Klaka

[branko]

Valjalo bi pojasniti i značenje imena ovog novog časopisa. Naime, klake (fr. Claque, pljeskati rukama) su u istoriji pozorišta jedan ne tako nevažan segment. Klaka je organizovana grupa ljudi, koji su u najvećem broju slučajeva plaćeni da aplaudiraju ili zvižde tokom predstave, utičući tako na publiku, pa i na samo izvođenje.
Klake datiraju još iz vremena predstava Dionisovog pozorišta i starih Atinjana. Poznato je da je još u 4. veku pre nove ere na takmičenjima komedija, Filemon pobeđivao Menandra, ne zato što je bio veći virtuoz i ne zato što su mu komedije bile superiornije, nego zato što je preko klaka uticao na publiku, a publika dalje na sudije; i tako odnosio pobede.
U vreme Starog Rima koncept klaka funkcionisao je, kako u pozorištu, tako i sudnicama i javnom političkom životu. Rimski imperator Neron je, na primer, imao običaj da angažuje ogromne grupe vojnika i vitezova, koji su imali zadatak da kliču dok on drži javni govor. Njihova klika aktivirala bi klicanje ostalih prisutnih i tako bi se njegovom govoru davalo na značaju, a njemu, kao vladaru, izgrađivala bolja politička pozicija. Postoje čak neki podaci koji ukazuju na to da je Neron osnovao „školu za aplauze", da su polaznici škole morali da ga prate gde god on javno istupao i da je ta grupa brojala čak oko pet hiljada vitezova i vojnika.
Sećanje na ovaj čin oživeo je francuski pesnik Žan Dora u 16. veku. Za jedno od izvođenja njegove drame, Dora je otkupio određen, ali priličan, broj karata i podelio bez novčane nadoknade svima onima koji su javno obećali da će tokom predstave iskazivati svoje oduševljenje i divljenje nekim delovima predstave. To je bio začetak modernog koncepta klaka. Međutim, skoro tri veka kasnije, oko 1820. godine, M. Soton je prvi formalno organizovao klake, otvarajući klakersku kancelariju u Parizu. Deset godina kasnije, 1830. godine, klake su postale regularne institucije. Direktori pozorišta su preko ovih kancelarija (što je bilo nalik na današnji koncept agencija) potraživali određeni broj klakera za pojedina izvođenja.
Od 1830. godine klake su imale i svoju unutrašnju organizaciju. Uglavnom je tu uvek postojao commissaires (šef klake, vođa aplauza), koji je prosuđivao gde je potrebno aplaudirati glumcima i predstavi. Šefovi klaka su najčešće znali dramske komade napamet i tako unapred znali mesta gde će dati znak za aplauz ili jednostavno sami krenuli u aplauz, nakon čega su i ostali klakeri, po dogovoru, aplaudirali. Rieur (smejači) su oni koji su bili zaduženi da se smeju jako glasno kada se na sceni odigrava neki „smeŠan deo" ili se ispriča kakva šala. Pleureurs (oni koji plaču) su bile uglavnom žene; s obzirom na to da nisu sve mogle da plaču kad je to potrebno, držale su svoje maramice na očima i fingirale plač; postoje podaci koji govore da su imale maramice različitih boja i da su klake vodile računa gde koja sedi u zavisnosti od boje maramice. Chatouilleurs (oni koji zasmejavaju) bili su zaduženi da drže publiku u dobrom raspoloženju, nekim svojim diskretnim gegom ili šalom. Bisseurs (biseri), koji su jednostavno pljeskali i izgovarali: „Bis, bis!" tražeći od izvođača još zabave.
Koncept modernih klaka brzo se širio po svetu: u Italiji ih je bilo dosta, posebno u (Milanska Skala), Austriji (Beču), Londonu (posebno u Convent Gardenu), Njujorku (Metropolitian Opera). Kao ni u ovim delovima sveta, ni u Francuskoj klake nisu uvek samo aplaudirale. Klake su često radile i po principu ucene: kada nisu imale konkretan angažman, često je šef klake kontaktirao operskog pevača pre početka predstave i tražio honorar. Ukoliko izvodač ili nekolicina njih ne pristane da da novac, klakeri su pravili buku tokom predstave, zviždali ili na bilo koji način remetili nastup. U ranom 20. veku, kada je čuveni svetski poznat tenor Enriko Karuzo odbio da plati klake, zviždali su sve vreme trajanja arije „Una furtiva lagrima". Na taj način su dovodili glumce i operske pevače u situaciju da se više nikad ne usude da ne plate „taksu" klakerima. Nekada su glumci ili pevači, pak, plaćali klake da zvižde nekom drugom glumcu ili pevaču, koji je, ovome koji plaća, konkurencija. Klake su i na to pristajale, i sa podjednakim žarom obavljale svoj posao...
Ipak, sudbina institucije koja se ticala klaka i klakera, polako je jenjavala kroz 19. vek, jer se u to vreme javio jedan drugačiji tip poštovanja i obožavanja pozorišta; sadržaj koji je dolazio sa scene nametnuo je novi oblik ophođenja publike; one su postajale tiše, diskretnije, pa samim tim je postojanje klaka gubilo svoj smisao. Danas smo došli do trenutka kada klaka u institucionalizovanom obliku nema. Ipak, i danas nije nepoznato da su neka mesta u pozorištima zakupljena za prijatelje pozorišta. I sada postoje neki „prijatelji" pozorišta koji su plaćeni da to budu, ali oni svoje stavove i mišljenja iskazuju mnogo tiše i suptilnije; sa namerom da nikom ne smetaju...

Jelena Popadić