
Mačka – Doći ćeš ti meni šapa i mog brka, ja sam stara čekalica. Mijaooo, mijaoooo, a i ti lastavice i kada odeš na jug, da znaš da ni tamo nećeš biti sigurna da te ne tražim, mijauuuu! (miš i lastavica zapevaju)
Miš, lastavica – NIŠTA TI NE VREDI, NIŠTA TI NE VREDI,
SVE ŠTO KAŽEŠ DO JUTA IZBLEDI,
TO SE NE RAČUNA I TO SE NE VAŽI,
TO SU SAMO LAŽI, TO SU SAMO LAŽI!
Mačka – Mijaoooo, mijaoooo, mijaoooo! Uhvatiću vas kad tad, ja sam sada reč dala a moja data reš nije stvar mala, mijaoooo! ( odlazi besno sa scene, Dobrica kaže lastavici)
Dobrica – Ode pokvarena mačketina. Uh, hvala ti lastavice što si me donela na ovo drvo i spasila da ne postanem doručak ove grozne i pokvarene mačke. Ne smem ni da pomislim koliko bi tugovali moji roditelji i moj brat.
Lastavica – A gde si ti pošao sam, ovako ranom zorom?
Dobrica – Pošao sam da tražim sreću.( odlučno)
Lastavica – Sreću?
Dobrica – Da, sreću.
Lastavica – A da li znaš kako ona izgleda?
Dobrica – Mmmmmm, ne!( malo razmišlja)
Lastavica – A da li znaš gde ona živi?
Dobrica – Ne!
Lastavica – A da li znaš sa kim se druži?
Dobrica – Znam! ( ponosno)
Lastavica – Sa kim?
Dobrica – Sa svima! Ali ponekada ne baš sa svima. Sa mojom porodicom sreća se nije družila.
Lastavica – Kako to?
Dobrica – Pa tako, kod nas sreća ne dolazi, ona nas stalno zaobilazi, beži od nas, tako je govorila moja mama. Mi živimo na jednoj siromašnoj farmi a mama kaže da je to tako zato što nemamo sreće i zato sam ja pošao da je tražim.A kada je nađem, vodim je kući samnom.( odlučno)
Lastavica – A kako ćeš je prepoznati, kada je nikada nisi video?
Dobrica – Ona se lako prepozna. Moj tata je rekao da se sreća ne vidi očima, već srcem. A za mene kažu da imam veliko srce i zato ću je ja lako prepoznati.
Lastavica – Ne razumem?
Dobrica – Kako ne razumeš, to je lako. Evo, vidiš mene je jurila mačka, jel da?
Lastavica – Da.
Dobrica – I onda si ti naišla u poslednjem trenutku, zgrabila me i popela na ovo drvo. Eto vidiš, tu je sa tobom negde bila i sreća. Pa da! ( doseti se i počne da zagleda oko nje) Kako se toga nisam ranije setio! Hajde, pomeri se malo, da vidim gde je sreća.( lastavica se pomera, Dobrica zagleda ) Ne vidim je, ali znam, osećam da je tu negde sa tobom. Da je ti nisi sakrila?
Lastavica – Nisam je sakrila, časna reč.( pravda se)
Dobrica – A priznaj da i ti osećaš da je sreća tu negde oko nas.
Lastavica – Da, da osećam.
Dobrica – Ali gde je sada?
Lastavica – Ne znam.
Dobrica – Znam, mora da je otišla dalje, to znači da i ja moram da krenem. (pozdravlja se sa lastavicom) Draga lastavice, hvala ti puno što si me spasila.
Lastavica – Želim ti da što pre nađeš sreću.Zdravo!
Dobrica – Zdravo, draga lastavice i hvala za sve! ( miš silazi sa drveta i odlazi sa scene)
KRAJ DRUGE SLIKE

TREĆA SLIKA
( livada, cveće, drveće, Sunce sija, a tu je i rečica,Dobrica ide veselo nosi štap sa zamotuljkom na rame i priča)
Dobrica – Zdravo cvete! Zdravo pečurko! Zdravo drvo! Zdravo svima! ( vrti se u krug veselo) Tako sam veseo ovde sa vama! Ja sam mali miš Dobrica i pošao sam da nađem sreću, da obradujem svoje roditelje i svog malog brata, koji mi već jako nedostaju. Ali to me ne sme pokolebati, moram biti istrajan.( ide i naiđe na reku) Zdravo reko! ( zagleda u reku) Kako si divna, bistra i plava reka, ah vidi moj lik? ( naginje se i gleda) Baš mi je dobra frizura, aaaaa...( pada u reku, pada mu štap i zavežljaj sa hranom, koji tu gubi.Počne da mlatara rukama i viče) U pomoć! U pomoć! Ne znam da plivam, u pomoć! ( tada nailazi jedan list koji plovi rekom i on se hvata za list, penje se na njega, list ga dovozi do obale, on izlazi na obalu. Mokar i uplašen, seda na obalu reke i kaže)
Dobrica – Kako sam se uplašio.( plačno) Ne znam da plivam. List me je spasao. Hvala ti listu. ( tada čujemo piskav glas koji kaže)
Glasić – Nema na čemu.( Dobrica se iznenadi i upita list)
Dobrica – Ti znaš da govoriš?
Glasić – Da znam, kao i ti.
Dobrica – Nisam znao da lišće i drveće priča.
Glasić – List ne priča, ja sam mrav koji je bio na listu. ( Dobrica se saginje i zagleda list tada mrav ustaje sa lista i mi vidimo mrava)
Dobrica – Zdravo mravu, hvala tebi i listu što ste me spasili.
Mrav – Ma nema problema, važno je da si ti dobro. A šta ti radiš sam u šumi i kraj reke? Gde su ti mama i tata?
Dobrica – Oni su kući a ja sam pošao da nađem sreću.
Mrav – Sreću?!
Dobrica – Da, sreću.
Mrav – A ko je ona?
Dobrica – Ona je stara, prijatna dama. Uvek je vedra i nasmejana i pomaže svima ali kod nas u kući još nije dolazila i zato sam ja rešio da je nađem i dovedem našoj kući. Da i mi malo budemo srećni.
Mrav – Ja i ti smo sada srećni, nismo se udavili, živi smo i zdravi.
Dobrica – Jeste, jeste. Tako je a da nije sa tobom na listu bila i sreća. Ja sam jako bio uplašen i nisam je video.
Mrav – Ja nikoga nisam videom, osim tebe ali sam siguran da je sreća bila sa nama na listu. Moglo bi se reći da smo baš imali sreće.
Dobrica – Da, to je to, imali smo sreće! Ali je sreća krenula dalje a to znači da i ja moram da pođem, jer me možda negde čeka.
Mrav – Krenuo bih i ja sa tobom ali ne mogu, brinuće moji roditelji jer ja sam najnestašniji mrav u našem mravinjaku. Zovu me Staško –nestaško.
Dobrica – E pa Staško- nestaško, ja sam miš Dobrica i moram da krenem. (pozdravljaju se) I ako slučajno vidiš sreću, reci joj da je miš Dobrica traži.
Mrav – Hoću, hoću, reći ću joj. ( mrav dovikuje Dobrici koji izlazi sa scene )
KRAJ TREĆE SLIKE

ČETVRTA SLIKA
( soba, krevet, sto, stolice, za stolim sede mama mišica i tata miš,brat sedi na krevetu. Tata miš drži pismo u ruci, gleda u njega i kaže)
Mama mišica – Zašto je otišao da traži sreću, zašto?( plačno i tužna)
Tata miš – Zašto?! ( ljutito) Ti pitaš zašto? Ti koja si stalno kukala i zapomagala da nemaš sreće! Da te sreća zaobilazi, da nam nikada ne dolazi, da su svi srećniji od nas.( oštro) Kao majka trebala si da povedeš računa šta pričaš! A ti ne, samo si pričala i pričala, sve bez veze.( mišica pognute glave klima glavom i plače. Gužva maramicu i briše suze njom )
Mama mišica – Da, da.Kriva sam. ( plače, tata miš ustaje )
Tata miš – I šta sad?! Gde bi mogao biti? Gde luta naš mali, mili sin i traži sreću? ( šeta po sobi dok priča)
Mama mišica – Znam da sam pogrešila. Samo da se moj Dobrica vrati živ i zdrav. Neću više nikada, obećavam, da neću više nikada da se žalim kako nemam sreće kada imam dva divna i zdrava sina, tebe dragi i ovaj skromni dom.Vi ste moja najveća sreća, moje najveće blago, moja radost. Može li se imati veća sreća od divne zdrave, vesele i složne porodice.
Brat miš – Ne mama, to je najveća sreća.
Mama mišica – Da, da to i ja sada shvatam.I šta li sada radi moj mali sin, nezaštićen i sam.I gde li sada luta a opasnosti vrebaju sa svih strana. Ah, ne mogu, boli me glava.( vezuje maramu oko glave)
Tata miš – Hajde, hajde smiri se, nije sve tako crno, biće sve dobro, videćeš. Eto do večeri i njega, neće on lutati po marku. Doći će , videćeš.
Brat miš – Doći će kad ogladni.
Tata miš – Naravno i zato, hajde mama napravi kolače jer do vešeras eto njega.
Mama mišica – Ma kakvi kolači, ne mogu ni da dišem od brige i tuge a kamo li da spremam kolače.
Tata miš – Hajde ustaj i mesi kolače, zamolio sam komšiju, psa Lakija da ode i potrži ga. A svi znamo da je Laki najbolji detektiv tragač u kraju.
Mama mišica – Stvarno, pa to je divno.( skida maramu sa čela) E sada mogu da spremam kolače, jer osećam da će moj sin večeras biti sa nama.
Tata miš – Tako, tako. Hajde, hajde krenimo, evo vreme leti a oni samo što nisu na vratima. (svi se rastrče po sobi i pričaju)
Mama mišica – Da, da požurimo! Divno, požurimo.
Brat miš – A šta ja da radim? Da čistim, brišem prašinu, naređam igračke ili da sedim i gledam da li će naići? ( ostaje bez odgovora, zbunjeno ih gleda kako oni trče po sobi tamo amo)
KRAJ ČETVRTE SLIKE

PETA SLIKA
(šuma, trava, cveće i veliki panj. Dobrica ide scenom)
Dobrica – Gde je ta gospođa sreća? Baš je ta sreća neki šaljivdžija, dolazi, odlazi ali se ne prikazuje. Izgleda da se malo samnom šali.( prilazi do panja i polazi da sedne, kad čujemo)
Glas – Hej, pazi gde sedaš! ( Dobrica se ispravi i začuđeno gleda oko sebe , gleda u panj i kaže)
Dobrica –Ko to priča?
Glas – Hej, ja! (Dobrica pogleda u panj)
Dobrica – Kakav si ti to panj? Panj koji priča?A da ja nisam u nekoj začaranoj šumi? ( zagleda panj)
Glas – Sagni se još malo i zagledaj bolje. ( Dobrica se saginje i kaže)
Dobrica – Zdravo, ko si ti?
Crv – Ko sam ja?Kakvo glupo pitanje. Valjda vidiš da sam crv.( oštro i tada se podiže i mi vidimo crva) I mogao bi malo da paziš, da prvo pogledaš gde sedaš, umalo me nisi zgnjavio. Ti bi trebao da znaš da smo mi crvi jako osetljivi i nežni.
Dobrica – Izvini, izvini crvu. Znaš odlutao sam u mislima i zato nisam gledao.
Crv – Ha, odlutao u mislima. A o čemi imaš ti da misliš?
Dobrica – Razmišljam o sreći.
Crv – O sreći?
Dobrica – Da, o sreći.
Crv – A ko je sreća i šta je to?
Dobrica – Sreća je jedna divna stara dama.
Crv – Ha, onda sam ja sreo i video puno tih sreća. Jer su stalno neke stare dame dolazile ovde u prirodu.
Dobrica – A ne, nije to ta sreća. Ona se ne vidi.
Crv – Pa kako onda znaš da je stara dama ako se ne vidi?
Dobrica – U stvari ona se vidi.
Crv – Slušaj mali, ja sam stariji od tebe i ako sam manji i nemoj da se šališ samnom. Idi i šali se sa nekim drugim. Hajde, odluči se, vidi se ili se ne vidi, treće nema.
Dobrica – Pa vidi se ( stanka) u stvari, ne vidi se.
Crv – Opet on! ( ljutito)
Dobrica – Vidiš, sreću ne možemo videti očima, već svojim srcem.
Crv – Kako to?
Dobrica – Meni je tata govorio da smo srećni kada smo nasmejani, razdragani, bezbrižni, veseli a to oseća i vidi naše srce.
Crv – Kao što moje srce oseća da sam ja imao sreće da ne sedneš na mene i napraviš palačinku od mene.
Dobrica – Aha, kažeš da si imao sreće! To znači da je sreća tu negde oko nas i sa nama. Ali šaljivdžija je ona, opet se krije tu negde među drvećem, lišćem, u travi, a možda se i kupa u nekoj reci.
Crv – Ne znam ja gde je ona sada ali sam hiljadu posto siguran da je ovde bila.
Dobrica – Znam, ona je krenula negde dalje a to znači da i ja moram da krenem.
Crv – Ali dolazi noć, vrati se svojoj kući i svojima da ne brinu.Noć je strašna kada si mali i sam.
Dobrica – Ne! Ne vraćam se bez sreće.( odlučno) I ne bojim se mraka. Izvini moram da krenem, zdravo!( krene, maše crvu a crv dovikuje)
Crv – Zdravo i nađi sreću što pre, dolazi noć!
Dobrica – Hoću, evo žurim!( glas, van scene )
KRAJ PETE SLIKE

ŠESTA SLIKA
( šuma, jedna od postojećih scena, Dobrica ide odlučnim korakom, nosi cvet, miriše i kaže)
Dobrica – Mene da bude strah kada padne noć.Ne bojim se ja mraka, pa nisam ja šuša svaka da se bojim mraka. Mraka se boje mamine , tatine, bakine maze. One se boje svakog zvuka i svake staze, jer to su maze. A vidi mene ( ispravlja se, prsi se) heroj sam pravi, koji ne sme da zaboravi da sreću traži, naći je mora, ja sam od onih upornih stvora. Idem do cilja i tu je tačka, nije me sprečila ni grozna mačka.( ali tada oseti glad, pa stane i kaže) Krče mi creva i to od gladi.Šta da se radi? Vreme je jesti,malo ću sesti. ( seda, okreće se da uzme hranu, vrti se levo desno, ustaje i ide po bini i traži levo desno, gore dole ali nema zamotuljka, pogleda u publiku i kaže) Nema hrane. Nema mog zamotuljka sa hranom. Nema ga nigde. Nestao je. Pobegao. U zemlju propao. ( tužno, zamišljeno a onda se seti) Ah, setio sam se, u reku je pao, sad se njime ribe slade. Eto to sad ribe rade, sad se mojim ručkom slade.A ja moram dalje i siguran sam da ću sreću uskoro naći neće Mesec još ni izaći. (kreće i počne da pevuši tiho)

Peva – O ŠTA JE SREĆA, I GDE JE SREĆA,
DA LI KO ZNA, DA LI SE KO SEĆA?!
O ŠTA JE SREĆA, I GDE JE SREĆA,
DA LI KO ZNA, DA LI SE KO SEĆA?!

(dok ide, pada mrak, izlazi mesec, čuje se sova, zavijanje vuka, Dobrica se uplaši i stane, a onda sedne, sklupča se i kaže)
Dobrica – Ne, ne, nije me strah.Ja sam hrabar i jak i mali sam i gladan sam i žedan sam i sam sam. I hoću svoju mamu i tatu i svog brata. Hoću svoju kućicu, a ne znam gde je, ne znam da odem do svoje kuće.Ja sam se izgubio i uplašen sam i nisam našao sreću, nema je nigde. Moji roditelji sada brinu. Znam mama sada plače. ( počinje da plače). Hoću svoju kućicu, hoću svoj krevet. Hoću svoje roditelje i svoje drugare. ( plače sve više i više i sve glasnije i tada na scenu dolazi pas Laki, Dobrica ga ne vidi, on dolazi i staje kraj njega i kaže)
Laki – Zdravo Dobrice, nemoj da se uplašiš.( Dobrica se trgne, skoči da beži ali kad pogleda vidi Lakija, vrati se, zagrle se i Dobrica veselo upita)
Dobrica – Otkud ti ovde u šumi?
Laki – Poslali su me tvoji roditelji da te nađem i evo našao sam te.
Dobrica – Kako si me našao?
Laki – Malo sam lutao, nije bilo lako a onda sam čuo da neko plače i eto sreća mi se osmehnula i našao sam te.
Dobrica – Sreća ti se osmehnula? A da li sreća ima lepši osmeh od moje mame?
Laki – Ne, tvoja mama ima najlepši osmeh, hiljadu puta lepši od osmeha koji ima sreća.
Dobrica – A gde je sada sreća?( zagleda okolo) Zašto je nisi poveo sa sobom? Zašto joj nisi rekao da je tražim?
Laki – Ona zna da je ti tražiš.
Dobrica – Zna?
Laki – Da, zna.
Dobrica – Pa kada zna, zašto ne dođe kod mene?
Laki – Zato što je žurila i već je otišla.
Dobrica - A gde je otišla?
Laki – Pa ja mislim da je sreća sada.....
Dobrica – Gde je, gde je sreća sada?!
Laki – Mislim da je sada u tvojoj kući.
Dobrica – Ti se šališ?
Laki – Ne šalim se, sada je u tvojoj kući.
Dobrica – Ako je tako hajde krenimo brzo, brzo. ( Dobrica kreće za njim Laki i odlaze sa scene)
KRAJ ŠESTE SLIKE

SEDMA SLIKA
(soba, sto, stolice, krevet. Za stolom sede tata miš i mama mišica, zabrinuto čekaju, brat miš dolazi do prozora gleda kroz prozor i kaže)
Brat miš – Uveliko je noć.
Tata miš- Da, da noć je.
Mama mišica –A mog malog sina nema.Gde li je sada? Kako li je sada? (plačno, tada neko kuca na vrata tata miš odlazi i otvara )
Tata miš – Komšija, sine! Dobro nam došli!( ulaze Dobrica i Laki, tata zagrli Dobricu a potom ga mama mišica grli i ljubi)
Mama mišica – Sine moj, srećo moja! ( a onda ga grli brat)
Brat miš – Najdraži, najmiliji brate, tako si mi nedostajao. Hajde pričaj gde si bio? Šta si radio? Šta si video?
Mama mišica – Sačekaj, pričeće drugi put, dođi da te majka opet zagrli i poljubi. (Dobrica dolazi ona ga grli i ljubi i počne da plače)
Dobrica – Mama, zašto plačeš?
Mama mišica – Plačem od sreće.
Dobrica – Od sreće?( čudi se)
Mama mišica – Da, da sine moj ovo su suze radosnice. Plačem od sreće.
Dobrica – Da li to znači da si ti srećna sada?
Mama mišica – Ja sam moj sine sada presrećna.Ja sam sada najsrećnija majka na planeti (Dobrica se zadovoljno smeši prilazi im tata miš i kaže)
Tata miš – I ja sam srećan i presrećan sada kada si ti sa nama. Hajde majko donesi večeru i njegove omiljene kolače.( mišica odlazi i donosi kolače a brat kaže)
Brat miš – I ja sam srećan i presrećan dragi brate.( Dobrica ih sve pogleda i psa Lakija i kaže)
Dobrica – Tata, mama,brate, ja sam još uvek mali ali sada znam. ( prilazi Lakiju) Komšija Laki je bio u pravu, sreća je ovde u mojoj kući sa nama a mi je nismo videli jer nismo gledali srcem već samo očima. Ja sada gledam svojim srcem, jer sreća se samo srcem može videti i vidim da je ona sa nama, jer mi imamo koga da volimo,da volimo jedni druge. Imamo prijatelje i drugare, zdravi smo, možemo da se smejemo, šalimo, igramo i pevamo. ( i tada Dobrica zapeva, a onda i svi zapevaju i zaigraju)

Dobrica peva - ŠTA JE TO SREĆA, DAL’ PARA PUNA VREĆA,
IL’ JEDAN DIVAN SUNČANI DAN,
ŠTA JE TO SREĆA, DAL’ PARA PUNA VREĆA,
ILI LJUBAV KOJA SVAKOM TREBA.

SREĆA JE KAD TI OSMEH LICE KRASI,
I KAD IMAŠ PRIJATELJE NIKAD SAM NISI,
KAD OSEĆAŠ LJUBAV SVUDA OKO SEBE,
I KAD TI SRCE NIKADA NE ZEBE.

( svi pevaju i igraju i kraj)

KRAJ